Dvadeset pisaca o ekologiji

PriredioAleksandar Ilić

SADRŽAJ

Predgovor 9

Dušan MikljaČISTOĆA JE POLA ZDRAVLJA 11Dušan VeličkovićSA DEVOJKAMA NA JEZERU 14Igor MarojevićPRAKTIČNO. FANTASTIČNO 18Milisav PopovićHIJENE 21Aleksandar IlićFENOMENOLOGIJA

EKOLOŠKE SVESTI... 25Dejan StojiljkovićBISTRA VODA 27Vesna DedićMOJA EKOLOŠKA SVEST

VELIČINE PIKAVCA 31

Edicija BLOG DANKnjiga 1

Copyright © 2011 ovog izdanja, LAGUNA

Željko ObrenovićMUZEJ ĐUBRETA 81Saša GajovićZELENA TELEVIZIJA DOMA MOG 87Ivan ZlatkovićPRILOZI ZA EKOLOGIJU

KNJIŽEVNOG TEKSTA 90Milos K. IlićMAŠINA 93

Dule NedeljkovićGREEN PEACE YOUTH 35Ivana MihićSILA ŽIVOTA 37Ana VučkovićŽENA U ZELENOJ HALJINI

ISPRED ZELENE PLANINE 40Goran SkrobonjaKRALJ AMONIJAK 45Vule ŽurićUSVINJIMO SRBIJU! 49Maša RebićNOĆ NA ZEMLJI 53Žaklina KišISTINITA PRIČA IZ ŽIVOTA....

O EKOLOGIJI 58Miomir PetrovićKOZMETIKOLOGIJA 62Nikola MalovićZUBATAC DENTALIO 68Mirjana ĐurđevićBAJKA BEZVEZE 71Lidija KlemenčičNAJLEPŠA REKA NA SVETU 74Ivana KuzmanovićNAJLEPŠE JE IZ LJUBAVI 77

PREDGOVOR

Čista slika Srbije je zbirka tekstova objavljenih na sajtu izdavačke kuće „Laguna“, nastalih u okviru projekta Blog dan. Pored toga ovo je istovremeno i prva knjiga u ediciji elektronskih knjiga Blog dan i prva Lagunina elektronska knjiga. Tema prvog Blog dana bila je ekologija. Posebno za ovu priliku svi učesnici napisali su po jedan tekst, koji je u decembru 2010. godine objavljen i na „Laguninoj“ blog stranici.

Blog dan je prvi projekat ove vrste u Srbiji i predstavlja jedinstven primer veb aktivizma u čitavom regionu, nastao je iz želje IP „Laguna“ da svojim dvanaestogodišnjim iskustvom i poverenjem koje je stekla u zajednici utiče na preuzimanje vlastite i kolektivne odgovornosti u rešavanju aktuelnih problema. Ovom akcijom želeli smo da autoritet i uticaj pisaca koje oni uživaju kod čitalaca iskoristimo u cilju skretanja pažnje na bitne probleme u društvu. Takođe, i čitaoci su mogli da učestvuju u pomenutoj akciji ostavljanjem svojih komentara na blogu i direktnom

10

Dušan Miklja

ČISTOĆA JE POLA ZDRAVLJA

Ceo Beograd je posle rata imao samo dva javna kupatila: jedno u Dušanovoj, a drugo u Mišarskoj. Mada smo bili

podjednako udaljeni od oba, koristili smo radije ovo drugo jer je majka mislila da je otmenije. Ona je, osim toga, tamo poznavala sve spremačice koje su joj, za mali bakšiš, ukazi-vale posebnu pažnju i kabine čistile brižljivije nego obično. Ocu je bilo svejedno u koje kupatilo odlazi, smatrajući da su razlike, ako uopšte postoje, samo u nijansama.

Bilo bi sasvim pogrešno da se iz toga zaključi kako se čin kupanja, koji se svakoga petka ponavljao sa sudbinskom neumitnošću, na bilo koji način omalovažavao. Svi smo se, naprotiv, za njega pripremali kao za ratnu operaciju koja je imala svoja stroga pravila.

Majka je u posebnu torbu pakovala peškire, sapune, miri-šljavu so, pomade i – u sijaset bočica – rastvore različitih boja, čiju namenu nikada nismo saznali. Mada je svakoga petka prikupljala isti pribor, nešto je uvek bilo zatureno, ili se sa

interakcijom sa autorima. Uvereni smo da će ovakav jedinstveni vid komunikacije autora i čitalaca zaživeti na ovim prostorima i bitno i kvalitativno uticati na menjanje naših navika.

Blog dan će se održavati četiri puta godišnje, uvek će imati drugu temu i skretaće pažnju javnosti na aktuelne društvene probleme. Nakon završetka svakog sledećeg Blog dana svi tekstovi biće objavljivani u elektronskim knjigama, koje će besplatno moći da se preuzimaju sa „Laguninog“ sajta.

Aleksandar Ilić10. maj 2011. godine

Čista slika Srbije

12 13Čista slika Srbije

Znajući da se mala scenska igra, neka vrsta kupališnog prologa, ne može izbeći, kao ni sudbina, strpljivo smo čekali da se još jednom odigra, a tek potom odlazili svako u svoju kabinu, iz koje ne vire noge.

Za pola sata, koliko je bilo dopušteno da se u njoj osta-ne, sapunali bi se i prali i opet sapunali i prali, sve dok nas – kucajući na vrata – ne bi opomenuli kako je vreme isteklo.

Izlazili smo, crveni kao rakovi, s onom vrstom prijatne klonulosti, koja se javlja posle vrele pare i dugog kupanja. Možda i zbog toga vraćali smo se kući, bez žurbe, rasterećeni.

Ni kolona više nije imala vojnički vid. Koračali smo, napro-tiv, potpuno opušteno, naporedo, ili jedan za drugim, ne vode-ći više računa ni o brzini kretanja ni o redu. Povremeno smo, zavisno od raspoloženja, zastajkivali ili razdragano trčkarali, tražeći predah – blaženo umorni – na klupama ili čak ivičnjaku.

Put do kuće se tako otezao duže nego što smo predviđali, pretvarajući se u neku vrstu vedroga tumaranja. Uživajući u njemu, previđali smo da na taj način potiremo sopstveni trud, jer je skitnja prašnjavim gradskim ulicama, na kojima je košava vitlala starom hartijom, neumoljivo spirala tek ste-čenu pozlatu. Pretvarali smo se da ne primećujemo kako se ispod nje ponovo pomaljaju musava, znojava lica, samo da bi ocu dali priliku da na povratku kući, glasom Šekspirovih junaka, svečano izjavi kako je „čistoća pola zdravlja“.

Narodska predstava sa sapunjanjem i pranjem, koja je u Gradskom kupatilu u Mišarskoj ulici počinjala majčinim prologom, dobijala je tako na povratku kući isto tako usta-ljen grandiozni epilog.

mukom nalazilo, što je kod male ekspedicije stvaralo nape-tost, kao da se sprema za Severni pol, a ne za javno kupatilo u Mišarskoj ulici. Otac je svaki čas pogledao na časovnik, neo-doljivo podsećajući na fudbalskog sudiju, samo bez pištaljke u ustima. Majka je, zbog toga, postajala još smetenija, grdeći stvarčice koje se, sudeći bar po njenim rečima, iz čiste pakosti nisu oglašavale.

Kada bismo, požurujući jedni druge, konačno krenuli, koračali smo u koloni: otac na čelu, majka u sredini i ja na začelju. To je za posledicu imalo da je dve trećine kolone trčkaralo za predvodnikom, jer je otac imao svoj ritam i nije se osvrtao za onima koji zaostaju.

Pošto je poseta javnom kupatilu bila neka vrsta društve-nog događaja, majka bi sa osobljem uvek malo popričala. Mada je redovno zakupljivala istu kabinu, ritual koji smo unapred znali, obavezivao je da sa kasirkom još jednom utvr-di sve pojedinosti. Ona je majci, kao da je prvi put vidi, pove-ravala da postoje dve vrste kabina: jedne jevtinije iz kojih – spolja posmatrano – do članaka vire noge kupača i druge, otmenije i potpuno zatvorene, ali i skuplje.

– Hoćete li, dakle, prve ili druge? – pitala je kasirka mono-tonim glasom kao da se i sama dosađuje zbog napamet nau-čenog, bezbroj puta ponovljenog teksta.

– Kako tako nešto uopšte možete da me pitate? – čudila se majka, glumeći, isto tako rutinski, zgranutost, na šta je kasirica, užurbano se pravdajući, odgovarala glasno, da svi čuju kako, naravno, zna da gospođa uzima najbolju kabinu, ali za svaki slučaj želi da to još jednom potvrdi.

Dušan Miklja

15

prolazno, pa će tako i ovaj erotski peščani otisak nestati čim devojke zaplivaju u jezeru koje se prostire ispred njih. A da će plivati nema sumnje, jer je jezero čisto i plavo, i prosto poziva na uživanje i opuštanje. Jezero je, naravno, Ciriško jezero, a devojke će plivati po nalogu Švajcarske narodne partije. Zato je tu još jedna fotografi ja.

Grupa sredovečnih, onako baš ružnjikavih, podebelih žena, brčka se u blatnjavoj vodi. One ne samo što nisu gole, već su u ovo zagađeno jezero ušle obučene u haljine do čla-naka. I sve su zabrađene šarenim maramama. Opala, jedna čak i puši dok sedi u plićaku, i sigurno će tu cigaretu ugasiti u vodi jer joj je tako najlakše, a i zašto bi brinula o okolini kad i drugi ne brinu.

Dušan Veličković

SA DEVOJKAMA NA JEZERU

Četiri vitke devojke, s leđa, drže se za ruke, do kolena su u vodi. Devojke su gole, pa se sasvim dobro vidi da su im

stražnjice lepo i skladno oblikovane. I ne samo to. Vidi se da su trenutak ranije sve četiri sedele na pesku, što na njihovom telu sada izgleda gotovo kao neki modni detalj. Sve u životu je

Dušan Veličković

16 17Dušan Veličković

misliš da ti priroda pripada u svoj svojoj raznovrsnosti, čak i kada je uništavaš, a o ljudima, pogotovo nekim, misliš sve najgore baš zbog njihove raznovrsnosti.

I šta da pričam dalje. Nema očuvanja ekološke raznovr-snosti planete bez ljudske raznovrsnosti, jedno bez drugog ne ide. Sa onim devojkama na jezeru možeš biti sâm samo u mašti.

I ono prvo, devojačko, gotovo devičansko jezero, i ovo drugo, zagađeno i imigrantsko, jeste Ciriško jezero. Prva fotografi ja pokazuje kako je to danas u Švajcarskoj kao dovr-šenoj zemlji, kojoj se nema šta ni dodati ni oduzeti, a druga fotografi ja pokazuje šta će se ovoj lepoti dogoditi za dvade-set godina ako se doseljavanje otme kontroli. Tako bar tvrde švajcarski narodnjaci, preporučujući biračima svoje ekstre-mno desne ideje kao poslednju odbranu svega što je tako čisto, lepo i zdravo.

Usred ove kampanje koja još traje jedan čovek zaroni u dubine Ciriškog jezera u potrazi za vetrobranom koji se otkačio sa njegove jahte. I ima šta da vidi. Na dnu gomila urni s pepelom raznih dragih pokojnika. Pa, dobro, mogu da zamislim da ljudi rasipaju pepeo po jezeru, ima neke lepe simbolike u tome, ali baš neotvorene urne, to je već najblaže rečeno neobično. Kreneš za onim gologuzim devojkama i odjednom se nađeš na groblju.

I bude velika rasprava i o desničarskim manipulacijama i o navikama ožalošćenih familija, ali mene sve to uopšte ne iznenađuje. Uvek sam znao da u svim tim ekološkim temama i modama ima nečeg perverznog. Uvek se priča o jednom, a misli se na nešto drugo, ili se nešto drugo potpuno zabo-ravlja. Recimo, veliki si ljubitelj prirodnih lepota sredine u kojoj živiš, pravi si patriota, pa onda misliš da ta tvoja okolina treba da bude i etnički čista. Ili pogledaš fi lm Izabele Rose-lini Zavedi me i vidiš kako su delfi ni kao ljudi, stupaju čak i u homoseksualne veze, pa onda kažeš kako je priroda čudo, ali posle izađeš na ulicu i obrušiš se na gej paradu. I uopšte,

Čista slika Srbije

19

Igor Marojević

PRAKTIČNO. FANTASTIČNO.

Kao jedini austrougarski deo Beograda, Zemun je izbegao arhitektonski javašluk kakav krasi druge delove srpske

prestonice. Ne treba biti lokalpatriota pa ustvrditi da svo-jom stukturisanošću, starinskim fazonom bez mnogo hoti-mičnog „iskakanja“, Zemun nudi drugačiji i uravnoteženiji ugođaj. Međutim, šetnja Kejom oslobođenja lako može da se završi prizorom u kojem se dokoni dečaci, razgrćući nogama stare kese smokija pobacanog gde god je Dunav plitak s osta-lom gomilom raznovrsnog večitog smeća, primiču koliko mogu šaranu okrenutom na leđa da ga overe kamenicama. Jedno od stakala mesne zgrade Katastra verovatno je puklo pre trideset godina, a majstori su zaboravili da dođu da ga poprave. Posredi je, sve u svemu, potencijalno najlepši deo grada, u kojem je na vlasti opozicija koja na lokalnom nivou ne mora za sve da vuče za rukav republičku vlast, posebno ne za materijalno sitan a estetski potencijalno značajan ulog čišćenja. Ali je za to baš briga. Ovakvo odsustvo i najmini-

malnije svesti o biosferi, pokazuje koliko je dotična partija zaista napredna.

Još žešće zvuči prispomen na jednu opozicionu stranku koja je u svom imenu imala prefi ks „ekološki“. (U stvari, ne samo jednu.) Otprilike, kad je izvesna pripadnica nemačke Zelene stranke došla u Beograd, njene ideje toliko su se dopa-le jednom novinaru i nekolicini intelektualaca, da su odlu-čili da i oni naprave Zelenu stranku. Veoma korisno: tada je nastajao nacionalni višepartijski život u kojem su, ponekad i bez suštinskih programskih razlika, osnivane srpske, narod-ne, seljačke, četničke, socijalističke partije, pa je svaki u tom smislu neiskorišten prefi ks bio i originalan i vrlo praktičan. Inače je partija sve do 2000. godine bila praktično neaktiv-na, ali se onda prepoznavši nadolazeće demokratske prome-ne udružila s dve druge ekološke stranke, od kojih je jedna bila za ulazak u koaliciju DOS, a druga protiv, da bi sve tri povukle najmudriji potez: batalile politiku. U stvari, striktno gledano i nisu, ali ono što se u tim partijama, tj. frakcijama koje su i dalje teglile prefi ks „ekološki“ dalje dešavalo, po principu što manje učesnika – to više raskola, mnogo je pre ličilo na kakav starinski skeč Montija Pajtona nego na poli-tiku. A kamoli na ekologiju.

