Od prosvetiteljstva do romantizma Gete kao tema svetske knjievnosti Faust, Faustovski motiv, ideja spasa, tradicija ideje spasenja u hrianstvu. Geteov Faust nije klasina obrada tog motiva. Dosta kasna obrada tog motiva. Klasina obrada tog motiva nije faustovska, jer je kraj drugaiji. Gete Fausta shvata kao tragediju, ali ne bez izvesnog optimizma, u II sceni V ina, u suprotnosti sa klasinom obradom. Motiv je vezan za doba izme, Lutera, kao pedagoki motiv : ko se preda avolu, gubi duu, ako i dobija ceo svet. avo obezbeuje sexualno zadovoljenje ( kod Getea lepa Helena), znanje o budunosti ( izuzev onog to se tie samog oveka koji sklapa ugovor, slino Dante, jer bi onda video svoje alosno stanje). Legenda o Faustu nije bila vredna, spadala je tradicionalno u trivijalnu knjievnost, kao ske se izvodila po vaarima u Nemakoj, kasnije u Engleskoj. Volebnik, uenjak Faustus sklapa ugovor sa avolom na 24 godine, koji potpisuje krvlju da bi zadovoljio uglavnom svoje nagonske potrebe ( podmlaivanje, ene). I kod Getea, Faust je ovek jakog libida: Faust ima potrebu i za znanjem, no koristi ga na priprost nain, uglavnom da pravi budale od ljudi. Po isteku 24 godine avo dolazi po svoje, to u prii biva slikano groznim prizorima. Topos je i to da se tada Faust kaje; sledi jezivi, soap opera kraj sa pedagokim, etikim ciljem, da zastrai ; u pozadini je hrianska ideologija. U 16. i 17. veku ova tema pripada vaarskoj i trivijalnoj knjievnosti; 1573. godine I knjiga, Narodna knjiga o doktoru Faustu, vaarski proizvod, 60-ak godina posle pojave legende o Faustu. Taj Volksbuch iz 1573. uinio je legendu kanonizovanom i sledi prva ozbiljnija umetnika obrada Kristofer Marlo, ekspirov prethodnik pie svog Fausta. Faust nije samo volebnik predan magiji, ve tragian i jak crno beli lik, ovek koji trai saznanje, (Marlo manje naglaava erotski momenat), koji na kraju unitava svoje knjige. Znati po svaku cenu jo uvek je stvar za osudu, te Faust ravo zavrava; na kraju poruuje svojim uenicima etiku poruku. Freigesterei, slobodan duh, koji se ne obazire na granice koje postavlja crkva zakon zapadne crkve, njenih grehova i indulgencija. Pojavljuje se i problem: ta u Bibliji zaista pie. Jeronimov prevod iz V veka bio je pogrean; Erazmo Roterdamski je proveo ivot u filolokom prevoenju svetih spisa ( Pohvalu ludosti je gurao u stranu i preutkivao, nije bila vana za njega). On je vaio za filologa koji eli da ustanovi filoloki status Svetog pisma i da daje komentare. Luter ga je priznavao za uitelja. Posle izme, Erazmo ga nije pratio u pobuni, a Luter, prznica, vreao ga je. Vodili su polemiku - knjige o tome: Cvajg, Hojzinga. Problem je bio u slobodi volje : Luter je zastupao neiskupljiv greh - oveka moe spasiti samo boija milost, preputanje na milost bogu. Iza toga stoji ideja o predestinaciji (koju do ekstrema dovodi Kalvin). Vano je da ovek veruje, a ne ono to ini. Taj se spor vodio u V veku izmeu Avgustina i pelagijanaca, gde je Avgustin zastupao Luterovo gledite. Erazmo je blai: kada bi to i bilo istina, to ne bi trebalo govoriti masi; on zastupa tezu o neobjanjivosti tog mesta u SP. Kontrareformacija je pokuala da iskoristi Erazma. Erazmo je beao po celoj Evropi od kuge i od inkvizicije. U takvoj atmosferi nastaje legenda o Faustu. Jedan od inspiratora nove velike izme u hrianstvu je Erazmo, humanista, katolik, za koga je glavni autoritet SP. Ovo je u otrom sukobu sa katolicizmom i autoritetom pape. Renesansa iz prethodnog, 15 veka, udarila je temelje ovom shvatanju. Razmere potresa koji je izma izazvala danas su teko shvatljive. izma se poklapa sa Gutenbergom i irenjem pisane rei. Erazmo i Luter su se brzo razili. Spor im je bio dogmatskog karaktera: Erazmo nije, kao Luter, govorio o crkvi koja ne sledi Hristov put. On je eleo da ustanovi filoloko izdanje

Biblije bez tumaenja. Nije pristao na kidanje veza sa Rimom; vodio polemiku sa Luterom o slobodi volje. Luter je zastupao tezu o potpuno palom oveku, koga je nemogue spasiti: fundamentalno greno bie koje moe spasti samo boija milost ( spasenje verom), a milost ne gleda ko je ko, tj na dobro delo, trud, itd. Nije zastupao injenje dobrih dela, uveo je logiku o predestinaciji. ovek, dakle, nema nikakvu slobodu u delanju. Erazmo se plaio optube za pelagijanstvo (pelagijanci su se sporili sa Avgustinom), i nije osporavao fundamentalnu grenost i milost (pelagijanci su zastupali ovekov trud): on je samo mislio da to narodu, ljudima ne treba tako govoriti. Izmeu ostalog, Sveto pismo o tome nije dovoljno jasno; treba ga razjasniti. Onaj ko razjanjava poseduje izvesnu vetinu, znanje o dubljem smislu teksta. Erazmo u polemici oko razvoda braka sa jednim inkvizitorom, zastupa makar razdvajanje suprunika, ako ve brak nije mogue raskinuti. Inkvizitor se pozivao na svete oce: Erazmo Otkud ti zna da SP odjednom predaje ceo svoj smisao ? Moda sveti oci znaju samo deo tog smisla, a naknadna tumaenja, sa dobrom voljom (vaan hermeneutiki termin), moe otkriti nove vidove smisla. Mudrost SP je neiscrpna. Ta neiscrpnost otvara nove poglede za stara pitanja i preispitivanja dogme. Tako i u polemici sa Luterom: milost je neosporiva, ali bi trebalo dopustiti mogunost da se koristi i zrno razuma. Lutera je to gnevilo, ak je psovao Erazma (vrlo teke rei), iako nije poricao da mu je Erazmo uitelj. Erazmo je izneo veliku stvar, vratiti se logosu bez posrednika, tj crkve. Glas boiji e se uti u svakom oveku posredstvom sopstvene savesti. Spasenje, iskupljenje (erlosung vana re za Getea). U takvom dobu, poetkom 16. veka, poinje pria o doktoru magije sa njegovim uenicima, koji shvata da mora sklopiti ugovor, ili mu taj ugovor biva nametnut, sa avolom, obino na 24 godine, koji ovek plaa svojom duom za sva vremena. Slabost ljudske prirode je u tome to se Faustu ine daleke 24 godine, a privlai ga neogranieno sexualno zadovoljavanje i podmlaivanje (prva stvar koju avo ini za Geteovog Fausta). avo nudi saznanje o budunosti, kao prednost nad drugima, ali bez znanja sopstvene budunosti, da se ne bi uplaio. Stvar se igrala po vaarima i uvek je naglaavala pedagogiju, pouku. Smatrala se za puku zabavu, a ne umetnost. Homo fuge! - ovek bei. Kraj je vrlo jezovit nagonska sfera u oveku je ona pukotina kroz koju zlo u oveka ulazi. Simbol tog zla je avo. Tako je i sa saznanjem ovek ne treba da zna vie no njegovi pastiri i vladari. Ako prestupi, evo puta koji e mu se dogoditi. Dakle, dugi ratovi, nova podela Evrope, anglikanska crkva, hugenoti imaju za prateu pojavu u pukoj kulturi priu o Faustu. 1573. izlazi narodna knjiga o dr Faustusu, koja fixira priu u stihovima. Njen zavrni akcenat, koji ponavlja Man, je da dr Faust umire kao rav i dobar hrianin u isto vreme, jer se kaje. Tada se javlja i prva umetnika obrada prie, u Engleskoj, ekspirov prethodnik Marlo. Narodna knjiga je narodna, neumetnika, a Marloov Faust eli znanje, ne samo zadovoljstvo. Naglasak je na tome da opameivanje stie suvie kasno. Pamet koja se javlja iz kajanja nita ne vredi. Nezavisno od toga javlja se ideja: da li je udnja za saznanjem nuno i iskljuivo grena? ovek Faust je postao tragian junak zbog tog znanja, ei za znanjem. Ali mu traginost daje visinu, ako nita, barem visinu pada, neku vrstu uzvienosti. Uskoro, klima poinje da se menja racionalizam, prosvetiteljstvo. Gete je roen 1749., kada se ta stvar zahuktava, ali najpre u Francuskoj sa enciklopedistima Horbak, Helvecijus, Didro, Volter, a u Engleskoj Hjum. Ideja da je greno eleti znati poinje da biva besmislena. Saznanje ne samo da daje visinu pada, ve oveku daje pravo dostojanstvo. elja za saznanjem je od Boga, ne od avola. Lesing, Nemac prosvetitelj, eli da napie dramu o Faustu u dve varijante. U jednoj nema Mefista. Postoji li tu faustovski obrazac ? Don Kihot bez Sane nije Don Kihot, Don Huan nije on bez Zganarela nema Fausta bez Mefista. I ime nije presudno Man svog Fausta zove Andrius Leverkin kao to pojavljivanje avola ne obavezuje na faustovski obrazac. Ivan Karamazov vidi avola, ali nije faustovski lik. ta je potrebno za faustovski motiv ? Junak - Faust, Mefisto, i ugovor neophodna su sva tri

elementa. Druga varijanta Lesingova zasniva se na Faustovom snu. Faust dakle nije proklet, ishod se menja to je u skladu sa klimom miljenja, po kome saznanje ne donosi vene muke. Prosvetiteljstvo i racionalizam to ne trpe. Visoka kultura ne prihvata priu o Faustu sve do Getea. 18. vek ima libertensku misao, kritiku religije ( Helvecijus, Hjum: Dijalozi o prirodnoj religiji, uticaj na Kantov ontoloki dokaz: bog se ne moe ni dokazati ni opovrgnuti). Lesing svoju ideju nije umetniki uobliio, ali ju je formulisao u formi Faust ne mora nuno biti proklet. Je li prokletstvo neophodno da bi govorili o faustovskom motivu ? Moemo pratiti proces interiorizacije avola: u narodnoj knjizi avo je na sceni partner Faustu. Tako je i kod Getea. Kod Lesinga u jednoj varijanti avo je sam. Kod Dostojevskog, avo je deo junakove psihe; u shizofrenoj podeli linosti Ivana Karamazova, on je halucinacija koju vidi samo Ivan. U 20. veku avo ostaje interiorizovan. Deo je Leverkinove due, kao i Ivanove, ali je on i izraz duha doba, nacizma (ugovor sa avolom ini da je avo deo doba, nemaki narod stupio je u ugovor sa avolom). Milo Lompar ima knjigu Crnjanski i Mefistofel, gde dokazuje kako avo postoji u Romanu o Londonu; na najviem stepenu demonizacije stvarnosti, avo je u svemu. Majstor i Margarita ima Volanda, koji stoji nasuprot Majstoru i Margariti. avo je pandan Hristu, ali je akcenat na saigranju - nema svetlosti bez tame, niti tame bez svetlosti. avo, po nalogu svetlosti, spaava Majstora, u meri u kojoj umetnika treba spasiti. Roman sadri mesto iz Fausta: Ja sam deo one sile koja stalno eli zlo, a stalno postie dobro. Bulgakov preuzima ak i likove iz Fausta, ali to nije faustovski obrazac, jer nema ugovora. Aluzije, citati, parafraze ali ipak nema faustovskog obrasca. Samo prisustvo avola nije dovoljno. Nedostaje ugovor, ili Geteova varijanta opklada. Opklada je specifian ugovor sa momentom neizvesnosti, ali su nagrada i obaveza ustanovljeni. Postoje dve opklade u Faustu: 1. Bog i avo 2. Faust i Mefisto elja za saznanjem treba da bude negovana i podsticana. Gete je vei akcenat stavio na ishod ljubavne prie, da bi u drugom delu ljubavi dao kljunu ulogu, ali priu nije liio transcedentalnih motiva. Faust je uenjak koji, razoaran u sholastiku srednjeg veka, govori u svom monologu: Studirao sam... i podjednako sam glup kao na poetku... Gomilanje znanja ne daje sutinski odgovor: kree da se ubije, ali ga spreavaju uskrnja zvona ne bilo kakva, ve uskrnja. Uskrs je praznik boga. Ta zvona ga podseaju na detinjstvo. Njega od samoubistva ne odvraa kontraargument, ve iracionalno, ulno, oseajno. Najpre je vaan oaj univerzalno obrazovanog oveka nad mogunou saznanja sveukupnog. Njegov mu famulus, Vagner, zavidi: i on eli da sazna sve. U drugom delu, stvari se menjaju. Klasina obrada, kakva je postala Geteova, promenie i ishod: Faust biva spaen, jedino tu u svim obradama biva spaen u onostranosti. U drugom delu V ina, aneli kao specijalci otimaju Faustovu duu. Opklada je bila u ovome: Faust nikada nee rei da je doiveo takvo ispunjenje da eli da ono veno traje. Faust je nezasit, neutaiv, ni lepa Jelena ni Margareta, ni pobeda u ratu, nee ga zadovoljiti. (Trenutku ako kaem lep si, bi li hteo ostati?) Veliki junaci, vei od svog romana, postaju tipovi. Faust je tip hipertrofirano alavog oveka. No, kada je rekao Stani, tako si lep!, tada poputa i Faust gubi opkladu. No, Gete nee dopustiti Faustov poraz, Mefisto e biti prevaren (jo Danteov, Rableov, srednjevekovni mirakulski motiv). Ta konstanta faustovskog motiva veito prokletstvo, sruena je. Aneli mu priznaju aktivnost u borbi za spas (ruenje Luterovog sistema, vrednovanje aktivizma), no za spas je potrebna via ljubav, transsuptancijacija (prelaenje jedne supstance u drugu mistikim putem). Greta, koja je volela Fausta u prvom delu, umrla je, i kao Beatrie, pomae Faustu viom ljubavlju. Ovde je bitno da obrazac, faustovski motiv, moe opstati kao faustovski i ako se izgubi motiv venog prokletstva. Dublja ironija celog sluaja je to on eli da vreme stane jer mu se ini da

