grad drustvo prostor

Град, друштво, простор Екологија

I ГРАДСКИ ЖИВОТ

1. УРБАНИ ЖИВОТ ИЛИ ГРАД КАО ДРУШТВЕНО – ОРГАНИЗАЦИОНИ ОБЛИК

Најинтересантније питање везано за социологију града свакако јесте то како се гради и разграђује урбани жибот?

Пре него што покушамо одговорити на ово питање дефинисаћемо шта је то уопште урбани живот. Урбани живот могуће је дефинисати гледајући из два правца: Први је макро ниво где се путем феномена урбанизације објашњавају сви призилазећи пеоцеси, а то су просторни, политички, шири друштвени и економски процеси. Урбанизацију чине три компоненте: демографске, функционалне и просторно-физичке и помоћу њих можемо објаснити већину манифестација посебних, урбаних, одлика заједница. Међутим, макро ниво није у стању да оговори на питање о томе како се у одређеном граду и одређеној културној средини реализује урбани живот. Други приступ дефиницији урбаног живота је онај који га посматра у оквиру урбанизма као начина живота. Он свакако садржи облике претходног нивоа. Овај приступ фокусиран је на психолошку, културну и социјалну разгранатост живота. Урбани живот социолошки је много разумљивији на микро нивоу, али то не значи и да је једноставнији.

ОСОБИНЕ МОДЕРНЕ УРБАНИЗАЦИЈЕ

Сва модерна друштва су веома урбанизована. Најекстремнија форма урбаног живота данас оличена је у ономе што неки називају мегалополисом или "градом градова".

Британија је прво друштво које се индустријализовало убрзано је почело да се претвара од руралне у претежно урбану земљу. Године 1800. jе много мање од 20% становништва живело у градовима или варошима са више од 10.000 становника, али се тај проценат 1900. попео на 74%. Главни град Лондон био је 1800. дом за нешто више од милион становника, а на почетку двадесетог века имао је већ преко седам милиона становника. У то време био је највећи град на свету и велики производни, трговачки и финансијски центар у срцу Британске империје, која се у то време још увек ширила.

До урбанизације већине других европских земаља и Сједињених Држава дошло је нешто касније, али у неким сличајевима она је била бржа.

Урбанизација у двадесетом веку је глобални процес у који се све више увлачи и Трећи свет, у коме се за последњих четрдесет година градско становништво увећава сваке године за број становника Шпаније.

Цветковић Јелена - 1 -


ФУНКЦИОНИСАЊЕ УРБАНОГ ЖИВОТА

Град се разликује од села и то се најбоље може објаснити помоћу начина на који се одвија живот у њему. У граду се у односу на село све ствари, манифестације, одвијају вишеструко: криминал у свим својим манифестацијама, проституција, саобраћајни удеси, масовна окупљања, већи је број разведених лица, као и самоубистава, културних догађаја, свадби, весеља, спортских активности, рођења, сахрана итд. Све ово, претходно набројано, јесу спољне манифестације градског живота.

Да би се гратски начин живота лакше разумео потребно је водити рачуна о:1. временском контексту у коме се град разликује од свог окружења и о2. културно – генетичким обележјима заједнице.

У првом сличају реч је о томе да се савремени начин живота у многоме разликује од предидуструјског начина живота.

Са друге стране, гратски начин живота зависи од традиционално културних и географских обележја појединих урбаних цивилизација.

Град је велика позорница друштвеног раслојавања, нарочито оног сегмента који призилази из трајне историјске подељености на сиромашне и богате. По правилу, у граду су увек богати богатији, а сиромашни сиромашнији. Занимљива ствар везана за ово јесте да и сиромаштво и богатство креирају сопствене облике урбаног живљења, што у комплету претставља богатство разноврсности начина живљења у граду у односу на село. Град је место где се креира велики број нових занимања, који индиректно утичу на нове облике урбаног живота.

Њима се придружује велики и стално растући број запослених у терцијалном сектору. Град постаје место где се све већи број старих послова замењује новонасталима који се везују за трговину и услужне делатности.

АНАТОМИЈА УРБАНОГ НАЧИНА ЖИВЉЕЊА

Људи на отвореним јавним просторима најбољи су пример како се простор користи и како у простору града они исказују своје место у њему. Ту свакога тренутка можемо уочити уличне продавце, мајке које шетају бебе у колицима, децу која трчакарају, пролазнике који посматрају излоге, просијаци, улични музичари, ђачке екскурзије, пензионере у парковима. Све ово су спољне манифестације и оне су један део урбаног живота.

Постоји и други, мање видљив део збивања унутар урбаног живота. У свакој социјалној средини одвија се живот који је директна рефлексија урбаног окружења актера. Начин урбаног живљења се разликује од града до града, међутим постоје бројне интеракције које карактеришу урбани начин живота, а две најзначајније су: а.) оне у којој доминирају социјалне карактеристике људи и б.) оне које говоре о томе да простор има повратни утицај на начин његовог коришћења. У првом случају реч је о томе да људи



различитог социјалног статуса, урбаног искуства, етничких па и религијских припадности, на различите начине , свесно или несвесно, испољавају потребе за својим местом на урбаној сцени. Утицај простора на начин коришћења, социјалне интеракције и читав скуп особина које учествују у формирању урбаног начина живљења, свакако зависи и од локације , облика и садржаја одређеног простора.

УЛОГА МАЊИНА НА УРБАНОЈ СЦЕНИ

Историјско утемељење града истовремено претставља причу о етничкој, расној, верској, културној и многим другим прилагођавањима на опдређеном простору. Ова обележја друштвене хетерогености у социологији су најчешће посматрана као релевантна за конституисање социологије мањинских група.

Ко су мањинске групе? То су оне групе које имају изражену самосвест о сопственом мањинском статусу, о неједнакости у друштву, и појачано осећање групне солидарности. Најчешће је елемент друштвене индетификације културне природе.

Положај мањина на градској сцени чита се у многим сегментима функционисања друштва: почевши од образовања и радних места, до политичке партиципације и комуналне проблематике.

2. РАЗНИ ПОГЛЕДИ НА ГРАДСКИ ЖИВОТ (СОЦИЈАЛНО – ПСИХОЛОШКЕ ОРИЈЕНТАЦИЈЕ)

ПОГЛЕД СА АСФАЛТА ВЕЛИКОГ (АМЕРИЧКОГ) ГРАДА

Нејвећи утицај на урбанисте друге половине ХХ века сматра се да је имала Џејн Џекобс. Она је социолошки начин размишљања преклопила преко савремене урбанистичке теорије и праксе, с' тим што је птертходно потпуно пазумела принципе на којима се заснива урбанизам. Она је себи ставила на задатак да урбанистима појасни до које мере последице њиховог деловања могу бити погубне по друштвено биће града.

Систем идеја које заступа овај социолог крећу се у два веома јасна правца: Први је тај да град такав какав јесте, па чак и у најгорој урбанистичкој изведби може се учинити подношљивим за живот, уз ангажовање свесних и образованих стручњака. И други правац, где се град може планирати и изграђивати тако да буде место достојно живота хомо урбанита (homo urbanita). У оба случаја неопходне су одговарајуће методе и стратегије.

Како Џејн Џекобс види велики (амерички) град? Кaо сложен симбиотички успостављен организам човека и простора. Као сплет низа неуралгичних тачака где од начина њихове стимулације зависи и реакција друштвеног бића самог града. Њен тротоар мора човеку да пружа осећај сигурности. Истовремено, он је место највећег броја и најразноврснијих социјалних контаката. Улице, међутим, не смеју бити замена за дечија игралишта којих у граду, по правилу, има мало.



Иста је ствар и са градским парковима. Као замишљена равнотежа густо изграђеном простору они су најчешће неадекватна замена за облике друштвености који су већ створени у условима збијеног колективог становања. Она верује да све то води умањивању значаја градске разноврсности и интезивности његовог коришћења, самим тим у његову смрт. Градски живот је мноштво реакција које се одвијају у и на његовим деловима: на улици, у суседству, у парку, на тротоару. Концетрација људи један је од најбитнијих фактора за процват градске разноврсности, а густине су претерано мале или велике само када онемогућавају градску разноврсност уместо да је подстичу.

