MAMURLUK Dule Nedeljković

prvi Srpski dokumentarni roman

Kako možeš dokazati da u ovom trenutku ne spavamo i da sve naše misli nisu san, odnosno da smo budni i da na javi razgovaramo?

Platon, grčki filozof (427-347)

Bojani, Anji i Raši

1.

A dan je tako lepo počeo

Dok je ispijao drugu ili treću jutarnju kafu u bašti svog omiljenog kafića, Ivan je imao sve uslove da uživa u svežini tek probuđene ulice. Beograd je tih dana po klimi podsećao na Kaliforniju. Retki su bili takvi dani u poslednjih desetak godina. Planeta se više nego očigledno deceniju unazad pobunila protiv svojih dušmana i to je svako osećao na svojoj koži. Neko je u turbulentnom vremenu tražio opravdanje za svoju mrzovolju, neko je sebi dodeljivao dijagnozu meteoropate, a neko je ćutao i trpeo. Svega je on bio svestan i nije više sebe opterećivao globalnim problemima, staklenim baštama, neposrednim opasnostima od razornih zemljotresa, topljenju ledenika, kitovima, hlađenju Golfske struje. Imao je on svoje brige. Pre skoro sedam dana pronađeno je telo navodnog samoubice u blizini Rimskog bunara na Kalemegdanu, jedna krajnje sumnjiva smrt praćena peripetnim okolnostima, a on je sinoć dozvolio sebi taj luksuz da izleti iz šina sopstvenog života.

Povrh pritisaka s najvišeg nivoa oko rezultata istrage, brinula ga je sudbina njegovog kuma, dečka koga je krstio, brata bivše ribe, koji se navukao na heroin. Bio je to dobar momak – do skoro. Još uvek je, ali…On lično mu je namestio posedovanje preko svojih kolega iz Četvrtog odeljenja, i dečko je trenutno bio smešten u zdravstvenu ustanovu pod budnim okom doktora, koji su mu pomagali da prođe kroz košmar fizičke krize. Posle slede psihijatri. Ljubav boli, pomislio je. Taman je u potpunosti zaboravio onu kučku Aleksandru, kada ga je jedne noći probudio uplakani poziv. Ko te kara, taj neka ga leči, zazvučao je sam sebi ljigavo, ali ipak se zauzeo oko Marka. Lako će klinac predbroditi fizičku krizu, jak je kao konj, ali tek posle nadolaze problemi. Da li će ikada skinuti tu budalu Aleksandru s kičme? Nikada mu ta neće oprostiti Bojanu, ali to je već njen problem.

Vrteći se mislima u krug oko te dve situacije, listao je dnevnu štampu, više gledajući slike nego što ga je nešto posebno zanimalo. Uzeo je Politiku od konobara. Po navici, krenuo je da prelistava tu novinu od poslednje strane. Umrlice su mu oduvek predstavljale fascinaciju. Nije se nikada ni trudio da odgonetne poriv da se zagleda u oči ljudi koji su ga posmatrali s fotografija, ispod kojih su se manje više patetičnim izjavama opraštali najbliži. Bilo je nečeg samozadovoljavajućeg u njegovom trenutnom činu dominantnosti nad preminulima. Za razliku od njih, on je živ. Okrenuo je ležerno stranu novine i na sredini stranice spazio lik koji mu je bio itekako poznat. Obaveštavamo rodbinu i prijatelje da je naš dragi… U neverici je pogledao u umrlicu i primetio da u nastavku teksta piše da je naš dragi i nikada prežaljeni preminuo dvadeset petog maja. To je za dva dana. Danas je dvadeset treći maj.

Hladan znoj ga je oblio, osetio je blagu mučninu kao i momentalnu erotsku disfunkcionalnost. Ovo nije zajebancija, pomislio je. Zapalio je cigaretu, duboko povukao dim i zagledao se u svoje oči koje su ga posmatrale s novinske stranice. Poruka je bila više nego jasna. Umreće za dva dana. Ne piše kako. U čitulji se samo kaže: iznenada nas je napustio.

Dan od ranog jutra nije obećavao, a on je ionako još sinoć umro.

Zakucao je na nebeska vrata, sinoć, kada mu je ortak za sina dobio brata. Vidi, pa ovo je u stihu, konstatovao je. Uopšte ne zvuči loše za neku Grandovu seljanu:

Zakucao sam na nebeska vrata, sinoooć, kada mi je ortak za sina, dobio brataaaaa!

…na radost gostiju kafea, otpevao je to u sebi. Lik Banovića harmonikaša titrao mu je još od ranoga jutra pred očima. Smorio ga je sinoć za medalju. Terao ga je da peva jednu istu pesmu sto puta, sve dok se ekipi na proslavi nije smučilo da slušaju kako su kukuruzi mali.

Do jaja! Samo još da nađe nekog indijanca da mu uvali tekst. Bog će da ga pogleda. Ima tih mentola, nazovi pevača, koliko hoćeš. Pola seljaka po Srbiji je isprodavalo njive da bi snimili ploču. Pričao mu je kolega Boris da je neki pevač narodne muzike od producenata svog spota tražio jezivu ribetinu. Pošto je spot bio materijalno limitiran, tj. niskobudžetni, ovi da im vrana ne zapali kod druge ekipe, iznajme pornić iz video kluba u kojem, na početku filma, prsata glumica zamišljeno gleda kroz prozor automobila u svetla velegrada. Montirali su spot po sistemu, malo pevač peva, pa rez na porno glumicu. U sledećem kadru, ona izlazi iz limuzine i kreće ka liftu, rez na pevača, zvoni na vrata, rez na pevača. Ispao je problem što baja – koji je otvorio vrata – odmah, bez dobro veče, zaskače glumicu i nabija joj kitu u usta. Nedostajalo im je još pet-šest sekundi za spot. Nekako su to skarabudžili i, kada je došlo do primopredaje spota, pevač je galantno dodao još dve stotine eura za devojčicu, glumicu u spotu, tražeći broj njenog telefona. Producent je uzeo pare i častio društvo ručkom. Uvek se rado priseti vica u kome za kafanskim stolom sede Šaban Šaulić i Šaban Bajramović. Ulazi Mitar Mirić koji im s vrata dobacuje: ’De ste Šabani?!

Vrh, opet se Ivan nasmejao u sebi.

Pošto je po rođenju inficiran multikulturalnim virusom, uvek je nekako više voleo gitaru od harmonike. Ali, geni predaka ipak su čudo. Par najluđih provoda imao je pod šatrama na seoskim svadbama i ispraćajima, opijen rakijom u kojoj su definitivno rastapali esid ili neku sličnu halucinaciju. Šljivovica koja se prenosi s kolena na koleno. Tekućina koja se isisava iz bureta jedino pri pomenutim događajima, opasna je po zdrav razum. Radi mozak i telo, do momenta dok se oba ne preseku na pola. Čovek završava u potoku živ, ili zaklan, nebitno. Zaklanom je sutradan lakše, otpio je gutljaj kafe. Čudesni performans, poznat pod nazivom šišmiš, ne bi smislio ni bolesni mozak Merlina Mensona. To je ono kada na granu drveta naopačke svežu harmonikaša, pa on nesretnik tako svira podsećajući na pomenutu noćnu zver. Opet se nasmejao. Još je cirke od sinoć! Pod jačinom sinoćne anestezije, ni bizarna čitulja ne deluje na njega.

Misli su ga odvele na to da se nebrojeno puta, uglavnom s bliskim ortacima, zaticao na Zemunskom minskom polju, u narodu odomaćenog zbirnog naziva, splavovi pored hotela Jugoslavija, na nekoj proslavi. Povod za okupljanja nikada nije bio bitan. Započinjao bi ustaljenim razmenama nežnosti i korektnih pitalica glede posla, da bi se posle izvesnog vremena, rasterećeno društvance, naliveno alkoholom i najedeno pečenjem, dohvatilo muzike. Obično se alkoholna seansa završavala bacanjem nekoga od muzičara sa splava u reku sve u paketu s

instrumentom. Zašto? Na to pitanje, Ivan, nema odgovor. Moguća je teorija da se muzičari po kafanama i splavovima često prekombinuju. Postanu alavi na platežnu sposobnost klijenata pod gasom, pa kada budu provaljeni, popiju reku kroz zatvoren prozor splava. Moguća je i versko-rasna netrpeljivost kao i koketiranje muzičara s lepšom polovinom razularenog društva. Uglavnom, dotični virtouz ima vremena da razmisli dok mutnom vodom pluta ka Đerdapu, pridržavajući se za instrument.

Njemu lično ne bi trenutno pomoglo ni kada bi ubacio glavu u ledeni Dunav ili Savu.

Mobilni telefon se oglasio i razbio čaroliju mamurnog jutra.

Kolega Boris ga je pozvao:

- Imamo još jedan leš na Kališu. U bunaru. Kreći!- Kakvom, bre, bunaru?, začudi se Ivan.

- Rimskom. A kom drugom!?, mehanički glas mu je dao odrednice.

- A, kom drugom, stvarno?, sâm za sebe prokomentarisa Ivan, koji zaista nije znao ni za jedan drugi bunar u Beogradu.

2.

Na dnu

Crni, Ivane, gde si se ti tako upropastio?, upitao ga je zlurado Boris kada se oko podneva pojavio na Kališu, maskiran tamnim naočarima za sunce. Pošto je žurio, uhvatio je taksi. Inače uvek ide peške. Iskrcao se kod zoološkog vrta i teškom mukom se nekako dovukao do mesta zločina.

Sada mi je jasna ona umrlica u novinama, potrudio se Boris da ga oraspoloži. Ivan nije odreagovao na najavu sopstvene smrti. Da je osvojio Vimbldon niko ne bi znao, ovako su svi, baš danas, našli da kupe Politiku!

Za Rimski bunar na Kalemegdanu kažu da je pupak sveta. Mesto odakle je Orfej navodno silazio u podzemni svet Had kao magnet privlači posetioce beogradske tvrđave, koji zastaju kraj masivnih gvozdenih vrata pored puta prema Kralj kapiji. Ukopan u stenovito tlo ispod platoa Gornjeg grada, bunar dobija malo svetlosti kroz dva prozorčeta s metalnim rešetkama, koje daje crvenkastu boju hodniku od opeke visokog baroknog svoda.

Pozdravivši se sa prisutnim kolegama iz ekipe za uviđaj, Ivan upitno pogleda Borisa. Ovaj rukom prizva čoveka u plavom radničkom mantilu. Ličio je na nezaposlenog metalostrugara iz IKL-a. Bejaše to radnik obezbeđenja, koji s ručnom lampom zakorači kroz masivna gvozdena vrata u tamu kulturnog spomenika Beograda, pošto je električna instalacija u bunaru neupotrebljiva i, samim tim, nema svetla.

Ivan i Boris krenuše za njim. Jednom mi se ugasila lampa, pa sam morao da se kroz mrak vraćam na površinu. Nisam se uplašio, samo je nezgodno, pa sad nosim dve ili tri, za svaki

slučaj. Možeš vrat da polomiš, na nekim mestima stepenice su veoma klizave. Videćete šta čini vlaga, na zidovima su stalaktiti, kao u pećini, brbljao je čuvar inagurisan s njihove strane u vodiča.

- Nije ti ni ova baterija baš jaka, uzvratio je Ivan.

- Možda bi ti pomoglo da skineš te naočare, podsmevao mu se Boris.

- Šta su se navrzli da se ubijaju po Kališu, nije mi jasno? Već drugi leš za nedelju dana.

Glavni hodnik se posle nekoliko metara deli na levi, gde se nalaze tri polukružne niše koje su nekad služile za postavljanje svetiljki, i desni, u koji se odlagala voda doneta iz bunara. Tu su i tri otvora u kojima su nekad bile česme. Iako je napolju topao majski dan, u dvorani je prijatna hladovina. Vazduh je svež, bez memle, zahvaljujući otvorima za ventilaciju koji se, osim na vrhovima zidova, nalaze i na ogromnoj kupoli iznad zloslutnog otvora, osvetljenog tek slabim dnevnim svetlom. Samo grotlo ograđeno je jakom gvozdenom ogradom, a prošle godine je, iz predostrožnosti, stavljena i rešetka, pa se bunar može videti samo kroz njene otvore.

Čuvar otvori škriputava vrata iza kojih su spiralne stepenice koje vode do dna bunara. Napravljene su tako da budu zgodne vodonošama koje su na mazgama nosile ovaj vredni tovar. Na svakih nekoliko stepenika nalazi se polukružna niša koja je služila za odmor. Silazili su oprezno, pipajući svaki kamen nogom pre nego što bi spustili stopalo. Nekoliko desetina stepenika od vrha zid je prekriven belim staklastim slojem nalik ledu. Drvo postavljeno još u vreme kad se gradio bunar da podupire svodove prozorčića u zidinama toliko je izlokano vodom, da se na dodir uvija kao plastelin.

Posle 212 stepenika, čijoj se stabilnosti ne sme verovati, stigli su do dna. Tu vodič neoprezno ostade bez svoje lampe, koju je ispustio iz ruke. Čulo se samo jedno buć! Gutajući knedlu u grlu, zbog neverovatne pogreške, čovek bez mozga, glumeći hladnokrvnost izvadi iz torbe drugu baterijsku lampu. Rekao sam vam, ima Milorad rezervnu. Osmeh u uglu usana upućen je njihovim okamenjenim licima. Ivan i Boris šarali su pogledima po hodniku koji vodi do drugog stepeništa. Tamo daleko je vrh. Vazduh. Sloboda!

Površina vode nestvarno je bistra do nekoliko metara u dubinu. Baš na tom mestu nešto je svilo svoj dom. Mali stvor koji, po Miloradovim rečima, nije viđen nigde drugde u Srbiji. Ivan je izračunao da ovaj ima samo još jednu baterijsku lampu. Klaustofobija je krenula u ofanzivu. Kao partizani na Neretvi!

Ronioci su ga pronašli prošle godine, a stručnjaci utvrdili da je neobičan oblik, u stvari skelet, minijaturne životinje po imenu amfipoda niphargus minor veličine od oko pet milimetara, kojih u Srbiji ima samo u ovom bunaru, saopšti im Milorad i dalje se tripujući da je turistički vodič.

Povrh svega u memljivoj polutami, čula se tiha muzika, koja je Ivana podsetila na instrumentale iz filmova Alfreda Hičkoka. Na trenutak je pomislio da se čitav svet urotio protiv njega. Samo su mu još takvi zvuci falili! Znaš li da je Hičkok prilikom posete bunaru za vreme gostovanja u Beogradu 1964. godine, pročitao sam u Zabavniku, rekao da takav ambijent za

njega oduvek predstavlja pravu poslasticu, informisao ga je, za promenu, ovoga puta Boris, umesto sveznajućeg Milorada.

Kada ne bi bilo muzike, zaista bi se čula isključivo škripa lanaca, kapanje vode, zagonetni zveket, jecaji i huk, konstatovao je Ivan u sebi. Što li je neko kopao ovoliki bunar kada Beograd leži na dve ogromne reke?, uputi pitanje, na koje nije dobio odgovor.

Umesto minijaturne životinjice, ronioci su danas iz vode izvukli leš čoveka od skoro dva metra i sto trideset kilograma. Po završenom poslu, izašli su na površinu i dokono se sunčali dok su se Boris i Ivan, kriminalistički inspektori, vrzmali po bezdanu tražeći dokaze, u društvu sa, blago je reći, čudnim vodičem.

- Ovde, u ovoj memli, nemamo mnogo toga da pronađemo. Lice mu je izobličeno pod ovim škiljavim svetlom. Ne vredi nam trud. ‘Ajmo napolje, da se prošetamo do mesta gde su našli onog prvog mrtvaca, da udahnemo malo vazduha. Malo mi je loše ovde na dnu, reče Ivan.

- Tu je to blizu, ‘ajmo, složi se Boris.

- Deli nas samo 212 stepenika, tužno je prokomentarisao Ivan.

3.

Ostati živ

Tata, budi fee! Tata, budi fee! Tata, budi fee!

Ploča je preskakala u blizini ušne školjke na nečemu što mu je do jutros bila glava, a sada je bezoblična bolna masa. Otvorio je lagano jedan kapak i ugledao ćelavu lutku za koju je mislio da mu je zauvek nestala iz života. Nekako je preživela tri detaljna čišćenja kuće i odnošenja brda starih i neupotrebljivih stvari u kontejner. Tačnije, te kese je uvek marljivo odlagao pored kontejnera na radost brigada sakupljača sekundarnih sirovina. Samo danas da ne prođe ona rasturena Lada s lajavcem na krovu i nesnosnim metalnim zvukom koji obaveštava građane: ...sakupljamo stare šporete, veš mašine i ostale sekundarne sirovine. Čistimo dvorišta, podrume i ostale prljave površine! U trenutku se setio svog druga Šefketa, gancija iz starog kraja, koji je godinama radio kao noćni čistač stanova i kuća po Nemačkoj i Švici. Još čuva čuku koju mu je poklonio posle jedne šljake. Dobar bejaše to lik. Iz patriotizma se vratio u zemlju za vreme bombardovanja i zaposlio u Gradskoj čistoći. Pošteno je radio, čistio, prao ulice dok ga jedno veče neki pijani likovi nisu isprozivali da je ciganin. Klipan, koji je pri tom krenuo da ga udari, preminuo je na licu mesta od uboda nožem. Ostali su se razbežali. Šefke trenutno mardelja glupana kome život nije dao drugu šansu. Jebiga...

Anja, jesam li ti rekao da se ne igraš tom lutkom?! Ćerka ga je ljubopitljivo gledala, očigledno ne kapirajući pitanje. U stvari možda ga nije ni izgovorio! To njegov pijani mozak projektuje stvarnost.

Jebala je ta ćelava lutka. Nju najviše voli! To je prečica ka filantropiji. Samo joj u životu nedostaje – da voli ljude besplatno. To ne postoji u dvadeset prvom veku. Ovde sada svako

kupuje, prodaje, oduzima i dodaje, što bi joj rekao čika Cane. Pokušao je da otvori i drugo oko, ali je odustao. Lakše je kroz život hodati nišaneći na jedno oko. Preciznije je. Sigurnije. Snajperisti ne promašuju. Naročito su sigurne elitne jedinice pod zbirnim imenom snajper-babe, koje poseduje svaka zgrada sa više od dva stana. Na primer: u jednom ste vi, a u drugom komandos sa ‘ladnom trajnom. Multipliciraju se po gradskim naseljima. Što je veća zgrada, zadovoljstvo raste. FBI, CIA, MI5, UDBA, BIA, i ostali radoznalci, mogu da uče na svojim kursevima od srpskih komšinica.

Ivan i njegov ortak iz detinjstva, Maki, svojevremeno su marnuli svesku njegove babe, dok je ovaj još uvek stanovao u njegovoj zgradi u Ulici Majke Jevrosime, i čitali utefterisane podatke u neverici. Baba je imala dramaturgiju svake ličnosti iz zgrade. Bila je profesorka srpskog u Sremskim Karlovcima, pismena žena, kulturna, obrazovana, ali ta njena sveska je legendarna – materijalni dokaz da u svakome od nas čuči neko drugi. Pročavajuči zapise otkrili su ko je peder, koja žena voli mlađe muškarce, ko bije ženu/decu, ko cirka. Ta spoznaja im je u mnogome promenila dokone dane školskog raspusta. Sedeli su preko puta Makijevog ulaza i posmatrali stanare, pokušavajući da ispod ispeglanih faca i odela otkriju gde im to tačno na čelu piše tajna u koju je Makijeva baba pronikla. Čudili su se da im peder izgleda normalno, baba što se kara s mlađim frajerima takođe. Onaj što je navodno šibao ženu i decu po kući izgledao je kao pičkica, a pijanac je išao uspravno i pravo. Posle višednevnog skeniranja, odustali su od psihologije i vratili se tada omiljenoj zabavi veranja po krovovima u potrazi za golim ženskim telom u nekom od kupatila u kraju, nezaštićenog zavesom. Kada budu bili babe, baviće se drugim ljudima, prećutno su se dogovorili.

- Hoćeš kafu?

Mila njegova ženica. Uvek spremna da ga na prvu naznaku svesti uključi u socijalni život porodice. Iz pravca dnevne sobe dopirala je melodija Jingle bell sa neke igračke na koju je zgazila. Još malo pa će Nova godina. Još malo! Još pola maja, jun, jul, avgust, septembar, oktobar, decembar. A, da! I Novembar. Glup mesec. U stvari, izuzetno, glup mesec. U novembru mu je umro otac. U novembru mu je rođena tašta. U novembru je operisan od raka. Odvratnog li meseca. Bilo bi gotivno da ga izbace iz kalendara zauvek. Kao onaj nesretni Pluton koji su precrtali sa spiska planeta. U novembru mu se rodio sin, tako da mora da se pokrije ušima za svoju malopređajnju pomisao. Jebiga, počeo je da zaboravlja stvari!

Važna stvar za istoriju čovečanstva je da on zna da tu dosadnu pesmicu Jingle bell odsvira na klaviru. Nasmešio se.

Bolje da nije.

Glavobolja je atakovala.

Muzički potpuno netalentovan, nije znao da odsvira mnogo pesama. Naravno da je gotovo do perfekcije uvežbao rif iz Smoke On The Water. Žika Todorović ga je naučio da na basu odsvira deonicu iz pesme Dole Kod Poslednje Tramvajske Stanice od grupe Prljavo Kazalište. Ono dramatično dam-dam iz serije Otpisani sâm je naučio. Izbroji se osma dirka s leve strane klavira, i udari se dva puta dam-dam, ali definitivno najbolji je u uvodu pesme Dancing

Queen grupe ABBA. To je onaj momenat s početka pesme kada Bjorn ili Beni, nebitno, nonšalantno udari produženi forhend po dirkama. Kao da je sam Borg seo za klavir.

- Aaaaghhh!

Dobro je, i sin je tu. Pevuši on Ramonse od rođenja: We’re happy family, me, mom and daddy! Tu mora da doda i neizbežnu sestru. Ma, njemu je do jaja. Spava, jede, kenja. Milina. Da je barem on sinoć sebi stavio pelenu, nego baš sada mora do klonje. ODMAH, mora da se probije do klonje. Po mogućnosti nepovređenih tabana.

Galipolje je mila majka za njihovu gajbu. Bitka na Kosovu – sitna čarka. Na sve strane mrtve lutke, vozila, rasturene kuće, knjige, bajsevi, lopte, baloni. Veštačka jelka nije raskićena tričavih pet meseci od kada je došla Nova godina.

Kako će do WC-a, kada ne može do predsoblja da stigne!? Mamurluk ga je kidao. Lepo ga je otac savetovao da popije svaku drugu. Ako treba, da sipa piće u čarape da se spase od pijanstava. Naravno da ga nije nikada poslušao.

Eh, moj otac Raša, Ivan je lagano ušao u fazu trežnjenja poznatijeg kao samosažaljenje. Bejaše gospodin čovek. Po njemu je njihov sin dobio ime. Ćale mu je sedamdesetih godina prošlog veka radio u JAT-u. Iza te svetski prepoznatljive skraćenice krilo se puno ime kompanije – Jugoslovenski Aero Transport. Ta skraćenica je imala i par šaljivih poštapalica izvedenih iz početnih slova imena. Jugoslav Alcoholic Team, Joke About Time, Just After Time i mnoge druge, aludirajući na tačnost i poročnost letačkog osoblja kompanije. Otac mu je dosta službeno putovao gradeći svoju viziju koja je JAT dovela u red najpoznatijih svetskih avio kompanija.

Jedna od destinacija u koju je često putovao bio je London. Njegov klinački grad-idol. Pojavom panka kulturološko interesovanje klinaca s kojima se Ivan družio i rastao ka Londonu razvilo se do razmera nepodnošljivosti. Manijakalno je bubao predmete napamet ne bi li ga ćale kao nagradu poveo s njim u London, kada bude sledeći put išao. Imao je samo jedan cilj. Zvao se NEVER MIND THE BOLLOCKS. Ploča grupe Sex Pistols. Dan pred polazak na put, u pubertetskom zanosu i bezobzirnosti, zaveden pankerskim pogledom na svet, beše neprijatan i bezobrazan prema svojoj majci za vreme ručka. Dok se češao tamo gde ga je najviše svrbelo posle očevog super-šamara, glumeći uvređenog revolucionara, gledao je u ćošak, koji su pravili regal i zid. To leto ga je čekala zaslužena kazna. Roditelji su bestijalno ugušili pobunu bubuljica i poslali ga u selo kod babe da tamo provede letnji raspust. Ipak, meko očevo srce bilo je popustljivo prema sinu jedincu i, putem svojih kanala, nabavio mu je prvenac Pistolsa. Verovatno mu je neko poslao, naprosto nije mogao da sklopi sliku da mu se otac vrzma po Kings Road-u u potrazi za pločom. Ivanov život se ladno deli na dva perioda. Pre i posle Never Mind The Bollocks. Pesma Holidays In The Sun, mu je najdirektnija asocijacija na te dane. Verovatno zato što je A1 na albumu, a i zbog moćnog gitarskog rifa Stiva Džonsa. U godinama koje su nailazile, kada god je posrnuo i posustao, poslednjim atomima snage, puštao je ovu pesmu. Delovala je na njega kao viagra za telo i mozak, što samo sebi inicira i snažnu potenciju s kojom se rešavaju svi životni nemiri. Sada mu ni Holidays in the sun ne bi pomogao. Metak mu se učinio kao daleko prihvatljivija opcija!

- Bojana, zovi doktora, umirem, prošaputa. Tihi vapaj nije urodio plodom. Ponovio je glasnije.

- Zbog mamurluka? Osmeh je obasjao prostoriju.

To je to. Sve je belo!

- Piši moj testament, zazvučao je strogo. Učinilo mu se da na trenutak čuje tišinu. Dobro je. Shvatili su ga ozbiljno.

- Mama, ja hoću sok!

- Aaaaaghhh! BOJANA!!!

- Molim?, čulo se iz najudaljenijeg kvadratnog metra stana.

Jebote, zašto ljudi nisu psi? Pozoveš ih po imenu i oni dođu. Ovako, pozoveš nekoga, on ti odgovori sa molim i možeš da se jebeš. Pa, on je jedva izvukao i njeno ime iz mrtve duše i tela. Šta moli, koji kurac!? Hoće pismo da joj napiše i pošalje ponijem ili golubom!? Anji kada bi dao da joj ga odnese, zalutala bi. Sin bi ga pojeo u maniru najboljeg partizanskog kurira.

Bojana je prišla njihovoj zajedničkoj postelji u pratnji ćerke s ćelavom lutkom u naručju i sina koji je, puzeći, usput glavom overavao malo parket, malo ivice vrata po gajbi uz standardne krike: Aaaargghhh! Poljubila mu je ledene usne: Rekla sam ti lepo da ne ideš bez kola u grad. Uvek se tako završi kada se vraćaš taksijem!

Istina. Od kada ima porodicu postao je žešće obazriv u saobraćaju. Ne veruje da je seo za volan čak ni posle, po njega, krajnje benignih dva-tri pića. Ali, zato, kada ode peške – obično se vrati puzeći. U stvari, on je prestao da vozi kola. Posle navršene četrdeset pete godine života, uglavnom ide peške.

- Tata, arbljkeo, tata, osmeollkm, tata, dknfjuhriutn, tata, mkwenjf4iunfkn, mlela je Anja.

- Bo, vodi ih, u to jebeno obdanište, molim te!

Vrata su se uz tresak zatvorila. Ostao je sasvim sam sa svim njihovim glasovima koji su mu se kovitlali u glavi. Iz minuta u minut postajali su sve tiši. Sada je u fazi mamurluka poznatijoj kao tuga za najbližima.

Odoše!

Bolje bi mu bilo da se i on pribere i krene.

Bilo mu je kristalno jasno da ga smrt danas neće pokupiti. Činjenica je da je mamurluk smrtonosna bolest, ali će, babetina s kosom u rukama, u njegovom slučaju, napraviti mali ustupak.

Neko, ovih dana, nije bio te sreće…

4.

Čas istorije

U standardno opremljenu pandursku kancelariju, čiju monotoniju je narušavala slika Džimija Hendriksa, okačena tačno tamo gde je nekada po logici svog vremena bio Tito, srdačno je ušla Jelena Petrović, arhitekta Zavoda za zaštitu spomenika. S Borisom se dogovorio da on krene s ove strane da njuška. Posle će zajedno otići kod doktora Trboseka, da se upoznaju sa rezultatima obdukcije.

Simpatična sekretarica u poznim godinama karijere unela im je kafu i vodu na muzejskom poslužavniku i nestala. Jelena otpi gutljaj vode, a Ivanu je palo na pamet: da je malo lepša – bila bi ružna. Zavalio se u fotelju presretan pošto je trenutno imao prividni osećaj da je naspavan i sit. Lepo vreme donelo mu je spokoj u napaćeno telo nastradalo u sinoćnem tulumu, tako da mu problemi poput prošlonedeljnog mrtvaca s Kališa, njegovog kumića, narkomana brata bivše devojke, i napokon najnovijeg, današnjeg leša u ovom momentu nisu zadavali glavobolju.

Naučnici se odavno prepiru ko je i kada sagradio bunar, započela je Jelena priču, pošto joj je bila jasna tema razgovora, od kada ju je Ivan pozvao telefonom, i rekao da želi da razgovara s njom. Ivan nije bio siguran da mu ova može bogznakako pomoći, ali nije hteo da propusti priliku da sazna još nešto o istoriji svoga grada. Da nije pandur, bio bi profesor istorije. Pre toga se ložio da bude botaničar, pa šofer drumskih krstarica, pa…

Zvanično, izgradili su ga Austrougari tokom vladavine Beogradom, između 1717. i 1739. godine, kada su znatno izmenili lice dotadašnje turske kasabe. Prema nekim tumačenjima, atribut’ rimski’ dobio je po ambiciji Austrougara da budu naslednici zaostavštine Rimskog carstva. Doktor Vidoje Golubović i Zoran Nikolić, autori knjige Beograd ispod Beograda, pitaju se da li su još stari vladari Singidunuma napravili ovaj bunar koji bi legionare snabdevao vodom u slučaju da budu opkoljeni. Istoričar Marinko Paunović kaže da postoji više pisanih dokaza da je on postojao pre austrougarske obnove Beograda. Jedan od njih je opis Beograda iz vremena despota Stefana Lazarevića (1304.–1427.). Njegov biograf Konstantin Konstanecki napisao je da je „despot, obezbeđujući grad hranom, ovu smestio u Rimski bunar“. Naime, na mestu današnjeg Kalemegdana postojala je rimska tvrđava Kastrum, stalni vojni logor IV Flavijeve legije. Bila je povezana vodovodom s udaljenog izvorišta u Malom Mokrom Lugu, a deo te antičke vodovodne linije s velikom olovnom cevi je otkriven ispod sadašnje Biblioteke grada Beograda. Bilo je sasvim logično da Rimljani pokušaju da iskopaju bunar kako bi vojska bila snabdevena vodom u slučaju opsade. Prema toj verziji, počeli su s kopanjem na mestu današnjeg bunara, ali bez obzira na veliki trud, nisu uspeli da pronađu vodu. Tvrda krečnjačka stena sprečila je graditelje da nastave kopanje tunela prema Savi. Mnogi istoričari pominju da je kasnije služio kao silos za žito, a neko vreme i kao tamnica.

Ivan je sa zanimanjem slušao.

- Da li vam smeta da zapalim cigaretu?

- Da, smeta mi.

