1

PREDUZEĆE KAO SUBJEKT TRŽIŠNOG PRIVREĐIVANJA

Obeležja preduzeća Preduzeće je oblik organizovanja privrednih aktivnosti i delatnosti čiji je zadatak da obavlja

određene funkcije u procesu društvene reprodukcije. Osnovne karakteristike preduzeća su: a) predstavlja posebnu organizacionu celinu; b) obavlja određenu funkciju - delatnost u privredi; c) ima ekonomsku i pravnu samostalnost i subjektivitet. U svom poslovanju preduzeće se mora pridržavati zakonskih propisa i drugih pravnih normi koje

propisuje država. Preduzeće egzistira u određenom organizacionom obliku i unutrašnje odnose delova uređuje na

načelima organizacije rada. Upravljanje i rukovođenje procesom rada, takođe, se zasniva na usvojenim načelima organizacije rada.

Osnovna obeležja preduzeća određene su karakteristikama privrede u kojoj ono funkcioniše. Predmet poslovanja i zadaci preduzeća uslovljeni su potrebama privrede i tržišta.

Zadaci preduzeća, kao ekonomskih subjekata, deo su zadataka i ciljeva nacionalne privrede, ili šire. Ekonomski rezultati preduzeća uslovljeni su stanjem i odnosima u okviru privrede, kao i njenom pozicijom u širim okvirima međunarodne podele rada.

Ekonomska i pravna samostalnost su značajne odrednice preduzeća u tržišnoj privredi. Bitna obeležja te samostalnosti ogledaju se u: - donošenju planova i programa; - samostalnom donošenju i vođenju poslovne politike; - slobodnom ugovaranju poslova; - slobodnom utvrđivanju cena svojih proizvoda ili usluga; - raspodeli ostvarenih rezultata poslovanja; - imovinskoj samostalnosti; - slobodnom udruživanju i povezivanju sa drugim ekonomskim i neekonomskim subjektima. Da bi moglo obavljati svoje poslovne funkcije, preduzeće mora raspolagati određenim sredstvima

(materijalne komponente procesa rada) i zaposlenima. Materijalnim komponentama preduzeće raspolaže po svom nahođenju i u skladu sa svojim ekonomskim interesima.

Ekonomska samostalnost preduzeća, pored slobodnog raspolaganja i upotrebe sredstava, podrazumeva i izbor predmeta poslovanja, vođenje poslovne politike, poslovne aranžmane sa drugim preduzećima i sl.

Samostalnost u oblasti raspodele ostvarenih rezultata, kreće se u okvirima poslovne politike preduzeća i u skladu sa propisima i regulativom države u ovoj oblasti.1)

U procesu donošenja upravljačkih i drugih odluka, preduzeće mora poštovati zakonske propise koji regulišu privrednu aktivnost. Ono posluje po pravilima i načelima pošlovnog morala, i zavisi od okruženja u kome radi.

Kao pravni subjekt, preduzeće samostalno razvija imovinsko-pravne odnose sa poslovnim i ostalim subjektima. Ono snosi i posledice koji proističu iz tih odnosa. Pravni subjektivitet obuhvata, kako pravo raspolaganja sredstvima, i imovinom preduzeća - tako i pravo njihovog otuđenja.

Ekonomski i pravni subjektivitet preduzeća realizuju se preko: a) žiro-računa preduzeća - preko koga se obavljaju sve finansijsko imovinske transakcije; b) poslovne knjige - koje je svako preduzeće dužno da vodi i koje su svojevrsni oblik kontrole

poslovanja i ekonomske autonomije preduzeća; 1) Oni se odnose na obaveze preduzeća u vidu poreza, doprinosa, taksi i sl. iz zarada zaposlenih i ostvarene dobiti.

2

c) opštih akata preduzeća, npr. ugovor o osnivanju, statut i pravilnici, koje preduzeće samostalno donosi i u okviru kojih reguliše svoj unutrašnji poslovni i pravni život.

Ciljevi preduzeća

Definisanje ciljeva preduzeća mora da odrazi suštinu i raznovrsnost njegovog bića kao složenog ekonomskog organizma. Ono mora da uzme u obzir sve aspekte njegovih internih i eksternih međuodnosa koji određuju njegovo ukupno ponašanje i poziciju na tržištu.

Ciljevi preduzeća proizilaze iz njegovih funkcija u društvu, složenosti i unutrašnje strukture. Pošto odnosi preduzeća sa okruženjem nisu samo eknomski moraju se obuhvatiti i neekonomski ciljevi koje preduzeće ostvaruje svojim poslovanjem i razvojem.

Ukupnost ciljeva preduzeća treba da odrazi interese potrošača, države, vlasnika preduzeća, menadžera i zaposlenih.

Ciljeve preduzeća, sačinjava raznovrsnost ekonomskih i neekonomskih ciljeva. Oni mogu da budu međusobno kompatibilni, ali i konfliktni, homogeni i heterogeni. U skali ciljeva preduzeća, neki mogu biti i dijametralno suprotni, tako da jedni druge isključuju.

Interesi makroekonomskog sistema (države), potrošača i drugih preduzeća, uključeni su kroz kontinuitet proizvodnje roba i pružanja usluga preduzeća i izmirenju obaveza prema državi. U ovu skalu makroekonomskih zahteva spadaju i zaposlenost, stabilnost cena, efikasnost i rast preduzeća.2)

Vlasnički interesi se izražavaju kroz zahteve za očuvanjem i uvećanjem uloženog kapitala, putem ostvarivanja profita ili dobiti u našim uslovima.3)

Ostvarivanje dobiti je strateški cilj svakog preduzeća i preduzetništva. Interesi vlasnika - akcionara se izražavaju i kroz zahtev za dividendom i stalnom povećanju vrednosti preduzeća. Povećanjem efikasnosti i efektivnosti ostvaruje se i razvoj preduzeća, kao jedan od njegovih dominantnih ciljeva.

Interesi menadžera - nevlasnika, vezani su za njihov status, zarade i privilegije koje ostvaruju u datom preduzeću. Njihov primarni interes, je profit preduzeća. Pošto menadžeri definišu strateške i operativne ciljeve preduzeća, to su i njihovi interesi ugrađeni u te ciljeve.

Zaposleni u preduzeću su zainteresovani za visinu plata i sigurnost zaposlenja. Dodatna motivacija zaposlenih za angažovanjem su i odgovarajući uslovi i predmeti rada. Ovi interesi moraju, takođe, biti ugrađeni u sistem ciljeva preduzeća, jer su direktno vezani za efikasnost i efektivnost rada.

Preduzeće je, samo po sebi, ekonomski organizam koji ima svoje faze životnog ciklusa. Nezavisno od različitih interesa koji dejstvuju u njemu, preduzeće teži da opstane i da se razvija. Upravo stoga, njegovi zahtevi opstanka i razvoja moraju zauzimati najviše mesto u hijerarhiji ciljeva preduzeća.

Zbog kompleksnosti i heterogenosti ciljeva preduzeća, njihovo postavljanje i definisanje je složen i odgovoran upravljački zadatak. Ako postoji konfliktnost između pojedinih vrsta ciljeva preduzeća, tada je neophodno utvrditi prioritet, imajući u vidu ciljeve višeg sistema, na principu konzistentnosti ciljeva. Projektovanje, usklađivanje i realizacija ciljeva preduzeća je, stoga, složen strateški zadatak preduzeća.

2) Neki ekonomisti u grupu zadovoljavanja makroekonomskih ciljeva uključuju i zahteve za ekonomskim slobodama i ekonomsko-socijalnom zaštitom. Npr.: Gmpa autora, Ekonomika preduzeća, Ekonomski fakultet, Beograd 1977. str. 40 3) Neki teoretičari smatraju da je maksimiranje profita kao osnovnog cilja preduzeća u funkciji zahteva da ih kroz poslovanje, rast i razvoj preduzeća obezbedi i maksimiranje bogatstva vlasnika - akcionara.Op. cit. str. 42

3

Preduzeće kao oblik reprodukcije u privredi

Komponente preduzeća kao oblika društvene reprodukcije su: a) zaposleni u preduzeću, b) sredstva preduzeća, c) organizaciona struktura preduzeća. Zaposleni u preduzeću su svi, bez obzira na funkcije koje obavljaju i radno mesto na kome se

nalaze. Njihovi međusobni odnosi definisani su zadacima i organizacijom i usklađeni kvalitativno, kvantitativno i vremenski. Sa promenom zadataka preduzeća menjaju se veličina i struktura njegovog radnog kolektiva. Oni se vremenski usklađuju sa zadacima preduzeća.

Sredstva preduzeća

Preduzeće raspolaže sredstvima kao komponentom svoga rada i poslovanja. Struktura sredstava izražava kvalitativnu usklađenost i odnos pojedinih vrsta sredstava. Na primer, odnos osnovnih i obrtnih sredstava, novčanih i robnih oblika sredstava izraz je veličine i zadataka preduzeća. Kvantitativna usklađenost sredstava izražava odnos izmedu sredstava i zadataka preduzeća.

Ukoliko su sredstva i zadaci usklađeni, nema neizvršenih zadataka, odnosno neiskorišćenih sredstava

Sredstva mogu biti predimenzionirana u odnosu na zadatak. U tom slučaju deo sredstava ostaje neiskorišćen. Nedovoljnost, pak sredstava u odnosu na zadatak uslovljava neizvršavanje dela zadataka. Time se i ciklus reprodukcije produžava i, čak, ugrožava.

Organizaciona struktura preduzeća

Zadatak preduzeća izvršava se primenom principa tehničke podele rada. Primenom tog principa, ukupan zadatak preduzeća se razlaže na zadatke delova preduzeća i pojedince, članove kolektiva. Realizacijom pojedinačnih zadataka preduzeća obezbeđuje se i njegova ukupna reprodukcija.

Usklađivanjem komponenata - faktora proizvodnje u radnom procesu, vrši se pomoću organizacije rada. 4)

Organizacija rada je usklađivanje ličnog (subjektivnog) i stvarnog (materijalnog) činioca

proizvodnje u svrhu postizanja najvećeg proizvodnog učinka, s najmanjim utroškom ljudskog rada i materijala. U okviru preduzeća usklađivanje znači uspostavljanje određenih odnosa između sredstava za rad predmeta rada i radne snage.

Organizacija rada nije puko mehaničko uspostavljanje odnosa između raznovrsnih komponenata. Ona obezbeđuje njihovo povezivanje i usklađivanje prema postavljenim ciljevima organizacije

4) Prisutne su raznovrsne definicije organizacije rada u zavisnosti od ciljeva organizacije. Npr. "organizacija rada bi se mogla definisati kao svesna dclatnost čoveka kojom se usklađuju svi činioci proizvodnje radi postizanja optimalnih rezultata rada proizvodača". Dr Mijo Novak Organizacija rada u socijalizmu, "Informator", Zagreb 1978. str. 29.

Raščlanjavanje Povezivanje

Sl.1. Šematski prikaz organizacije rada preduzeća

4

preduzeća. Organizovanje tehnološki utvrđenog procesa rada vrši se u okviru organizacione strukture preduzeća. Ona predstavlja sve komponente preduzeća, njihove međusobne odnose i veze.

Usklađivanje procesa rada vrši se raščlanjavanjem komponenata radnog procesa na pojedinačne delove i povezivanjem tih delova u jedinstveni sistem radnog procesa.5)

Tako se proces rada u preduzeću raščlanjava na pojedinačne zadatke izvršilaca, sve do radnih operacija, a zatim se ti, pojedinačni zadaci i operacije koordinacijom povezuju u efikasan sistem rada preduzeća. Od uspešnog funkcionisanja organizacije zavisi uspeh rada preduzeća u celini.

Organizaciona struktura prati proces odlučivanja u preduzeću i zavisi od toga da li je preduzeće centralizovano ili decentralizovano.

Centralizovana preduzeća imaju hijerarhijsku strukturu upravljanja i rukovođenja. Decentralizovani procesi odlučivanja i upravljanje putem kapitala, podrazumevaju takvu organizacionu strukturu u kojoj delovi preduzeća imaju punu poslovnu, ali i razvojnu autonomiju. Efikasnost preduzeća je najčešće uslovljena i procesima centralizacije, odnosno decentralizacije u preduzeću.

Preduzeće i organizacija

Preduzeće ostvaruje ekonomske i društvene zahteve i ciljeve u okviru odgovarajuće organizacije. Ono funkcioniše usklađivanjem zahteva društva, samog preduzeća i radnog kolektiva (zaposlenih).

Ciljevi preduzeća ne mogu se ostvariti bez adekvatne organizacije, a organizacija nema svrhe bez odgovarajućih rezultata. Organizacija doprinosi ostvarivanju ekonomskih ciljeva i rezultata preduzeća time što obezbeđuje skladan odnos i racionalno angažovanje svih komponenata - faktora preduzeća. Promene na komponentama zahtevaju stalnu aktivnost organizatora i rukovodilaca i primenu elastičnih organizacionih metoda.

Kao radna celina, organizacija obuhvata Ijude, njihove međusobne odnose, materijalne činioce

proizvodnje i sistem odnosa između i u okvirima svakog od njih. Organizaciono posmatrano, preduzeće predstavlja skup komponenata (materijalnih i ljudskih)

između kojih i unutar kojih postoje odnosi organizovani radi postizanja ekonomskih i drugih ciljeva. Danas se sve više napušta koncepcija jednog cilja preduzeća i prihvata se pristup većeg broja ciljeva i 5) "Dobra organizaciona struktura neće doći sama od sebe. Jedino što u jednoj organizaciji raste samo od sebe su nered, frikcija

i loš učinak" Peter F. Drucker, Management: Tasks, Responsibilities, Parctices, Harper & Row, 1972. str. 39.

Sl. 2. Uslovijenost organizacijc

5

to ne samo ekonomske prirode.6) Ovo je razumljivo jer je preduzeće i ekonomska i neekonomska (društvena) organizacija. Kvantitativno izražavanje ciljeva preduzeća je često nemoguće jer su oni različite prirode, i ne mogu se uvek kvantifikovati.

Ostvarivanjem ciljeva preduzeća šire se i društveni ciljevi. Promene karakteristika i organizacione strukture preduzeća uslovljene su promenama celokupne društvene strukture i osnova na kojima ona počiva.

Društveni faktori, dakle, bitno opredeljuju definisanje, strukturu i ciljeve preduzeća. Taj uticaj ogleda se u odnosima ljudi i njihovim ulogama u procesu rada u preduzeću.

Razvoj proizvodnih snaga društva, nauke i tehnike s druge strane uslovljava promene preduzeća. Taj razvoj zahteva stalno adaptiranje strukture preduzeća savremenim kretanjima razvoja automatizacije i mehanizacije. Ovde je preduzeće u funkciji tehničke podele rada i procesa proizvodnje i mora pratiti zahteve te podele rada.

Tehnička funkcija preduzeća je konstantna. Društvena osnova je promenljiva i to sa razvojem i promenama društvenih odnosa.

Sistemski koncept preduzeća

Razvoj teorije sistema i informacionih tehnologija doprineo je popularisanju sistemskog pristupa u raznim oblastima nauke i društva. Među njima je i izučavanje preduzeća sa sistemskog aspekta.

Sistemski prilaz omogućava sagledavanje karakteristika modela preduzeća i njegovog funkcionisanja. Preduzeće je sistem sastavljen od delova - podsistema. To su organizacioni delovi preduzeća, elementi (komponente) procesa rada, funkcije i njihovi međuodnosi.7)

Specifičnosti preduzeća kao sistema određuju tehnologija, vrsta delatnosti, veličina, položaj na tržištu i drugi eksterni faktori. Oni uslovljavaju vrstu i intenzitet veza sa okruženjem.

Preduzeće je jedinstvena poslovna i upravljačka celina sastavljena od relativno nezavisnih delova i struktura. Kroz ulazne veze, preduzeće prima energiju informacije od poslovnog okruženja, a preko izlaznih veza prima energiju i informacije drugih sistema u okruženju.8)

Preduzeće posluje po ekonomskim zakonima i principima. Ono ima karakteristike funkcionalnog ekonomskog sistema.

Njegova aktivnost se zasniva na zakonima tržišta i principu ostvarivanja dobiti - kao osnovnih motiva za ostvarivanje poslovnih rezultata. Kao ekonomski sistem, preduzeće ostvaruje određene zadatke u reprodukciji: proizvodi i razmenjuje proizvode i usluge na tržištu.

Preduzeće je poslovna celina koja obavlja tehnički zaokružene procese rada. Kao društveni sistem, preduzeće je sastavljeno od privrednih podsistema, tehničkih podsistema (sredstva za rad), kao i različitih uslova i metoda rada.

Preduzeće je organizacioni sistem koji ostvaruje unapred postavljene ciljeve. Preduzeće se i organizuje radi ostvarivanja ciljeva i zadataka. Zaposleni u preduzeću, poslovi i zadaci se međusobno povezuju tako da predstavljaju celinu. 6) Sa ovim u vezi je i napuštanje klasičnog shvatanja u ekonomskoj teoriji da je osnovni cilj preduzeća maksimiranje profita.

