ЕКОНОМСКИ РАСТИ МЕТОДИ

ЕКОНОМСКОГ РАСТАСЕМИНАРСКИ РАД

М А Ј 2002. године

С А Д Р Ж А Ј

1. Појам и теорија економског раста2. Економски раст и акумулација капитала3. Економски раст у условима опште стабилности цена4. Анализа некласичног модела економског раста5. Технолошке промене и економски раст6. Tрендови и извори економског раста7. Економија понуде8. Да ли је могућ економски раст у нашој земљи у условима

стабилности општег нивоа цена ?9. Глобалан преглед економског развоја Југославије10. Инфлација, стабилизација и економски раст у земљама у

транзицији11. Литература

2 .

1. Појам и теорија економског раста

1.1.Економски раст

апредне светске привреде, из године у годину акумулирају значајне величине софистициране капиталне опреме, померају границе технолошких знања и достигнућа и повећавају свој GNP (бруто национални доходак) по глави

становника. Све земље света усресређују се на што већи економски раст са економске и политичке тачке гледишта. Сваки председнички кандидат у својој предизборној кампањи се залаже за економски раст, јер је то дугорочно најзначајнији чинилац економског успеха земље. Отуд и питањe; шта је то економски раст?

НЕкономски раст представља експанзију потенцијалног GNP-а неке земље. Економски раст представља ширење границе производних могућности ( PPF-production possibility frontier). Чим нација бележи економски раст, граница производних могућности се помера према вани. Треба знати да економски раст није само апстрактна категорија, већ је то и врло битна категорија са аспекта грађана, зато што у смислу раста оутпута по глави становника (per capita), омогућава раст реалних плата и значајно повећање животног стандарда целе нације. Дакле, економски раст представља реалан раст материјалне производње, односно раст реалног националног дохотка, који се састоји од зарада и вишка производа (акумулација и резерве), а представља новостворену вредност произведену производним радом у обрачунском периоду.

1.2.Теорија економског раста

С обзиром на његов значај, поставља се питање који то чиниоци омогућавају неким нацијама да се развију брзо, некима споро, а другима , пак да се уопште не развијају? Осим тога, потребно је да сазнамо изворе економског раста, односно, да ли нека земља напредује захваљујући величини уложеног капитала или технологији? И, најзад, шта би нека земља требала учинити не би ли побољшала своје економске резултате?Пре свега, ту је огроман допринос Адама Смита (Adam Smith) у еволуцији оутпута и надница. У свом чувеном делу “Богатство народа”, написаном још 1776. године, он нам даје модел економског развоја. Анализу је отпочео од првобитног стања ствари које претходи и присвајању земље и акумулацији капитала. То је време када се само уважавао рад, када је земља била свима доступна (била је бесплатна), односно када се капитал није ни спомињао као битан чинилац привређивања и производње. Цене и оутпути су зависили искључиво од рада, а размена роба се вршила на основу количине рада утрошеног за производњу те робе. Примера ради, ако је било потребно дупло више времена за производњу десет метара платна него за производњу једног одела, онда је и десет метара платна коштало двоструко више него једно одело. Таква економија у којој је вредност робе одређена количином уложеног рада базирана је на радној теорији вредности. По Смиту, просечан утрошак рада утврђивао би цену , без обзира на то колико има робе. Понуда и тражња су присутне, али су без икаквог значаја и важности. Крива понуде (дугорочно) је хоризонтална за различите робе на подручју просечних трошкова, па стога просечни трошкови рада утврђују цене. Сада се поставља питање, какав развој може имати оваква привреда? Становништво се може релативно брзо повећавати, а како земља може бити добијена бесплатно, људи се једноставно насељавају на нове просторе. Национални производ се двоструко повећава када се становништво удвостручи.

3 .

Наднице су у оваквим условима основни извор националног дохотка, зато што нема одузимања за ренту и камату на капитал. Оутпут се повећава са бројем становника, а земља није препрека за производњу, те и нема опадајућих приноса. У оваквом свету радне теорије вредности, проналазаштво може повећати наднице и убрзати економски раст.Допринос Т.Р. Малтуса (Malthus) о оскудици производње и раста становништва је такође веома велик. Он је рекао да би једног дана, са прогресивном стопом раста становништва, сва земља била заузета, не би више била бесплатан дар природе и не би могао више бити уравнотежен однос раста земље, рада и оутпута. Пошто радници притичу геометријском прогресијом, а производња аритметичком, неизбежно ће завладати оскудица земље (неће бити довољно бесплатне земље за све оне који је желе користити), због чега се она даје у закуп и од ње се убира рента.Становништво расте, а оутпут опада, зато што се фиксној величини земље (количини) придодаје све више радника из чега проистиче закон опадајућих приноса који каже да ћемо добијати све мање и мање додатног оутпута (резултата рада), како додајемо додатне јединице инпута (у нашем случају тај инпут су радници), док остале инпуте држимо константним. Малтус је заступник тезе да су радници осуђени на тежак, бруталан, зао и кратак живот. Дакле, он није предвидео будући допринос савремених научних достигнућа и технологије, које могу надвладати закон опадајућих приноса.

2. Економски раст и акумулација капитала

сторијска генеза економског развоја нам показује како су предузетници и капитал имали одлучујући значај у економском развоју деветнаестог века. Земља није постала осетно оскудна, а индустријска револуција је значајно

повећала производњу. Фабрике су окупиле тимове стручњака који су стварали дивовске компаније. Саобраћај је повезао најудаљенија растојања, односно све тачке света.То је нарочито било могуће захваљујући новим, модерним и знатно бржим превозним средствима. У двадесетом веку нагло се развија индустрија аутомобила, што повлачи са собом вишеструки развој осталих сектора и грана. Такође су се развили и ПТТ-телекомуникацијски системи као и производња електричне енергије итд. Креира се значајна акумулација капитала и нове технологије су постале најзначајнији чинилац економског развоја.