Ризне тактике уз помоћ који велики град треба да постане пожељно место за живот односе се на све сегменте његове организације: разне облике становања, "неспоразум" између аутомобила и пешака, покушаје да се урбанистички и архитектонски град третира попут уметничког дела, технике којима би се оживели запуштени делови града и повезивање величине и друштвене организације појединих делова града у циљу њиховог рационалоног планирања и управљања.

ПРЕГЛЕД ИЗ УГЛА ПСИХОЛОГИЈЕ: ИНТЕРАКЦИОНИСТИЧКИ ПРИСТИП

Садржај и појам градског живота се не може разумети само на основу дискриције различитости. Да би се на адекватан начин појаснило како функционишу битне социјалне везе унутар града и како оне утичу на профилисање урбаног начина живота треба се користити социопсихолошким тумачењем.

Сам предмет социологије града захтева да се проблему градског живота приступи са становништва свакодневних интеракција које се у њему дешавају. Разумевање ових однаса је неопходно да би се разумела свобухватност друштвеног бића града.

Чињеница да је град место где су друштвене интеракције најгушће и најдинамичније, захтева да се размотри на који се начин оне одвијају, шта их изазива и какве су њихове последице по друштвено биће града.

Урбани простор је жива сцена на којиј се нон-стоп смењују актери и улоге, самим тим може се прихватити став америчког социолога И. Гофману о томе да је урбани живот исказ “својеврсне драматурије интеракција”.

Појединац на градској сцени може да се сматра креатором градског начина живота. Он је носилац великог броја улога, што значи да у обликовању градског живота учествује неколико његових индетитета.

Савремени социопсихолошки приступ проширује поље интересовања у скалду са повећањем динамике градског живота, сложенијим и многобројнијим везама између појединаца, унутар групе и са иституцијама. Ова све већа заинтересованост за психолошко објашњење о месту и улози појединца , група и институција у животу града и градском животу и за њихову међусобну повезаност и интеракције, нарочито је својствена новој



америчкој социологији града. Велико интересовање психологије за град није само последица претећих манифестација високог степена урбанизације друштва, већ и генерални резултат еволуције друштва које је постало оптерећено колективитетом. Преиспитивање улоге појединца у друштвеном животу постало је метадолошко начело и “кључ” за многе одговоре о градском животу.

Посматрајући град као мозаик разноврсних социопсихолошких интеракција, испоставља се да су потребна извесна “умећа” за учествовање у његовом животу. Један од њих је урбана толеранција.

ШТА ЗНАЧИ И КОЛИКО ЈЕ ВАЖНА УРБАНА ТОЛЕРАНЦИЈА

Један од обележја великог града је да гаји толеранцију различитог понашања и животног стила појединих група. Урбанити уче како да савладају, адаптирају се, а често и да уживају у различитости животних стилова.

Свака различитост људских група несумњиво интерпретира природу градске разноврсности; за сваку од њих град у својим различитим аспектима вероватно носи различита значења. Град је напраљен од серије различитих и међизависних “друштвених речи”.

Ихдиферентност, анонимност, интелектуализација и космополитизам урбаног живота омогућава независност мишљења и акције и мишљење је да је “ситничавост и предрасуда” малих градова искључена. Град подстиче различитост група од којих свака има различита понашања, држање и животни стил. Еколошки посматрано, групе су сегрегиране у свој “морални” регион.

Д.Карп, Беиг Урбан

Град појединцу омогућава степен слободе и толеранције који су потербни да се оствори жељени животни стил који не постоји у малом граду. Међутим, неретко се дешава да је граница између девијантног понашања и “права на слопбодно понашање” тешко уочљива.

ПРЕГЛЕД ИЗ УГЛА УРБАНИСТЕ

Поглед урбанисте или архитекте на предмет града из социопсихолошког угла веома се ретко среће. Карактер образовања ових специјалиста углавном је без основа о друштвеној условљености и друштвеним последицама њоховог професионалног рада. Њихова уметничка природа посла оставља јако мало простора пропитивању о друштвеном месту и улози онога за кога се тај простор гради, тј. за човека. Док се у области архитектуре могу срести размишљања о појединцу који станује или ради у простору који архитекта проектује, у урбанизму је то знатно ређе и теже. Архитектуру до извесног нивоа може да коригује конкретан појединац или породица, док урбанизам карактерише простор и садржај колективног проживљавања.



3. УРБАНИЗАЦИЈА КАО НАЧИН ЖИВОТА

Вертова теза о урбанизацији као начину живота односи се мање на унутрашњу диференцијацију градова него на то шта феномен града јесте као облик друштвене егзистенције. У градовима, како он каже, велики број људи живи на малом простору, не познајући се, што је потпуно супротно у односу на мале градове. Највећи број контаката међу градским становницима су тренутни, па не претстављају садржајне људске односе. Интеакције са продавцима, банкарским слижбеницима, кондуктерима у возу или градском саобраћају, су такође само пролазни сусрети. Пошто су они који живе у урбаним срединама крајње покретни, везе између њих су релативно слабе. Људи су свакодневно ангажовани у разним активностима, а темпо живота је много бржи него у руралним условима. Такмичење и конкуренција преовлађују над сарадњом. Верт прихвата да "густина" друштвеног живота у градовима води стварању ужих крајева града са специфичним карактеристикама, које се често могу поредити са оним у мањим заједницама.

Према Вертовој теорији урбани феномен не представља само део друштва, већ изражава и утицаје природе ширег друштвеног система. Аспекти урбаног начина живота специфични су за друштвени живот у модерним друштвима као целинама, а не само за активности оних који живе у великом граду.

Иако је град "свет непознатих" у њему се ипак ставрају и подржавају лична пријатељства. Ово не мора бити парадоксално. Потребно је раздвојити урбану активност у јавној сфери случајних сусретања са непознатима, од приватног света породица, пријатеља, као и колега са посла, пријатеља из школе. Можда је за некога ко по први пут долази у велики град тешко да одмах стекне пријатеље. Међутим не треба изоставити чињеницу да се контакти у мањим местима често своде само на пуку љубазност, па да је и у мањим руралним средимана тешко стећи пријатеље подједнако као и у великом граду.

4. СТАНОВАЊЕ

Становање је је једно од најстаријих и вечито отворених питања у свим фазама развоја социологије града. Потребу људи да живе у густим срединама које временом постају све веће, одувек је пратио и проблем њиховог смештаја. Ова потреба је природна последицакоја је детерминисана биолошки, физиолошки, културно и друштвено. Интересовање за проблеме стана и становања знатно су старија од артикулисаног социолошког проблема. Социолошко интересовање за проблем становања очевидно је урбаног порекла.

Становање као социолошки проблем не може се ограничити само на потребе за станом и у вези са станом. Проблем стана знатно је шири и односи се на све сфере у којима се становање као друштвена идеја или пракса реализује. Природа потреба у сатновању је сложена. Проблем сатновања није довољно посамтрати само кроз димензију



потребе, јер становање је сложен проблем детерминисан биолошки, психолошки, социјално, културно, еколошки и просторно.

Јединствене социолошке дефиниције становања нема. Међутим, сасвим је прихватљиво ако се каже да становање одређује цивилизацијски ниво развоја конкретног друштва, карактер производних односа, политика развоја, историјски, културни и други чиниоци. Индивидуална потреба за адекватним становањем посредована је класном, слојном и групном припадношћу, а затим индивидуалним особинама појединца. Као најшири, а истовремено довољно непосредни оквири за разумевање становања у одерђеном друштву, времену и простору појављују се друштвени, културно-генетички и истријски контексти. Тек у овом случају могуће је социолоски разјаснити систем сатмбених потреба, односно динамичност и друштвену променљивост.

Постоје два основна вида становања, до којих нас упућују однос урбанистичког концепта и карактеристика породичног живота, а то су: индивидуално становање у једнопородичној кући и колективно у зградама са више станова. У нашој урбанистичкој пракси, посматрано кроз густину сатновања која је измеђуосталог исказ и начин становања (колективног односно индивидуалног) појављује се такозвано и мешовито становање. Оно упућује на урбанистички амбијент у коме се углавном налазе зграде колективног сатновања ниже спратности, комбиноване са једнопородичним становањем. Ово се своди на врло формалан начин посматрања, где је број становника по јединици површине одређујући критеријум. Исистирање на колективном становању био је један од основнох премиса за остварење замишљеног друштва новог индустријског доба. Амерички урбани социолог Р. Вилсон је испитивао како начин становања утиче на породични живот. Урбанистички пројекат насеља, саме зграде и њихова повезаност са квалитетом суседских односа, је у међусобној вези и говори о томе како људи живе. Оваква сазнања имају за циљ да преиспитају да ли је могуће другачије конципирати простор, не би ли се побољшао начин живљења.

