Школска 2011/2012. година

Душка Кликовац

Скрипта за предмет

СИНТАКСА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

за групе 01 и 36(по новом наставном програму)

2

САДРЖАЈI. УПОТРЕБА ГЛАГОЛСКИХ ОБЛИКА .............................................................................4

1. Граматичке категорије глагола ......................................................................... 42. Концептуализација времена у српском језику................................................. 93. Апсолутна и релативна значења глаголских времена................................... 134. Означавање радње која се понавља ................................................................ 145. Презент .............................................................................................................. 186. Перфекат............................................................................................................ 267. Крњи перфекат.................................................................................................. 318. Плусквамперфекат............................................................................................ 339. Аорист................................................................................................................ 3510. Имперфекат ..................................................................................................... 3611. Футур (први) ................................................................................................... 3712. Футур II............................................................................................................ 4013. Потенцијал ...................................................................................................... 4114. Потенцијал други (прошли)........................................................................... 4315. Императив ....................................................................................................... 4416. Инфинитив ...................................................................................................... 4617. Глаголски прилози (герунди) ........................................................................ 49Коришћена литература......................................................................................... 51

II. ЗНАЧЕЊА И ФУНКЦИЈЕ ПАДЕЖА И ПРЕДЛОШКО-ПАДЕЖНИХКОНСТРУКЦИЈА .................................................................................................................53

1. Номинатив......................................................................................................... 532. Вокатив .............................................................................................................. 543. Датив без предлога ........................................................................................... 544. Датив с предлозима .......................................................................................... 585. Акузатив без предлога ..................................................................................... 606. Инструментал без предлога ............................................................................. 627. Предлози са значењем САДРЖАВАЊА ............................................................... 678. Конкретна значења предлога У с локативом.................................................. 709. Апстрактна значења предлога који значе САДРЖАВАЊЕ ................................ 7110. Узрочно значење предлога у с локативом.................................................... 7611. Предлог ИЗ – апстрактна значења ................................................................. 7812. Употреба предлога У и НА с истим именицама или именицама сличногзначења у локативу............................................................................................... 8013. Предлог ИЗА ..................................................................................................... 8514. Предлози који се употребљавају с различитим падежима ......................... 87Коришћена литература......................................................................................... 89

III. САСТАВ РЕЧЕНИЦЕ.....................................................................................................901. Субјекат ............................................................................................................. 902. Прави објекат .................................................................................................... 903. Конструкције с допунским предикативом ..................................................... 914. Глагол ТРЕБАТИ – синтаксичко понашање ...................................................... 915. Традиционални и структуралистички приступ анализи реченице с вишепредиката............................................................................................................... 946. Зависне реченице.............................................................................................. 967. Номинализација и декомпоновање глагола ................................................... 998. Распоређивање енклитика ............................................................................. 1069. Парцелација реченице.................................................................................... 108Коришћена литература....................................................................................... 109

3

4

I. УПОТРЕБА ГЛАГОЛСКИХ ОБЛИКА

1. ГРАМАТИЧКЕ КАТЕГОРИЈЕ ГЛАГОЛА

1.1. Глаголски вид

1.1.1. Већина глагола у српском језику сврстава се у две велика групе: глаголесвршеног и глаголе несвршеног вида1. Глаголски вид се сматра класификационом(инхерентном), а не морфолошком (обличком) граматичком категоријом: свршении несвршени вид нису облици једног истог глагола, него се свршеност /несвршеност приписује свакој глаголској лексеми понаособ (Поповић 1997: 174;Поповић 2005: 192).2

Врло је тешко дати дефиницију свршених, одн. несвршених глагола.Глаголски вид се тиче тога и каква је радња која се представља (на пример, радњаозначена глаголима скочити и скакати је различита), али и тога како сепредставља једна иста радња (на пример, радња означена глаголима писати инаписати је иста, само је глагол писати представља у њеном трајању илипонављању, а глагол написати је „види“ као целину). Начелно говорећи,несвршени глаголи (нпр. радити) или само именују радњу, или означавају радњу уњеном трајању (току) или понављану радњу. Свршени представљају радњу каоцелину (нпр. урадити), или означавају неки посебан тренутак у току вршењарадње (нпр. почетни – прорадити, или завршни – дорадити). Риђановић истиче даоно што одликује свршене глаголе није ни „свршеност“ ни „тренутност“: великиброј „свршених“ глагола нема никакве везе са завршавањем радње (нпр. видјети,рећи, устукнути, слагати, ударити), а има свршених глагола који означавајурадњу која траје неко време (нпр. Задржао се тамо два месеца). Оно штоодликује свршене глаголе јесте компактна временска контура која не дозвољава дасе издвоји било који њен део (па радњу означену глаголом задржати се, упркостоме што траје, не можемо делити – не можемо рећи Почео је / Престао је да сезадржи) (Риђановић 1998). С друге стране, радња означена несвршеним глаголомможе се делити – а то се на синтаксичком плану одражава у томе што несвршени

1 Поред њих, постоји и известан број двовидских глагола, чије се видско значење разуме изконтекста. Грицкат (1957–1958) утврђује да тих глагола има сразмерно много у односу на другесловенске језике (између осталих, то су сви глаголи на -ирати и -исати).2 То је зато што се свршени глаголи, који се обично добијају префиксацијом од несвршених,разликују од њих не само по виду него и по значењу, јер префикс у свршени глагол по правилууноси и неко своје лексичко значење (на пример, глагол писати према себи има више свршенихглагола – написати, исписати, уписати, дописати, пописати, прописати, расписати итд. – аједини „кандидат“ за чистог видског парњака је само онај први (в. Грицкат 1957–1958). С другестране, заиста постоје парови глагола који се разликују само по томе што је један свршен, а другинесвршен – иначе им је лексичко значење исто. То су, пре свега, глаголи настали суфиксацијом(изаћи – излазити, преписати – преписивати и сл.).

5

глаголи могу бити допуна фазним глаголима (Почео / наставио / престао јечитати).

У оквиру сваког глаголског вида постоје различити видски ликови. Глаголисе с обзиром на свој видски лик у нашој литератури деле на различите начине;тако Стевановић (1979) несвршене глаголе дели на трајне (дуративне) и учестале(итеративне), а свршене на тренутно-свршене, почетно-свршене,неодређено-свршене и др. Напоменимо да је таква подела умногомепроблематична, као и да има других подела (нпр. Грубор 1953).

Категорија глаголског вида спада у семантичку појаву која се називаАСПЕКТУАЛНОСТ. То је појмовни садржај који се некако исказује вероватно усвим језицима, али на различите начине. У нашем језику (као и у другимсловенским језицима) тај садржај је граматикализован – постао је граматичкакатегорија глагола. Другим речима, већ сама глаголска лексема по себи носиподатак о видском значењу (са изузетком двовидских глагола, чије се видскозначење препознаје у контексту). Међутим, ни у нашем језику се тај појмовнисадржај не изражава само глаголским видом него и другим елементима у оквируреченице; а с друге стране, и у нашем језику се аспектуалност може, осимглаголским видом, исказати и на друге начине – нпр. фазним (аспектуалним)глаголима.

1.1.2. Два су основна значења свршеног одн. несвршеног вида:

(1) Свршени глаголи типично означавају једнократну, а несвршени понављанурадњу. Нпр.:

Марко је прошле године сваког дана долазио на Факултет.Марко је и јуче дошао на Факултет.

Од овог општег принципа постоје изузеци. Једна група изузетака јесуслучајеви када свршени глаголи исказују понављану радњу (о томе више упоглављу 4.2). Други изузетак јесте случај кад се несвршеним глаголом исказујеједнократна радња. Тада та радња није смештена у одређену тачку на временскојлинији, него се допушта да она заузима било коју у низу таквих тачака:

– Је ли Јанко данас долазио? = „Да ли је Јанко данас уопште био овде (билокада)“?– Долазио је и питао за тебе. = „Јанко се појавио у неко, било које време“3.

Слично и:

– Хоће ли он сутра долазити на Факултет? = „Хоће ли се уопште појавити“ (времесе не прецизира).– Мислим да ће долазити. / Не знам да ли ће долазити.

Међутим, кад је време доласка тачно одређено, радња се мора означитисвршеним глаголом:

3 Овај пример значи и „Дошао је и отишао“, тј. „Био је дошао, али је после отишао“. О томе ће битиречи у поглављу о перфекту (т. 6.1.1).

6

– Има неки састанак у 11 и мислим да ће доћи. (*Има неки састанак у 11 и мислимда ће долазити.)

Исто и:

– Зашто данас није било предавања?– Студенти нису дошли. (*Студенти нису долазили). – Тачно одређено време укоје почиње предавање налаже употребу свршеног глагола.

Несвршени глагол може да означи једнократну радњу и у императиву, итада има нарочиту вредност. Наиме, кад је у питању некакво учтиво подстицање(молба, савет, упутство и сл.), једнократна радња се изражава свршеним глаголом:

Молим те, затвори прозоре.

Кад се за једнократну радњу употреби несвршени глагол, то више не можебити учтиво подстицање, него заповест, с изразито негативним емотивнимнабојем:

Затварај прозор, промаја!Затварај прозор већ једном!

Иста је разлика и између следећег пара реченица:

Уђите(, молим вас). – Улазите (већ једанпут)!

(2) Свршени глаголи означавају да је радња успешно приведена крају, тј. да јерезултат радње остварен; несвршени о томе не кажу ништа (него само именујурадњу). При томе се мењају и глаголске одредбе:

Читала сам књигу (три сата / цело послеподне).Прочитала сам књигу (за три сата / једно послеподне).

1.1.3. У вези са свршеним и несвршеним глаголима примећујемо још некесинтаксичке појаве.

(а) Уз неке прелазне глаголе изрицање правог објекта је факултативно (то су тзв.факултативно прелазни глаголи):

– Шта радиш?– Читам (књигу). / Пишем (писмо). / Једем (јабуку).

Сви такви глаголи су несвршени. Ако се пак употреби њихов свршенипарњак, прави објекат се мора изрећи:

Прочитала сам књигу.Написала сам писмо.Појела сам јабуку.

(Реченице Прочитала сам. / Написала сам. / Појела сам могуће се су самоонда ако је прави објекат изречен у претходном контексту.)

7

Слично томе, М. Ивић примећује да несвршени прелазни глаголиинтелектуалних и комуникативних радњи могу као допуну имати само „тематскудопуну“ – другим речима, неправи објекат: Мислила је о њему / Слушала је о њему;ако се употреби свршени глагол, онда он мора имати и допуну „непосредногсадржаја“ – другим речима, прави објекат: Помислила је о њему нешто ружно,Прочитала је о њему краћу белешку (*Помислила је о њему, *Прочитала је оњему) (Ивић 1972: 31).

(б) Природа правог објекта уз свршене одн. несвршене глаголе такође нијеостављена случају: свршени глаголи захтевају одређен, спецификован објекат, докуз несвршене глаголе може да се употреби неодређени, неспецификовани објекат:

– Шта си радила данас?– Писала сам писма / једно писмо (=„неко“). – Објекат је у множини, или јенеодређен (једно не означава број, него значи „неко“; не може се рећи Писала самдва писма). Али:– Написала сам једно писмо / два писма. – Објекат је квантификован: једноозначава број писама.

Слично томе, на питање Хоћете ли кафу? може се одговорити са Не, хвала,већ сам пила или Не, хвала, већ сам попила (у овом другом случају кафу јенепотребно поновити). Међутим, ако се одговор почне са Не, хвала, већ самједну..., избора нема: спецификован објекат захтева свршени глагол: Већ сам једнупопила.

(в) Исте речи имају различита значења и различите синтаксичке функције кад суупотребљене са глаголима свршеног или несвршеног вида:

Мало је читао. – Мало значи „кратко време“ и има функцију одредбе за мерувремена (долази на питање „Колико дуго?“).Мало је прочитао. – Мало значи „мали део књиге“ и има функцију правог објекта.

Слично и:

Брзо је трчао. – Брзо значи „хитро“ и има функцију одредбе за начин.Брзо је претрчао стазу. – Брзо значи „за кратко време“ и има функцију одредбемере времена.

1.2. Морфолошке категорије глагола

Поред вида као класификационе категорије, глаголи имају следеће обличке(морфолошке) категорије: (1) глаголски облик, (2) лице, (3) број, (4) род, (5)стање и (6) потврдност / одричност. То значи да за сваку вредност овихкатегорија (нпр. презента, перфекта...; 1, 2. и 3. лица једнине и множине; актива ипасива итд.) постоји посебан облик (Поповић 2005: 192)4.

4 Треба разликовати облик глагола и глаголски облик: овај други је једна од морфолошкихкатегорија глагола, са конкретним вредностима као што су презент, перфекат, потенцијал,инфинитив итд.; а конкретан облик глагола зависи од вредности свих морфолошких категорија,укључујући и глаголски облик. Тако у реченици Марко пише писмо глаголски облик у којем стоји

8

(1) Глаголски облици се, према томе да ли разликују лица (прво, друго и трећелице једнине и множине), деле на личне (финитне) и неличне (инфинитне).

Лични глаголски облици се према значењу деле на глаголска времена иглаголске начине (модусе). Глаголска времена као своја типична, основназначења означавају време вршења радње: њима се радња смешта у прошлост,садашњост или будућност. Садашњу радњу означава презент ((у)чиним), прошлу –перфекат (укључујући и крњи перфекат – (у)чинио сам, одн. (у)чинио),плусквамперфекат (био сам (у)чинио, евентуално бејах (у)чинио), аорист((у)чиних) и имперфекат (чињах), а будућу футур први ((у)чинићу). Глаголскавремена имају деиктичку функцију у ширем смислу, будући да указују на времевршења неке радње у односу на тренутак говорења (јер све граматичке појаве којесу везане за сам говорни чин, његове учеснике, његово место и време сврставају сеу категорију деиксе – Риђановић 1998: 165).

Глаголски начини исказују превасходно модална значења, тј. означавајуиреалну радњу (и уз то, обично, и однос говорника или појма означеног субјектомпрема таквој радњи). У њих се сврставају потенцијал ((у)чинио бих), потенцијалдруги (био бих (у)чинио), императив ((у)чини) и футур други (будем (у)чинио).

Иако су им типична значења временска, глаголска времена могу,секундарно, изражавати и модална значења. Важи и обрнуто: глаголски начини,поред својих основних, модалних значења, могу имати и временска.

Време и начин спадају у семантичке категорије ТЕМПОРАЛНОСТИ, одн.МОДАЛНОСТИ.

Категорија темпоралности, која се тиче времена у које се „смешта“ некаситуација, може се, осим глаголским временима, исказати и на друге начине:прилозима за време, падежима и предлошко-падежним конструкцијама свременским значењем, глаголским прилозима и временским реченицама (Поповић(предавања)).

Модалност се тиче начина на који је представљена ситуација о којој је реч:она може бити представљена као реална или иреална. Осим глаголским начинима,модалност се може исказати и модалним речцама и изразима (можда, вероватно,сигурно, по свој прилици...), модалним глаголима и значењски сличним речима(моћи, морати, смети, хтети, требати и др., одн. могуће, нужно, забрањено исл.), неким зависним реченицама (условним, намерним и сл.) (Поповић(предавања)).

Нелични (инфинитни) глаголски облици не разликују лица. У њихспадају: инфинитив ((у)чинити), глаголски прилози (герунди) – садашњи(чинећи) и прошли (учинивши), као и глаголски придеви (партиципи) – радни((у)чинио) и трпни ((у)чињен). Како то примећује Поповић (предавања), неличниглаголски облици су нетипични за глаголе: инфинитив се може сматратиименичким обликом глагола, герунди се могу сматрати прилошким, а партиципи –придевским облицима глагола.

Графички приказана, подела глаголских облика изгледа овако:

глагол писати јесте презент, а облик тог глагола јесте следећи: 3. лице јд. презента актива,потврдни облик.

9

Глаголски облици

Лични (финитни) Нелични (инфинитни):

Времена: Начини:

(2) и (3) Ако се налази у личном глаголском облику, глагол разликује лице и број:може стајати у првом, другом и трећем лицу једнине и множине (нпр. чиним,чиниш, чини, чинимо, чините, чине). Од неличних глаголских облика бројразликују глаголски придеви – радни (видео – видели) и трпни (виђен – виђени)5.

(4) Ако се у саставу глаголског облика налази глаголски придев, онда тајглаголски облик разликује и род: мушки (нпр. чинио је, виђен је), женски (чинилаје, виђена је) и средњи (чинило је, виђено је).

(5) Сви глаголи у личном облику имају облике актива (дошао је, видео је), апрелазни глаголи имају и облике пасива (виђен је).

(6) Глаголи у личном облику, као и инфинитив и глаголски прилози, могу стајатиу потврдном и одричном облику (чиним – не чиним; чинити – не чинити, чинећи– не чинећи).

2. КОНЦЕПТУАЛИЗАЦИЈА ВРЕМЕНА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Пошто је време апстрактни ентитет, он се може разумети само помоћуметафоре. Штавише, постоје читави метафорички сценарији за концептуализацијутог појма.

5 Вредностима граматичке категорије броја може се прикључити и паукал: Она два / три / четиричовека су отишла (Поповић 1997: 175).

ПрезентПерфекат (и крњиперфекат)АористПлусквамперфекатИмперфекатФутур (први)

ИмперативПотенцијал (први)Потенцијал другиФутур други

ИнфинитивГлаголски прилози

– садашњи– прошли

Глаголски придеви– радни– трпни

10

2.1. 1. Метафорички сценарио:ДОГАЂАЈИ И ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ СУ ПРЕДМЕТИ, КОЈИ ЧИНЕ УСМЕРЕНИ НИЗ. У

складу с тим, ВРЕМЕ ЈЕ РЕЂАЊЕ ДОГАЂАЈА / ВРЕМЕНСКИХ ЈЕДИНИЦА.Да су ДОГАЂАЈИ И ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ ПРЕДМЕТИ, говори нам граматичко

понашање именица које их означавају: оне имају и једнину и множину, и уз њихмогу стајати редни бројеви и заменице типа сваки, сви; другим речима, појмовињима означени бројиви су:

два дана / века, три недеље / годинесваког часа / дана, сваке године

Догађаји и временске јединице су поређани један за другим, тако да ЧИНЕНИЗ:

низ година / збивања / дугих бесаних ноћиЗа време овог нашег сјајног путовања ... низали су се пријатни догађаји један задругим.

Тај низ је УСМЕРЕН: временски предмети ређају се по редоследу догађања(прво се поставља онај који се догодио раније, па онда онај који се догодиокасније). Дакле, ВРЕМЕ ЈЕ РЕЂАЊЕ ДОГАЂАЈА ИЛИ ВРЕМЕНСКИХ ЈЕДИНИЦА –ПРЕДМЕТА:

Догађаји се нису ређали, него сударали и прескакали.Уметност иза симболизма и натурализма окреће се опет класицима.у прво / последње времеДани су му избројани (= дани су поређани један за другим, и тим редом се иброје).

Пошто се тим ређањем временски низ непрекидно продужава, тако дастално „иде напред“, ВРЕМЕ ЈЕ ЛИНЕАРНО КРЕТАЊЕ УНАПРЕД.

Представа о појединачним догађајима или временским јединицама можесасвим избледети, тако да добијамо метафору ВРЕМЕ ЈЕ ЛИНИЈА УСМЕРЕНА ОДПРОШЛОСТИ КА БУДУЋНОСТИ. Да је време једнодимензионално, говоре нам следећипримери:

отегнути се као гладан данбити дуг као гладна годинапрекраћивати време.

У складу с тим, ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ СУ ОДСЕЧЦИ НА ВРЕМЕНСКОЈ ЛИНИЈИ.Они могу бити РАЗЛИЧИТЕ ДУЖИНЕ (чак и тачке), као и МАЊЕ ИЛИ ВИШЕ УДАЉЕНИЈЕДНИ ОД ДРУГИХ:

У појединим одсечцима живота преовлађују други процеси.Између та два догађаја протекло је десет година.

У вези са метафором ВРЕМЕ ЈЕ ЛИНЕАРНО КРЕТАЊЕ УНАПРЕД стоје и глаголикоји означавају „радњу“ која се приписује времену, а која је увек некакво кретање:

Време тече / иде / лети / мили.

11

Живот тече својим током.

2.2. 2. метафорички сценарио:ЧОВЕК ЈЕ ПУТНИК КРОЗ ВРЕМЕ, које је ИЗДУЖЕНИ ПРОСТОР ИЛИ ПУТ. Другим

речима, ПОСТОЈАЊЕ ЈЕ КРЕТАЊЕ ПО ВРЕМЕНСКОМ ПУТУ. При томе, ЧОВЕК СЕ КРЕЋЕ ИЗПРОШЛОСТИ У БУДУЋНОСТ: ПРОШЛОСТ ЈЕ ИЗА ЊЕГА, А БУДУЋНОСТ ИСПРЕД. Такваконцептуализација времена препознаје се у следећим примерима:

Иза нас терор и блокаде, испред нас неизвесност страшних борби.Окупљамо се да бисмо ... свој поглед бацили у прошлост да угледамо пут којимсмо прошли.Трновита је стаза којом се један борац за истину ... креће.Ви сте се сад нашли пред новом ситуацијом.У дубоку ноћ доспео је воз до Параћина.Када се на своју прошлост осврнем...Испред јесени погибе му и ћерка.Гладни курјаци дозивају се пред ноћ.

ВРЕМЕНСКИ ПУТ ЈЕ ПОДЕЉЕН НА ДЕЛОВЕ, А ПОСТОЈАЊЕ ЈЕ ИДЕЊЕ ОД ЈЕДНЕВРЕМЕНСКЕ ТАЧКЕ ДО ДРУГЕ:

Од дана до дана човек гледа како лишће све више жути.Ради од јутра до мрака.Решено је да се к вечери пређе у противнапад.То се не може урадити преко ноћи.Најео се као сироче на Задушнице.

Тај сценарио може се проширити метафорама које прецизирају природувременских јединица: ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ СУ САДРЖАТЕЉИ, А ПОСТОЈАЊЕ ЈЕИЗЛАЖЕЊЕ ИЗ ЈЕДНОГ ПЕРИОДА – САДРЖАТЕЉА И УЛАЖЕЊЕ У ДРУГИ:

У том тренутку све се утишало.Из дана у дан све више отопљава.Из године у годину имамо све мање времена.

ДОГАЂАЈИ ИЛИ ВРЕМЕНСКИ ОДСЕЧЦИ МОГУ БИТИ НА РАЗЛИЧИТОМ РАСТОЈАЊУОД САДАШЊЕГ ТРЕНУТКА. При томе, посматрач се налази на месту које је одређеносадашњим тренутком, окренут је будућности и процењује растојање између себе иразних догађаја – места на временској линији (ако треба нечега да се сети, онда сеокреће према прошлости):

Пролеће је близу; блиска будућност / прошлост.Прошлост је одвише далека, и нема баш никаквог моста који би је некако везао саданима данашњим.Није далеко од ноћи.удаљене и миле успоменеНа данашњој раздаљини од песникове смрти ... може ... да се поуздано каже да јебио један од највећих песника.Није сасвим једноставно, чак ни данас, са растојања од столећа и по,просуђивати...

12

2.3. 3. метафорички сценарио:У овом случају човек стоји, а време се креће. Одговарајући метафорички

сценарио гласи овако: ЧОВЕК СТОЈИ У САДАШЊЕМ ТРЕНУТКУ (при чему је ЛИЦЕМОКРЕНУТ БУДУЋНОСТИ), а ДОГАЂАЈИ И ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ, који ЧИНЕ НИЗ, ЈЕСУПРЕДМЕТИ У ПОКРЕТУ; ОНИ СЕ КРЕЋУ ИЗ ПРОСТОРА ИСПРЕД ЧОВЕКА (ТЈ. ИЗБУДУЋНОСТИ) ПРЕМА ЊЕМУ, ПРОЛАЗЕ МЕСТО НА КОЈЕМ ОН СТОЈИ И ОДЛАЗЕ У ПРОСТОРИЗА ЊЕГА (ТЈ. У ПРОШЛОСТ). Таква концептуализација времена очитује се уследећим примерима:

Иде Нова година.Стигла нам је зима.Наилазе тешка времена.Напослетку дође и тај дан, стиже и нови учитељ.Наступала су нова времена, долазили нови људи.Старцу се приближио крај.Време му улудо пролази.Било па прошло.Божић долази одмах иза Нове године.Одјекну страшна детонација. За њом је следио читав низ других.Нису могли да дочекају вечеру.

Долазећи, догађаји и временске јединце окренути су према човеку лицем:Није могао да се суочи са оним што долази, а временске јединице човеку доносеразне догађаје: Не зна се шта носи дан, а шта ноћ.

2.4. Наведени метафорички сценарији међусобно су повезани. Прва два - ВРЕМЕЈЕ ЛИНЕАРНО КРЕТАЊЕ УНАПРЕД и ЧОВЕК ЈЕ ПУТНИК КРОЗ ВРЕМЕ, КОЈЕ ЈЕ ПУТ УСМЕРЕНИЗ ПРОШЛОСТИ У БУДУЋНОСТ – подразумевају да је време линеарно и инхерентноусмерено. А други и трећи сценарио (трећи гласи ЧОВЕКОВО ПОСТОЈАЊЕ ЈЕ СТАЈАЊЕУ САДАШЊЕМ ТРЕНУТКУ, А ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ МУ ДОЛАЗЕ У СУСРЕТ) имајузаједничко то што човек и време мењају међусобни положај, тј. крећу се једно уодносу на друго, као и положај човека: у оба случаја он је леђима окренутпрошлости, а лицем будућности.6

Оваква „здраворазумска“ концептуализација времена основа је запредстављање времена у радовима посвећеним значењима глаголских облика: уњима се време представља (или бар замишља) као линија усмерена од прошлостика будућности.

6 Постоји и појмовна метафора која каже да се крећу и време и човек; она гласи ПОСТОЈАЊЕ ЈЕ ТРКАС ВРЕМЕНОМ и препознаје се у различитим метафоричким изразима. У канонском случају човек ивреме иду истом брзином (држати корак с временом, бити савремен), али човек може ићи испорије и брже од времена (Време га је прегазило; Заостаје за својим временом; техничкизаостале земље, одн. Он је испред свог времена). Међутим, у овом случају не мисли се на самовреме, него, метонимијски, на ставове, вредности, достигнућа који су одлика неког времена; стогаметафора ПОСТОЈАЊЕ ЈЕ ТРКА С ВРЕМЕНОМ није у вези с другим метафорама помоћу којих секонцептуализује ВРЕМЕ, него је у вези са концептуализацијом РАЗВИТКА као КРЕТАЊА УНАПРЕД.

13

3. АПСОЛУТНА И РЕЛАТИВНА ЗНАЧЕЊА ГЛАГОЛСКИХ ВРЕМЕНА

3.1. Традиционално се, и с правом, истиче да је за одређивање значењаглаголског времена важан тренутак говорења – тј. тренутак у којем говорникизриче свој исказ, који је за њега „сада“. То је тачка која раздваја прошлост одбудућности.

Ако се радња коју означава глаголско време оријентише према томтренутку, каже се да то глаголско време има апсолутно значење.

Тако презент, за који Белић каже да има опште значење истовремености санеким тренутком, има апсолутно значење ако означава истовременост сатренутком говора (Белић 1955). Пошто таква ситуација обухвата ТГ, у апсолутномпрезенту могу бити употребљени само несвршени глаголи:

– Шта радиш?– Управо гледам кроз прозор и размишљам.

Перфекат, за који Белић сматра да има опште значење временскогпретхођења (антериорности), у свом апсолутном значењу означава претхођењетренутку говорења:

Падала је киша.

Футур први, који има опште значење временске постериорности (Белић1955), у свом апсолутном значењу означава постериорност радње у односу натренутак говорења:

Марко ће допутовати у Београд.

Када се, међутим, глаголска радња не оријентише према тренутку говорења,него према неком другом тренутку, онда то глаголско време има релативнозначење (Белић 1955)7. Другим речима, у случају релативног значења глаголскогоблика говорник се „сели“ из ТГ у неки други тренутак (у прошлости илибудућности) и говори „из“ њега. Његова тачка гледишта се преселила у неко друговреме, не поклапа се више са садашњим тренутком.

Тако, на пример, релативни презент може означавати напоредност радње сабудућим тренутком:

Ако ми је не доведеш, на теби нема главе (Сладојевић 1966: 66).

или напоредност са прошлим тренутком (какав је случај у приповедању):

Кад ујутру бео дан освану, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати најезеро. Чобанин је весео, а девојка царева тужна, сузе пролива, па је чобанин теши(Сладојевић 1966, нар. прип.).

7 За оно што смо овде назвали апсолутним и релативним значењем Белић и Стевановићупотребљавају пар термина индикативно значење (у ужем смислу) и релативно значење. Таквотерминолошко решење није најсрећније, јер термин индикатив означава у другим језицима појавуиз области модалности, а не из области темпоралности. У србистици се традиционалноупотребљавају и термини апсолутни и релативни индикатив, одн. апсолутив и релатив (в. нпр.Вуковић 1967), који су прикладнији.

14

Релативни перфекат означава претхођење неком другом тренутку, а нетренутку говорења. Такав перфекат се по правилу налази у зависним реченицама;у следећим примерима то су изричне. Тренутак коме претходи радња исказанаперфектом може бити у прошлости:

Сад је дознала да су се њени преселили (Стевановић 1979: 615, В. Петровић),

а може бити и у будућности:

Данас се одржавају избори и јавност ће већ сутра сазнати ко је победио (Танасић2005б).

Напомена: Када је у вишој реченици употребљен глагол у перфекту или некомдругом претериталном облику, а ситуација исказана изричном реченицом треба дабуде истовремена са ситуацијом више реченице, онда у тој изричној реченицитреба употребити презент, а не перфекат. Другим речима, у српском језику нематзв. слагања времена, као у неким другим језицима (нпр. енглеском илифранцуском). На пример: Мислио сам да деца иду у школу. (Перфекат у изричнојреченици значио би претхођење радње изричне реченице радњи више реченице:Мислио сам да су деца ишла у школу.) Сходно томе, подвучени перфекат уреченици Што се вече више приближавало, осјећао сам како ми се у даху ширилаи нарастала топлина треба посматрати као грешку. Требало би да реченица гласи...како ми се у даху шири и нараста топлина. (Примере наводи Танасић 2005б:367, али са другачијим коментаром.)

Футур први има релативно значење кад означава радњу постериорну уодносу на неку прошлу ситуацију:

Мило му беше што ће капетан доћи. Поред њега ће се лепо о општинском трошкупочастити и веселити (Сладојевић 1966).

У литератури се наводе и примери у којима футур означава будућност уодносу на неки будући тренутак. Тако Стевановић (1979) наводи следећи пример,с коментаром да ће калуђери живети у манастиру тек пошто се он сагради:

Ја ћу градит б’јела манастира, гдје ће живјет многи калуђери (Стевановић 1979:673, нар. песма).

Треба приметити, ипак, да релативно значење футура овде није очигледно:није сигурно да говорник има представу о будућности у односу на будућу, а не уодносу на садашњу радњу. Тако подвучени футур у датом примеру може бити иапсолутни и релативни – зависно од тога да ли ју је говорник „сместио“ у времепосле тренутка говорења или у време после будуће радње исказане глаголомградити.

4. ОЗНАЧАВАЊЕ РАДЊЕ КОЈА СЕ ПОНАВЉА

4.1. Понављање радње у садашњости

15

За понављање радње у садашњости употребљава се више глаголскихоблика:(I) презент;(II) футур први;(III) императив.

(I) Презент

Понављање радње у садашњости може се изразити глаголима и несвршеноги свршеног вида.

(а) Како истиче М. Ивић, радња се може понављати регуларно (у правилнимразмацима) и ирегуларно, епизодично (у неправилним размацима). Регуларнопонављање се изражава несвршеним видом, а ако треба означити епизодичнопонављање, предност се даје свршеном виду:

(1) Он нас редовно обилази. – Он нас понекад обиђе(2) Каја нам суботом доноси сир. – Каја нам понекад донесе сир.

У разговорном језику, ако на питање Долази ли тај још увек средом код ње?уследи одговор Па ... дође уместо долази, јасно је да долази, али не баш редовно. Утаквим случајевима изриче се одговарајући прилошки израз, који је, заправо,главни показатељ епизодичности, док је глаголски вид пратеће средство8 (Ивић1983).

(б) Свршени глагол се употребљава у још једном случају: „онда кад говорнолице, дајући податак о понављању радње, с посебно емфазом потцртава њендогађајни карактер“. Тада, према Исаченку, глаголско саопштење добија карактер„драмског, динамичког и очигледног“ (Ивић 1983: 46):

(3) Обично се врати пијан, избије мене и децу...(4) По цео дан се не враћа кући – изјутра оде, увече се врати.

То овако можемо прокоментарисати: понављана радња се може именоватитако што се има у виду низ појединачних радњи (тј. несвршеним глаголом) илитако што се има у виду једна таква радња као представник скупа (тј. свршенимглаголом). У овом другом случају у питању би било именовање целине помоћуједног дела целине, дакле – метонимија (одн. синегдоха, као њена врста). Пошто јепојединачно у когнитивном погледу надређено општем, такво именовање јесликовитије и упечатљивије од именовања целине. Одатле и могући стилскиефекти употребе свршених глагола.

(в) Размотримо следеће примере (даје их Танасић 1996, са другачијимобјашњењем):

(5) Понекад се слаб пливач у овој дубокоумности удави.(6) Данас земљорадници обично више од половине засејаних површина оберукомбајнима.

8 Треба приметити да се исто значење може изразити и прозодијски – паузом (која означаваоклевање) и интонацијом – како је у управо наведеном примеру М. Ивић.

16

(7) Иза неколико реченица тестамента понекад се сакрију читаве људске судбине.

Видимо да се свршени вид употребљава не само онда кад се радња понављаирегуларно (понекад) него и онда кад се понавља регуларно (обично). Како то?