P. Drucker kaže: "Ono što je za svako preduzeće odlučujuće nije maksimiranje dobiti, nego ostvarenje dovoljne dobiti da se u ekonomskoj delatnosti pokrije rizik i izbegnu gubici. Motiv dobiti i njegova otkvačna opruga, maksimiranje dobiti, potpuno su beznačajni za ono što se u preduzeću stvarno događa, za njegov cilj. Prvi zahtev preduzeća jeste samoodržavanje. Drugim rečima, vodeći princip u ekonomiji preduzeća nije rnaksimiranje dobiti nego izbegavanje gubitka", P. Drucker Praksa rukovođenja, "Informator", Zagreb, 1969, str. 59.

7) Prednosti sagledavanja preduzeća kao sistema ogledaju se u mogućnostima njegovog bržeg i efikasnijeg prilagođavanja novim uslovima i potrebama, analiziranju preduzeća kao celine bez obzira sa kog aspekta se proučavaju zavisnosti između sistema i okruženja. One se ogledaju i u razvijanju i izučavanju pojedinačnih podsistema, veza i odnosa u okviru njih. 8) Mi možemo reći da je optimum otvorenog sistema onda kada transformiše svoj input u najvredniji OUT-PUT. Postoje prednosti ako se željeni OUT-PUT utvrdi kao ciljevi sistema u odnosu na ciljeve". Arthur Hall, Methodology for systems Engineering, Princeton, 1982. str.79.

6

Kao organizacioni sistem preduzeće je sastavljeno od elemenata (podsistema) koji obezbeđuju izvršenje njegovih radnih procesa. Ti elementi su: sredstva za rad, predmeti rada, radni kolektiv i organizaciona struktura.

Preduzeće je dinamički sistem, podložan stalnim promenama. Ono usavršava tehnološke procese, razvija veze i odnose sa tržištem i poslovnim okruženjem, razvija i usavršava kvalifikacionu strukturu zaposlenih, usavršava i rnenja svoju organizacionu strukturu. Te promene su kvantitativne i kvalitativne i uslovljene različitim faktorima. Preduzeće zamenjuje zastarela sredstva za rad (opremu) novim i savremenijim, prelazi na nove izvore energije, menja informacioni sistem, organizacione metode i sl.

Preduzeće se menja prema uticajima i zahtevima funkcionalnog okruženja (država, tržište, kupci, dobavljači, tehnologija i sl.). Na njega utiču i sve pojave i promene u društvu, a ono sa svoje strane, vrši povratni uticaj na društvo. Unutrašnji elementi preduzeća kao sistema (sredstva za rad, predmeti rada. tehnološki proces, organizaciona struktura) - služe radi obavljanja određenih aktivnosti i obezbeđivanja zahteva društva kao višeg sistema.

Preduzeće se definiše i kao relativno stabilan sistem sa upravljanjem, čiji rad se mora regulisati. Dugoročni ciljevi preduzeća su trajni i stabilni: opstanak i razvoj. Relativnu stabilnost određuje visok stepen rizika na tržištu, kao povećana konkurencija, nesigurna prodaja i sl.

Kao sistem sa upravljanjem, preduzeće usklađuje rad i funkcionisanje velikog broja podsistema i njihovih elemenata. Suština upravljanja je odlučivanje o sadržini, obimu i načinu izvršavanja zadataka u preduzeću.9)

Preduzeće kao mezoekonomski organizacioni sistem

Bitna karakteristika preduzeća je u tome što je ono nosilac funkcije u procesu reprodukcije i osnovna, bazična jedinica, subjekt proizvodnje i raspodele. Ono je takođe jedna specifična strukturna stepenica izmedu društvene (makro) ekonomije i ekonomije pojedinca (mikroekonomije). Ekonomsko i društveno jedinstvo preduzeća, razgraničeno između mikro i marko ekonomije predstavlja specifičnu, relativno samostalnu i nezavisnu društvenu i ekonomsku strukturu.10)

Takva organizacija rada u procesu društvene reprodukcije koja deluje između makroekonomske strukture društva i mikroekonomskih struktura pojedinaca - javlja se kao specifični, srednji ekonomski organizacioni sistem - mezoekonomski organizacioni sistem. Taj sistem ima pojavne oblike preduzeća. Pri tome su društveni odnosi u proizvodnji suštinska determinanta sadržine i funkcionisanja bilo kog oblika ekonomskog organizacionog sistema.

Sa organizacionog aspekta, preduzeće je kao mezoekonomski sistem, skup ljudi i sredstava između kojih se, u dinamici aktivnosti tih ljudi u procesu društvene reprodukcije formiraju i razrešavaju određeni odnosi, organizovani na određeni način i sa određenim ciljem.

U preduzeću kao mezoekonomskom sistemu, predmet organizovanja su, pre svega, pojave vezane za elemente tog sistema, odnosno za ljude i sredstva koji sačinjavaju taj sistem.

Između ljudi u okviru radnog kolektiva preduzeća postoje određeni odnosi koji su predmet i rezultat organizovanja. Odnosi između ljudi i sredstava takođe su predmet i rezultat organizovanja.

Međusobni odnosi elemenata (ljudi, sredstva) organizovani na način kojim se obezbeđuje ostvarenje cilja međuekonomskog sistema u procesu reprodukcije - čine strukturu preduzeća kao sistema. Sve pojave koje utiču na formiranje tih odnosa i na izgradnju strukture sistema, predmet su organizovanja. To su i funkcije preduzeća (upravljanje, rukovođenje i izvršavanje) njegova organizaciona struktura.

9) U ekonomskoj literaturi se, pored navedenog, preduzeće izučava i kao: "realni ili prirodni sistem", "determinisani sistem", "stohastički sistem" i sl. 10) Dr Živko Kostić Osnovi organizacije preduzeća, "Savremena administracija", Beograd, 1976. str. 30

7

Preduzeće - osnovni ekonomski subjekt

Preduzeće je ekonomska, poslovna celina koja obavlja određene privredne aktivnosti u procesu reprodukcije. Ono je, u savremenim uslovima, osnovni subjekt tržišnog privredivanja, poslovanja i razvoja.

Preduzeće je i pravni subjekt koji obavlja privrednu delatnost radi sticanja dobiti. Privredne aktivnosti koje obavljaju pojedina preduzeća vezane su za proizvodnju, promet i obavljanje različitih vrsta usluga.

Preduzeće posluje po zakonima tržišta i na tržištu ostvaruje unapred definisane ciljeve. Usklađujući materijalne i ljudske komponente proizvodnje, preduzeće se organizuje radi postizanja sopstvenih ciljeva i reprodukovanja svoga položaja u podeli rada.

Proizvodi ili usluge koje stvara ili pruža preduzeće, prodaju se ili razmenjuju na tržištu, Rezultati ostvareni prodajom na tržištu, služe preduzeću za naknadu utrošenih sredstava i zadovoljavanje raznovrsnih potreba. Preduzeće predstavlja poslovnu celinu jer obavlja tehnološki, više ili manje, zaokruženi proces rada - čiji se rezultati razmenjuju na tržištu.

Kao ekonomski subjekt, preduzeće je sastavljeno od elemenata koji obezbeđuju izvršavanje njegovih radnih procesa. To su radni kolektivi, sredstva za rad, predmeti rada i organizacija.

U koncepciju preduzeća ugrađena je težnja za ekonomskom efikasnošću, a odnosi između delova preduzeća postavljaju se na ekonomskim osnovama. Ti odnosi su određeni zahtevima tehnologije i podele rada. Unutar preduzeća se uspostavlja širok spektar ekonomskih odnosa, između njegovih komponenata i podsistema.

U savremenoj privredi, preduzeća su jedini nosioci i realizatori ekonomskih aktivnosti. U istorijskom razvoju preduzeća, stalno su se menjale njegove ekonomska, organizaciona i pravna obeležja - kao ekonomskog subjekta u privredi.

Na preduzećima počiva celokupan ekonomski i društveni razvoj. Ona su nosioci poslovnih i investicionih aktivnosti. Kao bazični ekonomski subjekti, preduzeća sačinjavaju osnovne elemente u strukturi svake privrede, usklađujući različite i međusobno konfliktne interese.

Kao osnovni ekonomski subjekt, preduzeće realizuje one ekonomske ciljeve i zadatke koje ima u podeli rada. Obavljanjem svojih aktivnosti, prozvodnju i promet, preduzeća obezbeđuju uslove i pretpostavke za funkcionisanje privrede i ekonomski razvoj zemlje. Poslovnim aktivnostima preduzeća ostvaruju se ključne razvojne promene u privredi.

Preduzeće je i osnovni nosilac naučno-tehničkog progresa i razvoja kroz primenjena naučna istraživanja i projekte koji se komercijalno realizuju.

Obavljanjem delatnosti proizvodnje, prometa i usluga - i kreiranjem novih proizvoda i usluga - preduzeće doprinosi zadovoljavanju društvenih potreba i vrši alokaciju proizvodnih resursa.

Veličina preduzeća

Za ekonomiju svakog preduzeća bitna je i njegova veličina. U ekonomici preduzeća i praksi se koriste različiti kriterijumi i metode za rangiranje preduzeća. Rangiranje preduzeća po veličini je značajno sa stanovišta ekonomskih mera države u vođenju selektivne ekonomske politike i kontrole, kao i mera podsticaja različitih vrsta preduzeća.

Kao kriterijum veličine preduzeća obično se uzimaju: broj zaposlenih, vrednost uloženog kapitala, obim proizvodnje i prodaje i sl.

Za efikasnost svake privrede je bitno da u njenoj strukturi postoji uravnotežen odnos između broja velikih, srednjih i malih preduzeća. Preduzeća različite veličine se svojim ulogama i karakteristikama međusobno dopunjavaju. Privreda u kojoj postoji optimalna struktura preduzeća različite veličine, ima neophodnu fleksibilnost i adaptibilnost.

Velika preduzeća su nosioci i glavni činioci tehnološkog razvoja i ekonomskog rasta privrede. S druge strane, mala preduzeća predstavljaju sinonim preduzetništva i njima se u savremenoj privredi poklanja posebna pažnja, iako nisu strateški nosioci ekonomskog razvoja.

8

Posebno izučavanje i praćenje malih, srednjih i velikih preduzeća - obezbeđuje efikasno upravljanje njihovom ekonomijom, kao i stvaranje odgovarajućeg poslovnog i društvenog ambijenta za njihovo poslovanje.

Mala preduzeća

Ova preduzeća imaju mali obim poslovanja, mali uloženi kapital i mali broj zaposlenih radnika. Ona se strukturno uklapaju u privredni prostor koji nisu pokrila velika i srednja preduzeća i obavljaju delatnosti i poslove za koje nisu zainteresovana, ili koji nisu rentabilni za veća preduzeća.

Malo preduzeća po pravilu, osniva pojedinac, preduzetnik, koji je istovremeno vlasnik i menadžer preduzeća. On samostalno donosi sve odluke koje se odnose na poslovanje i snosi rizik poslovanja preduzeća.

Malo preduzeće karakteriše relativno nizak stepen specijalizacije poslova, upravljačkih i poslovnih funkcija. Poslovi malog preduzeća su, po pravilu, lokalnog karaktera sa stanovišta tržišta i zaposlenosti. Broj zaposlenih u malom preduzeću varira od jedne oblasti do druge. Npr. u svetu se smatra malim preduzećem ono koje zapošljava do 200 radnika u industriji, dok je npr. u trgovini njegova veličina izražena godišnjim prometom.

Najveći broj malih preduzeća osniva se i posluje u oblasti maloprodaje, velikoprodaje i u sektoru usluga. U oblasti proizvodnje, to su uglavnom kooperacije sa srednjim i velikim preduzećima u oblastima proizvodnje koje zahtevaju brza prilagođavanja ili su sezonskog karaktera (npr. modna odeća i obuća i sl.).

Visok stepen fleksibilnosti predstavlja značajnu odrednicu i komparativnu prednost malih preduzeća. Ona su često i izvor inovacija i kao takva doprinose ubrzanijem razvoju privrede.

Sektor malih preduzeća dobija poseban značaj u zemljama koje ostvaruju ubrzani tehnološki razvoj. Preko malih preduzeća se lakše prenosi savremena tehnologija, podstiču kreativnost i inovacije. Mala preduzeća imaju izuzetno značajnu ulogu u lokalnom i regionalnom razvoju jedne zemlje. Ona su često glavni izvor nove zaposlenosti. Mala preduzeća mogu imati i značajnu ulogu u spoljnoj trgovini jedne zemlje.

Srednja preduzeća

Veličina preduzeća se utvrđuje u zavisnosti od primenjenih kriterijuma. Ako se kao kriterijum koristi samo broj zaposlenih, pri tome se zanemaruje veličina uloženog kapitala. Savremena tehnologija i automatizacija radnih procesa mogu da obezbede proizvodnju visokog obima sa malim brojem zaposlenih. Stoga je kriterijum veličine uslovna kategorija i ne predstavlja istovremeno i indikator ekonomskog značaja preduzeća.

Srednja preduzeća se nalaze na prelazu između malih i velikih. Preduzeća srednje veličine imaju određene sličnosti i sa malim i velikim preduzećima. Prednosti srednjih preduzeća u odnosu na velika su u većoj fleksibilnosti i reagibilnosti na promene. Ovo je naročito izraženo u granama u kojima je brzina i sposobnost prilagođavanja bitan uslov efikasnosti poslovanja.

Podela rada i kooperacija su značajno razvijene u ovim vrstama preduzeća. Srednja preduzeća karakteriše relativno visok stepen specijalizacije poslova i zaokruženost radnog i tehnološkog procesa. Visok stepen specijalizacije poslovnih funkcija u preduzeću srednje veličine - dovodi do povećanja ukupne efikasnosti preduzeća.

Primena nauke i savremenih dostignuća tehnike i tehnologije kod ovih preduzeća veća je nego kod malih preduzeća, ali i znatno manja nego kod velikih preduzeća.

Srednja preduzeća imaju veću moć prilagođavanja - adaptibilnosti potrebama tržišta i drugih spoljnih faktora, nego velika preduzeća.

Organizacija rada u ovim preduzećima se razvija na bazi naučnih principa. Sve neophodne funkcije su razvijene u skladu sa potrebama obavljanja delatnosti i reprodukcije ovih vrsta preduzeća.

9

Srednja preduzeća su obično preovlađujuća u strukturi privrede jedne srednje ekonomski razvijene zemlje.

Veliko preduzeće

Velika preduzeća raspolažu velikim kapitalom i pokrivaju velika tržišta. Ove pokazatelje prati i veliki broj zaposlenih. Veličina preduzeća omogućuje mu uticaj na rezultate poslovanja i to je jedno od osnovnih obeležja velikog preduzeća.

Veličina preduzeća uslovljava i ekonomiju obima. Obim i obuhvat poslova je veliki, a proizvodnja ili promet imaju masovni karakter.

Stalno usavršavanje i inoviranje tehnika i metoda upravljanja i kontrole u velikim preduzećima utiče na povećanje efikasnosti. Ova preduzeća su, po pravilu, u mogućnosti da raspolažu najmodernijom opremom i da prednjače u inovacijama.

Veliko preduzeće ima uticaj na tržište, što je pokazatelj njegove tržišne moći. Pravilo je da veliko preduzeće, zahvaljujući prednostima ekonomije obima i efektima tržišne moći, obezbeđuje i veći profit.

Veličina preduzeća može pozitivno uticati na njegovu stabilnost. Proces dugoročnog planiranja i razvoja u ovim preduzećima ima značajno mesto. Zahvaljujući svojoj finansijskoj moći, velika preduzeća ulažu i značajna sredstva u naučno-istraživačke i razvojne projekte.

S obzirom na širi privredni značaj velikih preduzeća, država je zainteresovana za njihovu sigurnost i stabilnost poslovanja. Ova preduzeća su nosioci određenih oblasti proizvodnje, pa služe kao okosnica razvoja čitavog niza drugih preduzeća.

U velikom preduzeću kvalitet rada i motivacija zaposlenih mogu da rastu, ali i da opadaju.

Poslovna politika preduzeća

Poslovna politika predstavlja konkretizaciju ciljeva preduzeća, kao i metoda i sredstava za ostvarivanje tih ciljeva.

Izbor ciljeva predstavlja jedno od ključnih pitanja poslovne politike. Konkretizacijom ciljeva - aktivnosti radnih kolektiva usmeravaju se u željenom pravcu. Pravilan izbor ciljeva je od presudnog uticaja za poslovni uspeh preduzeća. Izboru ciljeva preduzeća treba da prethode izučavanja, analize i provere. Pogrešno postavljeni ciljevi izazivaju i loše rezultate. Poslovna politika preduzeća, planovima i odlukama organa upravljanja treba da definiše jasne i konkretne ciljeve.