ПРОБЛЕМ "МЕРЕЊА" СТАМБЕНИХ ПРИЛИКА

Центарли социолошки проблем становања је питање о могућностима задовољавања потреба за становањем и грницама између стандардних и субстандардних вредности. Немогићност задовољавања тих потреба и реално постојање поменутих граница значи да се стамбено поитање исказује и као сатмбена криза. Стамбена криза је једно од животних, хроничних стања великог града које најчешће погађа непривилиговане слојеве становништва.

Стамбена криза претставља веома сложено стање које се састоји од квантитативних, квалитативних, организационих, функционалних, друштвено-економских и политичких елемената. Основни методи мерења којима се утврђује праг субстандардности подразумева елементе квантитета-насељеност стамбеног простора, односно исказују корисну површину стамбеног простора по једном члану домаћинства или број соба по једном члану. Биолошке и физиолошке потребе могу бити "мерљиве" у мери у којој је одређено да постоје прагови задовољавања потребе за величином и елементарном структуром простора.



У временском погледу стамбена криза је увек актуелна, што значи да се испољава у свако време. То нам указује да је реч о пјави која је трајно обележје града.

СТАНОВАЊЕ КАО СОЦИЈАЛНИ ПРОБЛЕМ

Да су неадекватно сатновање и социјални проблеми уско повезани је чињеница. Социологија града мора да потражи одговоре на питања која произилазе из те чињенице, а то су: да ли неадекватно становање изазива социјалне проблеме, да ли би се адекватним становањем елиминисали социјални проблеми и који социјални проблеми су везани за становање. Проблем становања јесте само један сегмент укупних друштвених односа, али врло важан сегмент. Градска димензија проблема јесте сложена рефлексија низа повезаних процеса и елемената социјалне, економске, политичке и урбанистичке природе. Многе градске функције, међутим, искључују поједине социјалне категорије које своје природне потребе за удобним свакодневним животом морају да задовоље на другим местима или да се прилагођавају. Чињеница је да град није прављен по мери свих његових становника, а поготово када се ради о деци и старима.

Када говоримо о становању требамо да знамо да је оно пре свега економско добро. Социјална димензија становања најдиректнији је показатељ неједнаких могућности људи да потребу за што адекватнијим станом реше у оквирима сопствених могућности. Разлика између "имати" и "немати" у граду се нјаснажније и најјасније манифестује управо кроз становање.

Неке од важних проблема становања у граду просто није могуће решити без учешћа државе. Програми такозваног јавног становања постоје готово у свим државама. У овом сличају становања држава преузима на себе део или чак све трошкове комуналног опремања и изградње станова и сноси део трошкова становања за групе грађана који не могу да поднесу високу економску цену сатновања. Овакви програми могу да имају низ модалитета у погледу сатндарда становања, обухватности и успешности.

5. ПРОБЛЕМИ ЖИВОТА У ГРАДУ

Проблеми живота у граду су многобројни. Они имају своја друштвена, организациона и функционална обележја.Социологија града тражи одговоре на узроке и последице многих градских поремећаја. Многи проблеми града у друштвену сферу произилазе управо из самих друштвених сфера (организационих, техничких итд.), али су последице друштвено релевантне. Прецизна класификација проблема живота у граду у социолигији не постоји, али оне се ради лакшег разумевања ипак могу поделити и то на: проблем заједничког живљења, проблем аномичке природе и проблем квалитета живљења.

ПРОБЛЕМИ ЗАЈЕДНИЧКОГ ЖИВЉЕЊА У ГРАДСКОЈ ЗАЈЕДНИЦИ

Од када постоје градови су били царство неједнакости. Функционисање града одређено је прерасподелом моћи. Заједнички живот у граду одувек је претстављао највећи могући степен међусобног усклађивања друштвених различитости. Урбана



историје препуна је примера како су се немогућности колективног живљења у светском свету различитости решавали сукобима, а не ретко и ратовима. "Град и рат" посебна је и још увек целовито необрађена социолошка тема. Добру историјску подлогу овој теми претставља виђење Л. Мамфорда у књизи "Град и историја" (оп.цит.,28-47). Један од нејречитијих савремених примера ("призведене" или стварне) немогућности коегзистенције различитости који је довео до рата, дешавао се на просторима бивше Југославије деведесетих година. Познато је да су ово проблеми били највидљивији управо у градовима.

Град је нешири оквир друштвене противречности. У њему вечито траје "борба" између супротстављених сила заједничког живљења. Са једене стране се налази солидарност, култура дијалога, толеранција, емпатија, хуманизам, еуномија, мондијализам, плуаризам, док се са друге стране налазе локализам, нетолеранција, егоистичност, посебност, нелојална конкуренција, партикуларизам. У зависности од доминантности појединих принципа формира се и друштвени карактер градске заједнице.

Урбаном плурализму и демократији као пожељним принципима градске заједнице треба прилазити са опрезом, јер оне као универзалне вредности у одређеном културном контексту морају да имају нота карактеристику, а таква заједница не постоји. У свакој заједници постоје и издвајају се доминантне вредности.

Најстарији проблем заједничког живота у граду јесте однос између богадства и сиромаштва. Како друштву само по себи није хомогена категорија, тако ни сиромаштво у граду није могуће посматрати као универзалну појаву. Често се каже да је сиромаштво једно од обележја градова у мање развијеним срединама, а да то није пропраћено одговарајућим подацима. Чињеница је да су градуви тих средина и данас једна квантитативна непознаница, сем што је знано да се непрестано и све брже популационо и просторно увећава.

ЖИВОТ БЕЗ ДОМА: НЕКЕ ПОЈАВЕ И ОБЛИЦИ ГРАДСКОГ СИРОМАШТВА

Град није дом за све своје становнике. У сваком делу света, сваком временском периоду, па и у сваком друштву постоје становници у граду које је сиромаштво натерало да субстандардно живе. Прива и најзнаћајнија одлика таквог начина живота јесте живот без дома или живот у нехуманим условима. Људи који живе без "корова над главом" најчешће се називају бескућници. Тема која се бави бескућништвом спада у оне за које је социологија града релативно рано показала заинтересованост и обично се везује за истраживања чикашких социолога.

Код нас је социолошко интересовање за бескућништво углавном присутно у истраживањима урбаних социолога, мада се треба знати да су друштвене димензије овог проблема знатно шире. Тема бескућништва у нашој социологији је заступљена углавном захваљујући интересовању, научним интерпретацијама светског искуства, теоријским разјашњењем и емпиријским истраживањима које је спровео С. Вујовић у књизи "Град у сенци рата", поглавље "Бескућници".



Истаина је да људи без дома постоје на све четири стране света, јер је сиромаштво универзална појава. Данас када су сва друштва признала да имају проблем сиромаштва, као и проблем оних који немају одговарајући смештај у граду. То нас наводи да слободно каонстатујемо како постоје неке разлике на које социологија мора да обрати пажњу. Оне су зависне од низа структурних историјских и савремених карактеристика. Треба имати у виду да бескућници нису само они који немају кров над главом у буквалном смислу те реци, већ и сви они који живе у условима вечите привремености. Та привременост је најчешће резултат нерешених правно-администратоивних и урбанистичких околности, а испољава се као такозвана "бесправна изградња". Бесправна насеља око великих градова углавним су карактеристична за мање развијене земље. Облик "гроздова субстандардних насеља", сачињених од приручног материјала, без комуналне опремљености, велике густине и са социјално маргинализованим становништвом углавном се виђа по периферијама великих градова у Централној и Јужној Америци, југоисточној Азији и Африци. И нашим условима бесправна градња има сасвим друге облике, ако у физичком смислу, тако и у погледу друштвених услова који доводе до њихове појаве. За свако правно нерегулисано становање у граду заједничке су бар две особине: а.) да оно производи одређене друштвене последице, што је и природно јер је у питању појава која је резултат друштвене дезорганизације у одређеном сегменту и б.) да се без обзира на све различитости физичких и друштвених карактеристика оваквог бескућништва, појављују неки облици друштвене интервенције.