Ovi što su pak na vlasti tek 2010. godine su, na nivou Beo-grada, načinili neku majušnu podvrstu kulturpolizeia koji će terenski prilično stidljivo da vodi računa o odnosu građana prema životnoj sredini. To je, dakle, uzlazna putanja što se tiče Srba i ekologije. U suštini, nije mnogo srazmerno bolje ni na planu nacionalne kulture ni prosvete i svih onih oblasti

Igor Marojević

20

u koje se, dok se ne završe tranzicija i evrointegracije, neće baš preterano – a još manje kvalitetno – ulagati. Drugim rečima, dok se ne završi tranzicija, očigledno bi najuputnije bilo izvaditi mozak i što više se zapustiti, pa tek onda vratiti sivu masu u glavu i kô čovek se okupati. To bi bilo i praktično i jednako moguće koliko vaskrsnuti u kapitalističkoj Srbiji Evropske unije, a pre toga – dok se ne okončaju tranzicija i evrointegracije – umreti.

Milisav Popović

HIJENE

Jedan od najružnijih stvorova na planeti, jednako omražen u naučnoj literaturi koliko u prostodušnoj svijesti, uspijeva

da se nakoti u tolikoj mjeri da se neočekivano (bar po one koji prate smjene vrsta) pojavljuju novi oblici u istoj porodici. Svaka naredna njuška grđa od grđe. Iako ih smatraju bliskim psima, hijene su u stvari mačkolike zvijeri... i bez obzira na to što umiju da zauvijaju (zavijaju) kao vukovi, ovi nijesu kadri da se cerekaju kao one – tako da se među sobom ne druže (niti uzimaju). I nadalje su (pored ljudi) jedini soj koji se smije vibrirajućim tonom. Međutim, ono što je njima duhovito, ostatku životinjskog carstva obično bude tragično do gadosti.

Afrikanci, navikli na svakojake grabljivce i strvinare, sma-traju da ne postoji prljavije heble od hijena. A govorimo o ljudima koji su naučili da spavaju s kobrama, jedu stonoge i balegama pokrivaju kolibe.

Osim što ugriz hijena prenosi razne boleštine i otrovom prlja krv u venama, ukus njihovog mesa više podsjeća na

Čista slika Srbije

22 23Milisav Popović

oporu, smrdljivu grudu blata – nemajući, pri tom, u sebi ni traga toplokrvnog izvora. Istraživači iz 19. vijeka u svojim bilješkama sa „krstarenja“ po vrelom kontinentu napomi-nju da „ni po cijenu iscrpljenosti od gladi ne treba uzimati zalogaj sa leđa ovog stvora“. Možda upravo zbog toga truplo hijene najsporije truli na otvorenom – vračevi bi rekli da i crvi zaobilaze lešinu (osim kad baš moraju... a i tada dodaju koje kilo janjetine da zavaraju šmek hijenetine).

Zanimljivo, dugo se smatralo da ove rugobe nemaju osje-ćaj straha – i da će se bez mnogo premišljanja nameračiti na bijesnog lava. Međutim, opipavajući njihove navike moder-nim metodama, ispostavilo se sledeće: hijene nikada (ali nikada!) ne šetaju samostalno po savani – bilo rekreativno ili u potrazi za hranom. Uvijek su u čoporu (tzv. paku) koji se raštrka po raznim pozicijama – skrivenim, ali ne i udaljenim od predvodnika. Čim „izabrani gubičar“ izađe na megdan pred goveče, tigra ili čak nosoroga, ekipa je tu da sinhro-no skoči i zarije čeljusti u meka mjesta uz trbuh snažne (i glupe) životinje. Ovakvo „junačenje“ i odvažnost nestanu čim se kolektiv rasformira... i jedinke pođu svaka svojim putem. Obično se „stečaj fi rme“ sprovodi u krajnjoj nuždi: zbog sukoba sa drugim čoporom, gubitka vođe, ili progona nelojalnih i nedovoljno poslušnih pojedinaca. Nešto nalik kadrovskoj politici na Balkanu.

Ustrašenost i panika koje tada jadna hijena osjeti toliko su intenzivni, da je u stanju da zbog male jeze (što sklizne niz čapru) ostane danima ukopana u jazbini – nemajući hra-brosti ni do kladionice da ode. Hraniće se isključivo zaostalim

komadima nečije lovine, kretati noću, i sve vrijeme se očaj-nički truditi da pronađe novi pak. Što je opet nalik migraciji kadrova na Balkanu. U slučaju da u tome ne uspije, lipsava nadomak one teritorije koju kontroliše (ili je nekada kontro-lisao) „matični“ čopor – i to na veoma čudan način... pregriza genitalne organe i krvari dok ne usne u večni sanak. Umire sa sjetom i bolno toplom uspomenom na dane kada je sa slašću, uz pomoć drugara, unosila teror međ druge i poletno stvarala domaćinski ugodnu oazu svoje verzije pakla. Opet, sve toliko slično strateškom menadžmentu kod nas.

Nije zgoreg pomenuti i osvrnuti se na još nekoliko karak-teristika kod hijena... Ne mogu nikad uvući kandže, i rege-neracija „noktiju“ je jedna od bržih u životinjskom svijetu. Prednje noge su im duže od stražnjih, te djeluju kao da opo-našaju medvjede i njihov hod. Gubica im nikada nije zatvore-na... vazda nešto laju, uživaju u mirisu truleži i koproducenti su raspadanja i jada. Mužjak prosto obožava da se igra sa mladuncima iz drugog čopora... ali im na kraju uvijek polomi kosti kada roditelji ne gledaju.

Vjekovima je ovaj stvor jedan od značajnijih gem eleme-nata u toteizmu. Vjeruje se da vještice koje bace vradžbine sa hijeninog izvora i proklinju uz izrezbaren lik gubavo iskežene face, postižu da efekat prokletstva nastavi sa divljanjem kroz generacije ukletog (prodirući duboko u budućnost). Ljudi koji prime takvu opačinu se ponašaju kao da su od hijeninog soja: drže se čopora (u kom se već nalaze jednako nakaradni likovi), obično leže/sjede na istom mjestu koje vremenom počinje da zaudara na njihov smrad, promatraju snažnije

Čista slika Srbije

24

i ljepše primjerke drugih vrsta, mrze, manijački se kikoću, uvijek laju, napadaju s leđa, otimaju tuđe lovine (ili blago), sakate, praljaju, truju... a, ako kojim slučajem ostanu sami... bježe glavom bez obzira!, i dok si se osvrnuo, tek tako nesta-nu sa lica zemlje.

E sad... ako su vještice istrijebljene, kletost se nekako odr-žala, i iz Afrike prosula po brdima i dolinama Evrope. Gru-pice nalik hijenama se više i ne kriju... Bacite samo pogled po terasama ovdašnjih kafi ća. Obitavaju oko stolova, i uz sve gorenavedeno čine još nešto – srču espreso. Čak i u toalet idu u grupicama – vjerovatno pazeći da neko od njih ne pregrize sopstvene genitalije. Na sve li su mislili ti stvorovi! Samo da opstanu.

Hotentoti (etnička skupina slična Bušmanima) smatraju da svijet uništavaju i prljaju hijene... i da bi valjalo protjerati nakot kako bi potom posebna, magijski gusta kiša oprala zemlju.

Padala bi godinama, što je jasno, dok glib i nečast ne ute-knu s potocima i ne slije se svaka sitna kap s ivice Vaseljene – pravo u bezdan. To ujedno bješe i prvo ekološko viđenje spasenja. Nešto duboko vjerujem Hotentotima... jer su se zvijeri zbilja nakotile.

Aleksandar Ilić

FENOMENOLOGIJAEKOLOŠKE SVESTI...

Fenomenologija ekološke svesti Srba ne postoji ili po kraj-nje optimističnoj proceni postoji u naznakama jer sama

takva svest ne postoji u Srba ili po krajnje optimističnoj pro-ceni postoji u naznakama. U pogledu ekologije, prosečan tok svesti prosečnog, ali nažalost i dominantnog oblika svesti, kreće se ovako: prva asocijacija na reč ekologija je priroda a prva asocijacija na prirodu je roštilj. Roštilj se dalje račva na ćevap, pljeskavicu, batak, belo meso i kobasicu. Na kraju sve kolabira u odnos broja kilograma mesa bez kostiju po glavi stanovnika. Fenomenologija ekološke svesti Srba imala bi dakle za zadatak da opiše odnos broja kilograma mesa bez kostiju po glavi stanovnika. Broj glava stanovnika po broju kilograma mesa bez kostiju za rezultat ima ekonomiju. Tako je, dakle, u Srba ekonomija naličje ekologije a ekologija nalič-je ekonomije. I tako se, dakle, fenomenologija ekološke svesti

Čista slika Srbije

26

Srba lako da prebaciti na teren ekonomije. Asocijativni niz prosečnog, ali nažalost i dominantnog oblika svesti u Srba, kada je u pitanju reč ekonomija, ima samo dva koraka – prvi je plata a poslednji mala plata. Ko će se jebati sa ekologijom, vidiš da pocrkasmo od gladi. Tako su, dakle, Srbi u pogledu ekologije apsolutno neprosvećeni a isto tako i ekonomiju poimaju intuitivno ili u naznakama. Govor o ovim dvema disciplinama više liči na objašnjenja iz sanovnika, ili na raz-matranja dubinske psihologije, pa stoga i ne čudi što iz jed-nog tako primitivnog stanja pred-razumevanja svaki korak ka ekološko-ekonomskom napretku zaista i predstavlja korak napred, ali napred ka katastrofi . Stoga bi fenomenologija eko-loške svesti Srba, da bi bila tačna, trebalo da se detaljno bavi i besparicom. Najviše zbog toga što Srbi previđaju gotovo sve izvedenice i značenja reči ekonomija, što u ekonomiji ne vide ništa što nije neto, što osećaju suprotstavljenost a ne prožetost ekologije i ekonomije. Ako ikada bude postojalo nešto što će bez srama moći da se nazove fenomenologijom ekološke svesti Srba onda jedna takva fenomenologija mora biti energetski efi kasna kao što je i sada energetski efi kasna jer se ne bavi nečim što ne postoji ili po krajnje optimističnoj proceni postoji u naznakama.

Dejan Stojiljković

BISTRA VODA

Stari Rimljani su bili pametni ljudi, pravili su gradove na rekama, i tamo izmislili čudesan način vodosnabdevanja

čiji principi važe i danas. Prema njihovim verovanjima, rečne obale su predstavljale dva opozitna stanja bivstva, život i smrt, ovaj i onaj svet. Voda je šumela kroz akvedukte, izlazila u mlazovima kroz fontane, krepila žedne putnike namernike na česmama, bila je bistra, kristalno čista, ukusna... Kasnije su Rimljani tu vodu mešali s vinom upisujući tako grani-cu imperije jer opštepoznata je stvar da su varvarske zemlje počinjale tamo gde se vino nije mešalo sa vodom.

Na desnoj strani reke Nišave, u jednom od najživopisni-jih delova nekadašnje rimske provincije Gornja Mezija, kraj antičkog Naisusa gde je Konstantin odrastao boreći se u are-nama i sanjajući o purpuru carskog dostojanstva, proteže se brdo Vinik na kome imam vinograd. Ništa posebno, petnae-stak ari probranog grožđa, malo više crnog nego belog, neko-liko špalira plovdine i hamburga, taman toliko da se svake

Čista slika Srbije

28 29Dejan Stojiljković

godine ispeče sedamdesetak litara loze. Ispred vinograda je bunar koji je moj deda iskopao još osamdesetih i u kome još ima vode. Ta voda više nije bistra kao nekad, kada sam bio klinac. Po Viniku su nikle kuće obesnih bogataša, vikendaška izletišta, beton seče kroz travu a staze po kojima smo nekad išli zarasle su i gotovo da se ne vide. Sa terasa trešti turbo-folk

i tehno, a od buke automobila sa obližnjeg autoputa pobegle su ptice. Kopači zlata razrovali su, poput Tolkinovih trolova, skoro sve više delove Vinika u potrazi za zlatom, naime, tamo su nekad bile patricijske vile s navodnim velikim ostavama novca i nakita. Iako je taj deo odavno rezervat, neretko ljudi sa puškama (koji se lažno predstavljaju kao lovci) krstare šumarcima, njih deset na jednog zeca... Pravi srpski junaci. Pored kolskih puteva leže plastične fl aše od piva i soka, kon-zerve od piva i mesnog nareska, crne plastične kese pune svega i svačega... Zapušteni voćnjak je idealno mesto da se deponuje zarđala školjka starog automobila a zabačeni deo brda odličan da se od njega napravi divlja deponija. Pitam se, vrlo često, kada na proleće ili jesen idem sa prijateljima na šetnje po Viniku, kakvi su ti ljudi koji iz centra grada potegnu na vrh brda sa koga puca odličan pogled na Niš samo da bi tamo istovarili gomilu đubreta? I šta se događa u glavama takvih spodoba pa toliko ne mare za svet oko sebe ma koliko on lep bio?

Što je najgore, sve to đubre koje ljudi ostavljaju iza sebe, vratiće im se nazad kroz ciklični put kojim majka priroda diše i živi. Svu tu rastopljenu plastiku, metal i rđu upiće zemlja i vratiti nazad pošiljaocima kad na pijaci budu kupo-vali paradajz i krastavac ili kad u pekari budu pazarili hleb. Ali ja nemam problem, od grožđa i vode pravim rakiju. I nikad u životu nisam bacio ni papirić na Viniku.

Posledice nebrige i nemara za prirodu danas su vidljivije nego ikad i ljudi ih trpe u obliku raznih kancera i drugih bolesti. Ali ni to nije dovoljno da se opametimo. Bog nam

Dejan Stojiljković ispred svog vinograda prilikom paganskog rituala pečenja rakije)

Čista slika Srbije

30

je dao hiljade mesta kao što je Vinik, čistu vodu i zemlju, mi smo zatrovali sebe i njih i sad se od posledica svega toga branimo fi lterima, hemoterapijom i zračenjem.

Od desne do leve obale put i nije tako dugačak, život i smrt spajaju se negde na sredini rečne matice. Često mi sami ne možemo da biramo na koju stranu će nas voda odvući.

Ali možemo učiniti mnogo toga da ta voda ponovo posta-ne bistra.

I fi gurativno i bukvalno.Ovo nije jeft ina NVO parola potkrepljena fonderskim

budžetom. Nemojte samo misl iti o tome. Učinite nešto.

Vesna Dedić

MOJA EKOLOŠKA SVESTVELIČINE PIKAVCA

Ja sam iz Crne Gore, ekološke države.Ja sam genetski predodređena da znam da razlikujem

jagnje koje je pre ražnja jelo planinske trave i ono iz industrij-skog stada, ja znam razliku kada se beli veš osuši na mojoj terasi na Voždovcu i na terasi moje mame u Podgorici, nepo-grešivo razlikujem pršutu sušenu na Lovćenu i onu uvezenu iz Španije...

Još malo o mojoj ekološkoj svesti veličine pikavca?Znam na pijaci da izaberem neprskane jabuke, ne kupu-

jem ništa konzervisano, kuvam detetu sveže povrće, prezi-rem kada mi u pekari sa kifl om daju plastičnu kesu, gasim motor na semaforu na kojem piše „isključi motor“, nikada nisam pušila ulicom i bacala pikavce, đubre iznosim samo u večernjim časovima, kuče mi kaki na kučeću pelenu a ne oko zgrade, ne vodim dete u školu kada ima kijavicu da

Čista slika Srbije

32 33Vesna Dedić

Voditeljka jutarnjeg je upravo najavljivala temu „Čega rodi-telji, usred fi nansijske krize, u ishrani deteta smeju, a čega ne da se odreknu“.