У датим примерима свршени глаголи исказују да је резултат радњеостварен, тј. да је радња успешно приведена крају. Стога у њима није ни могућеупотребити несвршени глагол а да значење остане исто.

(г) У следећем примеру опет је употребљен свршени глагол иако је понављањерегуларно:

(8) Увек се код њега прекине колона.

Ту се може употребити и несвршени глагол (Увек се код њега прекидаколона), али се чини да свршени глагол уноси нијансу личног става према радњи –става неодобравања, нестрпљења.

(д) Најзад, код М. Ивић налазимо (са другачијим објашњењем) и следећипример:

(9) Бик, тај увек овако: прво коракне, па онда стоји и премишља.

У овом примеру не би било могуће употребити несвршени глагол (корача),јер би он аутоматски означио понављану радњу у свакој од инстанци које означаваприлог увек; насупрот томе, бик учини увек само један корак.

Можемо, према томе, закључити да се понављана радња обележава, премаочекивањима, несвршеним глаголом, али се може обележити и свршеним – што је,на први поглед, у нескладу са значењем свршеног вида. Свршени вид тада уносијош неко значење. То може бити његово основно значење успешног окончањарадње, достигнутости резултата (као у пр. 5, 6, 7) или значење једнократностиунутар понављања (пр. 9). Исто тако, презент може унети значење нерегуларногпонављања радње (друга реченица у оквиру пр. 1, 2), може унети нарочитусликовитост (пр. 3, 4), као и елеменат субјективне оцене (пр. 8).

Белић и Стевановић су сматрали да је презент којим се означавају радњекоје се понављају, одн. оне које се врше онда кад се створе услови за то, релативни(в. и Станојчић 2005: 383). (То је релативни квалификативни презент, за разликуод „индикативног“, којим се износе утврђене истине, радње које неко уме да врши,нека стална стања.) Тест који они примењују јесте – да ли је могуће употребитиглаголе оба вида а да се значење не промени. Нпр.:

(10) Зрела крушка сама пада / падне. – Белић каже да пада значи „кад је зрела“, ападне – „кад сазри“.(11) Кад се метал загреје, он се (ра)шири.(12) После зиме долази / дође пролеће.

Међутим, чини се да се дистинкција апсолутив : релатив не може на истиначин применити на понављану као на једнократну радњу.

Наиме, кад је у питању понављана радња, чини се да имамо две временске„линије“: ТГ припада једној временској линији, а понављање радње се врши на

17

другој, паралелној линији. Говорник зна да време „пролази“, тј. да се те две линијекрећу једна у односу на другу и да се однос између ТГ и остварења радње мења.Он зна (сећа се тога и очекује то и у будућности) да се периодично ТГ поклапа сатачком на другој линији, на којој се радња понавља. Овакве радње су и даље доменпрезента јер се радња периодично поклапа са ТГ, дакле тренутком који је заговорника садашњи. Због постојања те две линије ово значење излази из оквираапсолутива / релатива (када је у питању једна линија).

(II) Футур први

За овај случај в. тачку 11.4.

(III) Императив

За овај случај в. тачку 15.2.3.

4.2. Понављање радње у прошлости

Радња која се понављала у прошлости може бити означена на три начина:перфектом, потенцијалом и императивом.

(I) Перфекат

За означавање понављане радње у прошлости употребљава се перфекатнесвршених глагола. М. Ивић примећује да се тада може (али и не мора)подразумевати да се наведена радња понавља и даље, у садашњости. Тако, следећипример:

(16) Он је њу сваког четвртка посећивао.

може се наставити са ...што, уосталом, и дан-данас чини, али и са ...али то вишене чини. Овај начин изношења понављане радње М. Ивић назива строгофактографским.

(II) Потенцијал

Понављање радње у прошлости може се означити и потенцијалом, у коммогу бити употребљени и свршени и несвршени глаголи:

(17) Он би њу сваког четвртка посећивао / посетио.

М. Ивић истиче да је у овом случају реч о евоцирању успомена, те да сенеизбежно имплицира да оно што је саопштено више не важи: наведена реченицане може се продужити са што, уосталом, и дан-данас чини.

Такође, потенцијал имплицира да постоји сведок који је догађаје упамтио икоји их евоцира (Ашић 2007). Зато је прихватљива реченица у пр. 18а, али не и онау 18б:

(18а) Бака и дека би недељом долазили код нас на ручак.(18б) Бака и дека би недељом долазили код нас на ручак, али ја се тога више не

сећам.

18

(III) Императив

За овај случај в. т. 15.2.2.

4.3. Понављање радње у будућности

Понављање радње у будућности исказује се футуром; М. Ивић (1983)истиче да тада може бити употребљен само несвршени глагол, јер би свршениглагол аутоматски означио једнократну радњу – ону која је везана само за једантренутак у будућности9:

(19) Тај ће долазити. : Тај ће доћи.

5. ПРЕЗЕНТ

5.1. Временска употреба

5.1.1. Апсолутни презент

(а) Апсолутни презент означава да је ситуација напоредна са ТГ, тј. означаваситуацију која траје у ТГ:

(1) – Шта радиш?– Седим и читам књигу.

Дакле, та ситуација је почела пре ТГ (не знамо када), и не зна јој сезавршетак; стога се она може исказати само несвршеним глаголима (в. Сладојевић1966: 4–6).

Одвијање ситуације у ТГ може се нагласити одговарајућим прилогом; такоодговор на питање из пр. 1 може гласити

(2) Управо седим и читам књигу.

Како наводи Танасић (2005: 42), таква одредба може да унесе и нијансу јошнеког значења:

(3) Ето, сад знате све (=после извесних информација).

(б) „Лева“ временска граница ситуације може бити одређена: наводи се од кадата ситуација траје (Танасић 2005: 48–50):

9 Као што смо, међутим, видели у поглављу о глаголском виду, обрнуто не важи: док се понављанарадња мора исказати несвршеним глаголом, несвршени глагол може исказивати и једнократнурадњу, само што онда она није прецизно временски одређена: Он ће сутра долазити на Факултетможе да значи и да ће се појавити, али се не зна тачно кад.

19

(6) Клицу те мале жеље носим у себи од дјетињства (Танасић 2005а: 49,Десница).(7) Након његова повратка живимо мирније (Танасић 2005а: 48, разг.).

(в) Следећа два примера су занимљива због тога што се, макар на први поглед,ограничава трајање радње с „десне“ стране (како тврди Танасић 2005):

(4) Голман Ивковић досада брани добро (Танасић 2005: 50, Радио).(5) До овог тренутка све тече по плану (Танасић 2005: 51, разг.).

Међутим, ако ове примере упоредимо са могућим реченицама ГолманИвковић је до сада бранио добро, одн. До овог тренутка све је текло по плану,видећемо да оне немају исто значење: перфекат значи да ситуација не укључујеТГ. То нас наводи на закључак да презент, ипак, укључује и ТГ, а омогућава инаставак радње и у будућности – другим речима, да трајање радње с „десне“стране ипак није ограничено.

(г) Презент исказује и сталне ситуације, одн. својства. Такав презенттрадиционално се назива квалификативни презент. У том случају „лева“ границаситуације померена је дубоко у прошлост (толико да мислимо да је та ситуацијаодувек важила) или је непозната. Пошто та ситуација обухвата и ТГ, она се такођеозначава презентом:

(6) Сава се улива у Дунав.(7) Брада му покрива груди (Танасић 2005б: 357).

Квалификативни презент може означавати и способности:

(8) Он одлично говори француски.

Један случај таквих сталних ситуација јесте и да се нешто налази у некомтексту, на слици итд.; тада је ситуација стална у том смислу што важи сваки путкад се текст прочита или нека слика погледа. У том се смислу овај презентприближава презенту који означава понављане радње:

(9) У овом роману Црњански пише о вечној српској теми – сеобама (Танасић2005б: 357).(10) На тој слици краљ у једној руци држи мач, а у другој манастир који је онсаградио (Танасић 2005б: 357).

5.1.2. Презент за исказивање будућих ситуација

Презент може означавати и ситуацију која ће се остварити у будућности.Глагол по виду мора бити несвршен, а мора бити јасно – на основу прилошкеодредбе, контекста или говорне ситуације – да је реч о будућој ситуацији. Ако бисе такав презент заменио футуром првим, обично би се употребио одговарајућисвршени глагол. Све примере ћемо, као што то предлаже Сладојевић (1966),поделити у две групе.

I. Говорник оваквом употребом презента изражава чврсто уверење,сигурност у (из)вршење радње у будућности:

20

(11) Ако ми је не доведеш, на теби нема главе (Сладојевић 1966: 66).(12) Петар стиже сигурно, чврсто је обећао (Станојчић 2008: 387).

Овоме се могу додати и примери у којима говорник изражава намеру данешто учини:

(13) Идем ја! [кад неко изражава намеру да пође].(14) Хајд, Илија, двору бијеломе, / а ја идем своме винограду (Стевановић 1979,нар. песма;).(15) Одлазим кући и не враћам се више овамо (Станојчић 2008: 387).

Због тог јаког субјективног става, Сладојевић (1966), Стевановић (1979) иСтанојчић (2008) ово значење презента сматрају модалним. Ипак, то што се у свимовим примерима може употребити само несвршени глагол, баш као и кад је упитању апсолутни презент, указује на то да је у свима њима у питању релативнозначење презента: говорник се сели из ТГ у неки тренутак у будућности, и будућурадњу посматра као садашњу у односу на тај будући тренутак. Уз то, међутим, уовим примерима постоји и јака модална компонента. Таква употреба презентамогла би се објаснити на следећи начин: да би се ТГ „преселио“ у будућност – којаје „простор“ још неистражен и непознат – потребна је врло јака сила; та сила јенеки субјективни став говорника – став уверености, сигурности да ће се нештодесити, намере да се нешто деси и сл. У том смислу то значење је и модално, имогло би се сматрати релативним значењем с јаком модалном компонентом.

II. Модално значење је слабије изражено, чак и врло бледо. Ово значење јечешће него претходно (Сладојевић 1966). Такви примери били би:

(16) Враћа се за дан, два (Танасић 2005б: 382, Селимовић).(17) Почетком априла излази из штампе књига ... (Танасић 2005б: 382, НИН).(18) Перес и Шевернадзе састају се у Њујорку (Танасић 2005б: 382, Политика).

Треба имати у виду и овакве примере:

(19) Сутра је субота.(20) Ове године Ускрс је 27. априла.

У примерима 16–20 модална компонента је, заиста, много слабија, а унекима од њих је и нема. Међутим, Танасић (2005б) истиче да радње о којима јереч морају бити такве да се могу планирати.10

У датим примерима, психолошки гледано, као да нема „селидбе“ ТГ изсадашњости у будућност, него се домен садашњости шири тако да обухвата и деобудућности. Тиме се имплицира да будућност није далеко – практично је надохват руке, „може се досегнути из ТГ“, са гледишта говорника већ је својинасадашњег тренутка. Насупрот томе, футур први означава радњу која се разуме каода ће се десити у будућности – другим речима, „иза“, „преко“ границе којараздваја садашњост и будућност. Стога једна иста будућа ситуација може бити

10 Танасић тврди и следеће: ако вршење радње не зависи ни од чије воље, онда такав глагол неможе презентом изражавати будућност: не може се рећи Сутра ме боли глава. Међутим, реклибисмо да је могућ и такав пример, али уз јаку модалност, нпр.: Ако данас не будем носила капу,видећеш – сутра ме боли глава. Такав пример би, онда, припадао групи I.

21

исказана и презентом и футуром – али, исказана презентом, она је психолошкиближа него ако исказана футуром. На пример, ако кажемо Милан се враћа задан-два, време између садашњег тренутка и Милановог повратка доживљавамокао краће него кад кажемо Милан ће се вратити за дан-два; или, ако кажемо Овегодине идемо на летовање, вероватно подразумевамо да смо већ све испланирали,уплатили и сл., док се то не подразумева ако кажемо Ове године ћемо ићи налетовање. То ширење садашњости на рачун дела будућности опет је могућезахваљујући модалности – само је она сада слабија, своди се на испланираностбудуће ситуације.

У највећем броју случајева презент за будућност заиста се може заменитифутуром. Међутим, у неким случајевима то није могуће: не може се рећи Сутра ћебити субота, а не би било обично рећи ни Ове године Ускрс ће бити 27. априла. Утим примерима није у питању ситуација коју је испланирао појединац, негоситуација која ће се без икакве сумње остварити, на основу утврђене конвенције.

5.1.3. Презент у приповедању

I. Приповедање догађаја из прошлости („приповедачки / наративни презент“)

У питању је презент којим се причају догађаји из прошлости. У таквимпримерима мора бити јасно да прича припада прошлости; то се постижевременском одредбом (пр. 21, 22) или је ствар контекста.

(21) Једанпут иде стари амиџа ко неки седи мандарин (Танасић 2005а: 148,Јакшић).(22) Тај обичај добива маха у доба Ренесансе и преноси се постепено награђански сталеж (Танасић 2005а: 148, ЈФ).

Презент у приповедању може означавати догађаје, којима се прича „померадаље“. Тада могу бити употребљени и свршени и несвршени глаголи. Пошто сеприповедањем исказује след ситуација, и једни и други глаголи јављају се унизовима.

У следећем примеру за означавање следа догађаја употребљени су свршениглаголи:

(23) Из кухиње, срећом, допре лупање, и прекине мучни мук. Ана отрчи (Танасић2005а: 154, Божић).

След догађаја могу означавати и несвршени глаголи. Тада се слушалац /читалац уводи као посматрач у ситуацију о којој се саопштава; њему се сугеришеда се обрео у својеврсној садашњости (Танасић 2005а: 149).

(24) И Срби крећу. Прелазе убрзаним ходом Топлицу и огранке Копаоника(Танасић 2005а: 150, Политика).

У примеру 24, кад би се презент заменио перфектом, гл. вид би се мораопроменити: И Срби су кренули. Прешли су убрзаним ходом Топлицу..., што указујена то да ту радње нису приказане као процеси у току, него као целине – што језначење свршеног вида.

22

Сличан је и следећи пример, у којем се несвршеним глаголима исказујусукцесивне, али веома кратке радње; стога читалац има утисак да гледа успоренфилм. Таква наративна целина завршена је аористом:

(25) Павле нишани: лице му се издужује, десно око путује низ цев, стаје на нишани тражи срце погуреном Немцу што иза дрена провирује и пуца из аутомата. Прстна обарачу се сам помера: пуцањ и трзај кундака кроз плави прамичак дима.Немац полако пада. Павлу срце задрхта и он дубоко уздахну (Танасић 2005а: 152,Ћосић).

У приповедачком тексту несвршени глаголи могу означавати и статичнеситуације или стања, који теку истовремено (пр. 26). Они се могу увести аористомили свршеним презентом, који су радњу „померили даље“ и довели до тог стања(27):

(26) Црногорац везе и кити све брже и брже, све лепше и смелије, а мокри ирасањени кулучари, занесени и неосетљиви за све остало, прате песму каосопствену, лепшу и светлију судбину (Танасић 2005а: 148, Андрић).(27) Павле застаде и наслони се на дрен. Борце више не распознаје. Они седе угомилицама и пуше, сакривајући цигарете у шаке. Све мање и све тише говоре.Вук се љути на пушаче (Танасић 2005а: 151, Ћосић).

Што се тиче тога какве је природе презент у приповедању, у литературипостоје различита мишљења. Стевановић (1979) (в. и Станојчић 2008: 386) сматрада је он релативни.11 Међутим, Сладојевић (1966) сматра да се о релативномпрезенту у приповедању може говорити само кад су у питању несвршени глаголи,и то кад се ситуације описују (како је у пр. 28, а и у пр. 26 и 27):

(28) Кад ујутру бео дан освану, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опрематина језеро. Чобанин је весео, а девојка царева тужна, сузе пролива, па је чобанинтеши (Сладојевић 1966: 12, нар. приповетка.).

Насупрот томе, кад радње припадају основном приповедачком низу, а то суоне које „мијењају стање ствари“ (Сладојевић 1966: 18), у питању је безвременскипрезент – било да је у питању презент свршених (пр. 29, такође и пр. 23) илинесвршених глагола (пр. 30, такође и 24, 25):

(29) Кад се наврши година, он дође господару своме и заиште да му плати штомисли да је заслужио (Сладојевић 1966: 24, [нар. прип.]).(30) Од 1868 почиње проповед „нове науке“ међу Србима. Каравелов .. у својимкритичним чланцима ... устаје против идеалистичке естетике ... Али главни посаоизводи Светозар Марковић... (Сладојевић 1966: 24, Скерлић).

II. Приповедање замишљених догађаја

Реч је о примерима као што је следећи:

11 Танасић (2005а, 2005б) о њему говори у поглављу „Временска транспозиција презента“ – сматрага транспозицијом у прошлост, што је посебно значење које он сматра различитим од релативног.

23

(31) Кад се сврши рат, што ћу да се науживам. Узмем чамац, спремим суву хрануза неколико дана, удицу за пецање рибе и кренем низ Мораву ... (Танасић 2005а:161, Ћосић).

5.1.4. Презент који означава понављање радње у садашњости (в. т. 4.2, 4.3).

5.1.5. Презент у пасиву

Танасић (2005а, 2005б) разликује два случаја:

I. Једнократне радње у апсолутном презенту исказују се искључиворефлексивним пасивом; глагол мора бити несвршен:

(32) У Кнез-Михаиловој улици гради се нова пословна зграда (Танасић 2005б:370).

Од неких глагола немогуће је направити овакав пасив, зато што би се ондадобио повратни глагол: Брата спасавам! – Није исто што и Брат се спасава.

У приповедачком презенту могућ је и партиципски пасив, са презентомгл. бивати (пр. 33) и бити (будем) (пр. 34) (Танасић 2005а: 157):

(33) Године 1847. излази Вуков превод Новог завјета и бива анатемисан уцрквеним круговима (Танасић 2005а: 157, НИН).(34) Арапин, који је за то време спавао у храму, буде оптужен да је убио Јеврејина(Танасић 2005а: 157, Павић).

II. Кад су у питању понављане радње, могућа су три случаја:

• рефлексивни пасив, који је чешћи:

(35) Ту се, на ћупријској огради од камена, излажу на продају прве трешње(Танасић 2005б: 372, Андрић).(36) Ово се питање све чешће и све озбиљније поставља и на најзначајнијимместима (Танасић 2005б: 372, НИН).

• партиципски пасив, тј. презент глагола бивати с трпним придевом:

(37) Невоља је и у томе што се међу нама неке осетљиве ствари прећуткују илизаташкавају и тиме бивају искључене из наше културе (Танасић 2005б: 373, НИН).

Ове конструкције су карактеристичне за новинарски и научни језик, гдереченица мора бити прецизна. Наиме, оваква конструкција експлицитно исказуједа је у питању пасив. Кад би се уместо партиципског пасива у неким примеримаупотребио рефлексивни пасив, он би био идентичан са повратним глаголом иреченица би се могла погрешно разумети. Тако, у пр. 38 реченица сарефлексивним пасивом (...се идентификују...) могла би имати и сасвим другачијезначење:

(38) Бивши чланови погрешно а приори бивају идентификовани са непријатељскинастројеним појединцима (Танасић 2005б: 374, НИН).

24

• конструкција која се састоји од презента глагола бити (будем) и трпног придева:

(39) Међу овцама увек ован буде одликован (Танасић 2005б: 374, Марјано).

5.2. Модална употреба

5.2.1. Употребљен са заповедном речцом нека, презент има значење заповести икомплементаран је императиву, јер се односи на лица која не учествују укомуникацији (пр. 40) или, како то напомиње Танасић 2005, нису идентификована(пр. 41). Тај се презент, дакле, употребљава само у 3. л. једнине и множине:

(40) Нека Марко одмах дође!(41) Ко не може да иде, нека остане (Андрић).

5.2.2. Употребљен с да,12 презент има опет императивно значење, али се можеупотребити у сваком лицу. У следећим примерима употребљен је у 2. и 3. лицу:

(42) Искрено да ми кажеш какав сам ја човјек (Танасић 2005а: 166, Сушић).(43) Да знаш да ћу те сабити у земљу (Танасић 2005а: 166, Андрић).(44) После борбе десетари да ми поднесу извештај (Танасић 2005а: 166, Ћосић).

Између овако употребљеног презента и императива има разлика (осим тогашто се императив не може употребити као наредба неприсутним лицима). Танасић(2005б) наводи, између осталих, и следеће примере:

(45) Пази се. – Да се пазиш.(46) Уђите. – Да уђете.(47) Бочицу чувајте на хладном месту (рецепт).

Наиме, први пар примера нам указује на то да презент не би могао битиупотребљен кад саговорнику прети непосредна опасност (некоме коме претинепосредна опасност нећемо рећи Да се чуваш!), а лекар неће позвати пацијента дауђе у ординацију са Да уђете!. Последњи пример, где се императив не можезаменити презентом, указује на то да се упутство може исказати искључивоимперативом (Танасић 2005а: 167).

Могли бисмо рећи да презент изражава строжу заповест, која искључујесавет и упутство. То није ни нарочито учтив облик: не постоје семантички разлозизбог којих би лекар могао да каже Ви тамо, сада да уђете, али би то са гледиштаучтивости било крајње неприкладно.

Презент са да може бити употребљен и у 1. л. јд. или мн.:

(48) Да погледамо сада писане изворе (Танасић 2005а: 167, Слијепчевић).(49) Само ову потеру да претрпимо (Танасић 2005а: 168, Ћосић, у оквируделиберативних питања).

12 То није конструкција да + презент, која се употребљава напоредо са инфинитивом послемодалних и фазних глагола и која служи само за именовање радње (Морам поћи – Морам да пођем;Престала је плакати – Престала је да плаче). Презент у таквој конструкцији није употребљен нивременски ни модално. По значењу, у пр. 42–52 да би се могло интерпретирати као заповеднаречца, а не везник.

25

Такав презент, иако је у 1. л. јд., може исказивати и заповест или подстицајсаговорнику:

(50) И да те видим на предизборној конференцији (Танасић 2005: Сушић). – То,заправо, значи „Да дођеш на конференцију!“.(51) Да чујем шта хоћеш (Танасић 2005а: 168, разг.). – То, заправо, значи „Кажишта хоћеш“.(52) Него, да те још мало видим (Танасић 2005а: 168, Сушић). – Значење је „Пустиме да те још мало видим“.

Презент с да употребљава се у делиберативним питањима (општим ипосебним), којима се не тражи обавештење, него савет или упутство, и на које сеодговор не даје обавештајном, него императивном реченицом (в. Поповић 1997/98:24):

(53) Да ли да му се јавим?(54) Да му се јавим?(55) Шта да радим?(56) Кад да дођем?

5.2.3. Презент у одричном облику, углавном од свршених глагола, употребљавасе у упитним реченицама којима се пита за узрок невршења радње:13

(57) Што не седнеш?(58) Зашто ми, брате, не дођеш?

По М. Ивић, тим презентом се износи ситуација која подразумева бар двествари: констатује се неизвршеност неке радње у ТГ и сугерише се њеноизвршење.

5.2.4. Модални презент се употребљава и у разним врстама зависних реченица.

• Условне реченице именују ситуацију која није стварна; из тог модалногконтекста и сам презент који је у њима употребљен стиче модално значење, причему не губи и временско значење (због чега условна реченица да ми поклоне билошта значи нешто друго него условна реченица да су ми поклонили било шта, аусловна реченица да имам времена значи нешто друго него да сам ималавремена):

(59) Да ми поклоне било шта, не бих на то пристао. = „Ако / кад би ми поклонилибило шта...“(60) Да имам времена, гајила бих цвеће. = „Кад бих имала времена...“

• У неким временским и односним реченицама презент свршених глагола можебити замењен футуром другим, што указује на његову модалност:

(61) Кад / чим завршим посао, изаћи ћу у шетњу.(62) Ко дође, лепо га дочекај.

13 Танасић (2005а: 169) истиче да такав презент не мора увек имати модални карактер: – Попијешли таблету кад те глава заболи? – Не попијем. – Зашто не попијеш? – Није ми саветовао лекар.Тај презент означава понављану радњу.

26

• Презент је модални и у намерним реченицама, које исказују оно што још увекније реализовано, него је сврха ситуације исказане вишом реченицом:

(63) Узео је такси да стигне на време (Поповић 2005: 324).(64) Павле позва Учу и Гвоздена да се договоре (Танасић 2005а: 170, Ћосић).

Уместо презента у тим реченицама се може употребити потенцијал (... да бистигао на време; ... да / како би се договорили), што такође указује на модалнуприроду презента.

Уз глаголе свесно предузетог кретања и кад је субјекат у обе реченице исти(нпр. Марко је отишао да спава) презент с везником да је заменљив инфинитивом(Марко је отишао спавати) – као да је у питању конструкција да+презент(Поповић 2005: 324–325).

• Презент је модални и у модалним изричним реченицама, које не означавајустварну ситуацију, него ону чија се остварење наређује, захтева, жели, планира исл. (в. Поповић 2008: 312). Њима се најчешће допуњавају глаголи којима сеисказује заповест, захтев и сл. (пр. 65, 66), они којима се исказује жеља (пр. 67) иразличити други глаголи (пр. 68):

(65) Марко је рекао Ивану да му врати плоче.(66) Молио ме је да му помогнем.(67) Марко је желео да студира медицину.(68) Марко је покушао да нађе карте за утакмицу.

Кад је субјекатски појам у модалној и вишој реченици исти, предикат вишереченице може се допунити и инфинитивом: Марко је желео студиратимедицину; Марко је покушао наћи карте за утакмицу.

6. ПЕРФЕКАТ

6.1. Основно значење перфекта, које он има и у другим индоевропскимјезицима, јесте значење прошле радње чије последице важе и после те радње. То јетзв. резултативно значење, по којем се перфекат разликује од правихпретериталних времена – аориста и имперфекта.

6.1.1. У типичном случају, перфекат је резултативан за садашњост: прошла радњаје оставила последице које важе у ТГ. На пример, како каже Живковић (1973), аконеко каже да је написао писмо, примио пакет, добио новац и др., онда можемопретпоставити да он у ТГ има то писмо, пакет или новац.14

Како каже Јесперсен (в. у Живковић 1973), у том значењу перфекатпредставља садашње стање као последицу прошлих догађаја, па се може сматрати

14 Управо због такве своје семантике перфекат се у индоевропским језицима гради од презентапомоћног глагола и партиципа перфекта (а то је у словенским језицима радни глаголски придев):партиципом перфекта означена је радња која (из)вршена у прошлости, а презентом помоћногглагола означена је веза те прошле радње са садашњошћу. Та веза са садашњошћу остаје и каднема помоћног глагола (код крњег перфекта): – Где нам је Марко? – Отишао (Живковић 1973).

27

варијантом садашњости, а не прошлости. На то нам указује могућност да уз његастоји прилог сада: Сада сам довољно јео (=„Сада сам сит“).

Милка Ивић (1980) наводи минималне парове реченица у којима перфекатозначава резултативност прошле радње у садашњости, а плусквамперфекатозначава да последице те радње више не важе (в. и т. 8.1):

(1) Мара се удала за неког правника из Баваништа.(1а) Мара се била удала за неког правника из Баваништа.

Док се из пр. 1 разуме да је Мара сад удата, пр. 1а разумемо тако да она сад нијеудата (у међувремену је умрла, остала удовица или се развела) (Ивић 1980).

Пошто је значење успешног завршетка радње карактеристично за свршенивид глагола, перфекат има значење резултативности пре свега кад се гради одсвршених глагола. Ипак, у литератури се наводе и примери резултативногперфекта од несвршених глагола. Тако Катичић (1981) даје следећи пример: кадмајка каже за дете

(2) Гледај га. Играо се у блату,

јасно је да она не говори толико о његовој игри у прошлости колико о томе какоон сада изгледа (да је прљав).

Међутим, често се несвршени глаголи у погледу означавањарезултативности понашају другачије него свршени. Погледајмо следеће примере:

(3) Отворили смо прозор.(4) Били смо отворили прозор.(5) Отварали смо прозор.

Пр. 3 имплицира да је прозор сада отворен, јер перфекат свршеног глаголаима резултативно значење. У пр. 4 експлицитно је (употребом плусквамперфекта)речено да ми јесмо у једном тренутку отворили прозор, али резултати те радњевише не важе (одакле и вероватноћа да се та реченица продужи, рецимо, речима...али смо га после затворили); дакле, на основу употребљеног глаголског обликајасно је да је прозор сада затворен. У пр. 5 само се каже, употребом перфектанесвршеног глагола, да је радња у прошлости извршена, а не каже се ништа о томеда ли је прозор сада отворен или није; али пошто није употребљен перфекатсвршеног глагола, закључујемо да је прозор сада затворен15. Међутим, прошларадња је ипак оставила неке последице, јер пример 5 можемо продужити са ...па језато сада у соби тако хладно. Дакле, могло би се рећи да свршени глаголи уперфекту означавају непосредну резултативност, а несвршени глаголи имајузначење некакве посредне резултативности.

6.1.2. Перфекат има резултативно значење и у следећим примерима, само што тарезултативност важи не за ТГ, него за ситуацију која се понавља:

15 Танасић (2005) каже да перфекат несвршених глагола значи да резултат прошле радње нијеактуелан у ТГ (нпр. Јелена се удавала, а Марија није значи да Јелена више није удата, за разлику одЈелена се удала, а Марија није, где је јасно да је Јелена удата). Међутим, пре бисмо рекли да јенесвршени глагол неутралан у погледу информације о резултативности, те да ми само на основутога што није употребљен свршени глагол закључујемо да непосредни резултати те радње не важеу ТГ.

28

(6) Кад су се сватови накупили и накитили, стари сват их позива да пођумладином дому (Танасић 2005б: 402).(7) Кад је истраживач формулисао предмет истраживања..., он је учинио првикорак у одговору на питање (Танасић 2005б: 402).

У тим примерима могуће је уместо перфекта употребити презент свршенихглагола, али он не би имао компоненту резултативности.

6.1.3. Резултативно значење има и тзв. квалификативни перфекат, који означаваразличите затечене ситуације или стања; она су могла настати после стварне (пр.8, 9) или замишљене радње / процеса у прошлости (пр. 10, 11):

(8) Ту је вода са силом својом градећи себи пут одсјекла Карпатске планине одсрпскије(х) (Вук, из Маретића).(9) Град се савио поред обале као шарена гусјеница (Стевановић 1979: 611,Лалић).(10) Све планине које су се по Србији разгранале могу се раздијелити на дваглавна стабла (Вук, из Маретића).(11) А села се као пеге расула по равници (Стевановић 1979: 611).

У неким примерима из приповедања та се резултативност односи напрошлост, тј. важи у неком прошлом тренутку (који се у пр. 12 разазнаје изконтекста, а у пр. 13 је означен приповедачким презентом); то би, онда, биорелативни перфекат са резултативним значењем:

(12) Испод планинских коса у недоглед се пружило пространо поље (Стевановић1979).(13) Веђе му се састале на челу, а оне црне очи севају (Стевановић 1979: 610–611,Лазаревић).

6.2. Међутим, перфекат данас нема само резултативно значење. П. Ивићобјашњава (на примеру говора галипољских Срба) како је текао развој његовогзначења: појам резултативности обухвата (1) извршену радњу у прошлости безобзира на време њене реализације и (2) стање које је иза те радње остало; затим јеојачао први елеменат, док је други изгубио важност до те мере да данас више нијенеопходан. Тако је перфекат почео да означава прошлу радњу као чињеницу (ИвићП. 1953–1954: 259–260). Такав перфекат често налазимо у приповедању, кад сеперфектом износи низ сукцесивних радњи.

6.3. У приповедању перфекат може бити употребљен на следеће начине.

(а) Радње означене перфектом могу припадати основном приповедачкомнизу, тј. означавати догађаје који причу померају даље. Тако могу битиупотребљени и наративни презент и наративни аорист, али у односу на њихперфекат у приповедање уноси мирнији тон (пр. 14). А кад помери радњу за коракдаље, перфекат може бити смењен релативним презентом, који износи стања упрошлости (пр. 15):

(14) Мића је застао, извадио марамицу и обрисао Ненадово лице, затим га узео заруку и повео га кући (Стевановић 1979: 615, Б. Ћосић). – Уп. Мића застаде,

29

извади марамицу и обриса Ненадово лице...; Мића застане, извади марамицу иобрише Ненадово лице...(15) Лице је приљубио чврсто уз лишће и младу кору. Тешко је издржати толикусласт у таквом положају. А девојка не престаје да игра (Андрић).

(б) Перфекат несвршених глагола може означавати трајне ситуације упрошлости – континуиране радње или стања (пр. 16). Трајна стања означенаперфектом могу бити позадина, основа за догађаје исказане аористом илипрезентом свршених глагола (пр. 17), а могу трајати и за време тих догађаја (пр.18):

(16) Мали ужеже свијеће и намах се показаше дјевојке, те су пјевале, куцале се ииграле све до пола ноћи... (Танасић 2005б: 408, нар. прип.).(17) Али царев син није хтио никако слушати, него узме новаца за пута, узјашесвога коња, па пође у свијет тражити Баш-Челика (Баш-Челик).(18) Цар одведе путника у врт, где га је чекала царица, најлепша лутка на свету.Она замоли путника да се прошета с њоме кроз врт и показа му своје омиљеноцвеће (Д. Максимовић).

6.4. Употребљен у неким врстама зависних реченица (пре свега изричним иодносним) перфекат има релативно значење: означава радњу која је прошла уодносу на неки други тренутак (означен предикатом више реченице), а не ТГ. Тајтренутак може бити прошли (пр. 19, 20) или будући (пр. 21):

(19) Сад је дознала да су се њени преселили (Стевановић 1979: 615, В. Петровић).(20) Данас се одржавају избори и јавност ће већ сутра сазнати ко је победио(Танасић 2005б).