БЕСКУЋНИЦИ У РАЗВИЈЕНИМ ЗЕМЉАМА

Не постоји универзална дефиниција бескућништва и бескућника која би важила за све развијене средине. Она се разликује од земље до земље, јер људе без дома чине различите групе људи и разичити животни услови.

Разниличитост дефиниција основи су разлизи што се ни данас прецизно не зна које су истинске размере бескућништва у развијеним земљама. Оно што се из разних процена ипак може закључити јесте да појава има растуће димензије. У САД су се почетком осамдесетих те процене кретале од 300.000 до 3 милиона; у Британији и Француској се сматра да сваке године више од 400.00 људи нема одговарајући смештај, док се у Немачкој (1990.године) тај број процењује и на дупло више. Истражујући проблем бескућништва у САД социолог К. Џенкс закључује да би њиховом порасту узрок могао бити: недостатак установа за одговарајући смештај ментално оболелих и њихово отпуштање из клиника, а они при тоне немају где да оду, ширење дроге, пораст дуготрајне незапослености код радно способних, повећањем броја неудатих жена са децом и рестрикција изградње преноћишта за најсиромашније.



НАСЕЉА БЕДЕ У МАЊЕ РАЗВИЈЕНИМ СРЕДИНАМА

Око трећина становника у градовима у мање развијеним срединама живи у централноградским сламовима или у "новим насељима" на његовом ободу. Популација оваквих становника крајем деведесетих у Мексико Ситију је бројала око 4 милиона, а у Сеулу и Калкути око 2 милиона. Темпо је такав да се сваких 6 година овај број сатновника дуплира. Без обзира на различита имена којим се у појединим срединама називају, она се праве као "насеља урбане сиритиње".

Око Рио де Жанеира који броји око 10,5 милиона становника на околним брежуљцима, аутопутевима има око 500 фавела од којих многи броје између 30.000 до 50.000 становника. Истовремено, то је град са највећим процентом насиља у Бразили.

У многим срединама проблем бескућништва додатно садржи и расну компоненту. На пример, црнци претстављају око 13% становништва САД-а али и 41% сиротиње која се удвостручила у последњој деценији овог века. Белци иако претстављају само 43% радне снаге заузимају чак 95% места високог кадра; жене заузимају око 40% места средњег кадра, а црни мушкатци свега 4%. Јасно је да економска слика има врло јаку расну нит.

Проблем бескућништва код нас социолошки је осветљен првенствено захваљујући појединачним истраживањима у оквиру социологије града. Делимични подаци постоје за неколико већих градова иако је дефактна чињеница да је ова појава и код нас веома распрострањена. Процене су да је у Београду 1991. године било око 75.000 бескућника, тј. оних који су живели у стамбеној беди и сиримаштву, у бесправно подигнутим кућама или разуме се, без икаквог крова над главом.

УРБАНА ПАТОЛОГИЈА

Психо-физичка обољења оних који живе у граду у принципу нису другачија од оних која обележавају друштво у целини. Међутим, о неким облицима социјалне патологије можемо да говоримо као о онима које се у градовима снажније манифестују или имају нека специфична обележја. Тако се треба напоменити да је у свим фазама социологије развоја града постојала тенденција да се изрази урбани песимиза. У таквом светлу град је виђен као центар или чак само извориште свих друштвених неусклађености, те као рефлексија первертиране природе душтва. Социологија, психологија, социјална медицина и психијатрија су научне дисциплине које су највише заинтересоване да објасне друштвене болести, њихове узроке, последице и еколошку специфичност. Споменућемо неке од њихових "стабдардних" облика: болести зависности ( алкохолизам и наркоманија), ментално-социјални поремећаји (проститиција, сексуална девијација, скитничење итд.) и самоубиства.

Као социјални проблем који има посебне, урбане карактеристике у ранијим социјалним фазама посматрао се алкохолизам. Међутим, данас за такво мишљење има све мање места. Ипак један облик алкохолизма је са разлогом предмет забринутости друштва, а то је свакако акохолизам младих у граду. Брз живот, субкултурна примамљивост и



социјална неизграђеност младих могу да буду добра подлога за ширење алкохолизма. Сматра се да је опијање код младих често повезано са другим проблемима понашања - употребом лаких дрога, прераним сексуалним искуством и почетком деликвенције.

Проституција се стандрадно везује за градску средину. Разлог за то њено урбано порекло налази се у историјској чињеници о њеном присуству у готово свим старовековним метрополама почевши од Вавилона па до Рима. Распрострањеност и друштвена димензија проституције разликује се од града да града. Према једном истраживању код нас су 90% проститутки незапослена, а само 6-9% има неки стални посао. Неписмено је преко 20%, а само 9% иам завршену средњу сколу. Уочено је то да се често социјална слика проститутки ускалађује са социјалном структуром клијената.

Један од важних "производа" који повезује село и град јесте дрога. Зашто? Па зато што се на селу производи, а у град се доноси и прерађује, продаје и конзумира. Узрочност наркоманије још увек претставља незавршену научну расправу, са много хипотеза. У граду који је велики бизнис сада више него икада раније, није необично да се конзумирање дроге спроводи у круговима динамичних, младих, високообразованих и пословних људи. Веза између дроге и кримаинала у граду позната је и вишеструка. Као сто постоји друштвена стратификација у односу на обележја освојених деруштвених положаја, тако се та стратификацијска матрица огледа и у конзумирању наркотика. Самим тим успешни и богати троше бољу, скупљу и чистију дрогу (кокаин), омладина "крек" и "екстази" (веома брза дрога на бази кокаина), а сиромашни шта стигну.

Икао до сада није познато прецизно порекло најмоћнијег вируса ХХ века познатог под именом СИДА (АIDS), чињеница је да због најчешћег начиња преношења (хомосексуални односи и интравенозно убризгавање дроге), највећи број оболелих и умрлих од обољења буде заправо у градовима. Таква демографска мапа болести објашњава се "слободним" начином живота у градовима. Процењује се да се дневно преко 13.000 људи зарази HIV-ом.

УРБАНИ НЕМИР

Криза града манифестује се кроз секторе његовог организовања и финкционисања. Током друге половине ХХ века у оквиру развијених градова западних друштава почиње да бива јасно како су проблеми организовања и функционисања града јавна ствар која се тиче свих његових грађана. Прве јавне појаве таквог стања дешавале су се у Европи и добиле су израз "урбани социјални покрети и борбе". У општем сличају урбани покрети могу се изједначити са социјалним, што се може закључити из дефиниције социјалних покрета: "Социјални покрети ничу на дијалектици односа и супротстављања појединачних и општих интереса у друштву. Оступање појединачних интереса указује на чињеницу да социјални покрет у себи и по себи има одређену социјалну снагу. Она се репрезентира не само као социјална снага парцијалног, него истовремено, претставља и теденцију да се прошири на опште интересе, тј. да се покрет исказује и наступа као општедруштвени интерес" (Цифрић, И.,Социјална екологија, оп. цит,. 274.)



Уколико су урбани социјални покрети и борбе "открили ширину урбане кризе", урбани немир јавља се као константна реакција хомо урбанита на то лоше друштвено организовање и функционисање у граду. Ни поред свих покушаја да се обави систематизација и структуирање покрета који се дешавају у граду, није могуће успоставити границу између урбаних социјалних покрета и урбаног немира.

У посматрању урбаних социјалних покрета и борби уочена је њихова специфичност у односу на ове друштвене покрете чије се средиште опет налази управо у граду. У оба случаја су у питању такви облици друштвеног ангажовања који настају као резултат одређеног степена демократске организације и отворености друштва. За разлику од тако друштвеног оквира, урбани немири постоје у сваком граду, систему, времену. Урбани немир није експлицитно институционализован ни посредно ванистуционализован. Он настаје као колективно стање, свест о животу у граду. Урбани немир је "сакривен" у социопсихолошким стањима. Таква стања призилазе из чињенице о "урбанизму као начину живота" или из посебности градске организације. Под појмом урбани немири може да се сматра све: политички живот који утиче на начин функционисања укупног друштва. Страх од криминала и свих осталих страхова који се јављају приликом живота у граду (страх од старости, од самоће, болести, институција...), незадовољство живљења у одређеним урбанистичким условима (густо колективно становање, стамбене зграде велике спратности,..), Неприлагођеност старије популације града на његову темпоралност, незадовољство јавним градским превозом, непрестано техничко-технолошко напредовање и функционисање града које је са тим повезано - изазива одређене страхове од система комуникација, контролисане приватности, затим неефикасност јавних служба (полиције, хитне помоћи, изношење смећа..).