ljudi kopaju kanale, trijumf ljudi, a ne njegovo ljudsko zadovoljstvo. Nijedan Faust ne moe da se ita, a da se ne poredi sa Geteovim on je postao klasina obrada. ta je klasina obrada? Gadamer je u Istini i metodi rekao da je klasino ono delo koje se svakom narednom vremenu obraa kao da je namenjeno upravo njemu. Dakle, delo sa univerzalnim spektrom znaenja. Stil, jezik, i metrika Fausta zavise od njegovog sadraja. Kako bi naunik Faust i pijani studenti iz Auerbahovog podruma mogli govoriti isto? Kako Gretica da bude slina ironinom i vrlo modernom Mefistofelu? U Urfaustu, previranja najdubljih oseanja (bol, srea), Gete izraava Umttelvers-om (nestalni stih), koji prelazi u petostopni jamb. Tad su i prosta rima (govor zemnog duha), aleksandrinac i madrigal (za rafinirana oseanja). Prafaust su dve tragedije: Fausta, koji eli saznanje, i Margarete, koja eli ljubav. Gete je oistio narodnog Fausta, pikara ojlenpigelovskog tipa, ugledajui se na svog uitelja Herdera, a naroito mu pomae Marloov Faust, iz koga uzima uvodnu scenu. Faust je pocepan: pola njega je animalno, eli uivanja (Gretica, Jelena, zmijski podrum), a pola tei krajnjem znanju, tajnama. On trai i jedno i drugo (ivojinovi potencira njegovo boansko, a Man njegovo zemaljsko): dve due meni razdiru grudi... Mefisto u Prafaustu nije isti avo, ve predstavnik prirode, Dionisa, nagona, druge strane. Vie ispunjava strasti nego to podstie na njih. Geteova obrada motiva Fausta predstavlja klasinu obradu. Klasino tumai T.S Eliot u tekstu ta je klasik? Hermeneutiar Gadamer u Istini i metodi tumai klasino ovako: Klasino je ono delo koje se svakom narednom vremenu obraa kao da je za njega pisano... univerzalizam, krajnja aktuelnost. Za razliku od Eliota, Gadamer ne odreuje klasino sadrinski, ve funkcionalno. Da li Geteov Faust svakom vremenu govori kao da je pisan prema njegovim duhovnim oekivanjima? Gete je apsolutno neprikosnoveni autoritet u Nemakoj: ne rue ga, kao futuristi u italiji Dantea. Jedino ga neki avangardisti parodiraju bez da su ostavili neki trag. Avangardistiki skandali su digli vie praine u drugim zemljama, Gete je ostao poteen. U sklopu nemake i svetske knjievnosti (on je taj termin i uveo), zauzeo je znaajno mesto. Vajmarsko izdanje ima 143 toma, on je institucija, a u svoje doba Gete je znaajan kao pisac Vertera. Vremenom se to menja. Gete postaje pisac Fausta mada nije hteo da objavi drugi deo. U Razgovorima sa Ekermanom govorio je kako tada nema nikoga ko bi taj drugi deo razumeo, te ga je spakovao (i esto raspakivao). Pored objavljenih odlomaka, celina je tek polako ulazila u prouavanje knjievnosti. Na veliki glas izali su zavrni stihovi o veno enskom, kod ruskih simbolista Bloh - ti stihovi su postali uzreica. No, u sreditu panje nam je Faust kao obrada jednog obrasca obraivanog i posle Getea. Man se u Dr Faustusu vraa na centralni motiv: Ko s avolom tikve sadi.... Prosvetiteljstvo je preispitalo udnju za saznanjem nju je Bog usadio u oveka i ona ne moe biti razlog da ovek bude osuen. Otuda opklada, a ne ugovor sa avolom. Zato klasina obrada spaava Fausta. Budui da se spaava Faustov duh, da on biva spaen pod posrednim uslovima, Faust moe biti spaen, a da ostane Faust. Sistem posredovanja (Hegel, Geteov savremenik, taj izraz uzima za centralnu temu svoje Fenomenologije duha; filozofi leve orijentacije Luka - poredili su Fenomenologiju duha i Fausta redukovanje Fausta na sistem ideja; Lukaeva knjiga Gete i njegovo doba). Faust u nizu Fausta: Gete je kontaminirao motiv Fausta, u prvom delu naroito, sa teoloki izazovnim motivom: Jovan. Opklada koju Faust ima da sklopi sa Mefistom u kontekstu je

uvoda Knjige o Jovu. Posle posvete slede Prolog na Zemlji i Prolog na Nebu. Faust ne poinje in medias res: pria se prikrada. Prolog na Zemlji je tuma Geteovog zamiljanja pozorita nevano, jer Gete ima puno autopoetika. Gete sueljava tri miljenja o umetnosti: glumac rauna na aplauz, upravnik na zaradu, pesnik na umetnost. Humorno i ironino sroen nesporazum fundamentalan izmeu tri vida pozorita, moe se staviti po strani. No, Prolog na Nebu u biti odreuje okvir Fausta. Gete izlae ovekovu prirodu, koju bog vidi na jedan, a avo na drugi nain, i koja ide u spasenje. U Knjizi o Jovu postoji slina debata o antropolokim implikacijama vere, o nauci o oveku. ta je ovek ? To pitanje se prikazuje na primeru tipinog pravednika. Pravedni Jov stalno se ponavlja. Kao ovek, naroito kao vernik, Jov nije ni u emu pogreio. Kada zloinac ispata, to je oko za oko. A opklada? Bog u oveku vidi moda posrnulo bie koje moe da se preokrene (metanoia koju mi prevodimo kao pokajanje, znai preokret, prevrat, promenu stei novi um). Vano za razumevanje Fausta u drugom delu. U SZ nije re o kajanju, ali jeste o tome da poboan ovek nema zato da ispata; Bog oekuje od njega da izdri iskuenja. avo je antropoloki realista ovek e pod teretom uzroptati protiv boga, dovee u pitanje ispravnost boije odluke. No, Jov trpi prva iskuenja i hvali boga. avo tada nasre na ovekovo telo, i Jov moda malo i uzrope. Stvar se razreava epifanijom: Bog se javlja u vihoru i upozorava da ne bi trebalo da trai da razume boije puteve jer je ovek, ije je gledite partikularistiki sueno. Jedan deo nagovetaja pitanja teodiceje otkud zlo u svetu? Zlo je u Knjizi o Jovu definisano egzistencijalistiki napad na oveka. Jovova satisfakcija je boiji odgovor i povratak dobara (novozavetno upitali bismo se ta je sa prvom decom?) Faust posatvlja pitanje kakav je ovek. Faust je na Jovovom mestu, ovek novog doba koji znanje shvata kao mo, a ne slepi vernik; kao ovek sumnje, skepse, istraivanja i znanja, treba da bude stavljen na kunju. Mefisto je radikalni antropoloki pesimist: ovek je gori od zveri, a um koji ga izdie nad sva druga bia, um koji mu je bog dao, on koristi da bude gori od svake zveri. Najbolje bie koristi svoju differentia specifica da bi bio najgore bie. Mefisto je pokuao sve da oveka uniti, ali odnekud stalno neka svea krv struji. Mefisto bi najvie voleo da niega nema veno prazno je njegov ideal on je negacija stvaranja. Das Ewig Leere. A ta spaava od veno praznog veito ensko, das Ewig Weibliche. To su Geteove konstrukcije, da bi ih uporeivao meusobno. Mefistofela dovodi do besa to je ivot neunitiv, spasava se na nivou roda. A iz Fausta emo videti da se i na nivou individue ivot moe spasiti. Mefistofelov pesimizam: ovekova ogrezlost u zlo je nepopravljiva sudara se sa boijim antropolokim optimizmom: ovek je problematino bie, ali: ovek e i u svom tamnom nagonu venoga puta ipak biti svestan... To stoji na poetku Fausta. Stari Gete e prei put od patrijarhalnog boga oca do venog enskog i matrijarhalnog koje spaava. Moe li ovek bar na ovom svetu biti spaen? Sam Faust se sa avolom kladi da nema onoga to bi ga zadovoljilo veno a da je sa zemlje. A ako Fausta gledamo kao osloboenog erotiara, onda ak ni lepa Jelena nije sposobna da ga zadovolji. Faust je egzistencijalno nezasit, no, do kraja e ga ispuniti, i opkladu e izgubiti. Faust se moe sagledati i iz onog Ah! iz prvog stiha, i iz prevoda Jovanovog jevanelja: In principio erat Verbum (logos je u novijem prevodu ostavljen, jer je ovaj grki termin vieznaan). Faust uzdie nad svojim neznanjem, iako je veoma uen, i Vagner mu zavidi (vie zbog slave nego zbog znanja). Sa druge strane, ovako obasjan ovek redefinie ovaj prvi redak Jevanelja: Snaga, Smisao; odluuje se na Delo. Ni Wort, ni Kraft, ni Sinn, Am Anfang war die Tat, delanje, akcija (ne Werk, delo u smislu zavrenog dela, knjievnog na primer). U tom delanju se prepoznaje ono faustovsko u Faustu, delatni princip je faustovski princip, njime je obuhvaeno i ono erotsko, i ono tragalako. Utoliko je Faust simbol savrenog oveka, a Osvald pengler u Propasti zapada ceo Zapad vidi kroz Fausta pokorenje prirode. U

ovom smislu, prvi mislilac modernog doba bi bio Dekart - istovremeno i tvorac matematike geometrije, kojom poinje moderno doba. Faust je ovek koji logos sveta, dublju sutinu sveta, vidi u delanju. Da li nas se u bitnom tiu ove rei? Je li Faust za nas klasika, ili samo istorija? Faustovo kolebanje u emu je logos vodi nas u taj problem. Veito pitanje sa kojim je vezano pitanje o ljubavi: kompleksnije od isto erotskog, jer ljubav se ne iscrpljuje u erotskom. Ljubav postaje podjednako spasonosni princip kao i delanje. Kada Faust izgubi opkladu, jedna svita anela otima ga od Mefista i uznosi ga na nebo. Oni kau: Ko za spas svoj je delatan, toga mi moemo spasti. ovek treba da se kako bee Luterovo miljenje trudi za svoj spas. Aneli nastavljaju: ako se jo i via ljubav prikljui spasu, ovek je sasvim sigurno spaen, kroz transsupstancijaciju. Margarita se u drugom delu spominje samo jednom replikom: ona je sada na nebu, kao jedna koja je mnogo volela. Odbila je zemaljsko spasenje - poto ukljuuje avolovu pomo, i spaena je na nebu. Njena ljubav ide u susret Faustu, koji u susret svom spasenju ide svojom delatnou. Dobar e ovek u svom tamnom nagonu ipak pravog puta biti svestan. Taj Faust je vrlo moderan. U doba Geteove smrti Balzak poinje da pie svoje romane poinje realizam. Faust je delo epohalnog raskra, edo Francuske revolucije, koje raskida sa srednjim vekom. legel je raiavanjem rauna sa prolou proglasio Francusku revoluciju, Vilhelma Majstera i elinga. Hojzinga je utvrdio kako nema otrog prelaza iz srednjeg veka u renesansu. Srednji vek je prepun renesansnih elemenata, renesansa srednjevekovnih. emu onda knjiga o Jovu? Jov, pravednik, i Faust u mnogo emu su razliiti. emu kontaminiranje motiva? Gete preuzima Arijela, objanjavajui da ako je neko ve neto stvorio, on to nee ponovo da stvara. No, niko drugi nije povezao Fausta sa Jovom. Jov i Faust dele neznanje. Njima bog govori kako ovek ne moe da spozna: Bog grdi i ostaje nespoznat. ovek, poruka je boija, slui u mraku. Ni ne treba da zna. Tako kae Gospod u Prologu na Nebu Faust ga slui u neznanju; uskoro e mu Bog skinuti povoj sa oiju, javie mu se. Jovu Bog govori o njegovom neznanju. avo Mefisto nije samo biblijski, ve i avo iz staronemakih narodnih legendi. Ali Geteu trebaju i biblijski motivi. Jov je jedini primer u Starom zavetu koji preispituje ljudsko saznanje, nepravdu na svetu ije poreklo ovek ne vidi. Gete se na kraju Fausta okree veno enskom, a pitanje je koliko je to biblijski motiv. Vano je da unutar rama koji Gete postavlja, on pravi istupanja. Poinje mukim, a zavrava enskim. eli li Gete na kraju Fausta da da primat hrianskom, poto je drugi deo nekoherentan kakav je, prepun klasine antike? Zavretak je, makar - mislio je moda Gete, trebalo da bude hrianski. ire gledano, starozavetni motiv prelazi u novozavetni. Moda je drugi deo Fausta neto umetniki preambiciozno. Ako je spasenje vezano za delo koliko i za ljubav, preispitajmo ljubav. Dve su teorije o drugom delu Fausta : prva kae da prvi i drugi deo predstavljaju organsku celinu. Druga je suprotna prvi i drugi deo Fausta nisu u kontinuitetu. Nepodeljeno je miljenje da je prvi deo vezan za mali svet, realistiki svet Faustovog vremena, mimetiki prikazan, koliko toliko. Veliki svet je vezan za drugi deo: nije mimetiko podraavanje nekog konkretnog mesta. Putovanje u Grku jeste putovanje u grku kulturu fantazijom. Svet Helade koja postaje deo naeg aktuelnog trenutka: na to je Gete mnogo polagao. Prvi i drugi deo su paralelno suprotstavljeni: iz malog u veliki svet, iz Margarete u simbol ene, u lepu Jelenu. Prvi i drugi deo se sueljavaju: u kontekstu tog sueljavanja mi moemo da spoznamo Fausta. Tragediju malog sveta Faust je okonao nastavlja putovanje kroz fantastino, ne vie kroz realno: kao reinkarniran, kao u drugom svetu. On putuje ka Heladi, ka kojoj putuje svako ko problematizuje svoju situaciju. Drugi deo pojanjava prvi, svodi stvari na koren, na arhetip, u kome se gubi realno. Naa prvobitna kultura je Helada. Gete itaoca drugog dela hoe da