Pri izboru metoda i sredstava za ostvarivanje ciljeva, preduzeće vodi računa o njihovoj efikasnosti sa stanovišta rezultata, ali i načelima poslovnog morala. To znači da se uspešan finansijski rezultat ne može ostvarivati korišćenjem nedostataka zakonske regulative - već boljom organizacijom poslova, uštedama, većim korišćenjem kapaciteta, intenzitetom rada i sl.

Poslovna politika preduzeća obuhvata sve oblasti upravljanja preduzećem, tekuće planove razvoja, finansijsko poslovanje, nabavku i prodaju, kapacitete preduzeća, raspodelu dobiti i zarada i dr.

Poslovnom politikom se usklađuju interesi delova preduzeća i u odgovarajućoj meri implementiraju makro-ekonomski interesi društva. U poslovnu politiku preduzeća ugrađeni su interesi radnog kolektiva - zaposlenih radnika u pogledu uslova rada i stimulacije za rad.

Poslovnu politiku preduzeća možemo različito klasifikovati shodno njenoj sadržini i obuhvatnosti. Eksterni faktori (izvan preduzeća) određuju ciljeve i politiku preduzeća prema okruženju. Ona se odnosi npr. na finansiranje preduzeća iz spoljnih izvora, nabavku i prodaju elemenata proizvodnje, dejstvo tržišnih uslova, uticaj inostrane tehnologije i proizvodnje i sl.

Unutrašnji faktori poslovne politike obuhvataju unutrašnja pitanja preduzeća kao što su: organizacija proizvodnje i ostalih funkcija, finansijske tokove u okviru preduzeća, pitanja raspodele i stimulacije zaposlenih i sl.

Posmatrana prema funkcijama preduzeća - poslovna politika se može posmatrati kao politika proizvodnje, politika nabavke, finansijska politika, politika prodaje, razvojna politika, kadrovska politika, politika informisanja, politika zarada i dr.

10

Sa stanovišta funkcije upravljanja i definisanja ciljeva preduzeća može se razlikovati: dugoročna i kratkoročna poslovna politika, pri čemu se dugoročna, odnosi na duži vremenski period (dugoročni planovi razvoja), a kratkoročna na tekuće planove i aktivnosti preduzeća.

Poslovna politika mora biti precizno definisana i konkretizovana kroz konkretne ciljeve i zadatke. Ciljevi i zadaci definisani poslovnom politikom treba da su usklađeni sa mogućnostima i resursima (materijalnim, kadrovskim i sl.) preduzeća. U suprotnom, poslovna politika je nerealna i predstavlja "spisak lepih želja" nosilaca poslovne politike preduzeća.

Interes preduzeća je da se uložena sredstva preko komponenata proizvodnje (preduzeća), reprodukuju u proširenom obimu. To se obezbeđuje unapredenjem kvaliteta ekonomije poslovanja, putem načela: što veći ekonomski efekti (rezultati), uz što manje inputa (ulaganja). Unapređenjem i poboljšanjem osnovnih ekonomskih principa poslovanja: produktivnosti, ekonomičnosti i rentabilnosti - vodi uspešnoj realizaciji poslovne politike preduzeća. Samo optimalna rešenja obezbeđuju najpovoljnije ekonomske efekte preduzeću. Npr. težnja ka visokim cenama proizvoda i usluga, visokim zaradama i sl. može na dugi rok da pogorša kvalitet ekonomije poslovanja preduzeća i ugrozi ostvarenje postavljenih ciljeva poslovne politike.

Nosioci poslovne politike moraju biti u stanju da sagledaju uslove rada i poslovanja u budućnosti - jer je to uslov za uspešno postavljanje i realizaciju ciljeva. Stalno praćenje, upoređivanje analiza i predviđanje kretanja relevantnih pojava i pokazatelja na tržištu i u okruženju - zadatak je kreatora i nosilaca poslovne politike preduzeća.

Poznavanje činjenica koje su bitne za uspešno poslovanje i formiranje poslovne politike preduzeća proširuje njegove ekonomske horizonte. Taj ekonomski horizont predstavlja bazu za poslovnu politiku preduzeća. Za razliku od njega, prostorni horizont predstavlja saznanje o mestu preduzeća u okviru odgovarajuće delatnosti, grane ili grupacije, ili pak privrede zemlje u datom vremenskom periodu. Ta vremenska spoznaja doprinosi poznavanju i korišćenju ranijih iskustava za projektovanje razvoja preduzeća u budućnosti.

Prostorno i vremensko dimenzioniranje problema pruža elemente realnosti i stabilnosti poslovnoj politici preduzeća. Preduzeće usvaja (donosi) i vodi poslovnu politiku da bi se oduprlo stihiji i da bi moglo usmeravati svoj razvoj u željenom pravcu. Naravno, da poslovanje u tržišnim uslovima predstavlja rizik za svaki privredni subjekt. Zato poznavanje svih činjenica i faktora koji odlučujuće utiču na poslovanje preduzeća - vodi smanjivanju rizika poslovanja.

Proširivanjem ekonomske baze, koja se obezbeđuje i istraživanjem tržišta - omogućuje preduzeću da sa manje rizika postavlja ciljeve poslovne politike i mere za njihovo ostvarivanje.

Ekonomska osnova planiranja ciljeva pretpostavlja stalno praćenje privrednih zbivanja, kako unutar, tako i izvan preduzeća. Na osnovu analize kretanja tih relevantnih pokazatelja - preduzeće menja svoju poslovnu politiku i prilagođava je datoj situaciji.

Za mogućnost uspešnog prilagođavanja poslovne politike izmenjenim uslovima okruženja, potrebni su stručni kadrovi, stabilnost finansijskog poslovanja preduzeća, razvijena informaciona baza podataka, marketing funkcija i sl. Administrativna i zakonska ograničenja mogu da utiču na reviziju ili pak, sporo i neefikasno sprovođenje poslovne politike preduzeća.

Položaj preduzeća u našoj privredi

Položaj preduzeća se u našoj praksi menjao u skladu sa promenama i karakteristikama društvenog i privrednog sistema. On se ogledao:

a) u položaju preduzeća kao proizvodača, odnosno osnovnog subjekta privređivanja; b) u njegovoj ulozi i funkcijama na tržištu; c) u pravu učešća i raspolaganju ostvarenim rezultatima (ukupan prihod, dobit, lični dohoci); d) u formiranju i upotrebi sredstava (fondova) za razvoj preduzeća; e) u odnosu prema državnim organima i njihovoj integraciji na poslovnu politiku preduzeća. Prema ovim odrednicama se bitno razlikovao položaj preduzeća u pojedinim razvojnim fazama

društvenog i privrednog sistema.

11

Administrativno upravljanje privredom Fazu administrativnog perioda upravljanja karakteriše centralističko-plansko upravljanje i

dirigovanje privredom. U tom periodu pravna i ekonomska samostalnost preduzeća bile su potpuno ograničene, a sredstva za proizvodnju bila su u vlasništvu države. Preduzećima upravlja direktor kao predstavnik države, sa preciznim uputstvima, planskim zadacima i pod nadzorom organa države.

Prvu definiciju preduzeća, od posleratnih autora, dao je Boris Kidrič 1950. godine: "Pojam socijalističkog preduzeća obuhvata proizvodno - komercijalnu ili čisto komercijalnu privrednu organizaciju, koja u sklopu socijalištičke robne razmene i na temelju njenih društvenih zakonitosti, proizvodi i razmenjuje robu - kao ekonomsko pravni individuum u smislu zakonskih propisa države radnog naroda diktature proleterijata".

Sa privatizacijom nastupa faza tranzicije u razvoju preduzeća koja još uvek traje.

Preduzeća se mogu deliti i prema drugim kriterijumima i karakteristikama:

- prema stepenu samostalnosti (javna i ostala preduzeća); - prema karakteru delatnosti (privredna i neprivredna); - prema načinu formiranja (koja nastaju slobodnom voljom osnivača i uz saglasnost državnih

organa); - prema formi i obliku organizovanja (obavezna i fakultativna preduzeća); - prema veličini (mala, srednja i velika); - prema vremenu osnivanja (preduzeća koja se osnivaju na neodređeno i određeno vreme) i dr.

Shodno praksi razvijenih zemalja i potrebama obavljanja brojnih privrednih poslova - normiraju se raznovrsni oblici preduzeća, različite svojine, sadržaja i unutrašnje strukture. Taj pristup je još detaljnije razrađen Zakonom o preduzećima iz 1996. godine - kojim je utvrdena celovita koncepcija preduzeća kao ekonomsko-pravnih subjekata u privredi.

Oblici i vrste preduzeća u savremenim uslovima

Tržišni uslovi u kojima se savremena preduzeća osnivaju i posluju, uslovljavaju raznovrsne pravne oblike organizovanja preduzeća.11) Praksa brojnih zemalja ustrojila je sledeće institucionalne oblike preduzeća:

1. inokosno preduzeće;

2. društva lica;

3. društva kapitala; i

4. zadruge. Ova podela označava grupisanje preduzeća po specifičnim karakteristikama njihove sadržine.

Ona se razlikuju po načinu osnivanja, veličini i pribavljanju kapitala, stepenu rizika i ulozima osnivača, odgovornosti prema obavezama u poslovnom okruženju, načinu upravljanja, svojinskim karakte- ristikama, raspodeli dobiti i gubitaka i dr.

Aktuelna zakonska regulativa u Jugoslaviji, novim Zakonom o preduzećima uvodi i razrađuje sledeće oblike preduzeća:

- privredno društvo; - društveno preduzeće;

- javno preduzeće. 11) Zakon o preduzećima Služ. list 1996. god. preduzeće se definiše kao "pravno lice koje obavlja delatnost radi sticanja dobiti"

12

Inokosno preduzeće

Inokosno preduzeće predstavlja najjednostavniji oblik i pravnu formu preduzetničkog organizovanja u privredi. To je preduzeće koje osniva, organizuje proces rada i kojim upravlja pojedinac - vlasnik. On ulaže kapital u inokosno preduzeće i vodi ga kao svoj sopstveni biznis. Preduzetnik, u okviru ovog preduzeća, obavlja trajnu privrednu delatnost radi sticanja dobiti.

Inokosno preduzeće osniva se putem osnivačkog akta o obavljanju delatnosti ili ugovorom između više preduzetnika.

Osnovne karakteristike inokosnog preduzeća ogledaju se u sledećem: - osniva ga i vodi jedno lice - vlasnik ili preduzetnik; - celokupan osnivački kapital pribavlja vlasnik; - vlasnik snosi i celokupni rizik poslovanja preduzeća; - vlasnik odgovara celokupnom svojom privatnom imovinom za obaveze preduzeća; - osnivanje inokosnog preduzeća, po pravilu ne podleže oporezivanju. Tokom poslovanja,

međutim, ovo preduzeće podleže porezima kao i druge vrste preduzeća; - životni ciklus ovih preduzeća, po pravilu je kraći od drugih preduzeća. Prednosti inokosnih preduzeća u savremenoj privredi su: u visokoj motivisanosti za profit (dobit),

efikasnosti kontrole i efikasnom menadžmentu. Jedno lice raspolaže ostvarenim rezultatom ili pokriva sve gubitke preduzeća. Ova preduzeća organizuju svoje poslovanje uz relativno niske troškove i jed- nostavnije prestaju sa radom.

Nedostaci ove vrste preduzeća ogledaju se u visokom riziku za vlasnika - preduzetnika, jer poslovanje svoga preduzeća ne može da odvoji od lične imovine - usled neograničene odgovornosti za poslovanje preduzeća. Pojedinačno vlasništvo preduzećem ograničava iznos sredstava (kapitala) potreban preduzeću, usled čega ogroman broj ovih preduzeća bankrotira zbog nedostatka sredstava za poslovanje.

Inokosno preduzeće je nestabilna forma poslovanja jer je isključivo vezano za vlasnika. Pošto je kontinuitet značajan za poslovanje svake vrste preduzeća - to je nedostatak kontinuiteta pojedinačnog vlasništva, značajna manjkavost ove vrste preduzeća.

Inokosna preduzeća su najbrojnija u razvijenim zemljama. Ova preduzeća uglavnom postoje i funkcionišu kao mala i srednja preduzeća. To su preduzeća koja se neprekidno menjanju, brzo se stvaraju i nestaju.12)

Društva lica Za razliku od inokosnih preduzeća, društva lica predstavljaju oblik organizovanja preduzeća u

koje se udružuju dva ili više lica radi ostvarivanja određenih zajedničkih ciljeva. Društva lica se nazivaju još i partnerska ili ortačka društva. Njih sačinjavaju i osnivaju partneri, a

ne pojedinačni vlasnici. Oni zajednički obezbeđuju potreban kapital za osnivanje i rad preduzeća, a učestvuju u raspodeli ostvrenog profita ili gubitka srazmerno uloženom kapitalu.

Suština ovih preduzeća je da ih osniva veći broj lica, udruženih radi obavljanja zajedničkog posla. Pri tome nije opredeljujući činilac broj partnera, udeo u kapitalu ili status u preduzeću.

Statusne promene društva lica nisu jednostavne, jer proširenje društva, kao i promene udela u preduzeću zahtevaju saglasnost svih partnera članova društva.

U praksi se društva lica javljaju kao: - javno trgovačko ili ortačko društvo; - komanditno društvo;

12) Praksa razvijenih zemalja pokazuje da se ova vrsta preduzeća najbrže menja i transformiše. Najveći broj preduzeća propada već prve ili druge godine po osnivanju. Deo ovih preduzeća ostaje trajno mali po obimu delatnosti, a manji broj prerasta u veća preduzeća i kompanije.

13

Ortačko društvo

Ortakluk ili partnerstvo je forma poslovne organizacije u koju se udružuju dva ili više partnera. Ova vrsta preduzeća slična je inokosnom preduzeću od koga se razlikuje samo po broju vlasnika.13)

Ortačka preduzeća osnivaju se najčešće u oblastima trgovine na veliko i na malo, uslužnim delatnostima, osiguranju, trgovini nekretninama, zanatstvu i sl.

U praksi razvijenih zemalja postoje uglavnom dve vrste ortačkih društava: - javno ortačko društvo, - tajno ortačko društvo. I jedno i drugo društvo čine ortaci (partneri), s tim što su u javnom ortačkom društvu oni poznati,

a u tajnom najčešće nisu poznati javnosti. Oni su poznati samo članovima društva. Javno trgovačko društvo predstavlja vrstu privrednog preduzeća koja se osnivaju ugovorom dva

ili više lica radi obavljanja određene delatnosti pod zajedničkom firmom. Ugovor predviđa neograničenu solidarnu odgovornost svih ortaka za obaveze preduzeća prema poveriocima. Ugovorom se regulišu i pitanja organa ortačkog društva, odnosi članova, ortaka, kao i druga pitanja bitna za rad društva.

Ortaci ovog društva mogu biti fizička i pravna lica. Za osnivanje ortačkog društva, po pravilu se ne propisuje minimalni ulog kapitala.

Tajno ortačko društvo nastaje kada jedan ili više članova društva nisu poznati javnosti. Ova vrsta društva nastaje kada tajni ortak sporazumno prihvati učešće u delatnosti (biznisu) koji već obavljaju drugi ortaci. U jednom ortačkom preduzeću može da bude jedan ili više tajnih ortaka - pravnih ili fizičkih lica.

I tajno ortačko društvo, osniva se ugovorom zainteresovanih partnera. Ugovorom se regulišu međusobni odnosi partnera, kao i učešće tajnih ortaka u profitu ili gubitku ortačkog društva.

U privrednoj praksi postoje ortačka društva sa neograničenom i ograničenom odgovornošću partnera.

U ortačkom društvu sa neograničenom odgovornošću, partneri ravnopravno zastupaju društvo, bez obzira na udeo u vlasništvu i odgovaraju za sve dugove društva. Profit se deli srazmerno veličini uloženog kapitala, a dugovi u skladu sa udelom u profitu.

U ortačkom društvu sa ograničenom odgovornošću, postoji bar jedan partner koji je neograničeno odgovoran. U ovoj vrsti društva se najčešće javljaju tajni ortaci. Pojedinačna odgovornost za gubitak je ograničena i srazmerna veličini uloženog kapitala.

Komanditno društvo

Komanditno društvo je u tržišnoj privredi uobičajeni oblik organizacije preduzeća kao društava lica14) Kao i ortačko društvo, nastaje putem ugovora dva ili više lica o obavljanju određene delatnosti pod zajedničkom firmom. U ovom društvu bar jedan ortak ne odgovara neograničeno i solidarno za obaveze prema poveriocima društva, već ograničeno, i to u visini njegovog uloga u društvu. Ovo je ključna oznaka komanditnog društva koja ga, kao društvo lica, bitno razlikuje od ortačkog društva.