Урбани немир распростире се на све друштвене групе и слојеве, али се разликује по облику, карактеру, мотивима и ефектима који се манифестују на групу, појединца или повратно на сам град. Могло би се рећи да су урбани социјани покрети акутни облици урбаног незадовољства, а урбани немири његов хронични облик.

6. УРБАНА ПОЛИТИКА

Веза између политике и простора је историјска, суштинска и трајна. Није могућ простор без његове политичке конструкције, а нити је могуће да политика одбаци простор као поље у коме се реализује њен смисао.

Урбану политику није могуће дефинисати као скуп одређених активности у којима се јасно препознају актери и процеси организације и функционисања заједнице.

Међу различитим облицима политичких инструкција средњовековног града посебно треба издвојити као веома интересантно да већ у ХIII веку долази до појаве "градоначелника", који је претстављао симбол обједињених интереса различитих група грађана. Са обзиром на очевидност историјске повезаности политичке природе друштва и



његовог урбаног дела, то што постоје обичаји да се у савременој науци оформи урбана политикологија као посебна дисциплина уопште није зачуђујуће нити необично.

Природна потреба људи је да желе слободу и сигурност. Човек најчешће не размишља о томе да ли су претпоставке за остваривање ових његових очекивања у сфери државне, регионалне или локалне политике. Човек једноставно очекује остварење слободе и живот у сигурности, али не у апстрактном већ у реалном времену и простору. Град претставља најшири оквир за манифестације свих садржаја политичког живљења једног друштва. Сам град се истовремено може посматрати као веома специфичан друштвено феномен у коме се испољава највећи могући број различитих интереса његових становника. Сви ти интереси налазе се у арени политичког живота градске заједнице, у непрестаној борби за њихово остварење. Такође, сви ти интереси са њиховим носиоцима као и саме акције заправо чине урбану политику.

7. ЕКОЛОГИЈА ГРАДОВА

Дефиниције екологије се разликују увећ у зависности од карактера дисциплине унутар које се траже одговори о међуодносима живог и неживог света. Можда је једна од најобухватнијих дефиниција та да је реч о субверзивној научној дисциплини чији је приступ "нућно хилистички" сто значи да настоји да на целовит начин схвати човеков положај у свету, природи, а не само поједине видове његове егзистенције.

ГРАД КАО ЕКОСИСТЕМ

У урбаној екологији значајни су многи елементи, који су заједницки за екосферу (вода, ваздух, земљиште, биоценоза...). Посебно место у екологији града заузимају:

1.) БУКА 2.) ГРАДСКО ЗЕЛЕНИЛО И РАСТИЊЕ 3.) ХИГИЈЕНА ГРАДА

Бука је пре свега звук који је непријатан за ухо. Буком се сматра сваки звук који је довољно јак да се издвоји од осталих. Бука је непријатан сатојак свакодневног живота, и то не само у урбаним и индустријским зонама, већ и у руралној средини. Данас готово да не постоји део града, насеље или радно место које није изложено буци. Сматра се да је она најраспрострањенија и најозбиљнија опасност савременог урбанизованог становништва. Истраживањима се дошло до закључка да се у последњим деценијама ХХ века комунална бука у свим већим урбаним центрима повећала у просеку за 10-12 децибела. Најчешће последице које су узрок буке изазване су комуналном буком која је изазвана аутомобилима (70%). Значи можемо закључити да је бука веома штетна по здравље. Бука делује константно јер навика на буку не постоји, већ је само привидна. Постоје три стадијума дејства буке на људски организам: 1.) адаптација 2.) стадијум замора, и 3.) стадијум трауме (долази до наглувости).

Решење проблема и заштита од буке могућа је једино регулисањем саобраћаја ван стамбених и других зона којима бука ремети квалитет живота. То је једино дефинитивно решење овог проблема, али наравно, требамо бити свесни да се оно не може спровести у



дело. Ублажавање дејства буке може се постићи: а.) решењима везаним за саобраћајницу, и растојањем те саобраћајнице од објекта, спуштањем на нижу коту, постављањем објеката-баријера или зеленог растиња, употребом материјала који су лошији резонатори звука или неким сличним поступцима, б.) решењима у оквиру појединачних објеката.

Градско зеленило - Зелено растиње у граду је не само биолошка потреба већ и естетски елемент. Зелене површине су део животног простора. У градским срединама или у оквиру инфраструктурних система, то су простори на којима се негује зеленило, које је обично засађено вештачким путем и уређено по неким основним принципима: парк, сквер, цветни партери, травњак, дрворед, групација жардињера... Зеленило има вишеструку улогу у хигијени градског живота. Његов значај је многострук: обнавља кисеоник у атмосфери, има биолошку функцију размене кисеоника и угљендиоксида, регулише темературу ваздуха, притисак и ваздушна срујања, врши јонизацију и повећава влажност ваздуха, ублажује утицај градске буке, штити од налета ветрова, пешчаних и снежних наноса, влажност лишћа код крупнолисних лишћара успорава ширење ватре у случају пожара, апсорбује прашину и чаџ, има социолошки, културни и просветни значај када се налази у облику паркова, позитивно делује на физиолошке функције човека, има позитивну улогу у оздрављењу деградирабих земљишта, уточе на светлост у насељима, умањује рефлексију, има бактерицидно дејство у загађеној средини, неутрализује непријатне мирисе, штити земљиште од ерозије, има непроцењив естетски значај. Сви ови разлози нам директно стављју на знање шта значи када једна урнбана средина обилује зеленилом, а колико је штетно када у њему оскудева.

Ми имамо среће да живимо у граду који има релативно доста зелених површина. Приликом одласка у друге веће градове Србије и Црне Горе неоспорна је разлика у осећају смањене чистоће ваздиха у односу на Нови Сад.

"Комунална хигијена" је уобичајени назив за хигијену градских простора. Под овим појмом се подразимевају сви елементи чистоће града, а који су значајни за људско здравље. Значи, комунална хигијена подразумева:

- чист ваздух градских средина- хигијенски исправну воду за пиће- санитарно одвођење фекалних-комуналних отпадних вода- довољно добро одржавање градског зеленила- на попвољан начин решену топлификацију насеља и- прикупљање, одношење и ликвидацију градског смећа.

Чистоћа једног града је уско повезана са културом његових становника. Затим она такође зависи од правилног решења система комуналних решења: водовода, канализације, топлификације, од броја и начина прања градских простора, ефикасним одношењем и ликвидацијом градских отпадака, под којима се подразумевају све врсте непотребних материјала у чврстом, течном или гасовитом стању који настају у процесу производње, рада, саобраћаја, употребе, промета...



ЕКОЛОГИЈА И УРБАНО ПЛАНИРАЊЕ

Веза између начина уређења простора на коме се живи и самог квалитета живота директна је и претставља суштину за разумевање урбане екологије. Одувек је човек обраћао пажњу на обликовање простора, на односе физичких структура и елемената природног окружења: рељеф, квалитет земљишта, инсолација, распоред и међусобне односе објеката итд. У зависности од усклађености ових елемената, непосредна средина живљења бива мање или више угодна. Међутим, готово да није могуће пронаћи ни једну идеју о идеалним градовима која би се могла спровести у дело, и где не постоји међусобна веза између начина организације градске територије и самог квалитета живљења.

Када се говори о квалитету живљења у урбанистичком констексту, тада је "Атинска повељаљ" која је настала после Међународног конгреса савремене архитетктуре (ЦИАМ), одржаног у Атини 1933. године, а у којој су промовисана начела новог функционалистичког приступа простору, свакако је неизбежна, првенствено збпг примењене методологије. Међутим, чињениц је да овај концепт у реализацијама до сада није достигао своје замишљене циљеве, те да се временом чак трансформисала у сопствену супротност. Проглашени начин живота у оквирима три основне финкције - становања, рада, рекреације - у условима погрешног урбанизма и архиотектуре, додатно је довео до новог облика урбанистичког и архитектонског загађења средине. Оно сто ће и даље утицати на аспекте квалитета живљења су пре свега установљени параметри и критеријуми за вредновање појединих градских функција.