Релативни перфекат може се употребити и у приповедању, кад означаваситуације које су прошле у односу на друге прошле ситуације (означенеприповедачким презентом или приповедачким аористом):

(21) Послије вечере пита цар шуру свога куд је пошао, а овај му одговори датражи Баш-Челика... (Баш-Челик).

Ситуација означена релативним перфектом може се понекад исказати иплусквамперфектом:

(22) Онда пређосмо у посебно, дограђено одељење, налик на кулу, где је мајсторуредио радионицу. = ...где је мајстор био уредио радионицу.

6.5. Перфекат пасива

6.5.1. Конструкција са глаголом јесам / бити и трпним придевом некада сеинтерпретира као перфекат пасива, а некад као копулативни предикат (који сесастоји од копуле и трпног придева). На одговарајућу интерпретацију могуутицати различити чиниоци, између осталих и следећи (в. Танасић 2005б):

(а) Конструкција се интерпретира као копулативна ако трпни придев нијенастао од прелазног глагола (пр. 23) или ако је изгубио семантичку везу сглаголом (пр. 24), ако је трпни придев у напоредном односу с обичним придевом

30

(пр. 25), или кад је глагол свршен, а одредба указује на трајање или понављањерадње (пр. 26, 27):

(23) Марко је нешто замишљен.(24) Он је учен, па га сви цене.(25) Куће су окречене и простране.(26) Соба је целог дана добро осветљена.(27) Биро је понекад затворен.

(б) Насупрот томе, конструкција се интерпретира као пасивна онда кад је радњавременски везана за прошлост помоћу одредбе (пр. 28, 29) или кад се експлицитноисказује агенс (пр. 30):

(28) Школа је летос окречена.(29) Док је камион стајао, украдена је роба.(30) Партизанов тренер је опоменут од помоћног судије.

6.5.2. Пасив за понављане прошле радње исказује се и конструкцијом бивати (уперфекту) + трпни придев (Танасић 2005б):

(31) Све је обично бивало изглађено и уређено речима.

Пошто глагол бивати има значење итеративности, употребљени глаголможе бити и свршен и несвршен.

6.6. У примерима као што је следећи:

(32) Јаши вранца, иди у Котаре, обоје смо изгубили главе!(33) Воз иде брзо, стигли смо за десет минута! (=стижемо / стићи ћемо)

перфекат се сматра модалним (Стевановић 1979, Танасић 2005б), будући даизражава ситуацију у чије је остварење говорник уверен. Међутим, таква употребаперфекта слична је употреби презента за будућност: захваљујући уверености да ћесе ситуација остварити, говорник се „сели“ из ТГ у неки будући тренутак ипосматра ситуацију као већ остварену. Стога та употреба перфекта задовољавадефиницију релативног перфекта, уз напомену да он има јаку модалнукомпоненту.

6.7. Модални перфекат

6.7.1. Употребљен с да, означава заповест или забрану – још строжу него што јеона означена презентом:

(34) Да си сместа изашао!(35) Да се случајно ниси померио!

6.7.2. Употребљава се у условним реченицама (за прошли неостварљив услов); утом модалном контексту перфекат, ипак, задржава и своје временско значење(због чега има другачије значење него презент, који изражава садашњинеостварљив услов):

31

(36) Да смо могли, помогли бисмо му.(37) Да је вест на време примљена, било би све другачије.

7. КРЊИ ПЕРФЕКАТ

Крњи перфекат је облик перфекта без помоћног глагола.16 Он у основи имаиста значења као и облик пуног перфекта, али има и своје специфичности,углавном стилске природе.

7.1. Кад има резултативно значење, њиме се може истицати новина,неочекиваност догађаја, одн. изражавати емоционални став према некомдогађају:

(1) Стигли нам гости!

Због тог значења новине крњи перфекат је нарочито погодан за новинскенаслове, у којима треба да скрене пажњу читаоца на текст (пр. 2). Међутим, он је утим насловима постао и клише, тако да у многим случајевима има само обичнорезултативно значење (пр. 3):

(2) Чистач ципела постао спортски краљ века (Танасић 2005б: 396, Политика).(3) Почео зимски распуст (Танасић 2005б: 396, Политика).

Резултативно значење крњег перфекта препознаје се и у пословицамакојима се коментарише неки актуелни догађај:

(4) Нашла врећа закрпу.(5) Брада нарасла, а памет не донела.(6) Дошли дивљи, па истерали питоме.

7.2. Међутим, у пословицама као што су следеће:

(7) Што колевка заљуљала, то мотика закопала.(8) Гдје лажа омркла, ту и осванула.

крњи перфекат означава радњу која је свевремена, која се стално понавља(може се заменити презентом).

7.3. Крњи перфекат се употребљава у приповедању. Поменућемо два случаја:

(а) Може се употребити као уводни глаголски облик у нарацији. Тада ствараслику почетне ситуације, у којој ће се затим нешто дешавати (на том месту, усличном значењу, може да се употреби и презент, док перфекат није такосликовит):

16 У питању је облик који нема помоћни глагол, а не облик који је настао испуштањем помоћногглагола ради постизања текстуалне кохезије. Стога подвучени облик у реченици Дошли су намгости и донели цвеће није крњи перфекат, јер се помоћни глагол подразумева.

32

(9) Био једном један краљ и имао три сина.(10) Вила гнијездо птица ластавица.(11) Перица и Јовица носили огроман, тежак ормар на двадесети спрат некогсолитера и, када су стигли на седамнаести спрат, Перица каже Јовици...

(б) Кад се приповеда у презенту, крњи перфекат означава да је радњапретходила тим ситуацијама исказаним презентом и да њени резултати важе утренутку вршења тих радњи:

(11) Кад тамо дођу, онда одсједну коње, па се мало одморе, а везирски синовиспремили вечеру и свега доста (Танасић 2005б: 408, нар. прип.).(12) Већина је још будна. Суше обојке поред ватре, преплићу опанке, или простогледају у жеравицу. Међу њима се нашао однекуд неки Црногорац, ухватили гасејмени на друму па кулучи већ неколико дана (Танасић 2005б: 408, Андрић).

7.4. Крњи перфекат има и своју административну употребу. Њиме се износико је неки посао урадио:

(13) С руског превео Милован Глишић (Танасић 2005б: 397).(14) Обрачунао / Одобрио ... (Танасић 2005б: 397).

Слично је и у биографијама у којима треба укратко саопштити најбитнијечињенице из нечијег живота:

(15) Рођен у Д. Студирао књижевност у Б. Завршио класичну филологију. Радиокао гимназијски професор у Н. Објавио романе... (Танасић 2005б: 398).

7.5. У свом модалном значењу, употребљава се у жељним (оптативним)независним реченицама – за исказивање жеље, тј. у говорним чиновимаблагослова, поздрава, наздрављања, клетве и сл.:

(16) Жив био!(17) Живели! (здравица)(18) Бог ти помогао!(19) Лијепа ли је, гром је убио! (Танасић 2005б: 410, Ћопић)(20) Никад среће немали!

7.6. Крњи перфекат може имати и условно модално значење, у конструкцијамаса понављањем (први пут у потврдном, други у одричном облику):

(21) Бежао, не бежао – нећеш утећи.

7.7. У народној поезији употребљава се ради постизања потребног бројаслогова (када би помоћни глагол унео још један слог). Ова употреба немасемантичку подлогу, него је ствар форме:

(22) Кад Момчило опазио војску...

33

8. ПЛУСКВАМПЕРФЕКАТ

8.1. Како то истиче Сладојевић (1966: 58), плусквамперфекат означава прошлурадњу чији је резултат важио (тј. био је актуелан) у прошлости; то опште значењеможе се конкретизовати на два основна начина:

I. Резултат радње означене плусквамперфектом важи у време вршења неке другепрошле радње (која за њом следи и која је означена неким другим претериталнимвременом):

(1) Попеску беше угасио свеће на клавиру и свираше напамет, мени се учинилепше него икад, увертиру Телову (Сладојевић 1966: Л. Лазаревић).(2) Бакоњи бјеху прионуле очи уз манастир те се препаде кад многи гласовизаграјаше (Сладојевић 1966: С. Матавуљ).

II. Резултат радње означене плусквамперфектом више не важи у садашњости, јерга је поништила нека друга прошла радња:

(3) Пошли смо били, али нас је једна четничка патрола скренула с пута(Сладојевић 1966: М. Лалић).(4) Кад сам чула да је већ положио први испит, ја сам се била обрадовала. Али суми затим рекли да је одустао од свих других испита и моје радости је нестало(Ивић 1980).

Радња која је дезактуализовала радњу означену плусквамперфектом немора бити исказана, него се може и подразумевати: реченица Он је у прошлипетак био назебао значи да је он сад већ добро (Ивић 1980). М. Ивић наводиминималне парове примера у којима перфекат и плусквамперфекат имају јасноразличито значење: први означава да је резултат радње актуелан у тренуткуговорења, а други да је ефекат радње у међувремену поништен:

(5) Ја сам га ставила на сто. (Ти га, молим те, склони у орман.) – Остављенипредмет стоји на столу.(5а) Ја сам га била ставила на сто. (Да ми је само знати ко га узе?) – Предметавише на столу нема.(6) Ја сам га опрала. (Ено, суши се на тераси.) – То што је опрано сада је чисто.(6а) Ја сам га била опрала. (Откуд сад на њему ове мрље?) – Својство чистоће се умеђувремену поништило.

Стога плусквамперфекат и перфекат могу означавати радњу која сеодиграла у истом тренутку у прошлости: разлика између Уловио сам једну рибу иБио сам уловио једну рибу не мора бити у времену радње, него само у томе што јеу другом случају наглашено да говорник више нема рибу о којој је реч (Сладојевић1966: 60).

У вези са резултативном семантиком плусквамперфекта стоји и чињеницашто се он углавном гради од свршених глагола (како истичу нпр. Стевановић 1979и Радовановић 1990). Наиме, такво значење плусквамперфекта у складу је с тимшто се резултативна семантика типично исказује свршеним глаголима(Радовановић 1990: 184).

34

8.2. У вези са I значењем, треба напоменути да плусквамперфекат, обично укомбинацији с одговарајућим временском одредбом, може наглашаватиантериорност једне прошле радње у односу на другу. Милошевић (1982) наводиследеће примере:

(7) Кад сам ја дошла, они су отишли. – Хронологија догађаја је таква да сам првоја дошла, а онда су они отишли.(8) Кад сам ја дошла, они су били отишли. – Хронологија је обрнута: они суотишли пре мог доласка. У том случају се плусквамперфекат не може заменитиперфектом.

Треба напоменути да се у другом случају обично не оставља самоплусквамперфекту да означи хронологију, него се то чини и одговарајућимприлогом или речцом: ... они су већ били отишли. Исто и:

(9) А кад је стекла кредит, стање се на тржишту већ било изменило (Стевановић1979: И. Андрић).

К. Милошевић (1982б) истиче да, кад је хронологија догађаја јасна наоснову употребљеног везника, плусквамперфекат може бити редундантан, тј.заменљив перфектом:

(10) Пре него што сам ја дошла, они су (били) отишли (Милошевић 1982).

Сличну ситуацију можемо приметити и у односним реченицама у којимапредикат исказује радњу која претходи радњи више реченице: временски прилог једовољан да означи хронолошки однос међу радњама (пр. 11), а кад њега нема, тајоднос прецизира плусквамперфекат (12):

(11) Остала му је само бомба коју је раније био узајмио (Стевановић 1979, М.Лалић).(12) Сретоше ђавола који се бјеше претворио у калуђера, па га запиташе(Стевановић 1979, нар. прип.).

8.3. У литератури се срећу и мишљења да плусквамперфекат означава и радњекоје су се вршиле напоредо с неком радњом у прошлости, па и после ње.Стевановић (1979) наглашава да у тим случајевима треба потражити шириконтекст. На пример, ако се реченица Кажу да је једанпут исекао некакве Турке,па му је зато било одузето капетанство посматрана изоловано, чини се даплусквамперфекат у њој означава радњу која следи за оном која је означенаперфектом. Међутим, одмах иза те реченице следи ... но после повата друге Туркеи отме некакве камиле, те му се зато опет поврати, на основу чега видимо да серадња означена плусквамперфектом десила пре друге прошле радње (669). М.Ивић (1983: 97–98) такође констатује да плусквамперфекат увек означавапретхођење другој радњи, али да у неким случајевима није довољно остати уоквирима једне реченице, него узети у обзир и оне које следе.

8.4. С обзиром на то да плусквамперфекат има своје специфично значење, тј.неко које нема ниједан други глаголски облик, његово место у систему глаголскихоблика је стабилно. Насупрот проценама да он ишчезава (које даје нпр.Стевановић 1979: 664) стоје истраживања која указују на супротно (нпр.

35

Радовановић 1990: 184), односно констатације да је плусквамперфекат „и те какожива граматичка категорија“ (Ивић 1980: 93).

8.5. Обично се сматра да је плусквамперфекат, пошто означава радњу којапретходи другој прошлој радњи, увек релативно употребљен (Стевановић 1979:667).

9. АОРИСТ

9.1. Аорист у својој основној употреби означава доживљену прошлу радњу,независно од тога кад се она одиграла: управо (пр. 1) или раније у прошлости (пр.2). Аорист је у говору редак (како бележи Половина 1985: 100) и доживљава се каоекспресиван, стилски маркиран у односу на перфекат. Та маркираност се можепрепознати у свим примерима; нпр. у пр. 3 подразумева се да је оно на штаговорник саговорнику скреће пажњу необично, а у пр. 1 и 4 очит је емоционалнинабој који говорник има у вези с оним о чему говори:

(1) Испаде ми из руке (Половина 1985: 101).(2) Деца одоше у град, а ми старији још живимо на селу (Танасић 2005б: 424).(3) Чу / виде ли ти то? (разг.).(4) Ходала сам цео дан, отпадоше ми ноге (разг.).

У аористу се најчешће налазе свршени глаголи, али могу и несвршени.

9.2. Аорист се употребљава и у приповедању, где означава догађаје, који причупомерају даље. Динамичнији је и експресивнији него перфекат у тој употреби.

(5) С пролећа се Морава изли. Поплави њиве и ливаде у долини, људи се иселишеиз кућа у пољу и на брзину склепаше од прућа и блата колибе на падинама извандомашаја воде. Са зебњом су погледали доле... Дуну југ. Снегови се почешетопити. Набујали потоци су рикали и ровали обале. Навукоше свакојаки шљам икамен око Мораве (Танасић 2005б: 425, Ненадић).

Такав аорист може се комбиновати са (крњим) перфектом, кад означавадогађаје који се одвијају на позадини неког трајног стања, истовремено с њим,изазивају то трајно стање, и сл. (пр. 6, 7), а могу означавати и нагло, изненадномењање околности (пр. 8):

(6) Гонио пас срну.– Никада ме нећеш стићи! – рече му срна.(7) Још пре Ђурђевдана вратише се зидари и рад отпоче поново. Тачно у по летаби посао довршен. Испод лука се видело, у дну видика, парче модре Дрине, адубоко под њим је гргољила запењена и укрићена Жепа (Андрић).(8) Она ломи дијадеме, брошеве, огрлице и једе их, гута их с муком и смешнимгримасама; одједном се трже (Радовановић 1990: Ћосић).

Приповедачки аорист се обично сматра релативним (Стевановић 1979,Танасић 2005б); међутим, Сладојевић (1996) сматра да је такав аорист апсолутан:означава прошлост у односу на ТГ.

36

9.3. Аорист се употребљава и у пословицама као што су:

(9) Два лоша убише Милоша.(10) Ко се дима не надими, тај се ватре не огрија.

Аорист у њима означава радњу која се понавља, и која би се могла исказатии квалификативним презентом, одн. футуром. Танасић (2005б: 427) исправнопримећује да се у тим примерима „преко појединачног исказује нешто што јеопште“; додајмо да је у питању својеврсна метонимија (или, прецизније,синегдоха), због чега је такав начин именовања нарочито сликовит.

У неким пословицама аорист се употребљава као коментар конкретногдогађаја; тада има значење као што је оно описано у т. 1:

(11) Дођоше дивљи, па истераше питоме.

9.4. Аорист се употребљава и да означи будућу радњу:

(12) Па, мајко, ми одосмо, почела је офанзива (Танасић 2005б: 429, Ћопић).(13) Бежите, изгибосмо!

Овакав аорист обично се сматра модалним (Стевановић 1979, Танасић2005б), будући да је говорник убеђен да ће се радња о којој је реч догодити. Реклибисмо да је таква употреба аориста у начелу иста као употреба презента иперфекта за будућност: захваљујући уверености да ће се ситуација остварити,говорник се „премешта“ из садашњег тренутка у неки будући и говори „из“ њега,при чему ту ситуацију посматра као прошлу у односу на тај будући тренутак. Такото значење аориста задовољава дефиницију релативног значења (у којем јеприсутна и јака модална компонента).

10. ИМПЕРФЕКАТ

10.1. Што се тиче распрострањености имперфекта, Стевановић (1979) констатуједа га Вук у свом говору није имао, али га је употребљавао у преводу Новог завјета,под утицајем оригинала. Неки народни говори (они у Војводини и северозападнојСрбији) такође нису имали имперфекат, али је он чест у народним умотворинама(које су често из Црне Горе, Боке, Херцеговине и Санџака).

Стевановић такође примећује да је данас имперфекат нестао из већинеговора, а у књижевном језику је у ишчезавању.

10.2. Имперфекат, у ком могу бити само несвршени глаголи, означава ситуацијекоје су трајале у прошлости и које је говорник доживео (у говорима који познајутај облик):

(1) Неко те зваше испред прозора (Вуковић 1967).(2) Пијаху некакви радници у кавани (Вуковић 1967).

У приповедању се имперфекат употребљава да означи радње и стања којасу постојала у прошлости у тренутку кад их је перципирао наратор или јунакрадње:

37

(2) Пред нама се простираше непрегледна равница (Стевановић 1979).(3) Бакоњи се коса накостријеши, те потече ка старој мађупници [=манастирскојкухињи], из које куљаше дим и допираше граја, што никада није бивало прекодана. То су прековођани обртали два овна, а Бељан и Шкељо настојаху оковеликог котла, у коме је, канда, врио купус (Миновић 1987: 169, Матавуљ).(4) Јере Јозов Јерковић, Брзокус, Кушмељ, бјеше штапоног, врата као у дивокозе,главе округле и тврде, да је могао њоме букову даску разбити. Риђи му брцизатискиваху ноздрве и допираху до ушију. Зубима могаше нагристи плету[=новчић], а шакама сломити чврсту сухорину (Миновић 1987: 170, Матавуљ).

У примерима из разговорног језика као што су Одакле ви бесте?, Како сезвасте? имперфекат, како примећује Стевановић (1979) значи да је говорникнекад раније (у неком тренутку у прошлости) знао одакле је био питани, одн. какосе звао. Додајмо да се ту имперфекат употребљава ради ублажавања исказа: истереченице с презентом – Одакле сте?, Како се зовете? – имплицирале би дистанцуговорника према саговорнику, јер не би постојала компонента доживљености.

10.3. Имперфекат је забележен и у пословицама:

(5) Кад се синовац жењаше, стрица не питаше; а кад се ражењаше, и стринуприпитиваше.

Том пословицом се коментарише стварни догађај.

11. ФУТУР (ПРВИ)

11.1. Апсолутни футур

У свом основном, апсолутном значењу, футур први означава радњу која ћесе одиграти после ТГ – дакле, у будућности.

(1) Следеће школске године радићемо по новом програму.(2) Ти ћеш другу пушку набавити, / а у руке Мандушића Вука / биће свака пушкаубојита (Његош).(3) Док је ребара, биће и самара (нар. посл.).

Будућа ситуација се, осим футуром, може, под одређеним условима,означити и презентом несвршених глагола (в. презент за означавање будућихситуација – т. 5.1.2).

11.2. Релативни футур

11.2.1. Футур може означавати радњу која ће се догодити не после ТГ, него посленеког прошлог тренутка (означеног неким временом које означава прошлост).Тако је ситуација означена футуром припада, заправо, прошлости. Пошто сеовакав футур употребљава најчешће у приповедању, назива се приповедачки. Апошто се будућност одмерава не према ТГ, него према неком другом тренутку, тоје релативно значење футура:

38

(4) Мачвани се подигну и ударе на Љешницу, но прије него што ће ударитипоизопијају се (Стевановић 1979, Вук).(5) Онај исти који ће касније у Европи надбити Аваре, био је худе среће уМесопотамији (Стевановић 1979, Н. Нодило).(6) Једном стане се цар разговарати са својим синовима: – Куд се то дева род снаше јабуке? – На то ће рећи најстарији син. ... (Танасић 2005б, нар. прип.).

11.2.2. Стевановић (1979) наводи и да футур може означавати будућност и уодносу на неки будући тренутак:

(7) Ја ћу градит б’јела манастира, гдје ће живјет многи калуђери (Стевановић1979, нар. песма).

За коментар о том примеру в. т. 3.1.

11.3. За понављање радње у будућности в. т. 4.5.

11.4. Футур се употребљава да означи и радње које се понављају у садашњости.Те радње могу бити и нечији поступци, који су типични за ту особу (Ивић 1983)17.

(8) Ових дана ретко ћеш срести весело лице – све је тужно (Сладојевић 1966).(9) За поштена момка и од поштена рода слабо ће ко отети дјевојку, нити ћетакови момак отићи у отмицу (Стевановић 1979, Вук).(10) Никад ти он не скида пушку с рамена. А пошао у њиву, а у дрва, а у виноград,а у ливаду, свакад ће је понети (Сладојевић 1966).(11) То је такав човек: изујутра ће да устане, нешто ће да презалогаји... (Ивић1983).(12) Свакога ће ко у његов дућан уђе љубазно дочекати, услужиће га оним штотражи, а ако нешто нема у своме дућану, он ће свакога научити где то може наћи,тек ће свако из његова дућана задовољан изаћи (Стевановић 1979, Сремац).(13) Ко прст дâ, и руку ће дати (нар. посл.).

Означавање радње која се понавља у садашњости футуром носи извеснуекспресивност: говорнику се чини да се радња толико редовно врши да је сигуранда ће се она вршити и у будућности.

11.5. Модална значења

Стевановић примећује да сваки футур има нијансу модалности, будући даситуација њиме означена није још реализована; међутим, „ипак зато што се узимада то као извесно припада будућности у односу на садашњост ..., футур који самото значи, а уза њ нема неког посебног знака модалности – зовемо индикативним[апсолутним] футуром“ (1979: 671). Али баш зато што се та ситуација још нијеостварила, футур лако добија модална значења. Најважнија су следећа.

11.5.1. Футур може имати значење заповести. Заповест исказана овим обликоштрија је од оне исказане императивом – могла би се назвати неопозивомзаповешћу:

(14) Сад ћеш се лепо извинити за то што си рекао.

17 Стевановић такав футур назива квалификативни, али подразумева да он означава радње које сусе понављале у прошлости (1979: 673).

39

(15) Него ћеш ми цара поздравити да не води два своја сестрића (Стевановић1979: нар. песма).

11.5.2. Може означавати претпоставку:

(16) Јамачно ће бити и више оваквих примера (Стевановић 1979, Вук).(17) Прије ће бити истина да је Балшић узео нешто босанских земаља (Стевановић1979, Даничић).

11.5.3. Футур може означавати и намеру. У том значењу првенство има презент;ако он није могућ, употребљава се футур:

(18) [У аутобусу: особа А стоји на вратима, а особа Б жели да сиђе на следећојстаници.]

Б: Да ли силазите на следећој?А: Не силазим, али ћу сићи.

Силазите у првој реплици има значење будуће ситуације коју саговорникнамерава да оствари; Не силазим у другој реплици је употребљеноквалификативно („иначе не силазим на тој станици“), а футур значи „одлучила самда сиђем“, „имам намеру да сиђем“. Футур се мора употребити јер у тој речениципрезент већ постоји.

11.5.4. Футур се употребљава у делиберативним и реторским питањима:

(19) Како ћу га питати кад је он далеко од мене? = „Како да га питам...?“(20) Ко ће Зарожане одвратити кад што науме! (Сладојевић 1966).

11.5.5. У условним реченицама, за изражавање различитих нијанси: хтења / жеље(пр. 21 и 22), могућности (пр. 23), спремност (пр. 24 и 25), и др.

(21) Ако ћеш мене слушати, то да не чиниш (Стевановић 1979, Вук).(22) Ако ћеш ми учинити добро, учини ми док ми је потребно (Стевановић 1979,нар. пословица).(23) Ако се ја поред Ваше Свјетлости нећу помоћи, ко ће (Стевановић 1979, Вук).(24) Ми то можемо учинити ако ћемо прегорети неколико хиљада људи(Стевановић 1979, Вук).(25) Ако ћеш пустити к нама брата нашега, ићи ћемо (Стевановић 1979, Даничић).

11.6. Футур се може употребити и за ублажавање исказа. У пр. 26 тврдња јеублажена као претпоставка (уместо презента употребљен је модални футур), а упр. 27 захтев је ублажен тако што је наизглед померен у будућност (није исказанапсолутним презентом, него футуром):

(26) Па да видиш, и неће бити тако – дочега га комесар. – Чујеш ли како се читавачета ућутала? (Танасић 2005б).(27) Замолићемо нашег саговорника да нам каже нешто о томе. = „Молимо нашегсаговорника ...“

40

12. ФУТУР II

12.1. Како се то обично истиче, футур други се данас по правилу употребљава узависним реченицама – пре свега временским, условним и односним. Какопримећује Грицкат (1956), радње изражене футуром II имају везу с неким другимрадњама, и та веза тек треба да се оствари у будућности. При томе, радња зависнереченице треба да се догоди:

а) пре радње више реченице:

(1) Чим ја будем погледао, почни и ти да гледаш (Грицкат 1956).(2) Кад будем дошла, поразговараћемо о томе.

б) за време радње више реченице:

(3) Кад ја будем гледао, гледаћеш и ти (Грицкат 1956).

в) после радње више реченице:

(4) Кад ја будем погледао, ти ћеш се већ нагледати (Грицкат 1956).(5) Завршићу посао пре него што будеш дошао.

12.2. У пр. 1, 2, 4 и 5 футур II је еквивалентан презенту свршених глагола (=Чимја погледам..., Кад дођем..., Кад ја погледам..., ...пре него што дођеш). Ипак, какопримећује Грицкат (1956), између презента и футура другог понекад има разлике:

(6а) Носим ћерку одмах у амбуланту; ако лекар већ буде стигао, молићу га да јеприми преко реда. – Реч већ даје значење прошлог догађаја.(6б) Носим ћерку одмах у амбуланту; ако лекар стигне, биће добро. – Лекаревдолазак ће настати касније, док будемо у амбуланти.

12.3. Грицкат (1956: 91) примећује да радње исказане футуром II нису самозависне него су често и хипотетичне: није извесно да ли ће се оне уопштеостварити, или, ако хоће, кад ће, у којој мери, како и сл. То се види при поређењуфутура I и футура II, кад се нађу у истим положајима:

(7а) Човека који ће овамо доћи треба лепо да дочекате.(7б) Човека који овамо буде дошао треба лепо да дочекате.

У пр. 7а мисли се на једног, тачно одређеног човека, и исказује се исигурност у погледу његовог доласка. У пр. 7б будући посетилац није познат, а незна се сигурно ни то да ли ће уопште ико доћи; леп дочек треба приредити свакомеко би дошао. Дакле, садржај речи човек је у тим примерима другачији: у првојреченици то је „онај, поменути човек“, а у другој „било који човек“.

Милошевић (1982а) наводи следећи пар примера:

(8а) Моја сестра, која ће вас сутра посетити, донеће вам писмо.(8б) Моја сестра која вас сутра буде посетила донеће вам писмо.

У пр. 8а говорник има једну сестру, она ће саговорника сутра посетити идонети му писмо; односна реченица има функцију апозитива. У пр. 8б говорник

41

има више сестара (најмање две), једна од њих ће саговорника сутра посетити идонеће му писмо. Односна реченица има функцију атрибута.

На сличан начин моће се протумачити и пример који даје Стевановић(1979):

(9) Карахоџа им је оставио аманет да никада не остану из рата који се буде водиопротив Шваба.

Наиме, водиће се неки рат, али се не зна кад; да је речено који ће се водити,у питању би био временски одређени рат.

12.4. Код Вука и у нашој старијој књижевности футур други је означавао радњукоја је свршена са гледишта неког будућег тренутка (Кравар 1959/1960) и имаорезултативно значење (Катичић 1981):

(10) Него да ми вару наложимо..., па кад дође лијеп данак Петров [=Петровдан],што будемо на ватру сложили, оно ћемо љепше поградити (Вук).

Слично примеру 6, футур други не може се заменити свршеним презентом:у часу кад наступи Петровдан оно о чему се говори већ ће бити сложено на ватру;а да је речено ...оно што на ватру сложимо..., значило би да ће се нешто почетислагати на ватру тек кад дође Петровдан (Грицкат 1956).

У таквим примерима данас би се, уместо футура другог, употребиоперфекат, који чува изворно резултативно значење футура другог:

(11) Кад се сви жетеоци ухвате, онда онај пусти сламке, па се љубе, ко се с кимбуде ухватио. = ...ко се с ким ухватио.

12.5. Данас се чују примери са футуром II у независним реченицама, као што је

(12) Иди погледај, можда ти се буде допало

– у којима је модалност футура II у складу с модалношћу речце можда, и у којимасе може употребити и презент свршеног глагола (Можда ти се допадне), а санешто другачијом нијансом и футур I (Можда ће ти се допасти).

12.6. Футур II се у нашој граматици класификовао на два начина: многиграматичари су га сматрали глаголским временом (које је увек релативно), аСтевановић (1988) тврди да је то глаголски начин. Може бити да су такваразличита схватања значењске природе футура II проистекла управо из његовихразличитих значења: ако се имају његова значења о којима је било речи у т. 12.1,онда би он могао бити релативно глаголско време (мада Стевановић 1988 и за тазначења тврди другачије); ако се пак има у виду његов однос према футуру I (т.12.3), онда се његово сврставање у глаголске начине чини оправданим.

13. ПОТЕНЦИЈАЛ

13.1. Потенцијал је глаголски начин: основна значења су му модална. Он радњуне ставља у простор реалног, него у простор претпостављеног (замишљеног).

42

13.1.1. Потенцијал има модално значење у следећим случајевима:

(а) кад је нека ситуација условљена неком другом ситуацијом, тј. кад за њупостоји услов:

(1) Кад бисте се потрудили / Да се потрудите, успели бисте.(2) Кад бих имао више слободног времена / Да имам више слободног времена,бавио бих се спортом.(3) Да сте се потрудили, успели бисте.

Један случај условљености јесте кад постоји план, пројекат или идеја да сенешто оствари; у том случају се подразумева неизречена условна реченица (нпр.кад би се план остварио...):

(4) Покрајинском извршном одбору предата је понуда за израду свеобухватнестудије, која би [, кад би се план остварио,] стајала близу 3000 хиљада немачкихмарака, док би читав пројекат износио близу 60 милиона немачких марака.

(б) кад је нека ситуација услов за остварење друге ситуације. У питању можебити потенцијални услов (пр. 5) или иреални услов који важи у садашњости (пр.6):

(5) Ако би ми лепо све објаснио, можда бих и разумела.(6) Кад би човек знао где ће пасти, сео би. (=али не зна)

(в) кад постоји могућност да се нека ситуација оствари (у том случају може сереконструисати глагол моћи):

(7) Сами видите, племенити пријатељу, где живимо и са ким ја имам да се рвем иносим. Крдом дивљих бивола човек би лакше управљао него овим босанскимбеговима и ајанима. =... човек би могао да управља ...(8) Није знала шта би још рекла. У ствари, није знала ни шта би помислила. Билаје у шоку. = ... шта би још могла да каже.

(г) кад неко жели оствари неку ситуацију (пр. 9, 10, 11), или кад има смелостиза њу (пр. 12):

(9) Зуји Зое попут зунзаре. Тата би најрадије махнуо руком да то досадно зујањепрестане.(10) Ја бих [попила] једну кафу.(11) Ненад се колебао. Најзад приђе човеку, ухвати га за руку: – Ја бих волео даостанем са вама. Поведите ме са собом, молим вас!(12) Марица: Упамти и слободно кажи оцу, брука му не гине.Анђа: Где бих му то казала, побогу, дете! Не бих ја то њему смела...

(д) кад је неко спреман да оствари неку ситуацију:

(13) Као што често у животу бива, овај залутао и свакакав родитељ живео је сажељом да му син буде човек који ће живети право и часно. И ништа није билошто не би учинио или жртвовао за остварење те жеље.

43

(ђ) кад је нека ситуација сврха реализације неке друге ситуације (у намернимреченицама):

(14) Разговара дуго о безначајним стварима да би ућуткао своје сећање на Египат,и растерао мисли о будућности и жељу за морем.

(е) у поредбеним реченицама, кад се нека ситуација пореди сапретпостављеном ситуацијом:

(15) Назвати њега интелектуалцем, то је као када бисте кечап назвали поврћем.

13.1.2. Потенцијал исказује модална значења и у прошлости – за које значење сенекад употребљава потенцијал други:

(16) Његову спремност да буде суров још јуче бих назвао одлучношћу (Танасић2005б: 460, Селимовић).(17) Да сте пожурили, стигли бисте на време.

13.2. Потенцијал се употребљава уместо презента ради ублажавања захтева(пр. 18, 19), суда (20), тачности неке процене (21) и сл., да би исказ био учтивији:

(18) Хтела бих да вас нешто замолим.(19) Замолила бих вас нешто.(20) Та песме свакако не би представљала врхове Јесењиховог песништва. Реч је окњижевном памфлету...(21) Оптималан број Кинеза био би око 700 милиона, процењују стручњаци.

13.3. Потенцијал може имати и временско значење – кад означава доживљенурадњу која се понављала у прошлости (в. т. 4.2).