Jelena Petrović, mu je u daljoj priči tvrdila da je bunar sagrađen 1731. godine, da se pretpostavlja da je delo arhitekte Baltazara Nojmana koji je osmislio i Karlovu kapiju, i da slični bunari postoje na nekoliko drugih mesta u svetu. Rimski bunar napravljen je po uzoru na onaj Svetog Patrika, koji postoji u okviru utvrđenja u Orvijetu, 70 kilometara od Rima. Potiče iz 1537. godine, a danas posetioci mogu da siđu do nivoa vode. Nažalost, naš je previše dotrajao da bismo mogli da obezbedimo sigurnost posetilaca, pa je poseta trenutno nemoguća.

Istina da je nebezbedan. Onaj klipan je završio život dole, pomislio je Ivan i otpio veliki gutljaj kafe. Mahinalno posegnu za cigaretama, a onda se setio da gospođi smeta duvanski dim. Nisu mu bili jasni nepušači.

U bunaru, govorila je Jelena Nepušačica, mnogi su izgubili život, i to na potresan način. Jedno pogubljenje iz perioda vladavine Austrougara posebno je jezivo. U ratu s Turcima, kojima su jedva odolevali, Austrougari su 1494. godine zarobili 37 zaverenika. Odlukom Prekog suda svi su konopcima spušteni na, tada suvo, dno Rimskog bunara i ostavljeni bez hrane i vode. Kada su ocenili da im se um pomračio, Austrougari su im bacili noževe da se međusobno poubijaju i prožderu. Tako je i bilo. Umrli su u najvećim mukama. Kasnija istorija beleži da je u ovom bunaru bilo još mnogo žrtava. Na dan krunisanja Milana Obrenovića, 1882. godine, na njega su pokušale atentat Jelena Ilka Marković i Lena Knićanin. Obe su bile uhapšene, a uskoro je Ilka pronađena u zatvorskoj ćeliji ugušena peškirom, dok je Lena zatvorena u Rimski bunar. Tamo je ubrzo pronađena mrtva, zajedno s ubijenim vojnikom čiji je zadatak bio da je čuva.

Gotivno! Ivan je bio oduševljen pričom i je jedva čekao da je prepriča Bojani. Ona je delila s njim njegovu strast ka istoriji.

Prva ozbiljnija istraživanja obavila je Vojska Kraljevine Jugoslavije 1940. godine, kad su odbačene priče o misterioznom podzemnom tunelu ispod Save, koji je godinama bio predmet brojnih nagađanja Beograđana. Posle njih su, za vreme Drugog svetskog rata, trojica nemačkih ronilaca dobili zadatak da ispitaju dno, jer je u blizini bio smešten magacin s municijom, a pričalo se i da je tu sakriveno zlato iz državnog trezora Kraljevine Jugoslavije. Prema jednoj priči, poginula su dvojica ronilaca, prema drugoj sva trojica, a njihova tela nikad nisu pronađena. Možda su baš njih pronašli pioniri speleologije, koji su sredinom šezdesetih godina istraživali podzemni Beograd. Među kršom i otpacima koji su napravili debeo mulj na dnu, našli su dva ljudska skeleta, kao i nekoliko životinjskih. Naravno, pronalazak je dobio objašnjenje u priči da je zloglasna OZNA imala običaj da koristi ovo bunarsko okno u svojim akcijama ubeđivanja uhapšenika koji nisu bili voljni da sarađuju ili su bili opasni za državu da bi ostali živi.

Ivan se uzvrpoljio u fotelji. Trudio se, pomno, da zapamti celu priču. Na žalost, zaboravio je da uključi diktafon. Drago mu je bilo što je nenadano dobio čas istorije, koji ga je asocirao na

požutele stranice Zabavnika. Mora priznati, sebi, da je imao potpuno drugi motiv kada je s druge strane žice začuo gospođin glas. Ali ton i slika nekada ne idu zajedno. Retke su žene koje imaju tu osobinu. Bojana, njegova supruga, ju je imala. Moraće pod hitno da se oslobodi te grozne navike da flertuje sa svakom osobom samo zato što je žena i što zauzima položaj. Od kada se oženio, više je to radio po inerciji. Kod ove se baš ispalio. Ali, avaj…nije život što i poljem preći.

- Jeziva sudbina žene koja je ubijena 1954. godine inspirisala je poznatog režisera Dušana Makavejeva da snimi film Ljubavni slučaj službenice PTT-a. Ljubomorni muž ubio je suprugu i bacio njeno telo u Rimski bunar. Zločinac verovatno nikad ne bi bio uhapšen da u njegovom džepu nije pronađena tramvajska karta s istim serijskim brojem kao i ona u džepu žrtve. Kada je zločin otkriven, ronioci su pošli u potragu. U prilično bistroj vodi nisu mogli da pronađu leš. Posle deset dana, sam je isplivao. Niko nije mogao da objasni kako ga nisu videli.

- Uf…zanimljivo. Mada su ovi naši leševi još uvek poprilično živi, pokušao je bude duhovit, ali nije mu pošlo za rukom. Ispao je glup. Znao je to i pre nego što mu je jezik izleteo ispred mozga.

- I vi ste živi, a videh vam danas čitulju u novinama.

Ivan je samo odmahnuo rukom i posegao za šoljicom kafe. Da li je moguće da danas apsolutno svi čitaju Politiku! Zahvalio se gospođi Jeleni Petrović i ispratio je iz Borisove i svoje kancelarije.

Vratio se do svog stola, zaseo u fotelju i duboko uzdahnuo. Prihvatio se slušalice telefona i krenuo redom da obaveštava rodbinu i prijatelje o svojoj smrti, u nadi da neko nije pročitao novine.

Bojana se nasmejala, keva zaplakala, a sve ostalo je išlo kako to red i običaji nalažu.

5.

Jaja na oči

Od trenutka kada ga je porodica napustila i u ranu zoru krenula svojim putem, tragao je za elementima od kojih bi mogao da spravi kaloričan doručak kojim bi izlečio mamurluk. Kroz glavu mu se motalo da svaki poštovalac srpske trilogije oličene u simbolu 3P – pivo, pička, prase – očigledno stoji s one druge strane političke korektnosti i potpuni je opozicionar propagandi zdravog i dugog života. Pošto mu je Bojana vazda na nekim dijetama, i potpuno ignorisala frižider, Ivan je modelirao njegovu unutrašnjost artiklima po svom ukusu, plus dvolitarski sok od jabuke za decu. Doduše, hladni enterijer pre da je išao uz karakter nekog usamljenog umetnika, nego ozbiljnog porodičnog čoveka.

U njihovom frižideru obično se kriju dva-tri-četiri jaja, flaša hladne vode iz česme u

plastičnoj ambalaži nekog gaziranog pića, salama napravljena od životinje kojoj je pre neki dan obeležena stota godišnjica rođenja, viri poneki praziluk, tu je i prazan omot od čokolade, ima stalaktite i stalagmite, kao posledicu odleđivanja, pa zaleđivanja – sve to usled dugotrajnog ostavljanja otvorenih vrata frižidera. U zamrzivaču su u prvoj fioci kevine punjene paprike iz Doba Jure, a druge dve naprosto zvrje prazne. U toj čudesnoj kućnoj spravi, neretko je zaticao zaboravljenu paklu pljuga kao i mobilni telefon. Babe kažu da frižider u ovim krajevima služi i za to da se po vrućini u njemu drži majica ili košulja, a često i pantalone pred izlazak iz kuće. Treba im verovati. Poznata je i priča o rokeru, pevaču Riblje Čorbe, koji je držao jastuk u fridžu da tu odmara glavu prolupanu od alkohola.

Majka ga je učila, a on, kao i svi lepo vaspitani ljudi, iz detinjstva vuče naviku da svakodnevno u hladnoj kutiji mora da ima nešto suhomesnato, jogurt i hleb.

Hleb se tu ne drži da bi duže trajao nego zbog mrava na čijim je vekovnim staništima izgrađen Beograd. Njegova keva je obavezno imala i kiselu vodu sa kašičicom u grliću, da ne lapi, polupojedeno kiselo mleko koje služi za drugi dan sarmica od zelja, nekoliko zidaraca – ako neko svrati. Neretko je u njemu, kao klinac, zaticao mačka, kućnog ljubimca, koji se tu zavlačio uprkos hladnoći, privučen nepoznatim mirisom.

Pre godinu-dve je nabasao na super tekst u novinama, isekao ga i zalepio super lepkom na njihov frižider.

MUST HAVE IN FRIŽIDER ili šta sve moderni muškarac treba da ima u frižideru

Piše: Čarli Bambino

Jaja. Muškarci su kraljevi u kuhinji kada su jednostavna jela u pitanju. Omlet koji se sa lakoćom pravi, melem je na ranu koju ste zadobili protekle burne noći. Krmeljivi pogled zahvalnosti partnerke sa kojom ste delili postelju pretvara vas u mešavinu Don Žuana i Steve Karapandže. Jaja služe i kao poslastica. Ako vam je baš frka za slatkim, umutite žumance sa šećerom. Obavezan su sastojak palačinki, ali pravljenje istih je već viša matematika za prosečnog Srbina. Na porodičnim okupljanjima uvek postoji neki podnapiti teča koji žonglira tiganjem i smesom za palačinke u njemu. Dakle, to je strogo zabranjeno u progresu kome težimo.

Flaširana obična voda. Za piće, a i za pranje zuba tamo gde je neko ispustio malo više hlora u sistem gradskog vodovoda. Poneki krajevi u Srbiji čistiju i pitkiju vodu imaju u letnjim bazenima posle zatvaranja kupališta nego u česmi. Dakle, zaboravite na Česmovaču. Široki spektar vode po prodavnicama olakšava kupovinu i izbor, a ako imate sreće može da Vas zalomi neki brend sa "muškom vodom". Ako ste provalili da ste u postelji bolji nego ikad, to je to! Ne menjajte vodu.

Flaša kisele vode. Opšteprihvaćeni naziv rasprostranjen u narodu za ovaj artikal je ‘podriguša’. Služi kao lek za ranjeni i pretovareni želudac. Ide i ona u palačinke (svašta!) a i u gibaju (svašta x 2) koja se pravi, s vremena na vreme, po bakinom receptu. Gibanica je jelo na kome su stasale generacije. Da nije nje, ne bi bilo ni junaka ovog dela priče Kisele Vode, a ni sećanja na detinjstvo.

Sir. Više vrsta sira u frižideru leba ne jede. Tri vrste su dominantne. Mladi, tvrdi i u prahu. Svaku vrstu mladog kravljeg sira možete podvući pod mocarela-fazon. Plod rajčice isečete na kolutove, preko njih naređate tanko sečene listove sira, pospete sve to origanom i prelijete maslinovim uljem. Poslužite osobi koju želite da animirate i ona je vaša, mada toga još nije svesna. Bilo koji beli tvrdi, Trapist ili Bri, tu vam ostavljamo na volju. Zavisi od budžeta kojim raspolažete, i naravno parmezan – sir u prahu. Neizostavni dodatak špagetama koje svaki dvonožni primat muškog roda zna da napravi. Špagete se drže na frižideru, nikako u njemu! Odmah pored tegli sa medom. Livadskim, naravno.

Tomatino u tetrapaku. Da ne bismo isuviše žonglirali po kuhinji, koja baš i nije prirodno mesto u kome muškarac pravi klopu (uvek je lakše naručiti nego napraviti), i pravili razne sosove za špagete, tu je spas za sve nas! Tomatino. Sa ruzmarinom, ljuti i obični. Ljuti je eliksir mladosti, sredstvo za neprekidnu vitalnost, čudesni afrodizijak. Ljuti tomatino je toliko dobar da ga možete sipati i u jutarnju kafu. Ako mogu Irci da imaju svoju kafu, možemo i mi našu. Konzumirati isključivo na "prestolu" spuštenih gaća. Trpa se u sva jela osim u kolače. Jedan od perfektnih izuma današnjice.

Lonac sa punjenim paprikama. Među desetak hiljada jela koja se spremaju u loncima i šerpama po receptima sedih glava porodice, neizostavne su i punjene paprike. Mogu da se konzumiraju hladne ili bezbroj puta podgrejane. Najbolje je čuvati ih u velikim loncima koji još uvek u pojedinim krajevima Srbije služe za iskuvavanje veša. Šta je na meniju u ponedeljak, utorak, sredu, četvrtak, petak, subotu i nedelju? Naravno, punjene paprike. U tom loncu možete štekovati i pola teleta, pa ako vam dosadi mleveni nadev iz paprike, vi ga konzumirajte u originalu. Zbog mesta koje ovaj lonac zauzima u frižideru, morate u njemu držati samo najnužnije artikle.

Tuna u konzervi. Užasno bitan niskokalorični dijetalni proizvod mora. Posebno je koristan ako imate mačku. Psi don’t like fish. Tuna je plava riba i ona je dobra za pročišćavanje organizma od raznih toksina koje nam je u telo unela moderna civilizacija. Konzumira se isključivo pomešana sa sitno seckanim crnim lukom. Dokaz progresa jeste i to što danas jedemo tunu (sa pomenutim lukom) umesto sardina koje su uz riblje ulje najogavnija uspomena na detinjstvo. Kod seckanja crnog luka, ne obazirite se na glasine. Od crnog luka se ne plače, od njega se rida. Prednost ribe u konzervi je ta što prilikom spremanja iste ne usmrdite celu kuću.

Nešto suhomesnato. Džon Montaga, daleko poznatiji kao Lord Sendvič – mornarički oficir, pustolov i kockar – nije pretpostavljao da će ući u istoriju kada je za vreme beskrajne partije pokera naredio slugi da mu donese parče mesa između dve kriške hleba. Suhomesnati proizvodi imaju široki spektar, ali je neprikosnovena radničko-studentska varijanta, četvrt 'leba i parizer. Ko nije probao parizer u životu ni ne sluti koliki je miljenik sreće. Praška šunka je mejnstrim, a njeguški pršut vrhovni poglavar među tom vrstom proizvoda. Poželjno je ponekada osvežiti ponudu ponekom mortadelom ili kulenom. Slanina je, u kombinaciji sa prženim jajima, doručak iz snova.

Dugotrajno mleko. Mleko služi isključivo kao dodatak u kafu. Nepoznata nam je njegova druga svrha. Nikada ne treba zaboraviti onu farsu sa crtežom krave sa cvetom iza uveta na tetrapaku mleka, koju je neki JUL-ov politički komesar shvatio kao direktnu uvredu svoje gospodarice. Kravi je cvet izbrisan preko noći i to je bio jedan od fenomenalnih, doduše,

nenamernih reklamnih poteza. Prodaja kravice je porasla preko noći jer su konzumenti hteli lično da se uvere da je kravi ukinut cvet. Mleko ima nesumnjivu ulogu u evoluciji svih živih bića koja imaju majku, osim nesretnih ptica i zmija, koje imaju majke bez mleka...Trenutno nema biljke sa sisama, tako da mu je zanemarljiva uloga u svetu flore. Nes kafa sa malo mleka je među prvih pet omiljenih napitaka na svetu.

Rakija. Skandiranjem: "Pivo-rakija-nikad Jugoslavija", odjekivala je severna tribina Zvezdinog stadiona u godinama raskola bivše SFRJ. Tako je stavila do znanja političkim pajacima šta misli o njihovom izvanrednom vođenju državne politike. Šljivovica je srpski brend broj jedan. Pravljenjem tog alkoholnog pića, izvanrednog kvaliteta, od skoro svih vrsta voća, rakija je zdušno prihvaćena i u onim društvenim slojevima koji su prezirali taj napitak. Poslednjih godina, na svakom ćošku niču rakija-barovi, a i sve više je uživalaca među ženama. Nema lepše stvari koja na usta ulazi od umerene količine ovog eliksira mladosti. Rakiju treba imati u kući i ako odsečete sebi ruku prilikom kuhinjskih vratolomija. Rakija direktno na živu ranu i nema frke. Ne bi bilo fer da ne pomenemo barem nekoliko podvrsta: kajsijevača, jabukovača, dudovača, kruškovača, orahovača, malinovača – najtraženija u poslednje vreme – dunjevača. Rakija dominira i vicevima gde je poistovećena sa terenskim vozilom jer, umesto da dā samo krila, ona ima pogon na sve četiri.

Viršle. Posedovanje viršli u fridžu neumitno povlači za sobom i držanje senfa u nekoj od ladica istog. Jednim udarcem dve muve. Kada kupujete jednu od ove dve namirnice nikada ne zaboravite na drugu. Viršle sa senfom su omiljeni doručak svakog modernog Srbina. Oni tradicionalni i dalje preferiraju pečenje. Najbolje su one koje se ne raspadnu prilikom odvajanja od plastične folije kojom su omotane. Nije baš najjasnije od čega se sve spravlja viršla, ali je tek senf prava nepoznanica. Kako je neko uopšte provalio senf, je l’ išao po šumama i gorama i lizao cveće i drveće, da li je to ustvari hemijska smesa nekog ludog naučnika, da li smo mi koji jedemo viršle sa senfom pomalo paranoični?!

Pivo. Pivopi, fenomenalna igra slovima. U jednoj reči imate i strejt varijantu a i šatrovačku. Pivo pi ili pi vopi – gotovo genijalno! Pivo je stvarno zamena za sve. Hranu, piće, lekove. Malo su mu ubili dušu pakujući ga u plastičnu ambalažu, ali pravi konzumenti uvek imaju desetak vopija u staklenoj flaši, a može čak i u limenci – spremnih i hladnih. Velika krigla piva u ruci zamena je za pehar koji neko od nas nije nikada podigao. Krigla piva je sa one strane kantara koji nam niveliše uravnoteženost. Pivo je život, ostalo su sitnice.

Slatko. Direktna konekcija sa precima. Slatko i ledena voda iz frižidera daju nam snagu pred jutarnje pranje zuba i spasonosni tuš. Slatko od šljiva je najzastupljenije, a sa ukusom šumskih jagoda najprefinjenije. Slatko može da se konzumira i sa kože partnera, ali isključivo u ranu zoru. Ko to nije radio spada u analfabete seksualnosti.

To je to. Pročitavši po ko zna koji put tekst, Ivan se odmakao korak unazad. Mamurluk ga je kidao nesmanjenom žestinom, a fridž im je bio sablasno prazan. Solidarno se priključio Bojaninoj dijeti pre neki dan. Sada se tek toga setio.

Ugledo je ipak dva jajeta, štekovana u uglu iza neke providne kese s nekim zaboravljenim povrćem unutra. Stvarno jaja liče kao jaje jajetu! Jaja su najbolja kada se skroz isuše na teflon tiganju. Malo se štrcne – bilo kakvog kečapa po njima, so, biber, origano i vrh-

vrhova. Ful-ekstra-vrh-Tito-Jovanka ili kako već zvuči gradacija u interpretaciji današnje omladine. Stajao je nad tiganjom i češao se. U glavi su mu mali ljudi bušili zid hidrauličnom bušilicom.

Komšija, jebem ti mater, sada si našao da bušiš! Na televizoru je bio onaj fantom što jede bube u nameri da preživi u prirodi, tačnije divljini, što mu u tom momentu nije bio nimalo inspirativan momenat. Bacio je tiganj s isprženim jajima na jučerašnje novine, koje su uvek idealan podmetač da se ne progori drvo sa šatro stilskog stola montiranog strogo po feng šuiu između mesta za ležanje i televizora, i navalio!

Da hasam, bacim tuš i kao nov sam. Imaću vremena i za kafu, pre šljake u omiljenoj baštici, pomislio je.

Tamo će sačekati da ga se sete kolege s posla. Ako ga se, uopšte, sete.

E, sada mu je do jaja.

6.

Trbosek

Ispred tamne zgrade bolnice, u kojoj su između ostalog vršene obdukcije, predratne građevine, koja je, kako se Ivanu činilo, tupo i pomalo izazovno, poput maloumnika zurila u njih, bio je postavljen ležeći soliter od kontejnera. Oko njih su se vrzmali psi i mačke svih oblika i veličina.

- Znaš da mi je pre par godina Fazlija doneo veštačku vilicu koju je našao ovde u nekom od kontejnera? Prvo mu se deca igrala s njom misleći da su oni vampirski zubi iz luna parka, a onda je on slučajno provalio. Usrao se i doneo mi ih. To je bila vilica nekog Bugarina što je poginuo u saobraćajci, Boris ga je dočekao ispred ulaza.

- Daj, Boki, nemoj mi te priče, još ne mogu da dođem sebi od sinoć. Je l’ Trbosek završio?

- Nadam se.

Iz džepa je izvadio tigrovu mast i namazao se po nausnici ispod nosa da ublaži smrad raspadnutih tela. Ponudio je Ivanu. Ovaj samo odmahnu rukom.

- Uzmi, nisu juče imali struje ceo dan, otopilo im se meso u zamrzivačima, Boris je bio očigledno super raspoložen.

- Ne seri više, molim te.

Oronuli zidovi bolnice, dok su se peli stepeništem na treći sprat, podsećali su ih na nadzemni rimski bunar. Nikada se, normalan čovek, neće navići na miris ove ustanove. Smrt se, poput vlage, uvukla u njene zidove.

- Doktore, jeste rasporili novajliju?, Boris je otvorio vrata sale za obdukcije nalik na kauboja koji želi da privuče pažnju ulaskom u salun.

Doktor Dušan Milašinović, poznatiji po svom nadimku Trbosek, zavukao je ruke do laktova u novopridošli leš i poput strvinara čačkao po utrobi ogromnog čoveka.

- Našao sam mu u želucu i crevima toliko hrane da je to verovatno i uzrok njegove smrti. Ceo švedski sto je u njemu. Ima ostataka jastoga, kavijara, kupusa, supe od povrća, prasetine, jagnjetine, prepun je belog vina i, povrh svega, ima preko kilogram čokoladne torte u sebi.

- Preždrao se pa je umro?, zapita Ivan doktora.

- Tako deluje.

- Možda je mančoza, zaključi Ivan više za sebe.

- Mančoza, zabezeknu se Trbosek, ne prepoznavši dijagnozu.

- Napušio se marihuane, pa je po dolasku kući silovao frižider i pojeo sve iz njega, izneo je Ivan svoju definiciju. Tačnije, svoje viđenje stvari.

- Molim vas, kolega, Trbosek je podigao srednjim prstom naočare s nosa na čelo, iskazavši tim gestom svoje neslaganje s Ivanovom neozbiljnošću. Akademski se nakašljao pročistivši grlo i nastavio gde je malopre stao:

- Nema nijednu vidljivu spoljašnju traumu. Uzrok smrti je, definitivno, gušenje usled prejedanja. Prepuni želudac je pritisnuo dijafragmu, a ova srce, tako da mu je, laički rečeno, sve puklo unutra! Rekao bih da je mrtav već sedam dana, ali bio je u onoj memli pa se telo brže raspada… mada je bio obučen u neku sintetičku trenerku, pa je ona malo sprečila bakterije i kompaniju da ga bar spolja izjedu…

- Najeo se, a onda otišao do Kališa i bacio se u Rimski bunar. Ma, važi! To je stopostotna činjenica. Mislim da treba proveriti krv na opijate. Mančoza je sto posto, nije odustajao Ivan. Jel’ imaju sigurnosne kamere na Kališu?, upitao je Borisa.

Ovaj klimnu glavom potvrdno i taman zausti da nešto kaže kada u priču uskoči Trbosek sa svojom teorijom:

- Možda je emetofil... imao sam jedan slučaj...

- Možeš li, molim te, to na srpskom?, zavapi Ivan.

- Uživa u povraćanju, odgovori patolog.

- Zar to nije…, Ivan je odustao od pitanja i odmahnuo rukom. Da li ti je još tu leš onog neidentifikovanog lica što su ga pronašli na Kališu, prošle nedelje?

- Da, tu je, u frižideru. Čekam otiske prstiju da bih ga identifikovao. To je kod nas proces koji traje godinama. Lako je ono u serijama CSI, tamo je sve fiju-viju…, odgovorio je Trbosek.

Na trenutak zanemarivši Trboseka, Ivanu, kome i inače sve vreme nije bilo dobro, čudna strepnja poče da vezuje creva. Ipak, smogao je snage da priđe bliže lešu, koji je nađen na dnu Rimskog bunara. Slutio je nešto. Nije znao šta. Lice mrtvog čoveka bilo je spokojno, kao da nije umro od bola. Ožiljak iznad gornje usne bio mu je više nego poznat.

- Jebote bog, pa ovo je Đole Konj! Išao sam s njim u osnovnu školu. Ja sam ga nabo u pesku za vreme bokserskog turnira, od tada ima ovaj ožiljak na usni, uzviknuo je.

- Jesi li siguran da ga poznaješ?, upita Boris.

- Da, da…! Moram da vidim tog drugog. Adrenalin je počeo da ga pumpa. Daj da vidim tog samoubicu!, izgovorio je preglasno.

Hitro je prišao frižideru i glavom pokazao Trboseku da otvori ledeni sanduk. Trbosek lakim, skladnim potezom izvuče čeličnu fioku s lešom. Bezoblična masa koja je predstavljala glavu stajala je na mestu glave.

- Vrati ga. Ivanu se stužilo. Čime je ovaj izvršio samoubistvo? Srušio Beograđanku sebi na glavu!? Okrenuo se od besprizornog prizora. Nemo je stegao Borisa za sako, tražeći oslonac.

- Polako, iskuliraj, ‘ajmo napolje da vidimo šta nam je činiti, Boris ga je na trenutak otreznio mirnoćom. Ivan je promrmljao nešto u znak pozdrava Trboseku i sunovratio se niz stepenice u želji da što pre udahne spasonosni vazduh Karađorđevog parka u čijoj blizini su bile poređane najgroznije ustanove iz kojih nije bilo povratka. Naslonio se na kapiju bolnaje i zapalio pljugu. Boris je otišao po kola. Ušao je u komforan pandurski Volvo kojim je Boris upravljao i zavalio se na suvozačevo sedište.

Na radiju je svirala muzika. Johnny Wakelin: In Zaire. Pesma koja je inicirana spektakularnim boks mečom u Kinšasi, davne 1974. godine. Pesma čiji je početni rif ukrao Goran Bregović za svoju pesmu Izgledala je malo čudno u kaputu žutom krojenom bezveze. Ivanova najveća životna strast bila je muzika. Na drugom mestu, voleo je svoj posao. Radovao se svakom rešenom slučaju, koje je rezultiralo izopštavanjem iz društva raznoraznih ubica, psihopata, pedofila, lopova. Često je u svojim metodama prelazio ovlašćenja, ali niko do sada nije oko toga pravio pitanje, pošto su rezultati govorili sami za sebe. Doduše, par puta ga je Glavonja značajno pogledao, ali Ivan tome nije pridavao pažnju.

S Borisom je radio poslednje tri godine. Kapirali su se savršeno. On je bio mlađi desetak godina, ali bejaše solidan momak, odrastao u blokovima s one strane reke, pa mu urbano nije strano. Imali su dobre priče, moglo bi se reći da su vremenom postali dobri prijatelji. Imao je poštovanje prema Ivanu i onome što je on predstavljao u gradu. Ivan ga je izabrao kada je njegov prethodni partner otputovao u Ameriku da se ne vrati, posle zaključenja slučaja silovatelja dece, koga su našli raspolućene lobanje ispod mosta s koga je po zvaničnoj verziji skočio, bežeći od policije. Niko nije postavljao pitanje nebrojenih modrica koje je imao po licu i telu. Zoran je neposredno posle toga uzeo neplaćeno odsustvo i zapalio u Njujork, gde trenutno radi kao taksista. Ivan se ubrzo upario s Borisom i od tada datira njihova saradnja.

Ja sam se kao klinac ložio na boks. Sami Buzoli, Džafer Ališanović, Fazlija Šaćirović, Bratislav Ristić, Ace Rusevski, Memet Bogujevci, Miodrag Perunović, Velimir Jeftić, Slobodan Kačar, Tadija Kačar, Dragomir Vujković, nabrajao je Ivan, Borisu, su imena koja tebi možda ne

znače ništa. Teško da će se ponovo na svetu roditi selekcija momaka razornih udaraca i različite težine koja u svoju biografiju može da upiše šest finala na Svetskom prvenstvu u boksu održanom u glavnom gradu svoje zemlje i svih šest da izgubi a pri tom ostanu heroji i idoli mladima. Ja najviše volim žene koje ne pamte Tita i ovu boksersku generaciju iz 1978. godine. Zvezdu u Bariju ne računam. Tih godina u školskom dvorištu smo organizovali turnire u boksu između osnovaca i svi su hteli da budu neko od njih. Ja sam neviđeno gotivio Mirka Puzovića, i svaki udarac koji sam zadavao propratio bih uzvikom: ‘Puza!’ Jednom je neko doneo čak i prave rukavice. Ja sam posle pobede nad Đoletom Konjom dobio ukor nastavičkog veća, a ovaj posekotinu iznad usne po kojoj sam ga i prepoznao, i orangutanski nos, poput Gorile. Tako su tih davnih godina novinari tepali jednom od trojice velikana profi boksa Džou Frejzeru. Nadimak je dobio posle meča kada ga je Mohamed Ali rastavio od mozga u Manili. Čuvena Alijeva: I get the gorilla in Manila, ušla je u istoriju treš tokinga čiji je baš on rodonačelnik. Druga jedna njegova borba je ušla u istoriju. U Kinšasi, u Zairu, sadašnjem Kongu, održan je čuveni meč između pomenutog lajavca i Džordža Foremana. Ceo svet je brujao te 1974. o meču koji je u medijima promovisan kao Rumble in the Jungle. Foreman je popio nokaut u osmoj rundi. Jebote, kakvo je to vreme bilo…

Boris, koji ga je s pažnjom slušao, nije hteo da insistira na daljem razgovoru. Ume Ivan da se zaleti u beskonačnost. Hoćeš da te odvezem do kuće? Odmori se malo dok su ti klinci u obdaništu, i Bojana na poslu, pa se čujemo. Vidimo se poslepodne, ili tek sutra na poslu, ako se ne desi nešto spektakularno. Ja ću da napišem izveštaj Glavonji, da ne kenja mnogo, a ti odmamuraj svoje. Sutra je novi dan. A, ako dođeš sebi pre toga, biću u sedam na kafi u Cvetiću, pa svrati, ne moramo ni da se čujemo.

Auto se zaustavio ispred Ivanove zgrade. Ćao!, uzviknuo je Boris i dodao gas. Ivan se uputio na prvi sprat, u tišinu doma svoga, i perverzno praznu postelju.

Bojana se nije javljala na telefon u kancelariji, pa je okrenuo svoju kevu: Mama, molim te probudi me za sat vremena. Hvala! Spustio je istovremeno slušalicu, glavu i telo i zaspao snom mamurnog pravednika.

U snu su ga posetili Đole Konj i njegova pokojna baba Zorka!

Gde se baš ona umetnula u ovu priču!?

7.

Pauza za ručak

Boris je sedeo za velikim stolom u kancelariji. Hrpa papira ga je skrivala od neželjenih pogleda. Po praznom papiru u svesci iscrtavao je dijagrame. Trbosek mu je dostavio ime drugog leša. Zoran Savić. Tako se pokojnik zvao. Boris je zapalio cigaretu. Zoran Savić i Đorđe Nikolić. Potvrđena je Ivanova slutnja. Obojica su 1964. godište. Obojica su rođeni u Beogradu i zajedničko im je da su završili istu osnovnu školu. Drinka Pavlović u Kosovskoj ulici u Beogradu. I Ivan je išao u istu školu. Iste su godine svi bili rođeni, isto su im tekli školski dani, na iste svečanosti zajedno su vođeni, od istih bolesti svi pelcovani, i svi umrli u istom danu. Pesnikinja Desanka Maksimović je bila neka njegova dalja rođaka, pa je logično bilo da je citira.

Boris još pamti batine koje je dobio od majke kada je, posle neke školske svečanosti, ispod nadahnutog grafita Tražim pomilovanje, inače naslova jedne od Desankinih pesama, dopisao po mudima.