Праксни простор на уређивању простора један је од најстаријих "начина" да се створе услови који омогућавају складан однос човекових потреба да ради, станује, гради и окружења. Целокупна урбана историја говори управо о томе. На овом месту потребно је да видимо на који начин савремени град, савремени услови живота и дато окружење функционишу. Искуства у домену теоријских и практичних резултата организације насеља на еколошким основама у нашим условима су веома скромни. Њихов домет се зауставља на примени неких метода и техника у анализи и планирању начина коришћења простора, урбанистичком обликовању простора и систему одређених параметара и критеријума.

На крају ХХ века еколошка и хумана оријентација постала је доминантна тенденција у свим сферама научних и практичних активности и урбанизма такође. Осмишљеност, усмереност и интезитет тих активности нису једнаки у свим срединама. Јасно је да виши степен организовансти друштва и његово укупно богатство имају велику улогу у начинима одвијања ових делатности. У мање развијеним срединама, где спада и наша, навећи део ових активности резултат је спонтане оријентације која још увек нема јасно изражен најшири интерес. Ту је углавном реч о декларативним и партикуларним оријентацијама. Пут доласка до еколошке и хумане оријентације је двостепен: у првом кораку условљен је целовитошћу и системом филозофских концепата, из чега произилази и смисао функционисања укупних система и прецизно дефинисање метода и активности. Еколошка оријентција подразумева изграђен систем мишљења који тек у својој надградњи



може да прерасте у концепте регионалног и урбаног планирања. Он подразумева неколико основних приципа:

а.) неоходно је достићи а не само унапред примити пожељне структуре окружења, што значи да је потребно креирати нову интегралну средину као нов квалитет уједињења антропогених и природних елемената.

б.) планирање треба да почне не од истраживања места на коме ће се градити, већ од истраживања места на коме се неће градити и мењати природно окружење

ц.) урбанистички организован простор има свој економски, односно функционално-територијални исказ

д.) најквалитетнији природни потенцијали непосредног и ширег окружења претстављају ограничавајуће услове за изградњу урбаних средина

е.) у еколошком зонирању не постоје апстракни локалитети, већ само они који су дати природним и створеним вредностима унутар насеља, региона или ма које друге просторне одреднице. То значи да не постоји ни једно насеље нити друга територија где принцип еколошког зонирања није могуће спровести

ф.) утврђивање биланса динамике развоја насеља или подручја одређује и услове трансформације урбаних структура природног окружења. С' тим у вези је и одређивање еколошког капацитета одређеног подручја. Пре него о рестриктивном, реч је о систему усклађеног песпективног рзвоја подручја, односно о концепту одрживог развоја.

У свети еколошке интердисциплинарности најчешће се среће запажање да се "концепт одрживости и одрживог развоја појављује као реакција на општу распрострањеност недостатака осећања да је окружење све више нарушено људским чињењем". Класични приступ концепту одрживог развоја базира се на тези о дугорчној повезаности људи, окружења и природе и потреби њиховог појединачног и заједничког благостања.

Кад се мало боље рзмислимо можда је ипак исправније размишљати уместо о одрживом о здравом граду. Концепт здравог града је социолошки и урбанистички први пут дефинисан доста касно и то средином осамдестих година. Основни концепт здравог града није урбанистички пројекат, већ је реч о процесу који би требало да омогући стварање таквог физичког и друштвеног окружења у коме ће људи мићи да искористе све своје потенцијале а да при томе не угрожавају ни себе, а ни друге. Основни елемнти оваквог концепта су: обезбеђење основних потреба (храна, вода, смештај, приходи, сигурност посла), чисто и сигурно окружење високих стабдарда, различита, витална и иновативна економија, слобода екосистема који је дугорочно одржив, градске физичке структуре које то омогућавају, осећање за историјску, биолошку и културну повезаност, стабилне заједнице које се међусобно подржавају и нису екплоатисане, висок степен јавне партиципације и контроле грађана над свим одлукама које се тичу сопственог живота, обезбеђење високог стандарда бриге о здрављу. То практично значи да је реч о дугорочном концепту у који су укључени сви сектори друштва, на челу са онима који поседују управљачке инструменте и координирају процесима доношења одлука. Тек у том случају може да се појави операционализација урбанистичких концепта. Све док то не постоји, концепт се завршава на цртаћој табли.



8. КВАЛИТЕТ ЖИВОТА У ГРАДУ

Квалитет живота спада у један од најширих појмова који до данас још увек није добро, прецизно, научно одређен. По свој прилици то није ни могуће, када се има у виду да се пре него се научни појам означио као синтагма која прожима целокупни живот. Трагање за саджајем појма "квалитет живота" је многобројан. Социолошки приступ том појму пре свега се огледа у покушајима да се осмисли линија разграничења између: а.) квалитативних и квантитативних одређења појма, б.) значења потреба као егзистенционалног стања и потреба које се културно усмеравају и ц.) потреба које се задовољавају у односу на пјединац или различите колективитете. Са друге стране су приступи који покушавају да дефинишу квалитет живота, а крећу се између глобалних и партикуларних одређења, што додатно умањује могућности да се дође до оперативне дефиниције.

Квалитет живота може се разумети и као разлика између аспирација и могућности, и то без обзира да ли се оне крећу у нормативној или вредносној сфери. Норматино истраживање квалитета живљења данас најчешће претставља покушај да се одреде градничне вредности релативних погодности. Оне су релативне управо ради тога што их одређује ниво друштвене и техничко-технолошке развијености и одређене средине. Питање чистог ваздуха у граду, на пример, поред норматива и стандарда којима се исказује, не може имати исти значај за сваки град и за сваку средину. Грађани Токија, Рима и Бора, плаћају ову цену живљења у граду. С друге стране, многи становници земаља у развоју, који су захваћени таласом хиперурбанизације, о оваквој цени живота у граду и не размишљају. Према томе нема сумње да вредносни системи и културно-генетичка природа одређене средине у великој мери одређује и начин живота у граду.

Питање квалитетног живота у граду свакако није одређено само за социологију, с'обзиром да се квалитетни предрасуди у веома различитим и не само друштвеним сферама. Могло би се сматрати да се одреднице квалитета живота налазе као резултат између негативних и позитивних страна живота у граду. Међутим, то није могуће јер није могућа јединствена теоријска конструкција о обрасцима помоћу којих би се таквим евентуалним конструкцијама приступило. Чињеница је, међутим, да квалитет живљења у општем сличају подразумева такав сплет услова и околности у којима се појединац остварује као припадник одређене групе, друштва и простора. Према томе слободно се може рећи да се квалитет живота одређује у односу на појединца.

ЈЕДАН СОЦИОЛОШКИ МОДЕЛ ЗА ОДРЕЂИВАЊЕ "ДОБРОГ ГРАДА"

Према истраживању које је спровео амерички социолог Лиу, пет индикатора помоћу којих се одређује квалитет живота у граду јесу: политика, економија, околина, здравље и друштвене везе. Његово опредељење баш за ове индикаторе је "њихова универзална димензија, општа разумљивост тако да грађани знају о чему се ради..." Смисао постављених критеријума је да се утврди довољло широк концепт градског



благостања у коме би се могло обавити "мерење" за становништва колективних и индивидуалних аспеката. Тих аспеката има преко 120, а аутор их је назвао "факторима".

На пример, да би изразио градски ниво економског благостања, Лиу испитује учешће односа прихода и штедње (оба као факторе индивидуалног благостања), проценат породица које се налазе испод прага сиромаштва и степен незапослености, оба као факторе колективног благостања. У разматрању друштвеног живота Лиу користи факторе попут прихода белаца и црнаца, стопу упослених жена и мушкараца, прорачунава индексе неједнакости у приходима оних који ћиве у центру града и бубурбији и означава их као факторе индивидуалног просперитета. На ниво социјалне димензије заједнице користе се подаци о заступљености са адекватном комуналном опремом, број књига у јавној библиотеци на 1.000 становника, број музичких, драмских и забавних представа. Сви фактори сврсатвају се по "зежини", у зависности од важности које имају у поређењу са свим осталим факторима те димензије.