proiri, da ga obrazuje. Mladalaki euforina ista ljubav proiruje se u drugom delu u sutinskoj ljubavi. Kontekst Faustovih problema je kontekst sueljavanja malog i velikog. Paralelizam prvog i drugog dela: 1. Prolog Geteov podudara se sa 1. scenom I ina II dela; 2. scena na dvoru iz II dela sa Prologom na Nebu (pozivanje Fausta, kada se spomenu zloini na zemlji). 3. Valpurgina no iz I dela sa klasinom Valpurginom noi iz II dela; 4. Mladi student kog Mefisto savetuje pojavljuje se i u I i u II delu; 5. Lepa Jelena poredi se sa Margaretom; 6. Spasenje Margarete paralelno je Faustovom spasenju; ovek to zlo um svoj koristi, kako kae Mefisto, praktino um svoj na zlo koristi kada se tampaju lane obveznice. Geteov sinkretizam, spajanje na nov nain vienih motiva iz tradicije Jov i Faust ; transformacija patrijarhalnog u matrijarhalno nebo. Red je na prvu od dve energije spasenja : delo je nastalo kao potreba za spasenjem oveka koji ini ugovor sa avolom. No ba u tome Geteov Faust odstupa od tradicije : Spasenje je mogue u onostranom. Kako ? Preko Ljubavi i Delanja. Paralelizam prvog i drugog dela Fausta : Prvi deo je vezan za mali a drugi za veliki svet. Ovakav kontrapunkt moemo uspostaviti i kada je re o ljubavi : Margareta i Jelena. U drugo delu Fausta, Gete je jo manje iao za mimetikim i za realnom motivacijom : svaka tendencija je naputena. Da li je onda re o drami ? ak ni rei da Faust ima sto godina znai da je on veoma star. Mefisto Fausta podmlauje u prvom delu. Faust, sholastiar i polihistor, eli da se okrene ivotu ne vidi da se isplatilo njegovo sticanje znanja : ono ne prua satisfakciju oveku. Mefisto ga ini privlanim mladiem, jer mladost ume da ceni samo starost. Mladost ne zna ta je starost ! Faust moe da napravi svoje poreenje. On moe i da druge ljude pravi budalama, da ih skree sa puta, ima neke moi nad ljudima to je tradicionalni motiv, i Gete ga koristi samo u jednoj sceni, jer ocenjuje da nije potrebno insistirati na Mefistovom smejanju Faustu. Gete insistira na sferama erotskog i ljubavi. Mladi Gete insistira na ljubavi Fausta sa priprostom i siromanom, ali vrlo istom devojkom. Bezazlenost, istota bia, i na sopstveni nain shvaena religioznost ; ona nije obrazovana ali osea prisustvo zla. Hajnrih, to jeste Faust, je privlaan, ali Mefisto joj je odbojan od samog poetka. Zaljubljuje se u Fausta, i Mefistovom pomoi ( podmetnut nakit) ali njoj i ne treba mnogo da bi bila zavedena. No njena zebnja nije odmah otklonjena. uvi dijalog izmeu njih da li Hajnrih veruje u Boga Faust daje poznati dvosmisleni odgovor, daje protiv pitanje : ta znai verovati ? Panteistiki daje odgovor : Margarita, zaljubljena, tumai taj odgovor u Faustovu korist. On je za nju ipak poboan. No, ovde se ponavlja Faust koji prekorauje granice, iz poetka prvog dela : on trai dublje, ire, vee mere za oveka. To prekoraivanje granica nije hybris, drskost, ve je prevazilaenje granica sveta, traganje, preko datog, za zadatim. Ono to je zadato, za oveka je. Njegov panteistiki odgovor nije lukav, zao ; on nije u vlasti Mefista, on udi za Margaritom, ali vidi kako udnja za njom moe biti nadgraena u ljubav, u neto ti mu sam Mefisto ne moe pruiti. Margarita tovari zloin za zloinom sebi na vrat zapravo zbog ljubavi prema njemu. Tako je prvi deo Fausta Margaretina tragedija. Njena propast je ono to stvari ini nepopravljivim. Njena ljubav ne vodi srei, ona je vezana za krivicu, gomilanje zloina, nesrea. Paradoksalni spoj. Margaretin poloaj je nepodnoljiv jer je njena zajednica odbacuje kao veticu, nemilosrdna je, nespremna da razume i da oprosti ( tako je Andri slino prikazivao skuene zajednice kao nespremne da se solidariu sa

posrnulim devojkama). Margareta, tonui u zloin zbog ljubavi, ne nalazi podrku. Oni koji bi trebalo da joj pomognu ine njen poloaj gorim. Magdaleni je sam Hrist oprostio to je duboka poruka hrianstva : Hrist joj je dopustio oprotenje, ona je dola sa Marijom na grob. ( braa Karamazovi, poetak). Margareta je jedan od brojnih primera posrnulih bia koja ne nalaze podrku ba u hrianskim zajednicama. Najzad, nju utamniuju i osuuju na smrt. Faust, posle vizije, ne dvoumi se ni trenutka da je spase Margareta za njega nije samo provod, kako je vidi Mefisto. Njeno spasenje iz tamnice znai spasti je za ovaj svet, sa grehom na dui, ali bez kazne ovosvetskog reda i poretka. Postoji i kazna sopstvene savesti. Ivan Karamazov razlikuje dravni sud, koji osamljuje zloinca, i time vri osvetu nad njime, i crkveni sud, koji zloinca ne odvaja od drutva, ve ga preputa kajanju. Dakle, u pitanju nije na kraju prvog dela Fausta samo puka sankcija. Faust osea krivicu : on je, najzad, jedini krivac, a Margareta je vie neduni akter. Mefistovljevi konji iz Fausta konji iz Majstora i Margarite. Da li da Margareta krene za voljenim ovekom koga neizbeno prati Mefisto ? Izlae se opasnosti, begu, neizbenoj kazni u daljoj budunosti. Ako je jedina mogunost da se bude na zemlji prihvatiti pomo Fausta koga prati Mefisto, ta onda ? Postoji razlika izmeu kraja prafausta i prvog dela Fausta : u prafaustu, Margareta za Faustom vie, Hajnrie, Hajnrie ! U zavrnoj verziji izmeu Mefistovog Propala ! i Henrie, Henrie ! ubaen je polustih Spaena je ! koji izgovara glas odozgo, ba kao i rei Henrie, Henrie ! Spasenje je pravo spasenje, spasenje na onom svetu : odbijanje zemaljskog spasenja znai prihvatanje nebeskog ; zemaljsko spasavanje znai ostati u grehu, krivici, pomoi se Mefistom. Stari Gete dodao je Spaena ! da bi svaku nedoumicu iz smisla te scene otklonio. Ljubav Faustova je ne spaava ; ona ju je uvalila u krivicu iz koje spaava Mefisto. Zato Margareta u prafaustu vie Henrie ? Ostavili su je, odbila je spasenje. Da li se ona pokajala i ipak bi krenula za njima ? Ili je to poziv Faustu da ostane sa njom i da podeli kaznu ? Njena ljubav prema Faustu nije uopte potrta. Kome je uspuen iskaz glasa odozgo, Faustu ili Margareti ? Ili oboma ? Ili samo publici ? Ili samo Mefistu ? Od odgovora na ovo pitanje zavisi razumevanje njene ljubavi uopte ili tragike koja je prati ednost koja paradoksalno postaje izvor zloina. Da li ona u tom trenutku jo voli Fausta ? Da li na kraju prvog dela Fausta vie glas sa neba ili Margarita ? Je li Henri Faustovo ime ili samo nadimak pod kojim ga samo Margareta zna ? Na kraju stoji : Glas, iznutra, zamirui : Hajnrie, Hajnrie . Uzima se i dosta je jasno da je ovo Margaretin glas iz tamnice. Ali ini se moguim da je Gete namerno hteo da ostavi dvosmislenost, iji glas ? Margareta je spaena, njen glas je sada boiji glas, ona je sada deo boijeg poretka. A Bog ne naputa delo ruku svojih. To vie nije Margarita, to je samo njen glas. Ko uje taj glas ? Da li ona uje glas koji kae spaena ? Ako ne uje, onda moda jo sumnja. Ako sumnja, moda je pala u sumnju. Moe li onaj ko je spaen da ne zna da je spaen ? Gete ostavlja otvoren kraj I dela Fausta ( kao Kolrid Kubla Kan ili Po Avanture Gordona Pima). Glas ( boiji ?, Margaretin ?). Od nekuda drugde ? Je li to glas Boga koji je siao Margareti u eliju ? Iznutra odakle ? Iz tamnice ? Iz srca samog Fausta ? Zamirui jer se Faust i Mefisto udaljuju ? Jer Faust sledi Mefista i udaljuje se od Boga ? Jer se Faust odaljuje od svog srca, sopstvene unutranjosti ? Stvarnost ove replike je neodreenou uinjena vieznanom, no i vrlo jasnom. To Bog poziva Fausta iz njegovog srca. Moe li spaen da ne zna da je spaen da li Margareta uje glas spaena ili ne to je pitanje oko koga su se sporili extremni protestantizam, Kalvin, i katolika doktrina o delanju radi spasa. Gete zastupa misao da ovek nije automatski spaen, to jeste da nije dovoljna predestinacija, ve da za spasenje treba delanje. Kroz tu prizmu gledano, Marijana dela da bi bila spasena ( priziva Boga ) i ona zna da je spasena. No ona je spasena i pored toga to je ubica ! Znamo : Bog ne gleda ko je ko, gresi se oprataju.

Lepa Jelena je u prvom delu Fausta prikazana kao deo opklade, a u drugom delu je ovaploenje svega najboljeg u prirodi ; proimanje njenog duha sa svekolikim duhom vremena i lepota tog duha. ( kontekst : sueljavanje malog i velikog sveta). Spasenje : u eshatolokom smislu za veni svet, i spasenje za ovaj svet ( iz tamnice). U pogledu spasenja i njegovog mesta u Faustu, Geteova obrada mita o dr Faustusu je klasina, specifina obrada. Nemaki termin za spasenje je Erlosung ne znai spasenje u ovosvetskom, ve u venom smislu. ovek, to je sluajno bie, u specifinom smislu, u kome nema nieg apsolutno nunog. oveka moe da ne bude ( u smislu : nije morao postati, planiran je od strane roditelja, na primer). ovek iza sebe moe da ostavi neki trag : potomstvo, delo, slavu ; u jednom trenutku njega nee biti ; Lukrecije Kar egzistencijalizam Sartr egzistencija prethodi esenciji ( bolje itanje je : ovek je bie koje tek treba da postane ovekom. ovenost mu nije data pukom biolokom egzistencijom). Pre ljudskog roda nema unapred odreene sutine ono to jeste sutina postaje sutinom tek tokom ovekovog boravka na zemlji, njegovim izborima i ciljevima. Tako se definie bie i ovekova sutina. Ovakav pogleda na bie oveka ne doputa metafiziku. Nije dovoljna datost oveka, ve je potrebna i njegova zadatost ivot predstavlja potragu za sutinom i njeno prepoznavanje. Metafizika podloga se moe shvatiti na razliite naine : ovek je bie koje je nuno tu, znai da je neko stvorio tog oveka. Dolazi se do instance Boga tvorca ; ovek postaje neto stvoreno, kreatura, postaju religija i mitologija, i ovek dolazi na misao da postoji jedno metafiziko bie, vee i vie od njega, apsolutno veno trajno Bog, svemoan. Time se uspostavlja relacija izmeu Boga i oveka. Vremenitost oveka je oslonjena na neto to je veno, neizrecivo. Kako razumeti ovekovu prolaznost ? Misao : ovekovo prisustvo na zemlji se ne zavrava njegovom smru, ve se posle nje nastavlja. Predstave o zagrobnom ivotu su esto prema ovosvetskim merilima : odiseja, danteov pakao, donekle i istilite, dok u raju ima mnogo apstrakcija i sublimata koji nemaju uporite u ovom svetu. Beatrie postaje svetlost, ali joj ostaje ime Beatrie. Ako se ivot nakon smrti nastavlja, kako mi to moemo znati ? Nie : ivi o tome ne mogu da govore jer su pristrasni, a mrtvi iz drugih razloga. Poseta drugom svetu, Odisej, Eneja. Istorija predstava o raju ako postoji tvorac oveka, i ako se ovekov ivot ne zavrava smru, onda tvorac ima neku ulogu u tome. Pet godina pre smrti Geteove, 1827, Gete izjavljuje da ideja Fausta nije apstraktna, neka ideja bez vrednosti ; za nudu bi se moglo rei : s neba preko zemlje do pakla - ali to je pre opis radnje. Obilje ivota u Faustu, skree on panju, ne iscrpljuje se u jednoj ideji umetnost je autonomna u odnosu na nauku, filozofiju. Ta Geteova ideja o autonomiji, samosvojnosti knjievnosti kao jezike umetnosti, autonomnoj u odnosu na umetnosti druge vrste i u odnosu na nauku. Otuda ideja spasenja u Faustu ima drugaije znaenje u odnosu na tu ideju u teologiji. ovek je, ukazuje nam Faust, delatno bie ; aneli izjavljuju kako mogu spasti onoga koji je delatan za svoje spasenje. Ideja zla i smrti vana je za razumevanje Getea, Tolstoja, Dostojevskog. Stari teoloki problem koji poinje pitanjem otkud zlo u svetu iako postoji apsolutno dobar i svemogui Bog. Pitanje teodiceje opravdanja Boga i boijeg stvaranja. I Faust poinje uokviren priom o Jovu, koji pokree to pitanje odakle zlo ? Bog se naziva milosrdnim. Ovostrani svet je pali, posrnuli, i bie spaen zahvaljujui spasitelju. Postoji odgovor : Bog nije odgovoran za zlo, ali ga doputa. Misao koju u renesansi razvija Piko dela Mirandola. Bog daje mogunost izbora oveku ; ovek mora biti slobodan da bira. Zbog izbora doputeno je zlo. Ova pitanja su temelj mnogih knjievnih pitanja. U judeo-hrianskoj tradiciji mogu se razlikovati dva tipa verovanja.