Neću da vam prepričavam, ali je na kraju ispalo da je eko-loški smisleno biti siromašan.

Znate šta, volim ja detetu da forsiram mandarine i jabuke u ishrani ali kada znam da u džepu imam i pare da je odve-dem na kolače u „Hajat“. Kada nema... ljuštim onu mandari-nu, pričam „jedi, jedi to je zdravo“, a nije mi dobro i osećam se kao licemer.

Elem, tako mi se i cela ideja o ekologiji od početka do kraja čini licemernom. Zabranili su prošlog meseca pušenje i sada svi sedimo u našim mirisnim, provetrenim kancela-rijama u kojima su nam zabranili pušenje, kafenisanje i fejs. Greška. Bez motiva dobre plate, to su bili jedini radosni moti-vi sa kojima su Srbi išli na posao.

Ja sada idem Beogradom, pušim i nosim pikavce u ruci do prve korpe za smeće jer se vlasti nisu setile da postave i pepeljare pre nego što su uveli zakon o zabrani kozumiranja duvana. A kada sam u nekoj emisiji to rekla nekom glavnom baji za kažnjavanje i dodala da nije isto Francuzu kojem je zabranjeno pušenje i Srbinu, da su mentalne i svakojake fru-stracije drugačije, baja mi je rekao: „Pa, idi u Francusku.“

Pre dvadeset godina bih i rekla „idem!“.Pre deset „išla bih, ali nemam vizu“.Danas kažem „neću“. Tamo bi dete navukla na nezdrave

sireve i sosove, sebe na skupa vina. E, hoću ekološki zdra-vo da dete hranim neprskanim jabukama, hoću u četrdeset

zarazi druge, sramota me je kada bacim papirić preko pro-zora kola...

E, to sam neki dan uradila i moja devetogodišnja kćerka mi je rekla:

„Sram te bilo, prljaš moj rodni grad Beograd!“Osećala sam se kao oni provincijalci koji drže cipele ispred

ulaznih vrata stana u novogradnji. Oni što plate kvadratni metar 3000 evra, ali redovno kradu sijalicu iz lift a kada im crkne njihova u kupatilu.

Razlika između mene i mog deteta je što je njena svest o očuvanju okoline deo njenog vaspitanja i obrazovanja. Njoj je saopšteno da ne sme da baca papiriće po ulici jer time narušava ekološku ravnotežu. Meni je u njenim godinama rečeno da to ne smem da radim jer nije kulturno i društveno prihvatljivo.

E, a kada meni zaostaloj iz Titovih vremena neko kaže da je nešto društveno neprihvatljivo ja imam neviđenu potvrdu da pokažem da me baš briga.

Razlika je i u tome što je moje dete ekologiju prihvatilo kao deo borbe za biološki opstanak ugrožene planete, a ja sam reč ekologija čula negde devedesetih u sklopu naziva neke stranke. I opet sam rekla „e, baš me briga za još jednu partiju koja živi od nekih donacija dok ja imam platu tri marke“.

Stvarno sam želela da napišem nešto smisleno o ekolo-giji u znak poštovanja prema čitaocima „Lagune“ koji vole moj roman Zauvek u srcu. Skuvala sam kafu, prinela pepelja-ru, isključila mobilni i uzela daljinski da isključim televizor.

Čista slika Srbije

34

drugoj godini života da ne budem dama već sa rukama u džepovima da pušim ulicom i od sutra da gađam pikavcima u kafanama sve koji me smaraju.

Zašto?Eto, zato što me baš briga za umne priče o ekologiju dok

mi ne postave pepeljare, dok ne poprave čučavce u osnovnim školama, dok ne stave u zatvor sve koji „tresu“ nos rukom, dok ne shvatimo koliko je licemerno zabraniti pušenje u gradu u kojem iz Pančeva direktno u naše bronhije stiže toli-ko sumpora koliko ne može da popuši za ceo vek cela nacija.

Moja ekološka svest je veličine pikavca. I kada sam nosi-la pionirsku maramu birala sam recitatorsku sekciju, a ne mlade gorane. Rodila sam i vaspitala dete koje ima ekološku svest – od mene za zdravlje planete dovoljno.

Mene pustite da sa šakom pikavaca u rukama razmislim da li da ovog meseca izmirim ratu za stambeni kredit ili da uplatim tri dana Rim i priuštim detetu trenutke koji će joj ostati, i kada me uguši dim cigareta i fabrika, „zauvek u srcu“.

Šta mislite... ovog meseca platu na šalter EFG banke ili „Kon Tikija“? Brzo mi odgovorite jer ću dobiti upalu pluća dok na terasi pušim drugu paklicu cigareta.

Dule Nedeljković

GREEN PEACE YOUTH

„Leži Luis (pevač) na plaži, dođu likovi iz Grinpisa i vrate ga u vodu“, ovako glasi prvi srpski ekološki vic. Barem

u nečemu smo prvi. Mi gradska deca teško da imamo svest o ekologiji. Mi smo odlazak u prirodu: po šumama i gorama, doživljavali kao kaznu. Koga interesuje tamo neki brzak s vodenicom, zeleni obronak nekog brda ili miris pokošenog sena. Veliki procenat gradske dece se razboli u prvom kon-taktu s čistom i netaknutom prirodom. Leče se udisanjem izduvnih gasova iz auspuha. Svest glede ekologije NULA!

A i ko je doskora mogao da nam je usadi. Pa, mi smo se najviše na svetu plašili „čika Čuke“ i „ridžovana“. Čika Čuka je bio čuvar gradskih zelenih površina koji je obučen u zele-nu uniformu rasterivao horde nestašne dečurlije što dalje od zelenih površina. I bio je neprikosnoven. Možemo ga pore-diti s današnjim autoritetom koji ima NATO na globalnom nivou. Ljubav ka prirodi nam je u detinjstvu odagnala zla babaroga u zelenom. Ipak, dobro smo prošli u odnosu na

Čista slika Srbije

36

braću Kineze koji su za vreme kulturne revolucije imali par-tijski zadatak da unište travu u gradovima da im se ptice ne bi skupljale, pošto su one iskonski neprijatelji pirinča, koji iz vazduha izgleda poput trave, i tako dalje.

Ako ste primetili svi gradovi liče na velike kese za đubre. U stvari, gotovo svi. Naravno da su gradovi po Srbiji izuzetak. Ovde vam je po trotoarima najmanji procenat bačenih opu-šaka. Nadam se da niko nije pomislio da je to zbog zakona o zabrani pušenja, pošto je istina „tamo negde“. Moja teorija je ta da Srbi imaju tri primarna straha. Homoseksualizam, pro-maja i vatra. Zato niko ne baca opuške na pod. Da im se ne zapali seno! Kada bismo se svi ponašali kulturno i odgovorno prema majci planeti i prema društvenoj imovini, kao prema sopstvenom dvorištu ili njivi, produžili bismo naš život tre-ćem kamenu od Sunca.

Toliko.

Ivana Mihić

SILA ŽIVOTA

Kroz prašnjavo staklo posmatrao je šlem sačinjen od smoga koji se nadvijao nad gradom. Stari i dotrajali

autobus teško se vukao uz uzbrdicu, ostavljajući za sobom gusti oblak izduvnog gasa kao doprinos povećanju obima smogovske kape. Slušajući krkljanje i buku motora, usput je, od duga vremena, brojao deponije svakojakog đubreta sastavljene od isluženog nameštaja, raspadnutih televizora, šporeta, mašina za veš, klozetskih šolja, zarđalih školjki auto-mobila, ćelavih guma, izanđalih tepiha, izlupanih lutaka i drugih odbačenih dečjih igračaka... Kako se udaljavao od grada deponije su bivale sve ređe pa je prestao da ih broji. Međutim, sada su se mogli uočiti zapušteni placevi, manjak trotoara u prigradskim naseljenim mestima, neomalterisane i neokrečene fasade kuća, izvaljeni saobraćajni znaci i polo-mljeni stubići sa takozvanim „mačjim očima“...

Dok je prolazio pored niza zapaljenih kontejnera u autobus se uvukao nekakav ljuti miris. Kada je stigao do svog vikend naselja žurno je izašao da udahne svež vazduh. Međutim... Iz

Čista slika Srbije

38 39Ivana Mihić

nedavno izgrađene obližnje fabrike purnjao je gusti crni dim koji je padao pravo na njega. Uz grubu psovku i gunđanje dovukao se do svog placa na vrhu brda. Tu ga je već čekala drugačija slika. Sunčevi jutarnji zraci obasjavali su rascvetalu ružu koja se verala uz stub terase nedavno okrečene kuće.

Već nekoliko godina njegova žena i deca nisu imali volju da dolaze u vikendicu. Kao da su postali zavisnici od dima, smoga, asfalta, betona, buke, televizije, interneta, pogleda na oguljene fasade i trošne krovove... Žena je najveći deo slo-bodnog vremena provodila ispred televizora prateći stotine epizoda različitih serija, dok su deca, kada bi bila kod kuće, bukvalno zakucavala pogled na ekran kompjutera gde su ih čekali fejsbuk, tviter, blogovi... Gotovo da više nisu komu-nicirali, pa tako nisu ni primetili da je počeo da odlazi sam u vikendicu i da se tamo zadržava po nekoliko dana. To je bilo jedino mesto na kome se osećao ispunjen i slobodan. Od ove godine počeo je da pravi zimnicu i da sa komšijama peče rakiju. Imao je tri šljive i isto toliko jabuka za koje nije mogao da se seti da li ih je on zasadio ili su tu već bila kada je krajem osamdesetih, u poslednjem trenutku dobrog fi nan-sijskog stanja, kupio taj plac.

Skuvao je kafu i pozvao suseda da je zajedno popiju. – Hvala, komšija, ali ne mogu sad, sadim lipu! Treba mi

hlad ovde, volim lipov čaj i miris lipe u cvatu. Sused Mihajlo imao je osamdeset osam godina, pa mu je

bila čudna njegova potreba da sadi drvo koje će dobiti kakvu-takvu krošnju tek za desetak godina. Znači, ako uopšte poživi toliko, tada bi imao punih devedeset osam!

Ustao je i došao do kapije kako bi bolje osmotrio starca koji je veštim pokretima zabijao ašov u mesto namenjeno lipi.

– Dajte da vam pomognem!– Hvala, komšo, ali, evo, završio sam! – uzvratio je zadi-

hani Mihajlo i uronio stabljiku u iskopanu rupu.– Čekajte, čekajte, ne saginjite se, dolazim!Žurnim korakom stigao je do suseda i kleknuo na trav-

njak oko sadnice. Počeo je da sitni grumenove zemlje i njima zagrće stabljiku. Sve vreme kroz glavu su mu prolazila pita-nja: zašto sve ovo Mihajlo radi u osamdeset osmoj godini, kada mu je žena već davno umrla a deca i unuci raseljeni po svetu? Zašto, kada je svestan da, i u slučaju da doživi da ta krošnja stasa, neće moći često da dolazi u vikendicu i uživa u njoj? Zašto to radi kada ne zna kome će kuća i plac da budu prodati posle njegove smrti i šta će taj neko nepoznat da učini sa njima? Zašto sadi to drvo kada će možda za koju godinu neki tajkun poželeti da baš na tim placevima izgradi hipermarket ili benzinsku pumpu? Kako u ovako nestabil-nim vremenima može uopšte da misli na sutra i pravi bilo kakve planove?

Kada je dobro ušuškao stabljiku podigao je glavu i odjed-nom shvatio da su i njemu samom, odavno već, u nepovrat minule godine u kojima je bio mlad, imao veru, nadu, pla-nove...

– Hoćemo li nas dvojica dočekati hlad i miris ove lipe? – upitao je.

Starac se osmehnu: – A što ne bismo dočekali? Ja verujem da hoćemo...

Čista slika Srbije

41

Ana Vučković

ŽENA U ZELENOJ HALJINI ISPRED ZELENE PLANINE

Kada sam dobila poziv da napišem nešto o ekologiji, iskre-no, nisam se posebno obradovala. Zašto? Zato što ja

jednostavno, iako sam osoba koja o svemu ima mišljenje, o ekologiji ne razmišljam mnogo i nekako nije u polju mog interesovanja. Razmišljajući o tome o čemu tačno da pišem, shvatila sam da ovakva moja ignorantska pozicija može da bude stimulativna. Ja ne trčim da recikliram svoje fl aše, ja se ne zanimam za budućnost i klimatske promene, iako pro-valjujem da nešto ozbiljno nije dobro sa segmentiranošću godišnjih doba, ja ne čitam deklaracije i ne razmišljam previ-še o tome gde završava otpad, ali ja isto tako ne bacam žvake i papiriće kroz prozor, ja kada smotana kao što jesam poku-šam da pogodim kantu papirićem i ne pogodim, ja odše-tam do kante, sagnem se i pokupim. Ja čak skoro nikad ne bacam mnogo đubreta, a da ono nije u kesi, jer bih da učinim

ljudima koji to đubre vade (iako se uglavnom lepo prevrne kontejner). Dakle, ja možda i jesam prava osoba da govori o ekologiji, jer nisam zagriženi aktivista Grinpisa, već neko ko prilično ne razmišlja o tome, ali se ponaša normalno. A takvih ljudi treba da je više. Za posebne strategije recikla-že, posebnih deponija, za sve je to potreban novac, ali bi za početak ljudi mogli da počnu malim stvarima. Bacanje đubreta je samo jedna od njih. I skupljanje kake vaših lju-bimaca, da bismo mogli da ugodno hodamo ulicama grada, a da ne zamaženo svoje nove lepe cipelice, pa ma koliko taj naš pogrešan korak značio sreću. Kupovanje kola i kuća na solarni pogon ili neko čudnovato gorivo koje će tek otkriti je sjajna stvar, ali bi bilo dobro da dotad samo probamo da se ponašamo normalno.

Neću vam reći da gasite svetlo u kupatilu ili u sobi ako niste u njoj. Neki ljudi vole da im stan izgleda svečano i gla-murozno, a drugi se pak plaše mraka. Uostalom, vi ste ti koji plaćate to svetlo. To su te male stvari za koje ste vi odgovorni, ali istom merom kao i kad više popijete ili se prejedete. Struju nemaju svi, a vi je nemirice trošite, to je isto kao da kažete – što vi bančite u kafani i jedete za trojicu, kada se nema ni za narodne kuhinje.

U obe stvari odgovor je u odgovornosti! Kao što država mora da ima za najsiromašnije, tako i vi morate biti odgo-vorni za svoje postupke, svoje račune, ali i planetu Zemlju na kojoj živite.

Ja, ponovo ću naglasiti, možda nisam dobar primer, jer, da, razmišljam u kakvom će svetu živeti moji unučići, ali ne

Ana Vučković

42 43Ana Vučković

noj 50’s haljini (a zeleno je jedna od mojih omiljenih boja) na puš ili piš pauzi stojim ispred divlje planine, divlje, velike i zelene kao što sam i ja.

dalje od toga. I mislim da mnogo stvari koje diktira kosmos, nije u našim rukama. Ali ono što jeste u našim rukama je da budemo nežni prema prirodi, da pokušamo da napravimo dobre brane, kako se ne bi izlivale reke u ovakvoj meri (a brane, valjda koštaju manje od reparacije imovine unesre-ćenih građana), da pokušamo da ne zagađujemo jadne reke, jezera i planine.