14. ПОТЕНЦИЈАЛ ДРУГИ (ПРОШЛИ)

14.1. Радовановић (1990) је пронашао да се потенцијал други употребљава удвема приликама.18

(1) Употребљава се као предикат клаузе која је виша за зависну условну клаузу савезником да (ти примери су најбројнији). Условна клауза са да означава најчешћепрошлост (означену перфектом):

(1) То му се не би било десило, да је седео, с миром, у Лондону (Ц).(2) ... да није био одликован високим ратним орденом с мачевима..., били бига осудили на смрт (К).

(2) У другој употреби реченица са потенцијалом II је релативно самостална(нарочито у дијалогу). Иако се зависна клауза са да може реконструисати, она нијеисказана, тако да се прошлост сигнализира управо потенцијалом другим:

18 Истраживање је извршио на корпусу текстова Црњанског и Крлеже.

44

(5) Дивне су, и, он би радо за њих био платио, много, много више, него што јемадам Панова тражила (=да је тражила више) (Ц).(6) Примио би се био и за шофера у Лондону (=да је било посла) (Ц).

Радовановић констатује да се потенцијал други у савременом језикупојављује искључиво код оних писаца код којих као жива категорија постоји иплусквамперфекат, те закључује да би то могло значити да образацплусквамперфекта подржава постојање потенцијала другог (у питању јеморфолошко-семантичка аналогија: Био сам отишао – Био бих отишао).

Што се нормативности овог облика тиче, Радовановић (1990) каже даграматике поступају различито: неке га сматрају стандардним средством; неке мудопуштају статус стандардног средства, али истичу да је заменљив потенцијаломпрвим или да је ограничен фреквенцијски или територијално; неке му одузимајустатус стандардног средства; најзад, неке га и не помињу. Радовановић сматра дањегов статус у стандардном језику не би требало доводити у питање.

14.2. Код Стевановића (1979) налазимо и примере у којима се потенцијал другиупотребљава у зависној поредбеној реченици.

(7) Паметно си и добро радио у тој прилици мада не у свему како би ти отац биорадио (Љ. Недић).(8) Није се мирно ... упутио у другу пивницу..., као што би и Јово поступио биораније у таквом случају (В. Петровић).

Пошто је перфекат из више реченице довољан да означи да могућност важиу прошлости, у тим реченицама се потенцијал други може заменити потенцијаломпрвим.

Маретић тврди, а Стевановић (1979) прихвата, да се потенцијал други неможе употребити у приповедању (као што се употребљава потенцијал први).Међутим, код самог Стевановића (1979: 719) налазимо следећи пример:

(9) Ако би ме нетко био преварио за потпис на мјеници, нисам се начелно никадаразљутио (Крлежа).

У том примеру је потенцијал други употребљен наративно (може сезаменити перфектом). И тада се може заменити потенцијалом првим.

14.3. Можемо закључити да се резултативност потенцијала другог, бар премаРадовановићевим истраживањима (а и према примерима које даје Стевановић) усавременом језику губи – исто онако како се губи и резултативност футура другог.Што се тиче места потенцијала другог у систему савременог језика, упркос томешто се у највећем броју случајева може заменити потенцијалом првим, чини се (попримерима као што су пр. 5 и 6) да има контекста у којима је његова употребапожељна.

15. ИМПЕРАТИВ

15.1. Императив је глаголски начин; његова основна значења су, дакле, модална.

45

15.1.1. Императивом говорник подстиче саговорника на вршење или невршењенеке радње (у овом другом случају употребљава се одрични облик императива, укојем обично могу стајати само несвршени глаголи). Тај подстицај може се,између осталог, конкретизовати као:

(а) заповест, одн. забрана:

(1) Излази одавде! / Изађи одавде!(2) Не вичи!

Заповест исказана императивом несвршеног глагола оштрија је него онаисказана императивом свршеног глагола (в. пр. 1).

Што се тиче односа између одричног императива и конструкције санемој(те) (која није императив!), Ивић (1956) истиче да овај први има функцијуодсечније забране, док је овај други резервисан за блажу, учтивију забрану (уп. Невичи! и Немој да вичеш).

(б) захтев, који може бити ублажен и исказан као молба:

(7) Дајте ми, молим Вас, килограм јабука.

(в) савет (пр. 3, 4, 6) и упутство (пр. 5):

(3) Прошетај мало, осећаћеш се боље.(4) Да ли да се пријавим на конкурс? – Пријави се. – императив је ту одговор наделиберативно питање(5) У смесу додајте мало уља и све добро промешајте.(6) Не плачите и не јадикујте, дјецо моја (Танасић 2005б: 454, Кочић).

(г) дозвола:

(8) – Могу ли да уђем? – Уђите.

15.1.2. Императив се употребљава и са другим модалним нијансама, које можестећи у контексту; обично су у питању условна и допусна нијанса (Стевановић1979: 710):

(9) Чини добро, не кај се, чини зло, надај се! (=Ако чиниш добро...)(10) Сви ви побегните, ја ћу остати да умрем на своме дому (Стевановић 1979:710). (=Макар сви ви побегли...)

15.2. Осим модалних, императив може имати и временска значења.

15.2.1. Може се употребити у приповедању (тзв. наративни императив). Тада сеувек налази у облику 2. л. јд., без обзира на то у ком лицу је субјекат реченице. Онсе среће у књижевности (чешће у старијој него у новијој – в. Стевановић 1979:709) и у разговорном језику, и веома је експресиван. Реч је о једнократнимрадњама у прошлости:

(11) Онда ова двојица вуци сламу, па турај у ону јазбину, па онда запале, и такосва три змаја онде пропадну (Танасић 2005б: 456, нар. прип.).

46

(12) Баба за деду, деда за репу, повуци, потегни – ишчупати не могу.(13) Шта да ради, него потеци некој Анђи, травари и гатари, да је пита има ли мукаква лека (Сладојевић 1966).(14) Аутобус крену, и ја за њим трчи, трчи, једва возач некако стаде.

15.2.2. У литератури се истиче да се императив употребљава и за радње које су сепонављале у прошлости (Стевановић 1979: 709):

(15) Кад се шћаше ођест куд да иде, / па обуци оне пусте токе, / шал црвени свежиоко главе, / а пани му перчин низ рамена, / двије пушке метни за појасом, / априпаши мача о појасу, / а у руке узми џефердара - / красна лица, висок каокопље! (Сладојевић 1966, Његош).

15.2.3. Императив се, у разговорном језику, употребљава и за радње које сепонављају у садашњости, а према којима говорник има изразит став (обичнонегативан):

(16) Не могу више то да радим: сваког дана кувај, пери судове – већ ми једосадило.

16. ИНФИНИТИВ

16.1. Инфинитив је нелични глаголски облик који само именује радњу. То јеоблик у којем се глаголска лексема наводи у речнику. Поред тога, инфинитив (одн.глаголска синтагма чија је он главна реч) може имати и синтаксичке функције.

16.2.1. Инфинитив се употребљава као допуна глаголима.

(а) Инфинитив може бити допуна фазним глаголима, као што су почети /почињати, наставити / настављати, престати / престајати, прекинути /прекидати, одн. њима синонимичним глаголима:

(1) Поче се слатко смејати (Стевановић 1979: 768, Лазаревић).(2) Он ме узе љубазно дрмати за рамена (Стевановић 1979: 768, Домановић).(3) А он узе огледало па се стаде загледати (Стевановић 1979: 768, Домановић).

Тада инфинитив алтернира са конструкцијом да+презент и може сеупотребити само од несвршених глагола.

(б) Инфинитив се употребљава и као допуна модалним глаголима иглаголима (одн. изразима) који су синонимни с модалним глаголима: хтети, моћи,дати се (у значењу конструкције с глаголом моћи), морати, имати (са још некомдопуном – чиме, шта и сл., у значењу „моћи“), затим безличним глаголиматребати, ваљати (се), вредети:

(4) Она није хтјела признати сину (Стевановић 1979, В. Петровић).(5) Могао је он ићи у коју хоћеш кућу (Стевановић 1979, Лазаревић).(6) Оно се не да речима описати (Стевановић 1979, Нушић).(7) Чим чује музику, мора повести коло (Стевановић 1979, Нушић).(8) Прави пут и даље треба тражити (Стевановић 1979, Андрић).

47

(9) Сад нам се ваља вратити (Стевановић 1979, Андрић).(10) Не вреди трошити речи ни лупати главу (Стевановић 1979, Андрић).(11) Толико да јој одредите да би се имала чиме прехранити (Стевановић 1979,Лазаревић).(12) Њега није имао шта ни питати ни прекорити (Стевановић 1979, Лалић).

У тим случајевима инфинитив је заменљив конструкцијом да+презент.

Значења модалних глагола се подразумевају и у следећим случајевима, укојима је употребљен глагол јесам / бити:

(13) Кад је на казан ићи, брзи сте и окретни сви; а кад је у служби потрчати, вежувам се ноге и стане памет (Стевановић 1979: 772, Андрић). = Кад треба...(14) Једва га је чути и видјети (Стевановић 1979: 771, Назор). = Једва смо га могли...(15) Нама је сутра зором путовати (Стевановић 1979). = Морамо...(16) Напредује дијете да ти је милина погледати (Стевановић 1979: 767,Лазаревић). = ... да можеш с милином погледати.

Модални глагол моћи подразумева се и у условној реченици с инфинитивомглагола веровати: Ако је веровати... = Ако се може веровати...

Управо облик инфинитива експлицира да је у питању одрични футур, а неглагол хтети у одричном облику: Нећу доћи може да значи само футур, а Нећу дадођем може бити и одрични облик презента глагола хтети и одрични обликфутура (који фактички постоји, мада га норма не признаје).

(в) Инфинитив је допуна и глаголима знати, умети, заборавити, мислити,желети, намеравати, одлучити итд. Инфинитив у тим случајевима алтернира саизричном зависном реченицом:

(17) Желео / намеравао / одлучио је отпутовати.

(г) Инфинитив је допуна и неким прелазним глаголима, када је вршилац радњеозначене инфинитивом трпилац радње означене реченичним предикатом, или јеситуација означена предикатом ка њему усмерена. Тада алтернира са изричномзависном реченицом:

(18) Научио ме радити (Ивић 1972).(19) Помаже ми радити (Ивић 1972).(20) Не да нам прићи (Ивић 1972).(21) Острвила се звер и не да нам живети (Стевановић 1979: 766).(22) Брани ми из куће изаћи (Стевановић 1979: 766).(23) Помагао нам је чувати стадо (Стевановић 1979: 766).(24) Не допуштају му родитељи ићи с осталом децом (Стевановић 1979: 766).

(д) Инфинитив може бити допуна и глаголима свесно предузетог кретања,када алтернира са намерном зависном реченицом:

(25) Сједе Марко с мајком вечерати (Стевановић 1979, нар. песма).(26) Отишао је купити новине.

48

16.2.2. Како истиче М. Ивић (1972), кад је инфинитив допуна глаголима уфункцији предиката, у начелу вршилац обеју радњи мора бити исти. Изузетак суреченице са логичким субјектом:

(27) Тешко јој је било оставити га (И. Секулић).

Напомена: Норма подједнако прихвата и инфинитив и конструкцију да+презент,одн. зависну реченицу. Инфинитив је изворни словенски облик и задржао се бољеу (и)јекавским говорима. Да+презент је балканизам и својственији је екавскимговорима.

16.3. М. Ивић (Ивић 1972) истиче да инфинитив може заузимати синтаксичкепозиције које иначе припадају личном глаголском облику. Тада он именујенепостојећу акцију. При томе се или (1) налаже њено извршење, или се (2)поводом њеног извршења поставља некакво питање. И у једном и у другом случајуиспред инфинитива се подразумева модални глагол требати.

(1) Инфинитивом се налаже извршење неке радње у нарочитим текстовима,као што су упутства за коришћење лекова (пр. 28), канцеларијска акта (пр. 29),програми нечије делатности (пр. 30):

(28) Узимати три пута на дан после јела по кафену кашичицу.(29) Приложити таксену марку.(30) Циљеви и методи пакта били су овако изложени: 1. Регулисати мирним путемсве међународне спорове... 2. Развијати међу народима мирољубиве ипријатељске односе... (Борба).

(2) Инфинитив се употребљава у општим и посебним делиберативнимпитањима (осим ако се питање поставља за субјекат). Испред њега је и ту могућеупотребити безлично треба:

(31) Да ли узимати пре или после јела? (Ивић 1972).(32) Где сести? / Куда ићи? / Кад почети? / Како се оправдати? / Шта одговорити?(*Ко радити?) (Ивић 1972).

16.4. Инфинитив може имати и такву функцију у реченици која је својственаименицама:

(а) функцију субјекта. Тада је предикат обично прилошки, али може бити иглаголски. Инфинитив тада може стајати и на почетку (пр. 33) и на крају реченице.У неким случајевима, међутим, мора доћи на крај реченице (пр. 35 и 36):

(33) Пушити је штетно.(34) Штетно је пушити. (Реч. акценат мора бити на штетно.)(35) Зар ти не досади гледати у воду? (Ивић 1972, Селимовић).(36) ... показало се сасвим неостварљиво завршити Пленум централног комитетаКП Чехословачке ... већ данашњег, трећег дана (Ивић 1972, Политика).

(б) функцију именског дела предиката:

(37) Ученичка је дужност учити и спремати се за животни позив (Станојчић 2005).

49

(в) друге синтаксичке функције. У неким случајевима на његову функцијумора да укаже заменица то:

(38) Жељан је људски поразговарати с ким (Стевановић 1979: 767).(39) Истина да сваки Турчин свагда не смије убити јавно, али ударити чибукомили штапом, томе суда нема (Белић, Историја српскохрватског језика).(40) Умети видети, и умети казати шта сте видели, у томе вам је цела тајнакритике (Поповић, „Понављање почетног реченичног члана...“).

Напомена: Нормативисти истичу да се инфинитив у књижевном језику не можеупотребити с предлозима (таква конструкција је преузета из италијанског, одн.немачког): *Имате ли шта за јести? (Стевановић 1979: 775). Такве секонструкције срећу и у јавном језику, нпр. у рекламама: Кафе за понети; тада јечесто неопходно употребити друге речи које ће имати исти смисао: Кафе за успут.

16.5. Инфинитив је посведочен и у приповедању. Међутим, упркос приличнојраширености у народним говорима (пре свега западним штокавским – о чемусведочи нпр. Бабић 1951–1952), није прихваћен у књижевном језику. Такав јеинфинитив у следећим примерима:

(41) Возимо се ми у трамвају на Рибњаку, кад један човјек одједном викнути:„Ајој, однесе ми паре!“ Стаде трамвај, и ту нас све одмах прегледати, али да, гдјеје лопов, он је сигурно већ прије искочио (Бабић 1951–1952: 218).(42) Ја стојим, а неко мене потапша по рамену. Ја се мало окренути, а то мој другиз суда (Бабић 1951–1952: 220).

Код Бабића налазимо и примере у којима је инфинитив употребљенквалификативно – да означи радњу која се понавља у садашњости (мада Бабић туупотребу не издваја посебно):

(43) Код нас некад кад ко опсује бога, од њега народ бјежати (Бабић 1951–1952:218).(44) Кад год ми доћи к њима, понуде нас кавом (Бабић 1951–1952: 220).

17. ГЛАГОЛСКИ ПРИЛОЗИ (ГЕРУНДИ)19

17.1. М. Ивић глаголски прилог дефинише као „нелични облик глагола чијурадњу говорник повезује са радњом реченичног предиката у јединствену догађајнуцелину“ (1983: 155).

Постоје два глаголска прилога – садашњи (ГПС), који се гради однесвршених глагола, и прошли (ГПП), који се гради углавном од свршених. ГПСозначава само радњу истовремену с радњом предиката; ГПП најчешће, али не инужно, означава радњу која претходи радњи предиката.

М. Ивић истиче да обе радње – и ону означену предикатом, и ону означенуглаголским прилогом – мора вршити исто лице – оно које је означено субјектомреченице. При томе, субјекат не може бити уз глаголски прилог, него уз предикат.

19 Ово поглавље је урађено према Ивић (1983) и на означеном месту допуњено текстом из Поповић(2005: 336).

50

Стога данас нису прихватљиви примери као што је следећи, који налазимо кодВука:

(1) Међедовић гледајући у ручконошу, која је била крупна и здрава и лијепађевојка, омили му.

Од првог наведеног правила постоји изузетак: кад се вршилац радње разумеу општем смислу, као „човек уопште“, субјекат реченице не може бити с њимидентичан:

(2) Београђанка је она велика зграда с леве стране идући према Теразијама = „кадсе иде / кад човек иде“.

Такође, субјекат реченице може бити и логички:

(3) Смучило ми се слушајући све те глупости.

17.2. Глаголски прилози (одн. синтагме чије су они главне речи) исказују следећазначења:

(1) временско:

(4) Видљиво се узбуђивала читајући тај текст. = ... док је читала ...(5) Он је њу спазио излазећи из шефове канцеларије. = кад је излазио.(6) Он увек задрема учећи = кад (год) учи.

(7) Саслушавши извештај секретара, позвао је оба сведока. = Пошто је(претходно) саслушао...(8) Осмехнула се угледавши га. = кад га је угледала.

(2) начинско (при чему постоје различите врсте начина – в. Поповић 2005: 336):

(9) Ходали су ћутећи. = ћутке(10) Отишао је не поздравивши се ни са ким. = а да се није поздравио ни са ким(11) Помагао је брату додајући му разне алатке. = тако што / тиме што му једодавао...

(3) узрочно:

(12) Бојећи се батина, решио је да одустане од свог подухвата. = Будући да себојао...(13) Схвативши о чему се ради, сагласио се с предлогом = Будући да је схватио...

Подврста узрочног значења јесте и значење проузроковача стања.Глаголски прилог (обично ГПС) изражава непосредног изазивача стања којеименује предикат (који је по правилу свршеног вида и стоји испред герунда):

(14) Уморила се перући прозоре. = од тога што је прала прозоре.(15) Сав је изгорео пржећи се сатима на сунцу. = од тога што се сатима пржио насунцу.

(4) условно (глаголски прилог – обично ГПС – означава услов под којим долази доонога што именује предикат):

51

(16) Излежавајући се и даље овако како си почео, ти збиља нећеш далеко дотерати= Ако се будеш и даље овако излежавао...

Оно што се герундом условљава не мора бити експлицитно изречено, негосе може подразумевати:

(17) Судећи по рукопису, то није он писао. = Ако се суди по рукопису, може сезакључити: то није он писао.(18) Узевши у обзир и цену превоза, то и није тако скупо. = Ако се узме у обзир ицена превоза, испада: то и није ...

17.3. Глаголски прилог може се парафразирати и независном реченицом унапоредном односу, када су радње обавезно истовремене. У том случају у тојреченици обавезно постоји израз при том, који указује на то да се друга радњаразуме као пратећа првој. Кад је у питању ГПП прошли, и са њим мора стајатиизраз при том, да би било јасно да је у питању однос истовремености:

(19) Седео је непомично, гледајући некуд у даљину. = Седео је непомично и притом гледао некуд у даљину.(20) Нагло се окренула на другу страну, ударивши га при том. = ...и при том гаударила.

Коришћена литература

Ашић 2007: Тијана Ашић, „С оне стране потенцијала – нови приступи објашњењуупотребе потенцијала за означавање понављања у прошлости“, Научни састанакслависта у Вукове дане, 36/1, стр. 137–150.

Бабић 1951–1952: Владимир Бабић, „Употреба историског инфинитива у говорномјезику“, Јужнословенски филолог, XIX: 1–4, 1951–1952, стр. 213–224.

Белић 1955: Александар Белић, „О глаголу са синтаксичке стране“, Књижевност и језик ушколи, год. II, бр. 1, стр. 1–9.

Вуковић 1967: Jovan Vuković, Sintaksa glagola (studije), Sarajevo: Zavod za izdavanjeudžbenika, 1967.

Грицкат 1956: Ирена Грицкат, „О неким особинама футура II (футура егзактног)“, Нашјезик, књ. VIII, св. 3–4, 1956, стр. 89–105.

Грицкат 1957–1958: Ирена Грицкат, „О неким видским особеностима српскохрватскогглагола“, Јужнословенски филолог, XXII, 1958–1959, стр. 65–130.

Грубор 1953: Đuro Grubor, „Aspektna značenja“, Rad, 293, str. 5–234, 295, str. 81–284.Живковић 1963: Sreten Živković, „Glavna funkcija perfekta“, Ivšićev zbornik, Zagreb:

Hrvatsko filološko društvo, 1963, str. 415–420.Ивић 1958: Милка Ивић, „Словенски императив уз негацију“, Радови, Х, Сарајево:

Научно друштво Босне и Херцеговине, стр. 23–44.Ивић 1972: Милка Ивић, „О објекатској допуни глагола комуникативних и

интелектуалних радњи“, Зборник за језик и књижевност, I, 1972, стр. 27–32.Ивић 1972: Milka Ivić, „Problematika srpskohrvatskog infinitiva“, Зборник за филологију и

лингвистику, ХV, 1972, стр. 115–138.Ивић 1980: Милка Ивић, „О значењу српскохрватског плусквамперфекта“. Зборник за

филологију и лингвистику, XXIII/1, 1980, стр. 93–100.Ивић 1983: Milka Ivić, „Načini na koje slovenski glagol ovremenjuje ponavljanu radnju“.

Lingvistički ogledi, Beograd: Prosveta (Biblioteka XX vek), 1983, str. 36–56.

52

Ивић П. 1953–1954: Павле Ивић, „Систем значења основних претериталних времена уговору галипољских Срба“, Јужнословенски филолог, ХХ, 1953–1954, стр. 229–262.

Катичић 1981: Radoslav Katičić, „Kategorija gotovosti u vremenskom značenju glagolskihoblika“, Jezik, god. 29, br. 1, str. 3–13.

Кликовац 1996: Duška Klikovac, „O glagolskom vidu u srpskohrvatskom jeziku iz drugogugla“, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XXXIX: 1, 1996, стр.134–139.

Кравар 1959/1960: Miroslav Kravar, „Futur II u našem glagolskom sistemu“, Radovi, Zadar,god. 1, sv. 1, 1959/1960, str. 30–50.

Милошевић 1982а: Ксенија Милошевић, „Обележавање будућности у српскохрватскомјезику“, Književni jezik, Sarajevo 1982, 11/1, str. 1–12.

Милошевић 1982б: Ксенија Милошевић, „Улога глаголских облика у сложеној реченициса темпоралном клаузом у савременом српскохрватском језику“, Научни састанакслависта у Вукове дане, 11/2, 1982, стр. 125–138.

Миновић 1987: Milivoje Minović, Sintaksa srpskohrvatskog – hrvatskosrpskog jezika za višeškole (Rečenica, padeži, glagolski oblici), Sarajevo: Svjetlost, 1987.

Мозаик знања: Srpskohrvatski jezik – Enciklopedijski leksikon „Mozaik znanja“ (red. i ur. A.Peco, Ž. Stanojčić), Beograd: Interpres, 1972.

Половина 1985: Весна Половина, „О употреби глаголских времена у савременомсрпскохрватском разговорном језику“, Научни састанак слависта у Вукове дане,14/2, 1985, стр. 97–103.

Поповић 1997/98: Љубомир Поповић, „Комуникативно-граматичка анализа реченице:анализа комуникативне реченице као најмање завршене јединице комуникације“,Свет речи, 4/5, 1997/98, стр. 14–30.

Поповић 2008: Љубомир Поповић, „Синтакса“, [у књизи] Живојин Станојчић, ЉубомирПоповић, Граматика српскога језика за I, II, III и IV разред средње школе,Београд: Завод за уџбенике и наставна средства (11. издање).

Поповић (предавања): Предавања проф. Љубомира Поповића из синтаксе, Филолошкифакултет у Београду.

Радовановић 1990: Milorad Radovanović, Spisi iz sintakse i semantike, Sremski Karlovci:Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića / Novi Sad: Dobra vest, 1990.

Риђановић 1998: Midhat Riđanović, Jezik i njegova struktura, Sarajevo: Šahinpašić, 1998 (3.izdanje).

Сладојевић 1966: Петар Сладојевић, О основним временским категоријама употребеглаголских облика у српскохрватскоме језику, Београд: Научна књига, 1966.

Станојчић 2008: Живојин Станојчић, „Синтакса глаголских облика“, [у књизи] Граматикасрпскога језика – Уџбеник за I, II, III и IV разред средње школе, Београд: Завод зауџбенике и наставна средства, 2008 (11. издање), стр. 385–407.

Стевановић 1979: Михаило Стевановић, Савремени српскохрватски језик (Граматичкисистеми и књижевнојезичка норма), II – Синтакса, Београд: Научна књига, 1979(3. издање).

Стевановић 1988: Михаило Стевановић, „Глаголско време или глаголски начин“, [укњизи] Студије и расправе о језику, Никшић: Универзитетска ријеч, 1988.

Танасић 1996: Срето Танасић, Презент у савременом српском језику, Београд: Институт засрпски језик САНУ, 1966.

Танасић 2005а: Срето Танасић, „О перфекту и плусквамперфекту имперфективнихглагола“, [у књизи] Синтаксичке теме, Београд: Београдска књига, 2005, стр. 64–71.

Танасић 2005б: Срето Танасић, „Синтакса глагола“, у: Синтакса савременога српскогјезика – Проста реченица, Београд: Институт за српски језик САНУ / Београдскакњига / Матица српска, 2005, стр. 345–476.

53

II. ЗНАЧЕЊА И ФУНКЦИЈЕ ПАДЕЖА ИПРЕДЛОШКО-ПАДЕЖНИХ КОНСТРУКЦИЈА

1. НОМИНАТИВ

1.1. Номинатив је независни падеж. То је основни облик именске речи ван њенесинтаксичке функције. У том облику се она наводи као одредница у речнику.Такође, номинатив се употребљава као назив на појединим предметима, унасловима књига, на натписима установа, приликом набрајања у списковима:

(1) Читанка(2) Травничка хроника(3) Филолошки факултет

1.2. Номинатив има и своје синтаксичке функције:

(а) функцију субјекта:

(4) Иван је дошао.(5) Пада киша.

(б) именског дела предиката:

(6) Пера је голман / вредан.

(в) допунског предикатива, уз глаголе постати, остати, чинити се, звати(се), прозвати (се), (на)правити се:

(7) Петра зову Пера.(8) Тако је Пера постао голман.

У тој функцији може се, истина ређе, употребити и инструментал безпредлога (в. тачку 6.8).

1.3. Номинатив се употребљава и уз поредбену речцу као. Ако се конструкцијакао + номинатив развије у поредбену реченицу, номинатив у њој може иматифункцију субјекта (пр. 9 и 10) или именског дела предиката (пр. 11) (Антонић2005: 124). Такође, конструкција као + номинатив може имати функцију актуелногквалификатива (пр. 12, 13):

(9) Марко ради као црв. = ... као што ради црв.(10) Марија изгледа као манекенка. = ... као што изгледа манекенка.(11) Изгледао је као акробата на жици. = ... као да је акробата на жици.(12) Милица ради као лекар.(13) Као дете се доселио у град.

1.4. Неке специјалне независне реченице могу се остварити као именичкајединица у номинативу. Кад би се оне развиле у предикатску реченицу, јединица у

54

номинативу би у њој имала функцију субјекта (пр. 14, 15) или именског делапредиката (пр. 16, 17) (Антонић 125, 126):

(14) Ватра! → Гори ватра!(15) Пожар! → Избио је пожар!(16) Штета! → То је штета!(17) Срамота! → То је срамота!

2. ВОКАТИВ

2.1. Именичка јединица у вокативу није део реченичне структуре; функција тогпадежа није, дакле, синтаксичка, него комуникативна – он служи за дозивање,обраћање саговорнику, скретање пажње и сл., а његова употребна вредност јеапелативна (П 2005: 275–276). У начелу, апел се може упућивати само бићу; ако увокативу стоји име неког неживог појма, у питању је персонификација:

(1) Милане, дођи!(2) Стојте, галије царске!

2.2. Неке специјалне независне реченице (са функцијом директне узвичнеквалификације) могу се остваривати у виду именичке јединице у вокативу (П2005: 381):

(3) Неваљалче ((ни)један)!

2.3. Вокатив се у народној поезији (или уметничкој поезији која има истеодлике) употребљавао у функцијама субјекта или именског дела предиката – да бисе постигао потребан број слогова:

(4) Кад се жени српски цар Стјепане (нар. песма).(5) Мисли јадан да је горски вуче (Мажуранић).

Таква употреба вокатива била је могућа због тога што је он, осимноминатива, једини независни падеж у падежном систему нашег језика.

3. ДАТИВ БЕЗ ПРЕДЛОГА20

3.1. Употребљава се уз глаголе кретања, у следећим случајевима:

3.1.1. Са значењем адлативности (усмереност + досезање циља):

(1) Отишао је лекару / пријатељима.(2) Вратио се породици.

20 Значења датива обрадила је И. Антонић (2004). За ову сврху та значења су нешто другачијекласификована или коментарисана, и поређана су тако да се види развитак од конкретног(просторног) значења ка апстрактним. Такође, није примењена ауторкина терминологија, а значењадатива без предлога и датива с предлозима су раздвојена.

55

(3) Упутио се журно вратима.(4) Идем кући.(5) Око десет сати разишли су се кућама.

Кад је циљ нека особа, у савременом језику се замењује конструкцијом код+ генитив (Отишао је код лекара / пријатеља).

3.1.2. Уз глаголе кретања којима се означава приближавање циљу. Ти глаголиимају префикс при-, или је у питању глагол ближити се. У пр. 8 датив означаваместо налажења близу неког објекта (подразумева се претходно кретањепосматрача до тог објекта):

(6) Примакао је столицу огради да би могао боље да види.(7) Пришао је прозору и дубоко удахнуо.(8) А ближе мору расте кактус.

3.1.3. Уз глаголе окренутости, управљености:

(9) Окренуо се прозору и ућутао.

3.2. Датив стоји уз глаголе, именице и придеве који означавају некаквуусмереност, упућеност.

3.2.1. Датив стоји уз глаголе који означавају давање, упућивање, намењивање –како физичких објеката (глаголи из групе (а)), тако и метафоричких(комуникацијских јединица и др. – глаголи из групе (б)). Занимљиво је да сенаношење штете концептуализује као давање објеката (отети / украсти /оспорити некоме нешто). Појам означен именицом у дативу обично је особа.Датив у таквим случајевима најчешће има функцију неправог објекта.

(а) дати, (до)делити, донети, доставити, пружити, уручити, послати,проследити, уступити, даровати, вратити, купити, приуштити,оставити, наменити, платити, нудити, продати, дуговати, спремити,препустити, приредити, преотети, украсти итд.

(б) говорити, рећи, казати, саопштити, причати, споменути, саветовати,признати, открити, читати, певати, нацртати, предложити,представити, препричати, честитати, излагати, изнети, пожелети,пребацити, препоручити, приговорити, дозволити, омогућити,посветити, служити, приписати, оспорити итд.

Примери:

(10) Честитао је рођендан брату и предао му поклон.(11) Обећао је пријатељу да ће му ускоро вратити дуг.

У неким случајевима именица у дативу може означавати неживи објекат:

(12) Улупаним жуманцима додати снег од беланаца.(13) Лагано кување даје супи бистрину. – Прави објекат је придевска именица(означава особину).

56

Глаголи као што су плаћати, помагати, саветовати, служити имајудвојаку рекцију: датив без предлога или акузатив без предлога. Тада, међутим,имају нешто другачије значење: помагати некоме (нешто) значи помагати усваком смислу (Помогао је брату да поправи аутомобил), а помагати некога(нечим) – пре свега у новцу (Помагао је брата новцем).

Уз глагол подучавати, учити јавља се датив као неправи објекат и акузативкао прави (подучавати / учити некога нечему). Међутим, овај случај је обрнутпретходнима: предмет подучавања је изражен именицом у дативу, а особа јеозначена именицом у акузативу: Подучавао је глумце правилном изговору.

3.2.2. Датив стоји уз непрелазне глаголе који означавају усмереност и имафункцију неправог објекта:

асистирати, досадити, бежати, махнути, намигнути, праштати,(на)пакостити, наздравити, противречити, сметати, судити, угађати,одолети, захвалити се, извинити се, јавити се, (на)смејати се, обрадоватисе, обратити се, одужити се, опирати се, потчинити се, подсмевати се,посветити се, прилагођавати се, ругати се, супротставити се, светитисе, инатити се, надати се, чудити се, дивити се, претходити,присуствовати, излагати се, одупрети се, допринети итд.

(14) Не треба се дуго излагати сунцу.(15) Прилагодио се околностима.(16) Дивила му се и чудила у исто време.

Глаголи судити, сметати могу, уместо датива, имати и допуну у обликуакузатива без предлога, али са другачијим значењем: судити некога значи„процењивати некога“ (Треба људе судити по ономе што ураде, а не по ономешто говоре), а судити некоме – изложити некога судском поступку (Судио му јесудија Петровић).

3.2.3. Датив је рекцијска допуна именицама као што су крај, завршетак, почетак:

(17) И ту је био крај невољама.

Датив је допуна и глаголским именицама, када алтернира са акузативом уфункцији правог објекта глаголима од којих су те глаголске именице изведене:

допунити нешто – допуна нечемупосетити некога – посета некомезаменити некога / нешто – замена некоме / нечемупратити некога – пратња некоме

3.2.4. Датив је рекцијска допуна придевима као што су следећи:

близак, дужан, доступан, одан, покоран, подложан, потребан, примерен,приступачан, привржен, сличан, склон, сродан, супротан, веран, захвалан.

(18) Јован је одан и привржен родитељима.(19) По нарави је сличан брату.(20) Увек је био склон пићу. (Али: склоност ка нечему)

57

3.2.5. Датив је рекцијска допуна и прилозима, који су најчешће изведени изнаведених придева:

(21) Финансијска средства се користе сагласно одредбама Статута.(22) Власт је поступила противно Закону о основним људским правима.