Komanditno društvo ima dve vrste članova sa stanovišta odgovornosti prema trećim licima. Njegove članove čine: 1) komplementari i 2) komanditori.

Komplementari vode poslovanje društva i odgovaraju za njegove obaveze prema trećim licima neograničeno solidarno. Komanditori ne učestvuju u vođenju poslovanja društva i ograničeno odgovaraju za njegove obaveze prema trećim licima. Njihova odgovornost za ove obaveze je samo u visini njihovog uloga u društvu. 13) "Ortačko društvo je društvo koje se osniva ugovorom dva ili vise fizičkih lica koja se obavezuju da uz sopstvenu neograničenu solidarnu odgovornost za obaveze društva, obavljaju određenu delatnost pod zajedničkom firmom" Zakon o preduzećima, Službeni list, 1996, čl. 105. 14) "Komanditno društvo društvo koje se osniva ugovorom dva ili više lica radi obavljanja delatnosti pod zajedničkom firmom. Najmanje jedno lice odgovara neograničeno solidamo za obaveze društva (komplementar), a rizik najmanje jednog lica ograničen je na iznos ugovorenog uloga (komanditor)" Zakon o preduzećima, Služ. list, čl. 168. 1996.

14

Članovi komanditnog društva mogu da budu fizička i pravna lica. Fizička lica su samo komplementari, što znači oni neograničeno solidarno odgovaraju za obaveze društva. Fizička i pravna lica čine komanditore tj. članove koji za obaveze društva odgovaraju u visini svog uloga.

Komplementari imaju isti položaj i ulogu kao i partneri ortačkog društva: rade u društvu, vode društvo i odgovaraju neograničeno solidarno za njegove obaveze. Ovo nije slučaj sa komanditorima koji nemaju obavezu da rade u društvu, niti da odgovaraju za njegove obaveze prema poveriocima. Oni su kao ortaci obavezni samo da unesu odgovarajući ulog u društvo po kome učestvuju u raspodeli ostvarene dobiti. Taj ulog može da bude u novcu i stvarima, dok se ulog u uslugama kod njih, za razliku od komplementara, obično ograničava.

Osnivanje komanditnog društva, ona nastaju ugovorom, koji sadrži: - ukupnu vrednost uloga svih ortaka, - iznos uloga svakog pojedinog ortaka - komplementara i komanditora, - udeo svakog ortaka u raspodeli dobitka i gubitka, - režim prenosa udela između ortaka i na treća lica. Postoji više prednosti koje upućuju preduzeća da se organizuju u ovu pravnu formu: poreske

pogodnosti, ograničenje odgovornosti (jemstva) i nezavisnost poslovodstva od promene ortaka i sl.

Društva kapitala

Drustva kapitala se kao pravna forma organizovanja preduzeća bitno razlikuju od društva lica. Kod ovih društava je dominantan kapital, koji se nalazi u prvom planu pri njihovom osnivanju. Ova preduzeća mogu da čine bilo koja fizička i pravna lica koja raspolažu kapitalom i koja su spremna da taj svoj kapital ulože u ova društva.

Pošto ulagači sredstava nisu bitni za ovu vrstu preduzeća, to su ulozi u ovim društvima lako prenosivi. Oni mogu bez teškoća da menjaju vlasnika, da se prodaju na tržištu kapitala bez saglasnosti ostalih suvlasnika društva, što nije slučaj kod društva lica.

U ovim društvima ne postoji odgovornost ulagača sredstava za obaveze društva prema trećim licima. Ta odgovornost postoji samo za društvo. Ono samo odgovara za svoje obaveze prema ovim licima, i to u visini kapitala sa kojim raspolaže.

Zbog apstrahovanja ličnosti osnivača - ulagača sredstava, ova društva se obično koriste za organizovanje većih i velikih preduzeća u zemljama tržišne ekonomije. Ona imaju neograničene mogućnosti pribavljanja kapitala.

Društva kapitala se najčešće definišu kao institucionalni oblici organizovanja preduzeća u kojima uplaćeni ulozi, odnosno udeli supstituišu ličnost ortaka. Ova društva se obično javljaju u sledećim formama:

1. akcionarsko društvo, 2. društvo sa ograničenom odgovornošću, 3. komanditno društvo na akcije.

1. Akcionarsko društvo

Akcionarsko društvo je najpoznatije i najznačajnije društvo kapitala. Ono je oblik institucionalnog organizovanja brojnih preduzeća u svetu. Skoro da nema velikog preduzeća u razvijenim zemljama tržišne privrede, a da nije organizovano kao akcionarsko društvo.

Akcionarsko društvo se može definisati kao preduzeće (privredno dništvo) koje osniva jedno ili više pravnih, odnosno fizičkih lica, pod zajedničkom firmom, radi obavljanja određene delatnosti. Osnovna glavnica (kapital) tog preduzeća unapred je definisana i podeljena na akcije određene nominalne vrednosti.

Zbir nominalnih vrednosti svih akcija čini osnovni kapital akcionarskog društva.

15

Ulozi akcionara mogu biti u novcu, stvarima i pravima, koji se izražavaju u novčanoj vrednosti.15) lako, po pravilu ima više osnivača, ovo društvo može da osnuje i jedno lice, pravno ili fizičko. U

tom slučaju ono se zove jednopersonalno akcionarsko društvo. Osnivanje akcionarskog društva nastaje ugovorom o osnivanju kada ga osniva više pravnih ili

fizičkih lica. Kada se kao osnivač javlja samo jedno lice, osnivanje ovog društva vrši se odlukom o osnivanju.

Akcionarsko dmštvo može se osnivati na dva načina: 1) sukcesivno i 2) simultano. Sukcesivno osnivanje se javlja onda kad osnivači upućuju javni poziv za upis i otkup emitovanih akcija društva. U tom slučaju otkup ovih akcija, pored osnivača vrše i treća lica.

Simultano osnivanje se javlja u slučaju kada osnivači sami otkupe emitovane akcije društva i kada se ne upućuje javni poziv za otkup akcija.

Kao institucionalni oblik organizovanja preduzeća, akcionarsko društvo ima sledeće bitne karakteristike: ima svojstvo privrednog (trgovačkog) društva bez obzira na delatnost kojom se bavi, ima status pravnog lica, ima osnovni kapital podeljen na jednake delove - akcije, i ima sopstvenu obavezu i odgovornost prema trećim licima. Tu obavezu i odgovornost nemaju suvlasnici preduzeća koji poseduju njegove akcije.

Akcionarsko društvo je obavezno da se ponaša kao privredno (trgovačko) društvo i da se, shodno tome, pridržava svih pravila propisanih zakonom za ova društva. Ono plaća porez na društvo za koji kao osnovica služi ostvarena godišnja dobit (odnosno profit) društva - porez na dobit korporacija.

Akcionarsko društvo kao subjekt privređivanja ima sopstvenu pravnu i poslovnu sposobnost. Njegova prava i obaveze se razlikuju od prava i obaveza lica koja ga sačinjavaju. Kao pravno lice može da poseduje sopstvenu imovinu i da samostalno stupa u pravni i poslovni promet, da ima svoju firmu, da se obraća sudu, da vrši promet hartija od vrednosti, itd.

Akcionarsko društvo pri osnivanju pribavlja potrebni kapital - osnovnu glavnicu. Utvrđena glavnica podeljena je na delove - akcije jednake vrednosti čija se visina odreduje pravilima (statutom) društva.

Pribavljanje kapitala u akcionarskom društvu - prilikom njegovog osnivanja, a i kasnije, tokom rada društva, svodi se u stvari na upisivanje i otkup određenog broja akcija u njemu. Otkup akcija vrši se gotovinom ili stvarima, čija se vrednost mora prethodno, na odgovarajući način, proceniti. Akcije su, dakle, hartije od vrednosti koje reprezentuju deo kapitala akcionarskog društva i koje, kao takve, njihovim vlasnicima obezbeđuju 1) pravo učešća u upravljanju društvom, i 2) pravo učešća u raspodeli ostvarene dobiti društva.

Akcionarsko društvo kao pravna forma organizovanja preduzeća apstrahuje ličnost akcionara, pošto akcije, a ne ličnosti reprezentuju učešće u društvu. Akcije su stalne komponente društva, a ne lica koja ih poseduju. Ta se lica kupoprodajom akcija menjaju za vreme života akcionarskog preduzeća. Zato ona u akcionarskom društvu nisu odgovorna za obaveze društva prema trećim licima. Tu odgovomost ima samo društvo. Ono za navedene obaveze odgovara svojom imovinom, tj. kapitalom kojim raspolaže.

Kao i drugi oblici organizovanja preduzeća, akcionarsko društvo ima svoje prednosti i slabosti. Prednosti ovog društva su u:

1) mogućnosti pribavljanja kapitala većeg obima od niza sitnih investitora, 2) pravu da se organizuje biznis, a da sami partneri ne učestvuju u njemu, 3) ograničenju odgovornosti, odnosno razlici partnera u visini uloga, 4) pravu upravljanja po osnovu vlasništva - uloga u društvu, 5) mogućnosti prenosa vlasništva, odnosno prodaji akcija trećim licima ili na tržištu i sl.

Slabosti, akcionarskog društva ogledaju se u: 1) visokim troškovima osnivanja, 2) nemogućnosti učestvovanja svih vlasnika - imaoca akcija u upravljanju društvom, 3) nesigurnosti članova uprave, naročito u slučaju kada ne raspolažu kontrolnim paketom akcija društva, i sl.

15) Detaljnije o regulativi akcionarskog drustva u Zakonu opreduzećima, "Službcni list", 1996. čl. 187-331

16

Upravljanje akcionarskim društvom vrše odgovarajući organi koje, po pravilu, čine:

a) skpština društva (ili skupština akcionara), b) upravni odbor, c) nadzorni odbor i d) direktor.

Skupština akcionara je organ upravljanja društvom. Skupštinu čine akcionari društva, odnosno njihovi predstavnici, ako je društvo veliko i ako iz tehničkih razloga svi njegovi akcionari ne mogu da učestvuju u radu skupštine. Skupština donosi osnovne strateške odluke o statusu društva, kapitalu i raspodeli.

Upravni odbor je organ upravljanja društvom, koga bira skupština akcionara. Upravni odbor je odgovoran za operativno poslovanje i vođenje društva.

Direktor društva vrši menadžersku funkciju. On organizuje i vodi poslovanje društva i odgovara za njegov poslovni uspeh. Uspešnost rada direktora se redovno kontroliše u akcionarskim i drugim preduzećima, korišćenjem tzv. standarda uspešnosti menadžera.

2. Društvo sa ograničenom odgovornošću

Ovaj oblik društva kapitala služi najčešće za organizovanje malih i srednjih preduzeća. Zakon o preduzećima definiše ovaj oblik preduzeća kao društvo koje osnivaju pravna ili fizička

lica, koja ne odgovaraju za obaveze društva, a rizik snose do visine svog uloga.16) Ovo društvo ima izvesne karakteristike ortačkog društva i kao takvo je pogodno za institucionalno organizovanje manjih poslovnih sistema.

Društvo sa ograničenom odgovornošću je privredno društvo koje radi obavljanja privredne delatnosti osnivaju pravna ili fizička lica sa unapred utvrđenom osnovnom glavnicom i sa rizikom članova (ortaka) za poslovanje društva do visine svog uloga u njemu. Ono predstavlja društvo kapitala, koje, kao i druga društva, ima status pravnog lica i čiji osnivači, odnosno partneri učestvuju u osnovnom kapitalu društva svojim ulozima (udelima). Oni ne odgovaraju za obaveze društva, za njih odgovara samo društvo. Članovi su odgovorni samo prema društvu, i to ograničeno u visini uloga.

Ovo društvo je slično akcionarskom društvu, ali se od njega i razlikuje. Razlika se ogleda u tome što u njemu ne postoje akcije, već ulozi, koji nisu izraženi u vidu prenosivih hartija od vrednosti, kakve su akcije. Zbog toga se ne mogu koristiti u berzanskim operacijama. Članstvo u ovom društvu ima individualni, lični karakter, sličan onome u ortakluku (društvu lica).

Društvo sa ograničenom odgovornošću može da osnuje jedno ili više pravnih, odnosno fizičkih lica i ovo društvo, kao i akcionarsko rnože da bude jednopersonalno privredno društvo.

Veličina učešća određuje se prema ulozima članova društva. Učešće se ne izražava akcijama kao hartijama od vrednosti. Svaki član društva može imati samo jedan udeo, jedan udeo može imati više vlasnika, koji se u odnosu na društvo smatraju jednim članom i svoja prava mogu ostvariti preko zajedničkog predstavnika, a za obaveze koje terete članove odgovaraju solidarno.

Ulozi se mogu slobodno prenositi među članovima u skladu sa ugovorom o osnivanju. Ulozi se mogu prenositi i na treća lica samo uz pravo preče kupovine ostalih članova i društva.

Dobit društva se, po pravilu, deli među članovima srazmerno udelima, što važi i za gubitak.

16) Op. cit. čl. 332 propisuje da ovo društvo može imati najviše 30 članova osim ako su članovi društva zaposleni u društvu koji kupuju udele pod povlašćenim uslovima, u skladu sa zakonom.

17

3. Komanditno društvo na akcije

Ovo društvo je kombinacija komanditnog i akcionarskog društva. Ono je mešovita pravna forma organizovanja preduzeća. Kao društvo kapitala, ono ima sopstvenu pravnu ličnost i status pravnog lica.

Ovo svojstvo društvo stiče i obezbeđuje time što su njegovi komanditori, odnosno ortaci, akcionari društva. Oni svojim ulozima učestvuju u osnovnom kapitalu društva podeljenom na akcije, bez lične odgovornosti za obaveze društva. Tu odgovornost imaju komplementari. Oni, i u ovakvoj izmenjenoj formi ovog društva, lično odgovaraju za obaveze društva, i to neograničeno, svojom celokupnom imovinom. Ako to ne bi bio slučaj, tada bi ova forma komanditnog društva bila, u stvari, akcionarsko društvo.

Za komanditno društvo na akcije važe ista pravila i propisi u pogledu osnivanja i upravljanja kao i za akcionarsko društvo. Izuzetak su samo ona koja su uslovljena postojanjem komplementara u njoj, kao i specifičnošću položaja ove grupe ortaka u društvu.

U ovoj formi komanditnog društva komplementari, kao i u onoj klasičnoj, formiraju upravu društva. Oni su ovlašćeni da vode poslovanje u njemu i da ga zastupaju, kao društva lica. Ovo i pored toga što komanditno društvo na akcije ima svoju skupštinu. Odluke skupštine zahtevaju i usaglašavanje sa komplementarima, kao i kod komanditnih društva gde se traži sporazumevanje komplementara i komanditora.

Zadruge kao oblik preduzeća

Zadruge predstavljaju specifične pravne oblike organizovanja privrednih subjekata u zemljama tržišne ekonomije. Zadruge su, društva koja se formiraju udruživanjem članova sa ciljem da se njihovo poslovanje podstiče i pospešuje zajedničkim preduzetništvom. Kao pravne forme organizovanja preduzeća, zadruge nemaju fiksirani, ograničeni broj članova. U praksi one čine male, srednje, ponekad i veće poslovne sisteme.

Zadruge kao institucionalne oblike organizacije karakteriše: - ravnopravnost članova, bez obzira na visinu njihovog uloga u kapital zadruge, - učešće svih zadrugara u organima zadruge,

- neprofitni karakter udruživanja.

Prema stepenu odgovornosti zadruge se osnivaju: a) sa neograničenom odgovornošću - u kojima zadrugari jemče celokupnom svojom imovinom

za obaveze zadruge; b) sa ograničenom odgovornošću - zadrugari jemče za dugove zadruge ograničeno, i sa iznosima

koji su utvrđeni statutom; c) bez obaveze jemstva - gde zadrugari ne odgovaraju za dugove zadruge, nego za njih odgovara

sama zadruga kao udruženje zadrugara. Zadrugari osnivaju zadrugu u skladu sa zakonom, kao i organe upravljanja i nadzorni odbor. Ove

organe čine iskljucivo zadrugari. Stupanjem u zadrugu zadrugari stiču određena prava i obaveze. Među pravima su: a) pravo korišćenja organizacije zadruge u skladu sa statutom,

b) pravo glasa,

c) pravo izbora za organe zadruge,

d) pravo na učešće u dobiti i sl. Obaveze zadrugara odnose se na plaćanje obaveznih udela, plaćanje obavezne doplate, kao i

druge statutarne obaveze. Utvrđena dobit zadruge deli se na članove srazmerno utvrdenim kriterijumima raspodele.

18

Društveno preduzeće

Društveno preduzeće je preovlađujući oblik organizovanja u jugoslovenskoj privredi na prostoru bivših republika. Ono je opredeljeno društveniin kapitalom koji je podeljen na akcije određene nominalne vrednosti.