Sa ovih generalizujućih i možda proizvoljnih zapažanja, volela bih da primetim nešto što mi se ne dopada, a na čemu se insistira, a to je nastojanje da se komercijalizuje što više planina i da se, po mom ubeđenju uništi i poslednji tračak netaknute divlje i mistične prirode. To možda jeste dobro za lokalno stanovništvo zbog zaposlenja, ali ne moraju sve pla-nine da budu Zlatibor i Kopaonik. Onima koji npr. u gruboj i agresivnoj komercijalizaciji Stare planine vide samo novac, nemam bogznašta dobro da poručim. Bilo bi lepo da se ne krče šume i da se ne postavlja 200 novih objekata, već da se vrati sjaj starim zaboravljenim napuštenim planinarskim domovima, u koje smo išli kao deca na rekreativne.

Čak i ja, koja vrlo volim da sam unutra ušuškana, u svojoj sobi, ispod pokrivača, ja koja se ne oduševljava prirodom naprečac, ponekad ne mogu da verujem koliko se oduše-vim prelepim pašnjacima i kanjonima, prizorima kroz pro-zor autobusa, dok putujem na promociju knjige ili u rodni grad svog momka. I onda ja, jedna od onih koje, za razliku od mnogih ekoloških kvazidušebrižnika važim za ekološkog ignoranta shvatim koliko volim ta divna mesta koja vidim, taj divan vazduh koji dišem i koliko sam srećna kad u zele-

Čista slika Srbije

45

Goran Skrobonja

KRALJ AMONIJAK

Naslov ovog teksta sam (bez pitanja) pozajmio od Darka Tuševljakovića koji Kralja Amonijaka pominje u svom

izuzetnom romanu-prvencu Senka naše želje („Čarobna knji-ga“, 2010). Otprilike na samoj sredini knjige, u jednoj od ključnih scena prelomnih za radnju i likove, Darko opisuje industrijski kompleks Južne zone Pančeva (Azotara, Petro-hemija i Rafi nerija) kao monumentalne i smrtonosne kulise života njegovih protagonista, s uzgrednom i o-tako-tačnom opaskom da „ljudi tamo imaju vazduh, ali ne i kiseonik“.

Ovih dana sam u prilici da se s Darkom intenzivnije dru-žim pošto sa njim i Otom Oltvanjijem (Kičma noći, „Samiz-dat B92“, 2010) putujem po Srbiji na svojevrsnoj turneji koju smo nazvali „Tri lica knjige – Pisci uživo“ s ciljem da čitaocima predstavimo tri romana koje smo (svaki po jedan, naravno) objavili ove godine za svoje izdavače – pored nji-hovih pomenutih knjiga, tu je i moj Čovek koji je ubio Teslu

(„Laguna“, 2010). Jedno od pitanja koja u razgovoru pred publikom obavezno postavljam Darku odnosi se upravo na Kralja Amonijaka i to koliko je njegov život u Pančevu (gde se doselio iz jednog drugog ekološki izuzetno ugrože-nog grada s ovih prostora – Zenice) bio pomračen senkom Južne zone i prožet otrovima koji polako ali sugurno ubijaju stanovnike tog velikog i pitomog banatskog mesta.

Imam posebne razloge da se zanimam za percepciju eko-loške pančevačke tragedije kakvu može da ima kolega po peru: koreni su mi delom u Pančevu, dobar deo detinjstva sam proveo u njemu, a u periodu od nekoliko godina, rela-tivno nedavno, bio sam u prilici da se i iz prve ruke, kao jedan od članova izvršnog odbora Petrohemije, uverim u to

Goran Skrobonja

46 47Goran Skrobonja

o kakvom je problemu reč i koliko je on beznadežno nere-šiv. Jer ja Pančevo pamtim po vremenu kada je u Tamišu još bilo žive ribe (jednu sam čak kao klinac – u pitanju je bila malena štuka – zahvaljujući pukoj početničkoj pecaroškoj sreći, uspeo uhvatim, upravo na mestu koje je u Darkovom romanu poprište mnogo strašnijih događaja); pamtim ga po mirisu mulja, snenim letnjim danima, izletima do Bele stene na Dunavu i mnogim drugim stvarima kakve dečaci obično ne zaboravljaju kada odrastu i ostare. Ne pamtim Pančevo po sirenama za znak uzbune zbog preterane koncentracije štetnih materija u vazduhu, naredbama za zatvaranje prozora i upotrebi zaštitnih maski: pamtim ga i volim zbog specifi č-nog ravničarskog duha i humora, bogate kulturne tradici-je i neobičnog svetonazora koji se u Pančevcima razvio iz spoznaje o tome da se na periferiji njihovog rodnog mesta nailazi – Beograd.

Zahvaljujući poslu koji sam tih nekoliko godina obavljao, upoznao sam i drugu stranu medalje: istinu o tome koliko su postrojenja u Južnoj zoni neizlečivo i nepopravljivo zastarela, opasna toliko da na radnom mestu svakodnevno imate osećaj da bukvalno sedite na buretu baruta, i koliko je – paradok-salno – njihovo zatvaranje ili izmeštanje nešto o čemu se ne može ni sanjati. Smrt Južne zone bila bi istovremeno i smrt celog grada: ako se po strani ostavi Rafi nerija, koja je sada u ruskim rukama i u kojoj je novi vlasnik obavio u izvesnoj meri remont i modernizaciju, preostala dva mastodonta koji proizvode i u vazduh emituju opasne materije zapošljavaju nekoliko hiljada ljudi i hrane isto toliko porodica, koje opet

taj novac troše u pančevačkom uslužnom i trgovinskom sek-toru, a on bi se, opet, bez tih potrošača jednostavno ugasio i ko zna koliko ljudi ostavio bez posla, prihoda i egzistencije. Svi se još dobro sećamo zime 2006/2007. kad su se sirene prolamale nad pančevačkim krovovima, kad su pokrajinski političari kojima je to veoma odgovaralo sumnjivo brzo sti-zali iz Novog Sada na lice mesta kako bi se slikali, delili obe-ćanja i podsećali izbezumljene Pančevce osuđene sa sporo istrebljenje kako treba da ih se sete na sledećim izborima. Tih sirena više nema, jer su izbori bili i prošli, ali Pančevo i dalje umire, jer se ništa u Južnoj zoni zapravo nije promenilo.

Po prirodi posla, morao sam da naučim šta je benzol, a šta aromati, zašto treba strepeti od dekompozicije i kako tuma-čiti boju dima na baklji fabrike etilena. Ali, isto tako, saznao sam i kako postupa (ili, kad tako zatreba, ne postupa) inspek-cija za zaštitu životne sredine, i kako se selektivno podnose krivične prijave protiv politički nepodobnih direktora da bi se sklonili i zamenili odgovarajućim kadrom iz vladajuće, toliko principijelne koalicije.

Pančeva iz mog, pa i Darkovog detinjstva više jednostavno nema. Zamenile su ga samo kulise među kojima, plašim se, i Pančevci samo strpljivo i fatalistički tavore udišući svakog dana miligrame nevidljive smrti. Zaštite od Kralja Amoni-jaka nema, osim u bekstvu za koje, naravno, većina stanov-nika nije spremna niti dovoljno imućna. Kralj Amonijak je, možda, široke ruke, ali u onoj drugoj, koju krije iza leđa, čuva za svoje podanike buket bolesti, od astme do kancera pluća. O Pančevu verovatno niko nikada više neće pisati sa

Čista slika Srbije

48

nostalgijom; ljudi će snimati fi lmove kao što su Čudovište iz Tamiša ili Zona mrtvih, a neko će možda napisati priču ili roman sa postapokaliptičnom tematikom smešten u ovom banatskom Bopalu. Tanana, ali lirska i tanana osećanja osta-će rezervisana za neka druga, srećnija mesta. Grad koji sam toliko voleo i uživao u mladosti provedenoj u njemu ostaće, nažalost, sačuvan samo u uspomenama i dobrim knjigama kao što je Darkova.

Vule Žurić

USVINJIMO SRBIJU!

Zašto bih bio spisateljski povlašten za (o)blogovanje eko-logije?

Zato što sam iz smogovskog Sarajeva, gde sam fasovao onaj rat, zbrisao prvo u nuklearnu Vinču, da bih se skrasio u nadaleko čuvenom Pančevu, gde me je zadesilo još čuve-nije bembanje?

Zato što znam šta je smrad?Ili zato što sam još u prvom razredu osnovne škole odbio

da čistim smeće iz školskog dvorišta bez zaštitnih rukavica, pa umalo zaradio ukor Nastavnog veća, a nekoliko godina kasnije zamalo izbegao batine ljutog pijanog komšije kada sam sa drugarima jednog proletnjeg vikenda digao opasnu prašinu u betonskom dvorištu pred zgradom, jer je u toku bila akcija slična onoj nedavnoj OČISTIMO SRBIJU!?Zar nije logičnije da o prednostima netaknute prirode i pažljivog društva pišu Mogli, Rambo, Ratko Mladić, Kaspar Hauzer ili

Čista slika Srbije

50 51Vule Žurić

pokojna baba Darinka iz Rečice kod Reljeva, kod Sarajeva, pored Zenice, iza Maglaja.

Gde je smrdelo.Gde smrdi.I gde će smrdeti!E, neka smrdi i treba da smrdi!Jer, u Maglaju je, ako niste imali pojma, čuvena „Natron-

ka“, fabrika celuloze, koja posle rata ponovo radi i smrdi, pa kada vozom šibate od Doboja ka Zen’ci, ili u antiprotivnom smeru, u nozdrvama osetite taj odvratni potmuli smrad od koga boli glava, peku oči, bride uši i uspavljuju se misli.

Taj smrad je, međutim, tokom mog prvog poratnog puto-vanja vozom iz Beograda u Sarajevo, bio itekakav miris.

Umesto porušenih kuća, vojnih grobalja i ostalih mnogo-brojnih belega građanskog rata, dim iz dimnjaka „Natronke“ mora da bude samo dobra vest.

Lozničani najbolje znaju o čemu govorim.I tamo postoji fabrika celuloze, ali, koliko znam, na dru-

gom kraju grada, radnikčka klasa sada rmbači u tri smene praveći ženske čarape.

Šta je sa celulozom, ne znam...I u Pančevu je, što se smrada tiče, hvala na pitanju, dobro.Odlično!Evo, baš u prošli petak, uveče, kad je omladina krenula da

se ludo zabavlja, obilazeći toliko zabavnih mesta na kojima se toči toliko odličnog alkohola i pušta odlična odličnoglasna muzika, zasmrde vazduh baš odlično.

Ali, baš onako... suštinski.

Znači: industrija, bato, šljaka. Biće uvoza-izvoza, biće plata, godišnjih odmora, biće putovanja, biće bolesti. Radi-će bolnice, lekari će da rade svoj posao i medicinske sestre i patolozi.

A tek grobari?Sem fabrika i buvljaka, u Pančevu najbolje ide grobljima.

Odavno su veća od Velike Srbije!U jednom trenutku su lokal-ne vlasti htele preko medija da zamole Pančevce i Pančevke da se malo strpe sa crkavanjem, dok ne izbudže još površine i dubine.

Čak je jedno vreme izlazilo dva lokalna nedeljnika.Borili su se za čitulje, uplakane ljude vukli za crne rukave.Žalite kod nas! Jeft inije je! Dve smrti po ceni jedne!Gratis oglasi za genocid!Stvarno, čudi me da nisu došli na menadžersku ideju da

počinju da nas sa’ranjuju u masovne grobnice.Jer, braćo, ovde se umire na kile.Rak je popularniji od FARME.Malo, malo, pa nekoga izbacuju.Prvo su nas bombardovali Amerikanci a sada su nas kupili

Rusi.Vidi se, i jedni i drugi prema nama gaje rispekt.Ovi prvi probali da nas zatvore sa nekoliko direktnih

pogodaka. Nebom je tekao crni Dunav otrovnoga dima.A ovi drugi, obećavaju fi ltere i sl.Niti su nam ovi prvi zatvorili radnju, niti su je ovi rugi

renovirali.Mašina za ubijanje šljaka kao TEMPO.

Čista slika Srbije

52

Maša Rebić

NOĆ NA ZEMLJI

„Don’t blow it – good planets are hard to fi nd.“Zadovoljna dokona domaćica koja ovo piše sedi

na svojoj prostranoj terasi na Vračaru, predveče, i uživa u poslednjem lepom jesenjem sumraku. Ko ne zna kako izgle-da Beograd sa vrha osmog sprata, ja ću mu opisati. Nebo je šareno. Purpurno, tamno i svetloplavo se mešaju u nekim apstraktnim oblicima. Vidim novi most, Hram, avalski toranj. Ptice lete u jatima iznad nas i grakću. Muž iz dnevne sobe vodi poslovni razgovor preko skajpa a nas troje – dvoi-pogodišnjakinja, predškolac i već pomenuta srećna majka – pričamo ko je šta danas radio dok pijemo čaj od nane sa slamčicama.

„Plakala sam hoću moju mamu, Dada je pevala ćihu, ćihu a nisam jela njam, njam, bilo bljak. Ema ima zeku... Gde je moj zeka...?“, oglašava se ćerka prva, a zatim odlazi da traži svog zeca setivši se da ga je negde zaboravila.

Ali šta bi bilo kada bi Smrtonerija, Smrtohemija i Smrto-tara prestale da rade?

U Sarajevu je, toliko godina nakon rata, vazduh i dalje vrlo čist.

Ne rade, jarane, fabrike.Narod uzdiše čist vazduh po buvljacima. Prodaje šuplje

da bi kupio prazno.Razliku nosi u banku.Da ima za izlet u netaknutu prirodu, po kojoj su još uvek

posejane nazagne mine.I šta ako se to desi u Pančevu? Taj čisti vazduh, gomila

ljudi bez posla, na čistom vazduhu?Hoću da kažem: nema tu nekog rešenja.Ili živiš u šumi, jedeš bobice, muzeš ovčice, ili si urban,

grickaš semenke i vičeš UA!Usvinjimo, dakle, Srbiju!Mangulica po glavi stanovnika.Bez holesterola.I turšija.Od neprskanog povrća i voća.Od mirisnih dunja.Amanaman!

Čista slika Srbije

54 55Maša Rebić

„Mi smo danas bili van vrtića i snimala nas je televizija. Recitovao sam Tužnu reku, a onda smo svi zajedno pevali Spasimo vodu...“, referiše mi sin oduševljeno.

On je ponosni predstavnik ekološkog vrtića sa Vračara, jedinog te vrste u našem gradu. Oni se igraju novinara i govo-re o tome koliko je voda važna za čovečanstvo, sade biljke u dvorištu i pevaju opa cupa šumica pesmice.

„Mislim da neću da budem pilot. Biću onaj što spasava jaguare...“, odlučuje zatim jer smo pre ovog razgovora gledali emisiju o jaguarima njegovoj novoj omiljenoj životinji.