3.3. Допуну у дативу без предлога има и предлошки израз захваљујући, настаоод глагола захваљивати. Тај предлошки израз има два значења:

(а) значење околности која омогућава реализацију ситуације (тада се можепарафразирати са уз помоћ):

(23) Захваљујући хумору човек може пребродити и најтежа искушења.

(б) узрочно значење, када је именица глаголска или придевска (тада се можепарафразирати узрочном зависном реченицом):

(24) Захваљујући знању страних језика, он се лако сналази у свету. = „Пошто знастране језике...“(25) Захваљујући доброј физичкој припремљености, прошао је овако тешку стазубез већих проблема. = „Пошто је добро физички припремљен...“

3.4. Датив може имати и присвојно (посесивно) значење, кад означава лицекојем нешто припада. Најчешће у дативу стоји енклитички облик личне заменице.Присвојним дативом исказују се различите врсте присвојног односа: односпоседништва / припадништва (пр. 26), однос ауторства (пр. 27), однос целине идела (пр. 28):

(26) Кућа јој је далеко одавде.Ани су позвали брата у војску.

(27) То му је нови роман.(28) Рука му је повређена у саобраћајној несрећи.

Што се тиче односа поседнишва / припадништва, присвојни датив може даозначава и стално и привремено власништво (нпр. Где ми је оловка? може да значиГде ми је оловка коју сам јуче купила / коју си ми мало пре донела?), за разлику одприсвојног придева, који означава само стално власништво (Где је моја оловка –коју сам јуче купила / *коју си ми мало пре донела?).

3.5. Датив има функцију логичког (семантичког) субјекта, кад у том падежустоји именица која типично означава човека, који је, најопштије говорећи, носилацнеког стања. У питању могу бити физиолошка стања, осећаји или осећања /расположења, воља / жеља, потреба, утисак / процена и др. У неким случајевима уфункцији логичког субјекта може се препознати и посесивно значење датива (пр.32).

(29) Спава / зева ми се.(30) Марку се иде на море.(31) Једу ми се колачи.(32) Врти ми се у глави.(33) Топло ми је.(34) Свиђа му се да путује по свету.

58

(35) Смучио ми се тај разговор.(36) Теби ће бити занимљива та књига.(37) Деси нам се да погрешимо.(38) Сад нам се ваља вратити у времена кад на овом месту није било ни помислиод моста.(39) Недостајало ми је његово искуство и мудрост.(40) Касно ми је да кренем тек у десет.(41) Изгледа ми да је овде посреди нека грешка.

Што се структуре тиче, такве реченице могу бити безличне (29, 30, 32, 33)или личне – које као субјекат имају именицу у номинативу (31, 35, 36, 39), изричнуреченицу (34, 37, 40, 41) или инфинитивну синтагму (38).

3.6. Тзв. етичким дативом се, преко садржаја реченице, исказује близак,фамилијарни став говорника према саговорнику. Својство је говореног језика. Поправилу је у питању енклитички облик заменице за 1. л. јд. (ређе множине) или 2.л. јд. (ређе множине).

(42) Како си ми? Шта ми радиш?(43) Ала си ми порастао!(44) Нешто си ми убледео.(45) Немој ми ићи напоље без капе!(46) И то ми је неки фудбалер!(47) И знаш, нема ти код њега пардона! Мора да се ради.(48) Уђем ти ја тако у собу, кад имам шта видети! Моје ти дете седи и учи!

3.7. Датив се употребљава у устаљеним изразима којима се неко заклиње илинекоме захваљује:

(49) Хвала Вам.(50) Тако је, части ми.(51) Нека му је слава и хвала!

4. ДАТИВ С ПРЕДЛОЗИМА

Датив се употребљава с предлозима према, к, ка, насупрот, упркос, као и спредлошким изразом у сусрет.

4.1. Према / к / ка + датив

4.1.1. Уз глаголе кретања и личну заменицу која означава особе, са значењемадлативности (усмереност + достизање циља) употребљава се предлог к. Усавременом језику се замењује конструкцијом код + генитив:

(1) Сутра бисмо обојица дошли к вама.

Уз глаголе кретања и предлоге према, ка датив означава усмереност:

(2) Ишли су заједно према / ка излазу / њему.(3) Пливао је према / ка супротној обали.

59

Могуће је употребити и предлошки израз у сусрет, али је у том случају удативу именица која именује особу (или персонификовани појам), и постојинамера да се с њом успостави контакт:

(4) Журним кораком кренуо је у сусрет старом пријатељу (=да би се с њимсусрео).

Уз глаголе окренутости, управљености или нагнутости према циљу датив сеупотребљава са предлозима према, ка:

(5) Окренуо је главу према публици и гласно рекао...(6) Врхови планина уздижу се ка небу.(7) Нагнуо се према њој и нешто јој шапнуо.

4.1.2. Конструкција према + датив употребљава се као рекцијска допунаименицама као што су дивљење, интересовање, љубав, мржња, поштовање,(не)поверење, сажаљење, усхићење и др.

(8) Осећала је љубав према њему.(9) Показивао је поштовање према родитељима.(10) Изразио је неповерење према свима.

Употребљава се и као рекцијска допуна придевима типа беспоштедан, благ,дарежљив, добар, гневан, љубазан, немаран, немилосрдан, неправедан, одбојан,одвратан, пажљив, праведан, равнодушан, слаб, строг, сумњичав, суров,толерантан, учтив, захвалан, завидан:

(11) Јован је добар и пажљив према свима.

Конструкција према + датив употребљава се и као допуна глаголима типаодносити се, понашати се, уз допуну за начин (у следећем примеру то је врлолепо):

(12) Односио / понашао се према њој врло лепо.

4.1.3. Конструкција ка + датив употребљава се као рекцијска допуна непрелазнимглаголима као што су тежити, стремити и именицама као што су тежња,стремљење, корак, пут, заокрет.

(13) Увек је тежио ка успеху у каријери.(14) Био би то корак ка демократији.

Глаголи тежити / стремити могу имати допуну и у дативу без предлога:Тежио / стремио је успеху у каријери.

4.1.4. Конструкција к + датив може бити и идиоматизована: примати / узиматинешто к срцу.

4.2. Насупрот + датив

Предлог насупрот означава да су два објекта окренута један према другом(пр. 15); одатле развија и апстрактно значење супротстављања (пр. 16):

60

(15) Седео је за столом насупрот председнику владе.(16) Насупрот свему томе стоји следеће...

4.3. Упркос + датив

Ове предлошко-падежне конструкције имају допусно значење.Употребљене са глаголским именицама, кондензују допусну зависну реченицу(последњи пример):

(17) Авион је полетео упркос магли.(18) Упркос тешкоћама, успели смо да завршимо посао на време.(19) Упркос свим настојањима, нисам успео да приволим себе на такву врсту реда.= „Упркос томе што сам настојао...“

Предлог упркос некад може стајати и после именице, и тада се осећаизвесна експресивност:

(20) Стабилност, нама упркос (наслов).

5. АКУЗАТИВ БЕЗ ПРЕДЛОГА

5.1. Основна функција именичке јединице у акузативу јесте функција правогобјекта уз прелазне глаголе (који могу, али не морају, захтевати још неку допуну):

(1) Марко је сазидао / срушио кућу.(2) Марко је измислио причу.(3) Марко је очистио ципеле.(4) Марија је отворила књигу.(5) Тигар је зграбио плен.(6) Кућа је имала дуг ходник.(7) Милан је прочитао Марији своју песму.(8) Милан је замолио Марију да му помогне / за помоћ.(9) Милан је научио Марију да свира клавир.(10) Милан је избацио пса из куће.

Једна група прелазних глагола означава савладавање одређеног простора:препливати реку, превалити дугачак пут, претрчати улицу и сл. Метафорички, ивреме се разуме као простор: провести лето (на мору), проживети (у граду)толике године, преспавати цео дан итд.

Постоје глаголи двојаке рекције, који могу имати допуну и у акузативу безпредлога и у дативу без предлога: лагати, саветовати, помагати, служити,судити и др.

5.2. Акузатив именица које означавају радњу (обично су у питању глаголскеименице) употребљава се као прави објекат следећим глаголима:

(а) глаголима почети / почињати, наставити / настављати, прекинути /прекидати, завршити / завршавати. Тада се читава конструкција може заменитифазном конструкцијом:

61

(11) Почели су разговор о Новом закону о универзитету. = Почели су даразговарају / разговарати ...(12) Наставио је шетњу после краћег разговора с познаником. = Наставио је дашета / шетати...

(б) у оквиру декомпонованог глагола, допуна глаголима општег значења каошто су (из)вршити (набавке), дати / давати (изјаву), водити (преговоре), поднети/ подносити (извештај), изразити / изражавати (жаљење), (у)чинити (посету),издати / издавати (наређења) итд.

(13) Извршили су анализу свих приспелих узорака. = Анализирали су ...(14) Директор је поднео извештај о финансијском стању предузећа. = Директор јеизвестио...

(в) глаголима предложити, тражити, молити, одобрити, трпети, волети,разјаснити, претпостављати, подразумевати, слушати, чути, видети,приметити, одн. глаголима о(не)могућити, омести, спречити, изискивати,избећи, осигурати, условити, обезбедити и др. Тада глаголска именица кондензујеизричну зависну реченицу:

(15) Предложио је набавку нове опреме. = Предложио је да се набави...(16) Осећао је грижу савести. = Осећао је да га гризе савест.(17) Обезбедили су превоз путника. = ... да се путници превезу.(18) Спречили су пропаст старих здања у центру града. = ... да пропадну стараздања...

5.3. Акузатив се може употребљавати као логички субјекат, када означаваносиоца стања. Глагол може означавати неки физиолошки процес у организму (пр.21, 22, 23) или неко психичко стање (19, 20, 24). Такве реченице могу битибезличне (23, 24), а могу имати и граматички субјекат, који означава изазивачастања (19, 20) или део тела или орган на којем се манифестује дато стање (21, 22):

(19) Радује га њен успех.(20) Брине је његово здравље.(21) Марију боли глава.(22) Пеку ме очи.(23) Сева ме у леђима.(24) Марка је било страх.

5.4. Акузатив може означавати време. Тада именица мора уза себе иматиодредбу. Акузатив има два временска значења:

5.4.1. временско значење у ужем смислу, кад именичка синтагма долази напитање Кад?:

(25) Једно јутро срео сам га у аутобусу.(26) Исто вече су се помирили.

5.4.2. значење мере времена, кад именичка синтагма долази на питање Коликодуго?. Тада она може имати функцију прилошке одредбе (пр. 27, 28) илиприлошке допуне (пр. 29):

62

(27) Нисмо се видели целу зиму.(28) Читаво поподне радио је задатке.(29) Састанак је трајао цело јутро.

5.5. Акузатив може означавати и друге врсте мере. Тада може имати функцијуприлошке допуне за меру (пр. 30, 31, 32) или прилошке одредбе (пр. 33, 34).

(30) То кошта милијарду динара.(31) Њена кућа вреди читаво богатство.(32) Све заједно тежи килограм.(33) Рекао сам јој то већ стотину пута.(34) Померио се корак напред.

6. ИНСТРУМЕНТАЛ БЕЗ ПРЕДЛОГА21

6.1. Основно значење инструментала јесте средство / оруђе којим се вршилацкористи да би обавио неку радњу, која се по правилу врши на неком трпиоцу. Упитању може бити део или орган човековог тела (а), предмет или материја којечовек користи у тренутку вршења радње (б), превозно средство (в), некиапстрактни појам (исказан глаголском именицом која кондензује зависну реченицус везничким спојевима тиме што / тако што (г):

(а) (1) Полако је вадио руком новац из џепа.(2) Ударио га је ногом у стомак.

(б) (3) Сече хлеб великим ножем.(4) Све мање људи пише оловком.(5) Јавио нам је радосну вест телефоном.(6) Људи мисле да се све може купити новцем.(7) Пре него што ставите тесто, плех подмажите уљем или маргарином.

(в) (8) Сваког дана се вози аутобусом.(9) На посао иде колима.

(г) (10) Играч „Црвене звезде“ кажњен је забраном играња на једној утакмици.= ... тиме што му је забрањено...

Значење средства има и инструментал којим је означена материја /материјал уз глаголе типа пунити, заливати, насипати, хранити се и сл., или узглагол послужити.

(11) Заливала је цвеће одстајалом водом.(12) Храни се само биљном храном.(13) Послужила је госте кафом и колачима.

У ретким случајевима у инструменталу средства јавља се име бића; таквису случајеви у заклетвама:

(14) Кунем се Богом да нисам крив.

21 Ово поглавље урађено је углавном с примерима и делимично према класификацији коју дајеАнтонић (2005) и допуњено из Ивић (1954).

63

Један тип инструментала средства јесте и онај којим је означена грађа узглаголе типа правити, зидати, градити (нпр. Прави макете лего-коцкама), али јеу овом значењу данас чешћа констр. од + генитив.

6.2. Инструментал може означавати начин вршења радње. Разликујемо дваслучаја.

6.2.1. Уз именицу у инстр. мора да стоји одредба; а ако не стоји, онда је самаименица таква да се некакава одредба у њеном значењу подразумева:

(15) Говорио је тихим гласом. = тихо(16) Увек је ходао брзим / лаганим кораком. = брзо / лагано(17) Говорила је шапатом. = веома тихо(18) На све то смејао се грохотом. = веома гласно(19) Отишао је трком. = веома брзо / трчећим кораком

На овај начин настали су и прилози крадом, кришом, силом, листом,широм.

6.2.2. У инструменталу стоји апстрактна или глаголска именица, која кондензујезависну реченицу с везником тако што; таква употреба инстр. одлика је посебнихфункционалних стилова (административног, новинарског):

(20) Чланови Управног одбора одлучују о томе већином гласова. = ... тако што каокритеријум узимају...(21) ... „Север“ је реаговао повлачењем из целог поступка. = ... тако што сеповукао...(22) На врх света попео се поново 1973. савладавши Џ. Форемана нокаутом уосмој рунди (Политика). = ... тако што га је нокаутирао...

6.2.3. Инструментал има у основи начинско значење и у следећим примерима; уњима се, међутим, запажа и нијанса мере / количине:

(23) Вратио му је истом мером.(24) Нишки фудбалери су минималним резултатом 1:0 савладали подгоричку„Будућност“.(25) Волео бих свим срцем да је то могуће, али нисам оптимиста (НИН).(26) Одликовања су се делила шаком и капом.

6.3. Инструментал може имати и узрочно значење. То је остатак некада веомараширеног узрочног инструментала.

(27) Постао је председник вољом већине пунолетних грађана. = ... зато што је такожелела већина...(28) Несрећа се догодила његовом кривицом. = ... зато што је он скривио.(29) Мојом грешком сав труд је пропао. = Зато што сам ја погрешила.

Трагови овог инстр. виде се данас у изразима неким чудом, пуким случајем,стицајем околности, силом прилика, срећом, грешком, којима се упућује на сплетоколности које су узроковале ситуацију.

(30) Кућа ... само неким чудом није сравњена са земљом (Илустрована политика).

64

(31) Силом прилика мораћу да укажем поверење и неким младим играчима...(Политика).(32) Срећом се јавила на време и избегла компликације.

6.4. Кад у инструменталу стоји именица посао а глагол означава кретање,инстр. има значење намере, тј. функцију одредбе циља:

(33) Отпутовао је у Београд послом. = ...да би обавио посао.

6.5. Инструментал може бити рекцијска допуна глаголима, гл. именицама ипридевима.

6.5.1. Инстр. је рекцијска допуна различитим глаголима, када се могу, више илимање, препознати и његова прилошка значења. Једну групу сачињавају глаголидириговати, доминирати, господарити, користити се, манипулисати,(поза)бавити се, располагати, руковати, руководити, служити се, управљати,трговати, (о)владати итд.; инстр. допуњава и гл. именице изведене од већине тихглагола:

(34) ... оркестром ће дириговати Курт Сандерлинг (Политика).(35) И психологија се позабавила овим проблемом (Политика).(36) Предузеће слободно располаже финансијским средствима...(37) Уређајем треба пажљиво руковати.

Напомена: Иако се срећу примери председавати седницом / жиријем, норма неприхвата инструментал у том случају; правилно је једино са дативом:председавати седници / жирију.

Инстр. је допуна и глаголима поносити се, хвалити се; оженити (се);обиловати, зрачити:

(38) Поноси се / хвали се својом децом.(39) Хвали се својом новом књигом.(40) Оженио се младом девојком.(41) Оженио је сина апотекарком.(42) Књига обилује примерима.(43) Увек је зрачио оптимизмом.

Инстр. као рекцијска допуна може означавати и појам који је део некогбића (или, евентуално, предмет који заступа тај део), и креће се вољном илирефлексном радњом тог бића: климати главом, махати руком / марамицом,тапшати рукама, цупкати ногом, мигати / жмиркати очима, узвијати обрвама:

(44) Слушао га је пажљиво и климао главом.(45) Махала је марамицом у знак поздрава.

6.5.2. Инстр. је допуна придевима као што су задовољан, заморен, збуњен,обрадован, занесен, заузет, окупиран, спутан, који означавају човековопсихолошко стање / расположење. У пр. 49 и 50 може се запазити нијансаузрочног значења:

(46) Задовољан је Марком / својим радом.(47) Потпуно је збуњен ситуацијом.

65

(48) Занесен је идејом да прави брод.(49) Био је очигледно обрадован њеним доласком. = ... што је она дошла.(50) Потпуно је збуњен њеним изненадним повратком. = ... што се она изненадавратила.

Инстр. је допуна и придевима богат, сиромашан, оскудан:

(51) То је храна богата гвожђем.(52) То је крај сиромашан рудом.

6.5.3. Данас се инстр. као допуна глаголима и придевима употребљава уустаљеним изразима као што су: Померио је памећу; Клонуо је духом; Висок јерастом; Не шали се животом / главом.

6.6. Инструментал може да означава вршиоца радње. То је случај у пасивнимконструкцијама, када има функцију агентивне одредбе или допуне, одн. упридевским синтагмама, кад има функцију допуне.

У питању могу бити глаголи опколити, населити, настанити, кад је појамозначен инструменталом у множини и означава особе:

(53) Окружени сте болесним особама или особама које вам не пријају (Гласјавности).(54) Острво је насељено углавном староседеоцима.(55) Село је било опкољено војницима / непријатељима.

У својству вршиоца могу бити природне појаве као што су гром, муња,ватра, вода, бујица, суша, стихија:

(56) Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји (В. Илић).(57) Сељаци ће добити одштету за усеве уништене бујицом / сушом.

Агенс могу бити и апстрактни појмови – нарочито у новинарском језику:

(58) Пословање у Француској такође је оптерећено проблемима ... (Политика).

У административном стилу у својству вршиоца радње се појављују иправна акта: устав, закон, статус, правилник, пропис, акт, план, решење, одлука,одредба, предлог:

(59) Та материја је регулисана Уставом и законом.(60) Начин информисања предвиђен је Статутом.

Инстр. означава појам који је изазивач / подстрекач стања означеног(трпним) придевом:

(61) Особе измучене гладовањем лако оболевају од различитих болести.(62) Охрабрен успехом, наставио је вредно да ради.(63) Целу ноћ сам се презнојавао преплављен чудним емоцијама (Политика).

6.7. Инструментал може имати функцију допунског предикатива, уз глаголе(у)чинити, (на)правити (се), прогласити, називати (се), сматрати, оценити и сл.:

(64) Учинили су га неспособним за живот.

66

(65) Праве га лудим.(66) Називају га кукавицом.(67) Највише испитаника оценило је ситуацију неизвесном (Глас јавности).(68) Одлуку су прогласили неважећом.

6.8. Инструментал у функцији копулативног предикатива је данас редак:

(69) Случај Новског је за њега био утолико поразнији што га је он ценио каореволуционара и неко му је време, пре десетак година, био узором (Киш).

6.9. Инструментал може означавати и место – путању кретања; такав инстр.назива се просекутив. Тада се употребљава уз глаголе кретања и по правилуозначава издужени простор, или је путања по том простору праволинијска:

(70) Свако вече шетају обалом / улицом.(71) Из Пријемног су ме каменим степеницама одвели... (Пекић).(72) Небом се проломио прасак...(73) Чим су моји и кључареви двоструки кораци одјекнули дашчаним подом...(Пекић).

6.10. Инструментал може означавати и време. Тада постоји представа о протокувремена, која се реализује углавном на два начина.

6.10.1. Инстр. означава меру времена (долази на питање Колико дуго?). Тадаименица у инстр. по правилу не може да означи сасвим кратке периоде (као што сусекунд, минут) и увек стоји у множини:

(74) Данима / месецима није излазио из куће.(75) Годинама је свраћао у исту кафану.

6.10.2. Може означавати и време у ужем смислу (долази на питање Кад?), и тоучесталост појављивања у времену. Тада у инстр. стоје имена дана у недељи (уједнини):

(76) Недељом иду код родитеља на ручак.

Инструментал именица зора, јутро, дан, ноћ данас се осећају као прилози.Код прве две именице представа о протоку времена се изгубила, а у друга два јеостала:

(77) Зором је отишао у цркву. = у зору(78) Јутром рани и путује на посао. = ујутру(79) Ноћу ради, а дању спава.

Временско значење у ужем смислу имају и синтагме с именицама почетак,средина, крај у инструменталу (МЗ, стр. 146):

(80) Почетком године идемо на зимовање.

6.11. Именица у инстр. може имати функцију актуелног квалификатива савременским значењем. Таква употреба је данас ретка; уместо инстр. употребљавасе констр. као + номинатив или временска реченица:

67

(81) ... заборавио сам како се девојком звала Боројевићка ... (Михиз). = као девојка/ кад је била девојка.(82) Увек ми је био симпатичан тај кроатизовани Чех и волео сам, дечаком још,његове наивне и чедне историјске романе ... (Михиз).

7. ПРЕДЛОЗИ СА ЗНАЧЕЊЕМ САДРЖАВАЊА

У српском језику постоји систем предлога чије је значење засновано наодносу садржавања. Тај однос садржавања подразумева два објекта: садржаниобјекат (означићемо га скраћеницом СО) и садржатељ (С). У питању су следећипредлози:

7.1. Предлог у, употребљен с локативом, означава налажење СО у С:

крушке у сандучићима, риба у води, дрво у дворишту.

Овај предлог развија и метафоричка значења: као С концептуализују се иСТАЊЕ, ПОЛОЖАЈ, АКТИВНОСТ, ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ, ОБЛИК, ЕНТИТЕТ КОЈИ ТРЕБАРАЗУМЕТИ, ЧОВЕК.

7.2. Предлог у, употребљен с акузативом, означава да СО заузима место у Спосле претходног кретања (улази у њега или бива унесен):

(ставити) крушке у сандучиће, делфин (скаче) у воду, дрво (су засадили) удвориште.

Предлог У с акузативом развија и значење правца или усмерености. У томслучају један предмет не заузима место унутар другог, него само допире до његовеповршине (а), усмерен је према њему (б), или је према њему само окренут (в):

(а) Ударио / погодио га је песницом у лице.(б) Циљао је право у мету.(в) На води су пливале рибе са стомацима окренутим у небо.

У случају б, објекат локализације може бити и поглед:

Упирао је поглед у њега.Гледао / загледао се / зурио / буљио / пиљио је у тај призор.

Предлог у уноси значење усредсређености на локализатор, које не постојиако је допуна само у акузативу без предлога (ударити нешто, гледати нешто).Стога глаголи који означавају усредсређено гледање (загледати се, зурити,буљити, пиљити) имају само допуну у + акузатив, а не и сам акузатив.

Исту допуну има и глагол заљубити се, вероватно по метонимијској вези сазагледати се: заљубити се у некога. Из сличних разлога исту допуну имају иглаголи (по)веровати, (по)уздати се у нешто, именице вера, поверење, нада,придеви уверен, сигуран. По некој врсти аналогије такву допуну имају и речиневерица, сумња, (по)сумњати.

68

Предлог у с акузативом има два главна метафоричка значења. Једно језасновано на метафори УПОЗНАВАЊЕ / РАЗУМЕВАЊЕ НЕЧЕГА ЈЕ УЛАЗАК У ТО. Тозначење илуструју апстрактна значења глагола ући / упутити се (у нешто), одн.упутити / увести (некога у нешто), затим продрети / проникнути (у нешто) и сл.Исту допуну има и глагол разумети се (у нешто):

Чим је дошао, настојао је да се упути у наше прилике.Одмах смо га увели у посао.Морамо ући / проникнути у суштину проблема.

Пошто је облик САДРЖАТЕЉ ЗА ЕНТИТЕТ КОЈИ ПОСЕДУЈЕ ТАЈ ОБЛИК, једанентитет може прећи у други облик – садржатељ:

Сунђер се вратио у свој првобитниоблик.

Стога и глаголи као преобликовати (се), прерушити (се), преименоватиимају као допуну конструкцију у нешто.

Међутим, пошто стицањем другог облика објекат обично мења и својидентитет, преобликовање најчешће значи и претварање. Одатле метафораТРАНСФОРМАЦИЈА ЈЕ УЛАЖЕЊЕ / СТАВЉАЊЕ ОБЈЕКТА КОЈИ СЕ ТРАНСФОРМИШЕ УОБЈЕКАТ КОЈИ СЕ ДОБИЈА ТРАНСФОРМАЦИЈОМ. Стога сви глаголи који значетрансформацију имају допуну у нешто: претворити (се) / преобразити (се),преправити и сл. Такви су и следећи случајеви:

Ход му је прешао у трчање.Љубав се преокренула у мржњу.Људи су се сабили у гомилу.Исцепао је папир у комадиће.

7.3. Предлог из (увек употребљен с генитивом) означава да СО напушта С.Напуштање могу означавати, у својим секундарним значењима, и предлог изван,одн. ван.

Узео је крушку из сандучића.Извадио је рибу из воде.Изашао је из дворишта.

Метафоричка проширења су углавном заснована на метафори НАСТАНАК ЈЕИЗЛАЖЕЊЕ, из које проистиче и узрочно значење предлога из:

Поступио је тако из убеђења, а не из користи.Рекао је то из обести / љубоморе / беса.

7.4. Предлог унутар је нека врста наглашеног у, које подвлачи да СО непрелази границе С. У највећем броју случајева С је ограничени дводимензионалнипростор (конкретни или апстрактни):

Унутар те територије они су слободно трговали.Чланови једне касте друже се и жене само унутар своје касте.

69

Кад су С границе таквог простора, онда предлог унутар није заменљивпредлогом у, јер означава управо тај простор, док би у означавао материју тихграница:

Нашли су уточиште унутар зидина царске палате.

Синоними овом предлогу су предлошки изрази у оквиру и у границама, ањегов прави антоними су изван / ван.

7.5. Предлози сред, усред, насред, посред означавају онај специфичан случајсадржавања кад СО заузима централни положај у С. С може бити конкретан,али у питању може бити и временска јединица или активност:

Стајао је насред собе.Пробудио га је усред ноћи.Прекинуо их је усред разговора.

Такође, ови предлози могу имати и адлативно значење (СО заузима место уцентралном делу С):

Ударио га је посред / насред чела.

7.6. Предлози изван / ван означавају налажење објекта у простору који неприпада садржатељу (или, евентуално, имају адлативно значење). Садржатељможе бити конкретни или апстрактни:

Нашли смо одједном изван шуме.Нашли смо се ван домета непријатељске ватре.Направио је уметничко дело ван свих конвенција.

Ови предлози имају једно метафоричко значење, засновано на метафориИЗУЗИМАЊЕ ЈЕ СТАВЉАЊЕ ОБЈЕКТА С ОНЕ СТРАНЕ УСТАНОВЉЕНЕ ГРАНИЦЕ. Тада јењихово значење блиско предлогу осим:

Не знам ништа изван онога што су хтели да ме науче.Не бих тражио бољи разлог изван тог уобичајеног.

7.7. Однос садржавања имплицира се и у великом делу значењске мрежепредлога кроз, који типично означава канал (место пролажења). Неки типовисадржатеља могу послужити и као канал:

Прошао је кроз собу / двориште.

7.8. Предлог по означава да се објекти крећу у разним правцима унутардводимензионалног или тродимензионалног С. То није централно, негомаргинално значење овог предлога:

Скита по парку / Европи.Риба плива по акваријуму.

На простор метонимијски могу да се надовежу временске прилике:

Хода по мраку / киши / ветру.

70

8. КОНКРЕТНА ЗНАЧЕЊА ПРЕДЛОГА У С ЛОКАТИВОМ

Значења предлога у с локативом подразумевају однос садржавања измеђудвају објеката. Један од њих је садржатељ (С), а други садржани објекат (СО).Њихова природа може бити различита. СО у већини случајева припада категоријипредмета (мада може бити и материја), а С може бити:(1) предмет типа кутије или посуде;(2) тродимензионални простор;(3) тродимензионална материја;(4) „дводимензионална“ материја.

(1) Кад је садржатељ предмет типа кутије или посуде, он је типично отворен нагорњој страни и може се преносити: јабуке у чинији. Овакав случај садржавањаима свој перцептивни аспект (СО се налази у некаквом удубљењу) и својфункционални аспект (С одређује положај СО). Поред овог типичног, постоје имање типични случајеви. Неки од њих јесу следећи.

(а) Отвор С може бити са стране: ватра у камину, или чак надоле: бат у звону. Даби се овакви случајеви препознали као садржавање, поред перцептивног аспектамора бити очуван и функционални аспект типичног случаја садржавања: С мораодређивати положај СО, дакле овај из њега не сме испадати (визуелно сличаноднос између двају предмета, али којем недостаје тај функционални аспект,исказује се другим предлогом: сир под стакленим звоном).

(б) СО се може налазити у С само једним својим делом – али опет под условом даовај и даље контролише његов положај: чутурица у руци. Нарочито је речитпример цвет у саксији, у којем највећи, а и најрелевантнији део биљке уопште нијеу саксији, него ван ње; упркос томе, цвет је у саксији преносив, дакле она одређујењегов положај, због чега се тај однос проглашава односом садржавања.

(в) С може бити затворен: хаљине у ковчезима, То пише у књизи. У овом другомпримеру СО није типичан предмет, али се види кад се књига „отвори“.

(г) неке стране С могу недостајати: стоји у вратима, сточић у углу собе. Тада јеопет делимично измењен перцептивни аспект, али не толико да тај однос измеђудвају предмета не би био проглашен садржавањем. Функционални аспект овдеизостаје: СО није преносив у С.

(д) С је великих димензија: кула у долини, станује у тој улици. СО није ни овдепреносив у С, али је перцептивни аспект довољан да би се овај случај уврстио усадржавање.

(ђ) С је просторија или зграда: Пили смо кафу у кухињи, Станује у кући. Постојимогућност, мада изузетно, да се фокусирају само границе С: седи у четири зида.(За овај други случај задужен је предлог унутар.) Метонимијски у односу напросторије и зграде, С могу бити и институције: Ради у Црвеном крсту. Сличнопросторијама и зградама, С могу бити и возила: Довезли су се у црвеним колима. У

71

свим тим случајевима типичан СО је човек, коме С пружа заштиту, али може и даму онемогући слободно кретање. Такође, С може онемогућавати човеку да видионо што се ван њега налази, као што и другим људима може онемогућаватиприступ који се налази унутар њега.

(е) С могу бити делови намештаја: Седео је у фотељи. Типичан СО је опет човек.

(ж) С може бити одећа: жена у дугој хаљини. На одећу се метонимијски надовезујењена боја или шара: Била је сва у белом. Слично томе, С је нешто што прекриваСО: стопала у пликовима, Дотрчала је сва у сузама. У свим овим случајевима Сне одређује положај СО, па се, да би се као одговор добила конструкцијау+локатив, не може питати Где? (Где је жена? – *У дугој хаљини; Где су стопала?– *У пликовима).

(з) С је сам простор унутар неких граница: Појавила се нека тежина у просторуиза мене.

(2) Кад је С ограничени дводимензионални (2-д) простор, у типичном случајуреч је о ограђеној или јасно ограниченој територији: призор у дворишту, најбољифудбалер у земљи. Маргиналнији случајеви су следећи: С је отвор (Стајао је уотвору врата); С је целина (која се метафорички разумева као круг), а СО је њендео (појединости у понашању, грешка у замисли, језички знак у систему знакова);С је испуњени 2-д простор (стражар у парку, родила се у граду); С је вертикалан(ракета је још у гравитационом пољу); неке странице С могу недостајати (наслов ууглу стране); фокус може бити само на страницама С (криза је остала у границамаједне државе) или само на простору унутар њега (мрав у непрегледном простору).У начелу, овај случај садржавања има свој функционални аспект само кад је СОчовек; тада њему кретање може бити ограничено унутар С. У другим случајевимаовај случај садржавања има само перцептивни аспект.

(3) Кад је С тродимензионална (3-д) материја, СО је типично сасвим уроњен уњу (риба у води). Мање типични случајеви јесу следећи: СО се у С налази самоједним својим делом (Стојим у барици); С је нека мање типична материја (цврчциу трави); СО је пукотина или отвор (пукотина у зиду пећине, уклесати траг укамену); СО је део С (камен у темељу); С је мање типична, разређенија материја(седети у тишини / мраку / топлом). И у овом случају разлог да се однос измеђунеког предмета и материје прогласи садржавањем јесте перцептивни аспект тогодноса: СО је у типичном случају са свих страна обавијен / окружен садржатељем.

(4) Кад је С „дводимензионална“ материја, типичан СО је човек, а око њега се,претежно у двема димензијама, простире нека материја (нпр. Седео је у обиљувоћа). Мање типични случајеви јесу следећи: С су околности (Није се снашао уновим околностима); С је група људи (Угледао ме је у гомили); С је институцијапредстављена групом људи (министар у влади. У последња два случаја СО је идео С.

9. АПСТРАКТНА ЗНАЧЕЊА ПРЕДЛОГА КОЈИ ЗНАЧЕ САДРЖАВАЊЕ

72

Однос садржавања је један од оних који човеку омогућавају да разумефизички свет којем припада. А пројектујући структуру тог односа на разнеапстрактне домене, он своје разумевање проширује и на њих. Другим речима,садржатељи и садржани објекти могу бити не само конкретни него и апстрактни.