1. Teizam Bog je stvorio svet ex nihilo, svojom voljom ; on je izvan sveta, svetom nije obuhvaen, on nije negde i upravlja svetskim dogaanjima. Bog je prisutan u svemu to se zbiva. 2. Deizam Srodan teizmu jer vidi Boga kao tvorca ex nihilo ; razlika je u tome to ovde Bog ne uestvuje u svetskim zbivanjima. esto se kae da je Ivan Karamazov ateista, to nije tano. Ivan prihvata Boga, ali ne prihvata ovaj njegov svet. On doputa mogunost da mu na kraju krajeva objasne funkciju zla ali odbija takvo objanjenje ( pravoslavno hrianstvo zastupa ideju o pravolinijiskoj, a ne cirkularnoj istoriji). Dete je nevino osnovna je njegova misao ; on bi se mogao posmatrati kao deista : Bog je kreator, ali ne odgovara za kreirano. Nasuprot ovakvim miljenjima, postoji i ateizam odbacuje se ovekova metafizinost. Jedini pravi ateista u Brai Karamazov je Fjodor Pavlovi Karamazov, koji se ne mui ovim pitanjima, ve sa njima pijan tera sprdnju. S tim u vezi je i njegov moralizam sladostraa, otuda i sukob oko Gruenjke. Njega zanima samo da li pakao ima plafon. Antiteizam Bogoborstvo ne treba meati sa ateizmom : zao ovek koji ne eli nita dobro, to je u brai Karamazovima Smerdjakov, karikatura ali sa svrhom varijacije na Ivana Karamazova. Ateizam je ravnodunost, eventualno posprdnost ; antiteizam je na demonski nain borben. Panteizam shvatanje da je Bog priroda, deo sive natura ( Bog ili priroda Spinoza), po kome Bog nije transcedentan, ve imanentan, i on je sve to postoji. Iskljuivanje kreacije ex nihilo iskljuuje se i metafizika : zato je openhauer panteizam nazvao eufemizmom za ateizam. Nie je radikalni ateistiki mislilac, radikalniji od Fojerbaha i Marksa, koji su u religiji videli ovekovu nemo pred prirodnim silama, skorelu ljudsku fantaziju otuenu od oveka ( neto slino e govoriti i Frojd u budunosti jedne iluzuje). Sva ova misao se oslanja na Hjuma i prosvetiteljstvo 18 veka. Antiteizam je esto smeran prema crkvi, esto se napad na crkvu vidi kao napad na religiju i na Boga. Pitanja teodiceje, odnosno pitanja zla u svetu : postoji i dijalektika teologija, koja pitanja reava na sledei nain : postoji zlo u svetu, ali zlo je tu da bi se njime postiglo vie dobro. Zlo nije puko zlo kao takvo, ono ima smisao, funkcionalno je, instrumentalizovano je ovim argumentom se esto koristi avo kada se pojavi u nekom knjievnom delu : Braa Karamazovi, Geteov Mefisto. Ovo je Hegelov tip dijalektike teza se razara antitezom, da bi se stvorilo vie stanje, koje e ukinuti i tezu i antitezu sinteza. Geteov Mefisto bi bio takva antiteza. Lajbnic je pre Getea govorio o ovome oveku nedostaje uvid ; kada bi ovek imao uvid, video bi da je ovaj svet najbolji mogui od svih svetova, harmonia praestabilata svekoliko bivstvo je simfonijski ureeno. Bjelinski je grmeo : traim da mi se na stranom sudu poloi raun o svakoj deijoj suzi. Dakle, boanstveni kreator nije stvorio svet odmah do kraja : U svoj njegovoj punoi, ve kao poetak jednog procesa u kome e se boanstvo posredovati sa svojom tvorevinom, i to posredovanje jeste istorija sveta. Moe se rei da je ovo dijalektiko kretanje iji je cilj svet ispunjen bogom. U ovakvom poretku i avo zlo ima svoju ulogu. Kada ne bi bilo unitavajueg, sve bi se zaustavilo. Tako kae avo Ivanu Karamazovu. Plotin je video apsolutno kao neto nedijalektiko. Za njega, apsolut je jedno, a zlo pad u nebie. ovek se moe vratiti u jedno odsecajui se od sveta materije, tako to e ga nai kao sliku na dnu sebe poziv na napor u oveku da se oslobodi od sveta i da ga nae u sebi. Postoji i varijanta Avgustinova i Luterova materijalni svet jeste svet greha i zla, iz koga se treba iupati ali je ovek toliko slab i ogrezao u zlo da svojim trudom nita ne moe uiniti. On moe pokuati da se priblii u veri boanskoj milosti. Od oveka zavisi vera, a od Boga i samo od njega, spasenje. ovek se ne moe spasti, ali moe biti spasen ( daleko od Geteovog stanovita). ovek se moe samo nadati njegovo delo mu ne moe nita postii. ovek je bie apela.

Umetniko delo ne treba svoditi na filozofiju. Filozofija daje usmerenost dela no delo ne moe biti usmereno kao ista misao. Geteova ideja spasa, Razgovori sa Ekermanom ; pre toga, razlikovanje izmeu hilijazma i eshatologije ( apokaliptinog razlikovanja sveta). Hilijazam, teoloko filozofski znai... Eshatologija zastupa kraj sveta i spasenje. Hilijazam je tretiran u hrianstvu kao jeres, ali pokret koji se obnavlja nije zauvek odstranjiv, paralelan sa utopijskim politiko ideolokim pokretima ( Ernst Bloh : ateizam u hrianstvu, Bulgakov, Izabrani spisi, pravoslavna teologija). Ideja je u tome da e se carstvo nebesko ostvariti na zemlji tokom istorije : u istoriji e se izleiti nedostatak palog bia. Posle svih uda, nesrea, ogrezlosti u palost, u samom e se vremenu, kroz progres, ostvariti hiljadugodinje carstvo boije na zemlji. Religijska koncepcija koja dobija ovozemaljsku primenu, ovozemaljske odjeke reformatorski pokreti, esto praeni ratovima, a sve u cilju konanog reenja, novog poretka ; iza toga su uverenja da sami ljudi treba da urede stvari silom i stvore zemaljski raj. Ali Hrist kae : moje carstvo nije od ovoga sveta. Hrist ne eli da zameni zemaljskog cara ili da na zemlji sredi stvari. Njegovo carstvo je posle vremena. Iz ovoga sledi ideja progresa u hrianstvu, kretanja ka kraju ( nasuprot starozavetnim ciklusima). Krajnje implikacije : to god ovek pokuavao, ljudska istorija je tragedija, i ivot na zemlji je neizleivo pokvaren. Regeneracija ne moe biti shvaena hilijastiki ( ovako svaen hilijazam kao pospremanje zemlje). Od poetka je ovo delovalo paganski, judejski. Hrianstvo je suprotsavljeno judeizmu kroz potpuno obezvreivanje ovog sveta. ivot na ovom svetu je u najboljem sluaju priprema, a staro pismo daje samo nagovetaje. Crkva insistira da je velika zabluda da se stvari na zemlji mogu urediti to je kritika svih reenja konanog tipa : komunizam, istrebljivanje jevreja. Fukijanska ideja o ve zavrenoj istoriji sa Napoleonom, novi poredak, svrstavaju se u hilijastike teorije. Naglasak je na konanosti, postizanju idealnog stanja ( sve zavisi od toga kako se shvata hilijazam (Hes, ga je verovatno shvatao kao dolazak Isusa Hrista u telu). Eshatologija stoji nasuprot ovako definisanom hilijazmu : svet se kree ka apokalipsi, otkrivenju ( ovo su sinonimi, ne odnosi se samo na Jovanovu viziju). Ovim krajem vremena se izlazi iz istorije. Eshaton, zadnja stanica sledi prelazak u drugo stanje. Nastupa carstvo nebesko, ali u onostranosti. Prisustvo ovekovo na zemlji je priprema, hod ka eshatonu, krajnjoj stanici dakle, nema Hristovog dolaska na zemlju ( malo se preutkuje taj drugi dolazak). Ovako gledano, suprotsavljanje eshatologije judaizmu je u tome da Mesija ne dolazi zarad ovog sveta, ne dolazi na ovaj svet radi spaavanja njega. Gete pokazuje protestantski, panteistiki uticaj ( moda i uticaj prosvetiteljstva i emancipacije). Humanizam Geteov : ovek veruje u sebe i svoje sposobnosti, moe da dela, da bude spaen ( dakle je blizak hilijazmu, shvaenom na ovaj, ali i svaki drugi nain). Humanistike ideje : ovek svoju sudbinu uzima u svoje ruke, na individualnom ali i na drutvenom planu. ovek je bie koje je u stanju da upravlja sopstvenim ivotom i kretanjem oveanstva. Nie : hrianstvo je obescenjivanje ovosvetskog i zaluivanje himerama o ivotu na onom svetu. ovek je prelaz ka Zaratustri, nagovetaj prevazilaenja sadanjeg stanja u ovostranosti : vernost zemlji, amor fati ljubav prema sudbini, svemu to ona donosi. I Nie na kraju dolazi do jedne cirkularne paganske koncepcije : veno vraanje istog ( ciklina istorija). On to shvata bukvalno kao vraanje svega to je ve bilo. Isti komad, isti glumci. Bezbroj puta odigrani trenutak u vremenu, jer je svemir konaan ( konaan je broj atoma u svemiru), i broj kombinacija svih elemenata je konaan. Tako e se ponoviti ista situacija kad tad. Ne moe se dopustiti da najplemenitije vino i najbolje ulje propadnu prosipajui se u okean okean to mora vratiti. uvanje lepih stvari, negiranje