Pretilo je da se cela ova situacija prekomerno zakomplikuje. Ivan je izbačen iz stroja pošto se sinoć prepio na slavlju, tako da će danas on sam morati da počne da slaže mozaik. Zoran Savić: uzrok smrti – samoubistvo. Đorđe Nikolić: uzrok smrti – srčani udar usled gušenja. Obojica su pronađeni na Kalemegdanu. Goran pored, a ovaj drugi na dnu Rimskog bunara. Jedan se navodno sam roknuo, drugog su tu dole zatekli. Prejedenog – po Trboseku! Jedino što ih povezuje je lokacija i približno isti dan smrti. Malo li je za početak? Što baš Rimski bunar i okolina? U ovom gradu ima mnogo lepših mesta za umiranje. Situacija ga je podsećala na novu modu u književnosti. Misteriozna ubistva na istorijskim lokacijama. Ko se još loži na te fantamozgarije, osim nezadovoljnih frustriranih žena i netalentovanih pisaca, s jedne, i ubica i ludaka, s druge strane, koji u tim lokacijama pronalaze inspiraciju? Pitao se u sebi.

Prihvatio se telefonske slušalice i izdiktirao nekoliko naređenja u slušalicu. Čekajući da se šef obezbeđenja s Kalemegdana pojavi sa snimcima sigurnosne kamere, uronio je u Trbosekove izveštaje. Nešto mu kod prve smrti nije štimalo. Uzrok smrti – samoubistvo. Samo to! Kako, kada, čime? Smrdi mu nešto tu do neba! Njega kao da je ‘samoubijala’ desetina skinhedsa, tako je izgledao. Pa, ko još daje pisani nalaz sumnjive smrti u jednoj reči!? Kolege su mu rekle da je nađen s pištoljem u ruci. Moraće Ivan i on pod hitno da se koncentrišu na posao. Ležarno su prišli slučaju sve dok Ivan nije prepoznao pokojnika. Malo su se opustili. Tačnije, malo više!

Boris baci oko na pravilnik u kome je doslovce pisalo: Posle obdukcije, sastavlja se pisani nalaz obdukcije - obdukcioni zapisnik, koji mora sadržati sve bitne kliničke i laboratorijske podatke o umrlom, zatim precizan zapisnik o nalazima obdukcije napisan prema uobičajenomu toku obdukcije, zatim nalaze histološke analize uzoraka tkiva uzetih prilikom sekcije, sažet popis patoanatomskih i patohistoloških dijagnoza poređan prema patogenetskome redosledu uz posebno obleženu osnovnu (glavnu) bolest i neposredni uzrok smrti. Po potrebi može sadržati i epikrizu sastavljenu na osnovi kliničko-patološke korelacije. Tako sastavljen obdukcioni protokol najvažniji je sudsko-medicinski dokument.

Ovog maja nisu mogli ni za trenutak da predahnu. Pa, samo se sa raznoraznih mostova pobacalo sedamnaest ljudi i žena. Srećom, nije bilo dece da nastave logični niz. Reka je pobedila u osam navrata. Sedam muževa je ubilo svoje žene, tri su uzvratile i ubile svoje muževe. Muškarci – žene, sedam : tri. Nije loše, iskezio se Boris. U nebrojenim obračunima hladnim i vatrenim oružjem nastradala su četiri lica, od čega dva viđenija gmaza od ranije poznata policiji, i dva relativna anonimusa. Najgluplje je završio onaj ganci iz Malog Mokrog Luga koji je, posle pljačke samoposluge, pokušao da se sakrije od potere u šaht, pa je ugurao i priklještio glavu u otvor taman koliki je njegova glava. Šta li je mislio da radi sa ostatkom tela? Gde bi to sakrio? Udavio se majstor u dvadesetak centimetara dubine. To je umetnost! A možda mu je i pukao vrat dok su ga izvlačili oni zimzovi iz Interventne… Ali koga je za to briga… Umro u bekstvu! Nije im bio potreban Trbosek da sastave povoljan izveštaj. Dve nesretne starice su izgorele u svojim domovima, a u saobraćajkama je ginulo u proseku po dvoje dnevno. Nešto ima u vazduhu. Izgleda da je neko naljutio Bogove. Mars je divljao u polju Urana.

Boris je ustao iz fotelje i pažljivo započeo da se proteže. Lepo vreme išlo je na ruku njegovim ožiljcima, tako da ga je barem bol na par dana zaboravila. Pogled na dvorište murije nije bio nimalo idiličan. Podsećalo ga je na zatvorsko. Preslišavao se ponovo u sebi. Bili su na mestu zločina, potražili dokaze i tragove. Sledi ispitivanje svedoka, kojih nema! Bili su Ivan i on kod Trboseka u sali za obdukcije, potom u laboratoriji. Sada su pred njim izveštaji koje treba analizirati u potrazi za novim tragovima.

Nacrtao je na klasičnu detektivsku skalu koja se sastoji od trougla: žrtva, osumnjičeni, mesto zločina. Za sada je nepoznanica samo osumnjičeni. Samo! Da li osumnjičeni uopšte postoji? Ili su obe smrti ‘samo smrti’: po Trboseku, očigledno samoubistvo prvog i, nazovi, nesrećni slučaj, u slučaju drugog leša. Ivan, koji trenutno vida rane od sinoćnjeg tuluma, svaki novi slučaj ubistva započinjao je filozofijom koju je i Boris ubrzo usvojio: Od mrtvaca se uvek može početi. Smrt je krajnji završetak i savršen početak. Suviše je konačna da bi bila nejasna. Boris je voleo Ivana. Tog ludog naučnika zarobljenog u telu sredovečnog muškarca, sklonog porocima, nepoštovaoca normi i pravila politički korektnog ponašanja i komunikacije, pasioniranog ljubitelja muzike, i obožavaoca sopstvene porodice. Kroz druženje i rad s njim ostvarivao je konekciju s zlatnim osamdesetim godinama, koje su Beograd izdigle do mita.

Čekao je mlađu detektivku Jasnu da mu donese ‘biografije’ umrlih. Druga ‘smrt u bunaru’ za nedelju dana, probudila je u njemu sumnju na prvu. Olako je, po njemu, bilo zaključeno da se radi o samoubistvu. Kada se desilo to prvo ubistvo on je bio u Nišu kod tašte, a Ivan je bio s porodicom u Banji Vrujci, tako da nisu bili fizički prisutni tog dana kada je pronađen prvi leš, nego su slučaj odradile dežurne kolege. Glavonja im je, čim su se vratili, uvalio slučaj, ispostavilo se, Ivanovog ortaka, Đoleta Konja, te su logično nasledili i prvi slučaj. A, tu je i misteriozna umrlica koja oglašava Ivanovu smrt za dva dana, kojoj nisu posvetili mnogo pažnje jer je ovaj bio sluđen i mamuran od sinoćne proslave. Mnogo toga se izdešavalo u kratkom vremenskom periodu. Uzeo je slušalicu u ruku i okrenuo lokal. Jasna, izlazim na pola sata, javiću se kada se vratim, imam hitno neka posla. Spremi mi izveštaje, molim te…Hvala.

Boris se uputio ka parkingu. Upalio je automobil i odvezao se ka hotelu stacioniranom u blizini Arene. Tamo ga je čekala Maja, njegov dugogodišnji terapeut iz agencije za poslovnu pratnju.

Uvek mu se mozak razbistri posle dobrog pušenja.

8.

Magična ruka

Ivan je zaključao ulazna vrata, ostavljajući jezivu tišinu praznog stana iza sebe. Majka ga je probudila tačno u minut. Izbegao je lift, i lagano, step by step, skliznuo stepeništem do kapije zgrade. Izašao je na poznatu mu ulicu, stavio naočare za sunce, koga nije bilo, i krenuo desno. Stabilnim korakom uputio se ka Bečićima, gde ga je u sedam sati u jednom od kafića čekao Boris. E, moj Cvetni trgu šta si doživeo da te prozovu Bečićima! Nešto mu se, nalik dugoj haljini, motalo oko nogu, ali nije obraćao pažnju. Mrzelo ga je da spušta pogled. U susret mu je išla starica, tačnije: pra-starica. Stala je ispred njega, prihvatila mu ruku i poljubila je. Bog s vama

‘oče’, reče i mimoiđe se s njim. Obrisao je ruku o pantalone. Možda baba ima neku zarazu, a on ima malu decu. Svašta s njom! Mlad je da joj bude otac. Fijuknula baba. Prolazeći ulicom, ljudi su ga pozdravljali i krstili se. Opipavao je rukama lice, možda mu je ispala slina, ili je musav od onoga što nije jeo ceo dan. Opet se nije obrijao! Ugledao je Žiku ciganina preko puta ulice i nazvao mu dobar dan. Ovaj se nakloni ka njemu: Dobar vam dan, brate, oče. Ivan se zamislio. Koji mu je kurac? I što se obrijao do glave? Mora da se krije od murije i glumi svog brata blizanca, Ćelavog Boru. Neka dva mrštavca izađoše iz parkiranog automobila i nakloniše mu se. Mora da sam im hapsio i maltretirao očeve, kada me toliko poštuju!? Koji je đavo s ljudima danas, k vragu?

Nasmejao se u sebi. Ume on da budem lucidan, a i, da se ne laže, bivalo mu je sve bolje. Gadni mamurluk je odlazio u nepovrat. Razvukao je osmeh od uha do uha na vic od sinoć. Mislim, nije ga se sećao, ali zna da je bio smešan, pa se smeje po inerciji. Repovi komete skrojeni od osmeha. Ivan je imao tu osobinu da se smeje nečemu, a da nema baš neki valjan razlog. To njegov mozak reaguje na prethodne impulse.

Bože mi oprosti, pomislio je, pošto se u trenutku prisetio krajnje bizarne scene, one od onomad, kada su njegov ortak Čarli i on, tražili Čarlijevu bolesnu majku po gerijatriji Zvezdarske bolnice. Šarmirali su sestre, posetili ženu, uverili se da joj je OK, i pošli brže-bolje napolje iz tog predvorja smrti. Pošto je bilo veče i sva normalna vrata pozaključavana, morali su da upotrebe lift. U pitanju je bio veliki bolnički teretnjak. Pozvaše ga, a kada se zaustavio, upadoše unutra. U tom trenutku se na hodniku zatekao starac tužnog pogleda i hoda. Čarli ga krajnje vaspitano upita: Hoćete dole? Ovaj ode na svoju stranu, Ivan prigušeno poče da se smeje na scenu, i reče samo: Bi on!

Smejali su se kao nenormalni satima posle toga. I još bi se smejali da nisu svratili kod Smilje na dim-dva neke domaćice. Onda su zanemeli pretvoreni u muflone. Smilji nije radio daljinski, a na teliji je bio koncert grupe Kiss negde u Americi. Je l’ neko slušao Kiss naduvan?, upitao se Ivan, zabrinuto. Ne zna koliko je sretan čovek ako nije! Onda su, tako naduvani, ušli u priču o svetskim prvenstvima u fudbalu gde im je non-stop nešto ‘falilo’. Imali su dovoljno pobednika svetskog kupa, ali ne i dovoljno zemalja u kojima su se ti turniri odigrali. Rešenje im je lebdelo pred očima. Onda su se razišli. Ivan, je po dolasku kući, seo za komp i razrešio dilemu – pronašao skriveni Brazil, domaćina prvenstva te 1950. godine, poslao cirkularni SMS s predlogom da novu bolest, koju su identifikovali te večeri, krste kao Smiljin sindrom: govoriš jedno, izgovaraš drugo, kažeš treće, i otišao na počinak.

Pre nego što je, te ne tako davne večeri, utonuo u san, ušuškan pored Bojane, pade mu na pamet ko je onaj nesretnik na samrti iz bolničkog hodnika. Čuveni Rođa Daskalović, ortak njegovog ćaleta, bivši pilot privredne avijacije, stacionirane na Surčinskom aerodromu. Rođa je tu završio pred kraj karijere pošto je posle niza sranja izbačen iz svih svetskih kompanija za prevoz ljudi. Pre par godina, prašio je sa ekipom njive po Vojvodini, i nije odoleo na molbu nekog seljaka da malo provoza njega i njegovu ženu. Može, al’ da se ne derete, nervira me to!

Poleteše oni tako. Rođa, da im učini, da mu po vazduhu malo levo, malo desno, gore-dole, pa u krug. Kada su sleteli, provalio je da mu je negde u nekom lupingu ispala žena iz kabine, seljak ćuti ko zaliven. Kao, hteo je da se dere kada je žena ispala, ali mu bila frka od Rođe! Posle su

Ivanove kolege iz murije provalile da je seljak sam izbacio ženu negde iznad dalekovoda. Rođa nije ni provalio pošto je odlutao u mislima, umalo da najebe za saučesništvo.

Setio se ćaletove priče da je Rođi, kada su svojevremeno gorele šume po Dalmaciji, utrčao u avion neki nadobudni fotograf, sa željom za senzacionalnim fotografijama, i naredio mu: Poleći! Brže! Brže! Rođa, šta će, okrene nos aviona ka vetru, zaleti se i vine u vazduh. Leti severno preko vatre, pokušaj da se spustiš što niže vatri!, urlao je paparaco. Zašto?, upita ga Rođa. Šta zašto?! Zato što hoću da napravim fotografije, ja sam fotograf, a oni prave fotografije! Posle duže pauze, kada je avion već dobrano odmakao ka pučini, urlanje fotografa prekinu Rođa krajnje naivnim pitanjem: To znači da Vi niste moj instruktor letenja? Fotografa su onesvešćenog izneli posle niza lupinga i onda su tek saznali da je imao dogovoreno iz njegove redakcije s nekim drugim pilotom da uradi te fotografije. Ivan se nasmejao u sebi na pomisao kako je dobio otkaz u Singapur Airlines-u, gde je bio kapetan na boingu 747. Jednom je, prilikom sletanja u Singapur, uzeo slušalicu i obratio se putnicima: “Ladies and Gentlemen, I have an announcement. We are about to land in Singapore. If you have any drugs, you will be executed. Thank you.'” Ivanov ćale je odavno umro, ali izgleda da Rođa nije. Shvatio je da je Čarli postavio pogrešno pitanje. On verovatno hoće gore, gde mu je i mesto. Delovao je kao neko kome je svega dosta. Dobra beše ona Smiljina vutra. Imao je totalno dobar film, s Rođom u glavnoj ulozi, pre nego što je zaspao.

Crkvena zvona s obližnjeg zvonika raspomamljeno su obaveštavala podanike da je šest posle podneva. Ima još čuku vremena do sastanka s Borisom. Zanimalo ga je šta je otkrio, pošto je imao celo poslepodne fore. Ne mora da žuri.

Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu s prašinom panonske ravnice; i u proleće kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj čudnoj varoši za sve ono čega u njoj nema i uteha zbog svega što ne bi trebalo da bude. Ali najveći raskoš toga neba nad Beogradom, to su sunčevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su česti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, među rekama pod Beogradom, odbije čak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varoši. Tada sunčano rumenilo oboji za trenutak i najzabačenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuća koje inače slabo obasjava.

Napisao je to, svojevremeno, veliki gospodin i književnik Ivo Andrić. Ivan ne bi imao ništa tu da doda, osim da ta slika nije više toliko kristalno jasna. Da li zbog njegovog iznenadnog astigmatizma, sopstvenih godina koje su počinjale na četiri ili prljavštine grada – nije znao. Biće da su svi odgovori tačni.

Zastao je na trenutak kao da je nešto bitno zaboravio. Protiv svoje volje i razuma, okrenuo se i pošao ka crkvi na kojoj su konačno utihnula zvona. U toku je večernje bogosluženje gde popovi palamude o istoriji stvaranja sveta, životu Adama i Eve u raju, padu u greh, izgnanju iz raja, obećanju Spasitelja i promišljenju Božjem o svetu. Vodi me ta magična ruka, pevao je

Gile s bendom Električni Orgazam, svojevremeno. ODAKLE mu sve ovo u glavi i gde je pošao!? Već se pomalo isparanoisao što mu se svako drugi na ulici klanja i krsti se kada ga vidi. Pogledao je na dole i video da na njemu nisu farmerke i patike, koje je obukao i obuo, već nešto što liči na neku crnu dugačku haljinu. Šake su mu bile usahle i išarane teget venama. Okrenuo je dlanove na gore i na desnom ugledao predugu liniju života. Preplašen, zgrabio je retrovizor s prvog parkiranog automobila na koji je naišao i isčupao ga. Prineo je ogledalo ka licu i zanemeo. Imao je četrdeset kilograma manje. Bradu, brkove, isposnički ten.

U trenutku je shvatio!

Njegova majka je probudila POGREŠNOG čoveka!

9.

Teodor Drajzer

Ivanov nesuđeni šurak Marko, ležao je na bolničkom krevetu i čitao Paklenu pomorandžu. Već više od nedelju dana hospitalizovan je u Drajzerovoj, u okviru odeljenja za eksperimentalno lišavanje zavisnosti od narkotika, gde niko od štićenika nije došao svojevoljno, nego su svi pre toga pali na sitnom delu koje je u domenu sudskog prekršaja. Zbog toga su po aneksu nekog zakona morali da potpišu dobrovoljno lečenje koje je u ovoj fazi trajalo mesec dana i garantovalo izlečenje, a potom i resocijalizaciju pacijenata. Danas puni tačno tri dana kako se rešio fizičke krize. Od pre dva dana počeo je da jede sva tri obroka, a od sinoć konačno prestao da sanja špriceve. Jutros je, čak, na platou pred ambulantom, odigrao na male goliće s društvom iz sobe, ali su mu u principu svi bili dosadni, pa je zabavu tražio u literaturi.

Niko nije mogao da porekne živopisnost ekipe sa zajedničke terapije. Poštar iz Mirijeva, koji je uz račune i penzije raznosio i gudru, pa su ga tu i tamo zadovoljni klijenti – umesto sa slatkim, kafom i rakijom – častili sa po linijom-dve. Do vrata je kuntao smotani debeljko koga su na jedan prozvali Dete-Kreten, zatim sin nekog direktora u Elektrodistribuciji koji se znojio kao Zinedin Zidan. Taj nadimak je i dobio odmah po prijemu. Do zida, pored prozora, krevet je zauzeo džeparoš, fićfirić zlog lika, šatro iz Zemuna. Međutim, bilmez od dva metra iz Užica mu je bio najsmešniji. Umesto da se držao krava, on se dohvatio horsa. Zar je dotle, bog te jebo, došlo, da se seljak odrekao šljive!, pomislio je. Taj je plakao po ceo dan kao pizda. Ganci bačje mu je jedini od svih nabrojanih bio skroz do jaja. Do suza ih je zasmejavao svojim bajkama: Pre nekoliko godina dogovorimo se nas pet-šest ortaka da odemo na more. U Budvu, jebem li ga? I tako dođe dan da se pođe, mi svi povadismo sve pare što smo imali i skupimo na gomilu sto trideset pet eura. Malo za jednog, a kamoli za sve nas. Dogovorimo se tu, na licu mesta, da onaj koji od nas u sedam narednih dana kresne najružniju ribu dobija lovu i ide na more. Svi su našli poneku. Jedna grbava, jedna bez noge, jedna onako, normalno, ružna. Ja sam zvekn’o neku debelu, ali moj kum Ramadan je pobedio. Priveo kod mene u kućicu neku sačuvaj bože kako izgleda. Napadne je on tako na kauču da je kara, ali nešto mu ne ide. Uhvati on da se žvalavi s njom sve u šesnaest, i hop-cup eto ti njega, on svrši! Mi, dok smo ga pratili na voz, sve se nešto gurkamo, kopka nas istina, i konačno ga ja upitam: Dobro, bre, Ramadan, pobedio si, uz’o

pare…al’ što si je, brate slatki, ljubio? A, on nama mahne, i kaže: Pa, nije mog’o da mi skoči na nju! I taj se, Ganci, takav kakav je, navukao na drogu i završio na lečenju. Sam se kalafonac prijavio kada je bio u krizi. Roknuo staklo na trafici, pred patrolom, tako da su panduri bili prinuđeni da ga dovedu u ambulantu. Lečenje s predumišljajem.

Marko je, debelo uzdrman krizom, pao pre osam dana. U okolini Karađorđevog parka. Krenuo je kod Ivana da ga upozori na zločin koji se sprema. Nije imao kinte u džepu, tresla ga je kriza, na mobilnom je imao 0.63 dinara kredita. Zvoniće mu na interfon, pa će ga pozvati da izađe, da ga Ivanova žena i deca ne gledaju takvog.

Par sati pre padanja, ušunjao se u Trifino dvorište na Senjaku, tačnije čučao je iza žive ograde van domašaja sigurnosnih kamera, u nadi da će mu se sestra pojaviti da se ogrebe za neku kintu, kada se pojavio Trifin službeni automobil. Pobesneli funkcioner naglo je otvorio vrata kola, bacio mobilni telefon na betonsku stazu ispred garaže i zasiktao na svog šofera:

Oni će mene da ucenjuju! Koliko večeras da si ih lišio života. Pa, neće ta dva mamlaza da mi ugrožavaju život i karijeru... oni će meni da traže kintu. Svoj deo su spičkali, pa bi sada još! Marš, bre, u pičku materinu! Svi! Večeras...VEČERAS! Ima da ih nema, jel jasno!?

Vlada Kvisling, šofer-telohranitelj, klimnuo je glavom. Odlazeći pored garaže ka kući, Trifa je i dalje penio i mahao rukama. Marko se, sada već preplašen i paranoičan, dao u beg. Trifa hoće nekoga da ubije! Eto mu šanse da se reši tog ogavnog, zalizanog, čoveka koji mu sponzoriše sestru, očajnicu. Svedočiće protiv njega. Još bolje, reći će Ivanu da je ovaj naručio ubistvo nekih ljudi, pa neka ga on i njegovi prate. Pametnom je dovoljno jednom reći… Ljigavac hoće da ubije neku dvojicu! Uostalom Ivan je pandur, provaliće.

Hitajući ka Ivanovom stanu, košmarna dilema vrtela se Marku po glavi. Nije znao ko je više zaglibio. Njegova sestra ili on. Ona – koja se prodala odvratnom, gadnom, srebroljubivom čoveku – ili on, koji je potonuo daleko ispod dna dobrog ukusa. Postao je slina od čoveka, a bilo mu je tek trideset godina. Napokon mu se ukazala prilika da spase sestru, da je oslobodi i odmah nakon toga počinje sa lečenjem. Nema više zajebavanja. Samo još večeras da se sredi, da otpeva Ivanu za zločin koji se sprema, i onda će sve biti kul. Valjda će se naći neka dobra duša i udeli mu barem deo barbike. On je uvek častio ekipu dopom – kada je imao. To je u poslednje vreme bilo retko. Svi su okretali glavu od njega. Kao da smrdi!

Marko, imaš posetu, ogromni ćelavi bolničar otvorio je vrata na spavaonici. Ovaj se naglo cimnu i poskoči s kreveta. ’De si poš’o, kakvu posetu, klenu jedan?, iscerio mu se u lice. Ko će vas đubrad narkomansku da posećuje!? Marko se vrati u ležeći položaj. Naći će on već negde ovog iskompleksiranog sadistu i jebaće mu mamu kada izađe. Rek’o sam ti da imaš posetu, diži guzicu!, ovaj nije odustajao od maltretiranja. Marko je ležao nepomično. U njemu je sve kipelo. Ćelavi nije skidao osmeh sa ružnog rošavog lica. Stajao je na vratima s rukama na bokovima, u obliku ćiriličnog slova Ф. Došla ti neka profuknjača. Sto posto imaš debelu vezu pošto ovde posete nisu dozvoljene. Ustvari, mora da je bacila pljugu direktoru. Marko skoči s kreveta na ćelavog medicinskog brata, ali se istog sekunda nađe na podu prostorije sa uvrnutom rukom na leđima. Vidi, vidi… Miš se kurči… istakao si kandidaturu za prvu bulju dispanzera. Ćelavi bolničar mu je klečao na kičmi. Marku se skratio dah. Ćelavi se sageo i olizao mu uvo.

Mmmhh, što volim zalečenu piletinu, nastavio je da ga kinji. Marko je tražio neki predmet koji bi mu pomogao da povredi ćelavca. Možeš da pokušaš da me zavariš tim čaršavom s kreveta, glupane, nasmejao se rošavi. Cimnuo ga je naglo za kosu, podigao i izgurao u hodnik. Polazi, narkomančino, prosiktao je. Posle ćemo da se ljubimo.

Na kraju hodnika, pokraj otvorenih vrata zatvorenog odeljenja, u društvu načelnika dispanzera, stajala je besprekorno kozmetički sređena, firmirano skockana u tesnu crnu haljinu, četrdesetogodišnja žena. Bila je to Markova sestra Aleksandra. Bez reči su stali jedno pred drugo. Načelnik odeljenja ponizno joj se obratio i poveo ih u zasebnu prostoriju: Ja sam dugogodišnji prijatelj gospodina Trifunovića, kao što znate ovde su posete najstrože zabranjene tokom trajanja terapije, ali kada me je Trifa… pardon, gospodin Trifunović pozvao, nisam mogao da vam ne dopustim posetu. Uveo ih je u neveliku prostoriju u kojoj su bile samo dve stolice. Izvolite, ovde možete na miru da popričate. Pozdravite puno gospodina Trifunovića. Recite da ga je pozdravio doktor Brajković, setiće se on, mi smo zajedno… Odmahnuo je rukom, shvativši uzaludnost svog daljeg šlihtanja i izašao izvan prostorije. Kada završe isprati gospođu, dobacio je dežurnom i ulio se u dugački hodnik.

Aleksandra je sela, Marko je stajao. “

- Kako si?, upita ga sestra.

- Jel me zajebavaš? Marko je zurio u nevidljivu tačku ispred sebe. Razmišljao je da li odmah da krene brutalno na Aleksandru ili da se odluči na mirniju varijantu razgovora.

- Ovde me ne tretiraju kao bolesnika, nego kao kriminalca. Okružen sam psihopatama. Ljudi u sobi su mi grozni. Lažovi, mitomani. Kao i svi narkomani. Kao ja, ti… ja sam navučen na heroin, ti na pare. Prodala si telo i dušu onom zalizanom gadnanu… muka mi je od naših života. Majka nam se u grobu prevrće.

- Kako da se prevrće u grobu kada smo je kremirali? Da si joj bio na sahrani, znao bi. Aleksandra je izvadila tabakeru iz torbe, izvadila damsku cigaretu. Ne nudeći Marka, pripalila je pljugu i ispustila dim ka tavanici.

- Zašto si došla?, iskulirao je, ipak, Marko otvoreni poziv na svađu. Voleo je on svoju sestru. Štitila ga je kada je bio klinac, ali uvek je imala nesređen i nesrećan život. Prema frajerima se odnosila kao bogomoljka, sve do momenta kada je upoznala Ivana. Ohola princeza i lelemud. Kakav čudni spoj! Njih dvoje su super funkcionisali dok u njoj nije preovladao crv ljubomore i opsesije novcem u potrazi za snobovskim životom. Ivan je za Marka bio totalno kul lik. Živeo je svojim tempom u ritmu sopstvene muzike za ples. Potpuno vanvremenski, nematerijalan tip. Jedino što je od života tražio bio je upaljač koji radi. Voleo je nekada njegovu sestru strastveno, animalno, na ivici razuma, ali nije mogao da prenebregne njen karakter. Napustio ju je, a ona je taj njihov raskid na volšeban način pretvorila u sopstveni poraz. Život joj se pretvorio u opsesiju Ivanovim likom i delom. Osveta je bila neumitna.

Marko je bio desetak godina mlađi od njih. Ivan se uvek zaštitnički odnosio prema njemu. Izabrao ga je za kuma. Krstio ga je Ivan u maloj crkvi pokraj velikog hrama Svetog Save.

Nije mu bio jasan koren sukoba njih dvoje, ali shvatao je da je među njima došlo do velikog udesa koji je Ivan preživeo, a njegova sestra Aleksandra ne. Trenutno se uvalila u vezu s političarem modernog kova, koji je na njoj iskaljivao frustracije izazvane bežanjem od sopstvenog identiteta. Najrađe bi taj majmun posekao porodično stablo, skroz do panja, motornom testerom. Marko nije kapirao podanički odnos koji je njegova sestra gajila prema njemu. Aleksandra, gotovo pa mitska beogradska riba i on, kulov, napravljen gladnim kurcem. Šemio se taj, tu i tamo sa nekim gradskim facama, ali kada je shvatio da ne može da im parira i da nema muda da živi na ivici, povukao se u politiku i tamo gajio više nego uspešnu karijeru, poput svih ljudi nalik njemu koji zakon netalasanja poštuju poput Božjih zapovesti.

- Došla sam da te posetim, i pitam kako si. Aleksandra je pokušavala mirnoćom da se izbori s bratovljevom nervozom. Brat si mi, jedini koga imam. Sećaš se?

- Nemoj mi te fore. Nemoj da me hvataš na patetiku, naročito ti koja si se prodala onom kulovu i ubici.

- Ubici?

- Da, Aleksandra, ubici! Bio sam prisutan to veče pre nego što sam pao kada se taj tvoj kulov drao na onog njegovog roba i tražio od njega da se organizuje i ubije neku dvojicu. Krenuo sam da obavestim Ivana, ali me je presrela interventna i pokupila me. Marko se nervozno šetao po odaji.

- Jesi rekao Ivanu?, upita ga zabrinuto sestra.

- Pa, da li me čuješ šta ti govorim!? Krenuo sam da ga obavestim kada sam pao! Ne znam o kome se radi, ali Ivan bi saznao i spakovao tvog kulova zauvek na mardelj! Takvi su nam život zagadili!

- Pa, nije ti on kriv što si očajan i što si počeo da se drogiraš! U Aleksandri se pokrenulo potiskivano zlo i nezadovoljstvo.

- Aman, što se praviš blesava?! Šta misliš, majke ti, što je cela moja generacija potonula u gudru? Ne znaš! E, pa ja znam, povisio je Marko ton. „ Zato što najtalentovaniji ljudi koje znam u ovoj zemlji – ne funkcionišu. Jednostavno, nisu se realizovali. Ostali su neiskorišteni. Njihova darovitost ostala je skrivena tajna, dostupna samo najužem krugu poznanika, prijatelja, kolega sa fakulteta, slučajnih sagovornika. Oni nikada neće postati poslanici, ambasadori, ministri, državni sekretari, članovi upravnih i nadzornih odbora, političkih odbora i naučno-kulturnih saveta. Neće koračati po crvenom tepihu, neće sesti u skupštinske klupe, neće držati predavanja na fakultetu, neće učestvovati u stvaranju novih elita, neće predstavljati svoju zemlju nikada i ni pred kim. Njihove fotografije ne krase naslovne strane časopisa. Za njihova imena se ne zna. Njihova dela, njihovi projekti, sav njihov trud ostaće zauvek u notnim beležnicama, zgužvanim papirima, zatvorenim fiokama, po kompjuterskim fajlovima i u krhkim sećanjima savremenika. Njihov trud ostaje neprimećen, njihovi talenti neprepoznati, njihove želje neuslišene. Najbolji se – polako, ali sigurno – povlače pred gorima i lukavijima, bezobraznijima i bezobzirnijima, mnogo prepredenijima i snalažljivijima od sebe. Ovde ne mogu da pruže ništa

od onoga što bi mogli, samo da su rođeni negde drugde. Žive na manje od pet posto svojih realnih mogućnosti, jer su im Bog i sudbina odredili da ovde, zalud, troše svoje dane i svoj talenat. Sve što dobiju – dobiju na slamčicu, reda radi. I, u suštini, nikoga ne zanima to što su oni mogli da naprave, pruže, osmisle, urade, razviju, pokrenu. Džaba nam sva ona silna ministarstva, svi budžeti i fondovi, sve audicije i konkursi. Uzalud su sva magareća zaklinjanja društva koje gazi sve što je iznad proseka, uzalud sve krokodilske suze države kojoj ne trebaju njeni najbolji članovi. Sve su to prazne priče za idiote i malu decu. Foliranje, laž i podvala. Bajke za laku noć. Sve to od Beograda pravi najobičniju palanku, a od našeg društva – čaršiju.