И

Да би боље разумели акумулацију капитала и технолошке промене које утичу на економију, потребно је разрадити неокласични модел економског раста . Тај модeл је развио Роберт Солоу (Robert Solow), који је 1987. године добио Нобелову награду за тај модел и друге доприносе у теорији економског раста.Неокласични модел економског раста описује економију у којој јединствени, хомогени оутпут произведе два инпута: капитал и рад. Овде је раст рада ван домашаја економије и на њега не утичу економске детерминанте. Уз то, претпоставка је да у привреди влада потпуна конкуренција и пуна запосленост, тако да се може анализирати раст потенцијалног оутпута.Код овог, неокласичног модела најзначајније место заузимају капитал и технолошке промене. Сада претпоставимо да је технологија константна и да пажњу усресређујемо на капитал. Више пута до сада смо констатовали да под капиталом подразумевамо трајна производна добра која као средства за рад служе у производњи других добара. Капитална добра укључују зграде, фабрике, куће, компјутере, алате, опрему, залихе готове робе и робе у процесу производње. Све то скупа (ради лакшег сналажења) називамо агрегатном масом капитала, односно капиталним добрима и обележавамо са

4 .

,,K” . Капитална добра изражавамо у универзалним вредностима, односно у валути (долари, марке, динари, еври и сл.). Претпоставимо да је савршена конкуренција, да нема инфлације и да је зарада од капитала реална камата.Приликом анализе економског раста, економисти наглашавају потребу за увећањем капиталне опремљености, што значи да се количина капитала по раднику стално повећава. Примери повећања капиталне опремљености укључују мултипликовање пољопривредних машина и иригационих система у пољопривредној производњи, бржих железничких пруга, аутопутева у транспорту, рачунара и телекомуникацијских и комуникацијских система у банкарству и др. У сваком од претходно наведених сегмената друштва значајно улажу тј. инвестирају у капитална добра, а резултат тога је стално повећање оутпута по раднику у пољопривреди, транспорту- саобраћају и банкарству. На основу овога следи питање, шта се догађа са стопом зараде од капитала у процесу повећања капиталне опремљености? У просеку неког даљег стања технологије, брзи темпо инвестирања у фабрике и опрему може снизити зараду од капитала (реалну камату). Због чега је то тако? Због тога што се најбитнија и највреднија инвестиција прво изграђује, а потом следе мање вредне и важне инвестиције. Наиме, када се једном изграде најважније саобраћајнице и ПТТ линије, нова улагања иду у мање насељена подручја или у дуплирање постојећих линија и сл. Стопе зарада од тих каснијих улагања биће ниже од тих, првобитно високих зарада.Осим тога, наднице (плате) које се исплаћују радницима имају тенденцију раста са повећањем капиталне опремљености. То је због тога што сваки радник има више капитала да са њиме ради, чиме се повећава и гранични производ.Да закључимо, повећање капиталне опремљености настаје када количина капитала расте брже од радне снаге. У одсутности технолошких промена, повећање капиталне опремљености ствара оутпут по раднику, граничног производа рада и плата радника (надница). Истовремено долази до опадања зараде од капитала, а тиме и до смањивања реалне камате. Капитал се акумулира реагујући на могућност профита. У почетку постоји постепено повећање капитала по раднику, али то не значи повећање и оутпута у истој мери због закона опадајућих вредности.

3. Економски раст у условима опште стабилности цена

а ли је могуће истовремено остварење циљева стабилности и економског раста? Одговор на постављено питање зависи од теоријског модела инфлације и њој конзистентне стабилизационе политике. У богатој и врло обимној литератури о

инфлацији, са гледишта откривања узрока инфлације, конституисале су се две теорије о инфлацији: теорија инфлације тражње и теорија трошковне инфлације. Прва теорија узрочнике инфлације налази у прекомерној агрегатној тражњи, као што јој и из имена проистиче; док друга, генераторе инфлације открива у растућим трошковима. Инфлацију тражње карактерише раст производње и запослености, а у процесу савлађивања те инфлације је супротна тенденција. Отуда су аутори теорије инфлације тражње извели закључак да је немогуће истовремено остварити циљеве економског раста и стабилизације цена. Један се мора жртвовати: ако се жели стабилност цена, мора се прихватити пад производње и пораст незапослености; супротно, ако се хоће економски раст и пуна запосленост, мора се толерисати инфлација. Ове поруке проистичу из чувене Филипсове криве која коинцидира са теоријом инфлације тражње. Земља која је незапосленост обилато користила јесу Сједињене Америчке Државе. Међутим, од Реганове администрације САД напуштају тај модел стабилизационе

Д

5 .

политике и окрећу се доктрини економије понуде, остварујући на тој парадигми економију развоја и стабилност цена и задовољавајући економски раст, који истовремено обезбеђује и пуну запосленост. Али све земље нису престале да користе незапосленост као средство за савлађивање. Тако је западна Европа савладала инфлацију из деведесетих година стагнацијом, стварајући тако највећу незапосленост још од времена Велике економске кризе.Међутим, незапосленост као средство за савлађивање инфлације не може дугорочно опстати из два разлога: прво, што је то решење проблема- инфлације, а жртвовање крупног економског циља- економског раста. Таква политика води огромним губицима у производњи, што је и са економске тачке гледишта, неприхватљиво. Друго, таква стабилизациона политика не може дуготрајније опстати због социјалне напетости и потреса, а у условима вишестраначке, парламентарне демократије, влада која спроводи такву политику ризикује да изгуби следеће изборе. Запад је искористио крах реалсоцијализма- конкурентног система и посегао обилато још једном да инфлацију савлада незапосленошћу, али се изложио ризику доласка социјалистичких партија на власт, што се већ догодило у неким земљама запада.Постоји још један разлог против коришћења незапослености као средства за савлађивање инфлације. Таква политика проистиче из кејнзијанске економске доктрине. Међутим, Кејнз и његово учење нису били окренути елиминисању инфлације, већ дефлације и највеће незапослености у историји капитализма. Од два велика економска зла, инфлације и дефлације, Кејнз је ипак сматрао да је већи проблем дефлација. Тако је то и било у његово време. С друге стране, Кејнз је сматрао да до инфлације долази тек после остварене пуне запослености. Све до тачке пуног коришћења капацитета, пораст тражње повлачи исти толики раст производње, па се равнотежа између понуде и тражње успоставља без раста цена. Тек после остварене пуне запослености, кад даљи раст тражње не може повећати производњу, равнотежа између понуде и тражње може се једино успоставити помоћу инфлације. Ово Кејнзово гледиште се сврстава у теорије инфлације тражње. Међутим, послератни развојни период, посебно од седамдесетих, је демантовало Кејнза. Савремене инфлације су, пре свега инфлације трошкова. Много су теже за лечење јер траже дуготрајне мере и напоре управљачких структура земље. Инфлације трошкова карактерише пад производње и раст незапослености, па се за њено лечење не може успешно и трајно применити рестриктивна, монетарно- кредитна политика; не само што обара производњу и повећава незапосленост, већ и зато што је њен крајњи резултат повећање инфлације. Зашто је то тако? Рестрикција тражње значи губитак тржишта за привредне субјекте, на шта они реагују смањењем производње, а пад производње има за последицу мању понуду и више јединичне трошкове производње који гурају цене на горе.Трајни лек за трошковну инфлацију јесте раст производње, али продуктивне производње (уз снижење јединичних трошкова) и тржишно орјентисање производње. Таква производња јесте профитабилна производња, а профит постаје основна материјално- финансијска полуга економског раста у условима стабилности општег нивоа цена. Раст профитабилне производње, у амбијенту тржишне економије и доминације приватне својине, обезбеђује високу ефикасност инвестиција а оне за последицу имају раст продуктивне производње. Таква производња повољно делује на остварење циља стабилности цена и то по два основа- преко нижих јединичних трошкова и веће понуде. То омогућава и неинфлаторни раст зарада запослених и осталих личних примања.Нове ефикасне инвестиције значе и нова радна места, па су гаранције остварења и трећег крупног макроекономског и социјалног циља, пуне запослености, веома сигурне и извесне.