9.1. Најпре, човек се налази не само у физичком простору него и у апстрактнимдоменима ПОЛОЖАЈА, СТАЊА и АКТИВНОСТИ. Зашто се ови апстрактни појмовиразумевају као САДРЖАТЕЉИ? Кад се налази „у“ неком положају, човеку може битиограничена перцепција, кретање или акција; а кад се налази „у“ неком стању или јепосвећен некој активности, човек не може нормално да процењује нити да делује –тј. да види шта се дешава „напољу“, изван С. Такође, кад се човек налази „у“неком стању или активности, с њим се теже комуницира (до њега теже може да се„допре“).

Када се термин који означава неки појам који припада категоријамаПОЛОЖАЈА, СТАЊА или АКТИВНОСТИ употреби у конструкцији у+локатив, тај појамсе само проглашава САДРЖАТЕЉЕМ (у пр. 1 С је ПОЛОЖАЈ, у пр. 2 СТАЊЕ, а у пр. 3АКТИВНОСТ):

(1) ... био [је] у безизлазном положају (Селимовић).(2) Дошао сам да ми се отворено каже. И овако сам у бризи и очајању(Селимовић).(3) Две некада елегантне београдске госпође у преподневној зимској шетњи. Ућаскању, тако рећи (Велмар-Јанковић).

Међутим, кад се таква реч нађе у другим конструкцијама (најчешће уконструкцијама у+акузатив и из+генитив), захваљујући употребљеном глаголупрецизира се и врста тог садржатеља, која зависи од природе датог положаја,стања или активности.

(1) Положај (пр. 4), стање (пр. 5, 6) и активност (пр. 7, 8) се најчешћеконцептуализују као ОГРАНИЧЕНИ ДВОДИМЕНЗИОНАЛНИ ПРОСТОР:

(4) Довео сам у неугодан положај и себе и њих двојицу (Селимовић).(5) Национално осећање може да унизи човеково достојанство ако га води... умржњу према другом народу (П. Ивић).(6) ... натерао [сам] тог човека у очајање из кога није успео да пронађе никакавизлаз ... (Ненадић).(7) отићи у посету / шетњу / набавку(8) Неколико пута нас је Лауш слао у хајку на звери ... (Ненадић).

(2) Неугодан или неповољан положај (пр. 9, 10), непријатна или несвеснастања (пр. 11, 12) и активности које се вреднују негативно (пр. 13) могу секонцептуализовати као РУПА / ЈАМА, уз помоћ метафоре НЕПРИЈАТНО / НЕПОЖЕЉНОЈЕ ДОЛЕ:

(9) Пао је у немилост (разг.).(10) Били [су] бескрајно захвални властелину јер их је извадио из ушљиве беде ...(Ненадић).(11) пасти у дремеж / сан / несвест / кому(12) Јер прави вјерник не смије пасти у очајање и малодушност (Селимовић).(13) Није, изгледа, ствар у томе што је из непорочности нагло склизнуо у грех ...(Ненадић).

73

(3) Нека стања – пре свега физиолошка и психолошка стања неактивности,обамрлости и сл. – концептуализују се и као МАТЕРИЈА:

(14) Зашто, Димитрије, не потонеш у дубок сан... (Ненадић).

(4) Стања која су човеку сметња у нормалном животу (пр. 15), или непријатнеи мучне активности (16) концептуализују се као МАТЕРИЈА КОЈА МУ ОТЕЖАВА ХОД:

(15) Зар се зато издвојио [Хасан], да се овако неповратно заплете у страст што сене троши и не може да нестане? (Селимовић)(16) Ћутали смо сви који смо били уплетени у ову игру, ја, гоњени, и гонитељи(Селимовић).

(5) Стање се може концептуализовати и као ПРОСТОРИЈА / ЗГРАДА. Релевантнаимпликација јесте да ти С пружају човеку заштиту од спољних утицаја, због чегаму могу служити као заклон. У наведеним примерима спољни утицаји сукомуникација с другим људима:

(17) ... да сам прихватио његово веће и горче искуство, да се нисам затворио усвоју муку ... (Селимовић).(18) ... који је умео да ме одгурне ... кад год би се повлачио у своју повређеност ...(Велмар-Јанковић).

9.2. Следећи апстрактни С јесу временске јединице. Такво њихово разумевање увези је са метафоричком концептуализацијом времена (в. I део, т. 2.2).

9.3. Следећа метафора чији је изворни домен однос садржавања јесте ОБЛИК ЈЕСАДРЖАТЕЉ ЗА ЕНТИТЕТ КОЈИ ПОСЕДУЈЕ ТАЈ ОБЛИК. Наиме, облик неког предметадефинисан је његовом површином, границом; та површина метафорички се разумеКАО ЉУСКА, ОМОТАЧ или РУХО у којем се предмет налази, понекад и као МАСКА подкојом се налази.

Облик је специфичан по томе што се може мењати: један исти ентитетможе добијати различит изглед или лик, не мењајући при том свој идентитет, својупрепознатљиву суштину. Облик у којем се појављује постаје, тако, начин његовогиспољавања или постојања.

У конструкцији у+локатив употребљавају се лексеме које означавају обликуопште или неки посебан облик. Та конструкција тада долази на питање Какав?:

(19) сијалице у облику звезда(20) текст у оригиналу и у француској верзији(21) млеко у праху

Материја добија облик крећући се или разбијајући се на комаде; тај обликје, онда, начин њеног појављивања. Као материја концептуализује се и групапојединачних објеката, уколико њихова појединачност није визуелно упечатљиваили релевантна. Конструкција у+локатив добија се на питање Како?:

(22) ... па је вода потекла у моћним млазевима ка подруму (Ненадић).(23) ... дужег теоријског огледа ..., објављеног у наставцима ... (Бугарски).(24) Војници стоје у групама и живо разговарају (Ненадић).

74

Начин постојања неког ентитета може се односити не само на његов изгледнего и на његов квантитативни аспект. Реч је о величини / количини (аку супитању предмети, одн. материја), броју (ако су у питању јединке) и, метафорички,вредности. Конструкција у+локатив се у овом случају добија на питање Колики?или Колико?:

(25) Служећи се туђим мозгом, јер је његов Господ оставио у величини ораха ...(Ненадић).(26) ... изостављање текста у дужини од целог једног реда ... (Бугарски).(27) ... с недаћама што их она [земља] пружа у изобиљу (Селимовић).(28) Основних школа у знатнијем броју било је само на тлу Хабсбуршкемонархије (П. Ивић).(29) ... производ у вредности од 6 милиона долара ... (Радио-дневник).

9.4. Помоћу метафоре се разуме и сама активност разумевања: РАЗУМЕВАЊЕЕНТИТЕТА ЈЕ ОТКРИВАЊЕ ОБЈЕКТА САДРЖАНОГ У ЊЕМУ. Тај „СО“ може бити некањегова особина, скривена природа, његов проузроковач и сл. – све што јескривено, што се не види на први поглед, до чега се долази бољим упознавањементитета и после дужег искуства с њим.

Ово значење засновано је на оној варијанти основног случаја садржавања укојој је С затворен и непровидан, тако да је уочавање СО или допирање до његаскопчано са тешкоћама и захтева улагање напора или неки специјалан поступак.Оно што оправдава такав ангажман јесте претпостављена вредност СО: сматра седа је управо он важан, а не С у којем се налази.

Наведена метафора је у најужој вези са познатом метафором РАЗУМЕВАЊЕЈЕ ВИЂЕЊЕ; стога се конструкција у+локатив у овом значењу често употребљава сглаголима перцепције – визуелне или друге.

Ентитет који је резултат разумевања – „СО“ – може бити различит. Упитању може бити особина ентитета који се разумева (пр. 30); неки његов другиидентитет (пр. 31); човек субјективни осећај или доживљај који има у додиру сањим (пр. 32); његов проузроковач (пр. 33). Такође, „СО“ може бити говорниковстав, намера или стање, а „С“ његов симптом – израз лица, глас, покрет, понашањеи сл. (пр. 34):

(30) ... у другарици Зори као да више није било ни трунке безазлености иличедности, оданости наше ружопрсте Зоре ... (Велмар-Јанковић).(31) У појави ове жене препознао /је/ нестварно биће о којем му је причала Олга ...(Велмар-Јанковић).(32) Тада је почео бесмисао ... Било је неке неодољиве сласти у том ничему, уплутању без напора и циља (Селимовић).(33) Било је у том његовом противљењу неког чудног страха ... (Киш).(34) ... Доротеј ме је гледао сасвим равно у очи и ја у његовом изразу нисампримећивао ни најмању сенку нелагодности (Ненадић).

У складу с метафором РАЗУМЕВАЊЕ ЕНТИТЕТА ЈЕ ПРОНАЛАЖЕЊЕ ОБЈЕКТАСАДРЖАНОГ У ЊЕМУ стоји и метафора ЈЕЗИЧКЕ ЈЕДИНИЦЕ СУ САДРЖАТЕЉИ ЗА СВОЈАЗНАЧЕЊА – будући да су језичке јединице намењене управо разумевању. Одатлепримери као што су следећи:

(35) У уводнику тумачио се појам садржан у наслову (Велмар-Јанковић).(36) Такве гомилице [графичких знакова] најчешће „значе“ или оно што је писац уњих унео, или што ми у њих уносимо, или, у срећним случајевима успешног

75

општења, обоје (Бугарски).(37) празне речи, празна прича, празнословље(38) речи бремените значењима

9.5. Видели смо да човек може имати улогу посматрача односа између С и СО,као и да може имати улогу СО. Он, међутим, може имати и улогу садржатеља. Притом је реч пре свега о човековом психичком животу: човек је С за осећања, мисли,сећања и друге апстрактне ентитете, који се концептуализују као МАТЕРИЈА иликао ПРЕДМЕТИ.

Кад се човек прогласи садржатељем за емоције и унутрашња стања, обичносе мисли на област грудног коша – тамо где се налази срце, где се обично смештадуша и на коју човек упире прстом кад каже „ја“. То ћемо назвати човековимемоционалним простором.

Типични „СО“ у том простору јесу емоције (пр. 39) и психолошка стања(пр. 40). Емоције се обично концептуализују као течност (пр. 41), а настанакемоција као кретање или као покретање бића (пр. 42). Емоције се могуконцептуализовати и као нека нетипична врста материје (пр. 43):

(39) ... док то сазнање у исти мах изазива у мени и силну радост и силан страх ...(Велмар-Јанковић).(40) Има у њему неке чудесне упорности да преживи ... (Ненадић).(41) ... зато што је у њему врио неки унутрашњи бес ... (Ненадић).(42) Ништа се у мени није покренуло, никакав предосјећај, никаква слутња(Селимовић).(43) Нисам осјећао тугу и лудост такве жудње ... Лебдјела је у мени као стишанасвјетлост ... (Селимовић).

Човеков емоционални простор могу да представљају и душа и срце, који сутакође садржатељи за емоције, психолошка стања, или ентитете који имајуемоционалну вредност:

(44) ... са стрепњом у души (Селимовић).(45) ... сузе ће ми износити горчину из душе ... (Ненадић).(46) ... у нашим срцима ова кућа је записана ... (Селимовић).

Поред емоционалног простора, човек поседује и ментални простор, у којемсе налазе разни ментални ентитети – слике, представе, мисли итд. Његасимболизују глава, мозак, памет, свест итд., а његова садржина концептуализујесе обично као нека врста физичке појаве – светлост, слика или предмет:

(47) ... од какве лудорије која му час кресне у мозгу ... (Ненадић).(48) Ко зна какве су се луде мисли сплеле у његовој глави ... (Ненадић).(49) Да су га ухватили ..., остала би ми сурова слика дуго у памети (Селимовић).

Сећање, памћење и успомене такође дефинишу простор, у/на коме сеналази оно чега се сећамо:

(50) Од далеког дјетињег Бајрама што се већ изгубио у памћењу ... (Селимовић).(51) ... долази [жена] у сјећање кад нећу и кад ми не треба ... (Селимовић).

76

10. УЗРОЧНО ЗНАЧЕЊЕ ПРЕДЛОГА У С ЛОКАТИВОМ

10.1. У српском језику узрочна значења се могу изразити помоћу већег бројапредлога. То су, најпре, предлози због и услед. Они су специјализовани заизражавање узрочног значења: њихово значење је увек и само узрочно.

У другу групу спадају предлози из, од, са (овај последњи је у том значењуархаичан) и за; њихово основно значење је конкретно, просторно, а узрочнозначење се метафорички надовезује на њега: узрочно-последични односи серазумевају као просторни. Да би имали узрочно значење, ти предлози се морајуналазити у одређеном контексту. На пример, како истиче М. Ивић, предлог из имаузрочно значење кад глагол у функцији предиката означава свесну, вољну,смишљену акцију, а именица у генитиву означава унутрашњу побуду за вршењерадње (нпр. Ја то из радозналости питам). У таквом контексту, предлог из имаувек и недвосмислено узрочно значење.

У трећу групу спадају сви остали предлози који могу имати узрочнозначење: у, на, пред, под, уз, крај, поред, без, са (с инструменталом) итд. Нас овомприликом занима предлог у испред именичке јединице у локативу. Желимо даутврдимо по чему се исказивање узрочног значења овим предлогом разликује одначина на који узрочно значење исказују предлози из друге групе. Затим ћемо сепозабавити разликом између узрочног значења тог предлога и оног који му језначењски најближи – предлога из.

10.2. Основно значење предлога у с локативом јесте месно, и то локационо (онозначава место налажења). Његово узрочно значење остварује се кроз то меснозначење, које остаје и даље препознатљиво. Наиме, место на којем се реализујенека ситуација – назваћемо га, према значењу предлога у, садржатељ –интерпретира се као њен узрок. Тај садржатељ може бити конкретан (просторија,насељено место, ограничена територија, одећа, материја, група људи, физичкоокружење) и апстрактан (околности, положај, стање, активност, време, облик).Тако је у пр. 1 садржатељ визуелно окружење, у пр. 2 – стање, а у пр. 3 –активност:

(1) Остао је испод једне капије са настрешницом, невидљив у сјенци (Селимовић).(2) У томе стању, које је трајало неколико месеци, није могла да поднесе да останесама ни за тренутак (Велмар-Јанковић).(3) Он је тада некуда био отишао у потрази за храном (Ненадић).

Дакле, узрочно значење предлога у није условљено ни врстом ситуације(означене глаголом), ни врстом места на којем се ситуација реализује (означеногименицом у локативу); а ипак је, очигледно, контекстуално условљено. Подконтекстом у овом случају треба подразумевати могућност успостављањаузрочно-последичне везе између места реализовања ситуације и саме ситуације.

10.3. У зависности од контекста, предлог у може, с именицом сличног значењаили чак с истом именицом, кроз месно (одн. временско) развити, поред узрочног,још и начинско и допусно значење.

На пример, садржатељ је у следећим случајевима просторија. У пр. 4 она јесамо место у којем се реализује ситуација означена предикатом; у пр. 5 то се местоинтерпретира као узрок; а у пр. 6 као концесија:

(4) Ту, у тој тесној одаји, било је сигурно угодније него тамо (Ненадић).

77

(5) Да ли је и даље онако прибран и хладан, или се у самоћи тамнице препустиоочају и својој злосрећној судбини? (Ненадић)(6) При оваквој врућини и у најдубљим подрумима месо пропадне за два дана(Ненадић).

У следећем случају садржатељ је визуелно окружење: ноћ. У пр. 7 именицау локативу означава само окружење догађања; у пр. 8 ноћ се разуме као узрокситуације (а то је у датом примеру губљење пута); у пр. 9 конструкција у+локативима допусно значење (ноћ и потреба за очима се обично искључују):

(7) У мрачној ноћи и мрачној непознатој шуми, под пљуском кише, седим напремореном коњу... (Ненадић).(8) ... а опет сам претрнуо, нагло онемоћао, као човјек који у ноћи изгуби пут(Селимовић).(9) ... видио сам да је ово вјечита ноћ у којој су очи ипак потребне (Селимовић).

10.4. Дакле, узрочно значење предлога у зависи, као што је то случај и спредлозима из, од и за, од контекста, али на другачији начин: није потребно даглагол и именица буду тачно одређеног значења, него могу бити било ког значења,под условом да се однос међу њима може разумети као узрочно-последични. Тајконтекстуални захтев је блажи, и у исто време општији и неодређенији него услучају поменутих трију предлога. Тако предлози изражавају узрочно значење надва опречна начина: код предлога због и услед узрочно значење је згуснуто усамом предлогу; код предлога као што је у оно је распршено на читав контекст.Предлози од, из, са, за стајали би између ова два екстрема: њихово узрочнозначење јесте ствар контекста, али је он прецизно одредљив. Другачије речено:док се на почетној тачки тог континуума сасвим сигурно може говорити оузрочном значењу предлога, у његовој средини је то још увек могуће, али би нањеговој крајњој тачки исправније било говорити о узрочном значењу читавепредлошко-падежне конструкције. А гледано из угла предлошко-падежнихконструкција, ситуацију бисмо могли овако описати: конструкција с предлозимазбог и услед увек се интерпретира као узрочна, независно од именице;конструкција с предлогом из и именицом одређеног значења вероватно ће серазумети као узрочна;22 конструкција с предлогом у вероватно ће се разумети каомесна, а само изузетно као узрочна.

10.5. Видели смо да се предлог из, од свих могућих узрочно-последичних веза,специјализовао за ону између вољне акције и унутрашње побуде, док предлог упокрива неупоредиво шири распон. Тај распон, међутим, укључује и онајзначењски одсечак који покрива предлог из: и предлог у се може употребити узглаголе вољне акције, а да у локативу стоји именица која означава некакво стање.Какву значењску разлику носе тада ова два предлога?

Ако је узрок акције изражен конструкцијом у+локатив, акција, иако јеобично свесна и вољна, у овом случају се представља као спонтана и „неодољива“:агенса његово стање потпуно обузима, он своју акцију изводи под његовимдејством, не могући да види ништа „изван њега“. Он је, тако, вођен силом која је

22 Чак и са неким именицама које значе стање, предлог из може имати месно значење – ма шта уследећим примерима јасно упућују употребљени глагол, односно глаголска именица: ... стоје[отац и Хасан] на свим путевима и раскршћима, не дају ми изаћи из бриге (Селимовић); ...натерао сам тог човека у очајање из кога није успео да пронађе никакав излаз (Ненадић). Алиизречене ван контекста, конструкције из бриге и из очајања асоцирају пре свега на узрок.

78

јача од њега, па његова акција није ствар његове одлуке. Чак и ако је свесна, онаније намерна, сврховита. Стога конструкција у+локатив може, са именицама којеозначавају стања, имати узрочно значење и уз глаголе невољне акције (бунца убунилу, у слабости сам заплакао, у збуњености сам почела да размишљам итд. –простор који великим делом, мада не и сасвим, покрива предлог од).

Кад је узрок означен конструкцијом из+генитив, последица је не самосвесна него и делимично контролисана, намерна акција: агенс нешто предузима,ангажује се у неком циљу. Он није потпуно обузет својим стањем, већ усмерен на„излазак“ из њега. Отуда се ова конструкција у узрочном значењу јавља само узглаголе који означавају свесну и намерну акцију. Ево примера за то:

(10) ... привијали [су] му на рану неке крпе у жељи да му олакшају болове ...(Ненадић).

Конструкција у+локатив може се заменити конструкцијом из+генитив, алиуз суптилну промену у значењу: из жеље би значило да се крпе и иначе привијајуна рану зато да би олакшале болове, па су то људи учинили промишљено у тусврху; у жељи значи једноставно да нису знали шта друго да раде (што је у текстуи случај).

У примеру

(11) ... како Дадара гађа свог супарника из беса што га је овај избацио из наручјавољене женске (Ненадић).

конструкција из беса упућује на свесну, промишљену акцију; у бесу биимплицирало неконтролисану радњу, за коју агенс не може, услед стања у којем сеналази, сасвим да одговара. Слично томе, ако је дато стање бес, а глагол означава,рецимо, разбијање, уколико реченица почиње са У бесу..., логични наставак био би...стао је да разбија све око себе; почетак Из беса... захтевао би наставак као ...јеразбио кинеску вазу. У овом другом случају, дакле, акција би имала елементепрорачунатости (агенс није био толико обузет бесом да није знао шта разбија).Другим речима, конструкција у+локатив имплицира да агенс не зна шта ради;конструкција из+генитив упућује на то да он не зна шта друго да ради.

11. ПРЕДЛОГ ИЗ – АПСТРАКТНА ЗНАЧЕЊА

11.1. Предлог из, који се употребљава с генитивом, има аблативно значење:означава да један објекат (који је садржани објекат – СО) напушта унутрашњостдругог (садржатеља – С).

11.2. У једном од маргиналнијих случајева, СО је нека нетипична материја –мирис, светлост или звук, а С је предмет (комад материје), који интензивноемитује ту материју:

(1) Кроз вреву и комешање људских и коњских телесина из којих базди тешкивоњ муке и печали (Ненадић).

79

На овај случај надовезује се једно метафоричко значење: С емитује ненешто што се може осетити чулима, него нешто што је резултат интерпретације,разумевања утиска који посматрач има у вези са С. Одговарајућа метафора гласиРЕЗУЛТАТ РАЗУМЕВАЊА ЕНТИТЕТА ЈЕ МАТЕРИЈА КОЈУ ОН ЕМИТУЈЕ. Ова употребапредлога из имплицира да се одређени закључак намеће сам по себи, да „СО“ неможе да се не примети, само ако је човек нормалних перцептивних способности(пр. 2). „СО“ може бити и доживљај посматрача, који је интензиван и неизбежан(пр. 3):

(2) Глупост му бије из сваке кошчате гуке на ћошкастом лицу, из чела широкогдва палца, из ситних овчијих очију, широке носине и кратке тршаве косе(Ненадић).(3) Текија је мировала на сунцу..., из њених дебелих зидова и тамноцрвене капекрова зрачила је стара сигурност... (Селимовић).

11.3. У значењској мрежи предлога из може се препознати и неколикоапстрактних значења која су, најопштије говорећи, заснована на метафориНАСТАНАК ЈЕ ИЗЛАЖЕЊЕ. Та општа метафора конкретизује се на следеће начине:

(а) ОБЛИКОВАЊЕ ПРЕДМЕТА ОД МАТЕРИЈЕ ЈЕСТЕ ИЗЛАЖЕЊЕ / ВАЂЕЊЕ ПРЕДМЕТА ИЗМАТЕРИЈЕ. Уобичајенија метафора јесте ОБЛИКОВАЊЕ ПРЕДМЕТА ОД МАТЕРИЈЕ ЈЕСТЕОДВАЈАЊЕ ПРЕДМЕТА ОД МАТЕРИЈЕ, тако да би обичнији предлог у наведеномпримеру био од:

(4) Лице му је било непокретно. Онако бескрвно изгледало је као исклесано измермера (Ненадић).

(б) Трансформација је излажење или вађење СО из С:

(5) По тихим узбуђеним гласовима што су шумјели као лагани вјетар (све је изњега могло произаћи, и олуја и тишина) ... (Селимовић).

(в) УЧЕЊЕ ЈЕ ВАЂЕЊЕ ИНФОРМАЦИЈА ИЗ ИЗВОРА ИНФОРМАЦИЈЕ. Садржатељ јекњига, изјава, прича или неки други извор информација или поука; СО су радњекојима се информације стичу (научити, обавестити се) или стања поседовањаинформације (знати):

(6) О њему знам понешто из многих прича које круже у народу... (Ненадић).

(г) ЗАКЉУЧИВАЊЕ ЈЕ ВАЂЕЊЕ ЗАКЉУЧАКА ИЗ ОНОГА ШТО ОМОГУЋУЈЕЗАКЉУЧИВАЊЕ:

(7) ... из фотографије се видело да је у питању изразито привлачан мушкарац...(Велмар-Јанковић).(8) ... искуство ... из којег произилази да живот изгледа све краћи што једуготрајнији ... (Велмар-Јанковић).

(д) По једној маргиналној метафори, КОРИСТ ЈЕ ПРЕДМЕТ КОЈИ СЕ ВАДИ ИЗИЗВОРА КОРИСТИ. У том случају С може бити само предмет / појава, не и биће:извући корист из нечега.

(ђ) ПОСЛЕДИЦА ЈЕ ОБЈЕКАТ КОЈИ ИЗЛАЗИ ИЗ УЗРОКА / ИЗАЗИВАЧА:

80

(9) У језицима који се служе латиницом основна невоља произлазила је изнедовољног броја постојећих знакова (Ивић).(10) ... ови његови захтеви проистичу из неке врсте себичности (Велмар-Јанковић).

Конструкција из+генитив може имати и значење узрока, које је заснованоуправо на овој метафори. У овом случају, „СО“ (који је означен реченичнимпредикатом) јесте нека човекова свесна акција, над којом он бар делимично имаконтролу и која, бар делимично, представља резултат његовог избора, апрототипичан „С“ је човеково стање или особина: страх, пакост, гађење, љубав,приврженост, оданост, захвалност, радозналост, бес, обест, потреба, инат,учтивост, таштина, охолост итд.:

(11) Та огромна сподоба би на миг господара ... скочила у провалије с највишетачке на Кули, не из љубави, привржености и оданости, него због тога што је нато навикнут од малих ногу (Ненадић).(12) У манастир смо дошли са свих страна ... Многи из таштине и охолости(Ненадић).(13) Говори ли из навике, или да ништа не каже, или се руга ... (Селимовић).

12. УПОТРЕБА ПРЕДЛОГА У И НА С ИСТИМ ИМЕНИЦАМА ИЛИИМЕНИЦАМА СЛИЧНОГ ЗНАЧЕЊА У ЛОКАТИВУ

12.1. Постоје такве именице уз које се могу употребити и предлог у и предлог на,нпр. у / на броду, у / на крају, у / на тањиру итд. С друге стране, постоје и таквипарови лексема који имају врло слично значење, али с једним чланом тог параможе да се употреби само предлог у, а са другим само на: у поткровљу – натавану, у школи – на факултету, у Африци – на континенту итд. Размотрићеморедом сваку групу случајева.

12.2. Најпре ћемо, међутим, анализирати основна, типична значења предлога у ина – она која прва падају на памет кад се помену ти предлози и која се прва наводеу речницима нашег језика.

12.2.1. Типично значење предлога у илуструје се примерима као што су писмо уфиоци, лопта у кутији и сл.; у питању је однос између двају предмета који ћемоназвати САДРЖАВАЊЕ. Постоји, дакле, садржатељ облика кутије, отворене са горњестране, у којем се целом својом запремином, а належући на његово дно, налазисадржани објекат. Такав однос међу предметима има своје последице –перцептивне и функционалне. На плану перцепције (визуелном плану),упечатљиви су удубљење које има садржатељ и границе садржатеља. Нафункционалном плану, садржатељ служи за преношење или држање садржаногобјекта; садржаном објекту је кретање ограничено унутар садржатеља, али га овајистовремено и штити – од погледа и од спољних утицаја (додира и сл.); ако јесадржани објекат човек, он у неким случајевима не може видети оно што се налазиван садржатеља. Уколико бисмо желели да положај садржаног објекта изразимоједном речју, рекли бисмо да се он налази унутра.

81

Напоменимо да постоје још два врло обична случаја садржавања: кад јесадржатељ ограничени дводимензионални простор (у дворишту, у области) и кадје то некаква материја (у води, у мраку, у ваздуху). У првом случају садржатељнема удубљење, али има границе; одатле одговарајући визуелни утисак, а ифункционално својство тог случаја садржавања: садржатељ ограничава кретањесадржаном објекту. Други случај има нешто другачија својства: границесадржатеља нису релевантне, чак и ако постоје (па он не може служити запреношење или држање садржаног објекта); међутим, садржани објекат може битискривен од погледа споља, као што и њему самом видик може бити ограничен наматерију којом је обавијен.

Додајмо да се однос садржавања може, механизмом метафоре, пренети и наапстрактне области; тако се стања, активности, положај, временске јединице и др.концептуализују као садржатељи за човека или предмете (у стању / несвести /бризи, у шетњи / трку, у положају / невољи, у јануару / тој години итд.).

12.2.2. Типично значење предлога на засновано је на односу између два предметакоји бисмо могли назвати НОШЕЊЕ и који се добро илуструје примером књига настолу. Тај случај могао би се описати овако: носитељ је раван и издигнут објекат,чије границе постоје, али нису релевантне; ношени објекат се налази на горњојповршини тог објекта, тако да га не само додирује него и притиска својомтежином; носитељ држи ношени објекат (у том смислу што одржава његовуздигнути положај). Уз то, ношени објекат је видљив и доступан, тј. изложенпогледима, дохвату и, уопште, спољном утицају. Он је, такође, на неки начинизложен и носитељу, будући да се у типичном случају ослања на њега својомвећом површином.

Напоменимо да висина носитеља о којој је реч може бити и метафоричка:смештеност на висини важи и за углед, моћ, велику вредност итд. (висок углед /квалитет / положај, висока школа итд.). У нешто мање типичном случају,носитељ је површина која није издигнута – нпр. на плочнику / тргу / ливади /пропланку и сл.; када су у питању површине које се налазе на отвореном простору,смештеност ношеног објекта може се исказати прилогом напољу. У једном другоммање типичном, али још увек честом случају, ношени објекат се налази не нагорњој, него на било којој површини носитеља (мува на зиду / плафону). У томслучају се ношени објекат налази споља.

12.2.3. Закључујемо да су оваква два односа између двају предмета – САДРЖАВАЊЕи НОШЕЊЕ – веома различита, а по неким својим импликацијама управо супротна.Што се тиче перцептивног аспекта, те импликације односе се на постојање (услучају садржавања), односно непостојање (у случају ношења) удубљења играница садржатеља / носитеља; што се тиче функционалног аспекта, у питању језаштићеност (у случају садржавања), односно изложеност (у случају ношења)садржаног / ношеног објекта.

12.3. Сада ћемо се позабавити паровима примера у којима се са истом именицомможе употребити и један и други предлог. Све парове примера поделићемо унеколико група.

12.3.1. Прву групу примера сачињавају они у којима се употребом предлога у и наразличито перспективизује објекат (или, уопште, ентитет) који означава именица:имају се у виду његови различити делови. Наиме, употребљени предлог извлачи у

82

први план (перспективизује) управо онај део означеног предмета који је у складу сњеговим типичним значењем.

Тако, на пример (буре) на броду значи, заправо, (буре) на палуби – јер јеуправо палуба раван и издигнут део брода, на којем се добро види оно што се нањему налази. Насупрот томе, (буре) у броду значи у кориту брода – јер је коритодео брода који има унутрашњост и у којем је оно што се налази сакривено одпогледа оних који се налазе ван брода.

Занимљив је пар примера (Мој пријатељ живи) у улици Кнеза Михаиланасупрот (Тај пас живи) на улици. Наиме, улица се може двојако схватити: каосадржатељ (будући да је то простор затворен са три стране) и као носитељ (поштоје битан део улице површина коловоза и тротоара). Кад се улица именује, онда сеона аутоматски разуме као садржатељ – зато што тада пажњу усредсређујемо и накуће које је ограничавају са две стране, и по којима се једна улица управо иразликује од друге23. Кад имена улице нема, у фокусу се налази површина улице,која је у представи улице најуочљивија јер се њоме гази. У складу с типичнимслучајем НОШЕЊА, тада се имплицира да је ношени објекат изложен деловањуспољашњих сила, тј. да нема заштите (Пас живи на улици).

У следећем пару примера јавља се именица која означава материју: (риба) уводи и (Чеп је плутао) на води. У првом изразу, предлог у подразумева одређенуколичину те материје којом је садржани објекат обавијен са свих страна; риба се,дакле, цела налази у води. Предлог на пажњу аутоматски усредсређује наповршину воде и подразумева се да је предмет (чеп) бар делимично видљив нањој. Али, у вези с предлогом на и именицом вода занимљив је и пример као (Онживи) на хлебу и води – кад се подразумева да човека само хлеб и вода одржавајуу животу. То је метафоричко значење предлога на, засновано на оној особинитипичног случаја НОШЕЊА да носитељ држи (метафорички: подржава илиодржава) ношени објекат.

12.3.2. У другој групи примера налазе се они у којима лексема потпуно мења својезначење у зависности од употребљеног предлога.

На пример, могуће је рећи и у свету и на свету. Свет се концептуализујекао носитељ онда кад се мисли на његово природно простирање: То не постојивише нигде на свету осим овде. Кад се мисли на свет као на свет људскогискуства, који је човек створио тако што је природном свету приписао границе,онда је он садржатељ: То не постоји нигде у цивилизованом свету.

Пар примера (кућа) у селу и (кућа) на селу такође илуструје како овипредлози повлаче за собом различито значење именице: у првом примеру селоозначава ограничен дводимензионални простор – дакле, насељено место; у другом,идеја границе се губи, тако да село означава већу површину, која се простире и вангранице селâ као ограничених места. Слично томе, (Он је) у базену означава да сеон купа у базенској води; (Он је) на базену значи да се налази на ширем објектукоји, поред удубљења испуњеног водом, обухвата и зелене површине, пратећезграде и сл. (и можда уопште неће ни ући у воду).

У пару примера у положају и на положају, употребом предлога у овај појамсе проглашава садржатељем; он тада означава место, смештеност у некомпростору (који се може схватити и апстрактније – као околности, прилике, чак истање: Он је у добром / лошем / повољном положају. Употребом предлога на, који,

23 Не само што се у улици могу налазити људи, аутомобили и други покретни објекти; и саме кућесе налазе у њој. То је стога што човек проглашава да се у улици налази све оно што он види кадстоји унутар ограниченог простора који она представља.

83

видели смо, у типичном случају имплицира да је носитељ издигнут, положајозначава високо место – било у физичком простору: Тај град је на добромположају (значи на неком брду), било у друштвеном: Он је на добром положају(значи да заузима важно, угледно место у друштву).