„Ali ne znam koliko još moram da porastem da me puste da odem tamo kod njih...“

Odgovaram mu da može već sad da se priprema tako što ćemo čitati enciklopedije i gledati preko interneta sve što postoji o jaguarima, pa moj sin oduševljen idejom odlazi u sobu, donosi na terasu ogromnu enciklopediju i pažljivo počinje da proučava svoju knjigu o velikim grabljivcima.

Ne, nije ovako svaki dan. Obično sam pred nervnim slo-mom, deca se svađaju, jure i tuku. Danas je nešto čudno u vazduhu, kao da svi znamo da će već sutra postati hladno i da više nećemo moći da sedimo na terasi.

„Mama, zašto ih ljudi love kad se jaguari ne jedu?“Deci nikad ne treba uskratiti odgovor. To je najgore što

možete da učinite, ali ovog puta ja to radim. Ne želim da pre spavanja ima u glavi sliku lovaca koji deru životinje zbog krzna. I onda, valjda zbog tog pogleda, lepe večeri, pitanja koja dobijam, misli odlaze na razne strane. Jednog dana ću morati da mu objasnim zašto ljudi ubijaju jaguare, kako mi,

ljudi, uništavamo sve oko sebe kao da nismo sa ove planete, kako nas pogrešno usmerena inteligencija vodi u potpunu propast jer da bi zadovoljili svoje potrebe idemo do krajnih granica i do totalnog uništenja.

„Hoće li jaguari nestati kao dinosaurusi?“, pita me tužno.„Ljubavi, mislim da neće. Suviše su spretni i brzi da bi lovci

mogli da ih uhvate...“Glup odgovor, ali kako da mu kažem da je u ozbiljnoj opa-

snosti svaka četvrta vrsta sisara, svaka osma vrsta ptica, jedna trećina svih vodozemaca i 70 procenata svih vrsta biljaka koje su do sad procenjene u pogledu statusa ugroženosti. Gorila, kog je voleo prošlog meseca najviše na svetu, iz ugroženih prešao je u status kritično ugroženih. Desetkovani su lovom radi mesa! Delfi n, kog smo proučavali cele prošle godine i zbog kog je naučio da pliva je pred istrebljenjem zbog riba-renja, zagađenja voda i rečnog saobraćaja...

„Mislim da u Srbiji postoji bar jedan jaguar...“, nastavlja mudro da razmišlja, a ja mislim kako je u našoj zemlji vec iščezlo devet vrsta i da je bolje tom jednom jaguaru da pobe-gne što pre. Mi nemamo više crnog lešinara, bradana, sivog ždrala, tertreba... Mi imamo Pančevo koji zovu mrtvim gra-dom jer je godinama unazad prisutno zagađenje benzenom. Mi smo imali skoro eksploziju u farmaceutskoj fabrici u kojoj su se oglasile sirene jer se nije znalo na koju stranu će vetar odneti isparenja, da se nikad nije ni utvrdilo da li je u tim isparenjima bilo fosfora, da je možda sve zataškano i da će možda neki ljudi imati posledice za ceo život. Mi smo pot-puno nespremni za jaguara, sine. Mi smo nespremni za bilo

Čista slika Srbije

56 57Maša Rebić

kakav ekološki incident. Mi čak nemamo ni mobilne ekipe koje bi reagovale u takvom slučaju. Mi smo najugroženija zemlja u Evropi. Kod nas nikad niko nije bio kažnjen za uni-štavanje ove zemlje.

„Super je što živimo ovde, mama... Ima puno lavova, ska-kavaca, kornjača, i naravno jaguara...“

„Jeste, ljubavi, imamo sreću što živimo u Beogradu, u Srbi-ji, na ovoj planeti. Naša planeta je prepuna života...“

Pokušavam da učim decu šta je život, koje su njegove vrednosti, koja je svrha života, šta je dobro a šta loše, šta je sreća i šta je priroda. Od tačnih odgovora na ova pitanja zavisi sudbina svih nas.

„Ja ću da branim i čuvam jaguare. I lavove.“„Pa kad si već tu sačuvaj i slona i žirafu...“„Hoću! Ja volim sve životinje i sve ću da ih čuvam, moram

da se opremim dobro...video sam kako je onaj čovek pio vodu iz palminog drveta... gde da naučim sve trikove?“

„Pisaćemo mu pismo sutra, pa ga pitaj sve što te zanima...“Ponosna sam majka. Moj sin je budući Dejvid Belami.„Mamaaaaa, učili smo danas o ekologiji. Pa, ja sam ekolog.

Ekolog brani prirodu!“Na dobrom je putu. Polako shvata.Ulazimo u kuću. Zatvaram vrata terase gledajući to čarob-

no nebo nad Zemljom i odlučujem da bojkotujem određene kozmetičke preparate. Oni kupuju palmino ulje u enormnim količinama a to ulje se zapravo stvara tako što se uništavaju indonežanske kišne šume. Krzno ne nosim, to mi je za primi-tivce. Gasim svetla, čuvam energiju. Neću da koristim spre-

jeve, čuvam ozonski omotač a u torbi od sad nosim portabl ceger jer ne uzimam više najlonske kese u prodavnicama. A naročito neću da kupujem loše novine koje su napravljene od dobrog drveća.

Počinjem od nečega. Ipak sam ja mama branitelja prirode.U dnevnoj sobi otac, ćerka i pronađeni zeka su zaspali na

trosedu. Počela je tako još jedna mirna noć za nas, ali čini mi se, ne i na Zemlji.

Čista slika Srbije

59

Žaklina Kiš

ISTINITA PRIČA IZ ŽIVOTA...O EKOLOGIJI

Živeći u Pančevu, crnoj ekološkoj tački Evrope, shvatih da ekologija ne postoji. Jer da nije tako, neko bi već u cilju

razvoja te iste nauke, učinio nešto po pitanju decenijskog mas-trovanja građana u mom gradu.

Otvaram smelo primerak lokalnog lista Pančevac, kuplje-nog od kolportera s maramicom zalepljenom preko nosa. Od jutros je zagađenje vazduha ponovo takvih razmera da se bez pomoći prijatelja/maske/papirne maramice/salveta ne može boraviti na ulici.

Grafi kon zagađenja, ponosno istaknut na trećoj stranici lista, prikazuje izveštaj sa mernog mesta u centru grada. Benzen je povećan za 10 puta, praškaste materije 50 puta, merkaptani 30 puta... a ciničan naslov iznad grafi kona treba da celoj priči dâ duhovitu notu – u Pančevu stanje regu-larno!

Ispod grafi kona – akcija. Pozivaju se Pančevci da iseku, popune, a potom podnesu na šalteru suda, pripremljenu tužbu protiv zagađivača, odštampanu na dnu strane. Ovo je već deseti broj lista Pančevac, a ja i dalje nisam isekla iz novina pripremljenu tužbu. Danas hoću.

Ponosno odlazim do šalter sale suda ne bih li ozvaničila svoj vapaj za pravdom. Želim da budu kažnjeni oni koji mi ne daju da dišem, uverena da će teorija – što nas je više, jači smo – ovaj put uroditi plodom.

Ali avaj... prošli su meseci otkad je hiljade tužbi podneto, a nijedno ročište nije zakazano. Digli smo ruke. Ponovo.

Noćas, nekoliko godina kasnije, opet užasno smrdi. Napolju je predivno veče, 18 ºC u novembru, a ja zatva-ram prozor. Moj izdresirani njuh prepoznaje opasnost od materija koje su dokazano kancerogene prirode. Po mojoj proceni, zasnovanoj na tridesetogodišnjem iskustvu, one premašuju dozvoljene vrednosti za minimum pedesetputa.

Pozivam inspekciju. Upućuju me na Beograd. Ljubazna službenica me vraća na broj službe u Pančevu. U uređenom društvu, u svetu, pritiskom na dugme miša, preko interne-ta, sve se završava za nekoliko trenutaka. Ali ovo nije svet, shvatam noćas. Ili mi nismo deo sveta, prolazi mi kroz glavu, ma – ni deo Srbije koji hoće u Evropsku uniju, ali joj duš-mani ne daju. Ovde i dalje sve zavisi od jednog malog šrafa u institucijama sistema. Počev od prava čoveka, pa do ljud-skih prava, od imovnog stanja do prava na imovinu. Tako i moj noćašnji vapaj za čistim vazduhom ili bar informacijom,

Žaklina Kiš

60 61Žaklina Kiš

zavisi od službenica koje se javljaju na telefon i vođe smene u fabrici na obodu grada.

Pozivam broj u Pančevu, ponovo, i dobijam uverenja da je zagađenje prijavljeno Republičkoj inspekciji u Beogradu koja je poslala svoje inspektore na teren. Iznenada shvatam da je moj grad jedan običan TEREN. Samo ne znam za šta? Za hemijski eksperiment, za toksikaciju ljudi, poligon za statisti-čare koji su utvrili da broj obolelih u Pančevu premašuje broj obolelih u nekoliko gradova u Srbiji zajedno? Teren, poput fudbalskog terena. Na jednoj strani – građani, na drugoj zbir-ni interesi druge ekipe. Sudija – njihov čovek. Pogodite ko gubi svaku utakmicu?

Ekologija. Izvinjavam se ako nisam dovoljno edukovana – a šta je to?

Vikipedija kaže da je reč ekologija nastala od reči oikos/dom, prebivalište i logos/nauka, rasprava, izučavanje.

Ako je ovo moj dom /oikos/, onda logos nikako ne prista-je kao njen nastavak. Jer ovde se ekologija bavi posledicama višedecenijskog zagađenja, a ne zaštitom od istog.

Nauka o životnoj okolini ne stanuje na adresi ovog grada. Zato molim poštovanog urednika blog stranice na sajtu „Lagune“ da mi više ne zadaje ovako teške domaće zadatke. Nisam u ravnopravnom statusu sa ostalim autorima koji će isticati domete ove nauke. Jer, upravo dok pišem ovaj tekst, oglašava se sirena za hemijsku opasnost, a sa lokalnog TV-a upozoravaju da bez preke potrebe ne treba izlaziti napolje. Još jedan akcident u nekoj od tri pančevače fabrike hemij-skog kompleksa; ništa novo, niti strašno – ali valja biti opre-

zan, kažu. Deca se bude iz prvog sna i plaču. Pitaju, kroz snene očice, zašto se ne odselimo iz ovog grada. Ne poznajem decu koja žele da napuste svoj dom, osim pančevačke. Valjda zato što im je ekologija pružila sve kao nauka... ili zato što bi umesto noćnih sirena, inhalacija u Domu zdravlja ili nošenja maski u školskim torbama, želela da bezbrižno trče zelenim parkovima i dišu punim plućima?

Završavam tekst o ekologiji i prilazim prozoru. Kroz oro-šena stakla nazirem beličasti dim kako preteći nadolazi iz pravca fabrika. Park, ispred zgrade u kojoj stanujem, nije načičkan drvećem ogoljenih grana zato što je jesen već uve-liko stigla u naš grad. On tako izgleda i u proleće, kada cvatu lipe u nekim drugim gradovima i miriše cveće sa balkona urednih domaćica.

A ja bih da verujem da je ekologija nauka. I da su ekolozi ovde naučnici. Pozivam vas onda u moj grad da dokažete postojanje te nauke. Na kraju – nauka se bazira samo na činjenicama, zar ne? Volela bih da čujem koje su vaše...

Čista slika Srbije

63

Miomir Petrović

KOZMETIKOLOGIJA

Nadam se da me nećete pogrešno razumeti. Mada, nešto mi se čini da hoćete. Ali i to je u redu. Kada neko nekoga

pogrešno razume, onda znači da ga je ipak razumeo, samo na pogrešan način. Što je svakako bolje od potpunog nerazume-vanja. Pazite: nemam ništa protiv pasa, mačaka (sâm sam bio ponosni vlasnik jedne punih dvanaest godina), nemam ništa protiv manjina, nemam ništa protiv svakodnevnog tuširanja, još manje brijanja, nemam ništa protiv parkiranja na propi-sno obeleženim mestima, nemam ništa protiv klasične a još manje protiv moderne muzike, nemam ništa protiv napred-nih tehnologija jer i pišem ovo ne guščijim perom nego na kompjuteru... a opet, sve mi se nešto čini da su oni, koji pored gorenavedenih i sličnih stvari (u stvari) imaju nešto protiv postali sada komesari koji, kao i svi komesari, pokušavaju da mi isperu mozak. Stalno mi govore da ne radim ovo, da ne radim ono, da se klonim nečega i pristupim nečem sasvim

drugačijem... bombarduju me preko katodne cevi zabranama i raznoraznim dovođenjima u red moje ličnosti, onako kako mi to ne bi radili ni Jezuiti da su me kojim slučajem roditelji umesto u školu poslali u Sjemenište. (Nemam nista protiv Jezuita, niti katolika, da naglasim). Komesari kao komesari, mora neko da radi i taj posao.

Dakle, čini mi se da od rođenja (u ulici tada Kosmajskoj a nakon toga Maršala Birjuzova, tu, u centru Beograda) nikada nisam bacao smeće kroz prozor (mada imam komšiju koji to radi), da nisam bacio u reku nijednu plastičnu fl ašu, da ne sejem opuške iz pepeljare automobila na pločnik, da ne ispuštam toksične tekućine na trotoar niti gasove u hemis-feru, da ne prelazim ulicu na crveno i da obavezno zatvaram kontejner kada sam obavio ono malo posla što s njim imam. S druge strane, mislim da oni koji danas imaju malo više posla s kontejnerima – danas, u renesansnom novom mile-nijumu u kome smo svi konektovani na sve i širimo ljubav, mir i toleranciju! – tražeći u istom hranu ili neku odbačenu igračku za svoje dete imaju pravo da ne zatvore poklopac metalne naprave s gumenim točkićima. Čini mi se da oni imaju pravo i da ne recikliraju.

Pitam se ko manje reciklira, ona polovina prolaznika u Knez Mihailovoj koja u ruci nosi kese s oznakama „Zara“ ili „Mango“ (a koje nabildovani muževi nestrpljivo čekaju u džipovima parkiranim na četiri zardinjere, ako treba) ili oni koji kopaju po kantama za smeće pa im ponešto padne na trotoar? Da bi stvar bila dramski uzbudljivija, komesari koji su mene našli da uče gde i kako se odlaže smeće, toksični

Miomir Petrović

64 65Miomir Petrović

nusproizvodi proizvodnje, izduvni gasovi (valjda treba da kao u američkim fi lmovima nabijem gumeno crevo na aus-puh pa ga ubacim kroz prozor automobila dok vozim!?)... oni koji, popreko me gledajući s TV ekrana, pokušavaju da od mene naprave Evropljanina i nauče me kako da volim pse i mačke, da volim manjine (polazeći od opravdane pret-postavke da ih najverovatnije, kao Srbin, ne volim), da se svakodnevno tuširam, brijem, da parkiram na propisno obe-leženim mestima, da volim klasičnu ali mnogo, mnogo više modernu muziku, da volim napredne tehnologije... da su oni, poglavito, deca prvoboraca generala koji su u Beograd preko noći uselili hiljade podofi cira iz Sevojna, Bugojna (i ostalih „ojna“) a koji su, opet, našavši se zbunjenim i raskorenjenim usred betona, asfalta i novogradnji odmah počeli da bacaju smeće kroz prozor, pikavce po parkovima, da se zahrknu pa pljunu nasred korzoa dok „šetaju svoje pištolje“ (kako je neko, pametniji od mene, već primetio)!