- Dobio si napad pameti, krajnje sarkastično zazvuča Aleksandra prepoznavši se u Markovom monologu.

On nije obraćao pažnju na nju. Krenuo je putem bez povretka:

- Ovde pobeđuju najprljaviji, najodvratniji, najbezočniji igrači. Dok na klupi za rezerve nemoćno sede najbolji i najtalentovaniji fudbaleri, ovi drčni foliranti se kao paunovi šetkaju terenom i mirno posmatraju kako gubimo sa deset razlike od svakoga ko ima tu sreću da se nameri na nas, ovakve. Roditelji zato treba da što pre nauče svoju decu kako ovde ne pobeđuju najbolji đaci, ni najplemenitiji ljudi, ni najhrabriji ratnici. Treba reći klincima istinu. Kazati im na vreme da će ih, kad porastu, pobeđivati oni najgori među njima. Oni koji su se već u tom uzrastu dokazali kao najobičnije šlihtare, beskarakterne sline i na sve spremni uvlakači. Oni koji će, vazelinski vešto, ući – na vreme – u sve pore društva. Oni koji će za sebe izabrati odgovarajući partijski put. Svi to znaju, ali niko ništa ne preduzima! E to si ti, draga moja, izabrala. Takav je onaj tvoj govnar. Nadam se da će mu Ivan doći glave!

- Ne lupetaj. Kakve Ivan ima veze!?

- Ivan? Marko se podlo nasmejao. Pa, dojavio sam mu za ubistva, po liku koji je jutros izašao, slagao je sestru ne trepnuvši – znao je da će je želudac zaboleti. Uživao je u nenadanoj pobedi koju je odneo. Srce mu je jako lupalo, ali bio je zadovoljan.

- Zdravo. Aleksandra se naglo pridigla i uputila ka vratima. Neka ti je bog u pomoći, ja više nisam!

Marko je ostao za njom znajući da je sebi napisao testament.

Iste večeri su ga našli mrtvog pod tuševima. Prerezao je sebi vene krhotinama stakla s prozora koji je prethodno razbio bacivši uvis deo od iščupanog lavaboa. Nadljudskim naporom ga je odvalio, razlupao o pod, i jedan poveći deo bacio na okno koje je postavljeno, radi bezbednosti pacijenata, na tri metra udaljeno od zemlje. Nikome nije bilo jasno kako je to uspeo, ali ludilu se u zube ne gleda.

Osoblje je saopštilo kolegama iz sobe da je Marko otišao iz stacionara izlečen.

Sad mu više nije ništa.

10.

Park iz doba Jure

Bože, svašta! Ali nije imao puno vremena da razmišlja o kevinoj grešci, pošto ga je najviša sila, prepadnutog, odvukljala u crkvenu portu. Zadesivši se tamo, na klupi pred levom kapelom, ugledao je dragi mu lik iz vremena kada je, u mladalačkom zanosu, harao Beogradskim ulicama. Žozi! Obično bi zapalio čim bi je ugledao, ali… nema zajebancije sa najvišom silom! U stvari, ogrešio je dušu. Ona je super. Hodajuća radio stanica. Ima kod nje svega, priče, muzike i šuštanja. Ugledala ga je i pokazala rukom na prazno mesto na klupi pored nje.

Dobro veče oče, očigledno ga nije prepoznala. A i kako bi!? Ja sam morala s nekim da popričam, da se, ono kao, ispovedim, mada nemam zašto. Moja jedina krivica je što sam pametnija od pola grada i tih nekih takozvanih gradskih faca i što više volim prošlost od budućnosti i sadašnjosti, i što nemam više kome da ispričam svoj Žozifikejšn život. Zato sam pope, oče, ili kako god hoćete da vas zovem, došla kod Vas u hram da Vam otpevam pesmu umornog labuda, black swon fazon… ne bih ja, nego mi je crkao kompjuter, a što ne zapišem – ja zaboravim, a Vi ionako nikome ne smete da pevate ovu ispoved, pa će to sve ostati tajna i Vama i meni. Nema bloga, nema Boga, nema nas. Je l’ tako oče.... tako je... ne bi mi tvoj vlasnik ili gazda, šta li je već, ubio kompjuter, da je ovo nešto što treba da se zna. Ovo je istorija. Žozi više ne piše blog, Žozi piše direktno Bogu! I to usmeno... Elem, oče...”

Ivan se smestio udobnije i prepustio priči. Ništa mu pametnije nije bilo na umu u tom trenutku.

Žozi je zapalila neku tanku, elegantnu, žensku pljugu, izduvala dim ka krstu na kupoli crkve i krenula: …dok sam išla u Oglednu osnovnu školu a.k.a OOŠ Vladislav Ribnikar dečaci su 1983. počeli da beže sa časova i spuštaju se dole u Njegoševu ulicu. U neki bar. Zvao se Cvetni trg. Tamo je postojala neka mašina sa igricama na koju su se primili… to Vam ja laički opisujem. E, pored lokalaca koji su se rušili uz čuveni metalni šank, klinci su bili sasvim dobar i prirodan dekor. Niko tamo ni na koga nije naročito obraćao pažnju. Ja sam rođena 1970. godine i bila sam baš klinka da bih išla u legendarni Papagaj, mada sam čak i tamo odlazila kad bi se ponekad ušlepala uz neke starije i iskusnije. Od te Papagaj ekipe, neću da kažem ono ‘na moju veliku žalost’ jer mi je to ofucano, nikog više nema… ali je to, zapravo, istina. Nebrojeno mnogo ljudi je umrlo od droge, AIDS-a ili otišlo iz zemlje. Nikog od tih ljudi nema među živima. Tragedija…Amen! Hey man!

Žozi i Ivan su sinhronizovano otkrstili desnu, pa prekrstili levu nogu, na klupici pokraj crkve. Žozi je uzela vazduh kao da će da roni na dah.

Posle osnovne samo sam se sa starom ekipom preselila u gimnaziju, nekoliko desetina metara niže. Čuvena Osma, pa Treća, pa Osma... sada je ponovo Treća gimazija, bila je skoro skroz ženska. Najbolji frajer u njoj bio je, naravno, Mane Šakić, ali je on ubrzo izbačen iz škole. U to vreme, Četrnaesta gimnazija, tamo u Hadži Prodanovoj, postala je moje utočište – kada

sam bežala sa časova ili išla kod muške ekipe da tamo izblejim s njima, pa me, kao vrhunac zezanja, neko od njih šatro privede, pa se vaćarimo u bioskopu. Najviše sam volela to da radim u ložama bioskopa Beograd, sadašnjeg Pozorišta na Terazijama. A, onda je otvoren bar na Cvetnom trgu.

Ivanu je prepipavao mantiju u potrazi za pljugama, ali nije imao džepove na njoj. Izgleda da božji izaslanici ne puše. Pomislio je da žicne pljugu od Žozi, ali to bi prekinulo čaroliju momenta u kom se nalazio. Sve je slutilo na dobru istorijsku priču, svedočanstvo iz vremena njegove mladosti, o njegovom bivšem životu u kome se veoma dobro osećao dok ga majka nije pomešala!

- Da se razumemo, oče, tačno se zna ko je bio ko u Cvetiću. Tamo sam upoznala pola Beograda. Ako neko kaže da je Cvetić bio teško foliranje, možda je u pravu, ali ja sam se tamo oduvek osećala potpuno opušteno, kao kod kuće. To je moj kraj, moja škola i moj kafić. Celo društvo mi je stanovalo na dvesta metara vazdušne daljine od tog kafića . I gde da idem? Na Ćordol? Tamo tada ništa nije ni postojalo. Ali po starom beogradskom običaju, ne zadirem u tuđi kraj. RESPECT DORĆOL, nenadano je salutirarala rukom. Levom!

- Da li da pominjem imena?

- Ne moraš.

- Pa, moraću da ih pominjem, pobunila se. Trudiću se da to budu lepa sećanja, a ono ružno ne mora da se zaboravi, ali neću nikoga JA da stavljam u nezgodnu situaciju i da prozivam ljude. Zna se dobro u Beogradu ko je ko, i šta je šta, i gde je ko počeo, a gde završio i obrnuto. U Njegoševoj jedno vreme, krajem osamdesetih, nije moglo kolima da se prođe od gužve koja se pravila. Posle se otvorilo mnoštvo lokala po gradu, ali niko nikada neće pomračiti slavu Cvetića i mnoge generacije ljudi koji su se tamo školovali. Ja sam bila isto toliko spremna da se družim i sa ekipom sa ćoškića. U mom kraju ima više čuvenih ćoškića, a najčuveniji grafit bio je tamo kod Dadova: OVDE PIRTA ČEKA ŠEMU. I u kafiću se sve vrtelo oko šema. Šema za gudru, šema za kresanje, šema za zavođenje, šema za repa, šema za putovanje… Beograd je jedna velika šema, a ko nikad nije radio šemu nijedne vrste, izvinjavam se, al’ taj nema pojma o životu!

Bacila je cigaretu na beton i zgazila je. Sada sam se setila. Je l’ danas Dan borbe protiv side? Nije, verovatno. Ništa naročito. Nema veze. Smatram da cele godine treba da mislimo na te bolesne ljude i da, ako ništa drugo, svaki dan odnesemo voće za po dvesta dindži u Infektivnu kliniku. Mnogi iz kraja su skončali tamo. Svi su oni bili do zadnjih dana lepi, lucidni, uredni, duhoviti, galantni, bili su iz gospodskih beogradskih porodica. Izabrali su sami, jebiga – izvinite oče – svoj put. Uostalom, nisam na Boga hulila nego je to ‘jebiga’ – jebiga, poštapalica.

Da li sve ovo ima neki smisao?, Ivan je počeo da gubi nadu. Sa sopstvenim razumom nije bio u dobrom odnosu.

- Možda znate moj grafit… Krunska i Njegoševa-Zaljubljeni Par! Al’ sam im jebala kevu. A!? U tom Cvetiću, neugledanom, s najobičnijom baštom su visili aktovi divnog čoveka,

duhovitog i prepametnog, nažalost sklonog preko svake mere alkoholu, slikara Vladete Andrića. Pokoj mu duši plemenitoj. Otac mu je Dragoslav Andrić, tvorac čuvenog Rečnika žargona. Cvetić još uvek drži porodica Maravić. Gospodin Maravić, direktni vlasnik Cveta, ima dve kćeri, a brat mu, čuveni fudbaler i trener, sinove Tonija i Fredija. Porodični biznis. Najredovniji ljudi su bili, Miša Timotijević i Steva Štikla. Miša je teniski i skijaški trener, jedan od najboljih drugova Bobe Živojinovića, koji je, takođe, prečesto navraćao u kafić. Stajao je uvek pored klonje, skrivao se od pogleda obožavateljki. Šatro! WC u Cvetiću bio je jedan od najiskenjanijih i najupišanijih na svetu, ali nekako smo i mi tome doprineli. Hahaha! Izvinite oče, nepotrebno znanje, ali to naprosto moram da Vam kažem. Uvek sam mislila: toliko zarađuju od pića, dan i noć, da bi mogli da poprave klonju. Ali to je bio deo šmeka, a taj šmek su činili ljudi. Sve deca iz boljih beogradskih kuća, opskrbljeni… svi su putovali preko, nosili vetar u kosi.

- Pričaj dete moje, nanjušio je otac Ivan da sada kreće interesantan deo.

- Legende Cvetića su Cveja, Andrija, Zvonko, Miša, Branko, Muja, Steva, Saka, Mirko Čečur, Loka Nešović. Dolazili su i Čarli, Smilja, Dule Glavonja, Ivan koji je sada pandur, mada su oni bili pankeri, više su visili kod SKC-a… pa onda, Čobi, Đole Konj, Trifa. Za njih trojicu je, sećam se, išla priča da su zapalili Dafinu za lovu... Sećam se kada je Bebica jednog ranog popodneva došla sa Massimom i nosila crveni balon u obliku srca. Tamo su ljudi dolazili direktno sa aerodroma, s neraspakovanim koferima u kolima. Želeli su tu da iskuliraju, popiju ćepi i odmah naprave dogovor za uveče, pa se tek onda išlo gajbi na pozdravljanje sa mamom i tatom. Mnogi su i živeli u Cvetiću po par dana. Postojao je period u životu kada smo u proseku provodili od tri do pet sati tamo. Pio se legendarni kapućino, ali i žestina. Izbor nije bio baš veliki. Bilo je to vreme bez mobilnih. Sve smo dogovarali fiksnim fonom, pogledima i dogovorom tête à tête. Mogli ste se u utorak dogovoriti da se s nekim nađete u petak u jedan i petnaest i taj bi došao. A i vi! Nađete tamo i onog za kog niko ne zna gde je. Ufff! Sećam se kada je Čarli zubar imao dugu kosu. Baš dugu.Verovatno mnogi ne mogu da ga zamisle tako, ali bio je kraj osemdesetih, kraj moje srednje škole i početak studija na Filozofskom fakultetu. To su drage uspomene. Svašta smo preživeli!! Komunizam. Titovu smrt, pa svake godine drugi predsednik. Pa Sloba! Jao, Sloba! Njega se i Vi sećate, gospodine oče, iako niste izlazili u Cvetić. Pa sankcije... ‘Ajde sada, pomozite mi da nabrojim…

- Bombardovanje...

- Tako je, oče, bombardovanje! Bio je i zlatni period Ante Markovića, ali Cvetić je imao dostojanstvo. Poštovao se red i bon ton. Niste ga morali voleti, mnogi su ga, iz visokointelektualnih pobuda, čak prezirali. Jesam Vam rekla da je Čika Čaka vozio motor? Vespe su vozili manekeni i Vesna Vespa I, moram da kažem, da joj je nadimak bio Vesna Peder. U Cvetić su dolazili Srđan Jokšić, čuveni Kule Zavodnik i njegovi najbolji drugovi – Dule i Kosta. Tamo se smenjivalo nekoliko generacija, ali su se svi međusobno uvažavali, naravno i ogovarali, ali ja sam uvek imala kul osećaj u stomaku kad tamo idem. Tamo sam se i u neke zaljubljivala, pa odljubljivala. Bože!!!!!

- MOLIM!?, osetio se ‘otac’ Ivan prozvanim.

- Ju! Nešto se mislim, oče... Koliko tih ljudi više nema! Braća Guteše – najlepši momci u Beogradu. Vova je bio stariji, veći šmeker od Miće. Oblačili su široke svilene pantalone sa dalekih pacifičkih ostrva i najluđe havajske košulje. Pirta-Igor Zdravković, umro je među prvima, kao i Đorđe Cvijović, Danilo, Rketa. Opasno pametne i dovitljive sestre Bobana i Dragana Ćeramilac. Trenirale su odbojku, studirale FDU. Nemojte mi zameriti što pokušavam da organizujem svoje uspomene, ali mi naviru sećanja, asocijacije, digresije – ne vozim se ja prugom k’o Mile Lajkovačkom, pa da moram da idem samo pravo. Kod mene ima puno skretanja. Dolazili su i Krstić i Šaper, Perva, Bane Piščević, sestre Lalević, Brija, Mića Prentović... Muvanje je bilo obavezno, foliranje slatko, a posledice često kobne. Hahahaha! Zajebancije su bile nemilosrdne i do koske, ali se poštovo građanski red. Znalo se kad je Božić i Uskrs i tim danima smo sedeli u kućama. To je bilo vreme kad foliranti još nisu počeli da pretvaraju veru u pomodnu nauku. Šta Vi mislite o tome? Jeste videli radnjicu u Katanićevoj ulici? Piše: prodajemo poklone za slave. Prvo i osnovno, prema starom običaju koji poštujem, na slavu se ne nosi ništa, jer tog dana domaćin gosti svoje goste.

- Tako je, uključio se i ‘otac’ Ivan u žvaku. Takođe, na slavu se ne poziva, već se slave obilaze i čestitaju.

- Normalno, ostane se oko sat vremena i ide se dalje! Pitajte bake i deke, ako su još živi! Mis’im, ne Vi lično. Vi znate običaje. Znate za red.

- Ja Vas ne bih više zadržavao, očitajte desetak ‘Oče naševa’ i biće sve u redu. Ivan se pridigao, ali Žozin glas ga je povukao nazad na klupu. Ostalo mu je jedino da sačeka da joj iscuri baterija.

- Cvetić je godinama bio kao magnet. Sećam se divnog slikara Gere, koji je takođe prerano otišao. Bio je presladak, sa dužom crnom kosicom, preplanuo. Stalno se smejao i bio neizmerno duhovit. Dolazio je i Mici, jedan od najboljih JAT-ovih stjuarda-persera i posle menadžer u Resavi, kada ju je držao Brija. Pa, Grga i Srđan Vučković, glavni vlasnici diskoteka, klubova, restorana, splavova i potom organizatori rejvova u Barutani, ali to je došlo posle zlatnog vremena Cvetića. Mislim, rejvovi. Uskoro idem, oče. Koji je danas uopšte dan, oče? Cvetić nije radio nedeljom. U Cvetić su dolazile Anja, Conka, Tamarica, Buca Savičević, Mikica, Buca, Jaša, Maks, moje drugarice iz škole i ja. Moje najuže društvo činili su Jovan, koji mi je i brat, a sada živi u Zimbabveu, Relja Kocović – sada u Parizu,Vladan Gradištanac – sada u Americi, Marija Pešić, Lada i njena sestra Una, Mane Šakić. Iako smo mlađi od njih, super smo se slagali – i dan-danas je tako – sa Brankom Kovačević, Mustrafom Musićem, Mišom Timotijevićem, Stevom... Posle sedenja u kafiću, volela sam da odem na tenis kad igraju Branko i Miša. Dolazili su Peca bankar, Kiki, Mirke zubar. Sve u svemu, to mesto je funkcionisalo po principu sedenja za jednim ogromnim stolom, i često se vodila zajednička konverzacija, a zezanje je bilo, nekako, kolektivno. Ispred kafića je dugo stajao podest na kome su bili stolovi, tako da je trebalo preći par stepenika da bi se popelo u ‘baštu’. Podest je bio od drveta, a prekrivao ga je grozni zeleni itison. Dolazili su i Mlađa, Staja... Svako kome bi neki stranac došao u goste doveo bi ga u Cvetić. On je zaista svojevrsni fenomen ovog grada. U to vreme je vladao izraz ‘džiber’, i džiberi nigde nisu bili dobrodošli. Moja generacija, oni malkice mlađi i oni stariji, spadamo u ležerne generacije i večitu decu. Uglavnom… I istina je da smo bili razmaženi, ušuškani u svoje građanske porodice koje su se trudile da nas što više zaštite od

običaja komunističkog nasleđa i od džibera. Sećam se da smo, direktno iz Cvetića, išli na žureve kod Olivera Mandića. On je uvek bio sjajan domaćin i nikad nije pravio problem ko je došao i da l’ je pozvan. E, da, bilo bi nefer da ne pomenem Joku, koji je živeo u istoj zgradi u kojoj i Oliver, a obitavao je u Cvetiću. U Cvet je voleo da dolazi Miško Mihajlovski, drugi ravnopravni član D Boysa. Peđa D Boy je izrazito nefer kada je o Boysima reč, jer nikada ne spomene Miška. I sve se to vrtelo oko Cvetića. Tu ste mogli da saznate SVE, ali baš SVE. Dolazili su i...

Naglo je zaćutala, kao da je iznenada zabagovala.

Ustala je umorno, zagledavši se u nebo.

- Idem, oče, neka Vas. Moram na neku izložbu fotografija.

Ode! Neka ide s milim Bogom.

Cigančići oko kapije naskočili su na nju, ali ona ih se elegantno otresla, nalik francuskoj srednjoj pudli, koja se tako rešava dosadnih buva.

Gde će on, koju pičku materinu!? Gde živi, čime se bavi? Očigledno je svešteno lice! Ko mu je žena? Možda nema decu! U trenutku mu se oči napuniše suzama. NEMA DECU. Znači nema Anje, nema Raše. Nenormalna tuga stegla mu je srce u nedrima.

Gde je moja Bojana!? Bože, jebem ti mater, vraćaj me u mene!

Stomak mu je proradio. Zatrčao se u ćošak porte. Panično je čučnuo i prebacio mantiju preko glave. Uf, dobro je! Stigao je na vreme da se štekne od radoznalaca, kojima bi ulepšao dan pogled na usranog popa.

- Zvrrrrrrrrrrr!

- Halo… Ćao, mama! OK, evo ustajem.

Zalupio je slušalicu i brutalno, policijski, provalio vrata od WC-a!

11.

Too Tough To Cry

Boris se pozdravio sa Ivanom, koji mu se pridružio u kafiću Cvetni trg. Ivan se, pre nego što je zaseo, okretao oko sebe u potrazi za košmarnim snom. Šta li mu je podsvest poručivala? Boris se uvežbanim migom obratio slatkom devojčurku koji je radio kao kelnerica u kafiću, naručio kafu za Ivana i poverljivo mu se u pola glasa obratio:

- Uspeo sam svašta-nešto da doznam. Identifikovali su prvo lice. Zoran Savić...

- Čobi..., reče Ivan.

- Čobi?, upita Boris.

- Da, Čobi. To mu je nadimak. Znao sam čim sam ga ugledao u frižideru. Zato mi se i slošilo. Sada imam i medicinsko uverenje da sam u pravu. Uvek su njih dvojica bili u paru.

- Čobi i taj Konj?

- Aha… Konj, potvrdi Ivan.

- Oni su, po operativnom saznanju, do pre nekoliko meseci, godinama bili u inostranstvu…, listao je Boris papire.

- To znam. Znam i kada su otišli. Tamo negde još ’92. – ’93. godine sada već prošlog veka.

Devojka im je donela piće i spustila ga na sto.

- Hvala, rekoše obojica u isti glas.

- Mislim da je Zoran-Čobi, nastavi Ivan, svojevremeno zapalio u Ameriku kod nekih rođaka, a Konj je otišao u Italiju, kod sestre u Milano. Za dalje stvarno ne znam. Čuo sam tu i tamo neke vesti o njima, ali sve su bile u domenu nagađanja i tračeva. Njihov odlazak se poklopio sa pričom da su neki likovi prenosili lovu za Dafiment banku u Mađarsku i pokrali je. Tada niko nije smeo to da prijavljuje nama, muriji, tako da je i to ostao samo gradski trač. Kafićke priče. Moguće da to ima veze sa njihovom smrću, ali prošlo je već skoro dvadeset godina od tada i Dafininih banaka. Ko zna koji su tu razlozi prisutni. Ivan je mahnuo rukom pored glave, kao da tera neprijateljski nastrojenog komarca. Učinilo mu se da je nešto na tu temu odsanjao danas popodne. Vratio se kafi bez želje da siluje misli. Ako je nešto važno, desiće se samo po sebi. Sada se osećao dobro i mozak mu je ponovo bio drug.

Boris je osetio da je Ivanu bolje, i skrenuo mu pažnju na nešto što ga je kopkalo ceo dan:

- Video si čitulju?

- Da, video sam, naravno. Ne znam šta da ti kažem. Naprosto ne verujem da to ima bilo kakve veze sa smrću ove dvojice. Sticaj okolnosti je da smo nas trojica bili drugari još iz škole, ali smo se vremenom razišli. Viđali smo se po gradu ali smo bili samo na zdravo-zdravo, nisam imao nikakve, ni privatne, ni poslovne kombinacije s njima. Pitaj boga, čija je to zajebancija i ko se baš danas ostrvio na mene. To mi liči na onu budalu Aleksandru koja mi ne sjahuje sa kičme godinama, ali ne bih da grešim dušu. Prošlog maja na datum našeg raskida poslala mi je buket žutih ruža. To sa čituljom je za sada, na kraju krajeva, po meni, nebitno. Ko još, osim nas dvojice i Glavonje, trenutno zna identitet ove dvojice mrtvih? Ne znaju ni naše kolege, ni njihove familije. Ili znaju?

- Ne verujem, znaju samo standardne kolege iz odeljenja. Mislim da će im tek ujutro obavestiti njihove bližnje pošto je tek danas definitivno potvrđen njihov identitet. Sutra će ići i press saopštenje za novinare. Boris otpi gutljaj kafe i nastavi: Ja sam zvao Politiku, imam neku ribu tamo, rekla mi je da je ona bila u smeni kada je primila čitulju, da misli da je neka žena na šalteru predala sliku s tekstom, ali zaista nije obraćala pažnju. Taj dan je, izgleda, bio gotivan za umiranje, imali su pune ruke posla, reče Boris, povuče dim iz cigarete, pa nastavi priču: Vidi,

da ti kažem, ne bih ja olako zanemario tu priču o Dafininoj lovi. Malo sam okretao telefone. Radilo se o cifri od skoro milion i po tadašnjih maraka. Čak sam saznao da su pre nego što su otišli odavde, njih dvojica živeli zajedno u iznajmljenom stanu na Senjaku. Čobi je vozio neki plavi džip, furao je tada s nekom ribom iz Obrenovca. Imali su bilijar na gajbi… reče mi moj čovek da su se na toj gajbi izvlačile linije koke, filmski, rukom, tih dana. Kao jebeni Toni Montano, ali onaj pravi. Takođe misli da je s njima u kombinaciji bio još jedan ortak, ali se ne seća baš najbolje, jer je i on bio jedan od prolaznika kroz taj stan, koji su se čoporativno gostili kod njih, pa se, između ostalog, ni on pola života ne seća. Našao sam ga preko nekog prastarog broja mobilnog na koji se javio. Eno ga kopni na infektivnoj. Ne verujem da će dobaciti do juna.

Ivanu je neko mahnuo prolazeći pored bašte. Stvarno je kao u Bečićima u full sezoni. Na sve strane neki čudni ljudi. Ranije je sve likove znao, a sada samo poneki usamljenik mu biva poznat.

- Kako se zove taj tvoj čovek?

- Lale mu je nadimak. Radio je godinama kao DJ po Beogradu. Pao je jednom na nekom splavu sa pedeset tableta ekstazija i od tada je radio za nas kao spoljni saradnik.

- Znam ko je. Stanovao je tu negde u kraju. Na Slaviji.

Ivanu je u magnovenju kroz glavu prohujala scena u kojoj obeznanjen leži na zadnjem sedištu automobila, gde se sklupčao posle ‘džihada’ na nekoj žurci, u toku borbe s gravitacijom. Na suvozačevom sedištu sedela je njemu neprepoznatljiva riba. U kola upada Lale, seda za volan: Častio nas, Đole Konj, koksom! Na radiju je svirala neka pesma. Automobil se niz Senjačke ulice skotrljao ka Sajmu.

Ivan se trže.

- Jel’ ti dobro?, upita ga Boris.

- Čini mi se da sam bio na toj gajbi. U stvari, ispred. Sećam se, bila je velika bela kapija s košem za basket na banderi pored.

Ispričao je Borisu šta mu je malopre promaklo kroz glavu. Celog tog perioda se ne seća baš najbolje. Svakodnevno se odvaljivao po žurkama, slaveći nerad izazvan sankcijama. Tada još nije znao da će ga život odvesti u regularnu muriju. Do tada, radio je u Ministarstvu inostranih poslova i, zbog sankcija Jugoslaviji, tog davnog maja, ’92. godine, ostao bez posla. Usledilo je par godina razularenosti i razvrata, posle kojih se, kada se pribrao, obreo u policiji. Ali to je već neka druga priča.

- Kažeš, Boki, da ih je bilo trojica koji su popalili Dafinu za kintu… Čobi i Konj su mrtvi. Ja ću navodno riknuti za dva dana. Jebote, sve ukazuje da sam ja taj treći čovek. Kapiraš? Neko je krenuo da čisti…, uzvrpoljio se Ivan, ne od straha, nego su mu neki mravi puzali uz i niz kičmu.

- I meni se čini da bi istragu trebalo da krenemo od tebe. Nemoj da misliš da je to samo meni palo na pamet. Glavonja te je odmah prozvao. Još popodne. I to pred svima. Čim je video da ste išli u Drinku zajedno. Naravno da ne mislimo da si ih ti porokao, ali za sada si nam jedini

trag ka njima. Jedina si, trenutno, veza s njima dvojicom. Mutan je i Trbosek. Nešto je nedorečen. Potpuno mi je nejasan i nerazjašnjen uzrok smrti Zorana Savića. U izveštaju piše – samoubistvo. Samo to. Pa, to je samo po sebi sumnjivo. A obojica smo videli na šta mu lice liči. Kao da ga je poljubio kamion! Drugo, taj Konj se navodno prejeo, pa umro, i to baš na dnu bunara. Au, jebote! Moramo da kopamo ispočetka, a za to treba obojica da budemo odmorni i pribrani. Pašće, izgleda mi, berba ušiju. Neko se zajebava s poslom i s nama, a to ne volim! ‘Ajmo mi sada lepo kućama, i nađemo se ujutru kod Trbosekove bolnice, da ga malo pritegnemo.

- Slažem se. Ja bih usput mogao da posetim Laleta, on je u istom krugu bolnice, koliko sam shvatio. Da pojurim i ja sa svoje strane aveti prošlosti. Možda se seti tog trećeg kada mene vidi.

- Da. Mogao bi.

Boris mahnu kelnerici, izvadi novčanicu da plati turu. Ivan izvadi mobilni telefon i okrenu Bojanu.

- Bojana, jesu klinci OK? Evo, stižem za deset minuta.

Pozdravio se s Borisom i krenuo kući. Čvrsto je stisnuo šake u džepovima da mu se ne bi tresle. Međutim, korak mu je bio stabilan. Trenutno se osećao kao da mu ništa drugo ni ne preostaje nego da umre kao zadnja cupi. Kao razmaženi mrzovoljnik! Ipak je još uvek bio mamuran. Faza – premortalna.

Naravno, pošto se mnogo voli, voli svoj svet, porodicu i grad, kakav je da je, već s ulaskom u petu deceniju života svakodnevno je počeo da žali nad svojom smrću. Kao, on umre, i šta onda? Nema šanse da mu bližnji rasipaju pepeo. Veruje u zagrobni život koji je itekako zaslužio. Da zaveštava organe, ne pada mu na pamet, pošto hoće jednog dana da se vrati u komadu, a ne bez mozga ili bubrega. Želeo je lepu srpsku pravoslavnu sahranu. Sa lepim i veličanstvenim tulumom posle nje! Predupredio je pisanje testamenta – pošto je znao da mu niko neće verovati da je riknuo – pa je preventivno narezao disk koji će se pustiti na njegovoj zagrobnoj žurci. Na njemu je, umesto pisanog testamenta i zaveštanja, nasnimljena muzika koja ga je pratila za života, i koju bi želeo da puste na skupu posle ukopa njegovih zemnih ostataka. Muzička play lista lišena je bilo kakve patetike. Ona slavi život, seks, rokenrol, alkohol, kućno vaspitanje, ulično obrazovanje. Oda radovanju, nikako tugovanju. Disk je bio u njegovoj fioci s vešom. Na omotu je pisalo Bo, a s druge strane Too Tough To Cry! Bio je utaknut i kraći spisak s objašnjenjem sveke numere.

Korak po korak prisećao se pesama.

David Bowie – The Man Who Sold The World... Bowie – čovek sa očima različitih boja, pauk sa planete Mars, košmar od čoveka s najlepšom ženom na svetu.

Blondie – Union City Blue... na dokovima Njujorka, miris reke Hadson pomešan s mirisom oznojenog tela velikog grada.