6 .

4. Анализа некласичног модела економског раста

купне ефекте акумулације капитала можемо најбоље да видимо на слици испод: Лева страна слике (а) приказује однос између количине капитала по раднику на хоризонталној оси и стопе зарада од капитала на вертикалној оси (реална камата).

Крива тражње ,,DD” има силазну путању. Уз претпоставку да је дата величина рада (инпута), акумулација капитала присиљава гранични производ капитала на опадање.

У

Слика 1: Акумулација капитала повећава производњу и плате,али снижава стопу зарада од капитала

Та опадајућа гранична продуктивност капитала започиње у тачки ,,А” где је, на пример, слаба обдареност земље капиталом. У одсутности технолошких промена акумулација капитала нас води низ линију криве ,,DD” од ,,А” до ,,B”. У одређеном моменту реална камата може толико опасти да људи закључе како им се више не исплати да штеде за будућност. Нешто слично се догодило у нашој земљи у деведесетим годинама и траје, чак до данас. Додуше у нашој земљи су се догађале и друге ствари које су утицале на смањење штедње. Линија ,,SS” на слици под (а) показује висину камате на којој нето штедња износи- нула. У тачки ,,Е” смањена жеља за штедњом гаси даљњу акумулацију капитала.Десна страна слике 1 (б) показује однос конкуренције између висине плате (наднице) и конкуренцијске реалне камате. Како се повећава капитална опремљеност, крива се помера према доле и на десно, што ће рећи да реална камата пада када се наднице повећају. Овде почетно равнотежно стање видимо у тачки ,,а” где су ниске наднице и висока камата. После повећања капиталне опремљености долази до померања економије у тачку ,,б” где су наднице више, а камата нижа. Најзад економија долази у равнотежу у тачки ,,е” где је још већи распон између капитала и оутпута.Дакле, реална камата опада како се наднице повећавају. Али, у ратним условима, када се уништи значајан део капитала једне земље (пример је бомбардовање наше земље), однос између капитала и рада би се смањио, реална камата би порасла, а висина надница (плата) би била смањена. То би на слици значило померање криве ка доле и лево. Дугорочна, стабилна равнотежа у некласичном моделу раста без технолошких промена подразумева стање у коме престаје повећање капиталне опремљености, реалне плате више не расту, а камата је константна. Ово стање је оствариво уз високе плате и доходак по становнику, ако је акумулиран велики део капитала.

7 .

5. Технолошке промене и економски раст

а основу историјске генезе развоја лако је уочити да су технолошке промене условиле економско побољшање производних могућности Европе, Северне Америке и Јапана. Технолошке промене подразумевају промене у процесима

производње или увођење нових производа у циљу повећања оутпута или повећања оутпута од једнаке количине инпута. Најзначајнији технолошки развој у савременом свету одиграо се у електроници, рачунарима, телекомуникацијама, авионској индустрији итд. Технолошка промена је трајан процес малих и великих побољшања о чему сведоче чињенице да најразвијеније земље света остваре милионе патената, а уз то и милион ситних усавршавања и побољшања који су део рутинског напретка једне економије.

Н

Технолошке промене на неприметан начин у облику ситних побољшања повећавају квалитет производа или количину оутпута. Свакако да су најзначајније промене остварене у војно- индустријском комплексу, које се у пост периоду примењују и у цивилном сектору производње. Цивилна технолошка достигнућа мање су драматична, али не и мање импресивна својим доприносом повећања животног стандарда тржишних економија.Са аспекта неокласичног модела технолошке промене значе да се може произвести више оутпута уз једнаке инпуте капитала и рада, што ће рећи да технолошке промене померају границу производних могућности (PPF). Ово се може илустровати помоћу слике 2.

Слика 2: Технолошке промене померају криве,повећавајући оутпут и плате

Слика 2 приказује економски раст. Изуми и достигнућа не само да обезбеђују стабилан развој, већ уз константан однос инпута, плата и камата повећавају количину оутпута коју свака јединица оутпута може да произведе. Тако непрекидно расту капитал по раднику, оутпут по раднику и плате (наднице) по раднику, а при томе не дође до опадања реалне камате. Дакле, права инвестиција повећава продуктивност капитала и неутралише закон опадајуће стопе профита. У том међуодносу опадајућих ресурса и напредујуће технологије, технологија је победила убедљиво у досадашњој генези развоја. Продуктивност капитала прелази од ,,DD” до ,,D’D’” и ,,D’’D’’”, a граница плата од ,,ff” до ,,f’f’”, ,,f’’f’’”. Померање у десно омогућава, с временом, већу продуктивност

8 .