konanosti povratkom. Etika koja ovde sledi razliita je od Kantovog kategorikog imperativa : Delaj tako da sme poeleti da se ono to si uinio moe bezbroj puta ponoviti. Dakle, Nie se suprostavlja transcedenciji, beskonanosti ( poslednji spis njegovog svesnog ivota je Antihrist). Sumarum : Hilijazam, jedna od njegovih varijanti, je carstvo boije na zemlji. Eshatologija bi bila iskoraivanje iz istorije u onostranost. Tako nastaju sukobi oko tumaenja apokalipse Jovana bogoslova. Ni sam Gete nije bio nesklon prigovoru, sve je to gomila gluposti - V in II dela prepun je hrianskih elemenata. Hrianstvo ima svoje mesto u njegovom svetu. Prevremeno insistiranje na eshatolokom odvlai od ovostranog ivota. Gete je upozoravao : ne moe se preveliko bogatsvo ivota iz Fausta nanizati na koni jedne jedine ideje. Svoenje Fausta na eshatologizam ili hilijazam nije doputeno. Razgovori sa Ekermanom, u vezi sa besmtrnou : Ne bih hteo da budem lien sree da verujem u budui, dalji opstanak... ali takve neshvatljive stvari isuvie su udaljene da bi bile liene svakodnevnog mozganja. Gete ne odbacuje oekivanje, ali ne eli da primi svedoanstvo o tome kako to treba da izgleda, ta treba da oekuje. Skepsa ostaje u pogledu pitanja kako, ali ta je odreeno. Ko veruje u dalji ivot neka uiva u svojoj srei, ali neka ne bude unapred uobraen... I poboni i blagorodni obrazuju izvesnu aristokratiju... Ja izriito traim da na onom svetu ne sreem nikoga ko je u njega verovao na ovom. Ironija protiv bigoterije, insistiranju na jeftinom trijumfalizmu tipa ja verujem. Literatura esto kritikuje ovakvu poziciju. Erazmo : Ludo je traiti da se ovek ovde nauiva, i jo da ovde kri mesto to blie Hristu. Gete : baviti se idejama o besmtrnosti je za ene koje nemaju ta da rade... Ali sposoban ovek koji ve na ovom svetu eli da bude neto valjano, treba da dela. Geteova etika delanja duboko je protestantistika etika rada. Bez rada koji je preduslov nema niega. Protestantska etika rada dolazi kasnije, pozivajui se na ovakve stavove. ovek samom sebi polae raune bez spoljanje prinude. Ne preti se represijom, ve dunou Kant, sve do Vebera : ovek sam sebe nateruje da obavlja svoju dunost radi samosvrhovitosti, ne trai se korist, ve je kategoriki imperativ cilj sam po sebi. Efikasnost, shvatanje dunosti, moe da vodi i ajhmanuvtini - trivijalnost zla, Hana Arent. Zakljuak : nije svaka delotvornost pohvalna ! Svet shvaen kao pogon kapitalizam, duh protestantizma. Sve je to vrlo ovosvetski, a Gete ima i duhovnu dimenziju. Misli o besmtrnosti jesu za nesrene na ovom svetu, kae Gete. esto frustracije na ovom svetu vode u utopijske sanjarije. Frojd : religija spreava neuroze koje svet prua, jer se sve libidonozne tenje ne mogu ispuniti. Sve do oajnikog pokuaja pobune u psihozi, kae Frojd : ovek odbija takav ivot ludei. Gete je svestan takvog duevnog manevra, kada ovek sa svetom ne moe da izae na kraj. Hrianska vera je mono bie po sebi, o kojoj se palo oveanstvo upinjalo da pridigne... Nije mu potrebna potpora filozofija, kae Gete. Mono bie koje pridie oveka, prerauje ono to ovek ne moe sam da podnese. Ovako izdvojen stav, mogli bi potpisati i Frojd i Nie ( koji je govorio : istina vana jer daje stimulans za ivot). No, ovde nije dodirnut problem smrti. Ovakva stanovita tiu se primene religije, ona se shvata kao opijum, a vera treba da bude vera radi same sebe, izbor u ivotu. Gete nastavlja : Tako ni filozofiji nije potreban ugled religije... ovek ima pravo da veruje u besmrtnost... Ali ako filozofija dokaz o besmrtnosti nae due hoe da izvede iz legende, to ne znai nita... Ubeenje u nae dalje postojanje izvire u meni iz pojma delanja, jer ako ja neumorno delam, onda je priroda duna da mi obezbedi drugi oblik postojanja kada ovaj otkae.. Geteovo uverenje izvire iz njega kroz pojam dela. U poetku bee delo. ovek je delatno bie. Kako to priroda je duna ? Ovako se priroda antropomorfizuje i panteizuje. Prirodi se pridaju ljudske osobine. Ali Gete to izgovara sa suverenom samouverenou, : to izvire iz mene.

Ne sumnjam u nae dalje postojanje, jer priroda ne moe da se lii entelehije neprekidne delatnosti duha, koja ono to je mogue ili verovatno stvara, usavrava, i vodi do telosa kae Aristotel. Gete, u rukopisu stavlja da aneli otimaju Faustovu entelehiju, to precrtava i pie veni deo to Gete shvata kao ono to daje formu, aktivni delatni princip, na kome poiva kretanje i svrsishodnost tog kretanja. Ali mi nismo svi na isti nain besmrtni, i da bismo se ispoljili u budunosti kao velika entelehija, moramo to i biti. Delatnost na ovom svetu, ukazuje Gete. Tako Getea nije mogue uglaviti ni u jednu koncepciju, on je beao od prostih shvatanja, ne ispunjujui besmrtnost, ali ga vezujui za delanje. Tipino Geteovo spajanje suprotnosti ! Faust ovim pojmovima pridaje i neophodnu viu ljubav, Greta je transsupstancijacijom postala deo boanske sile, i postala je neophodan inilac za spasenje. Hilijastiki momenat postoji u drugom delu Fausta i na linom, i na drutvenom planu, kroz delanje ; a njegova religioznost je nekonfesionalna i moda modifikovana. Gete je u toku rada na Faustu, koji je uokvirio ceo njegov ivot, menjao akcente na prii. Teme koje dodiruje Faust jesu Geteove velike teme. U drugom delu Gete uvodi pitanje lepote, vezano pre svega za Lepu Jelenu. Kod Homera, u Odiseji, to se vezuje za lik Kalipso, koja nudi Odiseju besmrtnost i veitu mladost u rajskom ambijentu. Uprkos tome, Odisej eli da ode, prihvatajui ljudsku sudbinu. Objektivno, nema niega to bi Odiseja spreilo da ostane, osim jedne subjektivne stvari : Kalipso mu nije draga. Nije dovoljna njena lepota ni rajsko mesto ve je potrebno jo neto vie. Verovatno je Odisej ve zaposednut Penelopom i porodicom. ovek se opredeljuje za one vrednosti koje su upisane u njega, sa kojima je iveo nije to da Odisej bira nesree i patnje, ve on bira Penelopu i porodicu. Kao refren, Homer ponavlja da Kalipso ne pokree Odisejevo srce. Ljubav stoji i za Homera iznad libida. Odisej nehoan ljubi honu i preko dana sedi na obali i plae od jutra do mraka. Kada se prati kako Odisej prepriava dogaaj, vidi se kako lepota treba da pokrene srce. Kako nastaviti Fausta posle prie sa Margaretom ? Ako se Faust i moe nastaviti, koja je nova kombinacija Faustovog ivota ? To je susret sa lepom Jelenom. Odisej naputa Kalipso, i ne raunajui telemahiju, Odiseja poinje tim rastankom, koji se u toku Odiseje ponavlja etiri puta, ak i kada Odisej sretne Penelopu. Na ovoj prii se insistira. Faust stie na carski dvor, Mefisto se javlja kao neki guverner narodne banke, koji je smislio plan o asignacijama. Glupo je ekati da se zlato iskopa, treba jesti sad. Monetarne mahinacije su avolovo delo, kae Gete. Dvor je alegorino mesto, nije kao kod Balzaka i Dostojevskog, blazirano dvorsko drutvo trai da vidi Helenu i Parisa. Gete tu pravi privatni mit o boginjama majkama ( neki rezervoar bia pre vremena, praoblici, arhetipovi, majke se javljaju kod Plutarha, ali on im ne pripisuje takvu mo). Faust e alhemijskim kljuem i tronocem sii do tog rezervoara bia da bi zabavio dvorsko drutvo. Reakcije na Jelenu su sarkastine i satirine dvorkinje opanjkavaju Jelenu, dvorani Parisa. Ovo je bitno kao priprema na lepotu. Vana je Faustova reakcija on videvi Jelenu kao sen ( kao na filmu) kae Erkannt to znai spoznati i poznati ( u biblijskom smislu Adam pozna Evu) : onaj ko ju je poznao, taj ne sme vie da je bude lien. Ko doe u kontakt sa lepotom kakva je Jelenina, ne sme toga biti lien. Odmah posle toga dolazi drugi in, koji poinje Mefistovom primedbom : Koga Jelena paralizuje, taj nee tako lako doi pameti. Mefisto u tome vidi vrstu neizleivog zaluivanja lepotom, zablesavljenja. Zanimljivo je da ipak nee, kada dobije Jelenu, ona biti ta koja e Fausta prevariti da kae Stani trenutku, tako si lep. Faust se ne priziva pameti trai da je dobije, to zahteva ogromnu tajanstvenu i ne do kraja objanjenu magiju klasine valpurgine noi, vee od vetijeg aranja valpurgine noi iz I dela. Jedva pridobiju Mefista da poseti

Grku. Pristaje tek probe radi. U svemu tome uestvuje Homeninkulus ( hoe da bude delatan kao normalno roeni ljudi a ne sme da izae iz fiole, kugle on je parafraza samog Fausta ). Poinje akcija dovoenja Jelene : Hiron i Manto dovode Fausta do ulaska u podzemlje odakle Faust treba da izvede Jelenu. Orfejski motiv, koji je Gete procenio kao umetniki neostvariv ( bio je zamislio razgovor sa Persefonom). Jelena je na putu za Spartu tako poinje sledea scena. Gete ostavlja otvorenim pitanje Jeleninog boravka u Egiptu ; ona dobija i simboliki status, ne kao Margareta kvintesencija boanske milosti, ve kao kvintesencija sve antike misli i lepote. Pritom ona treba da ostane stvarna ena. Jelena je na vrhuncu onoga to priroda moe dati, i pritom je i status lika dobila. Ona se prenosi kroz vremena. Putujui ka antici, Faust putuje ka temeljima svoga sveta, srednjevekovlja ( ire gledano, to su temelji Geteovog i naeg sveta). Tako je Faustovo putovanje dvostruko i dvosmisleno. Mefisto primeuje za jug gde smo i mi i kuda i oni idu : tamo se svaki as oslobaaju od tiranija, samo da bi sebi druge natovarili na vrat . Putujui na jug, Mefisto e doiveti transformaciju u formijadu ( personifikacija rugobe, a ne zla). U Grkoj, u klasinoj valpurginoj noi, starina antika je ivo zamiljena, ne samo skinuta sa papira ( u sceni prvog prikazivanja Jelene, carev uenjak se ne oduevljava Jelenom dri se, kae, onoga to je Homer napisao !) Tako Faustov put treba shvatiti kao put u duh kulture koja nam je u korenu. Tako i severni avo mora biti transformisan u najveu moguu suprotnost Jeleni. Najvee duhovno obogaivanje duha nezajaljivog Fausta mogue je ako se Mefisto promeni. Do kraja IV ina Mefisto nosi kostim Forkijade. Odiseju se nudi besmrtnost, a on odbija. Faust, videvi Jelenu, odbija da je se lii. Biva doveden pred vrata hada. Hiron pria o njoj : smisao je taj da lepota nije dovoljna. Kod nje je kae Hiron, vana ljupkost : mogu da hvalim samo takvo bie koje je radosno i koje se raduje ivotu... ono to je lepo ostaje blaeno u samom sebi, ali ono to je neodoljivo, kao Jelena koju sam nosio, to je ljupkost. Kada Jelena najzad doe, neizvesna o doeku u Sparti, ta se zbiva ? Ovde Gete postie Sofoklov uzvieni patos. Menelaj ima nameru da je rtvuje, znajui ta je Klitemnestra uinila Agamemnonu. Faust se sree sa Jelenom u spoju njenog vremena i ovog terena tu nema realistike motivacije. U konkretnim slikama je predoeno neto to se moe zbiti samo u ovekovom duhu. Faust postane Helenin zatitnik ; apropo meanja vremena, Faustov sluga je antiki junak, Linkej. Suenje Linkeju donosi Jeleninu definiciju same sebe : Zlo koje donesoh ne smem da kanjavam ! Avaj ! Kako strog usud progoni mene da svukud zaluujem grudi mukarca toliko da oni ne poteuju sebe ni bilo ta to bi bilo dostojno... Pusti ovog dobriinu na slobodu : onaj ko je bogom zaluen, ne podlee sramoti. Jelena je prva samokritina lepotica u umetnosti. Ona svoju lepotu vidi kao strogi usud, njena lepota zablesavljuje muke grudi svih vrsta : od demona do bogova. Ona vidi da njena lepota donosi nesreu. Ovde se priprema njena poslednja replika pre nego to nestane : Velika lepota i srea nikada ne idu zajedno. ak i njen veo ima arobnu mo : i uspomena na Jelenu ostaje kao svetla taka u duhu. Jelena svoju lepotu vidi kao usud, kob, a ne kao sudbinu : pritom, ona nije fatalna ena kao Manon Lesko ! Lepota ne donosi sreu fascinacija koju Jelena proizvodi nije deo procesa koji ivot ini lepim, ve traginim. Optuujui Kanta za bezinteresno svianje, Nie se poziva na Stendalovo : Lepota je obeanje sree. No ni obeanje sree nije srea. Ipak, sreni vrhunac izmeu nje i Fausta se postie : Gete se nije stideo da taj trenutak prikae kao arkadijsku idilu, scenu kao iz bukolike poezije. Privremeno, ali dovoljno Faust poinje stih, Jelena ga zavrava, do kraja izvedena harmonija njihovih bia. Rezultat te sree je njihov sin, Euforion : moda je Gete hteo da ga predstavi kao ovaploenje samog romantizma, ili Bajrona samog, koji kao Ikar stremi uvis. Ako bi se tekst itao bukvalno, ne proizilazi da je Euforion Bajron, ali je on sigurno romantiarska poezija, neto grko u