Bee Gees – How Deep Is Your Love... sam na ogromnoj stadionskoj bini za vreme humanitarnog koncerta za gladnu decu Afrike, na akustičnoj gitari pod snopom reflektora peva svojoj jedinoj ljubavi: I know your eyes in the morning sun...

R.H.C.P. – Under The Bridge... prvi se u kraju spustio skejtom od štamparije „Borbe“ u Kosovskoj ulici do Bajlonijeve pijace, živ i nepokupljen od strane nekog vozila. Veterani ‘trokolica’ čežnjivo su ga gledali, tada već dobrano navučeni na dop. Dva najveća udesa srpske pameti i lepote. Kosovski boj i Kosovska ulica u Beogradu.

All Tomorow’s Parties – Velvet Underground... peščana plaža u svitanje na nekom od dalekih ostrva Južnog mora s čašom ledenog burbona u ruci i jakom francuskom cigaretom bez filtera u uglu usana. Sam.

Metallica – Whiskey In The Jar... razulareno, gordo, veselo, toksično. Kao Kalenić pijaca nedeljom. Sukob kultura, nacija, običaja, mirisa, ukusa. Sve to s osmehom na licu i buketom cveća nepoznatog identiteta pod miškom.

AC/DC – You Shook Me All Night Long ... lepe žene beogradske, Njegoševom ulicom hodaju na visokim štiklama, bezobrazno crvenih cipela, ogrnute ovlaš kratkim crnim suknjicama na bretele ili kako se to već kaže – nage u svojoj lepoti.

Bruce Springsteen – Waitin’ On A Sunny Day... „HERE’S JOHNNY!“ Eh, da mu je bilo, za života, samo jednom da to izgovori za govornicom u srpskom parlamentu!

Police – Every Breath You Take... neko nas posmatra – neko nas stalno gleda. ‘Čašavko’ najgluplji naziv sladoleda!

U2 – With Or Without You... kabriolet koji jezdi silikonskom dolinom, prepun silikonskoh lepotica, meksički dileri albanske vutre, fast food odmorišta pored autoputa ka Vegasu.

Guns N’ Roses – Paradise City... odvedi me, Bože, na jedino mesto na planeti gde je trava zelena i gde su ribe jezive. Odvedi me, Bože, mojoj kući!

Rolling Stones – Miss You...Tašmajdanski park, prvi neugaženi sneg na stazi od Šanse ka crkvi Svetog Marka. Jedini trenutak kada kučkari nestanu s razglednice parka. Veličanstvena tišina.

Jimy Hendrix – The Winds Cries Mary... stomak zgrejan srpskim pasuljem i prošvercovanom domaćom rakijom razduvava vetar po ulicama grada Čikaga. Hladno je u sedmoj ili osmoj komparaciji!

The Beatles – Hey Jude... profesorka engleskog jezika upravo sišla s duplerice. Vlažni snovi detinjstva. Zbog nje je dobio teniski lakat, prva polna bolest u životu.

Bill Whiters – Ain’t No Sunshine... ovaj svet će definitivno biti isti i bez njega. Imao se zašto i roditi...

To je to…

Odlučio je da dobro iskoristi ovo veče u krugu porodice, da se poigra sa dečicom, da izbleji sa ženom. A onda će, po svoj prilici, da umre za dva dana.

Ali, KAKO?!

12.

Vutra lights

Relativno mirno provedena noć, u kojoj je san potpomogao šakom tableta za smirenje, dve-tri protiv reumatskih bolova i jednom protiv alergije na sve u vazduhu, donela je Ivanu preko potrebni spokoj, tokom koga se oseća zdravo i jako. Mozak mu je opet bio u funkciji. Izašao je zajedno sa Bo i klincima, otpratio ih do obdaništa, poljubio ženu i sasvim joj normalno zatvorio vrata od taksija. Mirno, smireno, bez upotrebe prekomerne sile. Uputio se, naravno, peške od obdaništa ka bolnici. Te šetnje koristio je za razmišljanje. U sedećem ili ležećem položaju bez ikakvih pokreta bio je jednostavno biljka. Trebao mu je pokret. Sve mu je bilo više-manje jasno. Dva leša, posledica zločina iz prošlosti, nagoveštaj još nekog lica upletenog u slučaj, više nego transparentna poruka koja mu je juče poslata sa poslednjih stranica Politike, ukazivala mu je da se ne trudi mnogo oko slučaja, pošto će platiti glavom. Ivan nije bio glup čovek, on je direktne asocijacije tumačio po Vuku: ‘Čitaj kako je napisano’. Znači, neko mu preti.

Ko? I zašto?

Zato što je poznavao sada već upokojene školske drugare, ili zato što je bio pretnja kombinaciji u koju su upali i platili je glavom. Iz koraka u korak, iz misli u misao, nešto mu je nedostajalo. Njegova dva dana života pretvorila su se u jedan i po. Onaj ko mu preti biće brutalno kažnjen. Ivan nije praštao.

Nešto mu je nedostajalo.

Šta!?

Pomisao na klince vratio mu je osmeh na lice koji se u trenutku zaledio! Kako može da bude toliko neoprezan i glup!

Dohvatio je mobilni iz džepa: Bojana, moraš da pokupiš klince iz obdaništa i zapališ iz grada na par dana. Reći ću ti kasnije. Zvaću te na fiksni kada budeš tamo! Znao je da će ga ona bespogovorno poslušati i, uz preventivne mere opreza, otići s decom u selo gde su imali vikendicu. Kod njegove strine u seoskoj kući pored njihove, bio je taj fiksni telefon koji nije bilo šanse da iko prisluškuje ili sumnja da taj broj i aparat uopšte postoje. Pa, brate, pre bi mu udbaši isčačkali seks kombinaciju, za jednu noć, koju je imao onomad u Kamerunu, nego strinu Gilu! U godinama mladosti išao je golim grudima na metak, ali od kada ima decu uključio je sve odbrambene mehanizme. Čak je prestao i da cirka. Tu i tamo se odvali od života kao preksinoć, ali jebiga, ne može čovek baš svega da se odrekne. Pao mu je na pamet tartar biftek. Izoštravao je svoja čula živim mesom. U poslednje vreme, vid mu popušta, ali mu se sluh poboljšao. Nosi i naočare u sumrak i svitanje – da bi razaznao lica ljudi. Mora da se koncentriše na slučaj. Dva mrtva čoveka, u blizini Rimskog bunara i u njemu, bili su za njega prva enigma. Da je neko hteo da se ubije, ili da je neko nekog hteo da ubije, što bi se baktao po Kalemegdanu, obijao lokot veličine crkvenog zvona i vukao telo niz stepenice? Pa pravio Konju gozbu na dnu bunara?! Potpuno debilno. I što bi se Čobi roknuo baš pored bunara? Kakve ga uspomene vezuju za

bunar? Prva ljubav? Prva pljuga? Rođenje deteta!? Ne, ne i ne! Ništa tu ne štima. Olako su Boris i on prišli zadatku. Ali, ispraviće oni to! Koliko još u predstojećih sat vremena. Boris je bio sposoban momak, dobar pandur, a ni on nije za bacanje… u Rimski bunar. Barem ne dok je živ.

Nebrojeno puta bio je Ivan u klinici u okviru koje je smešteno odeljenje patologije, ali nikada nije bez zazora ulazio u nju. Boris još nije stigao. Zapalio je cigaretu i nehajno se naslonio na razgranato drvo leđima okrenut bolnici. Veliki platan. Čudo ga nisu posekli, pomislio je.

Ulicom je prošao regularni policijski automobil s Deda Mrazom na zadnjem sedištu. Vozač mu je mahnuo. Ivan je, kako to red i običaji nalažu, odmahnuo. Poslednji put je video Deda Mraza kada se debeli Raja, njegov ortak iz starog kraja, tako maskirao za neku žurku – u nadi da će privoleti neku ženu na seks. Nemaskiran to ne bi mogao. Nasmejao se skoro naglas. Rajina vaga pokazuje da on ima ‘nula’ kilograma! Kada stane na nju, ona skala se zakuca za pun krug. Jadan – ‘em je debeo, ‘em je nizak. Rođen za zajebanciju. Ivan je uživao da ga kinji. Iz ljubavi, naravno. Nekada davno bili su grupno na nekoj žurci na Banovom Brdu u Gogoljevoj ulici i, kako to biva, na jedan su se zakačili s lokalcima. Bio je i Raja s njima. Nekako su se probili kroz špalir i ispalili iz gajbe ribe koja je slavila rođendan, podelivši usput po par šamara šmekerima. Potom su njih petoro-šestoro izleteli napolje iz zgrade. Spuštali su se brže-bolje niz strmu ulicu do nekog parka gde je bila okretnica autobusa kojim su nameravali da zapale do grada. Vidi ono!, uzviknuo je neko od njih. Na trenutak su zastali zaprepašćeni smrtonosnom gomilom s močugama i lancima u rukama koja se nadvila nad njih s vrha ulice. Palimo i nađemo se na Zelenjaku, glasio je dogovor koji je podrazumevao beg, da ne bi izginuli za džabe. Nikada, kao ekipa, nisu bili pičke, ali ovo je prevazilazilo granicu razuma. Tuđih je bilo previše, a i niko od njih nije baš dobro poznavao tu tripizdinu po imenu Banovo Brdo. Lagano su zakaskali niz padinu kada se iznad njih prolomio krik: DRŽ’TE DEBELOG!

Raja se smorio, napravio pretužan izraz lica, te, za takvu masu, neviđenom brzinom nestao u mraku. Ostatak ekipe iskusno se šteknuo uz neki zid i prepustio poteri da radi svoj posao. Odzvanjali su povici hajke još neko vreme, a onda su uskočili u bus koji je kretao ka gradu i Zelenjaku. Raja je već bio tamo. Sedeo je zajapuren na zidiću pijace. Spasao ga je neki taksista kome je utrčao u auto. Rekao im je da su ga jurili do Sajma!

Nije mu za verovati.

Jednom je nesretnik obukao Zvezdin dres i popio najstrašniju prozivku od pijanaca ispred samiške – da je neverovatno da neko tako debeo igra za Zvezdu. Namestili su mu onomad trandžulju iz Kragujevca, da je kara. Majstor počeo da je drpa malo za sise, malo za bulju, kada je uhvatio za macu odskočio je metar unazad! Ali, šta je tu je. Debeli i niski nemaju puno izbora. Nije mogao da je kara, pa ‘ajde, kao ono, da mu popuši. Prepričao im je on to posle. Svi su se valjali od smeha i kada ga je neko upitao:

- Pa, dobro, bre, Rajo, šta si mu/joj rekao?

- Šta sam mogao da mu kažem? Lupio sam ga, onako drugarski, po ramenu i rekao: ‘Hvala ti brate!’

Kakav lik!

Ivan se u ovom trenutku osećao dobro, relaksirano. U samoodbrani od loših momenata, po običaju je uranjao u regresiju u potrazi za osmehom i dobrim raspoloženjem. Ugledao je automobil koji je bio sličan Borisovom. I bi Borisov. ’Ajmo unutra, parkiraću se u dvorištu bolnice, doviknuo mu je kolega kroz otvoren prozor. Da je prozor bio zatvoren, Ivan to ne bi čuo. Uputio se za kolima u bolnički krug.

- Trbosek je nonšalantno prešao preko prve obdukcije, a ni na drugoj se nije istakao. Moraćemo malo da ga silujemo, Boris pruži ruku Ivanu koju ovaj prihvati. Pozdraviše se čvrstim stiskom koji je odavao rešenost da zarone u slučaj i reše ga. Da skratim, reče Boris, na Kališu tih dana nisu radile sigurnosne kamere, jedino se snimao parking kod restorana Kalemegdanska terasa, ali to nam neće mnogo pomoći, mada nam je gazda ljubazno predao video zapise. Drugo, te noći kada su našli prvo telo, tog Čobija, naši vajne kolege nisu angažovali ronioce, tako da su samo radili uviđaj oko tela i na površini oko bunara, a nije im palo na pamet da zavire u Rimski bunar, a kamoli da se spuštaju u njega. Debili! Imam osećaj da je onaj drugi, Konj, bio na dnu, privezan uz neki kamen... Trbosek nam je jedina nada. Moraćemo da proverimo da li je ošljario namerno ili slučajno posao. Ko bi se nadao tvojoj umrlici u novinama pre sedam dana, kada je sve počelo da se dešava?! Boris je video popa kako promiče ulicom i uhvatio se za dugme na košulji.

- Poslao sam Bojanu i klince u štek. Nemamo mnogo vremena. Ja bih ti predložio da ti odeš do sale za obdukcije i počneš izokola da stiskaš Trboseka, a ja ću ti se pridružiti kada obiđem Laleta na infektivnoj. Imam par pitanja za njega. Ako odemo obojica možda neće hteti da priča. Narkomani imaju urođenu paranoju, bili zdravi ili na samrti. Na trenutak se seti kumića Marka. Moraće da ga obiđe ili da se barem raspita kako mu je…

- Ne znam koliko je u stanju da priča.

- Biće, Ivan iz džepa izvadi džoint i namignu Borisu. Pojačivač koncentracije, trenutno otklanja bolove i daje lažnu nadu.

- Jel’ jaka? Da ga ne ubije?! Boris je očigledno bio dobro raspoložen.

- Ma, skroz je light. Uzeo sam pre neko veče. Svratio nam, kod drugara, dok smo gledali fudbal, neki lik iz Crne Gore – rođak, šta li… Ponudili smo mu da povuče dimčić-dva, ali da bude oprezan i da ne vuče toliko, pošto je trava malo jača od uobičajene. ‘Mi ovo pušimo namešto cigareta!’, odbrusio nam je zimzov. Sledećeg trenutka je pao u nesvest promašivši slepoočnicom stakleni sto za centimetar. Kada je došao sebi, iskulirao nas je po sistemu ‘šta vam je, potpuno sam u redu’ i krenuo ka kupatilu gde je ponovo pao u nesvest. Jedva smo ga izvukli napolje, a kada se treći put stropoštao u predsoblju, prestali smo da obraćamo pažnju na njega. Poslednje što znam o tom čoveku jeste da se strmeknuo niz stepenice na izlasku iz gajbe svoje paranoje. Čovek od metar i devedeset pet, sa sto dvadeset kila žive vage ima mozak kolibrija, a pluća leptira. Taj drogu više neće pipati.

Ivan se nasmeja i naizgled nonšalantno se uputi kaldrmom, poput skadarlijske, ka infektivnom odelenju, koje je bilo smešteno u oronuloj zgradi nalik ljudskoj olupini nagriženoj HIV virusom.

Gadio se bolnica, bolesti, smrti. Toliko puta se gledao oči u oči sa smrću i nikako da se navikne na nju. Nije je voleo, ali je voleo njenu ulogu u životu. Smrt oslobađa. On je uz njenu pomoć razrešio planetu fizičkog prisustva nekolicine zlikovaca koji nisu zasluživali sledeću šansu od života. Nije imao grižu savesti. Sva petorica koje je svojeručno lišio života nisu ga zasluživali. Zgrozio se kada se setio kako je hladnokrvno oduzeo život pucnjem u čelo manijaku koji se brutalno iživljavao i silovao trogodišnju devojčicu na Karaburmi. Nije problem u njemu, bio je samokritičan, problem je u njima. On i Boris su mu gurnuli utoku u ruku pre dolaska patrole. Trbosek je izrazio sumnju u izveštaju o uglu pod kojim je metak probio lobanju, ali su ga brzo ućutkali sa sedam vinjaka u bifeu preko puta mrtvačnice. Dakle, Trbosek je brljav, brbljiv i potkupljiv. Povrh svega je alkos. A, ko ne bi bio da je na njegovom mestu?

Sve mu je to prolazilo kroz glavu dok se, korak po korak, lagano penjao na treći sprat infektivne. Najteže slučajeve, drže najbliže nebu, pomislio je. Ova zgrada okrečena je poslednji put pre pedeset godina. Jedino ludnica izgleda lošije od ove klinike.

Ovo je nulti prsten pakla!

13.

A, ko drugi?

Nije više dovoljno da samo u kampanji prikazuješ svoju porodicu, svoj privatni život, da pevaš ili se baviš nekim sportom. To je bio trend pre deset godina. Danas se to, ipak, sve proširilo… Moramo da radimo sve vreme, nije više dovoljno tih mesec, dva, dok traje kampanja. Naše stranačke kolege, ipak nisu više toliko naivni. Slađan Mitrović, stručnjak za politički marketing, nervozno se šetao po velikoj kancelariji u kojoj je, ispod ogromnog prozora, dominirao radni sto iz vremena Udbe.

Od srpskog političara se danas očekuje mnogo više od toga da bude pametan za govornicom. On mora da bude čovek sa raznorodnim sklonostima i interesovanjima. Moraš da ispratiš apsolutno sve važne prestoničke žurke i sportske događaje… dok te ne islikaju fotoreporteri i onda možeš da ideš. Ima da budeš gori socijalni invalid od zvezdi reality programa, Žarka Jokanovića, Milice Milše, Ive Štrljić, Cileta Marinkovića, njegove supruge i kompanije! Nema više zajebancije, inače nam na sledećim izborima u okviru stranke nema spasa. Moraju glasači iz stranke da shvate da te narod voli, pa će te i oni zavoleti – zarad svojih guzica. Moraš zbog svih nas da pobediš na izborima za predsednika stranke. Jedino ćeš tako jednog dana postati predsednik države. Nema više odbijanja gostovanja na televizijama. Lakše je da se ode u neki studio nego da putujemo po zabačenim gudurama i po pet stotina kolometara udaljenim od Beograda. Najmanje nas košta pet minuta na televiziji, više bismo potrošili na benzin da stignemo do svakog birača.

Trifa je sedeo u ogromnoj fotelji preko puta svog radnog stola. Sve je u ovoj kancelariji u ministarstvu bilo veliko. Normalno kada ju je gromada poput Krcuna koristio. Ili neko sličan njemu. Gledao je Slađana kako šparta po njegovoj kancelariji, ali ga nije slušao. Njegov život, do pre dve nedelje, bio je pesma. Tada se, posle jednog prijema u rezidenciji švajcarskog ambasadora, posvađao sa Aleksandrom, ženom koju je jurio godinama i koju je konačno pridobio kada je ušla u rang ‘polovnjača’. Za njega nikada nije bilo kasno da se okiti tim mitskim trofejem iz osamdesetih godina prošlog veka. Dokazao je moć. Međutim, s njom u paketu sledile su i nevolje. Njen neobuzdani brat im je stvarao stanovite probleme, koje je Trifa do tada lako rešavao novcem, ali, kao i svaki narkoman, Marko se rukovodio starom narodnom umotvorinom: naš’o pa zaš’o. Nije podnosio njegovo gotovo svakodnevno pojavljivanje u njihovom domu. Oko toga su se Aleksandra i on potkačili. Rekao joj je da bira: ili on ili brat. Za ženu u ovim godinama je bilo više nego očigledno da će odbaciti krv zarad novca. Čak joj je ponudio i rešenje. Neka zove onog raspadnutog pandura Ivana, uhvati ga na sentimentalnu foru koju je gajio prema Marku – na kraju krajeva kum mu je – i skloni ga sa ulice i iz njihovih života… za početak. Trifa nije bio u fazonu da uništi dečku život. Pet-šest godina za posedovanje, uključujući i lečenje, vrlo je velikodušno od njega.

Aleksandra je uplakana pozvala Ivana, ovaj je bio krajnje neprijatan prema njoj, ali znala je da će uraditi ono što ga je zamolila. Mrzela je Ivana iz dna duše, ali on joj je bio slamka spasa iz ove situacije. Ta pandurska pičketina ju je ostavio pre venčanja! Zbog šatro mlađe, lepše, pametnije ribe. Ma, jebaće mu ona mamu, kad-tad!

Vlada Kvisling – pola čovek pola pacov – uneo je veliku šolju kafe i stavio je pored Trife na stočić. Udaljio se tiše nego što je ušao. Trifin čovek za specijalne zadatke. Jadničak je imao pune ruke posla ovih dana. Do ludila ga je doveo pre neko jutro, kada se u kaljavim cipelama pojavio u kabinetu. Dobro je da je barem oprao ruke. Ma ima da ih sve oteram u pičku materinu i pošaljem natrag u selo da žive!, pomislio je. Došli su ovde i ne odlaze. U sve kombinacije su se poubacivali. Ne može da se diše od njih. Na platnom spisku nemam samo pojedince, nego i čitave familije. Peto, šesto koleno obezbeđuju! Kud sam gadljiv na krv! sve bih sam radio… jebote, nisu samo tuđini problem, nego i ovi ovdašnji. Šta su se onaj Čobi i Konj popišmanili, i počeli da se kurče posle dvadeset godina od šljake!? Pa, je l’ znaju oni ko je on!?

Očigledno su znali i to su platili glavom.

Neka ih sada neka smrde pod zemljom, a ne da je zagađuju. Što nisu lepo overili kada im je vreme bilo, nego se sada naprasno vratili po deo para?! Koji kurac deo para! Pa, dobio je svako svoje! I još da me ucenjuju. MENE DA UCENJUJU!? Majku im jebem, da im jebem! Je l’ znaju oni da kod nas uspevaju trenutno samo oni kojima je obraz kao đon, srce kao ledenica, a savest kao septička jama. Svi se ka vrhu probijaju laktovima i prevarama. I ne znajući šta će im –oni uzimaju sve što stignu. Zgrću, oduzimaju, vrte, kradu, izokreću, prisvajaju, kombinuju, nameštaju i pametuju. Ovde kod nas je sasvim dovoljno biti uporan i poslušan, ćutati kad treba, raditi i pričati onako kako treba – i neće biti nikakvih problema. Ima dovoljno zavetrine za sve ovakve, prilagođene i podobne. Njima ništa neće nedostajati, pa ko god i šta god da je na vlasti. A njih dvojica našli da ga hvataju na patetiku i da ga ucenjuju! Pa šta su oni – desperadosi!? Prošlo je vreme heroja ulice! ‘Mi smo drugari. Odrasli smo zajedno u kraju.’ Marš, bre, u pičku materinu! Pa nisu im ovo osamdesete! Jebali ih hipici, pankeri i ostala bratija što je htela da menja svet. Gde su oni, a gde je on sada! Samo ga teraju da prlja ruke. I porh svega ona narkomančina Marko, Aleksandrin brat, navukao mu je onog njenog bivšeg pandurskog govnara

na vrat. ‘Ajde, zalizani, po čokoladu, mojne da te čekamo.’ On će njega po čokoladu!? Pička pandurska. Taj lečeni pijanac i narkoman! On je jedini koji može da me poveže s ovom dvojicom. On mene da hapsi! Ne bi se taj smrad Ivan danas šetao s glavom na ramenima po gradu da ona stoka seljačka, Kvisling, nije dobio proliv od kajsija koje je na kvarno jeo ispred Franša, dok ga je u kolima čekao da završi poslovni ručak i preležao juče ceo dan. Neverovatna je solidarnost kelnera i gorila. Neko mu je doturio kajsije na parking i ovaj se usrao! Dobra je Aleksandra, lojalna je njemu i njegovoj moći, požurila je da mu kaže šta joj je brat rekao kada ga je posetila na lečenju.

U kabinetu je bila naelektrisana atmosfera. Tamni oblaci su visili s plafona. Munje su praskale po prostoriji. Valjalo se nevreme sa zapada, potčinjavajući prirodu, ljude, predmete.

- Ti mene, Trifo, uopšte ne slušaš! Slađan se uznemirio.

- Slušam, slušam… i poslušaću te. Nema povlačenja, nema predaje. Ovo je moj grad, moja zemlja! Nedam da mi kulovi uskaču u džep i okupiraju moj grad!

- Tako je! Od danas širimo optimizam. Od danas osmeh od uha do uha. Od danas smo give peace a chance fazon. Mi moramo da pobedimo, jer nam bez pobede nema života, ni novca. Od danas nam je parola u kampanji: A, KO DRUGI!, uskliknu Slađan nadahnuto.

- Ne dernjaj mi se na uvo! A, ko drugi…, ponovi Trifa sa zadrškom.

Svidelo mu se.

- Odmah krećemo s bilbordima! Već su spremni, znao sam da će ti se svideti, Slađan krenu u realizaciju ideje. Trifa ga više nije slušao.

Vlada Kvisling je stajao u ćošku. Naizgled miran. Znao je da će imati pune ruke posla kao i u svakoj dosadašnjoj kampanji. Treba naklati sve te protivnike! Međutim, za veterana ratova na teritoriji bivše SFRJ to nije predstavljalo problem. Voleo je da radi. Srećom, za njega nema zime. Koliko je njegovih zemljaka do sada propalo i ostalo bez posla. Stomak mu je sada u redu. Noćas će se pozabaviti novim klijentom. To što je nova mušterija pripadnik snaga bezbednosti ni najmanje ga nije brinulo. On gleda samo svoja posla. Zahvaljivao se dragom bogu što je spojio kriminalce i političare.

Ali, pre toga mora da odveze gospođu majku Trifunović kod ‘oftamologa’, ili kako se već kaže ušni lekar… nagurala je, poput malog deteta, žvaku u uvo, pa sada ima problem sa sluhom. Gospodin Trifa je bio strašno ljut na nju.

Ruši mu imidž.

14.

Ode, Lale…

Bolnička soba broj 12 imala je tri kreveta. Jedan je bio prazan. Jutros je preminuo, malopre su ga odneli, reče mu skoro šapatom nesimpatična dežurna sestra, nalik na izbacivačicu iz klubova smeštenih u Hamburškoj luci. Ivan je skupljao snagu i hvatao vazduh kao da treba da roni na dah. Dve voštane figure prikopčane na more infuzija ležale su na preostala dva kreveta. Ivan je izabrao da prvo priđe pacijentu koji je bio na krevetu pokraj prozora. Zagledao se u lice čoveka, a onda je pogledao i onog drugog koji je ležao u sredini. Krevet pored vrata bio je prazan. Oba pacijenta su bili nalik jedan drugom. Da nisu blizanci?!, sinulao je Ivanu kroz glavu. Svi oni dva-tri dana pred smrt izgledaju isto, sestra se još uvek muvala oko njega. Pacijent Saša Ivanković, koga tražite, ovaj je u sredini. Sada ću da ga probudim. Uhvatila je tridesetak kilograma kostiju za rame i nimalo nežno prodrmusala. Budi se, imaš posetu! Ivan ju je zapanjeno pogledao. Nije očekivao takvu grubost medicinske sestre prema umirućem čoveku. Ne može drugačije, inspektore. Moraju da se prodrmaju da bi proradili, osmehnu se Hulk u belom mantilu i zaputi ka izlazu iz sobe. Što je mene dragi bog kaznio da zapiram i zalivam ove narkomanske i pederske biljke. Eh, Stanojla, bolje da si se stada držala, bogoradila je izlazeći.

- Zdravo, prišao je Ivan bolesniku. Da li me se sećaš?

- Da, Ivan...pub…, izašlo je nešto nalik govoru iz usta polumrtvog čoveka.

Ivan izvadi džoint iz džepa, stavi ga Laletu u usta i zapali. Začuđujuće snažno, ovaj poče da pumpa spravu. Ispustio je dim ka plafonu, nalik kitu ubici koji izdiše vodu na otvorenom moru. Bolesnik na krevetu pored se promeškolji.

- Hoćeš i ti dim-dva? Ivan spusti džoint na usta Laletovog sobnog kolege. I ovaj mu halapljivo isisa krv. Al’ mu ga vi dajete k’o da vam je poslednje!, začudi se Ivan.

Lale se zakašlja, Ivan se odmakao da ga ne pogodi mešavina sluzi, krvi i duše koju je ovaj ispuštao.

- Dobro mi je, pitaj…zato si i došao, nisi došao da me posetiš, nemaš pomorandže u rukama…, vutra je upumpala snagu na smrt bolesnom čoveku. Onaj drugi više nije davao znake života.

- Crnogorac. Oni se uvek onesveste od duvanja, objasni Lale. Opet je usledio kašalj i Ivanova eskivaža izlučevina.

- Pre dvadesetak godina, tamo negde ’92, ili ‘93, bili smo zajedno na nekoj žurci, pa smo posle svratili kod nekih likova na Senjaku. Ja sam bio obeznanjen i ležao sam pozadi u nekom, čini mi se, plavom automobilu…, započeo je Ivan.

- Moj Reno 4…plavi…

- Da, da, Reno 4. Sećam se da se ljuljao kao pijani brod. No, to nema veze. Ko su bili likovi kod kojih smo svratili po neku koku? Toga se sećam, ali skroz kroz maglu. Bitno mi je da znam, pošto sumnjamo da su baš njih dvojica nađeni mrtvi ovih dana u Beogradu…

- Trojica…, Lale, ga tiho ispravi.

- Ne, dvojica. Čobi i Đole Konj. Za njih ide ona priča, Dafina i tako to… Njih dvojica su nađeni…

- Aman… bila su trojica. Čobi, Konj i još jedan…

- Trojica su bila u toj gajbi?

- Bože, uzmi me… Da trojica, ali ne u gajbi. Kakvoj gajbi? Njih trojica su popalili Dafinu za kintu… ti tvoji Čobi i Konj su posle zapalili preko, a ovog trećeg je ćale negde štekovao… Nemam pojma šta je danas s njim… - Lale se zagledao u tačku na plafonu. Tačka se pomerala. Logično, pošto je to bila muva a ne tačka. - …u stvari, taj treći, on je sada neko mudo u politici, bili smo zajedno u vojsci, ako je to uopšte on, pošto je tada drugačije izgledao… ma, nemam pojma i boli me baš kurac da razmišljam o njima dok umirem… Jel imaš još malo tog džointa?

Ivan mu stavi ostatak sprave u usta i zapali. Lale je povukao duboko.

- U stvari, ja ovu tvoju dvojicu ne znam dobro, ali tog trećeg baš znam… u stvari, najbolje znam Konja… na njegovoj smo gajbi bili na Senjaku…

Ivan je ubedio sebe da ima sve vreme ovoga sveta. Jedino je strpljenjem mogao da nadvlada radoznalost i sačeka šta će naduvani mozak da sklopi u smisao, a njegov vlasnik da izgovori.

- To je bila kuća…ja sam čuo da je vlasnik… u stvari, njegov sin, bio umešan u neku krađu… ali njemu je ćale bio buržuj pa je ostao… tih dana, kada smo mi bili, bila mu je prazna gajba, pola grada je visilo na njoj, bilo je gudre – bilo je svega… sećam se ja, mislim, tog Čobija… imao je lančugu k’o Knele oko vrata… sa nekom krstačom kao da je sa crkve skinuo… I Đoleta Konja se sećam… I ovog mog ortaka iz vojske se sećam, sada je političar… ali mu se ne sećam imena… tako nisam mogao da se setim Šona Konerija pre neki dan… Ma, ne sećam se ja pola svog života…ne sećam se ni ko me je zarazio virusom od koga crkavam…

- Kako se zvao taj treći, tvoj ortak što si bio s njim u vojsci?

- Treći?

- Malopre si bio siguran da je u priči oko krađe bilo troje učesnika, Ivan je zatražio poslednju potvrdu. Dakle – trojica?

- DA!, začuđujuće glasno je izletelo iz napaćenog čoveka. Ivan je pomislio da mu je skurčio i otežao mu kraj. Kolega, samrtnik sa susedne postelje, imao je skoro pa blažen osmeh na licu.

- Jebote bog, ovaj je riknuo, izusti Ivan.

- Normalno da je riknuo – ubio si ga duvanjem, nasmeja se pakosno Lale.

- A, i ti majstore nećeš dugo, glupo si potrošio svoj život, Ivanu iskreno bi žao.

- Misliš? Meni nije žao nijednog sekunda… Nisam ni mislio da ću umreti od starosti u krevetu.