Ј. Л. Спеитс и Ј. Ј. Масионис. Социологија градова

Социолози Спеитс и Масионис наводе своје сумарне факторе којима се може вредновати "добар град" по социолошкој основи. Па тако ту спадају: неексплоататорски однос према околини, одговорност градских управа и лидера према општим добрима, развојна градска економија која је у стању да одговори на све потребе људи, адекватна здравствена заштита и образовање, отворена , толерантна и стимулативна друштвена структура, грађани који се посвећују позитивном градском животу и релативно мала величина (између 50 и 100 хиљада становника), не би ли се на тај начин омогућили сви позитивни напори и међусобна избалансираност назначених услова. Ни један од ових услова, међутим, не може бити испуњен уколико не постоји међусобно поверење појединаца и група да раде на заједничком задатку - побољшању урбаног живота.

Само уколико се превазиђу појединачни интереси становника, квалитет живљења у граду се може побољшати, јер град је највећи друштвени домет колективног живљења. Међутим, уколико се не задовољи и множина одређених парцијалних аспирација у граду, испуњење сна о квалитетном животу у граду постаје све удаљенија од ставрности. "Решење" је очигледно у сазнањима да многољудна збијеност или колективно живљење претстављају најтрајнији људски оглед о умећу живљења.

9. ГРАД СУТРАШЊИЦЕ

Стара прича о Вавилонској кули где су људи били принуђени наизад да пропадну пошто више нису могли међусобно да разговарају, сада ће се поновити у облику нове Вавилонске куле, тј. Метрополитенске и мегалополитенске области. Људи покушавају да је саграде али никада неће успети да је доврше и да је учине функционалном.

К. Доксијадис



Бућусност је, наравно, непозната. Упркос томе, потреба човека да сазна шта се налази иза појмљивог временског хоризонта, у сутрашњици, сасвим је природна појава.

Град као најсложенији друштвени феномен, опирао се да понуди елементе који би човеку омогућиле да досегне иза његове актуелне стварности, а она је најчешче пресек свих незадовољстава која се јављају у једном друштву. Када би град могао да се види у неком времену испред, то би истовремено значило да може да се сагледа и будућност целокупног друштва, јер кроз град се преламају све друштвене, техничке и технолошке компоненте једне заједнице, или у крајњем случају цивилизације. Као обележје једне цивилизације, град је израз њених материјалних и духовних достигнућа и могућности.

Разматрање целине урбане будућности није могуће па чак ни у светлу научне интердисциплинарности. Оно што јесте могуће је разумевање друштвених услова који стоје на путу развоја осталих (природних и техничких) система, те би социологија града требала да тежи. Истинске, дугорочне, и свеобухватне пројекције развоја друштвених услова такође нису могуће. Јер да јесу, свет данас не би изгледао овако како изгледа. У непознавању будућности крије се и сам смисао човековог постојања.

Навешћу неколико питања у оквиру којих би могло да се креће глобално социолошко интересовање за будућност градова:

1.) Да ли ће град будућности бити потрошач или произвођач? Иако из највећег броја историјских и политичких тумачења урбаног развоја произилази да се уласком у индустријско друштво град претворио у великог потрошача, није извесно да се у постиндустријском времену тај тренд наставља. Иако је остао највећи потрошач многих материјалних добара, град је истовремено постао и "призвођач" многих техничко-технолишких вредности цивилизације.

2.) Да ли градови популационо и даље повећавају? Ово питање је једно од полазишта у размишљању о урбаној будућности. У светлу супростављености песимистичких и оптимистичких виђења будућности, од основног значаја за развој градова је оно које се везује за становништво. Да ли планети прети пребасељеност? Према неким предвиђањима становништво на Земљи ће до 2025. године нарасти на око 8,2 милијарде становника, а стабилизација ће настати тек негде на крају ХХI века и то на око 11 милијарди становника. Сасвим је јасно да ће то утицати и на квалитет живљења на Земљи. На основу искустава земаља у којима се већ данас уочава пренасељеност (поједине земље у Азији и Африци), није реално очекивати да ће се ситуација у будућности мењати на боље. То значи да ће порасом густина становништва расти и градови и густина насељености у њима, самим тим ће доћи до опадања моралног и физичког квалитета живота, и постепено ће доћи до застоја у развоју, а становништво ће постајати све сиромашније.

3.) Да ли ће ресурси за производњом хране и технологије, појединих земаља, које су у том правцу усмерене, бити у стању да прехране градско становништво? Могуће је да одговори на та питања долазе са разнох страна, а они ни случајно нису једноставни, него су условљени одговорима на многа друга питања, као што су на пример: Да ли ће се



градови ширити у хоризонталном смислу и на тај начин смањивати обрадиво земљиште или ће стремити у висину? Да ли ће градови постајати места "призводње" естремних еманција којима се загађује средина и на тај начин смањују могућности пољопривредне производње?

4.) До које мере може ићи процес специјализације? Постиндустријско друштво јасно је назначило да се може очекивати даља специјализација али и то да пред будућнсти стоји читав низ контроверзних. Савремено друштво и град као највећи потрошач непрекидно траже технологију, а у складу са тим јавља се и потреба за све прецизнијом и уситњенијом специјализацијом послова.

5.) До које мере ће "трећи цивилизијски талас" изазвати потребу за новим институцијама, колико ће град бити место где ће се оне утемељивати и шта ће то значити у опдносу на традиционалне институције образовања, културе, здравства, банкарстава итд.?

6.) Да ли се може очекивати де ће до прекомпезације глобалних економских односа долазити захваљујући промени економско-географке слике о знаћају такозваних светских градова? Хоће ли постепено Пекинг, Сеул, Брисел или неки други градови преузимати примат финансијских, трговачких и свеукупних центара моћи Њујорка, Лондона или Токија?

7.) Постоје ли физичке границе до којих се једним сложеним системом попут града може управљати? Питање садежи политичку, социолошку, еколошку, организациону и просторну-урбанистичку компоненту.

Очекивано је да су све промене и појаве у свету у коме живимо повезане. То значи да ни један облик људске имиграције није у стању да "ухвати" целину догађаја, па ни када је у питању град.

Приступ виђења будућност града могли би се гледати из неколико углова:

Научни, које обележава примена верификованих научних метода. У те методе се убрајају: предвиђања и пројекције, сценарији и аналитичке визије. До података који воде предвиђањима и проекцијама углавном се долази сабирањем и анализом историјских искустава. Ове приступе најчешће обележава линеарно виђење историје, тако да се не треба искључити могућност да нас то одведе на пут који се веома мало разликује од ненаучног пута. Проекције су супститивне природе, јер желе да утврде која је буидућност могућа тако да у одређеним сегментима замени садашњост. Међутим, овакав приступ веома се ретко користи у урбаним проспекцијама. Код аналитичких визија будућности се уз помоћ праћења трендова стварају услови за израду такозваних "студија развоја", које су најближе социологији. Аналитичка подлога неретко претставља критички однос према достигнућима, актуелним вредностима и историјском искуству.

Песимистичко насупрот оптимистичком. У овом сличају није реч о примењеном методу већ принципијалној оријентацији. Овакав приступ карактеристичан је за све фазе



развоја града: прединдустријска, индустријска, постиндустријска односно информатучка. У првом случају (песимистичко) будућност се види као коначан збир свих неповољности који доводе до цивилизацијског слома. Град се најчешће види као епиоцентар комплетне друштвене деорганизације. Песимистичка варијанта закључивања о будућности често се базира на поређењу са прошлостима, при чему се прескаче временски сегмент садашњости. У другој варијетнти будућност се сагледава као непрекидност цивилизацијске еволуције, а град као друштвени феномен који доживљава свој природни преображај. У својој студији Трећи талас, Тофлер је понудио оптимистичку визију будућности, уочавајући у многобројним променама сваременог света могућности за креирање нове цивилизације. Те промене су неминовне и револуционарне. Свако ко уочава да се друштво креће из иднустријске у неку другу фазу може и преображај града разумети као део једног великог цивилизацијског тока. Нема сумње да је урбано друштво данас на прекретници и нико не може бити сигуран какви су његови изгледи.

Отворени насупрот затвореним. У оваквом виду виђења нарочито долази до изражаја проблемска и временска димензија. Град се може видети као друштвени феномен који се развија и добија нове облике или као коначна еколошка, функционална и организациона форма у којој се познати проблеми умножавају.