U Francuskoj sam još kao dečak naučio da odvajam staklo u plave, papir u žute i organsko smeće u braon kontejnere. Tada, kada su roditelji današnjih komesara sadili rotkvice i kupus na „zelenim površinama“ oko svojih nebodera. Zbog nostalgije, valjda. Da se razumemo, nisam ja potomak sedme generacije rođene u Beogradu. Onaj koji to ističe je pravi malograđanin koji ne shvata da su pre sedam kolena, sto metara iznad trga Slavija bili vinogradi, isti onakvi kao u Mladenovcu, Žužgatovcu, Krupi ili Aleksandrovcu. Nije reč ovde o poreklu, nego o vaspitanju, akumulaciji koja se dobi-ja u porodici a ne stavljanjem fi rmirane kravate i politički

korektnog „pina“ na sako (značke na reveru). E, oni me uče! Malo se, po meni, to razlikuje od pridikovanja pionirskih rukovodilaca. Jedino što im nedostaje su plava kapica sa zve-zdom petokrakom i crvena marama. Jedan komplet čuvam, dali su mi ga davno, pa ako se neko od komesara prepozna u ovom tekstu može da ga dobije od mene na poklon.

Kakva zemlja, takvi i učitelji. Ekonomija crkava jer su sve pokupovali isti ljudi, u Srbiji nema mleka (da još i razumeš da je u pitanju Togo ili bratski mu Tobago), predstavnici naroda nemaju problem s tim što nisu suvereni već uživaju u svom marionetskom položaju, plate su male a i ne stižu redovno, nameti su ogromni a stižu redovno, korupcija je po modelu banana-republika u Africi, „srednja i mala preduzeća“ – te uzdanice srpskog liberal-kapitalističkog buma grcaju u dugo-vima a vlasnici jedva čekaju da prodaju umesto da šire posao... ali su, zato, pseći izmet, recikliranje ambalaže i ostale kozme-tičke stvari u državi pred bankrotom za komesare važnije od samog života. Mora se, kažu, od nečeg početi. Mora se, ali od eshatološke i državotvorne suštine a ne od pikavca bačenog na trotoar. Predao danas (24. 11.) jedan čovek jednom čove-ku listu od, valjda, 4.000 pitanja o tome da li smo spremni za EU. Ovaj drugi, mislim čovek, primio to uz osmeh. U fazonu: „Ma to ti je sve rešeno.“ Odmah da ga posavetujem – nema ti tu, druže, ni 20 pozitivnih odgovora na 4.000 pitanja, čekaj samo da kod kuće otvoriš tu ukrštenicu.

Dakle, đubre smeta, nije da ne smeta. Dakle, kao strastven pušač prihvatiću da pušim na ulici kao građanin drugog reda, da se smrzavam s prostitutkama i policajcima. Tako i pušim

Čista slika Srbije

66 67Miomir Petrović

svaki put kada odem u Italiju i Francusku, navikao sam se već. Ne mogu, kao otac maloletnog deteta da tvrdim da je pušenje zdravo jer bi ga, onda, pedijatri prepisivali svakom novorođenčetu. Ali neće to rešiti problem. To je samo stvar kozmetikologije a ne ekologije. U Švajcarskoj je to pitanje ekologije, ovde nije. Dakle, ne smetaju ekonomski visoko razvijene zemlje koje zagađuju vazduh, ne smetaju nuklearne probe, ne smeta to što je Ulica Kneza Miloša ozračena ura-nijumom od poslednjeg bombardovanja tako da sama svetli u mraku onda kada nestane struja, ne smeta stres zbog teš-kog sastavljanja kraja s krajem zbog čega nam je Onkološki institut pun kao da se deli karta više... ali smeta Miomir sa cigaretom. Naročito bivšim pušačima jer ih mami i podseća kako je to bilo divno, doduše sirotinjsko i tipično balkansko uživanje.

Sećam se fenomenalnog slogana od pre petnaestak godi-na: „Crna Gora – Ekološka država“! Stvarno je dobar. Tačan. Kada ne možeš četrdeset godina da napraviš kanalizaciju za svoje građane, kada samo lud tamo pije vodu iz česme, kada nemaš nijednu aktivnu fabriku a prirodnih ljepota koliko ti duša ište (što je činjenica a ne moja malicioznost), onda kao brend nudiš nešto što niti si stvorio, niti ga održavaš već postoji samo od sebe. Ali sada u Srbiji vlada proleterski polet – zato i ekologija. Šta je štetnije: bačeni pikavac ili „Farma“? Bačeni pikavac. Zašto? Zato što se... i pored toga što se na „Farmi“ ljudi vređaju, potkazuju i „izbacuju“ jedni druge, psuju po nacionalnoj, rasnoj ili bilo kojoj drugoj osnovi, šti-paju za zadnjice, podriguju i tuku... oni ipak nalaze na seo-

skom imanju, na svežem vazduhu i gledaju u prirodne (čitaj ekološke) ljepote s prozora. Dakle, skroz su ekološki neki ljudi. Plus, to nekome donosi profi t. A to što narod – čitavo veče, jer nema posao pa ne zna zašto bi uopšte ustao po jutru, uz mlako pivo gleda „Farmu“ i taj sutra treba da motiviše svoje čeljade da istraje u baletu, košarci, operskom pevanju ili kvantnoj fi zici – polako odustaje, kao Homer Simpson, od toga i da misli, to, dakle, nije ekološki štetno. Neće biti!

Tako je, čitam u novinama, novi, podzemni kontejner koji ima samo mali otvor na vrhu, skoro pa uzeo svoju prvu žrtvu. Radnici, ošamućeni celovečernjom „Farmom“ i pivom, uop-šte nisu po evropskim standardima šlajfali beton oko kon-tejnera. Dobili su posao na tenderu, ko će im zameriti što nisu previše stručni. Neki sakupljač kontejnerskih dobara je nezgodno stao pa upao u veliki, podzemni prostor za đubre. Izvadili su ga. Malo je ugruvan. Nije mnogo usmrđen, ili bar ne više nego pre (u)pada. Normalno. U zemlji sa izraženom ekološkom inteligencijom (na kojoj komesari rade krvavo i dan i noć) ni beskućnik ne smrdi. Dapače – da se posluzim jezikom nekadašnjeg i budućeg „bratstva i jedinstva“ – miriše isto onako kako je mirisao pre svog antiekološkog (u)pada u prostor ograničen samo za boravak đubreta, ne i ljudskih bića.

Čista slika Srbije

69

da bi učestvovali u stanovitom fi sh-safariju. Dentalijevu bit Visoki je predstavnik ucijenio sa 999 evra, pa, iako to nije bila neka suma, množina je pohitala da visokom činovniku preda svježu ribu na ovalu, ukrašenu perima divlje pomorandže, kriškama limuna, a ako zatreba, obdržavanu i kockama leda…

Morao sam, oduševljeno ispuštajući balončiće potrošenog kiseonika, priznati sebi gdje sam zaista bio štićenik boginje Sezone. Jer, kako drukčije imenovati taj povlašćeni trenutak da pod prstima desne ruke, niz krljušt, osjećam sve riblje suštastvo zubaca Dentalia. Sit, krckao bi on još pomalo mili-metarsku mlađ puža Hinia reticulata; na tu fl uorescentoze-lenu algu odrasle su pužice početkom ljeta polagale hiljade svojih jajašaca.

Jak u repnom dijelu, zdravih peraja, sjajnog oka, Den-talio je mirovao, krckao snažnim vilicama poslasticu i tek tu i tamo lako pomjerao repno peraje. Ako bih se ja u igri ponekad i zanio, on ne bi nikada: na svaku promjenu pod-vodnog zvuka nalik pucketanju, poteklog od motora različite snage, od parenja velikih mekušaca s krečnjačkom ljušturom, od klepetanja preplašenih pa zatvorenih školjki mušalja, od udaljenih manevarskih detonacija iza Mamule… zubatac bi jednim trzajem, iz repa, nestajao u mračnom procjepu. Dobro se pazio: tren kasnije, iza lučnog podvodnog hridina-stog vijenca pojavljivala se prilika naoružana pneumatskim ostima, s bocama kiseonika, maskom na glavi kad i sa vizi-rom za infracrveno pretraživanje terena. Srećom, niti bih ja okončavao na ostima, niti bi okončavao zubatac Dentalio. Ronioci su odustajali svaki put kada bi virnuvši i razgnuvši

Nikola Malović

ZUBATAC DENTALIO

Ljeta sam potrošio da bih zadobio njegovo povjerenje. Zubatac Dentalio sad mi je jeo iz ruke. Iz početka

sam mu pružao smrskane školjke, a kasnije – manje ribe ulovljene iz barke ili kupljene na peškariji, ribljoj pijaci. Držao sam u kesi pod vodom katkad i meso barenih mušalja samo da bi se stari Dentalio hranio raznovrsno, i da ne bi morao da izlazi iz podvodne kamene izbe. Živio je na opasnom mjestu, podno svjetionika na Turskom rtu u prirodnom procjepu potpuno skrivenom sa spoljne strane kolonijom alge Mari-ette nobilis. Tuda su danonoćno prolazili ronioci naoruža-ni pneumatskim puškama. Dentalio je odolijevao. Nije se dao uloviti. Ako je tačan bio glas po kome su sofi sticirani digitalni sonari s jahte Visokog predstavnika notirali dišu-ću frekvenciju preostalih zalivskih zubataca većih od lakta, to će biti razumljivo što su se baš mnogi ljetujući, domaći i naročitim izazovom samopozvani avanturisti skupili u Boki

Nikola Malović

70

snop Mariette nobilis, na ulazu u procjep, čekirali gomilicu sparenih puževa kvgavih volaka, Murex trunculusa. Tada bi otišli dalje, ka površini ispuštajući balone potrošenog zraka i sijevajući pogledom lijevo-desno.

Srećom, svjetioničaru sam Nikoli predložio na vrijeme to lukavstvo, računajući da lovci na ucijenjene riblje glave nisu listom poznavaoci faune. Naime, ako raritetni i kapitalni zubatac jeste bio toplokrvan, puževi murexi to nisu mogli biti. Svjetioničar je Nikola, koristeći solarnu energiju, stalno u vodi grijao do ključanja prazne murex-ljušture, a imao ih je, jer je mesnu salatu od prpora, tih istih ukusnih puževa, sebi često pripravljao. I ljušture složene tako da izgleda kao da su mekušci usred parenja, navodile su, u Dentalijevom procjepu, opremljene ronioce na pogrešan trag!

(Ekološka celina iz romana Lutajući Bokelj)

Mirjana Đurđević

BAJKA BEZVEZE

– E sad mi je dosta, ovako više ne može da se živi – rekla je najednom štuka, zabila nos u mulj i krenula da usisava.

– Ajde, some, diži se! – pridružila joj se deverika u opštoj mobilizaciji ribljeg sveta na uspostavljanju podvodne higije-ne. – Življe malo, nemoj mi tu ko mačka repom...

Siroma som baci setne poglede, levi pa desni, na svoj kržljavi rep, eh da može makar kao mačka, nego ni toliko, pa očupa zubima najbliži primerak PVC ambalaže zaglavljen u korenje žalosne vrbe i ponese ga nagore.

Zato je tolstolobik mlatio svojom repinom tako žustro da se voda sva uskomešala i počela da brboće, ostavljajući na površini debeli sloj sive pene, onakve kao kad se kuva supa.

Tri bandara – tri musketara, nastupali su kao i obično zajedno. Ekipa za specijalne zadatke. Da pripomognu grgeču prilikom nabadanja komada stiropora na leđno peraje, na primer. Onda ga on vozi, zzzzzzz, do deponije pod mostićem

Čista slika Srbije

72 73Mirjana Đurđević

splava koji je otplovio, kao vozilo pod pratnjom tri bandara, jedan ispred, dvojica sa strane.

Pijani šaran ne haje za radnu akciju koleginica riba – letvosan je. Navukao se na neko italijansko belo u brikpaku, jeft ino, i sad mu je zlo. Leži na dnu zazidan tim brikpacima i halucinira, priviđa mu se poruka u boci, pravoj, poštenoj, staklenoj boci banatskog rizlinga. U poruci piše, mada mu je nejasno otkud zna šta piše u poruci u zatvorenoj boci, da je nekada sve bilo bolje. Potpis – sveti Nikola?! Pri pomisli na ovog zločinca koji otvoreno zagovara i sprovodi ihtiocid – sad će, za desetak dana novi pogrom – lepo mu dođe da otpliva do prvog kanalizacionog izliva i naguta se ešerihije koli, da eksplicitno potvrdi navode gospodina sveca kako je „nekad sve bilo bolje“. Obuze ga jeza od ovog talasa suicidnog nagona, ili samo tako misli, uistinu, kečigice su za to vreme nabadale brikpake kojima je zatrpan na svoje kljuniće i izvla-čile ih napolje, zato mu je zima.

– Ala seru ove patke i mute mi već mutnu vodu – ljuti se smuđ u akciji raščišćavanja najlon kesa. – Što nisam leteća riba pa da im pokažem njihovog boga!

Jato kedera rastrčalo se na sve strane da obriše lebdeću prašinu...

Radovi su trajali zimski dan do podne. I gle, podvodni svet blista. Štuka zadovoljno vadi mobilni, samo još da pozo-ve ekološku policiju da pronađene predmete i sitnu štroku vrati pravim vlasnicima... To je posao policije, zar ne?

Posle su svi živeli srećno i higijenski ispravno do kraja života.Ma nemojte?

Čista slika Srbije

75

Lidija Klemenčič

NAJLEPŠA REKA NA SVETU

Drina je prelepa reka. O njoj su brojni daroviti ljudi pevali pesme a ovekovečio je, i njenu lepotu približio svojim

čitaocima širom sveta, čak i Ivo Andrić. Posle njega, meni je prosto neprijatno da uopšte i pomenem Drinu, međutim, kao i drugi koji su odrasli pored ove reke, veoma je volim i smatram da mi ta ljubav ipak daje neko pravo da dam neki svoj, makar mali doprinos njenom očuvanju.

Živim u Loznici i savršeno sam svesna toga da je Drina u gornjem toku lepša, ali to ni najmanje ne umanjuje ljubav Lozničana prema „našoj“ Drini. Dok smo bili SFRJ, privre-da je u ovom kraju radila punom parom i godinama su se otpadne vode fabrika „Viskoza“ i „Glinica“ izlivale u reku ali u našim očima, čak ni to nije pomutilo njen sjaj. To je jaka, brza voda, ponegde divlja i nepredvidljiva i iskreno smo verovali da svojom snagom sve te otrove jednostavno uništi, ili ih otera daleko od nas, te nam nikada nije bilo problem otići na kupanje iako se otpadni kanal izlivao direktno na plažu.