- Nećeš od starosti, ali hoćeš u krevetu, Ivan je nespretno pokušao da ga uteši. Kako se zvao taj treći?, pokušao je još jednom.

- Ne sećam se…, uzalud beše Ivanov pokušaj. Ili ga ovaj zajebava, ili ga je stigla samrtna demencija.

- A, barem prvo slovo od imena da mi kažeš?

Lale je bezuspešno tražio tačku na plafonu da se zagleda u nju. A, do malopre je bila tu. Počeo je da odbrojava poslednje sekunde života. Imao je taman toliko vremena za završnu reč. Mutnim očima zagledao se u Ivana…

- ‘Oče’, bilo mi je lepo…

Ivan pretrnu. Setio se jučerašnjeg sna u magnovenju. Uzeo je stolicu i seo uz uzglavlje poznanika. Uživeo se u ulogu. Pustio je ovog da olakša dušu pre nego što skonča. Ja sam se ceo život trudio da pretvorim Beograd u Njujork. Tiho je prozborio umirući. Njujork je grad u kome se ljudi tope dok hodaju po njemu. Krenu uspravni, nizbrdo, tamo negde oko Osme ulice i do Canal street-a se utope u asfalt. Što se mene lično tiče ja bih pristao, da se ponovo rodim, da radim kao zebra za pešake na East Village-u, da preko mene prelaze mnoge zabludele ćerke planete Zemlje u potrazi za svojih petnaest minuta slave. Rekao mi je jedan matori raspad baš ispred CBGB kluba, dok sam čekajući ortaka na ulazu gledao fotke Worhola i ekipe: ‘...doesn't matter if these guys are pipe suckers, smack freaks, coke hoovers, meth heads, straight, black, white, Jews, Catholics, yellow, pink, baptists, Buddhas, still alive or dead alcoholics, its what they left us all – this great stuff in all of its frantic, chaotic and emotional beauty. We are not to judge or comment or worry – they lived as they wanted to and THAT' is what counts, nothing else…’ E, zato mi nije žao što umirem, živeo sam kako sam želeo… samo to se računa… adio amigo. See you… soon, dodao je.

Ma jedi, bre, govna, pomisli Ivan. Nema tog see you soon! Nije mu se umiralo tek tako. Ima još svašta da pozavršava u životu.

Lale je sklopio oči. Bio je spreman da ode. Ivan je sačakao trenutak da ovaj ne umre sam.

- Ćao, matori, ja idem da sjebem nekome život, u ime starih dobrih vremena, tiho izusti Ivan.

Na trenutak beše ophrvan tugom zbog fizičkog nestanka svoje generacije. Hitro, vojnički, okrenuo se na peti crvene starke i žurno uputio napolje, što dalje od ove odaje smrti. Beograd koga je poznavao polako ali neumitno curi u šaht zaborava.

Hulk ga je, patrolirajući na hodniku, pratila neljubaznim pogledom. Ivan joj namignu i dobaci imitirajući standarizovanog kulova:

- Čao šečeru, čučemo se!

Sjurio se niz stepenice, razmišljajući o tome da li su kondom i špric krivi za sve!

15.

Letela-sletela

Bojana je vozila Ivanov Mitsubishi Spaces Star niz Ibarsku magistralu. Skala joj je bila zakucana na štreberskih osamdeset na sat. Anja je posle nebrojeno pitanja o njihovom iznenadnom putovanju konačno utihnula. Sin je odavno u carstvu snova. Svaka kretnja brža od kornjačinog galopa njega je neumitno uspavljivala. Na radiju je krčala neka njoj nepoznata pesma.

- Bojana, stigla je prijava za Vas od putnika sa leta JU-241 iz Pariza.

- Ne sećam se da sam uradila nešto van procedure, stajala je ispred radnog stola šefa svog sektora koji je bio zadužen za mlađe stjuardese, one ispod sedamdeset godina.

- Ovde piše da ste putnicu koja je u tranzitu iz Australije naveli da ugura žvakaću gumu u uši, i da je ova posle leta završila u aerodromskoj ambulanti zbog bolova i neprijatnosti. Nisu ovde mogli da joj izvade žvakaću gumu iz ušiju pa je morala u Urgentni centar, i to sve o trošku naše kompanije.

- Čekaj, Rade, ti hoćeš da kažeš da sam je ja nagovorila da ugura žvaku u uši? Pa, jebote, žalila se baba da je bole uši zbog pritiska i ja sam je pitala da li ima žvaku. Otkuda sam mogla da pretpostavim da će da je ugura u uši! Nemoj da me vučeš za jezik! Pa i u CCM-u lepo piše..., prekopavala je po ogromnoj ručnoj torbi u potrazi za priručnikom. Evo: ‘ukoliko putnik ima problema prilikom poletanja i sletanja zbog promena vazdušnog pritiska u kabini potrebno je da uzme žvaku ili bombonu. Žvakanje pomaže regulaciju pritiska u srednjem uhu čiji poremećaj može izazvati zaista velike bolove i neprijatnosti. Potrebno je držati usta otvorena i ne treba zatvarati nos i pokušavati da se "otpuše" uši, pošto to može izazvati ozbiljne povrede kao što je pucanje bubne opne. Lepo, bre, piše. Nisam ja kriva što mi prevozimo mentole! Čuj, gospođa! Bila je iskreno ljuta.

- Moraćeš da napišeš izjavu. Tražio je direktor letačke da to uradiš što pre. Gospođa je majka onog političara Trifunovića, koji je nadigao frku. Jeboga ti, Bojana… pa, ja sam tu nemoćan.

- Znaš šta?! Boli me, bre, dupe da pišem izjave o svakakvim mentolima..., odbrusila je.

- Plašim se da ću morati da te suspendujem. Do daljnjeg nećeš biti planirana za letove.

Tresak velikih vrata zaorio se zgradom letačke operative. S velikim osmehom na licu, zgrabila je svoju torbu i krenula ka parkingu. Više se nikada nije vratila na taj posao. Dala je otkaz! That’s the way I like it baby, I don’t want to live forever, lakonski joj je, u njegovom stilu, odobrio tu odluku Ivan za koga se udala nedelju dana pre toga. Laknulo joj je tada, morala je to da prizna sebi. Posle je došao posao u banci, pa deca… ali nikada neće zaboraviti taj osećaj gađenja… Kasnije je stigla i uvređenost da je morala da napusti letenje zbog majke nekog ljigavca političara.

Na stajalištu pored magistrale, neposredno iza benzinske pumpe, stajao je čovek koji je u ruci držao automobilsku gumu i stopirao. Samo si mi još ti falio, pomislila je Bojana, a onda naglo nagazila na kočnicu i skrenula udesno. Sale Čupa. Ortak njenog muža. Otvorila je suvozačeva vrata, nagela se udesno koliko joj je pojas dozvoljavao i oslovila ga:

- Čupo! Klinci su spokojno spavali pozadi. Otkud ti ovde? Autostoper je promolio znojem orošenu glavu i raširivši usta u osmeh konstatovao:

- Bojana! Do jaja…

Posle kratke rafalne razmene nežnosti i reči u ime nenadanog susreta, ubacio je gumu u bagažnik i zaseo pored Bojane u automobil:

- Tu su mi žena i klinci par kilometara napred, pukla mi je guma na autu još juče, ova mi je rezervna… Stavio sam nju, ali bila je stara, pa i ona maločas puče, uglavnom, to je to… Šljakam svoju izložbu za koji mesec, pa se spremam. Furam s familijom po Srbijici. Konektujemo se s prirodom. Kako si ti? Otkud u Šumadiji?

- Pošla sam malo s klincima u vikendaju, odgovorila je Bojana ne odavši prijatelju pravi razlog svog putovanja.

- Bolje je u prirodi. Urbanizam nam je nametnut. U prirodi ne moraš da se socijalizuješ. U gradu smo zagušeni s milion stvari, sadržaja i ljudi s kojima u principu nemamo veze. Sisaju nam, bajo, ovaj naš dragoceni život, a ništa nam ne daju. Svako može da te prekine, nemaš kontinuitet. U gradu si non stop u gardu, u borbi. Priroda te ne prekida, već ti dozvoljava da se čulno otvoriš. Kod kuće se zatvaraš, a to boli. Gde nam je Ivan?

- Šljaka, pridružiće nam se za koji dan, reče Bojana, ne skidajući pogled s druma. Nadam se, pomisli u sebi mlada žena. Umoran je od Beograda. Stalno kuka za selom i prirodom. On koji voli gužvu i muvanje više od svega…

- Imam ja teoriju za to. I Ivan i ja smo rođeni u Majke Jevrosime u bekstejdžu skupštine, znači tu dolazi Tito, svi tadašnji državnici sveta, a mi visimo u Kosovskoj u parkiću. Počni da vučeš krug odatle. Skupština, Trg Marksa i Engelsa, tamo ti je onda Dom sindikata – FEST, onda dolazi Borba, pa prvi drakstor na Balkanu u Nušićevoj… moraš da znaš da je tu, ispred drakstora bila jedina prava pank scena na ulici. Onda izronimo na površinu, do Doma omladine, gde su bili bioskop i Džez festival. Lomimo desno u Makedonsku, a tu je PGP, pa tri ozbiljne kafane, takozvani Bermudski trougao, Lipa-Šumatovac-Grmeč, zgrada Politike, desno Kinoteka, pravo radio Beograd. Nastavljaš dalje u Lole Ribara, tamo je Atelje 212 i internacionalni Bitef, pa Peta beogradska, diskoteka Cepelin, pa Tašmajdanski park s plivalištem i klizalištem, crkva Svetog Marka i velika glavna Pošta. To je kvadrat kilometar sa kilometar, kondenzovana teritorija, toliko toga na malom prostoru u kojem možeš da se u dva ujutu šetaš s kilo zlata i dve plavuše a da niko neće ništa da ti uradi. Toga nigde u svetu nije bilo. E, tu se negde Beograd prekinuo. Iako sve to stoji na istom mestu i dan danas, tog šmeka više nema.

- Košta to…, reče Bojana misleći na svakojutarnja Ivanova zapomaganja dok mu telo ne profunkcioniše i osmehnu se.

- Bili smo u neviđenom spidu. Mladost je pržila krila pod veštačkim svetlom andergraund klubova. Beograd je izgledao kao low budget New York. London nam je postao prvi komšija. Napon je počeo da opada već '84. Tad je u grad na velika vrata ujahao Mr. Hors, koji je postepeno dodavao gas. Und je pojeo bunt. Drugo poluvreme dekade završilo se bilasnom jedan mrtav – jedan živ. Osamdeste su koštale Beograd skoro kao Sremski front. Neki od preživelih su porasli i otišli dalje, a neki su ostali zakucani u mitu osamdesetih. Neki su kao ovaj kurton završili u politici.

Nad putem se nadvio veliki bilbord sa porukom:

A, KO DRUGI? ALEKSANDAR TRIFUNOVIĆ

- Stani tu ispod njega, eno mi ga auto tamo. Tu su negde i ovi moji. Mora da su nabasali na neki potok, pa otkidaju. Klinci mi obožavaju vodu.

Izljubiše se srdačno. Čupa izvadi točak iz bagažnika, mahnu Bojani i zamače u kukuruzu pokraj druma. Bojana lagano izveze auto na asfalt i nastavi vožnju praćena pogledom političara s bilborda.

16.

Beli bubrezi

Jesi, BRE, ti normalan, majku ti jebem nenormalnu?! Ivanu je proradio živac na Trbosekovu tvrdnju da je porodica odnela Čobijevo telo jutros, pošto je ovaj zaključio izveštaj.

Kakvo crno samoubistvo!? Čime se samoubio!? AUTOBUSOM u glavu? Malo mu se napunio kurac svega. Izašla mu je čitulja u novinama, porodica mu je prinudno izbegla na selo, Lale mu je maločas umro na rukama, muti mu se stotinu flešbekova u glavi. Pa, kako si mogao da potpišeš otpusnu listu! Kakav si ti patolog?! Jebaču leševa! Krenuo je ka njemu, Trbosek je obilazio oko obdukcionog stola, na kome je ležao poluraskomadan leš Đoleta Konja, u nadi da će se dočepati mobilnog telefona i pozvati pomoć.

Boris je stajao po strani, iako bi rado i on priskočio, te zavalio dandaru nesimpatičnom nekrofilu. Prekrstio je ruke i čekao razrešenje situacije. Ivan i on nikada se nisu mešali jedan drugom u posao, niti su komentarisali metode kojima su dolazili do pojedinih saznanja. Bilo je dana kada su se naprosto takmičili u kreativnosti. Bilo je tu morbidnih, ali i krajnje duhovitih situacija. Nasmejao se kada se setio debelog Gancija, kada su zbog prekoračenja ovlašćenja Ivan i on okapavali kaznu u saobraćajnoj policiji, koji im je objašnjavao saobraćajni udes iz koga je jedva izvukao živu glavu, petnaest minuta pošto se survao vozilom s mosta u provaliju: Udario sam automobilom u bankinu, okrenuo se na krov i tada sam izgubio kontrolu nad vozilom! Ili onaj bolid što je sam za sebe tražio opravdanje, kada je u punoj brzini usmrtio pešaka na pešačkom prelazu: Bio sam uveren da taj starac nikada neće stići na drugu stranu ulice.

Ipak, morao je Boris da se mane lepih uspomena i okrene sadašnjosti. Ona uopšte nije bila obećavajuća za Trboseka. Pre ulaska kod njega u salu, Ivan mu je ukratko saopštio da je posle razgovora s Laletom, gotovo siguran da je u celu priču oko ova dve smrti, direktno umešan i neko treći. Za sada ne može ni da nagađa ko bi to mogao biti, ali sistematičnošću će stići do rešenja.

- Morao sam, morao sam, vapio je patolog. Pretili su mi. Pretili bi i mojoj porodici da je imam. Šta sam mogao da uradim?! Tražili su to od mene. Meni je to samo jedan u nizu leševa. Što bih mu se posvećivao ako će neko da me kolje zbog njega. Baš me briga ko je i šta je. Spašavao sam živu glavu!

- Ko ti je pretio? Ne cmizdri mi tu kao neka cava… Ivan je namenski spustio ton. Nije ga u tom trenutku toliko interesovalo ko je pretio Trboseku, nego je lukavo sprovodio u delo svoj plan da ga se dočepa. Žicao je batine – dobiće ih.

Boris je tu uskočio, shvativši da nje Ivanu roletna zatvorila oči:

- Ko ti je pretio? Zašto bi ti neko pretio?

- Čoveče, pa zvali su me telefonom još pre nego što je leš donet kod mene. Moj broj nemam ni ja... Ko će mene da zove na mobilni kada imam samo majku i ovu salu?! Začudio sam se. S druge strane žice mi je stiglo naređenje da leš koji je nađen na Kalimegdanu ne pipam i da u otpusnoj listi napišem: samoubistvo. Ja sam se pobunio, ali čovek je rekao da će svima razglasiti da sam se svojevremno okoristio kasom uzajamne pomoći falsifikujući dokumenta da mi je žena bolesna…

- Koja žena, života ti?, začudio se Boris.

- Nije žena. Majka…mama…, objašnjavao je Trbosek.

- I da si onomad zvao lift i pobegao, vozio se na prednjem sedištu taksija nevezan…, sarkastično dobaci Ivan neprimetno mu se primičući. Još samo malo i biće mu na dohvat ruke. Da, to što si uradio je teško krivično delo. Pljačka kase uzajamne pomoći. Sada ti nema spasa. Jel’ tako Borise?

- Naravno… može da te spase samo da nam kažeš ko te zvao.

- Ne znam ko me zvao, ali znam kako izgleda čovek koji je bio ovde u sali i pretio mi. Ta dvojica imaju isti glas.

- Ma, jel’ ti nas zajebavaš?! Ivanu je tu prekipelo, hitro je preskočio leš i konačno se dočepao ljudske karikature u krvavom bolničkom mantilu. Snažno ga je podigao i tresnuo na ravnu ploču praznog limenog obdukcionog stola. Borise dodaj mi testeru, uzviknuo je. Počinjemo da sečemo od jaja! Kažu da su sopstveni beli bubrezi najukusniji, ima da ih jedeš i da tražiš još!

- Neee…, borio se doktor za sopstvena jaja. Ama, čoveče, meni dođe leš dnevno, šta me briga da se borim za istinu! Napisaću da je kijavica ako mi neko preti smrću!

Boris je prišao Ivanu i skinuo ga s Trboseka.

- Dobro, dobro…nećemo da te ofiramo i da javno menjamo tvoj iskaz ako se sabereš i kažeš nam pravi uzrok smrti. Ceo slučaj je poprimio dimenziju za koju ni mi nismo znali… jebiga…

Trbosek se dozvao i opet usidrio poljuljani brod. Čak se osmelio da se pridigne i sedne na hladnu ploču obdukcionog stola.

- On ima metak u glavi, ali bio je mrtav pre toga.

- Nemoj da sereš. Ivana je tresla groznica. Koji mu je uzrok smrti?! Imaš jedan sekund da nam saopštiš, inače ćeš i ti izvršiti samoubistvo.

- Ubijen je sa više udaraca, devet rekao bih, najverovatnije debelom tvrdom dugačkom motkom.

- Bejzbol palicom?, upita Boris.

- Rekao bih…, Trboseku pade kamen sa srca.

- Znači ubijen je, nije se samoubio, samo nam to potvrdi.

- Da, izusti patolog Dušan Milašinović zvani Trbosek i zaplaka.

- ‘Ajde, ‘de. Neće ti niko ništa. Pozvaćemo te posle telefonom da nam saopštiš analizu biohemije ovog drugog, a onda uzmi bolovanje i sakri se negde dok ti ne javimo da je prošlo. Neću da te nosim na duši. Boris migom pokaza Ivanu da krenu.

Na hodniku su naleteli na tri zalutale studentkinje medicine.

- Da li je tu doktor Milašinović?

- Da tu je, samo morate glasnije da pričate, pošto je malo nagluv, lakonski im odgovori Boris pokazavši rukom na salu za obdukcije. Ivan i on konačno krenuše ka izlazu iz bolničkog kruga. Pored njih, dvojica tehničara, provezoše još jedan leš ka sali za patologiju. Ivan nije ni slutio da je njegov kum, dobri dečko Marko, pod belim čaršavom.

- DOBAR DAN, zaorilo se patologijom i zaoralo Trboseku po pokidanim živcima.

Boris i Ivan izađoše iz srednjovekovne zgrade. Uputili su se u ulicu pored, gde ih je čekao parkirani automobil. Ćutali su, svako sa svojim mislima. Na lep i sunčan dan nisu obraćali pažnju, pošto su se celo jutro družili sa mrtvima. Seli su u kola. Radio nije radio.

- Vozi me u Marinkovu Baru. Kada me ostaviš, idi kući, nemoj u kancelariju, sedi, miruj, čekaj me da te pozovem. Mislim da sam blizu da sklopim slagalicu. Ne verujem da ću dugo… sada samo treba da se umirimo, desiće nam se rešenje, reče Ivan, uroni u suvozačevo sedište i zapali pljugu.

17.

Vračara

Ivan je sedeo na neudobnoj prastaroj stolici, marnutoj u nekoj trpezariji škole s periferije, koju je Elena namerno koristila kao deo nameštaja, da joj se u kućnoj ordinaciji ljudi ne bi mnogo opuštali. U njenoj kancelariji boravak nije bio predviđen duže od strogo određenih trideset minuta, koliko je posvećivala svakom… ne može se reći pacijentu. Više su to bili nedijagnostifikovani bolidi, nesretnici, luzeri, paćenici kojima se život nalupao šamara, oni koje je samo korak delio od životnog bezdana, teški bolesnici u potrazi za lekom protiv raka, ostavljene žene, nevini u tridesetoj, homoseksualci, estradni umetnici. Ivan se pitao u koju on kategoriju spada. Vrpoljeći se na stoici, listao je žutu štampu u predvorju njene sobe-ordinacije, čekajući da ga primi čim završi seansu s prethodnim pacijentom. Zidovi su bili ukrašeni pastelnim portretima mačaka. Slikane su strogo iz profila. Nisu im se videle oči. Gledale su negde levo ili desno. Te slike su izazivale nelagodu u svakom normalnom čoveku.

Razgledajući mačje profile, pokušavao je da sredi nesređene misli. Elena je imala moć da čita sadašnjost, prošlost i budućnost iz tarot karata i Ivan je barem jednom godišnje dolazio kod nje na razgovor. Ne seća se ko ga je i kada prvi put odveo kod Elene, ali od tada je uredan na godišnjim kontrolama kod njegove doktorke. Kad ameri mogu da imaju psihijatre pa i u svakom

ulazu psihologe za kerove, može on da ima svog doktora za glavu. Kakva li je u seksu? Kome može da se digne u ovom čoporu mačjih profila!?

On nikada ne bi voleo da je mačka. Da ga lože da ima devet života, pa da ga deca bacaju sa zgrada da to provere, da se ljudi prema njemu ponašaju kao prema detetu, da jede iz činija s poda, da ga maze, a on prede, što bi mu zagarantovano izazivalo neurotične momente u mozgu, da ga u kućama čuvaju raznorazni frikovi, da ga vode očetkanog i napuderisanog na izložbe, da kaki u aromatizovani pesak, da je non-stop na mleku, a pri tom ljudi ne znaju da mačke uopšte ne vole mleko, naročito kravlje, ovčje, kozje. Ivan je znao za podatak da mačke hodaju tako što istovremeno pokreću prednju i zadnju šapu te taj postupak ponove i s druge strane tela. Na našoj planeti se još jedino kamile i žirafe tako kreću i čine intrigantni trijumvirat egipatskih božanstava. Sto posto je neka zavera protiv Srbije u pitanju! Mačke su ulizice, a u dubini duše su kvarne. Najpodlija životinjska vrsta. Dok pas razmišlja u fazonu: ljudi mi daju hranu, vodu, maze me, vole me i staraju se o meni stalno – oni mora da su bogovi, mačka razmišlja: ljudi mi daju hranu, vodu, maze me, vole me i staraju se o meni stalno – ja mora da sam Bog! Sva sreća da ih Italijani jedu.

Ivan je u trenutku pobegao od zalutalih misli i vratio se sadašnjici. Nije znao da li Elena ume da čita i tumači snove, ali mu je pod hitno bio potreban neko ko to zna. Sna od juče popodne se nije sećao, a osećao je da se u njemu krije razrešenje. Hipnoza bi mogla da pomogne. Visak, pasuj, karte ili bilo šta što može da mu izvuče nit iz košmara jučerašnjeg mamurluka. Pokojni Lale ga je oslovio sa ‘oče’, i od tada mu đavo ne da mira. Zato je i došao kod Elene. Da vidi da li je to bio san ili nešto mnogo teže. To ‘oče’ ga je pritisklao, oduzimalo mu dah. Ako Elena nema rešenje, sto posto zna nekoga ko može da mu pomogne.

U tom trenutku otvoriše se vrata i Ivan ugleda poznatu mu osobu. Elena je od ordinacije do ulaznih vrata stana, pratila Goricu, poznatu radio voditeljku. Izljubiše se na vratima uz poznato ‘sestro slatka, javi se’. Auf, iscrpela me je žena. Sve joj u životu ide glatko osim frajera. Sve sam metode probala. Poslala sam je sada i rekla da mi idući put donese ptičje gnezdo, pa da vidimo da joj skinemo magiju, kuckala se kažiprstom po slepoočnici objašnjavajući mu mimikom stanje u kome se malopređašnja gošća nalazila. Napokon je prišla Ivanu, zvanično mu pružila ruku, a nezvanično utisnula pune usne na obraz. Desni. Pa, gde si ti, cakani?! Nema te, evo prođe godina… zvučao si mi uznemireno. Šta ti rade ona divna ženica i deca? Uđi, sedi. Udavila me ova, idem do kupatila da se osvežim, mlela je Elena u svoj svojoj raskoši.

Dobro. Ivanu nije preostalo ništa drugo, osim da je posluša. Pokvarenu maštu je iz sve snage potisnuo duboko u sebe, mada nije mogao skroz da ne pomisli na njeno telo pod tušem. Ovde je poslovno. Vlažne snove je ostavio za kasnije.

Setio se da je svojevremeno, davno beše, Gorica, koju je maločas video, radila neku TV emisiju na Studiju B. Gosti su joj bili Cane i Gile i, umesto o muzici, oni su celu emisiju pričali o gafu nekoga Duleta Glavonje, koji je čovek napravio u Njujorku.

Vozio ga je Indus taksista po Kvinsu gde je nekim zemljacima nosio sarmu i kavurmu koju im je rodbina poslala da se počaste pred Novu godinu i, u trenucima sopstvene dokolice, šofer ga na svom „svahili-sik-tamil tigar“ engleskom upita odakle je i koje je vere. Taj Glavonja Dule je, pre polaska na ‘sarma delivery’, po sopstvenoj tvrdnji, otpio par dobrih gutljaja neke

ubitačne brlje koja je bila u paketu sa ostalim đakonijama, sa spremljenim izvinjenjem da mu se prosula u avionu zbog nepažnje momaka koji utovaraju prtljag. Ozbiljno uljuljan šljivkom, kao iz topa odgovori: АЈ ЕМ СТРЕЈТ ГЛОРИ! Pravoslavac, nego šta! Ivan se glasno nasmejao. Tamil, Sik ili šta već nije prozborio ni reč više s njim, panično stiskajući ‘panik taster’. Stigli marsovci!

Zabavu mu je prekinula Elena koja je prošla pored njega, obučena u svetloplavu indijsku hajinu, praćena oblakom osvežavajućeg voćnog mirisa skupog parfema. Na dugačkoj muštikli gorela joj je cigareta: Izvoli. Elena je ušla u prostoriju i sela za masivni drveni sto iza koga je bila razvijena tamnozelena tkanina. Ivan zauze mesto preko puta stola.

Preseci, podmetnula je špil tarot karata ispred njega. Ivan je posluša i, kao što red nalaže, preseče špil karata levom rukom. Elena se zagleda u karte koje je poređala ispred sebe. Hmm… Pogledala ga je pravo u oči, pućnula dim iz muštikle i rekla nešto što Ivan nije očekivao: S tobom privatno je sve u najboljem redu. Sledila je generalna priča o zdravlju dece, žene, poslovnim uspesima, uspešnom koketiranju sa ljudima blablabla… Ivan se dosađivao zureći joj u grudi. Preseci, ponovo. Ivan posluša. Uf, imaš problem na poslu. Veliki. Vidiš ove tri kule na karti. Od tebe neću da krijem. To su tri smrti. To je bio odgovor koji je Ivan očekivao. Znači: Konj, Čobi i on! Pogledaj ovu gde je mač nad glavom dečaka. Dečak si ti. Mač je mač. Moraš dobro da paziš na sebe. A na ovoj ovde karti… vidiš da su blizanci okrenuti leđima, to znači da poznaješ toga ko ti preti.

Ne preti mi niko, Ivan sâm sebi nije poverovao, ali je shvatio da je prva tura karata bila privatnost, a druga šljaka. Znači – smrt na poslu, zaključio je. Onda se iz njega provalila priča koja mu se izdešavala u poslednjih dan i po. Naivno je u jednom trenutku poverovao da je treći mrtvac Lale, ali je sam sebe razuverio, pošto nije video ama’ baš nikakvu konekciju među njima trojicom, osim par linija kokaina. Pa, onda je ceo Beograd konektovan, zaključio je u sebi. On je lično sam na njonju uzeo toliko tih govana da bi slon na tome mogao da uzleti bez po’ muke i bez pomoći daška vetra.

- Ti blizanci mogu da predstavljaju i podvojenu ličnost. Šizofreniju? Šta ti znaš o tome?

- Zavisi koliko vremena imaš…

- Ukratko bi bilo taman.

Ivan dobi prećutnu dozvolu od Elene da upali cigaretu. Ponudio joj je, više fore radi, cigaretu iz svoje paklice, a ona je tu ponudu neočekivano prihvatila. Otkinula je filter, stavila cigaretu u muštiklu, stavila je na usne, pružila je ka njemu. Ivan joj je, ne pomeravši se sa svog mesta, pripalio cigaretu, a zatim i sebi. Vratio je upaljač u džep. Nikome ne veruje kada je upaljač u pitanju. Oboje izduvaše po dim. Svako u svoju stranu.

- Vidi, da ti kažem. Ti znaš da sam ja završila psihologiju.

- Ne znam, najiskrenije…

- Nema veze, ionako se šalim, nisam izistinski. Završila sam Višu ekonomsku. Tadašnji frajer me je za rođendan častio diplomom. Kupio je od Pere Safira, znaš ga… Ivan klimnu glavom potvrdno. Posle par godina, od nekog honorara, ja sam kod Pere častila sebe diplomom iz psihologije, nasmešila se Elena. Kada smo to razjasnili, moram da konstatujem da si pogrešio. Prvo i prvo stavljaš šizofreniju u isti koš sa podvojenom ličnošću, a to je zabluda koja se iz nekog razloga ukorenila među svetom. Šizofrenija je naziv za čitavu grupu psihičkih oboljenja i nema nikakve veze sa podvojenom ličnošću. Podvojena ličnost koju pominješ Amerikanci zovu PVL. Poremećaj višestruke ličnosti. To podrazumeva da ćeš naći više ličnosti u jednoj osobi koje dominiraju u različitim trenucima. Kao doktor Džekil i mister Hajd.

- Ko?, napravi se lud Ivan. Doktor Džekil i…

- Ne zezaj se, potpuno sam ozbiljna, nije se dala Elena.

- Dakle, to zaista postoji?

- Postoji, mada ređe nego što se dâ zaključiti po holivudskim filmovima i serijama. Za ovih dvadeset godina koliko se bavim razgovorima sa ljudima nisam bila te sreće da naiđem na takav slučaj. Taj PVL. Ipak, ponešto znam o tome.

- Kao na primer?

- Kao na primer, uvek ga prate rupe u sećanju. Što će reći da oboleli od PVL-a mogu jednog jutra da se probude mamurni, a da ne znaju od čega, jer je druga ličnost pijanica. O, da, jedna ličnost može biti alkoholičar, druga trezvenjak.

- Pretpostavljam ne bukvalno!?

- Čitala sam prošle godine na moru u nekoj knjizi o tome. Neki pisac Norvežanin je to pominjao. Priča je o jednom čoveku, pacijentu sa neke klinike, čija je jedna ličnost bila gej, a druga potpuno strejt…

- Bože…, uzdahnu Ivan. Znači tim ljudima se menja i fizičko stanje?

- Da, donekle. Nije u pitanju svesna izmena. Ne radi se tu sve vreme o istoj osobi.

- A šta izazove taj PVL?, Ivan je već odlepio.

- A, to? Pa često su oboleli zlostavljani u detinjstvu. Mada, i kasnije traume mogu dovesti do poremećaja. Iznenadni strah od smrti na primer. Čovek stvori drugu ličnost za beg od problema.

Ivan nije mogao nazad. Ispričao je zgodnoj vračari za svoj san. Navodni san. Sada je u to bio ubeđen.

- Moramo da uđemo u glavu tog popa, drugog mene, da vidim odakle mi preti opasnost. Znam da on zna. Pop zna. On je čuo Žozinu priču u snu, ali ja se toga uopšte ne sećam. Moraš da me prebaciš u tu drugu osobu i da me navedeš da se setim sna…

- U, jebote, pa gde izabra tu najskuplju opciju, smeškala se jedra brineta.

- Ne zajebavaj, život mi je u pitanju. Odužiću ti se, ali da ne kažeš Bojani, namignuo joj je.

- Nisam videla čoveka da više voli svoju ženu, tako da ćemo ostati na kešu. Možda u nekom drugom životu.

- Može i kada me prebaciš u popa. Neću se sećati… Ivan je koketirao. Osećao se opušteno sa ovom ženom. Bezbedno.