и плате, као што приказује померање од тачке ,,В” до тачке ,,B’” и ,,B’’”, те од ,,b” до ,,b’” и ,,b’’”. Треба истаћи и то да су неке инвестиције наклоњене капиталу, а друге раду. На пример, пољопривредне машине смањују потребе за радом, а повећавају потребе за капиталом, па их зато и називамо ,,инвестицијама које штеде рад”, и оне повећавају профите у односу на плате. Нови изуми који смањују потребе за капиталом више од потребе за радом (нпр. увођење рада у више смена) су ,,инвестиције које штеде капитал”, и оне повећавају плате у односу на профите.

6. Tрендови и извори економског раста

6.1.Трендови

акључили смо да се економски раст обезбеђује растом инпута (нарочито рада и капитала) и технолошким променама. Али је у сваком случају неопходно сазнати колики су релативни доприноси рада, капитала и технологије.З

У основи, можемо разликовати неколико образаца привредног развоја у развијеним земљама света, што се најбоље види овде, на слици 3.

Слика 3:Економски раст потврђује дугорочну истоветностНа слици 3, под (а) се види тренд реалног GNP-a , количина капитала и становништва. Становништво и запосленост више су се него утростучили од 1900. године. Истовремено је количина физичког капитала порасла скоро десетоструко. Тако је количина капитала по раднику (K/L коефицијент) порасла готово за величину фактора 3. Значи, дошло је до повећања капиталне опремљености.

9 .

На другој страни оутпут (крива оутпута) је изнад криве капитала и криве становништва, што ће рећи да су технолошке промене повећале продуктивност рада и капитала. Капитални коефицијент, приказан на слици 3 (б), се временом смањује, уместо да расте, а потом показује уједначеност.Сваки обичан човек цени успешност привреде по томе колко зарађује (плате и др.), што је приказано на слици 3 под (в). Графикон приказује реалне наднице (кориговане за инфлацију). Плате показују импресиван раст готово сво време деветнаестог века, на основу раста коефицијента капитала, рада и технолошког напретка; реална камата је променљива величина, слика 3 (г). Захваљујући технолошким променама које анулирају смањење зараде од акумулације капитала. Реална камата (камата умањена за инфлацију) приказана је на слици 3 (г). Камата и профити су варирали у коњуктурним циклусима и ратовима, али не показују никакав снажан узлазни или силазни тренд у читавом раздобљу. Може се закључити да су технолошке промене углавном неутралисале опадајуће приносе.На основу приказа под а, б, в и г (слика 3) јасно се види да оутпут (Q/L) има тенденцију раста, с обзиром да је повећана капитална опремљеност и технолошки напредак. Рад је задржао отприлике једнак удео у укупном развоју, при чему је капитал зарађивао отприлике једнак удео кроз читаво раздобље. Укратко речено, рад у GNP-у има благи раст, капитал благо опадање, а технолошке промене доминантно место.На основу историјске генезе економског раста развијених земаља света, могуће је сажето приказати следеће трендове:

Тренд 1: Становништво и радна снага расту, али знатно спорије од количине капиитала, што је резултат повећања капиталне опремљености.Тренд 2: Реалне плате показују сталан узлазни тренд, сем у неразвијеним земљама.Тренд 3: Удео плата и надница у националном дохотку се незнатно увећао у дугорочном раздобљу, док је у неразвијеним земљама опао.Тренд 4: Присутност великих осцилација у реалној камати и профитној стопи, нарочито у доба коњуктурних циклуса, мада у последњим декадама нема снажног узлазног и силазног тренда.Тренд 5: Капитални коефицијент уместо да расте по основу закона опадајућих приноса, се заправо смањује од 1940. године. До неких промена долази после 1970. године. У неразвијеним земљама има тренд раста.Тренд 6: У току двадесетог века односи националне штедње и инвестиција наспрам GNP-a су били стабилни. Но, чим се појави дефицит у буџету, удео штедње значајно опада.Тренд 7: Када се анализирају коњуктурни циклуси, национални производ расте по просечној стопи између 2-3% на годину дана. Раст оутпута је много већи од пондерисаног просека раста капитала, рада и инпута ресурса, што ће рећи да је технологија иновација одиграла кључну улогу у економском расту.

Из ових трендова не треба закључити да ће и у будуће тржишне привреде имати убрзан раст оутпута по раднику и капиталу. Једног дана опадајући приноси могли би да надвладају технолошке иновације, што најбоље потврђује раздобље после 1973. године, када је дошло до успоравања раста оутпута, реалних надница и производности рада.

6.2. Извори економског раста

10 .

Економисти се не задовољавају само трендовима и теоријама, већ предочавају и изворе економског раста. Они највећи значај придају израчунавању раста, на тај начин да се детаљно израчунавају састојци који су условили трендове раста.Тако у илустрованом примеру на слици број 2, раст оутпута (Q) се може раставити на три одвојена извора: раст радне снаге (L), раст капитала (К), и сама технолошка иновација (иновација Тр). Ако се за тренутак занемари технолошка промена и претпоставка о константном приносу, значи да ће 1% раста код ,,L'', заједно са 1% раста код ,,К'' произвести 1% раста оутпута.Али ако пођемо од претпоставке да ,,L'' расте по стопи од 1%, а ,,К'' по стопи од 5%, погршно је претпоставити да ће ,,Q'' расти по стопи од 3% (као просек прве и друге величине од 1 и 5). Погрешно је зато што та два чиниоца не морају подједнако доприносити расту оутпута. Чињеницаје да три четвртине националног дохотка одлази на рад, а само једна четвртина на капитал, што ће рећи да рад више доприноси оутпуту него капитал. Ако стопа раста рада (L) има три пута већу вредност од стопе раста (К), тада можемо овако извести рачун:

% раста Q= (3/4 од 1%+1/4 од 5%)

Расту инпута додајемо технолошке иновације и тако добијамо све изворе раста. Дакле, раст оутпута на годину дана у складу јеса основном једначином израчунавања доприноса раста:

% раста Q=3/4(% раста L)+3/4(% раста K)+Tp (1)

где ,,Тр’’ представља технолошку промену која повећава продуктивност и где су ¾ и ¼ релативни доприноси сваког инпута економском расту, дати према својим релативним уделима у националном дохотку.Да би сагледали раст по становнику можемо занемарити (L) као издвојен извор раста. Како је капитал имао свој удео од ¾ у оутпуту, имамо следећу релацију:

%QL раста= % раста Q-% раста L; односно % rasta K/L= % раста K-% раста L=1/4(%K/L раста)+Tp (2)

Oвај однос показује како би повећање капиталне опремљености утицало на оутпут по становнику, ако би технолошки напредак био нула. Оутпут по раднику растао би само једном четвртином брзине раста капитала по раднику, одржавајући опадајуће приносе. Видимо да је могуће мерити раст Q, раст К, раст L, као и индекс К и L, али нисмо измерили Тр (технолошку промену). То је и немогуће. Тр морамо извести као остатак или оно што је преостало кад су израчунате преостале компоненте оутпута и инпута. Значи, од једначине (1) се преузме Тр, односно:

Tp= % раста Q-3/4( % раста L)-1/4( % раста K) (3)

Ова релација нам даје могућност да утврдимо који део оутпута по становнику треба приписати повећању капиталне опремљености, а који део технолошком напретку. Илустацију претходног излагања је могуће поткрепити нумеричким примером и сагледати доприносе рада, капитала и других чинилаца у расту оутпута. Узмимо за пример репрезентативне бројеве за дугорочно наменско раздобље и у једначину (2) уносимо податке где ,,L'' расте 1,3 % на годину дана, док Q расте 3,1% годишње. Помоћу аритметике добијамо следеће релације:

11 .

%Q/L pasta =1/4( %K/L раста)+ Тр, односно;1,8=1/4(1,2)+Тр=0,3+1,5

Дакле, од 1,8 % пораста оутпута по раднику на годину, око 0,3 % поена приписује се повећању капиталне опремљености, док читавих 1,5 % на годину потиче од Тр-а. Детаљније анализе за поједине земље света (најразвијеније) показују да више од једне половине раста оутпута потиче од капитала и рада, а да је преостали раст резултат образовања, иновација, економије масовне производње, научно- истраживачког рада и других чинилаца. У новије време највећи значај се придаје интелектуалном капиталу. Сада је много лакше одговорити на питање ,,Како су Јапан и раније Совјетски Савез у раздобљу од 1930-1960. године имали огроман економски раст. Уз помоћ израчунавања економског раста експерти економије су открили да је GNP Јапана растао по стопи од 10% на годину дана, захваљујући расту инпута, уз брже технолошке промене (знатно брже него у другим земљама). Код анализе раста GNP-а Совјетског Савеза у поменутом периоду, стопа раста проистекла је првенствено из форсираног повећања инпута капитала и рада. У каснијем периоду, после Перестројке у СССР-у и после његовог распада дошло је до пада економске стопе раста и факторске продуктивности.Продуктивност рада је најзначајнији фактор економског раста. Она представља однос укупног оутпута подељеног са бројем радника- сати у одређеном сектору, односно на нивоу привреде. Како се она успорила, тражени су разлози, а као оправдање су наведени следећи разлози:

a) улагање предузећа у очување околине, побољшања здравља и сигурности радника на радном месту. Ово се посебно односило на рударство, грађевинарство и услуге;

b) повећање цена енергије; посебно после 1970. и 1990. године, када су предузећа започела замену енергије другим инпутима, капиталом и радом. Резултат тога је смањење продуктивности рада и капитала у односу на претходне стопе раста.

c) после 1970-их година дошло је до смене генерација радника који су неискусни и недовољно оспособљени за рад са малим платама, што се посебно односи на неиндустријске секторе, као што су области у припремању брзе хране (fast food) и сл.

Поред ових основних чинилаца који су условили нижу продуктивност, треба истаћи и мању величину издвајања за цивилна истраживања и развој, смањење инвестиција у фабрике и опрему, повећана стопа инфлације и сл. То су само неки чиниоци који су успорили продуктивност. У том смислу се и намеће потреба да се истражи могућност повећања продуктивности рада. Да би се то остварило, потребно је повећати националну штедњу и улагања, што је и најтеже урадити.Можемо закључити да су у прошлом, двадесетом веку били присутни бројни трендови економског раста. Видљиво је да су реалне плате и оутпут по раднику расли, иако је било и раздобља са супротним обележјем. Реалне камате су биле релативно постојана величина, док се капитални коефицијент смањивао. Технолошки напредак повећавао је продуктивност инпута, померао криву продуктивности капитала и границу факторске цене. Извори економског раста, као што су иновације и образовање, надмашују повећање капиталне опремљености и тако пресудно делују на раст GNP-а и продуктивности рада.

7. Економија понуде

12 .

Да ли је могуће остварити економски раст у условима стабилности општег нивоа цена?

о концепту економије понуде, то је могуће. Економија понуде све најважније макроекономске циљеве доводи у хармоничан однос. Економију понуде неки аутори тумаче као економску доктрину која, у односу на кејнзијанску доктрину,

у већој мери ставља акценат на економске слободе, тржишну конкуренцију, приватну својину и финансирање развоја из реалних извора. Да би се обезбедила средства за финансирање из реалних извора, по доктрини економије понуде, држава ће водити пореску политику чија је суштина ширење пореске основице, смањењем пореских стопа. Да се не би смањили приходи по буџету, пореске стопе се посебно смањују на додатне активности. Такође ће држава смањивати пореске стопе малим и средњим и малим предузећима, како би ојачала улогу конкуренције. Овако протумачен концепт економије понуде не може се идентификовати са Реганомијом, јер је она пружала олакшице, пре свега, крупном капиталу.

П

Економија понуде заузела је став да људе треба подстицати да више раде и више штеде, а да економска политика мање управља агрегатном тражњом. Економија понуде предлагала је значајно смањивање пореза, како би се убрзао економски раст и повећала продуктивност рада. Међу најзначајније економисте Реганове администрације (1980-1989. године) који су потенцирали економију понуде спадају Артур Лафер (Arthur Laffer), Пол Крег Робертс (Paul Craig Roberts) и Норман Туре. Регановој политици економије понуде придружила се и Маргарет Тачер, премијерка Белике Британије у периоду 1979-1990. године.Иако су економисти и политичари у том раздобљу заступали различите моделе економског раста, искристалисале су се три основне детерминанте, и то одступање од кејнзијанске политике управљања тражњом; снажно подизање мотивације људи и значајно смањивање пореза.