modernim vremenima, transformisana antika u novim duhovnim primenama. Gete je za romantizam rekao : to nazivam mladou. On je sebe video kao sve, iznad razvrstavanja ( nije patio od skromnosti) ali je u romantizmu video obnoviteljsku snagu. Lepota je neophodna, neizbena, ali samo kao uslov za neto vie. Prvi deo Fausta je jurnjava po svetu, drugi deo je putovanje po duhu. Preobraena klasina antika se asimiluje u na duh tako da postaje deo nas : nije potrebno putovati u Grku, niti se oeniti Jelenom bukvalno. Ovo jeste ideja za interpretaciju Fausta, ali sama nedovoljna zbog uvenog Geteovog upozorenja. Ova skica ne iscrpljuje smisao II dela Fausta. Doivljaj Margaretine ljubavi i lepote je ljubav sa istom, samopregornom i samozatajnom lepotom i ljubavi. II deo ne daje opoziciju dobro zlo, ve lepota rugoba : Jelena e biti ugroena, ali e se spasti od Menelaja. Razumevanje II dela Fausta bi se moglo proiriti kroz posmatranje smene oblika stiha, razliitog zvuanja raznih odeljaka. Kako se Faust mogao uopte obnoviti posle onoga to se dogodilo u prvom delu. Ovo se razreava na poetku II dela i na kraju. Nota bene : nije Jelena uzrok da Faust izgubi opkladu. On trenutku kae tako si lep, ali nije ni Jelenina niti bilo ija druga lepota to to e taj trenutak uiniti tako lepim. Zasienje trenutkom nee izazvati fascinacija lepotom : Verweile doch, Du bist so schon ! Ovo ne proizilazi iz schonheit, to znai i lepota i lepotica. Faust mora izai iz dubokog oaja sa kraja prvog ina. Kako ? Drugi deo poinje Arijelom, uzetim od ekspira. Arijel je dobri duh prirode, dobrih sila prirode. Njemu je dato da nam objasni kako se Faust moe regenerisati. Kada se Faust probudi, ne samo da se oporavio, ve mu se svet ini rajskim. Tako je spreman da poe u potragu, u tom raju, u kome se budi, govori nam se i kako se moe shvatiti boanstvo, apsolutno, kroz sliku vodopada, bez koga se ne moe shvatiti ni kraj Fausta. Veza izmeu prvog i drugog dela Fausta : razlikovaemo dve vrste miljenja da su prvi i drugi deo jedna celina, i da nisu. Unitaristka teorija se poziva na sam dogaaj spasenja paralela spasavanja : Greta u I, Faust u II delu, kao i na motiv noi. No Faust se moe itati i bez toga. Drugo stanovite negira vezu prvog i drugog dela. Faustov ivot se ne prati u mimetikim terminima on je alegorija, skup simbola. Celovitost je petostruka (podela na inove), ali izmeu njih nema svrsishodne veze radnje. Prvi i drugi deo se itaju drugim oima. Najvanije je videti kopu izmeu prvog i drugog dela. Zavrna scena prvog dela nas ostavlja u nedoumici. Komad deluje nedovreno. Greta je sada stanovnica neba, postala je nosilac nebeskih energija koje uestvuju u izgradnji due, entelehija. No, veza prvog sa drugim delom je u Geteovom ostajanju u svetu simbola. Arijel, analogan je ekspirovom liku, no zadata mu je funkcija da animira elfe, duhove prirodnih sila, kao njihov etovoa. Oni imaju zadatak da oslobode Fausta krivice, koja je velika i dvostruka. Najpre je tu prodaja due, a onda i splet okolnosti vezan za Gretu, skrnavljenje edne i nepomuene ljubavi. No, ni to nee biti dovoljno da bi smrvilo Fausta ! Jer Gete je nepopravljiv optimista. On traga za mogunou ak i kada ona vie ne postoji. Gete nije tvorac ki ili trivijalnih srenih situacija. On za sreom traga u okolini koja vodi u nesreu i u tragediju. Za tragediju neophodno je da imamo 1. visinu pada i 2. nerazreivu protivrenost glavnog junaka, koja dovodi do silovite kulminacije. Arijelovo prizivanje duhova odstranite prebacivanja i prekora aree u uareno gorke strele. Faust elfe vidi kao poslanike koji su na poduhvatu jer priroda i svetlost pale i zlou, one nemaju ljudski moral. Arijel je predstavnik sila koje pomau iz alosti prema oveku, podjednako i svetome i zloi.

Suprotnost sa onim to itamo u kraju, kada Fausta posete etiri stare ene : nuda (nevolja), beda, briga i krivica. Ostale ustuknu a briga i nuda ostaju i oslepljuju Fausta, koji ne vidi malo zatim kopanje njegovog groba. Lepota prirode, ambijenta, ljudskih stanita, Faustu nita ne znai jer je uronjen u krivicu. Arijel je dakle reprezent ozdravljujueg, isceljujueg principa prirode kao takve. ovek je dualno bie, sastavljen od prirodnog bia sa jedne i duha i morala sa druge strane. Po Geteu, nema povrede u moralnoj sferi koja se ne zna ispraviti i isceliti, ukoliko ono prirodno pokrene u oveku prave snage. Zdravlje je jae od bolesti. Krivica i ponaanje Faustovo u drugom delu su nerazumljivi bez prvog dela spona. Priroda obnavlja u snu. Agens ( sredstvo) za postizanje toga je zaborav. Fausta treba uroniti u vode Lete. Slika svitanja : obnavljanje raskonosti ivota. Ne u smislu uprospasti ivot i ljubav sebi i drugome, ispava se i nikom nita. Ne misli se na moralnu okorelost. Gete ne zastupa moral sa one strane dobra i zla, tupost na pitanje krivice, on zastupa isceljenje ljudskog dostojanstva uz pomo prirode. Faust je ovek za koga ne vae moralna merila koja ne vae za obine ljude. On je kao Napoleon. Raskoljnikov ne opstaje sa tom logikom. I avo kae Ivanu, koji o sebi misli kao o Napoleonu : nisi ti taj koji to moe da izdri. Faustovo kajanje nije u posipanje pepelom, ve je metanoia, promena miljenja, promena onih stvari koje su ga terale na loe postupke. Zahvaljujui prirodnim silama, (Arijelu i njegovim pomagaima), ovek, tj Faust, se moe oistiti od krivice : Duevnu unutranjost oistite od doivljenog uasa. San i zaborav. Dostojevski u Zapisima iz mrtvog doma opisuje psihologiju zloinaca oni su najsnaniji ljudi, samo to su snagu okuali kroz zloin. I Gete, kao i Dostojevski i Nie, veruje u snagu ovekovu. On veruje u njegovu snagu da se oisti, hrianski pokaje, da nastavi da ivi, gladan novih saznanja. Bura : Arijel Kaliban Faust : Prospero Faust Faustovo kajanje je slino Prosperovom lomljenju arobnjakog tapa. Arijelovi duhovi zaista okrepe Fausta. Plemenit ovek koji shvata i brzo se prihvata stvari, moe sve. Ako ovek nije plemenit onda ova sintagma za njega ne vai. Predmet opklade Boga i Mefista : Bog se kladi ba na Faustovu plemenitost, koju e Mefisto da iskua. Navedena sintagma je odjek ove opklade. Geteovo poverenje u isceljenje je bezgranino, pod uslovom da je ovek plemenit. Junak tragedije kakva je Faustova, Antigonina, Edipova, ne moe imati nizak karakter. Faust stremi navie. Njegova sutinska plemenitost mu pomae i izvlai ga iz jada u koji je upao. Tako oien, kree na simboliko putovanje kroz svet ljudske istorije (Veliki svet ljudi). Gete je humanista, veruje u oveka i prirodna bia. Takav je i Faust priroda ga spaava. Hrianski smisao dolazi na kraju, ali ne potire osnovnu humanistiku crtu ( entelehija). I u prirodi se javlja neto to je u prirodi povlaeno. Kraj uvoda uz drugi deo slika buenja prirode koja oarava ozdravelog Fausta, pokajanog u grkom smislu on nije onaj isti Faust koji je bio, ve novi, obnovljeni Faust, ali jo uvek, kao i Prospero, arobnjak ( u savezu sa avolom, Arijel ne moe da poslui u takve svrhe kod ekspira). Pokrenut ovim novim velikim danom a ovo obnavljanje, vaskrsavanje trebalo bi analizirati stih po stih, vrhunac u zakljuku svuda oko mene je raj. A imamo i Fausta koji spava, udaren Helenom. No, ovde se Faust budi za upravo ono to je u prirodi zemaljskog bitisanja rajsko. To to on vidi oko sebe je raj, klatno je tu dobilo najveu moguu amplitudu od potonulosti u krivicu i razdiranje do raja. Posle toga, Faust mora da krene na putovanje kroz veliki svet. Mora se ipak objasniti ta je jo iza toga to

omoguava pozitivan razvoj : to nije nedostojni optimizam, ve sa obzirom na taan uvid u sve prepreke, oveku se otvara ono lepo. Slika vodopada : duga se stvara u kapljicama, kao lepota, i tu imamo i dolazak nove volje za ivotom stremljenje uvis ka najveim zadacima. Obnavljanje Faustovo je istovremeno i rast, prirast elan vitala stroebend (odatle treber), pozitivna ustremljenost ka visokim ciljevima, stvarima ( der Stroebungen nastojanje ka viem). Ovakav Faust se razvija i u svojim ambicijama i mogunostima. Njegovo ushienje rajem na zemlji nije samo trenutna egzaltacija. Vodopad je proticanje vremena koje u tom proticanju ostvaruje stalnost. Kapljice su stalno neke druge, trenutci uvek minu, ali je vodopad veno jedan isti. I on omoguuje dugu. Faust shvata : Nek je sunce za leima samo !. ovek nije u stanju da gleda u sunce najbolja stvar koju moe videti je duga, indirektna svetlost, odsjaj sunca. U odsjaju ovek dobija ono najbolje to mu ivot moe dati. U punom boja odsjaju imamo ivot. Asocijacija koja se namee je biblijska duga, ponovni savez izmeu boga i ljudi, naroito ako skoimo odmah na kraj. Veno ensko, Bogorodica kao brza zastupnica uporedi Danteovu Beatrie i Bogorodicu. Neposredni kontekst ovde sa dugom ne izgleda kao hrianski, ve kao naturalistiki, panteistiki ( priroda je Bog). Plemenitom oveku je dato da moe sve, a ako brzo sve shvati, i brzo se toga lati. Plemenitom oveku je dato da prevlada svoje mrane nagone, ali e biti spaen kao esencija. Sunce je Geteov apsolut, paganski i panteistiki : ono se ne moe sagledati direktno. U tom smislu i sam kraj, chorus mysticus, kae : Sve prolazno je samo metafora / parabola / poreenje / simbol ; ono to je nepristupano, postaje ovde dogaaj. Sunce je nepristupano, vidljivo je samo kao odraz u vodopadu ( duga), koji simbolie vremensko bivstvovanje. U vremenu indirektno zadobijamo apsolut. Ovde se ini ono to je neopisivo. Ne moe se direktno govoriti o njemu, ali se ini ono ta je njegovo. Veno ensko nas navie vue. Veno ensko je kontrapunkt Mefistovom veno praznom. Ima izvesne smisaone napetosti izmeu oveka koji moe da preboli sve, pa ak i krivicu, i pojave etiri ene ( beda, nevolja, krivica, briga) gde samo Brigu nije mogue preboleti. Faust brine za koga ? Za ljude ? Proe rok - konstatuje hor. Mefista to uvodi u monolog o prolaznosti : Prolo, glupa re... Prolo, i isto nita potpuno je svejedno. ta je onda veno stvaranje ?... To je isto kao da ga nikad nije ni bilo, a tera ipak u krug kao da ga je bilo. Vena praznina vie mi se svia. Mefisto bi voleo das Ewig Leere, veito prazno. Zbog ovakvog Mefistovog monologa, hor peva pesmu prvog grobara iz Hamleta koja se tie prolaznosti. Mefisto sam je zamiljen kao obeenjak, kao klovn, slian prvom grobaru ( ali akcenat stavljen na prolaznosti). Da li je ovek uopte i smrtan ? pita se prevareni avo. To je kontrapunkt prvom delu, monologu iz prologa na nebu on se tu ali kako ne moe da uniti oveka. Prolo je kao da nije ni bilo, kau prvi grobar i Mefisto. Za Getea, ( chorus mysticus) prolo i tiui se lepe Jelene nije izgubljeno, nije kao da nije ni bilo. avo, obmanut svojom homosexualnou, konstatovae, na kraju : prolo je nae. Bie, kao pozitivni princip, nadvladava, iako je nepotpuno Geteovo poverenje u bolju budunost ; zlo je jako, ali nedovoljno, mora posrnuti. Ono u krajnjem raunu gubi. Problem je doi do krajnjeg rauna, kae nam i Sofokle, slikajui Edipa na Kolonu. Gleichnis (istovetnost), simbol, metafora, poreenje ; i Nie se sluio reju tom boansko nam se daje kao gleichnis. Ako ovek moe da se obnovi prolaskom kroz inove, radom, velika je ironija Faustove sudbine u tome da on gubi opkladu, ali ipak biva spaen, jer Gete ima neporecivo poverenje u ljudske mogunosti, pod uslovom da je re o plemenitom oveku koji tei plemenitom cilju i koji se otvara za ono to mu priroda nudi. Das Ewig Weibliche. Time se onda i objanjava da je Gete sebi jedini od svih dozvolio preokretanje Faustovskog obrasca : uprkos ugovoru sa avolom, Faust biva spaen i ba ta obrada Faustovskog motiva je klasina ! ( najder ima svoju obradu Fausta ; manje veze