- Molila bih te da se uozbiljiš, pa da počnemo.

- Kako da znam da ovo sada nije san?

- Ako budeš dobar, pokazaću ti sisu. Nego, daj da vidimo gde ti se zaglavio taj pop.

Elena ustade sa stolice i spusti roletnu na prozoru.

18.

I tako dalje

Na putu kući Boris se setio da je zaboravio privatni mobilni telefon u kancelariji. Lagano se popeo na prvi sprat Sekretarijata unutrašnjih poslova, tražeći po džepu ključeve od kancelarije. Dvojica uniformisanih kolega su uhvatili bradatog muškarca ispod miške i bukvalno ga nosili hodnikom. Ovaj je landarao mršavim nogama i urlao: Sve je vibracija , treba se samo uključiti na pravu frekvenciju. Ceo svet se zasniva na vibraciji! Planeta vibrira, voda vibrira, vibrira vazduh, svaki čovek i svako živo biće. Svaka bolest ima svoju vibraciju! Planeta Zemlja je živo biće, ima svoju auru koju su ljudi ove civilizacije svojim pogrešnim potezima i bahatim ponasanjem oštetili i izazvali velike poremećaje, ne samo na klimatskom, već na ukupnom planu. Naneli su zlo planeti, otuda, između ostalog, i loša događanja! Boris se nasmeja. Prepoznao je Žarka Nevidljivog, koji se stalno iščuđavao kako je moguće da su ga uhapsili kada je on nevidljiv… i samim tim može mu se da se šeta go po ulicama Beograda.

Boris je odlučio da slučaj prepusti Ivanovoj intuiciji. Jedino što ga je iskreno kopkalo i brinulo u ovom trenutku je bila zlokobna umrlica iz novina. Obavešteni su rodbina i prijatelji da je Ivan na sutrašnji dan umro. Kako? Zašto? Nije pisalo. Shvatao je da se iza toga kriju dva razloga. Neumesna šala ili opomena. Slučaju su prišli nekonvencionalno, van svakog šablona, ali nije hteo da se petlja, barem za sada, u metod stare škole koju je Ivan predstavljao. Znao je da

ovaj ima jak instikt za preživljavanje i nije hteo da ga zabrinjava svojim slutnjama. Doći će do trenutka kada će reagovati, ali se plašio da ne bude kasno. Odlučio je da preleti po papirima, malo se promuva po stanici i tu sačeka na Ivanov poziv. Nije mu se išlo kući.

- A, tu si! Ogromni, grlati čovek mu utrupa u kancelariju. Imate još jedan slučaj. Ubio se neki klinac u Zavodu za lečenje od zavisnosti, nemam slobodne ljude, pa biste mogli da prošetate guzice do Dedinja, da uradite uviđaj. Gde je Ivan? Šef Glavonja bacio mu je fasciklu na sto ispred njega.

- Brzo će doći. Otišao je da ispita potencijalnog svedoka oko slučajeva na Kališu. Borisu privuče pažnju ime na fascikli. Marko Kostić. Jebote bog, Ivanov kumić! Prećutao je Glavonji da je prepoznao ime žrtve. U redu, šefe, odmah ću krenuti ka njemu i idemo do instituta.

- Malo ubrzajte tu vašu zajebanciju. Ne želim da mi se navuku novinari na kičmu. Dosta mi je njihovih prozivki o našem radu. Zdravo! Zalupio je vrata za sobom.

Boris je popio frku. Kako da saopšti Ivanu za Marka? Ovaj će zagarantovano poludeti, a to im sada najmanje treba. Iz konfuznih misli ga je na trenutak prenula koleginica Jasna koja je, pokucavši, pristojno, ženski, otvorila vrata kancelarije. Stigao Vam je izveštaj doktora Milašinovića, spustila je papire na sto i osmehnula se Borisu. Ovaj nije odreagovao na njen flert. Tiho se izvukla napolje. Boris se zagledao u izveštaj u kome je pisalo da je Đole po imenu Konj umro prirodnom smrću. Srčani udar.

Zazvonio mu je mobilni telefon. Ivan. Prećutaće mu za Marka dok se ne vide. Dobio sam izveštaj od Trboseka. Konj je umro prirodnom smrću. Znaš? OK, stižem, reče u slušalicu.

Pokupio je Glavonjinu fasciklu, Trbosekov izveštaj, preleteo pogledom po kancelariji i krenuo napolje. Na hodniku ga susrete kolega iz odeljenja za nestala lica i uruči mu papir s porukom. Obratite pažnju na ovo, kolega, reče i produži dalje hodnikom. Boris baci oko na papir, na kome je stajalo: Ova poruka je za svaku devojku. Ako naiđete na neko dete kako plače na ulici i pokaže vam adresu i kaže da ga odvedete na tu adresu, odvedite to dete u prvu policijsku stanicu i molim vas nemojte ga voditi na tu adresu. TO JE NOV NAČIN BANDI DA KRADU, SILUJU I KIDNAPUJU DEVOJKE I ŽENE. Molim vas prosledite svima. Jedna poruka može spasiti neku devojku ili ženu!

Svašta! Kuda ide ovaj svet? Mahinalno je ubacio papir u fasciklu pošto nigde na vidiku nije bilo kante za smeće. Sada konačno kreće ka Ivanovom stanu. Automobil mu je bio parkiran na Glavonjinom mestu. To ga je Ivan zavetovao da radi pošto on nije vozio kola, nego je stalno išao peške – čisto da karaju šefa. Voleli su da se cerekaju Glavonjinim moždanim udarima zbog zauzimanja teritorije koju je svojim mukotrpnim radom i angažovanjem na bezbednosti građana zaslužio. Kresnuo je automobil. Na radiju je čuo prepoznatljiv glas. Gorica, legenda radio-difuzije najavljivala je ultimativni hit repera po imenu MC Hedi Crew. On je lično najviše voleo Zorana Modlija, pošto se kao klinac ložio da bude pilot, mada ni ova voditeljka nije loša. Zvuči bezbrižno:

“Ulice pune Bezličnih Škartova Pridošlih iz Tripizdine Rodne Krajine Gde jedoše Kozje Slanine Jebaše Ovce sa Planine Rodnog kamena s ramena Igraše, Pa nas prostaci Plaše Piju iz flaše Da kolju bi ustaše Bez srca i duše Mikroklimu ruše Uz gajde pevuše.

Plaćene ubice S brdske granice Seju oranice Za svoje zvanice Na gozbi pobede Sopstvene bede Ljudi iz gradova Na nišanu gadova. Unutrašnja emigracija Nova je Nacija”, urlali su klinci zdušno u mikrofon.

Stvarno, kuda ide ovaj svet?, pomislio je po drugi put u poslednih deset minuta i dodao gas. Posle pet i po metara se uvalio u neviđenu gužvu u saobraćaju, pošto je neko parkirao džip na sred ulice.

19.

Tri u jedan

Vrativši se od Elene, Ivan je razmišljao šta bi moglo da ga digne u ovom mučnom trenutku. Neka šitina iz sedamdesetih bi bila idealna. Ubudžio je lap top u zvučnike i pronašao pesmu. Pre nego što pustio numeru pozvao je svoju suprugu:

- Halo?, reče Bo.

I know your eyes in the morning sunI feel you touch me in the pouring rainAnd the moment that you wander far from meI wanna feel you in my arms again…

Prekinuo joj je vezu, bez izgovorene reči, da ne bi napravio neku dramatičnu glupost i izgovorio nešto što ne želi, tipa: vratite se kući, mene će da ubiju. Ima on još toliko toga svojoj porodici i sebi da dâ. Zlikovci su bili na oprezu. Garant mu prisluškuju telefon. Za ovih par sekundi nisu mogli da dokuče ništa, a Bojana je shvatila sve. Pustio je za svoju dušu The Cult. Pesmu Edie (Ciao baby). Zavalio se u veliku fotelju, s velikom čašom soka od pomorandže. Ovoga puta bez mešanja s votkom.

Ivan je voleo tu pesmu. Edi Sedžvik, kojoj je pesma posvećena, bila je ćerka teksaškog multimilijardera kojoj je život bogate naslednice dosadio, pa se obrela u Njujojrku. Ubrzo postaje Vorholova muza i inspiracija. ‘Factory girl’ vrlo brzo je uspela da se uništi svim vrstama i podvrstama opijata. Upala je u društvo. Bila je veliko dete, imala mnogo para, bila okružena najznačajnijim umetnicima svog vremena, lepim ženama i muškarcima, bila je u toku zbivanja, družila se sa Vivom, Ingrid Superstar, Bjankom Džeger, Deborom Hari, Vorholom, Lu Ridom, Niko, Dejvid Bovijem. Išla je neprekidno na žurke, imala socijalnu bolest, iznajmljivala svoje prisustvo za pare, beležila sva ta zbivanja neprekidno putem medija. Pojedini analitičari tog vremena bili su skloni da optuže Dilana da je nju doveo do zavisnosti od heroina. On je to, uvek besno, demantovao. Verovalo se, inače, da je Edi Sedžvik inspirisala Dilana za neke od njegovih najboljih ljubavnih pesama, kao što je Just Like a Woman, ali on nikada nije govorio javno o njihovoj navodnoj ljubavnoj vezi. Umrla je 15. novembra 1971. godine. The Cult su joj posvetili ovu pesmu inspirisani njenim životom, a naslov je direktno povezan s filmom koji je ona započela da snima 1967. godine i koji se zvao Ciao Menhetten.

Prikrale su mu se misli o godinama kada je ova pesma bila aktuelna. Ivanovi najbolji drugari, Čarli i Smilja, bili su tada u LA-u. Zajebavali se, a šta drugo? Karali, cirkali, gudrali se, šatro radili ozbiljne poslove, izlupali nekoliko kola i motora, učestvovali u ratu gengova, malo na jednoj, malo na drugoj strani, doživeli sto pedeset jedan zemljotres i pametno zaključili da je u Beogradu bolje i vratili se u vreme najžešćih okršaja po Hrvatskoj. Rat kulova je buktao, a njih trojicu boleo je kurac. Nije to bila njihova priča. Bilo je pičaka, alkohola i gudre na sve strane i to na izvolte! Bili su mladi, jaki, neustrašivi. Zato danas cvile dok sedaju i ustaju. Pokidaju se tu i tamo dva-tri puta mesečno i onda maštaju, kao ovo bi, ono bi, mi smo do jaja i tako neke fantamozgarije. Neće ni kurve s plavog mosta više džabe da im daju. Tužna je starost! Današnji klinci im nisu ni prići. Gutaju neka govna, svi su brzi, tupavi, zli – nimalo lukavi. Siledžije u najavi, čopor besnih navijača, svi redom s dosijeima, rade za muriju i državu i tako se provlače sa svojim kombinacijama. Ribe su im teška kulovija, neinspirativne kćeri četvoronožnih životinja koje niko ne kara, vrte tri fraze u krug i do izbezumljenja se dopisuju SMS porukama.

Ima njih i gotivnih, ali su teška manjina. Evo, na primer, njegova Bojana. Njena generacija je odrasla na krompiru, pasulju i ratu, pa je danas totalno OK. Ma, uvek je bilo kulova. I Ivanova generacija ih je bila prepuna. Evo za nedelju dana pomreše trojica: Čobi, Konj, Lale…

Ivan je ustao iz udobne fotelje i otišao do predsoblja gde je stao ispred ogromnog ogledala. Pogledao je sebe u oči. Samo da završim živ ovaj slučaj, ima da uhvatim za ruku ženu i decu i da zapucam na neku planinu. Ješću plodove prirode, tu i tamo macnuću neko prasence s lubenicom u ustima namesto jabuke, pojebaću par ovaca kada me Bojana ne vidi i milina.

Dohvatio je mobilni telefon sa stola i okrenuo Borisa.

- Dođi po mene za petnaest minuta… Konj? Znam da je umro prirodnom smrću, odgovorio je kolegi na njegovu informaciju da je ovaj umro od srčanog udara i poprilično ga zbunio. Vidimo se. Sve sam povezao, jebeš Trboseka, stara je to pičketina, dodao je Ivan. Pođi odmah, nema čekanja, ćao. Prekinuo je vezu, zauzeo stav mirno ispred ogledala i zapevao iz sveg glasa:

“Ustajte vi zemaljsko roblje, svi sužnji koje mori glad! Nepravdi razum sad se sveti, tutnji već i selo i grad.”

Salutirao je sebi u ogledalu. Vreme je za pravdu, vreme je za istinu. Mada je u prvom trenutku pomislio da je fijuknuo, nije ovo toliko loš trenutak za njega. Neće trenutno stanje duha trajati doveka. Biće malo frke, dam-dum, i staviće se tačka.

Uz Eleninu pomoć, iščačkao je ono što ga je mučilo i opsedalo. Premotavši film sna u kome se obreo kao pop, shvatio je ko je treći. Jebeni Trifa! Slina koju su slali prvo po čokoladu s lešnicima, a onda po pivo i pljuge. Danas je jebeni političar i, naravno, građevinski investitor, kao i sva niža bića iz njegove mladosti.

Čobi, Konj i Trifa su radili kao obezbeđenje Dafiment banke. Iznosili su pare za nju u džakovima kolima preko mađarske granice i za to bili bogato nagrađivani. Jedne večeri odlučili su da automobil sa pošiljkom skrenu sa ustaljene staze i pokradu pare. Uradili su to iskoristivši momenat pred sam kraj piramidalne krađe građana, kada su kontrolorima popustile kočnice. Automobil s parama sakrili su kod Trife u vikendici i odlučili da se primire dok frka prođe. Jedna pošiljka više-manje… Ko bi na to obraćao pažnju kada je novac u gomilama iznošen preko mađarske granice?! Međutim, Čobi i Konj su se malo zaneli u svojoj alavosti, pa je pretila opasnost da budu provaljeni. Zato su furnuli preko, dok je Trifu moćni otac zaštitio političkim vezama i cela stvar je legla. Pod pretnjom koja im se nadvila nad glavama, razumno su se dogovorili da pare ne troše tada, nego da Trifa nađe nači da im mesečno šalje kintu na određene račune u inostranstvu. Sve je to nekako funkcionisalo dok Trifa nije odlučio da ih prevari. Ova dvojica su se posle toliko godina vratili po svoje. Tu je negde istina koja je rezultirala smrću ove dvojice. Ivanu jedino nije bilo jasno odakle se njegova umrlica našla u priči. To mora da razjasni. Na to pitanje odgovor zna samo jedan čovek. Trifa je ‘čovek koji tajnu zna’. Bio je ubeđen u svoju konstataciju tog trenutka. Međutim, nije znao da greši.

A, i kako bi?

Isplanirao je da sa Borisom poseti političara i sve razjasni. Bio je više nego odlučan i spreman za odbranu svojih poslednjih dana.

U tom trenutku, Vlada Kvisling je pritisnuo dugme na interfonu Ivanove komšinice, predebele, večito željne razgovora, gospođe Đurović.

- Gospođo, ja sam iz kablovske, došao sam da otklonim kvar u vašoj zgradi, pustite me molim vas.

- Divno, evo stavljam kafu, odjezdila je pred toaletni stočić u nadi da će serviser navratiti kod nje.

Bzzz…, zvuk interfona podsetio ga je na stomatološku bušilicu. Moraće u najskorije vreme da poseti zubara. Ubi ga gornja četvorka.

20.

Specijalni gost

Oglasilo se zvono na ulaznim vratima Ivanovog stana. Ovo nije Boris, pomislio je.

Ko zna ko je? Nevoljno je krenuo ka vratima svoga stana. Retko se dešavalo da mu neko nenajavljen bane na vrata stana. Nenajavljeni se dele u dve kategorije: one što zvone greškom jer su promašili grad, ulicu, stan, sopstveni život, zgradu ili sprat, i one koji zvone s namerom da vas obraduju. U ovu prvu svakako spadaju: murija, prosjaci, jehovini svedoci, momci iz tepih-servisa, svi koji se uključuju telefonom kod Olje Bećković, momci iz kablovske, oni što seku struju iz Elektrodistribucije (doduše oni ne zvone nego se na prstima šunjaju po zgradi da ih milosrdni građani ne bi kačili na bandere i hranili svoje pse njima), učesnici mitinga iz unutrašnjosti, prodavci sira, kajmaka i krompira maskirani u seljake, pljačkaši u izvidnici – da vide da li je neko kod kuće u određeno vreme, prodavci basnoslovno skupih usisivača kojima nedostaje deo mozga i ne mogu da ukapiraju da ne postoji vrsta ljudskog motiva koja bi navela nekoga da kupi tu napravu od otprilike tri hiljade eura i njime usisava stančić od pedesetak kvadrata, maserke, deca iz kraja koja vas zajebavaju – zazvone, pa furnu ili poklanjaju umiljate kučiće i mačiće, familija Đogani u full sastavu, teško oboleli od rakova koji sakupljaju pare za lečenje, a izgledaju bolje od svih ljudi koje je poznavao, humanitarci iz nepostojećih ili postojećih fondova, pioniri-aktivisti političkih stranaka koji sakupljaju glasove, ekipa iz televizijskih reality show programa, prodavci filtera za vodu, vatrogasci u potrazi za požarom ili samoubicom, fitnes treneri, vaspitačica iz obdaništa, dežurna vikendom sa boginjavim tuđim detetom koje ne zna gde stanuje, a čiji roditelji, mobilni pretplatnici, nisu dostupni, predsednik kućnog saveta, obično zastavnik u penziji (nikada mu nije bilo jasno odakle toliko zastavnika),

đubretari, prodavci metli, šetnja za Zorana Đinđića u punom sastavu! Kada bi svima dao po dinar, bankrot bi mu bio zagarantovan.

Drugu grupu sasvim sigurno i stabilno predvodi familija iz unutrašnjosti. Za ljude koji žive u centru, unutrašnjost je sve van kruga nacrtanog šestarom od oko pet kilometara od crkve Svetog Marka i, naravno, Dorćola, šabanske enklave u centru Beograda. Novi Beograd je za Ivana i njemu slične još uvek prerija između Brankovog mosta i aerodroma. O onim ča-ča-ča varijantama ni ne razmišlja. Rodbina! Tu spadaju bliži i dalji rođaci. Majka, otac, baba, deda, druga baba, drugi deda, baksuz čukunbaba – dokazano besmrtna, tetke, teča (ko ne voli teču – neka mu ga iseču), zaove, prije, strine, šurnjaje, ujne, jetrve, askurđeli, njihova predosadna deca i uspešni muževi, uglavnom: svi koji se izuvaju na ulaznim vratima uprkos činjenici da im je ljubazno skrenuta pažnja da to ne moraju da rade, pošto ste ionako nameravali da usisavate. Oni što vam izazivaju psiho osmeh na licu i želju da vam je prapredak držao onu stvar u pojasu nevinosti, ili ga, daleko bilo, odsekao kada se naljutio na selo... Kada se u trenutku očaja obratite poslednjoj instanci – bogu – za pomoć, glas sa neba gotovo uvek odgovori isto: Pa, zato sam izmislio špijunku!

Međutim, Ivan je znao da nije uvek sve tako crno. Radost svojom pojavom na ulaznim vratima mogu da izazovu i dve-tri tek punoletne šiparice u potrazi za zabavom, neko ko umire od želje da vam pokloni svoje nasledstvo umesto da ga zavešta nekom humanitarnom fondu, oformljenom po uzoru na Cvijećaru iz stripa o Alanu Fordu, pijani svežerazvedeni ortak, koga uvek možete da zajebavate savetima za povratak najdraže žene, bivša ljubav iz osnovne škole koja je posle trideset godina shvatila da ne može bez vašeg tela, a vi je surovo odbijete jer se pretvorila u tri u jedan u odnosu na onu preslatku klinku za čijim kikicama ste patili, panduri s nalogom za hapšenje komšije od preko puta, koje s radošću usmeravate na prava vrata, poštar s penzijom snajper babe iz prizemlja… Njoj se, na njeno ljubazno usputno pitanje:

- Da li je bio poštar?, odgovara sa:

- Naravno, mislim da je Vašu penziju ostavio kod Petrovićke s trećeg sprata…, čime se neposredno izaziva svetska kataklizma na sopstvenom stepeništu. Pa, onda Miki iz Velikog Brata sa loncem iz koga vire rogovi neke njegove đakonije, vaskrsli Radoje Domanović za koga se uvek ima pregršt pitanja!

Ivan, nimalo nežno, otvori vrata svog stana. Doživeo je veliko iznenađenje. Hladan znoj ga je oblio. Na sopstvenom otiraču ugledao je nekog debelog lika na izdisaju. Znoj mu je u potocima tekao niz masno, zadriglo lice. Miris jeftinog dezodoransa širio se hodnikom i pretio da mu utrupa u stan. Rešio je da ga otkači.

- Ko si sad pa ti?, upita.

- Pesto’ dvajes’ dinara je vaš račun, progovori bucko u samrtnom ropcu. Ne radi vam lift u zgradi, pa sam morao peške!

- Sreća tvoja, brate, pa stanujem na prvom spratu, krajnje pakosno uzvrati Ivan.

Preispitujući sebe, gotovo siguran da nije nikoga zvao, niti naručivao picu, čiji se isporučilac još uvek opraštao od života na njegovom dovratku, uputio se ka fioci s parama. To je meni moja Bojana naručila picu, pomislio je osmehnuvši se, obliven iznenadnom ljubavlju.

Sipao je čašu vode iz česme, razmenio je za karton s picom s debelim gmazom, dao mu pare i zalupio vrata ispred njegovog znojavog nosa.

- Ostavi čašu na otiraču!, uzviknuo je. Imao je tu groznu narav, neko bi rekao da je sirovina, ali se iskupljivao s iskrenom grižom savesti posle svakog kinjenja slabijih. Stavio je kutiju na sto. Na kutiji je pisalo prezime komšije iz stana iznad njegovog. Na trenutak je pomislio da mu je odnese – da ne ostane gladan, ali ga je baš boleo kurac da to uradi. Umesto toga, navalio je na toplo testo, setivši se da je poslednji put jeo odavno, ali ga je trenutak kasnije, poput frizbija, frljnuo sa terase mačijoj družini koja je orgijala na parkingu ispred zgrade. Jebala te pica s morskim plodovima, kulovu!, pomislio je očiju uprtih u plafon.

Opet se oglasilo zvono na ulaznim vratima. “E, ovo je Boris”, pomislio je. Ivan, ovoga puta, za promenu, artikulisano otvori ulazna vrata. U momentu je video čoveka iz kablovske koji drži aparat za gašenje požara u ruci. Šta je sad…, pomislio je sekundu pre nego što ga je teški crveni aparat tresnuo posred lica. Odbacio ga je unazad kao da se svojevoljno pojavio na startu trke na sto metara leđno u olimpijskom bazenu.

Posle ovakvog udarca, trebalo bi da je sve crno, ali njemu je pred očima sve bilo crveno. A onda bi tama!

21.

Never mid the bollocks

Vlada Kvisling je razmišljao šta da radi s Ivanom koji je ležao rasprostrt po predsoblju. Imao je plan kada je pošao na izvršenje zadatka, ali ga je zaboravio. Nepodnošljivo mu je bilo Trifino konstantno zvocanje. On mu je sâm rekao da izabere koga hoće da mu pomogne kod predhodnog posla i odvede onu dvojicu negde u prirodu i zvekne ih. On je poveo Mileta, pitomog zemljaka iz Bosne, dobrog predratnog domaćina, lakog na ruci, kao ispomoć. Ko bi išao do Košutnjaka ili Fruške gore pored živog Kalemegdana pred nosom?! Trifa je, kada je čuo da su izvršili egzekucije na Kališu, bio na ivici razuma. Kvisling se seti da je s onim prvim bilo muke, opirao se non-stop, dok je drugi bio toliko udrogiran da im je čak objašnjavao gde je najbolje mesto u parku i kako da ih ubiju, sve dok u jednom trenutku nije shvatio šta mu se sprema i počeo da beži. Ostavio je Mileta koji je bejzbolkom vršio francusku obradu onog bundžije, a Kvisling je pojurio za odbeglim čovekom. Al’ je brz, a golem! K’o konj je… Ovaj je pokušao da mu utekne kroz otvorena vrata na Rimskom bunaru, čiji su katanac pre toga slomili duvači lepka u potrazi za adekvatnim mestom gde bi iz kesa na miru udisali svoju drogu. Sreća po Kvislinga da ga je u poslednjem momentu ugledao da ulazi unutra inače ga po mrklom mraku ne bi pronašao do sledećeg osvajanja Lige šampiona od strane Crvene Zvezde. Konj se onako nezgrapan stuštio nizbrdo stepenicama, snalazeći se u mraku poput slepog miša. Kvisling ga je obazrivo sledio, a duvači lepka dotle uštekovani odmah iza glomazne ulazne kapije u znamenitost Kalemegdana, iskusno su šmugnuli kada su ova dvojica protrčali pored njih, naričući nad svojom sudbinom i nepoduvanim lepkom. Stigavši na dno, Kvislin se sapleo na telo mrtvog Konja, konstatovao smrt, a onda, pošto mu nije preostalo mu ništa drugo, porinuo ogromno telo u vodu bunara. Brekćući nazad uzbrdo, izbrojao je 212 stepenika. Toliko ovaca je brojalo njegovo stado u rodnom kraju. Mile je dotle, drugoj žrtvi, pretvorio glavu u kašu, tako da

je Kvisling zapao u očaj. Međutim, ipak su gurnuli utoku Čobiju u ruku, pošto su mu ispalili metak u slepoočnicu, u nadi da će to proći kao samoubistvo. Po izvršenom zadatku nazvao je gazdu i saopštio mu da imaju stanoviti problem. Ovaj je, naravno, urlao na njega, ali ga je pohvalio i rekao da će on sve srediti, i počistiti njihove brljotine i da mu donesu čokoladu u povratku. Na kraju krajeva, koji kurac peni na njega kada mu je dovoljno da okrene jedan broj i sve sredi. Svašta s tim čovekom!

Izvadio je iz džepa izolir traku i svezao ruke iza leđa obamrlom Ivanu. Potom mu je, nimalo nežno, oblepio traku oko usta. Posegao je za mobilnim telefonom: Mile, dolazi ‘vamo. Parkiraj se pred 39a. Popni se gore po paket stan broj 3. Zvoni tri puta na interfon. ‘Ajd’ zdravo. Pogledom je preleteo po stanu i krenuo ka frižideru. Otvorio ga je i konstatovao da su u Somaliji puniji. Počeo je da otvara fioku po fioku u kuhinji u nadi da će pronaći nešto slatko. Kada mu od uzbuđenja padne šećer, ne oseća se dobro. Ruke počnu da mu drhte, obliva ga hladan znoj i tera ga na WC. Pošto nije pronašao ništa što bi imalo barem zrno šećera u sebi, sve je u njegovom organizmu krenulo ustaljenim redom. Ruke su mu se zatresle, znoj je krenuo da curi poput hladnih brzaka, grom u stomaku se oglasio potmulom tutnjavom. Nikada se neće naučiti da nosi barem po parče čokolade sa sobom. Tako mu je bilo i za vreme rata kada su streljali one zarobljenike. Njegovi drugovi su pucali, a on je srao u žbunju. Svi su ga posle zezali, čak i lokalni pop, sve dok mu nije ispalio kuršum u čelo. Od tada ga više niko nije zezao, čak su nosili čokoladu sa sobom ako se ovome sloši. Rat je to – nema zezanja.

Protutnjao je pored Ivanovog tela nišaneći vrata od toaleta. Taman je zaseo na šolju, kada se oglasio interfon. Kad pre, Mile, pomisli. Pritisnuo je dugme za otvaranje kapije, odškrinuo ulazna vrata i odkaskutao natrag na šolju neželjenom brzinom sputan sa do članaka spuštenim pantalonama. Šnala od kožnog kaiša se, poput zvečarke, bacakala za njim po parketu.

Ivan se trgao ljljuškajući se u plićaku na plaži Žanjice kod Herceg Novog. More je bilo prijatno toplo. Čarli, Steva Pilot i on su, lenstvujući, posmatrali turiste-kupače. Pažnju im je privukao sasvim običan, skroman par, koji je po svojim peškirima rasprostro studentske skripte. Nisu dozvolili da ih lepota krajolika, miris mora i krici galeba odvoje od nauke. Jedan mali detalj je kvario gotovo idiličnu sliku para mladih intelektualaca. Ona se upinjala da kolegi objasni ‘kvadraturu kruga’, a njemu se na to njeno filozofiranje samo nadigla patka. Trudeći se da krajnje diskretno objasnimo Stevi Gibonu šta im je privuklo pažnju, Čarli i Ivan su tiho skoro sebi u bradu mrmljali: Ugla mu se utka, ugla mu se utka..., zaboravljajući činjenicu da je ovaj odrastao u Malom Mokrom Lugu i da mu je do skoro Mile Rizik bio prvi komšija. Dva drugara, dva šofera – aviona i gradskog busa. Vidi intelektualca kako mu se dig’o!, prodrao se Gibon i naterao nas na spontani beg u dubinu. Vrača advokat, koji je poput morskog Jetija ulazio u vodu noseći po pivo između svakog prsta na obe ruke urlao je: Divi, indijanca, kako mu je nabrekao penis na onu ćoravu, ahhaha!? Džaba i njemu sve desetke na pravima. Uskoro je cela plaža brujala. Pomešani slengovi, narečja, jezici, sjedinili su se u jednom mitu koji se poput eha odbijao o vekovno stenje: Studentu se digla kita! Očevici tvrde da se smejao i Joca delfin, atrakcija Bokokotorskog zaliva.

I Ivan se od srca smejao sve dok nije ugledao Borisa kako kleči nad njim sa kažiprstom položenim uspravno na usne. To je znak da treba da ćuti. Ako treba da ćuti, onda je u opasnosti. Ako je u opasnosti, onda to sto posto ima veze s onim aparatom za gašenje požara koji mu je

neko sjurio u lice. OK, namignuo je Borisu. Ovaj hitro uskoči u WC i raspali nekog, zaselog na šolji, pištoljem po glavi. Taj neko je popio patos neposredno uz Ivanove noge. Boris ode do kuhinje po nož i preseče vrpcu na Ivanovim rukama. Kada mu je strgao traku sa usta, ovaj jauknu. Al’ će neko da bude karan, pogleda ka Kvislingu. Daj ga ovamo u fotelju.

Vidi, ovako, neću da budem dugačak. Imam samo dva pitanja za tebe… Vlada Kvisling je došao sebi, udobno zavaljen u fotelji. Preko puta njega, na dvosedu, sedeo je Mile razjapljene čeljusti, očigledno savršeno nesvestan svoje uloge u univerzumu. Ivan i Boris su stajali nad njim. Izgovorene reči pripadale su Ivanu, kome je bio slomljen nos, ulubljeno čelo, a napukla mu je i jedinica, desno gore. Prvo pitanje je: Ko te je poslao. Drugo pitanje je: Ko te je poslao. Vreme ti kreće sad. Imaš tačno tri sekunde da počneš da pričaš.

Kvisling ga tupo pogleda, odlučan da ga ignoriše. Na Ivanov mig, Boris je pripalio vaspitnu Miletu. Ovaj se trže, napravi pokret rukama i automatski zateže najlon za pecanje kojim su dvojica detektiva povezali njegove ruke i noge, sa Kvislingovim mudima. Uvek sam gotivio pozorište lutaka, nasmeja se Ivan ka Borisu. Boris naglo poteže pištolj i prodra se na Mileta: Ruke u vis! Ovaj munjevito podiže ruke, a samim tim se i Kvislingova jaja ustremiše ka plafonu. Ajaojjj, uzviknu nesretnik. Mile spusti ruke, Boris mu opet uputi pretnju, Mile diže ruke, Kvisling zajauka. Situacija je pretila da se pretvori u monotoniju. Međutim, izdržljiviji su bili Mile i Boris od Kvislingovih jaja.