1. Одступање од Кејнза- Кејнзијанска школа заступа тезу да, краткорочно, национални оутпут и запосленост превасходно одређује агрегатна тражња. Уз то, њихов је став да се монетарна и фискална политика морају употребити у онемогућавању инфлације и незапослености. Но, почетком 1980. године, већи број економиста, а посебно Мартин Фелдстин (Martin Feldstein) с Харварда, покрећу кампању против кејнзијанске агрегатне тражње, истичу већи значај повећане штедње и инвестирања, смањивања пореских стопа на дохотке од капитала у једном дугорочном раздобљу. Економисти и политичари Реганове администрације доказали су да оутпут знатно јаче реагује на мотивацију, порезе и приносе након одбитка пореза.

2. Значај мотивације- је кључна полуга економије понуде. Заговорници ове тезе истичу значај живог рада, штедње и предузетништва. Наиме, до губитка мотивације долази када су пореске стопе изразито високе, те и нема мотивисаности за додатно улагање напора и залагање на радном месту. Сасвим је извесно да снижавање пореских стопа на рад или камате или дивиденде повећава штедњу, инвестиције и економски раст. Код агрегатне тражње и понуде снижавање пореских стопа повећава зараду, након одбитка директних и индиректних пореза од рада и капитала. Више зараде по одбитку пореза подстичу већу понуду рада и капитала, заједно са вишом стопом раста инвестиција и продуктивности. Аналогно томе, повећање инпута и иновација (техничко-технолошки прогрес) повећало би раст потенцијалног оутпута GNP-a.

3. Смањење пореза- је значајна детерминанта економије понуде. Заговорници економије понуде сматрају да високи порези наводе људе да смањују своју понуду рада

13 .

и капитала. Артур Лефер сматра да високе пореске стопе могу заправо да снизе пореске приходе, пошто високе пореске стопе сужавају базу за опорезивање. У том смислу заговарала се теза о радикалном реструктуирању пореског система. По њима, реформе би требале да повећају мотивацију људи, систем пореза би требао бити мање прогресиван да олакша пореско оптерећење код оних са високим дохотком и профитабилних корпорација. Тако би систем пореске политике требао подстицати продуктивност и понуду, уместо да би се то код профитабилних корпорација све базирало на агрегатној тражњи. Према томе, снижавање пореза условило би значајније повећање оутпута.Процењује се да је радикалан приступ економије понуде ослабио чим је Реган отишао са власти. У том смислу се истиче неколико оцена:

прво, заговорници економије понуде заступали су тезу да велика снижења пореза подстичу привредну активност и повећавају дохотке, тако да би порески приходи могли тешко опадати у маси, чак би се могли и повећати. У стварности, порески приходи су смањени, али није повећана привредна активност, што је добрим делом условило повећање дефицита платног биланса. На повећање дефицита ПБ-а су утицали и велики војни расходи (рат звезда и развој савремених бомбардера и ракета).

друго, инфлација је значајно смањена почетком 1980. године, али је цена била дубока рецесија и висока незапосленост (1980-1983.)

треће, економисти економије понуде су заступали тезу да смањење пореза даје додатну снагу за повећање штедње. Но, на нивоу националне економије штедња није повећана, већ смањена (1987. године- најнижи ниво од Другог светског рата). Наиме, смањење пореских стопа и социјалне помоћи као и смањење издатака за хуманитарне сврхе, је довело до прерасподеле дохотка у корист најбогатијих људи и корпорација. Најбогатији су добили највеће пореске олакшице које су износиле и до 30 %, али они су чинили свега 5-6% пореских обвезника. Социјална помоћ је скраћена на износ од $ 214 милијарди, али су најбогатији и профитабилне корпорације у 1984. години имали укупно пореско ослобађање од $ 286,1 милијарду.четврто, основни циљ политике економије понуде је повећање стопа раста потенцијалног оутпута. Процењује се да је просечна стопа раста потенцијалног оутпута била на нивоу 2,5-2,8 %, што ће рећи да није било значајнијих привредних перформанси у расту оутпута.

8. Да ли је могућ економски раст у нашој земљи у условима стабилности општег нивоа цена ?

осле драстичног пада производње у периоду хиперинфлације (1991-1993. година), СРЈ може рачунати на истински економски раст, мерен према критеријумима рационалних тржишних економија, једино у условима П

14 .

стабилности општег нивоа цена. У условима високих, посебно хиперинфлација, престаје сваки економски раст. Емпиријска сазнања казују да само благе инфлације (до 5 %) могу стимулативно да делују на економски раст. Међутим, невоље са инфлацијом су у томе што се блага инфлација лако претвара у умерену, а ова у високе и хиперинфлације. Стога ниједан економиста, добар познавалац инфлације, неће саветовати неку владу да благом инфлацијом подстиче економски раст.Економски раст у СРЈ је претежно узрокована трошковним чиниоцима. Таква инфлација се познаје по паду производње и порасту незапослености. Сагласно томе она се једино дуготрајно може елиминисати супротним процесима од оних које генерира-растом производње и запослености. То мора бити тржишно орјентисана и продуктивна производња. Таква производња има као крајњи резултат веће приходе од трошкова. То је профитабилна производња. Генерални развој сведочи да су такву производњу остваривале једино тржишне привреде са доминацијом приватне својине. Реалсоцијалистичке земље, са нетржишним привредним системима, нису остваривале профитабилну производњу, а да би приказале да им привреде бележе успешне резултате, исказивале су економски раст преко раста физичког обима производње. Често је то била производња са губицима, нпр. у СРЈ периоду 1994-1996. године, је остварен физички раст производње, али су губици те производње за четири пута били већи од добитака. Производња са губицима, и кад физички расте, не представља истински економски раст, већ опадање раста и на дуги рок сигурно смањује материјално благостање земље. Међутим, за остварење економског раста на бази профитабилне производње, нужно је изградити рационалан економски систем- на принципима модерне тржишне економије и доминације приватне својине, као најефикаснијег облика својине. Сматра се да је концепција развоја са дефицитарним развојем потпуно искључена због бумеранг ефекта хиперинфлације.Али како обезбедити реалне изворе за финансирање економског раста кад привреда нема акумулацију, а штедња становништва (због Југоскандика и Дафимент банке) је удробљена у сламарицама, и као таква не представља значајну полугу развоја? Једина могућност остаје страни капитал. Да би он интензивније пристизао, неопходно је изградити рационалан економски систем на тржишним принципима и доминацији приватне својине. Иако је он преко потребан, треба бити селективан у избору његовог облика. За интензивнији прилив страног капитала у СРЈ неопходни услови јесу правна сигурност, политичка стабилност земље, али и стабилност општег нивоа цена.Економски раст на бази профитабилне производње, у амбијенту стабилних цена, обезбеђује остварење и осталих макроекономских и социјалних циљева: пуну запосленост; спољну економску равнотежу; равнотежу у буџету државе и његово финансирање из реалних изворакао и сигуран и трајан раст стандарда становништва земље.