sa Geteom, vie sa poznim Nieom ovek je bie volje, nihilistino : radije e hteti nita, nego to nita nee hteti ; metafiziko zlo). Pria je smiljena da bi puku reformacije bila plasirana misao ovee bei ( Homo fuge). Prividne prednosti i slasti nitavne su pred smrtnim asom O prirodo, kada bih mogao da se oslobodim te magije, i ivim kao ovek na slobodnom tlu !. To je ostatak tradicionalizma kod Getea. Kod ekspira, Prospero lomi tap, zakopava knjigu, i poverava se samo Bogu. Gete je iz tradicionalne predstave zadrao tu elju Faustovu da se rei svoga ugovora. No, uza sve to, Faust je spaen veno ensko je jae od veno praznog. Prolaznost stvari nije dokaz da su sve stvari bezvredne, da je sve prolazno, tatina. Ovakvo itanje, da je sve prolazna tatina, da obezvreuje Gete stavlja u usta Mefistu. Sve prolazno je deo procesa spasenja tu lei Geteova veliina, i tu on ima malo saputnika. Otuda ak iroka recepcija Fausta i u Rusiji. Entelehija ( to je Gete precrtao i stavio besmtrni deo), ali Ekermanu govori o besmtrnosti i koristi termin entelehija, ono u Faustu to biva spaeno, vie je od svesti, neobjanjivo je, to ni Dostojevski ne objanjava. Svoje uverenje o besmtrnosti Gete zasniva na tome da e priroda morati da delatnom oveku obezbedi drugi oblik postojanja. Gete iroko shvata prirodu. Delanje vidi kao prevod logosa. Ifigenija Prosvetiteljstvo Fausta nasuprot mitu Ifigenije. Davno poznat mit doivljava obradu, novi akcenti a mit je mnogo stariji od onoga u Faustu. Mogu se pratiti kontinuiteti, menjanja, preobraaji jednog motiva ( lajt motiv, topos, Kurcijus). Ova se pria moe vezati i za Hamleta, (paralela Hamleta i Oresta nivo motiva). Takva uporeivanja svrha su studiranja svetske knjievnosti. Rasinova Ifigenija ; povezivanje veeg broja motiva u u jednoj prii, lanac motiva. Prust parodira ( ironie) na jednom mestu kao mini motiv Ifigenijinu temu. Ifigenija ima dosta u svim vremenima. Kako sagledati vreme istorije i ljudsko vreme. Dogledna istorija se moe deliti na vie naina ( kameno doba, pa dalje do kapitalizma, pre i posle Hrista, po dinastijama), zavisno od kulturnog kruga i lokacije. Uloga istorije u knjievnosti je diskutabilna ljudsko vreme moe se meriti i po tome kakav je tip rtvovanja prisutan u njoj ( socioloko gledanje, antropoloko, etnoloko Sreten Petrovi. rtvovanje vremenom postaje simbolino Frejzer, Zlatna grana. Poetika rtvenog obreda, Miodrag Pavlovi. Zamena ljudske rtve neljudskom ; i mi imamo rtve, ljudske, narodna poezija i slino. Vladar koji biva sahranjen sa enama, pitanje rtve kraljiinih pratilja pominje se u drugom delu Fausta ( rtvovanje Jelene i hora). Veliina potresa u ljudskoj kulturi koju predstavlja zamena ljudske rtve. Oltar je rtvenik na poseban nain. Bez rtvovanja nema duevnog ivota : savet, zavet sa Bogom, Hristovo rtvovanje poinje sputanjem Boga u telo. Strah pred Bogom vodi konceptu kupovanja sigurnosti rtvom jedno od tumaenja rtvenog obreda. I kod Homera izostanak rtve vodi kazni bogova. rtvovanje je mehanizam kojim se reguliu odnosi izmeu bogova i smrtnika. Strah od bogova moe biti strah za ouvanje sopstvene egzistencije ; zakoni se ispunjavaju zbog aparata sile koji stoji iza njih. Zato Jov pati iako je poten, iako prinosi rtve ? Gastronomski aspekt rtve ( jelo, jedenje rtve) je sekundaran Frojd to primeuje u totemu i tabuu sutina je kupovina vremena i dobre volje. Smena epoha se vidi u Ifigeniji ljudska rtva biva zamenjena neljudskom, humanizovanje ( a u Ifigeniji oblagoroivanje) postupka rtvovanja. Ifigenija dobija ekskluzivno mesto : ve poloena na oltar u Aulidi, biva spaena deux ex machina, umesto bude podmetnuta kouta slino rtvovanju Isakovom. Orest kod Euripida dat je

u arkim bojama ; kod Getea Ifigenija, razmiljajui o sopstvenom ivotu gleda na svog oca krajnje pozitivno. Njegovu sudbinu ona ne zna do kraja bila je spaena pre polaska ahejske vojske. Kod Euripida, ona mrzi oca : hteo je da je rtvuje zbog porone Jelene, nju istu. I jo je zavaravaju svadbom sa Ahilom ! Euripid zaotrava problem Ifigenija mrzi a Orest voli oca. Artemida e se kod Euripida umeati bez ikakve ljudske motivacije ( dakle i grci tite ljudski ivot kao poseban, iznad svih oblika ivota pre hrianstva). Iako se taj ivot i dalje oduzima, to se sada osuuje kao varvarstvo, tako ini Euripid. Smrti, nasilne, ima uvek u istoriji da li e to biti podlono sankciji to zavisi od vremena. U nekim kulturama nasilna smrt rat, rtva, smatraju se prirodnim. A ako se istrgnemo iz dananjeg nereflektovanog gnuanja pred rtvom, vidimo Ifigeniju kao veliku vododelnicu, trenutak u ljudskoj istoriji kada se ljudska rtva ukida. Geteova Ifigenija uspeva da na Tauridi ukine rtvovanje stranaca : preobraava itavu zajednicu na viem stupnju civilizacije. Toant, kralj Tauride, ini to jer je eli za enu. Ifigenija osea zahvalnost prema zatitniku Toantu, al ne eli da rtvuje svoje devianstvo. Gete razvija ovu dijalektiku, zahvalnost ljubav : vie je vidova ljubavi. Artemida, Dijana, vrlo je strogo devianska : Zevs je obljubio Kalisto, pretvoren u enu ( Kalisto je najlepa Dijanina pratilja) Artemidina osveta vrlo je gadna Kalisto biva pretvorena u sazvee Medveda. No, Ifigenija se ne brani samo Artemidinom slubom : ona ne voli Toanta kao mukarca, ali ga ceni kao oveka koji se menja i civilizuje radi nje. Toant je svestan samo injenice da ga ona ne voli kao mukarca, da ona osea strast prema njemu sve bi se reilo samo od sebe. Ifigenija se poziva na kletvu svoga roda : i Toant e to brzo razumeti. Toant joj prebacuje smrt sina ( jer je ukinula rtve), razoaran to ga odbija. U zahtevu za povratak rtve kralj se poziva na narod koji veruje da sve zlo dolazi zbog ukidanja rtve ( Svift je na ostrvu patuljaka to lepo parodirao : Zato ih treba istrebiti ? Jer nose potpetice, a mi ne !). Dok se kralj nadao branim zadovoljstvima, rtva je bila ukinuta. Tako Toant ucenju Ifigeniju : ako mu se ne poda, vratie rtve. Ifigenija odgovara : Bogovi ne trae krvolonu rtvu ! Mi u rtvu projeciramo svoje nasilje, pa ga onda projektujemo u bogove. Frojd je taj mehanizam projekcije opisao ovako : nae potisnute tenje pripisujemo drugim ljudima, pa se onda od njih branimo jedan od osnovnih mehanizama koji treba razotkriti ( mi u drugima vidimo samo sebe same). Sama Ifigenija prozire taj mehanizam : Nisam ja htela da se ukine ljudska rtva ; greka je pripisivati svoju krvolonost bogovima. Potreba drutva da se sakrije iza religijskog pokria irar : nasilje i sveto. Eurupidova Ifigenija govori o Agamemnonu pozitivno tek onda kada sazna da je on stradao. Ona eli, kao Geteov Pilad, kada prepozna Oresta, samo da zgrabe Dijanin kip i da pobegnu. Orest Geteovog goni na Tauridu Apolonova re da e se tamo sresti sa sestom. Orest misli kako je to Apolonova, a ispada da e to biti njegova sestra. Geteova Ifigenija posle prepoznavanja brata ne eli da pobegne po svaku cenu prevara, otimaina, kraa kipa, njoj ne treba. Novo razumevanje vrednosti : bez promene itavog kulturnog konteksta i sistema vrednosti ne bi se mogla pojaviti Geteova Ifigenija. Kako brzo evoluira Toant sa svojim shvatanjima odrie se rtve na kraju i puta Ifigeniju. Pilad i Orest, kao par drugova Orest koji trpi od grie savesti i morae da se pokrenu vie sile da bi se on iscelio. Geteov Pilad je vaan za Geteovo razumevanje stvari : Nema stvari koja je unapred osuena na propast, nema bezizlazne situacije ! . Geteov Pilad je protivtea Orestu, koji se predaje propasti, bez mogunosti da pogleda put spasa. Pilad govori da nema predavanja sve do poslednjeg trenutka. Pragmatiar, na ameriki, kaubojski nain, pa i malo makijavelizma sve je dozvoljeno da ovek sebe spase. Tako e on i rei Ifigeniji kada ona bude ugroavala njihovo bekstvo. Spasti sebe po svaku cenu nije nikakvo zlo. Bez ovakve jedne pozicije Ifigenija nije mogua : Ifigenija odbija Toantovu ljubav, ali nee ugroziti njegovu zahvalnost. Nee izneveriti tu stranu njihovog

odnosa. To nije pitanje njene enske ljubavi, nego odnosa prema oveku u njemu ( oveku um pomae da se ponaa gore od svake zveri, rei e Mefisto u prologu Faustu, no Gete, kao i iler, razlikuje stvarnu i istinsku ljudsku prirodu. Istinsku prirodu treba ostvarivati to je zadatak stavljen pred oveka. O naivnom i sentimentalnom pesnitvu je txt koji e doneti tu razliku. ovek nije naprosto dat, ve je zadat stremi ka vrednostima .) Tu postoji konfrontacija Pilad Ifigenija. Zato je ovo tragedija krajnje zaotrene protivrenosti koje iskljuuju jedna drugu a izmeu kojih junakinja mora da bira ( jer Gete je ovek ekstrema). Kritikovali su ga da bei od pravog stanja stvari. Ifigenija mora da bira ne samo da li e odustati od svoje ideje o ednosti, ve ima da oduzme ivot strancima. Napregnuta situacija. Toantovo obrazloenje nije samo neuzvraena ljubav, ve i dravni razlog ( kao Kreontov u Antigoni bolji Gete, jer postoji i dublja erotska motivacija) Ifigenija : Pogreno shvata vinje.. Toant : Ne prilii se nama nestalnim, da sudimo o tome, to je tradicija ve osvetala. Nije potpuno besmislen argument. Nama, posle hiljadu godina, sa iskustvom hrianstva i monoteizma ( da ne govorimo o prosvetiteljstvu visoki monoteizam), ovaj razlog moe da izgleda besmisleno. Postoji dravni razlog ! Ifigenija tome odoleva, razdvajajui stvari : njen prosvetiteljski humanizam ( zbog toga je Gete kritikovan da idealizuje stvari) ini da u Toantovoj dui nastaje borba. Idealizam Ifigenijin, meutim, vaie i u odnosu prema Piladu, koliko prema Toantu. Pilad, individualista tipa Brus Vilis ( sve je protiv njega, a on ne odustaje), hoe da je ukljui u obmanu, varku. Govori se opirno o toj egzaltaciji ( radosti) Ifigenijinoj kada sazna da je Orest njen brat, zatim sledi grozota saznaje za crticu oca i majke. Sve to nije dovoljno da bi ona suzbila oseanje prema Toantu ! To Piladu ne ide u glavu. On rauna da e Ifigeniji biti vie stalo do brata nego do sebe ( stara logika vlastodraca pred idealistima : neemo ubiti tebe, nego nekog drugog, nevinog. Tako Pilad Ifigeniji namee Orestovo spasenje). Orest mora da se spase i od smrti i od ludila ! to nuda ite, nije nezahvalnost ! rei e joj Pilad. Nuda samo pravda nezahvalnost, odgovorie Ifigenija. Nezahvalnost ostaje nezahvalnost. Pred bogovima te pravda, kae Pilad ; nee je niko osuditi. Ali moje srce nee to opravdati ! kae Ifigenija. istotu srca treba ouvati po svaku cenu, to nije samo luksuzna problematika ! Triler koristi Piladovsku tehniku : Brus Vilis pregazi 500 negativaca da bi zatitio svoju enu. Iz pragmatizma, nude, ne treba rtvovati ljudskost ! Pilad, kao Frojd, stavlja primedbu : Prestrog je zahtev samo skriveni ponos. To je dakle, sujeta u Ifigeniji, prestrogi zahtevi. Ne pitam umom ja, ja oseam. kae Ifigenija. Taj savet daju i bolji psihijatri. Ii za oseanjima, a ne za umom, jer oseanja mogu potisnuta da dovedu do neuroze. Tekoa ljudskog poloaja na svetu jeste meanje i sudaranje zahteva srca i glave. Ifigenija ne rauna kako da bude i vuk sit, i ovce na broju. Uivati u sebi srce moe kada je bez ijedne mrlje, kae Ifigenija. ( klimaks drame). ivot nije , kae Pilad, ovek moe da ivi i okaljanog srca. U ljudskom ivotu c'est, ovaj princip Ifigenije nije primenjiv u istom stanju ( to se kod Sartra javlja kao problem prljavih ruku - postii dobro zahteva prljati ruke. Treba li oveka vui za kosu vadei ga iz vode? ) Nismo mi ni pozvani da sudimo sebi, kae Pilad. ovek je protivreno bie u protivrenom svetu. Zahtevati jednu krajnost je problematino koliko i pokuati ostvariti ravnoteu. Protivrenost situacije i nuda izbora problemi su Ifigenijini. Zato Ifigenija ostaje tragedija, kakav se god izbor napravi pogreie se, jer se naputa deo sebe. Ifigenija sve preputa na sud Toantu. On stavlja zanimljivu opasku : zar on, surovi skit, da rei takav problem, kada grci, prosveeni kakvi jesu, rtvuju erke ( i ostali gresi Pelopove porodice). Ifigenija iznosi Rusoovu misao ( 18 vek) nema razlike izmeu varvara i civilizovanog i jedni i drugi uju glas ovenosti ! Svaki ovek e uti glas istine, jer su svi ljudi potencijalno isti i u dobru i u zlu. Nema nikoga predodreenog za zlo. Tako