12.3.3. Трећу групу примера сачињавају они у којима је објекат (појам) означенименицом исти, али је однос између њега и онога што се у / на њему налазидругачији.

Најпре, предлог у се употребљава кад се има у виду тај појам као пукоокружење које се може чулно опазити (обично видети или чути); предлог на, ускладу с импликацијама типичног случаја НОШЕЊА, имплицира да је објекатизложен том окружењу, које некако делује на њега – у складу с оном особиномтипичног случаја НОШЕЊА да је ношени објекат изложен носитељу.

На пример, мрак и светлост могу бити визуелно окружење за објекат, такода се каже да се нешто налази у мраку и, нешто ређе али такође могуће, усветлости / светлу / сјају. Занимљиво је, међутим, да светлост, светло могу битии носитељи (На светлости / светлу дана све изгледа другачије и сл.), док мрак неможе. Вероватно је разлог томе тај што само светлост / светло могу активноделовати на човека или утицати на његову перцепцију; стога је он њима изложенна начин на који не може бити изложен деловању мрака. С обзиром на то да јењегово деловање нарочито активно, сунце се концептуализује само као носитељ:Изгорећеш ако дуго стојиш на сунцу; На сунцу та боја бледи.

Предлог на употребиће се и онда кад ношени објекат делује на носитељ; услучају предлога у таквог дејства нема.

На пример, може се рећи и у души и на души: душа се метафорички разумекао тродимензионални или дводимензионални простор, који је садржатељ зачовекова осећања или објекте који имају емоционалну вредност: стрепња /благост у души. Међутим, имати / носити некога на души значи сасвим нештодруго: „бити одговоран, крив ... (за нечију несрећу, незгоду, смрт и сл.)“ (РСАНУ,изрази у оквиру одреднице душа). Прва концептуализација условљена јеметонимијски: душа се, по интуитивном осећању, смешта у грудни кош, који јетродимензионални садржатељ; друга концептуализација одређена је природомосећања које је у питању, а које „притиска“, „оптерећује“ душу исто онако као штоношени објекат притиска носитељ.

12.3.4. Четврту групу примера образују они у којима је предмет нешто другачији узависности од тога да ли је уз њега употребљен предлог у или на: у првом случајусаображава се типичном садржатељу, а у другом – типичном носитељу.

Тако, на пример, израз у тањиру имплицирао би пре дубоки него плиткитањир, супротно изразу на тањиру; у вези с тим, у тањир се сипа чорба, а на тањирставља нешто што се из њега неће тако лако просути. У тим случајевима је, дакле,за употребу предлога одлучујући перцептивни моменат; али у фразеологизму (онхоће / нуди му се / добио је све) на тањиру / тацни одлучујући аспект односаизмеђу онога што стоји на тањиру и самог тањира јесте функционални: оно што јена тањиру изложено је додиру и доступно је без великог труда.

И у пару примера кућа у планини / брду и кућа на планини / брду постојиразлика између објеката означених речима планина и брдо: с обзиром на то да уимплицира да се садржани објекат не види, такво брдо / планина су обраслишумом, која скрива садржани објекат од погледа; пошто на имплицира да се

84

ношени објекат види, то значи да су такво брдо или планина голи. Употребапредлога на може да значи и да се кућа налази на самом њиховом врху.

12.3.5. Разлике у значењу између у и на су у неким случајевима минималне. То јеобично случај онда кад је реч о већем ограниченом дводимензионалном простору,који се може двојако концептуализовати – са гледишта своје ограничености(дакле, као садржатељ) или са гледишта свог простирања (дакле, као носитељ), анема додатних момената који би фаворизовали једну или другуконцептуализацију. На пример, дводимензионални простор може секонцептуализовати и као садржатељ и као носитељ: Готово шапућемо у овојочишћеној, огрављеној, његованој шуми, у овом тихом простору ограђеномзидом... (М. Селимовић, н.д., стр. 171); ситуација на простору бивше Југославије.Исти случај је и са дневником као емисијом на телевизији: може се рећи удневнику, у значењу „током дневника“ (у складу са концептуализацијомограниченог времена као ограниченог простора), али и на дневнику (кад седневник концептуализује као носитељ на основу јавности, доступности онога штосе говори).

12.4. Сада ћемо прећи на оне случајеве када две именице означавају сличнепојмове, али се уз једну може употребити само предлог у, а уз другу само на.

Један такав пар примера јесте (Живи) у Африци и (Живи) на томконтиненту: док се појединачни континенти концептуализују као садржатељи,сам појам континента концептуализује се као носитељ. Ова другаконцептуализација је сасвим јасна: континент је део копна велике површине ииздигнут у односу на море. Одакле, међутим, појединачни континенти каосадржатељи? Оно што им даје статус садржатеља није њихова ограниченостприродним границама (јер би онда и сам континент био садржатељ), негоутврђеност и познавање тих граница од стране човека: континент коме је дато именије више само природна, него и цивилизацијска целина (као што је то нпр.држава; в. и коментар у вези с именицом свет у тачки 3.2).

Следећи пар тиче се градова: у Београду, али на Новом Београду. Наиме,град уопште, као и појединачни градови, у начелу се концептуализује каосадржатељ: Живи у граду / Београду / Нишу; то се и очекује, будући да су у питањуограничени простори. Међутим, ако се град налази на неком узвишењу, нависоравни или на широком пространству, или близу неке воде по којој носи име,може се концептуализовати и као носитељ: Живи на Цетињу / Новом Београду /Ријеци (поред Живи у Ријеци и, натегнуто, Живи у Новом Београду).

Сасвим другачији случај илуструје се паровима примера (Деца су) у школии (Студенти су) на факултету, односно (Он се лечи) у болници и (Он се лечи) наклиници. У начелу, институције у српском језику (као и грађевине, с којима су онеегзистенцијално повезане) концептуализују се као садржатељи: у фабрици /библиотеци / цркви / позоришту... Исто тако, кажемо и у школи и у болници.Међутим, неке институције проглашавају се носитељима: на универзитету /факултету, на клиници. Стевановић примећује да је реч о високим школама,неким културним установама и другим местима која имају „висок значај“ зачовека (Стевановић 1979: 490–492). Ми ћемо прецизирати да је реч о метафорипомоћу које се оно што је важно или престижно концептуализује као високо:институције које дају „високо“ образовање или које се „високо“ вреднујуконцептуализују се као издигнуте у односу на ниво којим се човек уобичајенокреће.

85

13. ПРЕДЛОГ ИЗА

13.1. Предлог иза стоји уз генитив и основно значење му је месно: означаваодносе у физичком простору између двају објеката. Постоје два случаја:(а) Локализатор (Л) је инхерентно (сам по себи) усмерен – има предњу и задњустрану. Такав Л може бити човек, а предлог иза означава да му се објекатлокализације (ОЛ) налази иза леђа:

(1) Седео је иза мене.

Основна импликација тог случаја јесте да човек не види објекатлокализације.

У улози Л може бити и објекат који је инхерентно усмерен; тада је човек уположају посматрача односа између двају објеката, а предлог иза означава да сеОЛ налази са задње стране Л:

(2) Башта се налази иза куће.(3) Мачка лежи иза фотеље.

(б) У односу који се изражава предлогом иза учествују објекти који нисуинхерентно усмерени, а човек је посматрач тог односа. При томе, међутим, онзаузима нарочит положај: Л се налази између човека и ОЛ, а сва три се налазе управој линији:

(4) Месец изгреја иза брежуљка.

Основна импликација тог случаја јесте да човек не може (или не можедобро) да види ОЛ, јер му Л смета.

13.2. Осим ових конкретних, предлог иза има и неколико апстрактних (тј.метафоричких) значења. Тада иза означава односе између двају објеката уметафоричким просторима.

13.2.1. Прво значење илустроваћемо следећим примерима:

(5) Иза свадбе Стојан још озбиљније прихвати за посао.(6) Уметност иза симболизма и натурализма окреће се опет класицима.

Предлог иза у тим примерима означава односе у временском домену ињегово значење је повезано са метафоричким разумевањем времена. По једном одметафоричких сценарија за разумевање времена, ДОГАЂАЈИ И ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕСУ ПРЕДМЕТИ; ОНИ СУ ПОРЕЂАНИ ЈЕДАН ЗА ДРУГИМ, ТАКО ДА ЧИНЕ НИЗ; ТАЈ НИЗ ЈЕУСМЕРЕН; ВРЕМЕ ЈЕ РЕЂАЊЕ ДОГАЂАЈА ИЛИ ВРЕМЕНСКИХ ЈЕДИНИЦА. Ово значењепредлога иза засновано је на односу описаном у тачки б, јер се човек посматрачналази на почетку низа који образују догађаји или временске јединице.

13.2.2. Следеће значење илустровано је примерима као што су:

(7) Имају иза себе неколико година рада.

86

(8) Он има неколико књига иза себе.

И то значење има везе са разумевањем времена. Оно је засновано наметафори ЖИВЉЕЊЕ ЈЕ ПУТОВАЊЕ, одн. ЧОВЕК ЈЕ ПУТНИК КРОЗ СВОЈ ЖИВОТ. Наиме,како „путује кроз живот“, човек „оставља иза себе“ оно што му се догодило упрошлости, док се оно што ће му се десити налази „испред њега“.

То значење засновано је на просторном односу из тачке а.

13.2.3. Значење које предлог иза има у примерима као што су:

(9) Капетан га погледа оштро, али се иза те оштрине могаше сакрити и она обичнарадозналост (РСАНУ).(10) Виђао сам таква лица и знао сам шта је иза њих (РСАНУ).

засновано је на просторном односу описаном у тачки б: човек посматрач не можеод Л да види ОЛ. Међутим, није реч о физичкој, визуелној перцепцији, него оменталној – о разумевању, интерпретацији појава. Л је обично поглед неке особе,тон којим је нешто изрекла, њено лице, или нешто што је она створила; Л јенајчешће стање те особе, мотив њеног понашања или њен прави карактер. Да би сеОЛ видео, Л се мора уклонити, или се кроз њега мора проћи. То може захтеватиодређено време или напор.

Ово значење је створено метафором РАЗУМЕВАЊЕ (ИНТЕРПРЕТАЦИЈА) НЕКЕПОЈАВЕ ЈЕСТЕ ВИЂЕЊЕ ОНОГА ШТО ОНА САКРИВА. Она има и своју другу варијанту,по којој се оно што је сакривено не налази иза Л, него у њему; стога реченице Незнам шта се крије иза тога и Не знам шта се крије у томе имају слично значење.

13.2.4. У примерима из РСАНУ као што су:

(11) Они су далеко остали по култури иза својих суседа Словена.(12) И у селу се данас зна ко је други иза кнеза.

у питању је апстрактни домен поређења који се метафорички разуме каопросторни домен. Наиме, поређење се разуме као просторни однос: БОЉИ ЈЕИСПРЕД, ЛОШИЈИ ЈЕ ИЗА. Та метафора потиче из метафоричког сценарија трке: БИТИПОРЕЂЕН ЈЕ УЧЕСТВОВАТИ У ТРЦИ; БИТИ БОЉИ ЈЕ СТИЋИ ПРЕ; НАЈБОЉИ ЈЕ ПРВИ,НАЈЛОШИЈИ ЈЕ ПОСЛЕДЊИ. Наравно, објекти се могу поредити по различитимособинама. Ово значење је засновано на случају описаном у тачки а.

Исти метафорички сценарио препознаје се и у следећим примерима изРСАНУ (где су употребљене друге лексеме, а не предлог иза):

(13) Занемарене су ствари врло карактеристичне ... које ... ни мало не заостају застварима унетим у књигу Песме.(14) Та два човека били су први људи у Црној Гори ... У сваком су послупредњачили.(15) Не дам ја, дешо, да нам деца буду последња у селу.

Однос поређења може се разумети и као однос између објеката увертикалној димензији, што се лепо види у следећем примеру:

(16) Он је био и сувише далеко испред ње, сувише високо изнад ње, те је њеносамољубље по кадшто патило од ... тог размака у њиховој памети и годинама(РСАНУ).

87

13.2.5. Значење предлога иза у примеру

(17) Бранко је имао пред собом народне песме, а иза себе, као следбенике,Јакшића и Змаја.

засновано је на просторном односу описаном у тачки а, а обликовао га јеметафорички сценарио СТВАРАЊЕ (научно или уметничко) ЈЕ ПУТОВАЊЕ,АУТОРИТЕТ (научни или уметнички) ЈЕ ВОДИЧ У ТОМ ПУТОВАЊУ.

Исти сценарио види се и у следећим примерима:

(18) Сремац није у свему ишао за Гогољем.(19) Пођимо и ми за француском критиком ... везујући наша испитивања за њена.

13.2.6. У примерима

(20) ... иза пољских књижевника стоје пољски читаоци – пољски народ.(21) Комисија ... стоји чврсто иза целог градива...

значење предлога иза засновано је на просторном односу описаном под тачком а, адобијено је метафором ПОДРЖАВАТИ / ШТИТИТИ НЕКОГА ЈЕСТЕ СТАЈАТИ ИЗА ЊЕГА. Таметафора има конкретно порекло: човек који иза себе има већу групу људиспремну да се бори на његовој страни, јачи је него кад је сам. Подразумева се,међутим, и метафора ИСПИТИВАЊЕ / ОЦЕЊИВАЊЕ НЕКОГ ЧОВЕКА / ПОЈАВЕ ЈЕСТЕНАПАД НА ЊИХ; стога је „нападнути“ човек у прилици да се брани и јачи је ако „изањега“ стоји још неко.

Ова друга метафора препознаје се и у примерима Он више није нашао ниједне речи у одбрану свога пријатеља, одн. Притиснут аргументима, морао је дасе повуче, а она прва у изразу стајати иза нечијих леђа, који значи „даватиподршку некоме“

13.2.7. У примерима

(22) Иза Коларца остала је маса његових разних хартија.(23) Покојник је оставио иза себе сироту удовицу и двоје незбринуте деце.

значење предлога иза засновано је на ситуацији описаној у тачки а. Метафорепомоћу којих је то значење добијено јесу ЖИВОТ ЈЕ ОГРАНИЧЕНИ ПРОСТОР; РОЂЕЊЕЈЕ ДОЛАЗАК У ЖИВОТ; СМРТ ЈЕ НАПУШТАЊЕ ЖИВОТА. (Те метафоре препознајемо и уизразима као што су доћи на свет, напустити овај свет, вратити некога уживот.)

14. ПРЕДЛОЗИ КОЈИ СЕ УПОТРЕБЉАВАЈУ С РАЗЛИЧИТИМПАДЕЖИМА

14.1. Неки предлози се употребљавају са два падежа, задржавајући при том истозначење.

88

• Предлози у, на, о употребљавају се с локативом и с акузативом. У првом случајуте предлошко-падежне конструкција имају локационо, а у другом случајуадлативно значење:

Писмо је у фиоци. – Стави писмо у фиоку.Књига је на столу. – Ставила сам књигу на сто.Шешир виси о чивилуку. – Окачио је шешир о чивилук.

• Предлози над, под, пред, за, међу употребљавају се с инструменталом иакузативом. У првом случају имају локационо, а у другом адлативно значење:

Окачили смо слику над кревет. – Слика виси над креветом.Мачка лежи под столом. – Мачка се завукла под сто.Продавница је за углом. – Замакао је за угао.

Оба та значења – и локационо и адлативно – имају конструкције сгенитивом и предлозима изнад, испод, испред, иза, између:

Окачили смо слику изнад кревета. – Слика виси изнад кревета.Мачка лежи испод стола. – Мачка се завукла испод стола.Продавница је иза угла. – Замакао је иза угла.

Те конструкције потискују синонимне конструкције с инструменталом(радије ће се рећи Он станује иза угла него Он станује за углом).

Конструкције с наведеним предлозима и генитивом имају и аблативнозначење (означавају место почетка кретања):

Мачка је искочила испод стола.

14.2. Неки предлози се употребљавају са два падежа, али тада имају различитозначење.

• Предлог по се употребљава и са локативом и са акузативом, када има различитазначења: између осталих значења, са акузативом има циљно значење, а слокативом означава место, време, начин, околности вршења радње:

Дођи по мене на станицу.

Мрвице су расуте по столу.Доћи ће по Ускрсу.Поступили смо по плану.Ходао је дуго по киши.

• Предлог с(а) се употребљава с генитивом и са инструменталом. У првом случајуима аблативно значење, а у другом има значење друштва:

Узми књигу са стола.

Пођи са мном у биоскоп.

89

• Предлог у се може употребити с генитивом на једној, и с акузативом и локативомна другој страни. У првом случају има значење „код“, а у другом означава место(место завршетка кретања, одн. место налажења):

У Милице дуге трепавице.

Књига није у фиоци, стави је у фиоку.

Коришћена литература

Антонић 2004: Ивана Антонић, „Синтакса и семантика датива“, Јужнословенски филолог,LX, 2004, стр. 67–97.

Антонић 2005: Ивана Антонић, „Синтакса и семантика падежа“, [у књизи] Синтаксасавременога српског језика – Проста реченица (ред. М. Ивић), Београд: Институтза српски језик САНУ / Београдска књига / Матица српска, стр. 119–300.

Гортан-Премк 1971: Даринка Гортан-Премк, Акузативне синтагме без предлога усрпскохрватском језику, Београд: Институт за српскохрватски језик, 1971.

Ивић 1954: Милка Ивић, Значења српскохрватског инструментала и њихов развој(синтаксичко-семантичка студија). Београд: САНУ / Институт за српски језик /Научна књига, 1954.

Кликовац 2004: Duška Klikovac, Metafore u mišljenju i jeziku, Beograd: XX vek, 2004.Кликовац 2006: Duška Klikovac, Semantika predloga – Studija iz kognitivne lingvistike,

Beograd: Filološki fakultet, 2006 (2. izdanje).Кликовац 2007: Душка Кликовац, „Предлошка значења у настави српског језика као

страног: случај предлога у и на“, [у зборнику] Српски као страни језик у теоријии пракси, Београд: Филолошки факултет, 2007, стр. 47–63.

Мозаик знања: Srpskohrvatski jezik (Enciklopedijski leksikon „Mozaik znanja“), Beograd:Interpres, 1972.

Поповић 2005: Љубомир Поповић, „Синтакса“, [у књизи] Живојин Станојчић, ЉубомирПоповић, Граматика српскога језика за I, II, III и IV разред средње школе,Београд: Завод за уџбенике и наставна средства (10. издање).

90

III. САСТАВ РЕЧЕНИЦЕ

1. СУБЈЕКАТ

Субјекат као реченични члан има семантичку основу. Наиме, он изражаваразличите семантичке улоге (тј. улоге које приписујемо бићима и предметима устварном свету) (Диксон 2005); ево неких од најважнијих:

1) онај који се креће, одн. мирује:Марко седи / трчи.

2) вршилац радње:Марко зида кућу. – вољни покретач радњеВетар је одувао једрилицу. – неживи проузроковач догађаја

3) давалац, одн. говорник:Марко је позајмио другу оловку.Марко је рекао другу да дође.

4) носилац стања:Марко је поспан.

5) опажач:Марко је чуо тресак.

2. ПРАВИ ОБЈЕКАТ

Ако се прави објекат дефинише као „именичка јединица којом се допуњавапрелазни (транзитивни) глагол“, а прелазни глагол као „глагол који подразумеваприсуство објекта у облику акузатива без предлога, одн. у облику партитивног илисловенског генитива“, дефиниција је, практично, циркуларна: први појам седефинише помоћу другог, а други помоћу првог. Начин да се изађе из тециркуларности јесте да се прави објекат дефинише семантички.

Да бисмо то учинили, треба да пођемо од тога да типична клауза чији јепредикат прелазни глагол подразумева следеће семантичке улоге (Ланакер 1991):• вршиоца радње (агенса) – то је, у типичном случају, особа која вољно вршифизичку активност и њоме преноси енергију на неки предмет;• трпиоца радње (пацијенса) – то је типично предмет, који прима енергију и тимедоживљава промену стања или места;• средство – то је предмет којим вршилац рукује да би утицао на трпиоца и крозкоји се енергија преноси с вршиоца на трпиоца; не мора обавезно да постоји.

Те семантичке улоге пројектују се на структуру клаузе: субјекат типичноозначава вршиоца радње (свесно, вољно, активно биће), а прави објекат означаватрпиоца радње (који је типично нежив). И средство је типично неживо, а означавасе инструменталом без предлога (у функцији одредбе средства) (Диксон 2005).

Типични прелазни глаголи означавају (Гортан-Премк 1971):1) стварање или уништавање: зидати / срушити кућу, писати писмо, измислитипричу, испити воду...;2) промену трпиоца (квалитативну или квантитативну): оправити сат, пробудити/ разуверити некога, гајити шуму, скратити рукаве...;

91

3) промену места трпиоца: подићи корпу, извадити марамицу, дићи главу,превозити робу и путнике...

Мање типични прелазни глаголи јесу следећи:4) ударити / ухватити некога, дирати нешто; питати / лагати некога... –вршилац радње нешто чини и између њега и трпиоца постоји контакт, али сетрпилац не мења;5) опколити некога, обићи виноград, Брада му је покривала лице... – вршилац мењаположај у односу на трпиоца, који је предмет и остаје на истом месту;6) имати / поседовати нешто – трпилац је у власти вршиоца;7) гледати / посматрати / слушати некога / нешто; видети / чути некога / нешто– вршилац је биће, а глагол означава перцепцију (вољну или не),8) упамтити / проучити / заборавити нешто – случај сличан претходном, самошто је у питању сазнање, а не чулна перцепција;9) хтети / волети / презирати / жалити некога – вршилац је биће, глаголиозначавају психолошку активност или став;10) препливати реку, прекорачити праг, превалити велики пут, претрчати улицу;провести младост, преседети ноћ... – вршилац је биће и активан је, а трпилац јепросторни или временски појам, пасиван је и трпи прелажење.11) трпети увреде, подносити ударце – појам означен субјектом је пасиван, трпи,али је свестан; појам означен објектом је активан, али није вољан ни свестан.

Већина наведених случајева (мада не и онај под бр. 11) могу се обухватитиједном дефиницијом: прави објекат је реченични члан који означава појамкоји се у глаголском процесу ангажује као пасиван.24

3. КОНСТРУКЦИЈЕ С ДОПУНСКИМ ПРЕДИКАТИВОМ

Семикопулативни глаголи сачињавају једну семантичку групу, чијеподгрупе имају следећа значења:1) „стећи нова својства“: постати / постајати;2) „довести у ново стање“: (у)чинити;3) „дати некоме нов положај“: поставити, именовати, изабрати, изгласати,прогласити, признати;4) „придавати некоме својства“: сматрати;5) „узети нови или привидан лик“: издавати се, (на)правити се;6) „дати некоме име“: (на/про)звати, називати.

4. ГЛАГОЛ ТРЕБАТИ – СИНТАКСИЧКО ПОНАШАЊЕ

4.1. Норму у вези са синтаксичким понашањем глагола требати прописао јејош Вук у своме Рјечнику. По тој норми, ако требати значи „бити потребан“,употребљава се самостално и има сва лица: Треба ми књига. – Требају ми књиге. –

24 Ово је прилагођена дефиниција коју за „име“ [именичку јединицу] у акузативу без предлога дајеГортан-Премк (1971).

92

Требала ми је књига. – Требале су ми књиге.25 Ако је пак непотпуног значења итражи други глагол као допуну, онда се употребљава само безлично (дакле, имасамо облике 3. л. јд. средњег рода): Треба да радим. – Требало је да радим.

Међутим, та норма је почела да се крши већ кад је установљена: чак идобри писци су и у овом другом значењу употребљавали личне облике глаголатребати, нпр.:

(1) Брат му је ... требао у зору да порани и дође (М. Црњански).(2) Бог свети зна да л’ сам ово до сада уопште и требао причати (Р. Домановић).(3) Кад требамо да се састанемо (Ј. Веселиновић).

Начелно говорећи, да би глагол требати био безличан, он мора стајати напочетку реченице, испред субјекта – јер ако стоји иза субјекта, онда се осећа да јеон предикат (одн. део предиката) том субјекту, па мора с њим да конгруира. Стогапр. 1 са глаголом требати у безличном облику мора гласити:

(1а) Требало је да му брат у зору порани и дође.

Ако субјекат није исказан, подразумева се да би требало да он стоји иза тогглагола:

(2а) Бог свети зна да л’ је ово до сада уопште и требало да (ја) причам.(3а) Кад треба да се (ми) састанемо.

Према томе, реченице као што су Ја треба да дођем, Ти треба то даурадиш, Ми треба да идемо, и сл. не поштују правило да предикат мора даконгруира са субјектом, па не могу бити прихватљиве ни с гледиштакњижевнојезичке норме – иако се у неким приручницима наводе као „правилне“.

Напоменимо да је у тим реченицама глагол требати само привиднобезличан: он стоји у безличном облику, али је конструкција у којој стоји таква дазахтева лични облик. То се врло добро види кад глагол требати у таквојконструкцији ставимо у перфекат: *Ја је требало да дођем, *Ти је требало то даурадиш и сл., или кад покушамо да глагол требати заменимо изразом битипотребно: *Ја је потребно да дођем, *Ја је било потребно да дођем26. Једининачин да глагол требати буде безличан јесте да стоји испред субјекта: Требало једа (ја) дођем, Требало је да (ти) то урадиш итд.

Понекад говорник, у жељи да поштује норму, прави хибридну конструкцијукоја се састоји од личног облика помоћног глагола и радног глаголског придеваглагола требати у једнини средњег рода:

(4) *Сада бих ја требало на тебе да се наљутим.

Начин да се та реченица исправи није да се помоћни глагол стави убезлични облик, него да се читава конструкција учини безличном (Ивић 1953):

(4а) Сада би требало да се ја на тебе наљутим.

25 Глагол требати је личан и у конструкцијама као што је Требам књигу, Шта требате? и сл., којесе у српском језику ређе употребљавају.26 Звездицом означавамо примере у којима се граматичко правило о конгруенцији предиката сасубјектом не поштује.

93

4.2. Проблем се јавља онда кад субјекат мора да стоји испред глагола требати.То се догађа бар у три случаја.

(а) Кад је у односним реченицама односна заменица који субјекат, она морастајати на почетку такве реченице, дакле – испред предиката. Ако се глаголтребати стави у безлични облик, онда се опет изневерава правило о конгруенцијипредиката са субјектом:

(5) *То је човек који је требало да дође.

Некад се, у жељи да се поштује норма, опет ствара хибридна конструкција,са помоћним глаголом у личном облику – која опет не одговара граматичкимправилима:

(6) *људи који су требало да дођу

(б) Субјекат некад мора да дође на почетак реченице из контекстуалних разлога –на пример, кад је тема реченице (као у пр. 7, где је он тема реченице – какопримећује Клајн 2004: 149, или у пр. 8, где он мора да стоји на почетку да би сепостигао контраст са субјектом прве реченице):

(7) *Ми није требало да дођемо, али смо ипак дошли.(8) *Јован, мој друг, већ је био дошао. Павле, мој комшија, тек је требало да сепојави.

Једини начин да се реченица у таквим случајевима учини граматичкиисправном јесте да се допусти лични облик глагола требати (како примећује иКлајн 1954: 149):

(5а) То је човек који је требао да дође.(6а) људи који су требали да дођу(7а) Ми нисмо требали да дођемо, али смо ипак дошли.(8а) Јован, мој друг, већ је био дошао. Павле, мој комшија, тек је требао да дође.

(в) Субјекат некад мора да дође на почетак реченице зато што глагол требатистоји у напоредној конструкцији с другим модалним глаголом, а такав распоредтреба очувати из стилских разлога:

(9) Он би то могао и требао да учини.

4.3. Због превеликог притиска норме многи савремени говорници српскогјезика (нарочито они образовани, који познају норму) имају несигурно језичкоосећање – одатле примери као што су 4, 5 и 6. Из страха да не погреше, многиговорници избегавају личне облике глагола требати и тамо где их норма сматраправилним, па га замењују конструкцијом бити потребан: не говоре Требала ми јекњига, него Била ми је потребна књига. За то нема никаквог разлога: требати ибити потребан су стилске варијанте, и друга никако нема првенство у односу напрву.

94

5. ТРАДИЦИОНАЛНИ И СТРУКТУРАЛИСТИЧКИ ПРИСТУПАНАЛИЗИ РЕЧЕНИЦЕ С ВИШЕ ПРЕДИКАТА

5.1. У нашој научној и стручној литератури, а и у школској пракси, постоје дваприступа анализи реченице с више предиката: традиционални иструктуралистички. Први се предвиђа школским програмом још крајем 19. века,а у науци траје и данас; други је у нашу лингвистику уведен пре двадесетакгодина.

5.2. Традиционални приступ

У традиционалном приступу основна подела реченица јесте по саставу. Потом критеријуму реченице се деле на просте и сложене (па се и синтакса дели насинтаксу просте и синтаксу сложене реченице). Просте су оне које имају самоједан предикат; ако имају само субјекат и предикат, онда су непроширене, а акоимају још неки члан, онда су проширене. Сложене пак настају „када се две иливише простих или простих проширених реченица, од којих свака изражава поједну мисао, међусобно тако повежу да чине једну целину“ (Стевановић 1979).

Следећа подела се врши унутар сложених реченица – на независносложенеи зависносложене. Критеријум поделе је однос међу реченицама које сачињавајусложену реченицу, а који може бити напоредан / независан или зависан. Наиме,„кад просте, односно просте проширене, реченице у сложеној не објашњавајуједна другу, и не зависе једна од друге, већ стоје напоредо једна с другом, – ондасу то реченице независног међусобног односа, независне, напоредне реченице“;насупрот томе, „ако једна реченица одређује или допуњава неку реч из другереченице, или и целу реченицу, онда је она зависна од те реченице, подређена јојје“ (Стевановић, према Поповић 2003: 125). Зависни однос подразумева ипостојање оне реченице од које зависна зависи: то је главна или управна реченица.Стога независносложену реченицу делимо на две независне, а зависносложену –на главну/управну и споредну/зависну.

Термином независне реченице, дакле, означавају се („просте“) реченицеунутар сложене које су међусобно независне.

У складу с тим теоријским приступом, у школској пракси сложенереченице се усправним цртама деле на „просте“. Тако би се, на пример, реченицаДок му је говорио, дечак га је гледао право у очи и пас га је разумео (узета иззбирке Рани јади Данила Киша) анализирала на следећи начин:

(1) Док му је говорио, / дечак га је гледао право у очи / и пас га је разумео.

Термином везник имплицира се управо овакав приступ, јер се подразумевада се „просте“ реченице везују једна за другу – независно од тога у каквом сумеђусобном односу (да ли су напоредне или је једна подређена).

5.3. Структуралистички приступ

У оквиру овог приступа увиђа се да термин реченица има два значења: (1)означава комуникативно-синтаксичку целину која се у говору обележаваинтонацијом, а у писању великим словом на почетку и одговарајућим знаком

95

интерпункције на крају – то је комуникативна реченица; (2) синтаксичку јединицукоја је организована око предиката – то је предикатска реченица.

Предикатске реченице подељене су по функцији. По том критеријуму, онемогу бити независне и зависне. Независне су оне које имају комуникативнуфункцију (њима се обавештава, пита, заповеда итд.); пошто представљајузавршену, целовиту поруку, могу да стоје саме. Зависне имају функцију члана,конституента неке више јединице – било да је виша јединица независна реченица,нека друга зависна реченица или чак синтагма (та је функција, дакле,конституентска); оне не представљају завршену поруку и зато не могу да стојесаме (Поповић 2008). Термин независна реченица, дакле, сад је стекао сасвимдругачије значење. Са гледишта структуре, зависна реченица нема никакавпосебан статус у оквиру независне, него је њен члан као и сваки други. То ћемопоказати на следећем примеру:

(2а) Тада је зазвонио телефон.(2б) У том тренутку је зазвонио телефон.(2в) Чим је Марко ушао у кућу, зазвонио је телефон.

Зависна реченица Чим је Марко ушао у кућу из примера (2в) има унутарнезависне реченице исту функцију као и реч Тада из примера (2а), односноконструкција У том тренутку из примера (2б) – а то је функција одредбе завреме. Ако бисмо у реченици (2в) ставили усправну црту после зависне реченице,ми бисмо ту зависну реченицу исправно ограничили, јер она заиста гласи Чим јеМарко ушао у кућу); али бисмо тиме оштетили независну, јер бисмо је лишилињене одредбе за време. Наиме, цела та независна реченица гласи Чим је Маркоушао у кућу, зазвонио је телефон, баш као што у примеру 2а она гласи Тада језазвонио телефон, а не Зазвонио је телефон, а у примеру 2б У том тренутку језазвонио телефон, а опет не Зазвонио је телефон.

Комуникативне реченице деле се по саставу. У оквиру овог приступарелевантно је да ли се она састоји од једне независне реченице (а ова, говорећијезиком традиционалне граматике, може бити проста – кад се сваки њен члансастоји од речи или синтагме, или зависносложена – ако се неки њен члан састојиод зависне реченице), или од двеју или више независних реченица у напоредномодносу – а то би биле традиционалне напоредносложене. Прва се може назватикомуникативно проста, а друга комуникативно сложена.

Комуникативно сложену реченицу можемо поделити усправним цртама наделове – на независне предикатске реченице:

(1а) Док му је говорио, дечак га је гледао право у очи / и пас га је разумео.

У оквиру овог приступа, између напоредних и зависних везника постојисуштинска разлика: напоредни везници – којима се у напоредни однос могустављати не само независне реченице него и зависне, као и синтагме и речи –управом смислу речи „повезују“ те јединице; зависни везници пак стоје на почеткузависних реченица, тј. припадају им, и одређују њихово значење.