Najveći broj preduzeća organizovan je kao društveno preduzeće u raznim oblastima privrede. Specifičnosti ove vrste preduzeća ogledaju se u nedefinisanim vlasničkim odnosima imovine preduzeća i značajnom učešću zaposlenih u organima preduzeća. Protivrečna uloga zaposlenih u preduzeću kao vlasnika i izvršilaca poslova, u velikoj meri je bila uzrok neefikasnosti ove vrste preduzeća.

Neefikasnost i neracionalnost često vode slabljenju konkurentske pozicije ovih preduzeća na tržištu u odnosu na druge vrste preduzeća, organizovanih kao društva lica ili društva kapitala.

NedovoJjna adaptibilnost u odnosima na promene i zahteve tržišnog poslovanja - predstavlja značajnu manjkavost ove vrste preduzeća.

Cilj procesa tranzicije jugoslovenskih preduzeća - je upravo pretvaranje društvenih preduzeća u organizacione oblike sa definisanim vlasništvom kapitala, u okviru tehnološki zaokruženih procesa rada koji čine preduzeća.

Zakon o preduzećima tretira društvena preduzeća ravnopravno sa drugim oblicima organizovanja preduzeća.

Upravljačku strukturu društvenog preduzeća čine: skupština, upravni odbor, direktor i nadzorni odbor.

Perspektiva društvenih preduzeća je u izgradnji takvog svojinskog koncepta društvene svojine, koja bi, pored živog rada - postala osnova upravljanja i prisvajanja, odnosno raspodele. To će biti moguće tek kada društveni kapital u društvenom preduzeću dobije vlasnika - titulara.

Javno preduzeće

Javna preduzeća spadaju u grupu državnih preduzeća. Osnivaju se u oblastima od posebnog interesa za državu i sa državnim kapitalom.

Nezavisno od veličine i oblika organizacije javnog preduzeća, u njegovom upravljanju učestvuje država, preko svojih predstavnika. Zakonom se uređuje da su organi upravljanja javnog preduzeća: upravni odbor, nadzorni odbor i direktor.

Javna preduzeća obavljaju delatnost od posebnog društvenog interesa, pa država propisuje uslove koje moraju ispunjavati ova preduzeća u obavljanju delatnosti. Cilj ove regulative je zaštita širih društvenih interesa.

Javna preduzeća se formiraju u oblastima infrastrukture i javnih delatnosti kao što su: komunalne (vodovod, gradsko zelenilo, gradska čistoća, pijace, gasovodi i sl.)

U oblastima velikih privrednih sistema kao što su: PTT, železnica, elektroprivreda, naftna privreda, rudna bogatstva, nuklearna energija i sl. - država takođe osniva javna preduzeća kojima upravlja. Ove delatnosti imaju poseban značaj, kako za državu, tako i za širu društvenu zajednicu.

Pravna regulativa preduzeća u Zakonu o preduzećima

Ovim Zakonom regulisana je kompletna koncepcija privrednog preduzeća kao ekonomskog i pravnog subjekta. Preduzeće se postavlja kao pravno lice koje obavlja delatnost radi sticanja dobiti. Dakle, u suštini preduzeća ugrađen je ekonomski motiv njegovog postojanja - sticanje dobiti.

19

Zakon o preduzećima definiše oblike preduzeća, shodno praksi razvijenih tržišnih zemalja: privredno društvo, društveno preduzeće i javno preduzeće.

Zakon postavlja sva preduzeća u jednak položaj na tržištu, kao i u pogledu prava, obaveza i

odgovornosti. Preduzeća se mogu povezivati putem kapitala ili ugovora. Delovi preduzeća nemaju svojstvo pravnog lica. Oni mogu imati određena prava u odnosima sa

drugim licima, kao i poseban obračun rezultata poslovanja. Preduzeće stiče svojstvo pravnog lica upisom u sudski registar.

Osnivanje preduzeća

Osnivači preduzeća mogu biti fizička i pravna lica. Upisom u registar prava i obaveze osnivača prelaze na preduzeće.

Fizička lica mogu osnovati: 1. ortačko društvo; 2. komanditno društvo; 3. akcionarsko društvo; 4. društvo sa ograničenom odgovornošću.

Pravna lica mogu biti osnivači:

1. akcionarskog društva; 2. društva sa ograničenom odgovornošću; 3. komanditnog društva.

Država osniva javna preduzeća u oblastima od značaja za funkcionisanje privrede u ceilini. Za osnivanje preduzeća donosi se osnivački akt preduzeća. On može biti u obliku: • ugovora o osnivanju; • odluke o osnivanju preduzeća (ako je donosi pojedinac); • odluke državnog organa (za javna preduzeća).

Sl. 3. Oblici preduzeća prema Zakonu o preduzećima

20

Osnivački akt, prema članu 14. Zakona o preduzećima sadrži:

- firmu i sedište preduzeća,

- podatke o osnivačima,

- delatnost preduzeća,

- osnivački ulog osnivača,

- prava, obaveze i odgovornosti osnivača,

- način utvrdivanja i raspodele dobiti i gubitka,

- zastupanje preduzeća,

- zaštitu životne sredine. Preduzeće se osniva na neodređeno vrerne, ako osnivačkim aktom nije određen rok na koji se ono

osniva.

Delatnost preduzeća Preduzeće može obavljati delatnosti upisane u sudski registar ako ispunjava propisane uslove za

obavljanje tih delatnosti. Delatnosti od opšteg interesa određuju se zakonom. Određene delatnosti mogu obavljati samo u pojedinim oblicima preduzeća.

Preduzeće može promeniti svoju delatnost na način predviđen osnivačkim aktom. Ono može da zaključuje ugovore samo u okviru delatnosti upisanih u registar.

Firma preduzeća Firma je naziv pod kojim preduzeće posluje. Firma sadrži oznaku delatnosti i sedište preduzeća.

Preduzeće može imati i skraćenu oznaku firme. Pod istom firmom ne mogu biti upisana dva ili više preduzeća. Preduzeće može pred sudom tražiti

zaštitu registrovane firme od drugog preduzeća, koje je kasnije registrovano pod istim nazivom. Firma se može prenositi na drugo preduzeće samo zajedno sa preduzećem koje pod tom firmom

posluje. Odluka o promeni firme donosi se na način koji uređuje osnivački akt. Preduzeće ima i matični broj kojim se vodi kod nadležnog organa za statistiku i poreskih organa.

Zastupanje

Preduzeće zastupa direktor ili lice određeno osnivačkim aklom preduzeća. Ovlašćenja zastupnika preduzeća, kao i ograničenja tih ovlašćenja upisuju se u registar. Zastupnik je dužan da se pridržava ovlašćenja određenih statutom preduzeća.

Direktor preduzeća uz saglasnost organa upravljanja može davati prokuru drugom licu. Prokura sadrži ovlašćenja za zaključivanje ugovora i vršenje pravnih poslova i radnji u vezi sa delatnošću preduzeća. Ona ne može imati ovlašćenja za otuđenje imovine preduzeća. Prokura može biti pojedinačna i kolektivna.

Imovina preduzeća

Imovinu preduzeća čine pravo svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima, novčana sredstva i hartije od vrednosti. Nju čine i druga imovinska prava (legati, nasledstva, i sl.)

Početnu imovinu preduzeća čine ulozi vlasnika u vidu osnivačkog kapitala. Nenovčani ulozi osnivača, kao i akcionara preduzeća moraju biti novčano izraženi.

Preduzeće odgovara za svoje obaveze celokupnom svojom imovinom. Preduzetnik takođe odgovara celokupnom imovinom za svoje obaveze.

Zakon predvida da se dividende, posebne naknade i nagrade u preduzeću ne mogu isplaćivati na teret osnovnog kapitala.

21

Vrste preduzeća prema delatnostima u procesu reprodukcije

Pored opštih uslova i klasifikacija preduzeća, određenih zakonskom regulativom, preduzeća se mogu klasifikovati i prema ulozi i funkcijama u procesu reprodukcije.

Jedna od poznatih i prihvaćenih podela preduzeća je na: e) proizvodna preduzeća; f) trgovinska preduzeća; g) uslužna preduzeća.

Proizvodna preduzeća

Proizvodna preduzeća se organizuju prema tehnološkim funkcijarna u zaokruženom procesu rada. Težište ovih preduzeća su proizvodne aktivnosti. Međutim, u razlićitim fazama rada ovih preduzeća, kao što su npr. pripremna ili završna faza tehnološkog procesa - obavljaju se i određene prometnc aktivnosti: nabavka sirovina, repromaterijala, prodaja gotovih proizvoda i sl. Odnos između pojedinih vrsta poslova u ovim preduzećima zavisi od tehnoloških specifičnosti preduzeća, tržišta i njegovog delovanja na konkretne proizvode, stepena razvijenosti tehničke podele rada i sl. U zavisnosti od veličine ovih preduzeća, razvijaju se prateće funkcije koje obavljaju određene faze reprodukcionog ciklusa preduzeća.

U ovoj vrsti preduzeća, njegovi tehničko-tehnološki zaokruženi delovi, mogu obavljati određene poslovne funkcije za celinu preduzeća.

Trgovačka preduzeća

Proces rada u ovim preduzećima uslovljen je veličinom i karakterom tržišta, delovanjem konkurencije, strukturom stanovništva potrošača i sl. Ova preduzeća imaju zadatak da obezbede realizovanje funkcije robnog prometa u reprodukciji.

Zbog izraženih tržišnih karakteristika, ova preduzeća imaju razvijene marketing aktivnosti, metode i tehnike propagande i promocije proizvoda.

Promene tržišnih uslova mogu se odvijati u pravcu gušenja ekonomskih zakona, a time i samostalnosti preduzeća na tržištu ili pak njihovom pospešivanju, što vodi razvijanju novih i savremenih metoda i tehnika prodaje. U okviru ovih preduzeća se odvijaju i finansijski poslovi, kao i poslovi novčanog prometa.

Uslužna preduzeća

Ova preduzeća se formiraju i funkcionišu u tzv. tercijalnom sektoru - sektoru usluga. U razvijenim tržišnim privredama ovaj sektor postaje dominantan po obimu delatnosti i zaposlenosti. On obuhvata širok spektar uslužnih preduzeća raznih delatnosti: osiguranja, bankarstva, zanatstva, ugostiteljstva, intelektualnih usluga i sl. Karakteristika ove vrste preduzeća je fleksibilnost i specijalizacija za određene poslove.

Uslužna preduzeća po pravilu su mala preduzeća, sa malim brojem zaposlenih. Ona takođe spadaju medu najbrojniju vrstu preduzeća u tržišnoj privredi.

22

Veliki poslovni sistem u privredi

Korporacije Najčešći oblici organizovanja velikih poslovnih sistema u svetu su korporacije. U privredama

razvijenih zemalja one su dominantni oblik i forma organizovanja preduzeća. One su preovlađujuće po vrednosti proizvodnje i prodaje u okviru nacionalne privrede.

Korporacije su najčešće, velika preduzeća (kompanije), ali i multinacionalne kompanije.17) Američke multinacionalne korporacije se javljaju i kao najveća globalna preduzeća u svetskoj privredi.

Osnovni cilj korporacija je ostvarivanje profita. Većina korporacija je u privatnom vlasništvu. U praksi razvijenih zemalja korporacije funkcionišu kao dugotrajna i stabilna preduzeća.

U korporacijama je razgraničeno vlasništvo nad kapitalom od upravljanja. Korporacije vode dobro plaćeni menadžeri i eksperti, motivisani visokim zaradama. U korporacijama je vlasništvo lako prenosivo, što im daje prednost u odnosu na inokosna i partnerska preduzeća.

Brojnost savremenih korporacija kao oblika organizovanja privrednih aktivnosti rezultat je prednosti koje ona ima nad drugim oblicima obavljanja privrednih delatnosti. Te prednosti su veoma značajne. U jednu od njih spada to što vlasnici korporacije, oni koji poseduju njene akcije, imaju ograničenu odgovornost. Oni nisu lično odgovorni za dugove korporacije. Za to je odgovorna sama korporacija, jer se ona tretira kao subjekt poslovanja. Vlasnici akcija odgovaraju za njeno poslovanje samo u visini vrednosti akcija koje poseduju. U toj meri oni snose i rizik za poslovanje korporacije. Oni samo toliko gube ako korporacija padne pod stečaj.

Prednost korporacije je laka promena vlasništva. Oni koji poseduju njene akcije mogu ih u celini ili u određenom delu prodati kada to sami odluče. Oni mogu da ih plasiraju onima koji su spremni da ih kupe po odgovarajućoj ceni koju partneri prihvataju. Da bi se izvršila prodaja, oni treba samo da obaveste subjekte koji vrše kupoprodaju akcija, berzu i brokere.

Najveća prednost korporacije je što omogućava prikupljanje ogromnih finansijskih sredstava od raznih posednika, pa i sitnih štediša. Time se omogućuje obavljanje krupnih poslovnih poduhvata, kao što su izgradnja železnica, auto puteva, elektrana, itd. Da bi se ta sredstva pribavila potrebno je da se emituju i puste u prodaju akcije pristupačne i malim vlasnicima finansijskih sredstava, odnosno kapitala. Otkupom tako emitovanih akcija stvaraju se velike, finansijski moćne korporacije, sa često milionskim brojem akcionara.

Karakteristike korporacije kao složenog oblika organizovanja

Korporacija je oblik organizovanja velikih poslovnih sistema u razvijenim zemljama tržišne privrede. Ona, kao oblik organizovanja, ima niz specifičnih obeležja.

Korporacija je po svom organizacionom ustrojstvu i opredeljenju, akcionarsko društvo. Ona je, dakle, preduzeće koje kapital za svoj rad pribavlja emitovanjem i prodajom akcija. Ovo bez obzira o kome se kapitalu radi: da li o početnom, osnivačkom ili onom koji se naknadno stiče tokom rada predu- zeća. Do kapitala u korporaciji uglavnom se dolazi putem akcija, odnosno, njihove emisije i prodaje.

Korporacija predstavlja jedinstvenu celinu u poslovnom i vlasničkom pogledu. Ona čini jedno preduzeće, jedan celovit poslovno - organizacioni sis-tem.

Kao jedno preduzeće, korporacija ima sve ono što imaju i sva druga preduzeća, organizovana kao ortačka društva, privatna preduzeća, itd. Korporacija ima status pravnog lica, pa time i zakonsko ovlašćenje da stupa u pravni promet sa drugim preduzećima i poslovnim partnerima. Ona ima sopstvenu imovinu, odnosno kapital, delatnost, organe upravljanja, itd. Delovi korporacije nemaju svoja sredstva, niti kapital. Kapital i sredstva sa kojima oni rade, pripadaju korporaciji. Njihovo pokriće su izdate akcije o kojima brine menadžment korporacije.

17) U formi korporacije danas deluje i veliki broj srednjih, pa i manjih firmi. Npr. više od 90% svih korporacija u SAD ima godišnju prodaju manju od jedan milion dolara. Videti: Grupa autora, Menadzment i organizacija, Beograd, 1997, str. 86.

23

Delovi korporacije nemaju ni sopstvene upravljačke organe. Te organe ima samo korporacija kao celina. Oni donose osnovne upravljačke odluke koje se odnose i na delove korporacije. Za sprovođenje tih odluka odgovorni su menadžeri raznih nivoa u korporaciji i delovima.

Korporacija, bez obzira na veličinu, predstavlja obračunsku jedinicu sa društvom. Samo na nivou korporacije se vrši utvrđivanje ostvarenih poslovnih rezultata, poreskih i drugih obaveza prema državi.

Unutrašnja organizacija korporacije

Svi veliki poslovni sistemi, organizovani kao korporacije su uglavnom decentralizovani i u svom sastavu imaju poslovne jedinice različitog stepena samostalnosti u poslovanju. One se organizuju u različitim segmentima poslovanja korporacije, kao zaokružene poslovno - tržišne celine.

Poslovne jedincie se mogu osnivati i u užim segmentima poslovanja korporacija, kao što je slučaj tzv. troškovnih centara. U ovim centrima rezultat delatnosti nije moguće iskazati u profitu, već samo, prema troškovima.

Autonomija poslovnih jedinica korporacije je ponekad veoma visoka. Ona je izražena u tzv. diverzifikovanim korporacijama i korporacijama konglometarskog tipa. Profitni centri i poslovne jedinice u ovim korporacijama funkcionišu skoro kao zasebna preduzeća. One čak samostalno obavljaju i takve funkcije kao što su: istraživanje i razvoj, marketing i sl.

Status posebnih poslovnih jedinica imaju i intcgrisana ili pripojena preduzeća korporaciji.

Upravljanje korporacijom

Korporacija je jedinstven upravljački sistem u vlasničkom i poslovnom smislu. Celokupan kapital je u posedu korporacije, podeljen na akcije pojedinačnih vlasnika, glase na ime korporacije.

Menadžment korporacije upravlja korporacijom, emituje i prodaje akcije, određuje dividende i postavlja strategiju razvoja.