9. Глобалан преглед економског развоја Југославије

кономски развој је широк и свеобухватни друштвени ток у којем се земље ослобађају своје економске неразвијености и сиромаштва. Чине га две важне компоненте. Прва од њих је привредни раст, а друга сплет разноврсних

структурних промена.Е15 .

Привредни раст се, првенствено, изражава растом укупног (агрегатног) друштвеног производа и/или националног дохотка. Да би раст друштвеног производа и националног дохотка представљали и економско напредовање, морају бити бржи од раста становништва. Отуда се привредни раст као мера економског напредовања изражава у расту друштвеног производа и националног дохотка по глави становника. У неразвијеним земљама у којима данас становништво просечно годишње расте за по 2%, минимални економски напредак представља агрегатни раст друштвеног производа већи од 2%, како би се друштвени производ по глави становника такође повећавао и на тој основи бележио известан економски прогрес. У развијеним индустријским земљама становништво се у последњој деценији годишње увећава за по просечно 0,7% годишње, тако да у њима и знатно скромнији привредни раст обезбеђује извесно економско напредовање. У сваком случају, због скромнијих могућности остваривања бржег раста становништва, економски прогрес у неразвијеним земљама је веома спор, а у некима од њих повремено и заостаје, тј. раст друштвеног производа повремено заостаје за растом становништва с последицом опадања друштвног производа по глави становника. У високо развијеним индустријским земљама веома успорени раст становништва, те знатно веће могућности остваривања раста друштвеног производа омогућавају остваривање и знатно бржег економског прогреса. На тој основи и у наше време наставља се дугорочна тенденција из економске историје, по којој се разлике у нивоу развијености мерене per capita друштвеним производом повећавају.Привредни раст, међутим, ма колико био значајан, те ма колико се у њему стицали кумулативно сви ефекти развојних токова није истоветан са природним развојем. Заправо, могло би се раћи да провредни раст представља квантитативну димензију економског развоја. Другу, квалитативну димензију привредног или економског развоја представљају многобројне и разноврсне промене у производној структури. Ради се једноставно о томе да се током привредног развоја произвоидна структура националних економија обогаћује новим производним секторима. Југославија је на почетку међународног периода била изразито аграрна земља. Близу 4/5 (78%) њеног становништва било је пољопривредно и близу 3/5 (58%) њеног националног дохотка потицало је од пољопривреде. Једва да је 1/10 њеног националног дохотка у то време имала индустријско порекло из доминирајућих лакопрерађивачких грана. У преосталом делу индустрије доминира рударство док остало чине производи руде бакра, гвожђа, олова, цинка и пирита.Целокупан послератни економски развој Југославије означавамо као процес индустријализације, имајући у виду да индустрија и посебно неке од њених грана уживају приоритет у економској политици, те да се под њеним снажним утицајем остварује бржи или спорији развој и свих осталих привредних области и грана.Југословенска привреда је током целог послератног периода бележила динамично увећавање фактора производње- запослености и фиксног капитала (основних производних фондова). Тако је укупна регистрована запосленост у просеку годишње повећавана за по 4,3%. Мада је дугорочно посматрано остварен импозантан раст запослености ипак је проблем незапослености већ дуго времена једно од маркантних обележја наше економске кризе.

10.Инфлација, стабилизација и економски раст у земљама у транзицији

10.1. Инфлација и стабилизација-основни индикатори

16 .

ранзиција има деструктиван утицај на привредну структуру земље. У кратком временском периоду изазива инфлацију, пад производње, пораст незапослености и успорава економски раст. Она се спроводи да би се створили услови за

дугорочни економски раст.ТИстраживања казују да је нужно, превасходно остварити макроекономску стабилизацију. Раст производње долази у години која следи ону у којој је инфлација савладана. Покушај стабилизације је успешан само ако за њим следи економски раст. Најјачи подстицај економском расту садржан је у креирању институција тржишне привреде, удовољењу одговарајуће економске политике и обезбеђивању тржишта капитала.

10.2. Стабилизација и економски раст

Несумњиво је да је економски раст најснажнија полуга за дугорочно повећање животног стандарда, а промене животног стандарда током времена пре свега зависе од раста националног дохотка у односу на раст популације.

10.3. Приватизација у привредама у транзицији

Циљ приватизације у привредама у транзицији се не своде само на трансформацију постојећих предузећа, како би се решила криза ефикасности већ, пре свега, на изградњу новог амбијента. Интегрална тржишна привреда и политичка демократија су стожери тзв. ''цивилног друштва'', окружења које је потребно изградити да би се укључило у међународне привредне токове. Данас у свету око 61% држава и око 5 милијарди људи живи у окружењу које се може окарактерисати као цоволно друштво.Извор модела приватизације зависи од циљева приватизације и визије будућег привредног система. Поред раста ефикасности и изградње новог привредног амбијента, најчешће се као циљеви приватизације помињу праведна расподела друштвеног богатства, рекапитализација фондова, рехабилитација банака, развој финансијских тржишта и сл. Могуће визије привредног система су либерални капитаизам, државни капитализам, народни капитализам и раднички капитализам. У складу са циљевима и визијом привредног система, бира се модел приватизације. Уколико је примарни циљ приватизације праведна расподела друштвеног богатства, а визија привредног система везана за народни капитализам, бира се модел поклона (ваучерска приватизација) као основни модел приватизације. Уколико је примарни циљ брза приватизација са визијом радничког капитализма, бира се модел интерне продаје (интерне акције). Без обзира на модел приватизације, корпоратизација предузећа и маркетизација привреде претходе приватизацији предузећа. Корпоратизација подразумева процену врдности предузећа и изражавање његове нето имовине (или капитала) у акцијама. Маркетизација привреде значи дерегулацију, односно, разбијање критичне масе привредних монопола.Пракса спровођења приватизације у земљама у транзицији до сада је афирмисала три групе модела:

моделе продаје моделе поклона моделе преноса на институционалне инвеститоре.