Дата реченица анализира се овако27:

27 Скраћенице означавају следеће: ПОВ – прилошка одредба за време; С – субјекат; П – предикат,ПО – прави објекат, ПОН – прилошка одредба за начин; НО – неправи објекат. – Дијаграм јеупрошћен утолико што се наводе само функције чланова реченице, не и јединице које врше тефункције, одн. њихова структура.

96

Комуникативна реченица

ОБАВЕШТЕЊЕ ОБАВЕШТЕЊЕНезав. пред. реч.„гледати“ Незав. пред. реч.„разумети“

ПОВ С ПО П ПОН НО С ПО П

Из дијаграма је јасно да прилошка одредба за време у оквиру првенезависне реченице (Док му је говорио) има исти статус као и други реченичничланови.

5.4. Који је приступ „бољи“?

Ниједан приступ није случајан ни произвољан, него оба полазе од одређенеособине реченице: први има у виду њену линеарну оствареност („протегнутост“ увремену – ако је у питању говор, одн. у простору – ако је у питању писање); другиима у виду њену структуру, њено хијерархијско устројство. Питање је која насособина реченице занима.

У вези са структуром реченице, у оквиру традиционалног приступа постојиједан проблем: иако се каже се да су зависне реченице одредбе или допуне„главних“, сматра се да се зависне реченице везују за главну. Међутим, свакаодредба и допуна припада реченици чија је одредба или допуна. То, онда, мораважити и за саму зависну реченицу. У том случају, она се не може у исто време ивезивати за „главну“ и бити њен део.

Другим речима, тзв. управна реченица уопште није реченица – у томсмислу што није цела. Она у неким случајевима и не може да постоје без зависнереченице – најчешће онда кад је зависна реченица њена допуна или субјекат:

(3) Марко је рекао да ће доћи. – *Марко је рекао.(4) Ко рано рани, две среће граби. – *Две среће граби.

Али чак и ако може да стоји сама, она није потпуна, јер зависна реченицапредставља њен део – понекад и њен информативно најважнији део; нпр. Дечак гаје гледао право у очи из пр. 1 наизглед је потпуна реченица, јер би могла и тако дагласи; али то није она реченица која коју је аутор имао на уму, јер јој недостајењена одредба за време.

У структуралистичком приступу тај проблем не постоји; стога је он засинтаксичку анализу пожељнији.

6. ЗАВИСНЕ РЕЧЕНИЦЕ

6.1. Корелативи зависних реченица

97

Корелативи зависних реченица могу се посматрати и на другачији начин.Навешћемо пример са месном зависном реченицом:

(1а) Милан станује тамо [праћено гестом којим се указује на неки елеменатванјезичке ситуације].

(1б) Милан станује тамо где је и раније становао.(1в) Милан станује где је и раније становао.

Корелативи су упућивачке (деиктичке) речи – показне заменице изаменички прилози. У примерима 1а и 1б то је заменички прилог за место тамо.Пошто то није пунозначна, него упућивачка реч, она мора да стекне значење„споља“ – било из ванјезичке ситуације (као у пр. 1а), било из језичког контекста(као у пр. 1б). У првом случају се том речју упућује на неки елеменат ванјезичкестварности, а у другом случају на зависну реченицу где је и раније становао.

У пр. 1б та семантичка веза одсликава се и на синтаксичком плану:корелатив и зависна реченица чине синтагму, у којој је корелатив главна реч, азависна реченица његова одредба. У том случају функцију одредбе за местоунутар реченице чији је предикат глагол становати врши цела та синтагма.

Синтагма чија је главна реч корелатив специфична је по томе штокорелатив из ње може да се изостави, иако је главна реч – управо због тога штоније пунозначна. У том случају функцију одредбе за место врши сама меснареченица (пр. 1в).

Исто је и са другим врстама зависних реченица. У пр. 2 функцију неправогобјекта врши синтагма чија је главна реч поименичена показна заменица то (уконстр. о + лок), а зависни члан изрична реченица (подвучен је неправи објекат):

(2) Размишљао је о томе да оде на одмор.

У пр. 3а функцију одредбе за начин врши цела синтагма са зависномреченицом, а у пр. 3б сама зависна реченица (подвучена је одредба за начин):

(3а) Урадио је то онако као што смо му рекли.(3б) Урадио је то као што смо му рекли.

Да зависна реченица чини синтаксичку целину с корелативом, најбоље севиди код последичних реченица, које су последична допуна корелативу (што седобро види са редом речи какав је у пр. 4а); у том случају корелатив не може да сеизостави. Цела та синтагма има функцију одредбе за начин, а зависна реченица јепоследична допуна корелативу (подвучена је одредба за начин):

(4) Она тако пева да сви воле да је слушају. Или:(4а) Она пева тако да сви воле да је слушају.

6.2. Различита значења зависних реченица с везником кад

Поред свог основног, временског значења, одн. функције одредбе за времеили меру времена, зависне реченице с везником кад имају и друга значења иупотребе.

(1) Оне могу имати узрочно значење (Стевановић 1979, Половина 1986):

98

(1) Кад си се најео чоколаде, није ни чудо што не можеш да ручаш.(2) Кад већ мора да постоји Проклета авлија и у њој управник, онда је јошнајбољи овај и овакав (Андрић).

Такве реченице су својство пре свега разговорног језика (односнокњижевноуметничког кад он подражава разговорни језик).

(2) Могу одређивати именицу, при чему нису односне (Поповић 1973):

(3) ... рашчлањује онај сусрет под кестеновима кад је ишао по диплому ...(4) ... срџба кад се те жеље не испуне ...

У тим случајевима временска реченица одређује именицу посредно – такошто је одредба у оквиру имплициране односне реченице. Тако се пр. 3 и 4 могуовако парафразирати:

(3а) ... онај сусрет под кестеновима који се догодио / збио кад је ишао по диплому.(4а) ... срџба која се јави кад се те жеље не испуне.

(3) Могу имати именичку вредност (Антонић 2000):

(5) Највећа је несрећа кад човек мора ставити на пробу своје пријатеље.(6) Лоше је кад се не зна ко је за шта одговоран.(7) Смета ми кад ме стално прекидаш.

Такве реченице не долазе на питање Кад?, него Шта? и у датим примеримаимају функцију субјекта. Предикат више реченице означава неко човековопсихолошко стање или расположење, односно субјективну процену или коментарговорника.

(4) Могу се употребљавати у приповедању. Тада има неколико случајева:

(а) Први случај приказан је следећим примером (Милошевић 1981–1982, Антонић2001):

(8) ... неко је копао бунар, кад наједанпут наиђу на зидине ...(9) Таман смо били сишли до потока, кад запуца из шуме.

Распоред предиката одговара редоследу догађања: прво се одиграласитуација више клаузе, а онда ситуација зависне. Осим тога, зависна реченицаозначава изненадну или наглу промену постојећег стања, преокрет ситуације.Може се парафразирати независном реченицом у напоредном односу:

(8а) ... неко је копао бунар, и тада наиђу на зидине.(9а) Таман смо били сишли до потока, а онда запуца из шуме.

Запета је обавезна. Везник кад може се изговорити и наглашено, спродужењем самогласника а.

(б) Други случај приказан је овим примером (Ковачевић 2003):

99

(9) Нисам (честито / поштено) ни праг од голубарника прекорачила, кад ми јеизнад главе прхнула птица.

И овде се прво остварује ситуација више, а затим ситуација зависне клаузе;међутим, виша клауза је одрична, а зависна потврдна. Зависна клауза има значењеизненадне преурањености: говорник процењује да је та ситуација остваренапрерано.

6.3. Псеудонамерне реченице28

Код типичних намерних реченица, вишом реченицом се износи радњаусмерена на постизање неког циља, а сам тај циљ се исказује намерномреченицом. Тако намерна реченица одређује радњу исказану вишом реченицом,приписујући јој одговарајућу сврху.

Псеудонамерна реченица налази се у следећем примеру:

(1) Они су се растали, да се више никада не сретну.(2) Мокрањац је уписао студије музике у Минхену, да би их завршио у Риму.

Подвучене реченица имају облик намерне реченице (везник да и презент,одн. потенцијал), али исказују радњу која је засебна и само се надовезује на радњувише реченице, а не говоре ништа о њој. Оне су само привидно зависна, а у ствариодговарају независној клаузи у напоредном односу с претходном:

(1а) Они су се растали и више никада се нису срели.(2а) Мокрањац је уписао студије музике у Минхену, а завршио их у Риму.

Намерне и псеудонамерне реченице имају заједничко то што радња њимаисказана следи за радњом исказаном вишом реченицом, а и означавају даљи развојнеке ситуације; међутим, у случају намерних реченица тај развој ситуације јепланиран, а у случају псеудонамерних реалан, остварен. Другим речима, ситуацијаисказана псеудонамерним реченицама стварно се одиграла. Стога се онеупотребљавају у приповедању, где имају нарочиту стилску вредност – погодне суза причање наставка или завршетка неког догађаја.

Псеудонамерне реченице увек стоје на крају целе комуникативне реченицеи обавезно се одвајају запетом.

7. НОМИНАЛИЗАЦИЈА И ДЕКОМПОНОВАЊЕ ГЛАГОЛА

7.1.1. Шта је то номинализација?

28 Урађено према Поповић (1977).

100

Како то истиче Радовановић (1982 и другде), номинализација је заменаглагола глаголским и придевским именицама29; нпр.:

а) глаголске именице:

Птице певају. → певање птица (тзв. субјекатски генитив)Они беру грожђе → берба грожђа (тзв. објекатски генитив)

б) придевске именице:

Урадио је то јер је био охол. → Урадио је то из охолости.

У наставку ће бити речи углавном о глаголским именицама.Радовановић (1981) истиче да је могуће извршити неколико узастопних

номинализација, чиме се ствара ланац генитива:

Показивао је да је способан да дуго памти → Показивао је способност дугогпамћења → показивање способности дугог памћења

7.1.2. Реченична кондензација

Када се глагол замени глаголском именицом, реченица се претвара уименичку синтагму или предлошко-падежну конструкцију (као у управонаведеним примерима). То је тзв. реченична кондензација, која се, осимноминализацијом, може постићи и другим средствима – пре свега инфинитивом(нпр. Пушити није здраво уместо Да се пуши, није здраво) и глаголским прилозима(Седео је и при том ћутао. → Седео је ћутећи; Кад га је угледала, махнула му је→ Угледавши га, махнула му је) (Радовановић 1978). Стога та синтагма илипредлошко-падежна конструкција могу замењивати зависне реченице у њиховимразличитим функцијама и значењима. Радовановић (2006) наводи следећепримере:

ФУНКЦИЈА СУБЈЕКТАОбрадовало их је (то) што је пристао. – Обрадовао их је његов пристанак.

ФУНКЦИЈА ОБЈЕКТАОчекивали су да пристане. – Очекивали су његов пристанак.

ФУНКЦИЈЕ ПРИЛОШКИХ ОДРЕДБИ:• временска:

Схватили су након што је пристао. – Схватили су након његовог пристанка.

• узрочна:Помирили су се зато што је пристао. – Помирили су се због његовог пристанка.

• условна:Намучићемо се ако пристане. – Намучићемо се у случају његовог пристанка.

• допусна:

29 Под придевским именицама подразумевају се именице изведене од придева које и самеозначавају особину: белина, близина, младост, жалост, чистоћа итд. (Мозаик знања, подистоименом одредницом).

101

Одустали су иако је пристао. – Одустали су упркос његовом пристанку.• критеријума:

Видели су да се уплашио на основу тога што је пристао. – Видели су да сеуплашио по његовом пристанку.

• намере:Дали су све да би пристао. – Дали су све за његов пристанак.

• средства:Увредио их је тиме што је пристао. – Увредио их је (својим) пристанком.

• пропратне околности:Купили су земљу а да (при том) он није пристао. – Купили су земљу без његовогпристанка.

7.1.3. Последице номинализације

Семантичка последица:Пошто именице немају исте морфолошке категорије као глаголи, оне не

дају исте граматичке податке: док глаголи, ако су у личном облику, морају датиподатке о времену / модусу (чиме се указује на време вршења радње или се онаодређује као иреална), као и о лицу, броју и, евентуално, роду (чиме се радњаприписује неком вршиоцу), именице те податке не дају. Тако, рецимо,конструкција у време његовог доласка може да значи и кад је дошао, и (сваки пут)кад долази, и кад дође / буде дошао – јер глаголска именица (долазак) не дајеподатак о времену/модусу радње (Велс 1960). Стога она може служитиекономичности израза. Треба, међутим, скренути пажњу на то да се њоме могу изатајити релевантне информације. На пример, из реченице

Указано је и на нужност спречавања избегавања пореза и других облика јавнихприхода

није јасно ни ко избегава да плати порез, ни ко то треба да спречи.

Синтаксичко-семантичке последице

1) Глаголи се одређују прилозима, а именице придевима. У начелу, именицу јемогуће одредити боље и прецизније него глагол, а одређивање помоћу придева ипомоћу прилога се понекад разликује. Тако, на пример, може се рећи добар /убедљив / надахнут / китњаст / озбиљан говор, али само Говорио је добро /убедљиво / надахнуто; прилог китњасто би теже дошао у обзир, а прилогозбиљно могао би се односи и на начин говорења, а не само на садржај говора;стога би реченица с њим била двозначна. На сличан начин, може се рећи опасанпад, али не и Он је опасно пао, итд.

2) Заменом глагола глаголском именицом реченична структура се упрошћава,пошто се зависне реченице замењују синтагмама одн. предлошко-падежнимконструкцијама. Међутим, у исто време синтагме постају компликованије (Велс1960). То може знатно да отежа читљивост реченице; а та теже разумљивареченица може бити начин да се, опет, неке информације сакрију, или да макарбуду мање уочљиве. На пример, у реченици

102

Предвиђено је, такође, да министарство трговине сачини анализу структуре ценадомаћег и увозног гаса ради оцене реалности нивоа садашњих цена тог производа

подвучене именице (две глаголске и једна придевска), заједно са два ланцагенитива (анализу структуре цена ... гаса, одн. оцене реалности нивоа ... цена ...производа) служе да би читалац мање запазио да се спрема повећање цена гаса (јерстварна реченица гласи ... да министарство трговина анализира цене домаћег иувозног гаса да би оценило колико су његове садашње цене реалне).

На сличан начин, еуфемистичка је и реченица

Код увозних производа, као што су кафа и чоколада, дошло је до даљег раста цена

у односу на реченицу Увозни производи, као што су кафа и чоколада, поскупелису.

Стилске последице

1) Глаголи ситуацију приказују конкретније и динамичније, даклесликовитије; изражена глаголском именицом, иста ситуација је апстрактнија истатична, тако да изазива много слабију менталну слику. Тако, у једном уџбеникубиологије за основну школу стоји:

Фазе клијања:1) бубрење семена;2) пуцање семењаче;3) ослобађање клице;4) озелењавање клице (развијање листова из пупољака);5) сушење и отпадање котиледона.

Исказане глаголима, те фазе клијања могле би се лакше замислити изапамтити:

Семе бубри.Семењача пуца.Ослобађа се клица.Клица озелењава (из пупољака се развијају листови).Котиледони се суше и отпадају.

2) Пошто глаголске именице немају граматичку категорију лица,номинализовани исказ је безличан. Стога се по правилу сматра прикладнијим заформалне, званичне ситуације. Одатле и неписано правило да се глаголски стилсматра неформалним. Тако, натпис на зиду у једном осигуравајућем друштвусадржи и следећу реченицу:

Повраћај премије осигурања је могућ искључиво пре почетка важења полисе.

Именица повраћај не именује онога коме је порука упућена на начин накоји би то чинио глагол у реченици Премију можете вратити (који би стајао у 2.лицу множине). Стога прималац поруке не осећа да је порука упућена њему лично,него је утопљен у безличну масу. Један од ефеката тога јесте нека врста

103

застрашивања: примаоцу је јасно да је добио поруку од ауторитета, тј. са местамоћи.

Следећи пример показује колико се номинализација схвата као неопходнисастојак формалног говорења. Наиме, на родитељском састанку један родитељ је,трудећи се да говори онако како се то чини у званичним приликама, изговориосасвим неприродну реченицу:

Постоји обичај давања деци пијења пива (на рођенданима),

као да глагол није достојан формалне ситуације.

7.1.4. Како се исказ „деноминализује“?

Треба истаћи да „деноминализација“ – тј. промена глаголске именице углагол – захтева потпуно преиначавање реченице („козметичке“ измене нисудовољне):

Процена броја случајева тровања пестицидима у Трећем свету иде и до 25милиона годишње. → Процењује се да се у Трећем свету годишње отрује чак и до25 милиона људи.

Да би се то учинило, мора се из исказа отићи на ниво значења реченице, паонда то исто значење исказати на сасвим други начин, другом граматичкомконструкцијом, а некада и другим лексемама.

7.2.1. Шта је то декомпоновање глагола?

Номинализација се често јавља у оквиру декомпоновања глагола, о којемговори Радовановић (1977) (првобитни његов термин је декомпоновањепредиката). У питању је разлагање пунозначног глагола на глагол који има општезначење и глаголску именицу изведену од тог пунозначног глагола:анализирати → (из)вршити анализу.

На тај начин се стварају стотине декомпонованих израза. Навешћемонеколико примера (груписани су према глаголу у оквиру декомпонованог израза):

● вршити (скуп с овим глаголом је практично неограничен):размењивати → вршити разменуулагати → вршити улагањаутицати → вршити утицај● бити:каснити → бити у закашњењурасти → бити у порастуупотребљавати се → бити у употребикористити → бити од користимислити → бити мишљења● иматимоћи (нешто) → имати могућности (за нешто)● датипристати → дати пристанак

104

допринети → дати доприносомогућити → дати могућностодговорити → дати одговор● издатинаредити → издати наређење● водитипреговарати → водити преговореборити се → водити борбубринути се → водити бригу● пружити / пружатиподржавати → пружати подршкуомогућити → пружити могућност● поднетипредложити → поднети предлогизвестити → поднети извештај● обавитиразговарати → обавити разговор● учинитипосетити → учинити посету● испољитизалагати се → испољавати залагање

Могући су и други глаголи:одлучити → донети одлукупоредити → правити поређењаиницирати → покренути иницијативууговорити → закључити уговороштетити (некога) → нанети штету (некоме)учествовати → узети учешћа

7.2.2. Разлози због који се глагол декомпонује

Ти су разлози различите природе. Међу најважније ћемо убројати следеће:

1) Како истиче Радовановић (1977), понекад за неко значење не постојипојединачни глагол, него само декомпоновани израз. У питању су чешће глаголскеименице страног порекла: вршити трансакцију (*трансактирати), показиватитенденцију (*тендирати), али могу бити и домаће: извршити злочин (глаголзлочинити је редак).

2) Чешће, међутим, постоји и глагол и његов декомпоновани парњак, али немајуисто значење. При томе, декомпоновани израз обично има апстрактније значењенего глагол. Тако, на пример, преступити значи прећи видљиву, физичку границу,нарочито у спорту (Скакач у даљ је преступио), а починити преступ значи прећиапстрактну, законску границу (Пошто су починили преступ, осуђени су назатворску казну).

3) Најчешће се дешава да појединачни глагол може да покрије све контексте, алије декомпоновани израз специјализован за оне радње које спроводи институција,

105

односно неко ко је овлашћен за нешто (Радовановић 1977). Нпр. да преносиутакмицу може и спортски коментатор и телевизија, али да врши пренос утакмицеможе само телевизија; о деци могу бринути и мајка и држава, али да води бригуможе само ова друга; надзирати се може у различитим ситуацијама, али вршитинадзор само службено, званично; итд. Наглашавање институционализованостирадње је један од најважнијих разлога за декомпоновање глагола; то је начин накоји институције објављују своју моћ.

4) Неки глаголи су двовидски, па њихово декомпоновање омогућава да се видскозначење експлицира. Такви су глаголи разговарати, утицати, сарађивати,анализирати, контролисати, саветовати итд., који према себи могу имати паровеводити / обављати разговор и обавити разговор, вршити утицај и извршитиутицај и слично (Ивић 1988).

5) Изузетно, неки глаголи именују радњу само у начелном смислу, па се законкретизовано значење мора употребити декомпоновани израз: Он своју теткупосећује значи да се радња понавља, а само Он је у посети код своје тетке значида се радња управо одиграва (Ивић 1988).

6) Декомпоновани израз омогућава да се приликом именовања радње искаже ињена плурализација, а са појединачним глаголом то није случај: према наређиватистоји и издавати наређење и издавати наређења; према поправљати и вршитипоправку и вршити поправке (Ивић 1988).

7) Неки декомпоновани изрази наглашавају да је резултат радње материјализован,опипљив: закључити или решити не подразумевају да је исход радње некидокумент, а донети закључак или донети решење могу истицати управо то(Радовановић 1977).

8) Некад декомпоновани израз експлицира оно што се може, али не мораподразумевати у значењу датог глагола: у пожелео је да разговара с мојомсестром није јасно да ли је та жеља и изречена, а у изразио је жељу то је јасно(Ивић 1988).

9) Декомпоновани израз износи радњу као чињеничну датост, без примисли овршиоцу (Ивић 1988). Овде би се могли навести неки примери које наводиРадовановић (1977): Тако смо разговарали → Тако је текао наш разговор, Увоз сеповећао за... → Повећање увоза је износило... – као да се радња обавља сама одсебе. Ту нијансу нарочито подвлаче декомпоновани изрази с глаголом доћи (до):Променио се план → Дошло је до промене плана и сл.

10) Може се, такође, приметити да у неким случајевима декомпоновани изразублажава значење глагола, или служи као еуфемизам: бити од користи имаублажено значење у односу на користити; извлачити (настрадалог) јеконкретније, одређеније, више усмерено на резултат (сâмо спасење настрадалог)него радити на извлачењу (настрадалог). (Примере наводи Радовановић 1977.)

11) Глаголска именица радњу износи као предметност, као нешто што се можесагледати, одмерити, упоређивати с нечим другим. Нпр. испољава другачије

106

понашање имплицира да се то понашање може посматрати, проучавати и сл.,насупрот другачије се понаша, где то није тако очигледно.

12) Док се глаголи одређују прилозима, именице се одређују придевима; амогућности одређивања придевима много су веће него могућности одређивањаприлозима (в. и т. 1.3). Нпр. не може се рећи бесмислено / непристојнопредложити, али може изнети бесмислен / непристојан предлог (Ивић 1988).

13) Док се објекат прелазног глагола обично мора изрећи, именица која јерекцијска допуна глаголске именице не мора: Вршим процену (нечега) насупротПроцењујем нешто; Вршим анализу (нечега) насупрот Анализирам нешто итд.

14) Декомпоновани глаголи улази у низ који сачињава иста именица употребљенаса другим глаголима: дати обећање улази у низ са одржати, погазити, (не)поштовати обећање итд., тако да се декомпоновани израз може употребљаватибез нарочитог размишљања, по аутоматизму.

Уопштено говорећи, Радовановић (1977) сматра да декомпоновање глаголаузрокују ванјезички моменти, пре свега уопштеност и апстрактност тематике;стога се та појава запажа најчешће у функционалним стиловима права, науке,новинарства, политике, администрације и сл., док је у језику књижевности поправилу нема. Она, међутим, продире у разговорни стил, где се може сматратигрешком.

Радовановић такође примећује да је тежња ка декомпоновању глаголазаједничка многим европским језицима (јавља се и у енглеском, руском, чешком,немачком, француском), па је израз културног типа који би се могао назвати„европским“.

7.3. Да ли су номинализација и декомпоновање глагола у начелу пожељниили не?

Видели смо да номинализација и декомпоновање глагола могу исказ чинитиекономичнијим и прецизнијим, али да, с друге стране, он због њих може битимање сликовит и теже разумљив. Општи савет у вези с њима могао би битиследећи: треба пажљиво одмерити сваки појединачни случај, да би се видело да лису заиста неопходни. Ако јесу, онда су и пожељни; ако нису, боље их јеизбегавати.

Онда када се ти поступци злоупотребљавају, тако што се њима прикриваинформација, ублажава непријатна истина, истиче говорникова моћ и сл., требаих, сваки пут кад је то могуће, сузбијати.

8. РАСПОРЕЂИВАЊЕ ЕНКЛИТИКА

8.1. Енклитике – ненаглашене речи које се изговарају заједно с акцентогеномречју која им претходи – обухватају:

107

а) ненаглашене облике личних заменица: генитива (ме, те, га, је, нас, вас,их), датива (ми, ти, му, јој, нам, вам, им) и акузатива (ме, те, га, је / ју, нас, вас,их);

б) ненаглашене облике глагола јесам (сам, си, је, смо, сте, су), бити (бих,би, би, бисмо, бисте, би) и хтети (ћу, ћеш, ће, ћемо, ћете, ће);

в) речцу ли;г) речцу се.

8.2. Енклитике се у реченици распоређују по одређеним правилима. Прва групаправила односи се на то где енклитике не смеју да стоје.

1) Енклитике не смеју да стоје на почетку реченице:*Сам стигла кући.

Изузетак од тог правила јесте глаголска енклитика је, која може да стоји напочетку упитних реченица:

Је ли Марко стигао кући?2) Енклитике не смеју да стоје иза паузе, одн. знака интерпункције:

Пошто сам обавила све што треба, *сам стигла кући.3) Не смеју да стоје иза предлога:

*У сам пет сати стигла кући.4) Ако стоје иза глагола, не смеју бити раздвојене од њега неком речју:

*У пет сати стигла кући сам.5) Не смеју да стоје иза паузе (која не мора бити обележена знаком

интерпункције):*Закључак који из тога произлази је да морамо пажљивије радити.

У том случају се енклитика, ако је то могуће, премешта; а ако није,замењује се пуним, акцентованим обликом:

Закључак који из тога произлази јесте да...

Друга група правила односи се на то где енклитике могу да стоје.Начелно, оне заузимају 2. место у реченици (или 2. место после паузе), или стојеиза глагола:

Мој брат се зове Марко. – Енклитика стоји иза прве синтагме (иза које,пошто није много дугачка, нема пауза).Мој се брат зове Марко. – Енклитика стоји иза прве наглашене речи уреченици и разбија синтагму.Мој брат зове се Марко. – Енклитика стоји иза глагола.

Последње правило односи се на то где енклитике морају да стоје.1) Оне морају да стоје иза везника – зависних и напоредних (осим везника

и, ни, а). Везници су проклитике, па енклитике заједно с њима чине акценатскуцелину с акцентогеном речју која следи за њима.

Пожурила сам да бих стигла на време.Пожурила сам, па сам стигла на време.*Стигла сам на време, а је Марко закаснио.

2) Енклитике морају да стоје и иза упитних и односних речи:Кога бисмо тамо срели?Стигла сам на састанак, који је почео са закашњењем.

3) Речца ли стоји само на 2. месту у реченици, то јест:а) иза глагола који стоји на почетку реченице:

Долазиш ли?Је ли Марко дошао?

108

б) иза упитних речи:Ко ли је то?

в) иза везника:Ако ли ме неко тражи, реци да нисам ту.

г) у узвичним реченицама иза фокуса:Ти ли си то!

8.3 Ако има више енклитика, све стоје заједно, и то редоследом који је строгоутврђен (Поповић 1997):

лиглаголскаенклитика(осим је)

заменичкаенклитикау дативу

заменичкаенкл. у

акузативу

заменичкаенкл. у

генитивусе глаголско

је

Примери:Јеси ли га се отарасио?Јесу ли вам је дали?Показао му их је.

9. ПАРЦЕЛАЦИЈА РЕЧЕНИЦЕ30

Под парцелацијом реченице се подразумева такво њено рашлањивање прикојем се неки реченични члан издвајa из ње и постаје интонацијски иинтерпункцијски аутономан. Такав реченични члан (који се назива парцелат)обично се ставља после реченице (пр. 1 и 2), евентуално испред ње (пр. 3):

(1) Гледао сам те ноћас. У сну. Тужну. Мртву (Матош).(2) Ћуте злу не требало („за сваки случај“); брижници недостижних разлога,противници претеривања; држачи средина; учесници саветовања састанаказборова (М. Данојлић).(3) Виле за жеље. Њих хоћу. Мостове за мисли (О. Давичо).

Као сигнал парцелације најчешће служи тачка (пр. 1, 3), али могу и тачка изапета (пр. 2), двотачка или црта. Сви ти знаци означавају тзв. експресивну паузу.

Такво рашчлањивање реченице чини казивање динамичним, организујеритам текста на необичан начин и, према томе, изазива уметничко-стилске ефекте.Поруке које писац преноси на тај начин обојене су емоционалношћу и ближеусменом изражавању. Парцелацијом, такође, писац издваја оне делове које сматраинформативно најбитнијима.

Из реченице се могу издвојити и лексеме, и синтагме, и зависне реченице.Издвојени делови су у функционалној вези с главним деловима из матичне

реченице као посебни, самостални реченични чланови, или додатно одређују већисказани реченични члан (пр. 3, 6). Као парцелат може се појавити субјекат (пр. 2,

30 Ово поглавље је урађено према: В. Петровић, „Парцелација“, [у књизи] П. Пипер и др., Синтаксасавременога српског језика – Проста реченица, Београд: Институт за српски језик САНУ /Београдска књига / Матица српска, 2005, стр. 564–569.

109

4), именски део предиката (пр. 5), прави објекат (пр. 6), неправи објекат (пр. 7),прилошка одредба (пр. 8, 9), актуелни квалификатив (пр. 10), атрибут (пр. 11):

(4) Причали су ми своје досадне приче. И сапутник до мене. И онај иза. И онајиспред (С. Басара).(5) Ја сам градови. Луке. Бродови (Р. Константиновић).(6) Цела га је Србија чула. Њега, сина Луке Дошљака (Д. Ћосић).(7) Мислио је. На смрт (О. Давичо).(8) Остадосмо сами. У стану. И на свету (С. Селенић).(9) Јежим се. Од радости (О. Давичо).(10) Пошао сам за њом. Омађијан (С. Селенић).(11) Чују се цвркут ласта и шумор оближњег мора. Белог (В. Стевановић).

Коришћена литература

Антонић 2000: Ivana Antonić„O još jednom tipu klauze s veznikom kada“, ЗборникМатице српске за филологију и лингвистику, XLIII, 2000, стр. 27–33.

Антонић 2001: Ivana Antonić, Vremenska rečenica, Sremski Karlovci / Novi Sad:Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2001.

Велс 1960: Rulon Wells, “Nominal and verbal style”, in: Style in Language (Thomas A.Sebeok, ed.), Cambridge, MA: The M.I.T. Press, 1960, pp. 213–218.

Гортан-Премк 1971: Даринка Гортан-Премк, Акузативне синтагме без предлога усрпскохрватском језику, Београд: Институт за српскохрватски језик.

Диксон 2005: R. M. W. Dixon, A Semantic Approach to English Grammar, Oxford:OUP.

Ивић 1953: П[авле] И[вић], т. 3 „Језичких поука“, Наш језик, н. с., IV књ., св. 5–6,стр. 275–276.

Ивић 1988: Милка Ивић, „Још о декомпоновању предиката“, Јужнословенскифилолог, XLIV, 1988, стр. 1–5.

Клајн 2004: Иван Клајн, „Избор речи и обрта“ [у књизи] П. Ивић, И. Клајн, М.Пешикан, Б. Брборић, Српски језички приручник, Београд: Београдскакњига, 2004, стр. 166–203.

Кликовац 2008: Duška Klikovac, „O birokratizaciji srpskog jezika“, [u knjizi] Jezik imoć, Beograd: Biblioteka XX vek, 2008, str. 47–91.

Ковачевић 2003: Милош Ковачевић, „О једном експресивном типу сложенереченице с временским значењем у наративном дискурсу“, [у књизи]Граматичке и стилистичке теме, Бања Лука: Књижевна задруга, 2003.

Ланакер 1991: Ronald W. Langaker, Concept, Image, and Symbol, Berlin / New York:Mouton de Gruyter.

Милошевић 1981–1982: Ксенија Милошевић, „Један функционалнонеиздиференцирани (комбиновани) тип односа у сложеној реченици усрпскохрватском језику“, Македонски јазик, XXXII–XXXIII, 1981–1982,стр. 465–476.

Петровић 2005: Владислава Петровић, „Парцелација“, [у књизи] П. Пипер и др.,Синтакса савременога српског језика – Проста реченица, Београд:

110

Институт за српски језик САНУ / Београдска књига / Матица српска, 2005,стр. 564–569.

Половина 1986: Весна Половина, „Зависне узрочне реченице у разговорномсрпскохрватском језику“, Научни састанак слависта у Вукове дане, 15/1,1986, стр. 85–83.

Поповић 1973: Љубомир Поповић, „О неким типовима адноминалних реченица савезником кад“, Јужнословенски филолог, ХХХ: 1–2, 1973, стр. 541–549.

Поповић 1977: Љубомир Поповић, „Намерне реченице у функцији напоредних“,Књижевност и језик, XXIV: 1–4, стр. 154–163.

Поповић 1997: Љубомир Поповић, Ред речи у реченици, Београд: Друштво засрпски језик и књижевност Србије.

Радовановић 1977: Милорад Радовановић, „Декомпоновање предиката (напримерима из српскохрватског језика)“, Јужнословенски филолог, XXXIII,1977, стр. 53-78.

Радовановић 1978: Milorad Radovanović, Imenica u funkciji kondenzatora, Novi Sad:Matica srpska, 1978.

Радовановић 1981: Милорад Радовановић, „Номинализације у српскохрватскомјезику“, Научни састанак слависта у Вукове дане, 7, 1981, стр. 251–260.

Радовановић 2006: Милорад Радовановић, „О ’именичком стилу’ у уму и језику“,[у зборнику] Когнитивнолингвистичка проучавања српског језика (ур. П.Пипер), Београд: САНУ, 2006, стр. 211–229.

Стевановић 1979: Михаило Стевановић, Савремени српскохрватски језик II –Синтакса, Београд: Научна књига, 1979 (3. издање).

Халидеј и Хасан 1976: M.A.K. Halliday, Ruqaiya Hasan, Cohesion in English,London: Longman, 1976.