Ifigenije moemo gledati kao glasnogovornika oveanstva : ovenost pripada oveanstvu, i moe da bude realizovana na nivou oveanstva ( u humanistikom smislu sa svim opasnostima da takvo poverenje u oveanstvo bude iznevereno. Hornhajmer i Adorno govore o modernom dobu svetskih ratova kao o kraju humanistike vere u oveka. Toant i Ifigenija izmeuju nekoliko veoma znaajnih replika . Toant ukazuje na to da su grci imperijalisti, licemeri vie civilizacije, supersile koje pljaka varvare, pa i Troju ! Orest se menja, ozdravljuje ; Ifigenija ostaje ista ; ali pravi lik promene je Toant. Kada je ve krenuo ovim putem, ka pravoj ljudskoj prirodi, zaotrava stvari do kraja. Apelovanjem na njegovu plemenitost, Ifigenija je uspela da ih on pusti. Ali preko volje ! A Ifigenija hoe vie od toga ona hoe da i on bude kao ona. On, svestan da su grci lukavi, ostao bi mali poraeni varvarin. I Ifigenija to prihvata, ali ona hoe da ih Toant pusti drage volje, kao prijatelj grka. Harmoniziranje odnosa meu ljudima, i to na nivou oseanja, a ne samo razuma. Toant ne samo da nadrasta sebe, ve i ljudske mogunosti u tom trenutku puta ih i to drage volje. Euripid ide samo za realistikom psiholokom motivacijom, za Piladovskom pragmatinou. Dogaaji su pshiholoki motivisani, i tu Euripid ini iskorak u odnosu na mit koji ne trai psiholoku motivaciju. A Gete nadrasta i Euripida idui ne za psiholokom motivacijom, ve za onim to je idealno.Proces pisanja Ifigenije je dugo trajao kod Getea, i ovakva Ifigenija mogla je biti napisana tek sa humanistikom i prosvetiteljskom sveu, gde se svaki ovek vidi kao deo oveanstva, a oveanstvo kao dobro, i ovek kao potencijalno dobar, jer je ovek. Ovakva obrada motiva je ono to je bitno za Getea. legel Pored poetike je pisao i pesme i jedan roman. 1808 objavio knjigu o mudrosti indusa ( veza sa vordsvortovim zenom), zaetak moderne sanskritologije. Bavio se svim i svaim po malo : uglavnom je Avgust zavravao sve to je Fridrih zapoinjao. Pisao i istorije knjievnosti i filozofske spise, najvie na glasu kao knjievni kritiar. Romantiarska ironija stichwort za legela. Pod ironijom Aristotel u Nikomahovoj etici, kao Teofrast i retoriari misle jedno ; legel pod ironijom ne misli nita novo, ali namee jedan problem razbijanje iluzije o zatvorenosti fikcionalnog sveta : junaci romana tretiraju likove kao knjievnu funkciju ( drugi deo don Kihota) ; samo delo ukazuje na svoju stvorenost, razbijajui sve u iluziju. Jedna od njegovih definicija : ironija je permanentna parabaza. Parabaza je deo tragedije ili komedije u kome govori hor, sa nekog stanovita ( nekada i najee javno mnenje) komentarie ono to se zbiva ili podsea na mitske sadraje iz kojih radnja proizilazi. Fridrih legel je sluao Fihtea i voleo Kanta. Uloga hora je razliita od Eshila, na primer, dominira hor. Publici se ne ostavlja da zakljui, ve samo da doivi sukob stanovita radi katarze. Tako se stvara in utero metainstanca, govori se metajezikom, a unutar dela samog. To nije Aristotelovo miljenje, o knjievnosti u poetici. Daje se pouka pored toga to se govori o smislu. Slino u 20 veku ini Breht ima karakter ili pevaa songova koji slui kao rezoner, koji prekida iluziju dajui nam do znanja da je ono to se deava fikcija, ali da ona ima neku pouku fan effekt. legel pod permanentom parabazom ne misli na hor, ve na neto to proima celinu dela. Naglasak u romantiarskoj ironiji jeste na permanentom neto to deluje stalno i pogaa celinu. Tri grupe fragmenata nazvani po asopisima u kojima su izali : liceum, ateneum, i ideje. Danas se ne zna koji su njegovi, a koji Novalisovi ili Avgustovi. Fridrih je mnogo pre Bahtina uveo ideju dijaloginosti, dijalektinosti, polifonije u miljenju. ovek, ak i sam, misli uvek dijaloki.

Tako nije bitan pisac ve da je tih godina 1795, pitanje iz fragmenata bilo diskutovano izmeu pokretaa ta tri asopisa : Novalisa, Avgusta i Fridriha. U ateneumu objavio je fragment : Poezija koja obrauje odnos idealnog i realnog morala bi se zvati transcedentalna poezija ( reminiscencija na ilera). Ali kao to bi se malo vanosti pridavalo nekritikoj trancedentalnoj filozofiji koja sa svojim proizvodom ne bi dala ono to ju je proizvelo ( definicija romantiarske ironije), tako i ova poezija u svakom od svojih predstavljanja ima da predstavi i sebe samu, da ssvagda bude istovremeno i poezija i poezija poezije. Kritika paralela transcedentalne filozofije i poezije : filozofija koja se bavi samosveu i umetnost koja je umetnost umetnosti : sa predstavom sveta ona predstavlja i samu sebe kao predstavljanje. Pirandelo, id, Man, ive u 20 veku od prepiranja sa sopstvenom umetnou. Ceo postmodernizam ! Tomas Man u Josifu i njegovoj brai tretira biblijsku priu kao neprecizan izvetaj o kome on zna bolje. Insistira na igri izmeu dogaaja, prie iz biblije i njegove prave prie. Omoguava se ideja parodijskog humora, parodijskog efekta. Barisov Floberov papagaj jeste samo to. Fridrih legel pominje Pindara i Getea. Ironija je onda ula u modu ; filozof Zolger je uzeo ironiju za sr svoje filozogije ; Kjerkegor pie doktorsku disertaciju sa osvrtom na Sokrata ; legel je stalno diskutovao sa Hegelom. Ateneum, 116 fragment, o kome Pol de Man govori : Romantiarska poezija je progresivna univerzalna poezija ( misli poreklom iz politike misli francuske revolucije, misli Kondorse). Programski brie granice izmeu filozofije i knjievnosti, kao Platon. legel je bio veliki protivnik sistemske filozofije ali je ironiju zvao logikom lepotom. Univerzalnost poezije : ona stapa filozofiju i knjievnost, poeziju i prozu, genijalnost i kritiku ( zanos i kontrola zanosa, Bodlerovo pijanstvo sa raunom, Pindarov zahtev za ratiom. Kami u predgovoru Padu), poeziju umetnosti i poeziju prirode... ( legel je isto toliko ovek prosvetiteljstva i ovek romantizma, to kod njega ide ruku pod ruku). Poezija je sve to je poetino ( razbijanje klasicistikih kanona o tome ta moe biti predmet umetnike obrade ; sve moe biti predmet umetnike obrade sve do Igoa, u francuskoj na primer, vladale su norme, a legel samo kae ironija je nunost. Novog vremena, ili svakog dela ikada ? Pa opet nema forme podesne da u potpunosti izrazi duh autora. Samo ona moe kao i ep da postane ogledalo itavog slobodnog sveta, slika stolea. Ovo je misao u kontekstu poetizacije sveta osmiljavanje sveta tako da on dobije jedan vii kvalitet. Pored toga, ona moe da lebdi u sredini izmeu prikazanog i onoga to se prikazuje, na krilima poetske refleksije. U slici obrnutih ogledala : sa vieg stanovita sagledati ve sagledano, ad infinitum, legel vidi mogunost da se prevazie ogranienje svakog izraza i da se time neizrecivo ipak ironino! savlada. A legel u tome vidi manu, greku, greku sigurnosti sistema. Romantiarska je poezija duhovitost (witz, duh, imati duha). Druge poezije su zavrene, romantiarska je u stalnom nastajanju. legel tako vidi opoziciju naivnog sentimentalnog pesnitva. Ironija je jasna svest vene pokretljivosti. Romantiarska poezija, dakle, radi sa beskrajnim, prevazilazi witzom ogranienost rei da bi izrazila beskraj. Pritom ta enja za beskrajem nije samo Novalisova enja za umiranjem jastva. eli, kada bude pisao odbranu poezije, sumirajui, kao Horacije, teorije pesnitva, imae mnogo u vidu Fridriha : pesnici su nepriznati zakonodavci sveta. Pesnik ne trpi zakone. Od ovoga nee iveti samo francuski romantizam, pritisnut konzervativnom strujom, naroito prvi val engleskog romantizma se ovim inspirie Kolrid, na koga je uticao i eling i drugi izvor crpu izvor iz legela. Otud njegov znaaj. Hegel je u ovome video unitavanje supstancijalnog i apoteozu subjekta ; Fridriha je zvao apostolom ironije. Doputao je da se objektivni duh ( porodica, drava ) moe ironizirati, ali da se apsolutni duh tako ne moe podvri kritici. ak je i lino vreao legela ne

videi da je njihov sukob bespredmetan takav kakav je. Ne misle na isti nain koritenja ironije. Valcel je primetio da su Hegelovi udarci u legela bili udarci u prazno. legel je ve 1894 drao predavanja u Kelnu iz filozofije o odnosu procesa i sistema o onome to e Hegel razraditi ( sistem se procesualizuje, a proces ima time logiku strukturu sistema). I po emu e postati slavan. Moda je Hegel hteo da minimalizuje znaaj legela kao svog pretee, jer legel nije umeo da sistematizuje. Mladi Hegel koji smilja svoju filozofiju i smilja fenomenologiju duha je zaista bio legel. Fenomenologija duha je takav nezaustavljivi razvoj duha u kome sve ostaje ouvano. U sred teksta o filozofiji jezika, dramski, legel pie o odnosu ironije i ljubavi : ironija ne rui, odgovara on Hegelu, ono to je supstancijalno istinska ironija, poto postoji i pogrena, jeste ironija ljubavi, nastala iz prividnog protivreja ovekove ogranienosti i slutnje beskrajnog u ljubavi. Kao to je u zemaljskoj ljubavi, dobroduna ala o manjoj nesavrenosti ljubavi na mestu, takav je odnos beskrajne ljubavi i protivreja ; savrenoj ljubavi privid protivreja istaknut ironijom ljubavi ne moe nita. Nije bitan pojam u ljubavi, kao to misli Hegel, ve doivljaj ljubavi koji postaje podloga filozofije ivota. Vilhelm Majster Pitanje obrazovnog romana je vano iz vie razloga. U nemakoj tradiciji problem obrazovnog romana moe da se detektuje na vie mesta. Izraz se upotrebljava ne kritiki, naroito u izvorniku Bildungsroman ; Kiova triologija ( bata, pepeo itd), koju je Ki nazvao Bildungsromanom, defacto nije Bildungsroman. Pitanje Vilhelma Majstera je pitanje Br, Getea, i podloge mnogih romana deventaestog i dvadesetog veka. Parodija Br je arobni breg ; da bi se ta parodija razumela, mora se poznavati Br. Dr Faustus, pisan kao hageografija, a bavi se grenikom. Pisan kao Br, a tu je preokret. To je i pitanje Hesea, paralele se vui mogu do Grimelshauzenovog Simplicisilus, pre Getea. U drugim knjievnostima postoje Sentimentalno vaspitanje, Mladi, Velika oekivanja - svi oni izrastaju sa ovog tla. Sazrevanje, obrazovanje kao knjievna graa sami po sebi nisu dovoljni. U irem smislu ovoj tradiciji pripadaju i Rilkeovi zapisi i Dojsov Portret umetnika u mladosti. Bavei se Br, stvaramo dobro tle. Terminoloko pitanje ; najee se govori o Br, , obrazovnom romanu. Glagol Bilden znai obrazovati, u smislu obrazovanja u koli, to podrazumeva i svojevsrni razvoj linosti koja se obrazuje, i u smislu obrazovanja leda, obrazovanja izvesnog miljenja stvaranja, nastanka. Ta dva znaenja glagol obrazovati poseduje i u nemakom i na srpskom. Primarno znaenje je kolsko obrazovanje, sekundarno znaenje je izgraen karakter. Srodni termini su, vaspitni, odgojni roman ( Erziehlungsroman), od erziehen, vaspitavati nekoga. Razlika je u tome to Br barata sveukupnou uticaja na junaka, ne samo pedagokih i spoljanjih. Trei termin se preklapa sa prva dva : Entwicklungs roman, razvojni roman, gde se prikazuje razvoj junaka ( obrazovanje i razvoj nisu uvek isti ; uticaj celok