10.4. Подстицање економског раста у привредама у транзицији

У свету оскудице ништа није бесплатно. Раст захтева велика инвестициона средства у капитална добра као и у сферу образовања и социјалне заштите. Често се ове и не

17 .

враћају одмах кроз робу и услуге: оне имплицирају жртве које се морају учинити од стране садашње генерације потрошача.Раст који обећава више робе сутра, постиже се трошењем мање робе данас. За привреду као целину, ово жртвовање текуће потрошње је основна цена раста. Штедња и инвестиције утичу на ниво и стопу раста реалног националног дохотка. Но, да би се тај утицај разумео, нужно је направити разлику између њихових краткорочних и дугорочних ефеката. На кратак рок, свака активност која обезбеђује доходак људима ће повећати агрегатну тражњу. Краткорочни ефекат на национални доходак је исти без обзира на то да ли фирма инвестира у ,,копање рупа и њихово затрпавање'', или у изградњу нових капацитета. На дугорочни раст потенцијалног дохотка утичу само оне инвестиције које увећавају производне капацитете нације.

Земље

Година максима

лне инфлаци

је

Годишњи ниво инфлац

ије %

Година кад је

инфлација пала

испод 50%

Година највећег

пада производ

ње

Укупан пад

производње %

(1989.=100%)

Укупан раст

производње у

односу на ниво највећег пада %

Бугарска

1991. 338,8 / 1993. 27,4 1,4

Мађарска

1990. 34,6 / 1993. 18,3 2,1

Maкедонија

1992. 1927,3 / 1994. 45,2 /

Пољска 1989. 639,6 1992. 1991. 17,8 13,0Словенија

1991. 246,7 1993. 1992. 16,3 6,9

Хрватска

1993. 1140,7 1994. 1993. 36,9 1,1

Чешка 1991. 52,1 1992. 1993. 21,4 2,5Укупно земље у транзицији

/ 2632,2 / / 40,8 /

Табела 1: Инфлација и производња у земљама у транзицији 1989-1994.Извор: процене Међународног Монетарног Фонда

Још је 1957. године Роберт Солоу (Robert Solow) у свом пионирском раду из области економског раста (користећи податке за САД за период 1909- 1949. године, који се на укупно ангажовани рад и капитал и остварени национални доходак) применио те податке на неокласичну функцију производње GNP = (LK). Закључио је да око ½ раста националног дохотка јесте резултат раста инпута рада и капитала; мање од 20% раста дохотка по запосленом јесте последица раста капитала. Онај део раста дохотка који није резултат повећане употребе капитала и рада је тај значајан резидуални фактор, тј. Солоу чинилац.Раст услед подизања нивоа продуктивности фактора производње је заправо тај Солоу чинилац. Шта би он садржавао у себи кад су у питању земље у транзицији? Несумљиво, не занемарује се пораст рада и капитала и не занемарује се значај иновација као

18 .

стимулатора раста. Савремене студије указују да су и остали извори раста врло важни. Ефекти ових других извора померају функцију производње тако да временом дати број часова рада и дати обим капитала производе све више и више оутпута. За привреде у транзицији ови ,,други'' извори раста су:

-Институције- Институције једне земље могу позитивно или негативно утицати на ефикасну употребу националних ресурса. Тржиште, својински аранжмани, друштвене и религијске навике, правне институције, политичка клима, веома су битни. Историчари економског раста; као Давид П. и Розенберг Н.; раст привреде на Западу после средњег века углавном приписују развитку нових институција, попут су акционарска друштва (корпорација) и корпорације са ограниченом одговорношћу. Тако је корпорација, ширећи финансијски ризик преко диверсификованих портфолија милиона појединаца и институција, натерала инвеститоре (акционаре) да се навикну на ризик садржан у њиховим пословним одлукама, омогућила стварање ликвидног тржишта за размену ризика и снизила цену капитала, те тако снажно утицала на економски раст.

- Економска политика владе-Економски програми и политика владе играју значајну улогу у процесу раста. Влада мора да обезбеди оквир за тржишну привреду следећим поступцима: дефинисањем и заштитом својинских права, осигурањем реализације уговора, одржавањем реда и мира и обезбеђивањем основних права појединаца да инвестирају и реализују производњу где желе. Влада треба да обезбеди инфраструктуру, да унапређује систем образовања и пружање здравствене и социјалне заштите. Политика владе мора да укључи и повољан порески третман штедње, инвестиција и капиталне добити, порески подстрек и финансијску помоћ истраживању и разоју, да подстиче да се капитал, који ће се наћи у пензионим и осигуравајућим фондовима, искористити за финансирање иновација.

-Прилив капитала-Због недостатка домаће акумулације у земљама у транзицији, много се очекивало (и очекује) од прилива страног капитала. Међутим, прилив страног капитала (а пре свега директне инвестиције) зависи од много фактора: од кредитне способности примаоца, од политичких услова у земљи, од резултата политике макроекономске стабилизације, од јачања извозног сектора у дужем, средњерочном периоду као и од тога да ли је земља успела раније да добије средства на међународном тржишту капитала, или да одложи отплате дугова према чланицама Лондонског и Париског клуба.У сваком случају, подстицај да домаћи акумулацијски капитал остане у земљи и обезбеђивање повољних финансијских аранжмана (а посебно заједничка улагања) могу позитивно да утичу на економски раст.

19 .

ЛИТЕРАТУРА

1. Др. Јово Једнак;Основи Економије; Београд, 2001.

2. Проф. Др. Драгутин В. Марсенић, Др. Гојко Рикаловић; Економска политика између стабилизације и раста; Економски факултет; Београд, 1997.

3. Др Драгутин МарсенићЕкономика Југославије; Економски факултет; Београд, 1991.

4. Др Јован Тодоровић, Др Драган Ђуричин, Др Стево Јаношевић; Стратегијски менаџмент; Институ за тржишна истраживања; Београд, 1997.

20 .