Kasnije, kada su u zemlji počeli ratovi, naš pogranični grad i Drina koja je stvarna granica između dve, tada republike, a danas suverene države, postali su svedoci nekih čudnih, dotad neviđenih stvari. Ratna dejstva u susednoj Bosni su doprinela tome da lokalne ribolovce u potrazi za štukom po ševarima ili klenovima na brzacima zamene neki novi, sasvim drugačiji ljudi, nimalo nalik pecarošima poznatim po smirenosti i upornosti. Oni su veoma čudan soj; verujem da su jedino pravi, strastveni ribolovci u stanju presedeti čitav božji dan buljeći u vodu čak i kada riba ne grize a rojevi komaraca ih opsedaju i opet se kući vrate zadovoljni jer su, eto, proveli dan u pecanju. Oni koji su ih tokom rata zame-nili na vodi nisu bili nimalo strpljivi i sasvim sigurno nisu provodili čitave dane pecajući. Tamo bi došli, seli u čamac, odvezli se na sred reke i bacili kašikaru ili štapin eksploziva, pokupili ribu koja bi se pojavila na površini stomacima okre-nutim suncu, okrenuli čamac i vratili se u Bosnu. Niko nije smeo ništa da im kaže a ako bi se koji ribolovac s naše strane i zatekao na obali, preostalo bi mu samo da pokupi štapove, primamu i sopstveni bes, sedne na bicikl i vrati se kući, izu-zetno nezadovoljan iako je dan proveo pecajući.

Srećom, sve ima svoj kraj, pa smo i ratu jednoga dana rekli zbogom. Na reku su se ponovo vratili kupači, pecaroši, mladi roditelji su počele voditi decu u šetnju pored reke pa sam i ja nekoliko puta odvela sina svoje prijateljice ne bih li ga od malih nogu „navukla“ na Drinu. Ako sam zaista i mogla svojevremeno poverovati da nema tog otrova iz fabri-ke koji Drini može nauditi i da će se fauna u reci oporaviti

Lidija Klemenčič

76

iako je riblja mlađ pobijena eksplozivom, nisam mogla da poverujem svojim očima kada sam videla one neverovatne kamare đubreta (mahom plastičnih boca i, iz nekog čudnog, meni neobjašnjivog razloga, svu silu starih šporeta, frižidera i poluraspadnutih, nadutih lešina ovaca) kako se razdragano kočopere u plićacima, baš tamo gde sam se, kada sam bila klinka, najradije brčkala. Pokušala sam Igoru, tada četvo-rogodišnjaku, da objasnim kako je do toga došlo i zašto je tu tako prljavo. Jedino što sam mogla reći bilo je da su to pobacali ludaci, kreteni koji nemaju trunku mozga. Bila sam veoma ljuta što umesto o lepoti reke moram da pričam o tome kako su neki ljudi nesavesni i kako o ekologiji uopšte ne razmišljaju, kako ne shvataju šta će to doneti njihovim potomcima u budućnosti. Nekoliko nedelja kasnije Igija je njegova baka odvela do Drine i tamo su zatekli isti, ako ne i gori prizor. Bakinom iznenađenju nije bilo kraja kada je četvorogodišnji unuk obavestio da su to đubre ostavili ludaci koji ne razmišljaju da će on jednog dana da poraste a čitava će zemlja biti zatrovana i on neće imati šta da jede. Neverovatno, ali klinac je zapamtio od reči do reči sve što sam mu rekla.

Svest o ekologiji, isto kao i sve ostalo u životu, nastaje u detinjstvu. Učite decu u svom okruženju, čak i ako nisu vaša, šta nesavesno ponašanje može učiniti našoj planeti. Klinci će primiti ono što im na odgovarajući način prezentujete. Danas Igi ima osamnaest godina i član je eko-pokreta. Nedavno su ovi mladi ljudi očistili korito rečice Štire koja teče kroz Loznicu.

Da bi se očistila Drina, najlepša reka na svetu, potrebno je mnogo više od dobre volje dvadesetak klinaca.

Ivana Kuzmanović

NAJLEPŠE JE IZ LJUBAVI

Sedim u toploj planinskoj kući i puštam da me hipnotišu belina nove stranice u kompjuteru, krovovi kuća i pahulje

koje padaju kao da je neko protresao jedan od onih staklenih, poluloptastih suvenira sa snegom. Uskoro ću otići u dugu šetnju šumom u kojoj sam juče videla dva Bambija i slušala škripu ogoljenih stabala čije krošnje više nemaju čime da se suprotstave vetru. Srećom, bio je uviđavan, pomerao ih je kao da se igra, poštujući njihovu krtost i ranjivost.

Verujem da ima mnogo onih koji bi se ovakvom snež-nom prizoru radovali, naročito ako ih, promrzle nakon šet-nje, dočeka miris drveta u kaminu i čaša kuvanog vina. Kada bih bila toliko naivna da poistovetim ljubav sa uživanjem, poverovala bih da svi oni koji se raduju prirodnim lepotama i beleže ih svojim digitalnim aparatima i kamerama, vole pri-rodu. Da svi oni kojima se miris borova lepi za nozdrve dok se na skijama spuštaju niz uređene staze ili oni kojima fi ni

Čista slika Srbije

78 79Ivana Kuzmanović

pesak prijanja za preplanulu kožu dok posmatraju razlivanje boja Sunca pri zalasku, jesu isti oni koji će Prirodi priteći u pomoć, koji će je voleti, paziti i štititi od svega i svih, a najpre od njih samih.

Otuđenog od samog sebe, ne možemo kriviti Čoveka što se otuđio od svih drugih živih bića, pa i od same roditeljke, divne i podatne planete Zemlje. Ne možemo ga kriviti prvo zato jer smo i sami od koje čega otuđeni, a drugo i zato jer od okrivljavanja nema vajde, samo novi razdor, nove krivice i posustajanja. Ali, možemo ga pozvati da se probudi, može-mo ga podstaknuti ličnim primerom ili podeliti s njim buku ekološkog alarma koji se sve učestalije pali i podseća da je vrag odneo šalu i da zvoni na uzbunu.

Iako za otuđenje i njegove brojne posledice radije krivimo savremene tehnologije, svetsku krizu i iznenadne terorističke napade, istina je da je ono uvek posledica našeg izbora i nedo-statka Ljubavi. I kao što su nam ostale ljubavne veze i odnosi često bazirani na postizanju užitka, zadovoljenju interesa i drugim neosvešćenim motivima, tako je i naš odnos prema Izvoru života sveden na brojna potraživanja bez potrebe za davanjem, bez aktivne brige za njegovim obnavljanjem.

Ljubav je aktivna briga za život i razvitak osobe koju volimo.Ljubav je umeće. Dobro naučiti ovo umeće, najvažnija je

stvar na svetu.Ljubav nije primarno odnos prema jednoj osobi; to je stav,

orijentacija bića prema svetu kao celini, ne samo prema jed-nom objektu. (Erih From)

Moguće da je prevashodno potrebno podesetiti se da je Zemlja živo biće. Snažno i nežno u isti mah, silno i krhko istovremeno, moćno i nemoćno u istom trenu, ograničeno u prostoru i vremenu, podložno regenerisanju i iscrpljivanju, i satkano od svih drugih suprotnosti od kojih i vi i ja i svaka stvorena tvar od pamtiveka. Ali čovek je gord i veruje da je on taj koji postojanju daje smisao. Ne shvata da ni Univer-zum, ni godišnja doba, ni zemljina teža, ni snegovi ni kiše, ni suše ni poplave, nemaju razlog, niti svome postojanju traže opravdanja. Oni Jesu. I tiho i nenametljivo žele da nas nauče tome. Šapuću nam: „Gde je sve ono što si zaboravio da si bio? Gde je sve ono što si sad, a ne znaš da to jesi? Gde je sve tvoje svaki put kad ga tražiš? O, kako ste u zabludi da ništa bez vas nije dovoljno živo. Hajde, ugasite sveću: ono što je u mraku – i dalje traje.“ Mika Antić, Mit o ptici

I kao što ne možemo voleti nekog dok ne volimo sve, jer Ljubav je nedeljivo stanje, Ljubav je svest o Jednom i o uza-jamnoj povezanosti, tako ne možemo poštovati nijedno živo biće dok ne shvatimo da je Biće sve i da se ono ogleda u svemu što postoji, u svemu što nas okružuje.

Poštujete vašu majku, a ne i Zemlju koja vas je stvorila? Volite vaše dete, ali ne i drveće koje je vaša Majka zemlja porodila? Ili, možda volite samo ono što vam se dopada ali ne i snažne vetrove, niske temperature i neposlušne vode-ne tokove? Zar mislite da je ljubav voleti samo ono što vam se dopada? Zar se niste priklonili ideji sopstvene nesavršene savršenosti? I na kraju, zar nema ni malo vaše odgovornosti, vašeg učešća u pojavama od kojih imate više štete nego koristi?

Čista slika Srbije

80

Daleko sam od ponašanja kojem ne bih pronašla zamerke. Ali se zato sve manje ljutim na druge. Pa tako i na Zemlju koja se brani podrhtavanjem, koja izražava svoj bunt neo-čekivanim i nepredvidivim ponašanjem. I znam da moje zadovoljstvo ili nezadovoljstvo time, neće ništa promeniti. Promene mogu doneti samo moja Ljubav i dela koja iz nje potiču.

Možete razmišljati i sasvim praktično: koliko ja pazim tebe, toliko se mogu nadati da ćeš i ti mene. Koliko je bri-nem o tebi, toliko mogu očekivati da ćeš brinuti i ti. Koliko je moj interes da budeš zdrava, lepa i plodna, toliko se moram potruditi da te takvom održim. Ne zbog Tebe, Plava planeto, već zbog sebe i svog interesa.

Možete, dakle, razmišljati i tako. Sve je bolje nego dići ruke i skinuti brigu i odgovornost sa svoga vrata.

Ipak, sigurna sam da znate i sami: Najlepše je kada je iz Ljubavi!

Željko Obrenović

MUZEJ ĐUBRETA

Uvek kad je bila u PMS-u, osećala se baš tako – kao da je u PMS-u. Bila je razdražljiva, a i sva čula bila su joj

razdražena.Jutro posle kiše: mokra trava i zemlja. Miris blata u nozdr-

vama. Činilo se da taj miris ništa ne može da nadjača, ali vonju mokre kore drveća je ovoliko falilo.

Jovana više nije bila sigurna da je šetnja tako dobra ideja.Prešli su most i uputili se ka parku. Marko je žvakao

poslednje zalogaje sendviča i kao da su ga jedino puna usta sprečavala da kaže: Gde si me to jebeno dovela? Ipak su nasta-vili dalje. Staza kroz park bila je blatnjava i strma i neretko bi se okliznuli. Prejaki mirisi razarali su mozak i toliko je zaokupljali da nije stizala da misli o PMS-u koji je trajao dva meseca.

Tog jutra su sišli sa voza. Nije bila sigurna gde su pošli, pa joj se nije ni žurilo. Htela je da poseti park iz detinjstva. Mada je kontekst bio bizaran.

Čista slika Srbije

82 83Željko Obrenović

Marko je progutao poslednji zalogaj sendviča i osvr-nuo se.

„Molim te“, reče ona. „Samo nemoj da baciš tu kesu.“Raširio je ruke. „Kô da ima razlike?“„Kažem ti.“„Ali...“„Znaš kol’ko treba toj kesi da se raspadne?“Prećutao je.„Bolje da ne znaš. Ali recimo da ti to ne bi doživeo, a ni

tvoja deca. A ni njihova deca.“Marko je zavagao glavom.„Šta?“Namrštio se. „Ta priča me je i pre smarala. A posle svega...

sad je besmisleno.“„O čemu bre pričaš? Je l’ znaš gde smo?“Marko je klimnuo glavom. „Baš zato“, reče on. „Pazi. Mi

smo deo prirode.“„Da?“„Znači, ono što mi stvaramo je takođe deo prirode? Inače

nas priroda ne bi ni stvorila.“„Ma daj...“Zastao je. „Ne, ozbiljno. Pazi, čovek evoluira. Zašto ne bi

i priroda evoluirala?“„Ali...“„Ne, pazi. Ko smo sad ti i ja da kažemo u kom smeru ta

evolucija treba da ide? Ako evolucija teži uništenju...“Jovana se nasmejala; nije znala šta da kaže na ovo. Nasta-

vila je dalje. Bili su na pola puta do vrha. Nigde nikoga. U

čitavom jebenom gradu nije bilo nikoga. Ali tragova ljudi bilo je na sve strane. To je i rekla Marku.

„Nemoj mi reći da ti ne smeta...“Odmahnuo je glavom i pokazao ka zemlji. „Vidi.“Prišla je bliže i ugledala izbledeli karton. „Šta je to?“„Ne sećaš se?“Bolje se zagledala, ali nije bila sigurna šta vidi.„Tetrapak“, reče Marko. „Pravi tetrapak, sa četiri strane. Je

l’ se sećaš? Bili su kao, ovaj, piramida, trouglasti, belo-roze?“„Jao, stvarno. Jebote, nisam to videla...“„Dva’es’ godina?“, reče Marko. „Pazi, mi smo ovde kao u

muzeju. Muzeju raritetnog đubreta. Priznaj. Priznaj da te spičio fl ešbek! Kao kod onog Francuza... Flobera. Sa čajnim kolutićima.“

„Prusta.“„A?“Jovana je odmahnula glavom i pogledala ka zemlji, ovog

puta na drugu stranu. Ćutala je, ali misli su joj šetale kroz vreme. Veliki odmor u osnovnoj školi: kifl a i jogurt u tetra-paku. Pravom tetrapaku. Štekanje kusura za barbi sličice. Setila se i koliko često bi preskočila užinu – čak iako ju je već kupila – kad bi se pored nje promuvao... kako se ono zvao?

„Vidi ovo.“ Marko ju je prenuo iz misli. Odvojio se neko-liko metara a da to ona nije ni primetila.

Ponovo je gledao ka zemlji.Kroz travu se nazirao isprani staniol sa „soka u čaši“ –

zlatne kapi. Markov komentar bio je izlišan. Nakrivila je

Čista slika Srbije

84 85

glavu da bolje vidi narandžastog medu – logo i gotovo da je zaboravila zašto su ovde.

Marko je stajao nad njom i takođe se osmehivao.„Ovo je...“, zausti ona.Marko je klimnuo glavom. „I znaš šta sam još video

usput? Lord pljuge. Žicao sam ih od keve kao klinac. Tako sam počeo da pušim. Jebote, imao sam... Ma nemam pojma kol’ko sam imao godina.“

Jovana je vrtela glavom, ali osmeh je i dalje bio tu.„Video sam i fl ašu malog tutuškastog piva koje nisam

video... pa, kol’ko i sve ostalo.“Osmeh je ispario sa Jovaninog lica već pri sledećem kora-

ku: delom zbog toga što su gotovo stigli do vrha, a delom zbog onoga što je videla. Uz stazu, u jarku, odbačeni stari nameštaj, najlonski džakovi u kojima ko zna šta je sve bilo (čak se i krzno naziralo). Mogao je Marko do sutra da priča na šta ga to podseća – ona je videla samo ruglo. Videla je budućnost o kojoj je govorio i nimalo joj nije bila privlačna ni romantična.

Možda je istina da nuklearna elektrana koja je pošla po zlu učini više štete ekologiji nego svi ljudi za čitav život. Možda. Ali, kako bi ona izreka o čišćenju i svom dvorištu?