Trifa nas je poslao, u bolu odgovori vlasnik skašenih mošnica.

Dok su ubacivali Kvislinga i Mileta u Borisov bagažnik ispred broja 39a, potpuno bandažirane lepljivom trakom, Ivan oseti potrebu da nešto kaže. Podiže pogled ka terasi drugog sprata: Ne brinite gospođo Đurović, ovo su naše kolege, snimamo film.

Debela žena munjevito ulete natrag u stan da popravi šminku. Ivan stavi plastičnu kesu iz samoposluge, prepunu leda, na lice i sruči se pored Borisa na suvozačevo sedište automobila.

Bolelo ga je, ali ne strašno.

22.

Prijem

- Avala tri-jedan-četiri, javi se, oglasila se motorola u kolima. Javljao se dežurni s centrale policije.

- Prijem, promumla Ivan.

- Lice koje ste tražili nalazi se u restoranu Tabor. Ponavljam, restoran Tabor!

- Zahvaljujem, kolega, prijem.

- Prijem.

- Prijem, odgovori Ivan.

- Prijem.

- Prijem, opet će Ivan.

- Daj, ne zajebavaj čoveka, nasmejao se Boris.

- Prijem, odgovori mehanički glas, ne odustajući od službenih pravila. Dok neko govori prijem, on će odgovarati.

- Dobro neću više, Ivan je krenuo da vrati taster. Ma, samo još jednom! Brzo je prineo taster ustima da ga Boris ne spreči: Prijem. Nije odoleo.

- Prijem, odgovori glas, i na to se zaori smeh u kolima.

- To je onaj Marković, zimzov iz Obrenovca. Da si bio tu pre neki dan, kada je bilo ono ubistvo u Ugrinovačkoj osam, to je bilo opšte veselje, Boris je pogledao preko levog ramena i skrenuo u poprečnu ulicu koja ih je vodila ka Bulevaru kralja Aleksandra.

- Što?, upita Ivan, prepipavajući otekline na licu.

- Pa, sve patrole su ga zvale, pitale za adresu i kada bi im odgovorio, Ugrinovačka osam, svi su horski odgovarali: Na kurcu te nosam! Glavonja je popizdeo.

Boris je, još dok se vozio ka Ivanovom stanu, odlučio da mu ne saopšti odmah za Markovu smrt, nego da sačeka pravi momenat za to. Nije hteo da ga ometa u razmišljanju i razrešavanju slučaja.

- Čini mi se, a mislim da se ne varam, da si došao do saznanja šta se sve izdešavalo oko ove dvojice sa Kalemegdana. Čudne su se okolnosti isprepletale…

- Da, znaš, odgovori Ivan. Pre dvadesetak godina, Čobi i Konj su radili na obezbeđenju Dafiment banke. Međutim, nisu samo oni bili u ekipi. Bio je s njima u kombinaciji od početka i treći čovek. Trifa, sadašnji političar. Svi su oni moji poznanici iz mladosti sa beogradskih ulica. Elem, oni su – niko ne zna tačno kako, i to je sada za ovu priču nebitno – marnuli kintu. Zajedno. Ova dvojica su otišli preko, Trifa je ostao. Kuršlus među njima je izbio oko love. Čobi i Konj su se vratili i počeli da ucenjuju ovog trećeg. Onoga dana kada sam umirao od mamurluka, usnuo sam poslepodne čudan san: kao ja nisam ja, nego neki pop. Dok sam spavao bilo mi je lepo. San je bio na ivici košmara, kao i svi moji snovi od kada sam prešao četrdesetu godinu života. Nisam ga se sećao kada sam se probudio ali sam se setio ko može da mi pomogne da se setim.

- Vračara?, upita Boris. Razmišljao je da li je on Molder ili Skali u ovoj epizodi.

- Da, da…vračara. Elena. Ona mi je malo pročačkala mozak, i naterala me tokom seanse da nabrajam imena iz sna. Ona je zamenila ženu iz sna s kojom sam vodio dijalog. Podsetila me je strašno u tom trenutku na moju prijateljicu Dušku Čavić koju smo svi zvali Žozi, ali nisam siguran… Sve je to snimila na diktafonu i dok smo preslušavali kasetu, rešenje mi se samo serviralo. Čobi, Konj i Trifa. Njih trojica su zajedno godinama blejali po kraju i u kafiću Cvetni trg. Odatle su uglavnom kretale sve šeme i kombinacije tih godina. Onda sam skapirao da gresi iz prošlosti mogu da zasmetaju meteorskom usponu u političkoj karijeri gospodina Trifunovića i ovaj je odlučio da ih eliminiše. Čobija su umlatili ova dvojica iz gepeka, Konj im je pobegao, ali naduvan i najeden nije mogao daleko. Strefila ga srčka. To je moja verzija. Zamisli da ona moja, bivša, Aleksandra, sada živi s njim.

- Odakle ti u toj priči?

- Na znam, najiskrenije. Ali, nešto mi govori da je Aleksandra žena koja je objavila umrlicu. Ona je ceo život želela da me skrati za jaja. Možda je prisustvovala kada se ovaj dogovarao sa svojim ljudima, pa je i mene pridodala na spisak. Ne znam. Neću da grešim dušu. Što bi onda davala umrlicu unapred? Zona sumraka… To ni Elena nije mogla da provali. Ali ženski mozak je zlikovački.

- Nemoj sada sa tim seksizmima… Boris zaustavi automobil na semaforu iza belog džipa s crnogorskim tablicama.

- Nije to seksizam. To je opsednutost s njene strane. Lude su ribe kada su ostavljene.

- Tvoja priča zahteva potvrdu. Trifino priznanje.

- Priznaće on, veruj mi. Stani ovde, evo ga Tabor. On je unutra. Posle par sekundi, Ivan se uhvatio za kvaku na vratima.

- Čekaj, imam samo jednu nejasnoću. Što Rimski bunar, kakve on veze ima?, upita Boris na kraju.

- Ne znam, istripovao Kvisling da igra u Da Vinčijevom kodu, ono-kao, šema-misterija, glupi ljakse, odgovori Ivan i nasmeja se, zaboravivši da mu je smeh, kojim pokreće mišiće na bolnom licu, u ovom trenutku krajnje nepotreban. Mora da mu žena čita one knjige u kojima je neki predmet zaplet cele priče, dodao je.

Ivan i Boris su se uputili ka restoranu preko puta u nadi da će uništiti još jednu karijeru, nekome ko je ne zaslužuje. U ime svih onih koji nisu uspeli da se snađu u smutnom vremenu horoskopa u kome žive!

23.

Selo veselo

Bojana je skrenula sa Ibarske magistrale nekoliko kilometara ispred varošice Ljig. Gore u brdu, čekala je njihova vikendica. Lagano je ubacila u drugu, da ne bi usnuloj deci polomila vratove po rupčagama kojima je obilovao seoski put. Prašina za njenim kolima se dizala do neba, što je ukazivalo na činjenicu da su seljaci u sukobu s bogom zbog suše koja je pretila da uništi useve. Pred seoskom prodavnicom, bilo je parkirano desetak automobila. Sve Golfovi. I to oni iz serije 2. Znala je da prepozna automobil koji je njen muž toliko mrzeo.

- Gde si snajka?, izlete joj ispred kola jedan od seljana.

- Zdravo Bečo, evo došla sam malo s decom u prirodu.

- Ako snajka, valja se. Gde ti je muž, brat naš?

- Doći će za dan-dva.

- Čim dođe da se javi da zakoljemo nešto, valja se...

- Važi Bečo, vidimo se. Bojana dodade gas i lagano nastavi put vikendice.

Očigledno je za ove ljude ovde najbitniji izum čovečanstva, posle traktora, automobil, pomislila je Bojana i osmehnula se. Shvatila je da u Srbiji postoje samo dva automobila koja su popularnošću prevazišla svoju četvoronožnu bratiju. To su, naravno, Yugo i nadaleko čuveni Golf 2, čija se gomila primeraka upravo nalazi ispred seoske prodavnice. Ivan je imao teoriju da je svako ko je upravljao Golfom iz te serije kvalifikovan da vozi sve što je napravljeno od čelika i može da leti. Kakva je to, po njemu, izuzetna mašina! Ima prozor pored vozačevog sedišta gde ‘ladno medved može da izbaci lakat. Međutim, Srbi ne izbacuju samo lakat, nego ruku do ramena. Levica im je okićena pompeznim satovima, narukvicama i svime što se na ruku kači i šljašti. Jedino je frka harmonikašima koji svi redom nose satove na desnoj ruci. Taj fenomen joj nije bio jasan pošto ne svira harmoniku. Ona je svirala rog! U nižoj muzičkoj. Ivan je i dan danas zeza zbog toga.

Prozor je vozačima tog automobila otvoren do daske bez obzira na godišnje doba i dopušta nesmetano dovikivanje i napušavanje s drugim učesnicima u saobraćaju. Na tim istim vratima, Ivan joj je i to rekao, s unutrašnje strane postoji ležište u kome se obično drže bejzbolke, kineski pendreci i, neretko, dizalice, pomagala koja pospešuju razgovor među ljudima na gradskim semaforima. Tu na vratima je i ručka za prozor nalik onima na bunarima pomoću kojih se iz dubine zdenca izvlači voda u kanti.

Vozio je Ivan, sada se setila, nekog crvenog Golfa, nekada davno dok ju je muvao. Jednom je samo došao po nju s tim kolima. Sto posto ga je izabrao pošto omogućava seks na brzaka. Pokvarenjak! Suvozačevo sedište poprimalo je anatomski oblik već posle par minuta pošto bulja sama sebi napravi mesto i ulegnuće koje joj prija. Od kog je to materijala napravljeno nije znala, ali je pomislila da su ga koristili stručnjaci NASA instituta ne bi li olakšali svojim astronautima boravak i seks u svemiru. U stvari, nije samo suvozačevo sedište takvo, nego i

vozačevo. Ono se obara samo po sebi, laganim cimom leđima i više nikad ne zauzme prvobitni položaj, pa tako pozicionirano ume da pravi problem u vožnji, pošto teško da neko ima toliko jake trbušnjake da se drži samo jednom rukom za volan za vreme vožnje dok mu je druga napolju.

Seća se da ga je te večeri elegantno odgovorila od seksa, pa je on shvativši da mora malo da se potrudi, imao malu tiradu o svom automobilu i ljudima koji ga voze. Gaćice su joj bile mokre – od smeha. Kasnije te večeri je shvatila da se u Staroj kolibi na Ušću zaljubila u njega.

Cirkajući crno vino, Ivan je dobio inspiraciju. „Ovaj automobil je davnih osamdesetih napravljen u Nemačkoj kao logičan nastavak serije jedan. Tada je u Nemačkoj bio bum gastarbajtera s ovih prostora i postoji osnovana sumnja da je ciljano napravljen za naše tržište. On je san svakog đilkoša. Kakva škola, kakva šljaka! Golf 2 je diploma. Statusni simbol. Devedesetih godina se vozač tog automobila prepoznavao po Air Max patikama, metalnom kaišu i duksu upasanom u farmerke. Oficijalno vozilo svih ‘full-vrh-ekstra-Tito-Jovanka’ gospodara gradskih i prigradskih drumova. Ko nije smuvao ribu na svog Golfa 2, ne zna šta je riba. Značajno ju je pogledao. Menjač je bio, verovala ili ne, samo s četiri brzine, i pokretao se silom nepojmljivom današnjim ovisnicima o kompjuterskim igricama. Ni Čak Noris ne bio mogao bez frke da ga ubaci u četvrtu. Odmah iznad menjača bila je pepeljara u koju je moglo da stane na hiljade opušaka. Niko je nikada nije istresao, pošto ne postoji način da se izvadi iz ležišta a da se ne skenja pola instrument table, koja je posebna priča. Golf 2 je uvek na rezervi, pošto kazaljka koja pokazuje količinu goriva u rezervoaru nema snage da izađe iz crvene zone. Ma koliko čorbe sipala u njega uvek si na rezervi. Zato su mu mnogi naši sugrađani ugradili plinske boce i automatski se kvalifikovali za potencijalne teroriste. Toliko automobila-bombi nema ni u nesretnom Iraku. Gradske ulice nam, bre, smrde na plin i zato su vlasti grada i zabranile pušenje, a ne zbog zdravlja. Svaki otvoreni plamen može da izazove lančanu reakciju dizanja u vazduh pola naseljenog mesta. Golf po Golf i ode sve u tri lepe! Golf 2 je, inače, najneomiljenije vozilo stomatologa. Pošto ne možeš da ga voziš sa svim zubima u glavi, nije fora. Baš zbog tih plinskih boca koje se ugrađuju u bagažnike, džakovi krompira i kace za kiseli kupus prebace se na zadnje sedište, što doprinosi ukupnom užitku i bezbezdosti u vožnji pošto stvaraju svojevrsan air-bag kada te neko zakuca s guza. Deca se, naravno, voze na prednjem sedištu, a žene pozadi. Njima je ionako mesto u kuhinji! Ne tebi, nego ženama vozača golfova. Tebe ako oženim, obećavam da ću kupiti drugi automobil, nasmejao se razoružavajuće. Bojana je samo treptala svojim dugim trepavicama, ne verujući sebi da pada na takvu žvaku.

Sigurnosni pojasevi su ionako pravljeni za dečiju konfiguraciju pošto svakog ko je viši od metar šezdeset kolju oko vrata. Cajger je nabudžen na 220 na sat. Valjda kilometara?! Ta brzina se postiže samo spustom niz Kopaonik ili neku veću strminu. Gas se daje do daske koja je tu postavljena da ne bi proletela noga u motor. Kočnica se pumpa nogom pre zaustavljanja da bi uhvatila. Kvačilo? Pitaj boga, čemu služi! Retrovizor je veličine sobnog ogledala i na njega se kače krstovi, uglavnom pokradeni s krovova crkava. Što veći krst, to si opasniji, pošto je veličina traženog oprosta u direktnoj konekciji s učinjenim zlodelom. Pored krsta, tu je okačena i

presahla jelkica kojoj se ne zna uloga, osim da izaziva mučninu. Na instrument tabli postoji mesto gde se kače slike familije. To ume da napravi problem pošto su ugradni ramovi premali za glavudže zdrave i rumene dece, tako da su svi na slikama bez ušiju. Barem jedno od tih mališana napravljeno je u automobilu koji je zgodan za seks na brzaka. Dovoljno je jajima promašiti menjač i to je to. Veliki prozori su zgodni za voajere jer čine enterijer automobila preglednim. Motor je napred pod haubom koju niko nikada ne otvara, pošto se ovaj automobil ne kvari, a i ako nešto slučajno zataji, rezervni delovi su jeftiniji od plastičnih upaljača s pijace. U stvari, niko ga ni ne popravlja, bace ga u reku i kupe drugi. Samo da gume izdrže dotle. Golf 2 je najbolji automobil ikada napravljen u Nemačkoj, a vožen u Srbiji, završio je svoju priču o sopstvenom vozilu.

Da li možete da mi pozovete taksi, obratila se Bojana, vratolomno brzom konobaru. I da ne bude Golf, molim Vas, nasmejala se, zagledavši se Ivanu u oči. Te večeri bila je njegova.

Zaustavila je automobil pred kapijom seoskog domaćinstva. Trubnula je dva puta. Dečica su polako dolazila sebi. Na vratima kuće pojavila se strina Gila. Pohitala im u je susret. Panično je mahala rukama i malo-malo, pa se hvatala za glavu. Sto posto je neka frka. Kako sam mogla da budem toliko neoprezna?, pomisli Bojana i pritisnu gas. Samo što nije pustila kvačilo i krenula, strina je priletela kolima i panično rekla: Dobrodošli! Što se ne javiste da stižete!? Nemam svežih jaja da upržim… Šta će deca da doručkuju?!

Idi, bre, Gilo..., pomisli Bojana i otvori vrata od automobila. Deca se još nedovoljno rasanjena rastrčaše po zelenoj travi, kao puštena s lanca.

24.

Na gradilištu

Patrolna kola su stajala ispred restorana, pored bandere. Nekolicina pasa se vrzmala okolo, pošto su im ovi uzurpirali omiljeno mesto za olakšavanje. Dvojica njihovih kolega u uniformama nadzirali su objekat.

- Taj što ga tražite još je unutra. Požurite samo, počela su pitanja s centrale, bila je neka pljačka kladionice na Mirijevu, a mi se još nismo odazvali na poziv, čekajući vas.

- Pa, Glavonja je otišao kući, a posle sa ženom u pozorište. Poslao mu je Gorčin reditelj karte. Ja sam to završio s njim. Imamo sve vreme ovog sveta. Hvala momci. A to za Mirijevo… idite u ulicu Stojčino brdo broj 19. Tamo živi Goca Sisa. Kod nje svi štekuju plen… Aj’ ćao, Boris potapša vozača po ramenu. Slobodni ste…

- A, što je zovu Sisa?, upita neiskusniji kolega sa suvozačevog mesta.

- Zato što se preziva Marković, dobi glup odgovor na svoje glupo pitanje. Iskusniji kolega upali rotaciju, pokrenu vozilo i patrolna kola konačno umakoše.

- Moramo ovo diskretno da izvedemo. Nadićiće se frka do neba ako grešimo, a ne grešimo. Hajde da ovo što bezbolnije odradimo, reče Boris.

- Slažem se.

Ivan je prvi ušao u restoran. Uputili su se između praznih stolova zimskog dela restorana ka prelepoj bašti prepunoj gostiju, koji su tu ostali od ručka, i novopridošlih gladnih i žednih namernika za večeru. Kelner, obrijan, namirisan, obučen u besprekorno čistu uniformu, s krpom preko ruke, krenu im u susret.

- Dobro veče, gospoda žele?

- Želimo ti sve najbolje u životu…, odgovori mu Ivan. A ti nama lepo pomozi, pa neću nikome reći da smo te zvali Brka dok si radio gore u Grafičaru. Kelner se zaledi na pomen bivšeg nadimka i odmah im se stavi na raspolaganje. Izrecitovali su mu šta su imali i on nestade u pravcu bašte.

- To nisi video u životu. Kada god bi ga neko iz zajebancije pozvao Brka, on bi dobio nešto kao epileptični napad. Naravno da su ga svi dozivali tako. Taj je padao u trans desetak puta dnevno. Taman postavlja hranu na stolu pred gostima, neko ga pozove: Brko! – i ode sve u pičku materinu, prisećao se Ivan bezbrižnih dana.

- Evo ih! Boris iskorači u stranu. Ostavio je Ivanu da odradi direktan sudar.

- Da li je moguće da taj vajni predsednik opštine nema telefon?! Tek što sam seo da jedem. Bolje bi mu bilo da je nešto važno”, oglasio se restoranom arogantni Trifin bariton. Ivan mu pođe u susret i, pre nego što je ovaj uspeo da odreaguje, nabode ga glavom u lice. Političar se stropoštao ničice na zemlju kao da ga je pogodio ovan za nasilno otvaranje kapija srednjovekovnih zamkova.

- Brko, sevaj, naredi Boris kelneru koji ga je dopratio. Kasno je ukapirao grešku pošto je ovaj istog trena počeo da se bacaka po podu. Jebiga, reče saosećajno i poduhvati grogiranog Trifu ispod leve miške. Desno je bio Ivan. Moraćemo da ga stavimo na zadnje sedište. Pun mi je gepek, nasmejao se.

- Vozi, dole u Dimitrija Tucovića. Ima dosta nedovršenih građevina. Tamo ćemo da se ispričamo sa gospodinom, Ivan izvadi paklu s cigaretama. Izvadio je jednu i stavio je među bolne usne. Kako sam se zajebao što sam ga nabo glavom. Sada me pored lica i teme boli! Zapalio je pljugu i rešio da iskulira par minuta pred suđenje zlikovcu.

Boris kolima rasturi žičanu kapiju i ulete u gradilište na broju 88. Prestrašeni čuvar poskoči. Taman je počeo da češlja mačora da se oslobodi svakodnevnog stresa. On nikada u

životu nije mrava zgazio, mada ne izgleda tako. Bacio je Strast pod noge i hitro zakopčao šlic. Promolio je glavu iz kućice.

- Seljak, dođi 'vamo. Evo ti dvadeset eura, idi žmuri tamo na drugu stranu, podmitio je Boris čuvara gradilišta u ulici Dimitrija Tucovića. Od kada je investitor pukao, ostao je samo ovaj zlosretnik da čuva gole zidove za obećavajućih hiljadu dinara dnevno. Dobroćudni čuvar preplanulog vrata uputi se ka gomili peska na ćošku nedovršene zgrade. Naslonio je desnu podlakticu na suprotni zid u visini očiju, onda čelo na nju i počeo da broji: pet… deset… petnaest...

- Mila majko, ovaj je lud..., nasmeja se Boris.

- Nema virenja, dodade Ivan i nimalo nežno pogura Trifu. Dovukao ga je do ivice kanala nad kojim se nalazila mašina za mešanje maltera. ’Ajmo, hop dole, da se malo ugradiš u nekretninu. Ionako to ceo život radiš... Gurnu zalizanog u rupu. Ovaj se dočeka na noge:

- Nemoj, Ivane, molim te! Nemoj... Šta to radiš!?

- Ne dernjaj se… boli me glava, onaj tvoj seljak nema laku ruku...

- Stvarno, šta radiš?, zainteresova se Boris.

- Igram se poručnika Bluberija, znaš ono kada ga indijanci zakopaju do guše, pa poliju medom, i ostave mravima da dovrše stvar. Uvek sam se ložio na vesterne, namignuo je Ivan, Borisu, i okrenuo ručku na mešalici. Malter je počeo da zasipa rupu. Ne boj se neću mnogo, taman toliko da lakše potoneš u Dunav.

- Jesi Bluberi ili Al Kapone? Boris je ukapirao u kom smeru ide ceo događaj. Nije hteo da kvari Ivanu predstavu. Nije lepo od tebe… moraš da se odlučiš – zbog čoveka… Zakoračio je ka rupi u koju se ulivao malter iz bušilice. A, tebi bih gospodine, obratio se Trifi kome je malter dosezao već do članaka, toplo preporučio da se iščlaniš iz stranke i prebaciš u neku nevladinu organizaciju. Mislim da bi te to spasilo u ovom trenutku.

Ivan je podigao ručku mašine u vodoravan položaj. Trifa se ulizički nije pomerao, pokazujući im da sarađuje. Nadao se da će ga takav stav spasiti. Do sada je bio zaglibljen samo do članaka.

- Pričaj, reče Ivan i pripali cigaretu. Ne boj se, niko neće saznati za ovo. Ti nećeš nikome reći, Boris i ja ćemo ćutati, tako da ti se pruža šansa da umreš kao čovek. Jesi li ti vernik? Mislim, da li veruješ u Boga i slaviš slavu?

- Slavim... verujem, nastavio je Trifa da sarađuje u nadi da će ga ipak ostaviti u životu.

- E, pa onda kapiraj ovo kao ispovest. Ivan se u trenutku naježi pomislivši da je ovo samo san i da je opet pop, ali mu žar od cigarete, koji mu je opekao prste, dokaza da je ovo ipak java.

Samo od tebe zavisi da li ćeš proći sa deset očenaša ili ćeš odmah imati čast da upoznaš carstvo nebesko. Ivan je čučnuo pored rupe. Ti si naredio da se smaknu Čobi i Konj?

- Da!

Boris je od početka ispovesti držao uključen diktafon. Nije želeo da im nešto promakne. Pun mesec sijao je iz sve snage nad Beogradom. Grad je tonuo u prijatnu noćnu svežinu.

- Zbog novca koji ste zajedno ukrali?

- Da!

- Ti si pritiskao doktora Milašinovića da lažira izveštaj s obdukcije?

- Da!

- Zašto si nahuškao ove tvoje pse na mene?

- Aleksandra mi je rekla da te je Marko obavestio da sam naredio da se smaknu. Navodno je čuo razgovor...

- Aleksandra? Nije mi Marko ništa rekao...

- Kako nije!? Ona je tvrdila da te je obavestio! Ja sam odmah znao da ćeš ti i bez informacije od njega provaliti! Nisam ja, majke mi, kriv što je umro!

- Marko! Umro! Ivanu se u trenutku slošilo. Pogledao je u Borisa. Ovaj mu je uzvratio pogled. Klimnuo je potvrdno glavom. Ivan je shvatio da je birao momenat da mu to saopšti. Baš ga je izabrao! Bilo mu je jasno da je bio u pravu. Ona ga je namestila, pa se pokajala. Odatle potiče umrlica. Neka joj je bog u pomoći! Gde je Aleksandra sada?

- Ne znam... Trifa je tog popodneva ugovorio sa svojim poslovnim partnerom Aleksandrin nestanak. Išla mu je žestoko na živce. Ona će njemu! Neka gori u paklu, tamo joj je mesto. Posvađali smo se...verovatno je otputovala, tiho je dodao.

- Putuj i ti, Ivan okrenu ručku mešalice i krenu da izađe sa gradilišta. Boki, ti reši ovo... Idem kući da odspavam… sutra je novi dan.

Boris je okrenuo službeni broj interventne jedinice. Posle ove brutalnosti moraće da bude obazriv u izveštaju nadležnima. U tome će mu pomoći Trifin ‘silazak s uma’. Bilo je više nego očigledno da je ovaj doživeo nerni slom od straha. Predaće im u paketu i onu dvojicu iz bagažnika, pa ide na žurku. Večeras je njegov bivši razred proslavljao petneastogodišnjicu mature. Zakupili su restoran Dunje na Zvezdari. Radovao se susretu s drugarima koje nije dugo video.

25.

The end

Elegantna žena četrdesetih godina, obučena potpuno u crno sa velikim tamnim naočarima na licu, lagano je hodala Ruzveltovom ulicom. Gazeći, bez zastajkivanja, gracioznim korakom u svojim elegantnim Manolo Blanik sandalama sa šimi vrhom, Aleksandra je menjala godišnja doba u sebi.

Sahranivši brata, htela je da se osami i da malo prošeta. Na umu je imala Tašmajdanski park u kome je provela bezbrižne dane svog detinjstva. Želela je vodnjikavu tursku kafu u Poslednjoj šansi više nego ikada. Gde joj se baš sada pripila ta grozna tekućina!? Odavno je ona prestala da se preispituje i zapitkuje sebe gde je pogrešila i, kao posledica te greške, promašila ceo svoj život. Skrenula je desno u tihu ulicu iznad ogromnog hipermarketa. Ceo život joj se pretvorio u samoposlugu. Uzmeš robu, platiš robu, izneseš robu. Ona se od unikata pretvorila u artikal široke potrošnje. Danas joj je istekao rok trajanja. Brat joj je mrtav, ljubavnik uhapšen i, zbog pretrpljenog straha, hospitalizovan u centralnoj zatvorskoj bolnici. Ivan – po njenom umišljaju, čovek-sinonim njenog kraha – se šetka slobodan, nasmejan, opušten po ulicama Beograda. Tužila ga je kod Trife, prodala je rođenog brata, pa se ipak polakomila i upozorila Ivana umrlicom, znajući da je ovaj dovoljno inteligentan da izvuče zaključak i spase se. Opet je ispala lafica prema njemu. A on joj je život uništio! Bio je nepravedan prema njoj. Ona je bolja od svih njegovih žena, naročito od ove sadašnje klinke, što ga je uhvatila na decu. Ona je najbolja! Ona je bila art i multimedijala ovoga grada. Za njom su sekli vene, njoj su ispisivali grafite preko puta kuće. Bili bi super par.

***

Ivan je lak kao pero, naspavan i bez velikih bolova, izašao iz svoje zgrade i krenuo, naravno, peške ka autobuskoj stanici. Boris neka se petlja sa papirologijom, mlađi je, poletniji. A, i naći će se već neka dobra duša da mu izvida rane zadobijene za kancelarijskim stolom. Razrešenjem slučaja ižickao je kod Glavonje dva slobodna dana i pohitao svojoj porodici u selo. Jedva se obuzdavao da ne zaplače od radosti zbog skorašnjeg susreta sa ženom i dečicom. Bože, koliko su mu nedostajali! U poslednja dva dana se oslobodio apsolutno svih aveti prošlosti i doživeo neviđeno olakšanje. Čak je i Markova smrt, zamolio je boga za oprost, doprinela da se konačno oseti oslobođenim od akutnih ljudi. Nije podnosio ništa osim sopstvene sreće. To je jednostavno tako i nikako drugačije. Spuštajući se niz Balkansku ulicu pomislio je da bi mu život bio lakši da se popeo tom ulicom, a ne da silazi njome. No, nije želeo više da razmišlja. Dosta je za danas. Pored njega je neprilagođenom brzinom proleteo Racković na skejtu. Survao se ka štajgi. Budalu i bog čuva. Na dnu ulice ugledao je poznati lik, išao je uzbrdo sa železnjaka s velikim zelenim rancem na leđima.

- Kako si Radovane? Dugo se nismo videli…, pozdravi ga Ivan. Ovaj ga s podozrenjem pogleda ali se ipak ozari, iako je prezirao Ivanovu profesiju.

- Ko je tebe tako ispeglao?, upita putnik-namernik, zagledavši mu se u lice.

- Sapleo sam se u kupatilu, ti?

- Evo me, stižem iz Ciriha. Uvek se rastužim kada dođem u Beograd.

- Ti si, Hiršl, agresivni pesimista, našalio se Ivan.

- Da ti kažem… Pre nego što sam otišao za Švicu niko nije hteo da popriča sa mnom na ulici, jer su se plašili da će doći murija da ih digne. Bio sam super za izbegavanje. I onda najedanput ukapiraš kako se promenio šmek. Sad kao, zajebao si ih, nisi crk’o! Moraju sad sebe da ganjaju da bi se prilagodili novoj situaciji. Eno ga Hiršl, nije umro, pizda mu materina, kako nas je zajebao! A čovek pomisli, prošlo je trideset godina, prošlo je četrdeset godina, promenila se stvar. U suštini se kurac promenila. Ista ekipa je okolo i to je ono što ti meni kažeš… ja sam, kao, agresivni pesimista. Kurac sam ja agresivni pesimista, ja sam samo realista. Ja strašno dobro vidim šta se dešava okolo. ‘Aj’ ćao…

Ivan ga je pozdravio, i krenuo dalje. Izvadio je mobilni telefon iz džepa, nakratko zastao na pešačkom prelazu, potom ukucao poruku Bojani: Stižem. Reci strini da zakolje prase!

***

Uplakana malena devojčica, slatka poput Barbi lutke, slinila je nasred senkom obavijene Ivankovačke ulice. Prišla je elegantnoj teti i zavapila:

- Molim Vas, teto, pomozite mi. Izgubila sam se. Plašim se… Aleksandra je čučnula, privila devojčicu uz grudi i majčinski nežno rekla:

- Ne boj se, dušo. Da li znaš gde stanuješ? Ja ću te odvesti i pomoći ti.

- Ne znam gde stanujem, ali mi je mama napisala adresu na ovom papiru. Devojčica je pružila Aleksandri cedulju sa ispisanom adresom. Ivankovačka 34, stan broj 3. Đorđević…

Ova je, uzevši dete u naručje, krenula ka kapiji u neposrednoj blizini. Ušla je u ulaz i popela se strmim stepeništem do stana broj 3. Pozvonila je na vrata, koja su joj otvorila ulaz u pakao. U njenom telu će se, ako bude pametna, naslađivati bogati šeici. U suprotnom, ne gine joj Hamburška luka.

***

Ivan je, udobno zavaljen u sedište polupraznog busa, razgledao krajolik koji se pružao niz Ibarsku magistralu…

Nije se s njime zajebavati.

KRAJ