Kao upravljačke organe korporacija ima: grupu deoničara, upravni i nadzorni odbor - koji donose osnovne poslovne odluke. Menadžeri se brinu o sprovođenju tih odluka korporacije.

Holding kompanije Holding je složeni oblik organizovanja velikih poslovnih sistema. U svom sastavu on ima više

preduzeća, od kojih jedno predstavlja matično ili upravljačko preduzeće, a ostala su zavisna, ili kontrolisana preduzeća. Uobičajeni naziv za matično preduzeće je i mati - preduzeće, a za zavisna preduzeća preduzeća - kćerke.

Holding ne predstavlja, niti funkcioniše kao jedinstveno preduzeće, što je slučaj sa korporacijom. U okviru holdinga sve članice su potpuno autonomne u poslovanju. Njihov rad se ne koordinira i ne usmerava upravljanjem iz holdinga.

Holding karakteriše vlasnička objedinjenost preduzeća članica. Kao matično preduzeće holding ima svoj udeo, odnosno sopstveni kapital u osnovnoj glavnici svih preduzeća članica (zavisnih preduzeća). Taj udeo se može kretati od 51-100% ukupne osnovne granice preduzeća, članica holdinga.

Holding ima upravljačku dominaciju nad preduzećima- kćerkama i nad sistemom kao celinom. Ona se ostvaruje preko predstavnika holdinga u upravljačkim organima zavisnih preduzeća i u skladu je sa visinom kapitala u tim preduzećima.

Prema tome, holding, kao oblik organizovanja velikih poslovnih sistema zasniva se na vlasničkoj povezanosti matičnog preduzeća i preduzeća - kćerki na vlasničkoj, odnosno upravljačkoj supremaciji matičnog preduzeća nad ovim preduzećima. Holding se i osniva u tom cilju u savremenoj privredi. Njegovo formiranje se ne vrši da bi se fuzijom, pripajanjem ili kupovinom zavisnih preduzeća stvorio jedinstven sistem, kao što je to slučaj sa obrazovanjem korporacije. Osnovni razlog formiranja holdinga jeste uspostavljanje vlasničke, odnosno upravljačke prevlasti nad budućim članicama ovog sistema. To se najčešće obezbeđuje kupovinom članica holdinga, otkupom delova akcija (kapitala) u njima, ili ulaganjem novog, dodatnog kapitala u njihov razvoj.

24

Upravijačko potčinjavanje i uključivanje u holding ranije samostalnih preduzeća vrši se i putem njihovog integrisanja i pripajanja. To se najčešće dešava kad ova preduzeća zapadnu u težak materijalni položaj. Veća i snažnija preduzeća ih tada "gutaju", uključuju u svoj sastav, oduzimajući im upravljačku autonomiju.

Holdinzi nastaju i šire se i putem osnivanja novih preduzeća. Preduzeća koja ulaganjem svoga kapitala osnivaju nova preduzeća, ta preduzeća redovno pretvaraju u svoja preduzeća - kćerke. Tako se širi mreža ovih zavisnih preduzeća u holdingu, a vremenom, kad i preduzeća - kćerke počnu da investiraju i osnivaju nova preduzeća, stvara se i mreža "preduzeća - unuka", itd.

Holdinzi još mogu da nastaju i da se šire deobom imovine preduzeća na dva ili više preduzeća, kao i putem ugovora, itd.

Preduzeća koja, na bilo koji od navedenih načina, uđu u sastav holdinga, gube svoju upravljačku, ali ne i poslovnu autonomiju. U upravljačkom pogledu ona postaju zavisna, supsidijarna preduzeća. Ona se indirektno stavljaju pod upravu matičnog preduzeća. Međutim, u poslovnom pogledu kod njih se ništa ne menja. Ona i dalje nastavljaju da deluju kao samostalni poslovni subjekti sa statusom pravnog lica, pa time i da neposredno stupaju u pravni i poslovni promet.

Holding kao preduzeće i grupa preduzeća

Složeni sistem u obliku holdinga postoji kao: preduzeće ili grupa preduzeća. Kao preduzeće holding funkcioniše u formi matičnog preduzeća. To preduzeće zapravo predstavlja holding. Ono se registruje kao upravljačko preduzeće i ima sve karakteristike kao i sve druge vrste preduzeća. Holding preduzeće ima svojstvo pravnog lica, poseduje firmu i imovinu, vodi poslovne knjige i obavlja određenu poslovnu - privrednu delatnost. Sve te aktivnosti su u funkciji sticanja profita.

Razlika između holdinga i drugih preduzeća je u tome što matićno preduzeće ili holding, predstavlja upravljačko preduzeće i što ima odgovarajuće učešće u kapitalu - glavnici drugih preduzeća. Na osnovu tog učešća holding učestvuje u upravljanju tim preduzećima i u raspodeli njihove ostvarene dobiti. Holding ne treba mešati sa poslovnim udruženjem. Kao i holding, poslovno udruženje ima svojstvo pravnog lica. Medutim, ono nije upravljačko preduzeće. Njegove članice nisu podređene tom udruženju, niti ono upravlja članicama. Poslovno udruženje posluje prvenstveno radi zadovoljavanja određenih poslovnih interesa svojih članica, a ne radi sticanja dobiti. Kod holdinga je obrnuto. On upravlja članicama, a cilj mu je da one ostvare što veću dobit, kako bi i njegovo učešće u toj dobiti bilo veće.)

Holding funkcioniše i kao grupa preduzeća. U njemu nije samo matično preduzeće, već i sva zavisna preduzeća, odnosno preduzeća - kćerke. Sva ova preduzeća ulaze u holding, jer su povezana sa matičnim preduzećem putem kapitala.

Kao grupacija preduzeća holding nema institucionalizovan niti pravno utemeljen organizacioni oblik. On nema svojstvo preduzeća, pa ni status pravnog lica. Kao grupacija on ne predstavlja preduzeće, pa nema svoja sredstva, delatnost, firmu, itd. On ne vodi poslovne knjige i ne vrši obračun sa zajednicama, ne predstavlja posebnu obračunsku jedinicu sa društvom.

Ključno preclužeće u holdingu je matično preduzeće, koje preko svojih predstavnika učestvuje u upravljanju zavisnih, vezanih preduzeća, srazmerno uloženom kapitalu. Raspolažući većinom glasova u organima upravljanja tih preduzeća, ono je u stanju da odlučujuće utiče na poslovnu politiku zavisnih preduzeća. Matično preduzeće prisvaja i deo profita (dobiti) zavisnih preduzeća. Medutim, ono snosi i rizik njihovog poslovanja, jer u slučaju gubitaka tih preduzeća gubi u njih uloženi kapital.

Zavisna, ili supsidijarna preduzeća, nemaju autonomiju upravljanja. Većinski deo članova organa upravljanja su predstavnici koje je imenovalo matično preduzeće.

Iako ne raspolažu upravljačkom autonomijom, zavisna preduzeća imaju punu poslovnu autonomiju. Ta autonomija je zakonski uređena. Ona imaju svojstvo pravnog lica i sopstvenu imovinu, kojom samostalno raspolažu. Ova preduzeća predstavljaju i posebne obračunske jedinice sa društvom, kao nosioci društvenih obaveza iz dobiti.

25

Karakteristike holding odnosa

Holding odnos podrazumeva odredeno učešće u kapitalu zavisnih preduzeća. Učešće u kapitalu mora obezbeđivati dominaciju matičnog preduzeća nad zavisnim - supsidijarnim preduzećima. Upravljačka većina se obezbeđuje sa 51% učešća u kapitalu tih preduzeća, pa se holding odnos najčešće gradi i zasniva na toj osnovi. U određenim slučajevima se upravljačka prevlast ostvaruje i sa manjim procentom akcija ovih preduzeća u posedu matičnog preduzeća. To je slučaj kada matično preduzeće može da postavi ili smeni većinu članova upravnog odbora preduzeća kćerke iako u njemu ne poseduje 51% akcija.

Suština holding odnosa je u obezbeđivanju kontrolnog paketa akcija. Kada matično preduzeće obezbedi taj kontrolni paket u jednom ili više preduzeća, ono počinje da funkcioniše kao holding kompanija. Matično preduzeće može da ima i više od 51% učešća u kapitalu svojih zavisnih preduzeća. Taj procenat može da se kreće i do potpunog vlasništva na kapitalu ovih preduzeća. Matično preduzeće može da formira jedno ili veći broj akcionarskih društava i uključi ih u holding kao članice.

Vrste holding preduzeća

U teoriji i praksi razvijenih zemalja poznate su dve vrste holdinga: čisti i mešoviti. Čist holding je preduzeće koje se isključivo bavi upravljačkim aktivnostima; osnivanjem,

finansiranjem i upravljanjem preduzećima. Ova vrsta holdinga nema drugih delatnosti. On se ne bavi proizvodnjom niti prodajom, ne obavlja ni druge poslovne funkcije, čak ni one koje su zajedničke preduzećima - članicama.

Mešovit holding, pored upravljačkih poslova, obavlja i druge vrste poslova iz oblasti proizvodnje, trgovine ili uslužnih delatnosti.

Holding preduzeća se mogu podeliti i na: radijalno ustrojena, stepenasto-piramidalno i cirkularno-triangularno holdinge. Radijalno ustrojeni su oni u kojima je matično preduzeće direktni vlasnik kontrolnog paketa akcija u zavisnim preduzećima. Stepenasto ustrojeni su oni u kojima matično preduzeće ima kontrolu učešća u jednom ili više zavisnih preduzeća, a ova imaju kontrolu u sebi potčinjenim preduzećima. Cirkularno ustrojeni holding je preduzeće u kome postoji sistem uzajamnog učešća: matičnog preduzeća u podređenim i podredenih preduzeća u matično - dominantnom preduzeću. Ova preduzeća obavljaju i neke zajedničke poslove za preduzeća u sastavu: istraživačko-razvojne, inženjering, marketing poslovi i sl.

Preduzeće u tranziciji

Neophodnost i osnovni pravci tranzicije naših preduzeća Naša privreda se u poslednjih pedesetak godina razvijala u uslovima državne, a zatim društvene

svojine sredstava za proizvodnju. Tržišni kriterijumi poslovanja preduzeća su nedovoljno primenjivani. Ovo tim pre što ni tržišna konkurencija među preduzećima kao osnovnim privrednim subjektima nije bila dovoljno izražena.

Reformom našeg društva, a posebno privrede, koja je započela krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, proklamovano je opredeljenje za tržišne kriterijume efikasnosti i efektivnosti poslovanja preduzeća. To podrazumeva veću zastupljenost privatne svojine, određene promene u organizaciji preduzeća i uvođenje menadžmenta kao modernog sistema upravljanja.

26

Ovaj proces reforme naše privrede obuhvata prestrukturisanje preduzeća u pogledu: - vlasništva, - organizacije, i - upravljanja. Tranzicija je opšteprihvaćeni termin za proces prelaska na tržišne kriterijume poslovanja

preduzeća, kojim se teži ostvarivanju većeg stepena efikasnosti korišćenja raspoloživih ljudskih i materijalnih resursa, većeg stepena efikasnosti poslovanja.

Smisao organizacije preduzeća jeste efikasnost njegovog poslovanja, što se odnosi i na organizaciju države, i njenih institucija. Zato je u procesu tranzicije naše privrede potrebno posebnu pažnju posvetiti i organizacionom restrukturisanju preduzeća, ali i državnih organa, banaka, komora i drugih asocijacija - subjekata ekonomskog života.

Potreba da se posebna pažnja posveti organizacionom, ali i upravljačkom restrukturisanju preduzeća proističe iz okolnosti da je u prethodno izvršenim privrednim reformama zapostavljano prilagođavanje osnovnih privrednih subjekata normativnom opredeljenju društva za tržišne principe poslovanja. Tako je došlo do formiranja organizacija udruženog rada kao osnovnih subjekata procesa privređivanja, umesto preduzeća kao poslovnih sistema. Ciljna funkcija takvih organizacija postalo je povezivanje ljudi u procesu rada, a ne u procesu privređivanja.

Transformacija organizacija udruženog rada u društvena preduzeća imala je, uglavnom, "kozmetičke" promene u strukturi osnovnih privrednih subjekata. Zanemareno je osnovno shvatanje preduzeća kao organizacionog sistema specijalizovanog isključivo za ostvarivanje ekonomskih ciljeva - zadovoljavanje potreba tržišta, a time i uvećavanje vrednosti uloženog kapitala, odnosno sticanje profita.

Funkcionisanje preduzeća kao osnovnog privrednog subjekta uslovljeno je stvaranjem klime u njegovom neposrednom okruženju, kao i uspostavljanjem odgovarajuće organizacione strukture ovih poslovnih sistema, uključivši i adekvatnu upravljačku nadležnost i odgovornost. To podrazumeva određene promene i u vlasničkoj strukturi, kako bi se profesionalnim menadžerima moglo poveriti vođenje preduzeća u ime, i za račun, poznatog titulara svojine.

Zašto je neophodno izvršiti organizaciono-upravljačke, kao i druge vidove restrukturisanja naših

preduzeća? Odgovor je u činjenici da se ukupna privedna kretanja odvijaju u preduzeću, ili u vezi sa preduzećem, bilo da se radi o proizvodnji, izvozu, sticanju neto produkta ili nacionalnog dohotka, pa i o trgovinskim i platnim bilansima zemlje. Uspostavljanje tržišnih kriterijuma privređivanja započinje od preduzeća, koja svoje privredne aktivnosti zasnivaju na preduzimanju poslovnih aranžmana pomoću novca i radi oplođavanja uloženog kapitala. Zato je neophodno omogućiti slobodnu inicijativu preduzeća, čija se uspešnost potvrđuje na tržištu kao objektivnom regulatoru privrednih tokova. To podrazumeva i odgovarajuću organizovanost makroekonomskog sistema, koji zajedno sa tržištem, čini odgovarajući ambijent za delovanje preduzeća.

Restrukturisanje preduzeća nije proces koji je jednom zauvek završen, što važi i za ukupni proces tranzicije privrede. Naime, u skladu sa ukupnim kretanjima u svetskom ekonomskom poretku, neophodno je neprekidno usavršavati organizacionu i upravljačku strukturu i naših preduzeća, kao i državno ustrojstvo u celini.

Navedene promene uslovljene su kako razvojem tehnike i tehnologije, tako i promenama drugih okolnosti koje nastaju u društvenom okruženju. U tom smislu, i preduzeća razvijenih zemalja, kao i one same, odnosno odgovarajući organi, prolaze kroz proces tranzicije upravljačkog sistema. Taj proces obuhvata i aktivnosti funkcionisanja Evropske unije, kao i njeno transformisanje u buduće Sjedinjene države Evrope, ali i uspostavljanje sistema ISO 9000 kao načina regulisanja kvaliteta proizvoda prema meri sve prefinjenijih zahteva potrošača u razvijenoj privrednoj strukturi. Ovim procesom obuhvaćena su i nastojanja u pravcu usavršavanja upravljačkog sistema prema kriterijumima političkog, ekonomskog i socijalnog oslobađanja čoveka.

27

Jedan od bitnih uslova organizacionog restrukturisanja naših preduzeća jeste i ubrzano cirkulisanje vrednosti u procesu reprodukcije. U tom smislu, neophodno je ostvariti što veći koeficijent obrta, kako bi se postiglo što racionalnije korišćenje kapitala kao jednog od bitnih resursa. To posebno dolazi do izražaja u sadašnjem momentu razvoja naših preduzeća, jer se zbog nestašice kapitala teško pokreću raspoloživi proizvodni kapaciteti. Neophodno je ukazati i na veoma čvrstu korelacionu uslovljenost ekonomske razvijenosti pojedinih zemalja izražene visinom nacionalnog dohotka po stanovniku i broja obrta kapitala u toku jedne godine. Ovakav pristup upravljanju tokovima kapitala može posebno potvrditi primer japanske organizacije proizvodnje po kanban-sistemu koji se primenjuje u poslednje vreme.

U prilog neophodnosti organizacionog i upravljačkog restrukturisanja jugoslovenskih preduzcća prema primerima u privredno razvijenim zemljama mogla bi se navesti mnoga rešenja.

Prateći oblici upravljačkog restrukturisanja preduzeća Proces upravljačkog restrukturisanja našeg preduzeća pored prethodno navedenih osnovnih

oblika, mogao bi se odvijati i u nekoliko pratećih oblika, koji bi se sastojali u specifičnim rešenjima za pojedine vrste preduzeća. Ova rešenja primenjivala bi se selektivno, u skladu sa postojećim prilikama u pojedinim preduzećima, kao i prema ciljevima njihovog strateškog razvoja. To bi. zavisilo od veličine, organizacione strukture, tržišne pozicije, finansijske snage i drugih performansi datog preduzeća.