Marko je išao za njom i po svoj prilici nije obraćao pažnju na to što je promenila raspoloženje. Čak i kad je zastala na vrhu brda i suznim očima pogledala mrtvi grad, ništa nije rekao. Stajao je kraj nje i ćutao. Ali činilo se da je shvatio poentu.

„Je l’ znaš“, zausti Jovana, „da se odavde zvezde neće videti još...“

Marko je zaustio, ali prekinula ga je podignutom šakom. „Nemoj. Neću da čujem još jednu romantičnu opservaciju koja je sve samo ne tačna.“ Pokazala je rukom. I tek sad kad su gledali uništeni grad, bez obzira na sve što je videla na TV-u, sve što je čitala u novinama, tek sad je zapravo shvatala razmere katastrofe. „Pogledaj.“

Marko je oklevao, pa na kraju podigao pogled. Gledali su grad u komi. Grad na izdisaju.

„Znam da je lakše da ne misliš o ružnim stvarima“, reče Jovana i mogla je da oseti novu jutarnju mučninu. „Prizna-jem da mi je bilo simpatično što si rekao o... muzeju đubreta.“

Marko je oborio pogled.Jovanina ruka je kliznula ka stomaku i zaustavila se tamo.

Dugo su ćutali – ona zagledana u grad, on zagledan u zemlju,

Čista slika Srbije Željko Obrenović

86

a oboje zagledani u sebe – a kad je napokon ponovo progo-vorila, pažljivo je odmerila šta će reći:

„Znaš, pored svega, i dalje živimo u svetu gde je više priro-de nego đubreta i otrova. Barem spolja. I... i, zato je moguće da neko, kao ti, da neko u svemu tome vidi... nešto. Samo, plašim se, da će, recimo, naše dete šetati po đubretu i posma-trati parčiće prirode onako kako mi posmatramo fragmente đubreta.“

Marko ništa nije rekao, oborio je pogled, pa pošao da je zagrli; a čak je i taj zagrljaj posle svega morao da izgleda tra-pavo i nespretno. Ali nakon nekog vremena ipak su uspeli da se pribiju jedno uz drugo i dugo nastavili da gledaju u pretnju. Sunce je sijalo, i noć će pasti, a zvezda neće biti.

Saša Gajović

ZELENA TELEVIZIJADOMA MOG

Nikada mi do kraja nije pružena prilika da oformim tele-viziju koja bi se bavila ekologijom, iako su obećanja u

tom pogledu bila – na sva zvona! Kao i obično kada je Srbija u pitanju, tom medijskom (i životnom) projektu se isprečila – politika! Šteta. A da je bilo drugačije, možda bi po pita-nju zaštite čovečije sredine u zemlji na brdovitom Balkanu mnogo toga bilo drugačije. Ovako…

Ideja je bila dobra, zdrava i svrsishodna, bez obzira na to što početkom novog milenijuma kod nas nije postojalo Ministarstvo za očuvanje čovekove sredine (i prostornog pla-niranja). To je došlo, ipak, kasnije, u nadi da nije i prekasno, pošto u Srbiji nikada kao danas ne udišem zagađeniji (izduv-ni) vazduh, niti sam ikada za obed imao toliko nekvalite-tan hleb i vodu za piće sa toliko hlora. Televizija, kao najjači savremeni mediji, trebalo je u svojoj edukativnoj misiji da

Čista slika Srbije

88 89Saša Gajović

mi, između ostalog, ukaže šta od namernica ne bi smeo da unosim organizam i u kakvim ekološkim uslovima trebam da živim, ako uopšte (po)želim da živim bar malo duže. Držav-na televizija, koja danas sebe naziva Javnim medijskim servi-som Srbije, ali i sve druge komercijalne, tretiraju tu temu već dugo kao – zadnju rupu na svirali! Da li bi im, recimo, storija o pravilnoj i kvalitetnoj ishrani oduzela previše programskog vremena ili im je ta opcija, jednostavno, baš toliko nevažna i dozlaboga dosadna? S obzirom na to da pravog odgovora na postavljeno pitanje nema, onda se s pravom može zaklju-čiti da su ovdašnji elektronski mediji gurnuli ekologiju – niz marginu! Iz tog razloga je svojevremena inicijativa Javnog preduzeća „Srbijašume“ o osnivanju tzv. „zelene televizije“ delovala kao svetlost na kraju tunela ili pojas za spasavanje čoveku koji poput mene svaki put kada se vrati iz omiljene kafane mora da luft ira odelo od duvanskog dima i kosu opere šamponom od koprive.

Okupila se tada oko te „Eko televizije“ dobra ekipa, sači-njena uglavnom od članova tek rasformirane ekološke redak-cije RTS-a. Napravljen je i početni, obećavajući koncept, ali se posle nekoliko meseci „odozgo“ neko volšebno dosetio da televizija tog programskog tipa i nije toliko neophodna, pošto su za Srbiju važniji (još jedni istorijski) politički izbo-ri, koji su upravo tada sledili! Tako su se na ekranu „Zelene televizije doma mog“, kako smo je popularno nazvali, umesto saveta gde pronaći prirodnu i zdravu hranu, čistu vodu za piće i koji prirodni sok ne sadrži konzervanse, pojavili isti oni opskurni likovi koji neprestano drže jedne te iste tirade,

obećavajući biračima bolji i berićetniji životi. Niko od tih „moćnika“, ama baš niko od njih i ne pomenu zdraviju život-nu sredinu, što bi bar simbolično predstavljalo nagoveštaj da Srbija ima budućnost.

Izbori su došli i prošli. U svesti običnog čoveka, zadublje-nog u dno-dna ovdašnje televizijske ponude, malo se toga na planu ekologije promenilo. Pančevo, Bor, Majdanpek ili Zaječar su bili i ostali ekološke „crne rupe“ ne samo Srbije, već i Evrope. Apel Ministarstva za očuvanje životne sredine (i prostornog planiranja) Republike Srbije u stilu „Očisti-mo Srbiju“, sa likom Novaka Đokovića sa portvišom (!) na bilbordu, možda i nije izgledao tako loše. Međutim, sve se to s vremenom svelo na neku vrstu brigadirskog i akcijaškog pokliča sa predomišljajem, jer se unapred znalo kome će pri-pasti udarnička značka. O TV kanalu koji bi se permanentno bavio našim ozbiljnim ekološkim problemima i koji bi jed-nom mogao da postane srpska verzija televizijskih stanica „Animal planet“ ili „Discovery“, naravno da nikada nije bilo ni u nagoveštaju. Možda je i bolje da tako ostane, pošto Srbiju uvek i stalno očekuju – politički izbori!

Čista slika Srbije

91

Ivan Zlatković

PRILOZI ZA EKOLOGIJUKNJIŽEVNOG TEKSTA

Nisam uveren da književnost menja svet, sem one loše koja je najuticajnija od svih vidova svekolikog ljudskog

stvaralaštva. Stoga, bilo bi nužno uspostaviti moralne i estet-ske otklone s idejom da, u ekološkom smislu, fi ltriraju svaku misao koja iole ispolji težnju da se preodene u književni tekst. Jedan takav ekološki (civilizacijskozaštitni) mehanizam bio bi potreban na globalnom nivou, jer svako otapanje ljudskih emocija, i kontinuirano zagađenje literarnog duha, prolog je materijalnoj i ekološkoj tragediji sveta, koji usled bujice književnog zagađenja, ne može ni očekivati svoj bolji epilog.

Pisci i umetnici su kao i svi drugi ljudi – neobzirni, samo-živi, necivilizovani, tašti, površni, nepismeni (čast izuzecima kojima ni sam ne pripadam), te bi ekologija teksta predstav-ljala operativni sistem (kao što su Windows ili Android), koji bi trebalo instalirati na svaku komunikacionu spravu, bilo

računarsku, telefonsku, televizijsku (ne znam šta učiniti s pisaćim mašinama oliveti), kako bi pokušaj da pisac s name-rom prošvercuje ponešto u nebesko prostranstvo teksta, bio osujećen opomenom da ne mora svako biti literata, da posto-je i druga časna zanimanja kao što su: vozač gradskog auto-busa, servirka u školskoj kuhinji, novinar-saradnik u lokalnoj televiziji koja se grčevito bori da dobije pravo na regional-nu frekvenciju ili, jednostavno, prodavac najgorih tiražnih knjiga (koje je i sam stvarao, dve na sat), koje se kupuju po automatizmu, jer kontaminirana ljudska znatiželja može biti gadnija bolest nego kancer moždanog tkiva.

Pošto književnost zaista ne može promeniti svet, bar u onom progresivnom smislu, trebalo bi tu novu hermeneu-tičku disciplinu što pre uvesti u školske čitanke i dnevnike, globalne i operativne planove nastavnika. Ekologija teksta bi morala delovati preventivno, podrazumevajući čišćenje (otresanje, dubinsko usisavanje) publikacija u nastanku, i to na taj način što bi književno-nuklearne čestice trebalo prvo istresti iz konfuznih i pretencioznih misli, čiji se smrad oseća sa svake rukopisne stranice. Potom, pod jakim mlazom kritičke svesti trebiti ih iz jezika, koji se preuobličio, poput demona, izvrnuo u naličje komunikacije, ne pripadajući više nijednoj prepoznatljivoj niti kreativnoj stilskoj matrici, sem redukovanom, turbo i rijaliti dizajniranom robotizovanom znakovnom sistemu uličnih semafora, ili razlupanoj žele-zničkoj signalizaciji na zapišanim pružnim pragovima. I na kraju, u zjapeće tekstualne rane i kratere, u kojima više ničega nema što bi podsetilo na život, upumpavati rafi nirano este-

Ivan Zlatković

92

tičko ulje pipetom, kako bi se možda u neko drugo i buduće vreme, uselilo u njih kakvo jato blagorodnih stihova i reči.

Književnost, defi nitivno, ne menja ovaj vrli svet, ali neko mora ozbiljno da ustane u ekološku odbranu svih onih umova, koji su još uvek nezagađeni, a čiji glas se pretvara u krik nad ponorom koji zjapi kao književni tekst.

Miloš K. Ilić

MAŠINA

Da bi ušao u mašinu biće potrebno da umreš. Nije bitno od čega i gde; bitno će biti da ti se telo ohladi i mrtvo-

zornik to potvrdi. Tvoja rodbina biće ucveljena. Plakaće. Ali, proći će. Na

nekoga će pasti to teško breme otpreme tvog ostatka na onaj svet, te ćeš se ubrzo naći u kartonskoj kutiji. Ako im plata bude legla baš u to vreme, tvoja kutija imaće oblik pravog mrtvačkog sanduka. Ali će i dalje biti od kartona. Tvoje telo biće nago, ili možda ufačlovano u tvoje omiljeno odelo. Budeš li imao manje sreće – u neomiljeno. No, to ti tada neće predstavljati preveliki problem – mrtav.

I kao takav, bićeš stavljen, u sanduk-imitaciji, na krevet s točkićima i promenljivom visinom. Krevet će biti ispred mašine, otvorenih vratnica. Dvojica zadužena za lakše poslo-ve oko naprave guraće karton, pa ćeš se ubrzo naći u utrobi mehanizma. Mislio si da će te gurnuti kroz manja vrata, ali

Čista slika Srbije

94 95Miloš K. Ilić

ona su rezervisana za fetuse i malecnije od tebe – ti si ipak živeo.

Čađ sa zidova otklanjaće mogućnost klaustrofobije, jer će celu rupu pretvarati u bezgranični kosmos u kojem ćeš ti biti bog. Vrata će se zatvoriti tik iza tvoje glave i mutni snop svetlosti će probijati kroz debelo staklo na portalu. Zvuk će biti stvar prošlosti, ali možeš verovati da će, po poslednji put, pitati nekoga od tvojih bližnjih – udaljenih samo nekoliko metara od tebe – da li slučajno imaš pejsmejker ili titani-jumski kuk: od prvog dolazi do eksplozije, a od drugog do mogućeg kvara. Oni će odgovoriti kako je sve sređeno i pro-ces će moći da počne.

Paljenje mašine prouzrokovaće neki čudan zvuk, sličan paljenju voza – kao da se hiljade navoja namotava u istom trenutku, neverovatnom brzinom. Zatim će iz dve cevke pro-kuljati gušeći miris gasa, koji će ubrzo zameniti plamen – isprva plavičastocrven i kratak, zatim eksplodirajući i topeći, kao Sunce.

I sve u stroju – sve što si ti ikada bio – tvoja noga i ruka i oko, prsti, stomak i ramena; tvoja sećanja i srce i mozak; tvoje odelo ili tvoje dlake; tvoja nova kartonska kutija… Sve će se to pretvoriti u gas. Ostaće samo čist, beli skelet za koji niko neće verovati da je tvoj – jer će izgledati tako neljudski; tako ogoljen, čini će se nepotreban svetu.

Posle sedamdeset do dvestotine minuta pečenja – zavisi će od tvoje težine – bićeš spreman za drugi deo naprave.

Ostaci tebe – dim u koji ćeš se pretvoriti – neće biti dovolj-no zdravi po ljudsku okolinu. Stoga će tvoj sivkasti višak otići

u novu komoru. U ovoj pregradi, isto će tako biti plamena. U njoj temperatura neće biti hiljadu stepeni Celzijusa, kao što je bila u prvoj prostoriji. Ali biće sasvim dovoljna da od ugljen-monoksida i ostalih otrovnih suvišaka napravi nešto što nije toliko štetno po okolinu.

Najzad slobodan, deo tebe izleteće kroz dimnjak.Skelet, ušuškan u pepeo, pažljivo će biti izvađen i odvo-

jen od sivkastog, laganog materijala. Odneće ga u posebnu mašinu, nalik na mešalicu za beton. Tu će ga hiljade metal-nih kuglica – kuglagera u besomučnom vrtenju i sudaranju – načiniti prahom, koji će bez problema moći da se pomeša sa pepeljastim produktom tvoga tela.

I dok će neki čovek predati tvojoj porodici moguće ostatke u vidu zaboravljenog prstena na ruci ili zlatnog sekutića na koji su sasvim zaboravili, drugi će neki čovek mešati tvoje u prah pretvoreno meso i kosti. Tako izmešano, staviće ga u kutiju – najobičniju kartonsku kutiju, pažljivo prilepljenih krajeva i spojnica – da ne curiš.

Tvoja brižna DNK zaostavština odavno će već biti pitana da li možda želi nešto otmenije – metalnu urnu ili lepšu kuti-ju. I, da, kupiće ti urnu. A urnu će spakovati u jednu malu kocku, među hiljadama istih, gde leže tuđi ostaci. I tu će ti biti dom; tu, iza mermernog poklopca s pločicom na kojoj je tvoje ime i rok trajanja; tu, među hiljadama drugih mramor-nih ljudi; tu, recikliran i sortiran; tu, vo veki vekov.

Čista slika Srbije

ČISTA SLIKA SRBIJEDvadeset pisaca o ekologiji

Za izdavačaDejan Papić

UrednikAleksandar Ilić

Dizajn koricaMarica Bucek

Lektura i korekturaMaja Milenković-Pejović

Slog i prelomJelena Radojičić

IzdavačLaguna, Beograd

Resavska 33Tel. 011/3347-547

www.laguna.rse-mail: info@laguna.rs

ISBN 978-86-521-0705-6