Prateći oblici upravljačkog restrukturisanja naših preduzeća mogli bi se sprovoditi ovim aktivnostima: 1) razmena paketa akcija između dva i više zainteresovanih preduzeća; 2) preuzimanje uspešnih preduzeća na određeno vreme; 3) davanje u zakup pravnim i fizičkim licima pojedinih delova opreme ili celih pogona; 4) izdavanje na korišćenje opreme ili pogona trećim licima uz oročenu otplatu; 5) prodaja manjih i srednjih neuspešnih preduzeća menadžmentu i radnicima, uz višegodišnji kredit, i

slično.

1)Razmena paketa akcija između dva i više zainteresovanih preduzeća, posebno onih koja su povezana reprodukcionim lancem, je veoma često praksa u Japanu. Time se obezbeđuje davanje određenih prednosti u međusobnim isporukama i doprinosi kvalitetu upravljanja poslovanjem povezanih preduzeća.

Ovakva mogućnost data je Zakonom o preduzećima, što bi trebalo uvesti i u praksu. To se posebno preporučuje u velikim i složenim poslovnim sistemima koji su konstituisani u vidu čistog ili mešovitog holdinga.

2)Preuzimanje menadžmenta uspešnih preduzeća jeste oblik upravljačkog restrukturisanja kojim

se omogućuje iskorišćenje proverenog znanja i iskustva menadžera u procesu ozdravljenja i postizanja većeg stepena efikasnosti neuspešnih privrednih subjekata. Na ovaj način primenjuju se, u svetu razvi- jene privrede, poznati metodi korišćenja uspešnih menadžerskih ekipa u cilju oporavka poslovno posrnulih preduzeća. Takav način preuzimanja menadžera uspešnih preduzeća podrazumeva odgovarajuće visoke zarade, premije, bonuse i druge prinadležnosti za povoljne rezultate koje preuzeti menadžment postigne.

3)Davanje u zakup pravnim i fizičkim licima pojedinih delova opreme ili celih pogona

podrazumeva omogućavanje korišćenja prednosti internog preduzetništva kroz odgovornost zakupaca za poslovanje zakupljenim sredstvima, kao i njihovu nadležnost u odlučivanju o programima poslovanja. Ovakvim oblikom upravljačkog restrukturisanja doprinosi se boljem iskorišćenju sredstava koja su, često, ostala izvan funkcije u poslovno neuspešnim preduzećima, ili su, eventualno, imala sporadičnu primenu u takvim preduzećima.

28

4)Izdavanje na korišćenje opreme i celih pogona uz oročenu otplatu predstavlja oblik upravljačkog restrukturisanja kojim se pojedina preduzeća debalansiraju nepotrebnih ili neracionalno korišćenih sredstava, uz pribavljanje izvesnog iznosa svežeg kapitala neophodnog za oživljavanje svoje osnovne delatnosti. Na taj način se omogućuje otklanjanje investicionih promašaja koji su se ispoljavali u nabavci što većeg obima opreme iz jeftinih kredita, ne pitajući se da li će biti moguće njeno racionalno korišćenje. Ovaj oblik upravljačkog restrukturisanja podrazumeva preispitivanje poslovne politike datih preduzeća o tome da li proizvoditi ili nabavljati određene komponente, u skladu sa kriterijumima efikasnosti i efektivnosti.

5)Prodaja manjih i srednjih preduzeća koja neuspešno posluju njihovom menadžmentu i radnicima, uz višegodišnju otplatu predstavlja oblik upravljačkog restrukturisanja kojim se vrši postepena privatizacija. Pri tome, sredstva preduzeća dobijaju titulara svojine, uz tržišnu naknadu, sa preduzetničkim ponašanjem u procesu upravljanja. Ovakav oblik upravljačkog restruktutisanja moguće je sprovoditi posebno u trgovini na malo, ugostiteljstvu i turizmu, ali i u nekim proizvodnim delatnostima za čiji otkup su zainteresovani menadžeri i radnici preduzeća.

Navedeni i slični oblici upravljačkog restrukturisanja poznati su u praksi razvijenih zemalja tržišne privrede.a primenjuju se i u privredi zemalja srednje i istočne Evrope u kojima se odvija proces tranzicije.

Institucionalne pretpostavke restrukturisanja preduzeća Za sprovođenje svih navedenih oblika upravljačkog restrukturisanja naših preduzeća neophodno

je, pored već stvorenih, stvarati nove institucionalne pretpostavke, i afirmisati postojeća zakonska rešenja koja dozvoljavaju neke od navedenih oblika upravljačkog restrukturisanja.

Konstituisanje sistema tržišne privrede i formiranje tržišno orijentisanog preduzeća predstavljaju dva bitna aksioma procesa tranzicije. To podrazumeva, na makroekonomskom nivou izgradnju poslovnog ambijenta primerenog razvijenim trzišnim privredama, a na mikroekonomskom nivou niz struktumih promena preduzeća, usmerenih ka unapređenju efikasnosti poslovanja i prilagođavanju zahtevima tržišta.

Strukturne promene unutar preduzeća zasnivaju se globalno posmatrano, na internoj orijentaciji (ka poboljšanju efikasnosti) i eksternoj orijentaciji (baziranoj na razvoju efikasnosti).

I dok su procesi vlasničkog, upravljačkog, organizacionog ili finansijskog restrukturisanja uglavnom, usmereni ka internom unapređenju efikasnosti, dotle su procesi koji se odvijaju u sklopu tržišnog restrukturisanja, a koji obuhvataju i programsko restrukturisanje, pretežno eksterno orijentisani u pravcu unapređenja efikasnosti poslovanja.

29

OBLICI ORGANIZOVANJA PREDUZEĆA

Krajem 90-ih godina prošlog veka dolazi do značajnih suštinskih promena u privredi naše zemlje, jer se uvode nove forme vlasništva u preduzećima. Pored društvenih, državnih i javnih preduzeća pojavljuju se različite forme akcionarskih ili deoničarskih društava. U novim uslovima privređivanja, sa novim oblicima vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, uvode se takođe i novi vidovi rukovođenja i upravljanja definisani u novoj poslovnoj filozofiji preko akcionarstva, preduzetništva i menadžment sistema, čiji je osnovni cilj stvaranje profita (Radović, Furundžić, 1997).

Donošenjem novog saveznog Zakona o preduzećima u toku 1996. godine, ovim formama poslovnog odlučivanja pripada centralno mesto u upravljanju i rukovođenju firmama, kao što je slučaj i u ostalim tržišnim ekonomijama. Ovim zakonom stvoreni su osnovni preduslovi da se izvrši vlasnička transformacija naše privrede u nove forme organizovanja.

Sve forme i modaliteti organizovanja privrednih subjekata - predu- zeća u našem privrednom sistemu u osnovi treba da počivaju na tri os- novna postulata poslovne filozofije tržišne privrede, a to su:

• akcionarstvo (deoničarstvo),

• preduzetništvo,

• menadžerstvo.

Akcionarstvo

U naš privredni sistem uvode se sve vrste akcionarskog (deoničarskog) vlasništva, poslovanja, organizovanja i upravljanja. Akcionarsko društvo (A.D.) je oblik preduzeća koje nastaje ulozima većeg broja akcionara koji su suvlasnici i poseduju posebne hartije od vrednosti (akcije). Nastaju u kapitalizmu (pominje se prva engleska Istočno-indijska kompanija 1600. godine) i razvijaju se, naročito, u vreme sve veće koncentracije novčanog kapitala. A.D. je organizacioni oblik krupnog kapitala.

Formira se spajanjem mnogih pojedinačnih kapitala u jedan akcijski kapital na osnovu uloga koji daje suvlasnik (akcionar) kupovinom određenog broja akcija. Veličina kapitala (deonice) je određena i podeljena na akcije (deonice) koje kupuju i poseduju pojedinci ili firme, a u novije vreme i država postaje značajan akcionar, zatim stanovništvo, sitne štediše, pa i imućniji slojevi radnika. Znači, akcionari mogu biti individualna i pravna lica, među kojima su najvažnija preduzeća, banke i država. Oni stiču pravo da učestvuju u raspodeli profita, a potencijalno i u upravljanju društvom, ali ne stiču mogućnost neposrednog posedovanja sredstava za proizvodnju, vlasništva na kapital, ni garancije direktnog učešća u upravljanju poslovima preduzeća.

■ Iskustva iz rada i razvoja A.D. pokazuju da imaju prednosti u odnosu na pojedinačna preduzeća sredstava za proizvodnju i radne snage (crna i obojena metalurgija, proizvodnja i prerada nafte, uglja, elektroenergija, saobraćaj i sl.),

■ ono je sposobno da ubrzano povećava obim proizvodnje primenom nove tehnike i tehnologije, pošto nije ograničeno akumulacionom moći pojedinačnog akcionara,

■ ima prednost pri dobijanju bankarskih kredita, pošto je plasman sigurniji, mogućnosti vraćanja kredita veće. Akcionarska društva koja raspolažu znatnim kapitalom, mogu da izgrađuju krupne privatne objekte i organizuju velika preduzeća, primenjuju modernu tehniku, značajno povećavaju produktivnost rada i rentabilnost poslovanja. Ona najbrže vode povećanju obima proizvodnje i prometa roba, kao i centralizaciji i monopolizaciji kapitala.

30

U zemljama bivše Jugoslovije, pre drugog svetskog rata, takođe su bila razvijena akcionarska društva. U Srbiji je i posle prvog svetskog rata bilo više oblika akcionarskih društava. Ona su bila i zakonski regulisana. Akcionarskim društvom je smatrano ono koje je osnovano s glavnicom unapred određenom i koje je podeljeno na delove jednake vrednosti - akcije, i u kome učesnici sudeluju i odgovaraju samo svojim ulozima. Deoničarska društva su veoma pogodna za plasman stranog kapitala, jer pružaju mogućnost pribavljanja najkvalitetnijih finansijskih sredstava ili tehnologije za potrebe savremene proizvodnje i robnog prometa, ali bez povećanja zaduženosti prema inostranstvu. Iskustva pokazuju prednosti stranih ulaganja u odnosu na finansijske kredite, prodaju opreme na kredit, prodaju licenci uz paušalnu realnu naknadu i druge oblike klasične kupovine. Zakonskom regulativom, preko Zakona o stranim ulaganjima, podstiču se strana ulaganja, odnosno stvoreni su institucionalni okviri za plasman stranog kapitala u našu privredu. Ali zakonska regulativa je samo jedan od više preduslova koje treba ostvariti da bi se strani kapital mogao plasirati u naš privredni sistem.

Preduzetništvo

U tržišnoj ekonomiji preduzetništvo označava potrebu i delatnost stalnih inovacija, ulaganja i kombinovanja proizvodnih faktora koji imaju izgleda da donose profit, sa rizikom težnje ka rastu i razvoju. Neprekidni polet preduzetništva u najrazvijenijim zemljama dao je povoda da se čitavi sistemi nazivaju preduzetničkom ekonomijom, ekonomijom preduzetnika. Preduzetniku se pridaju osobine ljudi koji su stvaraoci i inovatori, koji gledaju unapred, koji nose rizik u investiranju i poslovanju, koji osnivaju preduzeća, istovremeno su i vlasnici i investitori i upravljači.

U definisanju preduzetništva nabrajaju se:

• upravljanje,

• kontrola,

• poslovna odgovornost,

• rizik,

• inovatorstvo,

• stvaranje tržišnih mogućnosti,

• osnivanje malih preduzeća itd.

Ideju preduzetništva prvi je razvio Rišar Kantijon sredinom 18. veka u svom spisu o prirodi trgovine, gde preduzetništvo povezuje s kapitalom, neizvesnošću i rizikom, dok je preduzetnik onaj koji kupuje po određenoj ceni, a prodaje po slobodnoj, neodređenoj ceni. Dzon Stjuart Mil preduzetniku pripisuje poslove upravljanja, kontrole, poslovne odgovornosti i rizika u preduzeću. Za Žan Baptista Seja preduzetnička funkcija je kombinacija različitih proizvodnih faktora u preduzeću. Začetnik modernog shvatanja preduzetništva, Jozef Šumpeter osnovnu odliku nalazi u inovatorstvu, pošto je preduzetnik čovek novih ideja, proizvoda i usluga, tvorac novih proizvodnih modela i tehnologija, istraživač novih tržišta, novih oblika ponude, novih formi organizacije i upravljanja. Prema l.M. Kircneru, ono je način traženja tržišnih mogućnosti, prilagođavanje tržištu, dok G.Gilder tvrdi suprotno, da preduzetnik nije prosto oruđe tržišnih sila, nego ih prilagođava sopstvenim potrebama. Dt V. Karland preduzetnika određuje kao pojedinca koji osniva i vodi preduzeće radi maksimiranja profita i razvoja firme (inovatorstvo, strateško planiranje, reinvestiranje itd.). Nabrajaju se brojna određenja predu- zetništva, koja su zadržana u već spomenutim shvatanjima, ali dodaju i raščlanjuju moguće kombinacije. Tako se preduzetništvu pridaje osnivanje preduzeća i funkcija vlasnika kapitala, iako preduzetnik ne mora istovremeno biti i vlasnik; smozapošljavanje i započinjanje vlastitog biznisa, nastajanje i razvoj malih preduzeća, proces pretvaranja invencija (pronalazaka, izuma) u inovacije, spoj između individualne kreativnosti i tehnološke promene, preuzimanje poslovnog rizika. Preduzetništvo takođe obuhvata maksimiziranje mogućnosti, načine za premošćavanje jaza između znanja, ideja i tržišta,

31

pretvaranje vizija pojedinaca i grupa u stvarnost, poslovno ponašanje ljudi izuzetnih sposobnosti, vizionarska aktivnost, specifično zanimanje, oblik menadžerstva itd. Preduzetnik tako postaje: vlasnik kapitala, osnivač preduzeća, mali privrednik, nosilac rizika, vizionar, izuzetan pojedinac, inovator, menadžer itd.

Najčešće se smatra da su za preduzetništvo najpogodnija mala, pa i srednje velika preduzeća. U njima, naime, mogu da se svestrano ispolje sva preduzetnička svojstva ljudi, koji su spremni na rizik, na neizvesnost i korišćenje svih okolnosti na inovacije, poslovne poduhvate i očekivanu dobit. Preduzetnik može biti vlasnik firme, ali i spretan pojedinac koji koristi pozajmljeni kapital za nove poslove.

Mala preduzeća u najrazvijenijim zemljama čine pretežnu strukturu privrede (po Džonu Nejsbitu, u SAD od 11 miliona preduzeća, mala čine 10,8 miliona, u Italiji 70%, slično je i u Japanu, zapošljavaju 60-70% ljudi) ona su prilagodljivija i inventivnija (proizvode 24 puta više inovacija po dolaru uloženom u istraživanje od velikih firmi). No, i za velika preduzeća preduzetništvo je bitno, pa se i ona uključuju u sve preduzetničke poduhvate i inovacije. Privatna svojina i tržište su institucije koje su prirodne za preduzetničko ponašanje: privatna svojina omogućuje pravo na sticanje dobiti, a tržište slobodu sklapanja poslova i dobijanje neophodnih informacija. Na iskustvima kapitalističkih privreda u kojima je preduzetništvo najčešće na privatnom vlasništvu, ali je u tržišnim privredama zastupljeno i u javnim preduzećima i u drugim sferama života, tvrdi se da je bitno liderstvo, a ne vlasništvo.

Zajedničko za savremeno preduzetništvo je: brzo proizvodno i tržišno prilagođavanje i efikasnost privređivanja, novo povezivanje finansijskog kapitala i preduzeća i nove odnose između menadžmenta, svojinskih prava i preduzetništva. U kombinovanju faktora proizvodnje, usmeravanje u konkretna zaposlenja, kao suštine preduzetništva, obuhvata odluke o izboru proizvoda, tj. proizvodne grane, njegove specifikacije, proizvodne tehnologije, veličine i lokacije preduzeća, izvora i strukture finansiranja i načina upravljanja. Preduzetnik predviđa razvoj tražnje i razvoj tehnologije. Preduzetništvo svakako uključuje rizik, ali njegova glavna funkcija je uvođenje nove tehnologije, odnosno stalno inoviranje, pa je preduzetnik i sam inovator, pronalazač. Čak i kada novu tehnologiju nabavlja od inovatora, on je stimulator i usmerivač tehnologije i njen ekonomski evaluator. U najra- zvijenijim zemljama uglavnom su se odvijali uporedni procesi preduzetništva i pronalazaštva.

U tržišnim ekonomijama nad svakim menadžerom i preduzetnikom deluje istovremeno i kontinuirano pet kontrolnih mehanizama:

• trzište na kome se mora dokazati racionalnost poslovanja; vlasnik sredstava koji traži da se njegov uloženi kapital maksimalno oplodi;

• banka koja prati i traži povraćaj svojih kreditnih plasmana; radnik i njegov sindikat koji traži tržišne plate i

• država koja delom živi od tog preduzeća i zakonski regulativno organizuje čitav privredni mehanizam svoje ekonomije.

32

Menadžerstvo

U svakoj tržišnoj ekonomiji i preduzetničkom obliku privredivanja menadžeri su neposredno odgovorni za organizaciju proizvodnje i za sprovođenje poslovne politike. Preduzetnici i menadžeri su usmereni na osnovni cilj: povećanje dobiti preduzeća, ali svako ima svoje posebne funkcije. Međutim, ne retko se poistovećuju menadžeri i preduzetnici, ili se menadžerstvom obuhvata i preduzetništvo.

Pojam menadžerstva se izvodi iz engleskog menager: tehnički upravnik, direktor, poslovođa, koja potiče od italijanskog manegg(iare): rukovati, dresirati, a izvedena je od latinskog manus: ruka. Kompleksnost menadžerske funkcije je u značenjima: upravljanja, usmeravanja, planiranja, izvršavanja, kontrole, integrisanja, koordinacije, motivacije itd.

Menadžer se smatra stručnim nosiocem funkcija rukovođenja tehničko- tehnološkim procesima, koordiniranja, organizovanja i upravljanja privrednim poslovima u preduzećima.

Menadžerstvo označava: a) sistem rukovođenja privredom u kome vlasnika - preduzetnika sve više zamenjuje iznajmljeni organizator i nadzornik procesa proizvodnje ili druge privredne delatnosti, b) organizovanje javnih manifestacija, pozorišnih i muzičkih priredaba, izdavačkih poduhvata i sl. koje obavljaju profesionalni posrednici i organizatori i koji se pretvaraju u upravljače celim procesom, c) stvaranje opšteg sistema u kome iznajmljeni stručnjaci vode poslove u mnogim delatnostima za koje su eksperti.

U razgraničavanju preduzetništva i menadžerstva navode se mišljenja: a) da su potpuno različiti koncepti, koji se čak međusobno isključuju, b) da je preduzetništvo jedno od rukovodnih uloga, c) da je preduzetnik "menadžer novog znanja", d) da je u rukovodnim ulogama bitna preduzetnička uloga koja menadžera definiše kao "inicijatora i dizajnera" mnogih kontrolisanih promena u organizaciji, e) preduzetničko ponašanje i rukovođenje se profiliše kroz "menadžera promotera" i "menadžera zastupnika". Osnova svih promena u preduzetničkoj ekonomiji američkog društva nalazi se u "socijalnoj tehnologiji zvanoj menadžment" zapravo u "preduzetničkom menadžmentu".

Preduzetništvo se zapravo analizira kao oblik ponašanja i sistem menadžmenta. Naravno, menadžment se ne prevodi i ne izjednačava sa pojmom rukovođenja, pošto sadrži i filozofiju upravljanja. Po Isaku Adižesu (1994), menadžment je društveni, sistemski, i svrhovit proces koji je dominantna snaga svake organizacije. Menadžment je zapravo proces planiranja i odlučivanja, organizovanja, rukovođenja i kontrole ljudskih, finansijskih, fizičkih i informacionih resursa organizacije, radi, ostvarenja njenih ciljeva na efikasan način

Smatra se da se veština menadžmenta javlja još pre dve hiljade godina, pošto su npr. stari Egipćani pri izgradnji velikih piramida primenjivali funkcije menadžmenta (planiranje, organizacija i kontrola), da je Aleksandar Makedonski imao posebnu organizaciju za vojne kampanje, da se u Rimskom Carstvu razvila organizaciona struktura koja je uveliko olakšala komunikaciju i kontrolu, mada je bila državna služba. Još 400 godina pre nove ere Sokrat je zagovarao koncepte i praksu menadžmenta, dok je Platon opisao specijalizaciju rada. No, pravi menadžment se začinje i razvija u kapitalizmu tek u 20. veku, kad se i naučno izučava, naročito u toku drugog svetskog rata, kada se u američkoj ratnoj proizvodnji posebno iskazuje menadžerska veština. Sprovođenjem Maršalovog plana pomoći Evropi nakon rata stvorila je od menadžmenta poseban hit, a Japanci su ga koristili za osnovnu snagu u obnovi svoje privrede. Era menadžmenta nastaje u razdoblju 1920 - 1970. godine masovnom i velikoserijskom proizvodnjom, razvojem industrije, saradnjom kompanija i vlada. Javlja se potreba za novim znanjima posebno u oblasti produktivnosti, organizacionog dizajna, strukture kompanija i upravljanja kadrovima.

Prava mogućnost za nastajanje menadžmenta je upravo u vremenu kada se razdvaja vlaništvo od neposrednog organizovanja i upravljanja proizvodnjom, koje preuzimaju sposobni stručnjaci. Razvojem akcionarskih preduzeća, trustova i sve većom državnom intervencijom u privredi traži se "čovek

33

organizacije", koji će efikasno obavljati poslove u interesu kompanije. Ushićen menadžerstvom u akciji Dž. Burnham je proglasio "menadžersku revoluciju" i najavio menadžersko društvo, u kome upravlja nova menadžerska klasa. U savremenim, tzv. post- industrijskim društvima menadžment, takođe, ima veliku ulogu u primeni tzv. informatičkih tehnologija i obezbeđivanju profita.

U određivanju pojma menadžmenta sadržane su osnovne funkcije koje on ima u proizvodnji. Određeni autori njime obuhvataju celokupnu delatnost u preduzećima: proizvođača, upravitelja (administratora), preduzetnika i integratora. U funkciji proizvođača od menadžera se očekuje da postigne rezultate ili da proizvede usluge jednake ili bolje od konkurencije, za šta mu je potrebno znanje marketinga, inženjerstva, računovodstva, prava itd. te važnu sposobnost da vidi kada su dosegnuti krajnji ciljevi. U ulozi upravitelja (administratora) menadžeri planiraju, koordiniraju i kontrolišu sprovođenje. Preduzetnici i menadžeri u promenljivoj okolini moraju prosuđivati i biti sposobni da menjaju ciljeve i sisteme pomoću kojih se oni ostvaruju. Oni su ujedno preduzetnici organizacije, sa sopstvenim planom akcije, samopokretači, dovoljno kreativni da mogu prepoznati novi tok akcije i biti voljni da reskiraju. U integracionoj ulozi menadžeri prerastaju u grupno preduzetništvo, u kome rizik pojedinca postaje rizik grupe, ciljevi pojedinca se usklađuju s ciljevima grupe.

U jednoj ličnosti nije moguće, sem izuzetaka, skupiti sve vrline integratora. Mogu se posedovati u nejednakom obimu određene sposobnosti koje su dovoljne za pojedine poslove, ali nisu potpune i prikladne svim zahtevima dobrog menadžmenta. Radi se zapravo o menadžerskom timu, koji deluje zajedno i skladno. U svakom menadžerskom timu se, ipak, nastoji da se okupe i deluju dobri menadžeri. Menadžment je multidisciplinarna veština. Za efikasan menadžment se podrazumeva jasna podela rada, kompetentnost u donošenju odluka, stručnost i autoritet rukovodioca, kvalitetne informacije, odgovarajuća komunikacija između subjekata i koordinacija aktivnosti.

Grupa američkih biznismena, uspešnih menadžera i predavača skupila je svoja iskustva i viđenja u knjizi "Menadžment u akciji". Za njih je menadžerstvo veština, a ne nauka. Usmerili su se na veštine menadžmenta kojima se postiže osnovni cilj preduzeća na tržištu - profit. Napravili su skicu, tzv. Točak menacLžmenta kojim su obuhvatili sve što je bitno da bi svaka kompanija bila konkuretna i profitabilna na tržištu (slika 1). Tržište je opšti okvir i prema njemu je usmerena celokupna delatnost kompanije i menadžmenta.

Profit se shvata u smeru kontinuiteta i rasta firme, sigurnosti za zaposlene i za akcionare, sposobnosti za istraživanje i razvoj, te mogućnosti za uvećanje društvenog bogatstva. Stvaranje profita je zadatak svakog menadžera, koji shvata svoju obavezu. Svaka kompanija, da bi dobro poslovala, utvrđuje svoj poslovni cilj, u okviru koga donosi sve svoje ključne odluke, načine za povećanje produktivnosti rada i odgovornost prema javnosti sa kojom komunicira. Produktivnost rada se postiže kroz pravilna ulaganja: poslovno razmišljanje, kapitalne investicije, menadžment i rad. Menadžeri posebno doprinose motivisanju osoblja za obavljanje svog posla, jednih za druge i za kompaniju.

U organizacione veštine menadžera ubrajaju se: liderstvo, planiranje, motivacija i donošenje odluka. Kvaliteti lidera su: a) da vode primerom, savetuju menadžere da radni moral nije jedino marljivost, nego obuhvata i odnos prema kompaniji, potrošačima, radnicima, te ukupno delovanje da se pomogne kompaniji da pobedi na tržištu, b) da budu poslovni, da govore istinu, da priznaju greške i svoje neznanje, da biraju dobre saradnike, da drže do obećanja. U poželjnom stilu liderstva je demokratsko - participativni, a ne naredbodavni autokratsko - demokratski, niti laisser- fire (sve može) stil rukovođenja.

Planiranje, koje nije strateška i operativna, kratkoročna funkcija, polazi od utvrđivanja ciljeva do kreiranja godišnjih poslovnih ciljeva. Planiranje je proces u kojem se donose i sprovode poslovi: cilj, plan i zadaci, iz kojih se razvijaju akcioni planovi organizacionih jedinica, koje integriše glavni menadžment kompanije u celini. Posebno se daju saveti kako da se utvrđuju zadaci koji moraju biti: konkretni, merljivi, ostvarljivi, realni i pravovremeni.

Organizaciona struktura je sredstvo za "vođenje firme". Organizacija je stvorena da: a) izvrši zadatak kompanije, b) isporuči proizvod ili uslugu na tržište, c) povećava produktivnost, d) rasporedi odgovornost i autoritet, e) svede na najmanju meru konfuziju i sukob između poslovnih funkcija,

34

f) olakša komunikaciju između raznih organizacionih jedinica u kompaniji, i g) pomogne kompaniji da ostvari profit. Posebno se razrađuje planiranje novih kadrova i organizaciona šema izvršnih rukovodilaca, prema kojoj se omogućuje dobro funkcionisanje.

Uloga menadžera u mnogome zavisi od komunikacija, a biznis zavisi od uzajamnog razumevanja. Komunikacija se shvata kao dvosmerni tok informacija, sa svrhom da informiše, da usmerava i zahteva, na usmeni i pismeni način. Motivacija se kompleksno obuhvata, ali se menadžeri podučavaju da budu praktični, zdravo razumski u podsticanju ljudi na uspeh kompanije. Motivisan radnik je, kažu, najbolji radnik. Tim koji pobeđuje sastoji se od individualnih pobednika. A kompanije koje pobeđuju sastoje se od motivisanih ljudi. Zato zdrav razum nalaže svakom rukovodiocu da na potrebe ljudi uzvraćaju odgovarajućim podsticajima: žele da znaju šta se očekuje od njih, da nešto postignu, da budu primećeni, da vezuju, da budu poštovani, da im je stalo do nečega.

Donošenje odluka je zadatak menadžmenta. Razlikuju se participativne, intuitivne, analitičke i druge odluke. Prave odluke su one za koje svi tvrde da su ih sami doneli.

Menadžment veština je i politika. Iako većina menadžera tvrdi sa se ne bavi politikom, činjenica je da će uvek biti politike tamo gde se sastanu dva ili više menadžera. Politika je pragmatična, a političari kompanije brinu da se posao obavi. Osnovna pravila igre kada se raspravlja o politici kompanije su u stavu da su kolege konkurenti, da se bude fer u ponašanju, da se upoznaju igrači, da se zna u šta se ulaže, da se ima sponzor, pokrovitelj za napredovanje, da se bude privržen poslu, da se poseduje staloženost, naravno i inteligencija. Svaki igrač koristi i tehnike: da se usredsredi na cilj kompanije, da bude iskren, da ne dozvoli iznenađenje, da formira strateške saveze, da dobro koristi vreme drugih, da uradi više nego što se traži od igrača, da bude u pravu.

Upravljanje informatikom je takođe organizaciona veština. Informacija je moć koja omogućuje menadžeru da lakše donosi odluke, da ubedljivo predstavlja odluke šefu, kolegama i radnicima, da povećava produktivnost, da uspešno kontroliše događaje. Dobri menadžeri znaju više o oblastima za koje su odgovorni nego bilo ko drugi. Oni znaju da selektuju i filtriraju bitne od nebitnih podataka i da ih umešno koriste.

Upravljanje proizvodom je veština, koja će imati sve veću ulogu. Menadžer proizvoda brine i nalazi rešenja za: planiranje, rentabilnost, zakonodavstvo, regulaciju, statistiku, konkurenciju, obuku, propagandu, kvalitet usluga, softver/hardver, unapređenje proizvodnje i kadrove. Uspešni menadžer proizvoda mora biti: komunikativan, sarađivati sa ljudima i biti prijatan, analitičar, vizionar u svojoj užoj struci, politički uspešan u kompaniji, pregovarač, iskusan u upravljanju proizvodom ili uslugom.

Svaka kompanija ima resurse koje koristi: ljude, sisteme distribucije, kapital itd. Kaže se da je jedna od konvencija biznisa da klasifikuje ljude kao resurs. Posao menadžera je da uspešno zapoljšava Ijude, što postiže spajanjem osnovnih parova: a) zadatak sa veštinom radnika, a da nadzornici koji stoje između menadžera i radnika svakom radniku dodeljuju posao koji odgovara njegovim sposobnostima, b) obuke sa potrebom, pri čemu se svako obučava za izvršavanje radnih zadataka prema potrebama kompanije, c) rezultata sa nagradom, d) želja sa prilikom, tj oni koji žele da rade više da dobiju priliku za odgovorniji posao.

Sistemi distribucije dostavljaju proizvod ili uslugu do potrošača. Dostupnost znači da proizvod ili usluga dospeju do potrošača lakše nego konkurentski. Sistem distribucije treba da bude efikasan, po mogućnosti sa manjim troškovima.

U resurse o kojima brinu menadžeri ubrajaju se i kapital, stručnjaci (advokati, računovođe, za odnose sa javnošću itd.), koji su sredstvo za ostvarenje cilja, operativni sistemi, infrastruktura, materijal, oprema koja treba da bude funkcionalna i kvalitetna. Tako se dovršava "Točak menadžmenta", čija slika sugeriše ravnotežu, kretanje i pravac.

Organizaciona struktura menadžmenta se zamišlja u obliku peščanog sata u čijoj sredini su najviši rukovodioci, iznad njih su akcionari, veće direktora, izvršini odbor i širok krug spoljnih entiteta, poput savetnika, regulatora, konkurenata, dobavljača, klijenata, pomagača i posebnih interesnih grupa (slika 2).

35

Tri osnovna dela organizacione strukture menadžmenta su:

Vrhovni menadžment zauzima glavno mesto u organizaciji a sastavljen je od menadžera najvišeg ranga: predsednika odnosno CEO (Cief Executive Officer - generalni direktor kompanije), njegovih zamenika i pomoćnika, direktora i savetnika, koji se potpuno posvećuju menadžmentu. Oni su na vrhu hijerarhijske lestvice, kontaktiraju sa državnim organima, održavaju poslovne veze sa bankama, krupnim dobavljačima i značajnim kupcima, odnosno glavnim komitentima.

Uporedo sa njima, kao sastavni deo, postoji i odbor direktora, odnosno izvršni odbor, u kome su svi glavni menadžeri, formalno imenovani od akcionara, predloženi od vrhovnog menadžmenta. Oni su eksperti uže struke (naučnici, inženjeri, pravnici, ekonomisti), visoko su plaćeni i odgovorni, učestvuju u odlučivanju. Odbor direktora utvrđuje ciljeve i strategiju poslovanja preduzeća. Naravno, predsednik kompanije je najvažnija i najuticajnija ličnost u kreiranju cilja i strategije preduzeća, pa i najodgovorniji za sprovođenje strategije. Izvršini odbor, pak neposredno brine o ostvarivanju cilja i sprovođenju strategije i plana poslovanja, koji o tome redovno obaveštava predsednika kompanije. Glavni menadžeri imaju velika ovlašćenja, poseban status i položaj.

Srednji menadžment se sastoji od direktora sektora, odeljenja i sl. U njemu se do detalja razrađuju odluke i primenjuju u proizvodnim i uslužnim organizacionim jedinicama, u istraživačkim službama itd. "Srednji" menadžeri su odgovorni za sprovođenje politike i plana koje su doneli glavni menadžeri, kontrolišu niže operativne menadžere.

Niži operativni menadžeri koordiniraju i nadziru aktivnost neposrednih izvršilaca radnih zadataka. Menadžeri su najčešće angažovani u marketingu, finansijama, informatici, proizvodnji, istraživanju i razvoju, kadrovskim i administrativnim poslovima.

Slika 1. Točak menadžmenta Slika 2. Slika peščanog sata

36