Глобално насупрот локалном. Овде је реч о најстаријем и најраспросрањенијем виђењу будућности. Одувек је човеков напор да схвати целину догађаја у глобалном простору престављао велики изазов, а истовремено и избор са највећим процентом могућности да се погреши. Међутим, већина проблема (економских, еколошких, политичких, друштвених...) је просторно и временски иницирана. Када говоримо о просторној иницираности требамо знати да је начин размишљања у том случају управљан идејом "да ће се оно што се данас дешава на једно месту, сутра проширити на све просторе". У дугом случају основна идеја лежи у мишљењу да је "будућност тамо где смо ми". То је виђење урбане будућности "нашег" града или региона. Чињеница је да се у том међупростору налази сва различитост света у коме живимо. Проблем уништавања шума у Јужној Америци јесте глобални проблем, али није инициран глобалним потребама. Проблем сиромаштва у земљама Африке такође је глобални проблем, али се тиче само одређеног подручја. Градови развијеног света суочавају се са низом проблема које градови неког другог или трећег света још не познају. Постије различити проблеми урбанизације који су у погледу динамике и структуре регионално обојени. У том смислу виђење токова урбанизације и последице које ће она изазвати у будућности, морају се посматрати у одређеном временском и просторном контексту. Требамо имати у виду и чињеницу да није посве тачно то да развијене државе иницирају глобализацију као искључиви принцип у посматрању будућности. У развијеним индустријским срединама у последње време све више се јављају интересовања за партикуларне проблеме градске будућности или за будућност градова у пренаглашеном регионалном контексту. Овак преокрет од првобитног глобализма са почетка ХХ века ка локализму, одраз је концептуалног опредељења да се урбана будућност преовлађујуће усмерава у оквирима "дохватљивих проблема". Појава уништавања предмета социологије, нарочито посебних социологија, уочена је још почеткол шездесетих година овога века и претсавља предмет дебате о будућности социологије. Тако је, на пример, нарочуто у америчкој урбано-социолошкој литератури могуће проначи посве озбиљна истраживања наизглед не тако битних тема:



будућност црначких гета, будућност урбаног суседства, будућност фискалног федерализма и утицај на развој града, будућност градова у такозваном "Сунчаном појасу", урбани менаџмент у будућности и сл.

Западно искуство насупрот осталом. Ово је један од најпроблематичнијих полазних основа у разматрању будућности у односу на све проблеме. Када је о граду реч научно искуство је везано за покушаје да се утврди његово западно утемељење. У том смислу и савремене проекције будућности углавном се заснивају на судбини западног града. Потербно је имати у виду да је урбано искуство знатно старије од западноцентричног разумевања савремене цивилизације. Многи градови који се налазе ван западнг развојног циклуса успевали су и још увек успевају да се развијају на начин где урбана данашњица није "проблематична" и где су потребе за виђењем будућности лишене поничности и научне драматике.

Идеолошки потенцирана будућност.Свако виђење будућности саджи одређену вредносну оријентацију која се мање ли више испољава у својим идеолошким варијететима. У историји урбаних теорија познати су најразличитији такви примери. Од оних који инсистирају да град треба да се развија по моделу хеленске културе, па до града који ће у будућности бити оличење социјалистичког или капиталистичког друштва. Данас не постоји такво виђење урбанистичке будућности, јер сматра се да се будућност једног града огледа у демократском окружењу. Међутим, то није довољно. Потребно је инсистирати на томе да неспорност демократије добије своје конкретно обележје у свим градским, а и осталим, друштвима данашњице. Тек тада би демократија постала начело сутрашњице.

Посебну групу виђења будућности претстављају утопије. Погледамо ли шта је основа историјских промишљања о судбини и перспективама друштава - свакако ћемо пронаћи град. Класификације утопијских виђења будућности такође су многобројне. Само неке од њих, а у којима се може пронаћи визија града су: Џонгова (Robert Jongk) која говори о имагинативним утопијама које се гранају у логичке, критичке и стваралачке. Затим треба поменути Фридмана (Zona Friedmana) који говори о позитивним и негартивним утопијама. Прве су утемељене на незадовољству људи и често имају научну основу, док се друге темеље у жељи за бољим и имају морална и религиона начела. Током више од пет миленијума, од када се у простору и људима утемељио атрибут најсложеније људске творевине, град није престајао да буде предмет могућих промишљања о сопственој негацији. Као и друштво, чија је надиректнија рефлексија процес ремоделовања идеје о граду никада није нити може бити приведена крају.

Узимајући у обзир да је град одређен својим историјским контестом, његива виртуална конструкција покушава да измени историјски ток ствари. Та конструкција уместо контекстуалног, историјски ток усмерава ка степенастом одвијању. Међутим, град се гради, живи и проживљава еволутивним путем. Чак и онога тренутка када нам се учини да су велике историјске преломнице, као сто је например била идустријска, из темеља преобразиле неке облике организације, функционисања и изградње града, треба знати да је заправо у питању ипак само поступност у ремоделовању значаја.



Прве праве утопије града граде се заправо упоредо са хеленским градом. Критика атинске демократије била је важна тачка упоришта Платонове утопје која нам показује да је потребан знатан напор, и то са не баш извесним учинком, да би се у његовој држави препознао град. Он се не види јер је заклоњен идеалима будућности. Знатно су прецизнији делови Платонових Закона у којима се говори о плану за изградњу града, те се у сасвим незнатном преобликованом виду све оно сто се може сматрати историјским начелима градоградње и друштвене организације простора: храмови око трга а поред њих зграде јавних садржина, подела јавног и приватног простора итд. (Платон, Закони, VI, 778 б-д.) Платовове проспекције као први истински трагови образложене утопијске мисли ни једног тренутка не оставњају дилему о томе да су политичка структура друштва и облици градотворности суштински повезани. Са Платоновом утопијом питање аналогности друштвене и просторне организације потпуно је разрешено. Градотворни дух и материја једна су супстанца сваког, реалног и замишљеног града.

Уколико прихватимом да је теза о утопији која се појављује сразмерно дубини и распрострањености друштвених криза, тачна, тада је сасвим природно да се XIX век означава као "златно доба утопије". Распрострањивање традиционалних образаца града изазваних вирусом индустријског таласа доводи до серије негација савременог града.

УРБАНИСТИЧКО-АРХИТЕКТОНСКО ВИЂЕЊЕ БУДУЋНОСТИ ГРАДА

Просторно-фирзички правац будућности града знатно је сложенији него што то већина архитектонских и урбанистичких покушаја показује. Идеја о томе да се будућност града види постојала је одувек. Ниједно утопистичко виђење града није било без одговарајућих експресија о просторно-физичким карактеристикама града што смо могли да видимо у претходном текату. У појединим погледима развоја урбанистичке и архитектонске мисли могу се наћи углавном несистематизовани о таквим покушајима.

Нешто старији од осталих покушаја у ХХ веку је "Индустријски град" француског архитекте и урбанисте Т. Гарнијера који је настајао у периду од 1901. године до 1917. године. Покушај да се створи ред у простору је пре Атинске повеље први манифест прогрестичког урбанизма. Основни принципи Une cite industrielle су анализа раздвајања урбаних функција, уздизања зелених простора који играју улогу изолационих елемената, и системска примена нових материјала, посебно армираног бетона.

Осим идеја које се сврставају у идеју утопија, већу социолошку пажњу завређују оне које су током ХХ века имале реалан одраз или су произвеле одређене друштвене последице. Ту се пре свега мисли на идеје које су настајале на начелима прогресизма, односно Атинске повеље, чији је идејни творац Ле Корбизје. Потребе радикалног обрачуна са традиционалним градом ХIX века и његовим идустријским наследником с' почетка ХХ века рођена је на хуманистичким начелима у чијем средишту се налазио ослобођени човек окружен слободом простора, сунцем, функционалношћу. Уместо свега тога настало је разбијање наслеђеног града, његова просторна и функционална класификација односно зонирање на становање, рад, рекреацију и саобраћај. Идеја о граду будућности која је настајала тридесетих година реализовала се током већег дела ХХ века



постала је стварност која човеку није донела бољитак иако се сам човек управо томе надао.

Насупрот концептима о згуснутом граду, познати амерички архитекта Ф. Л. Рајт (Frank Lloyd Wright) је 1934. године дао предлог разграђеног града (Broadacre City). Овај модел децентрализације практично је био реакција на савремени град концетрације и покушај да се будућност осмисли као потпуна супротност постојећег. Он је желео да се испроектује потпуно нова форма града будућност. Међутим, о маштаријама које нису отишле даље од цртачког артизма готово да не треба ни говорити.

Социолог Џ. Паркер је покушао да да преглед могућих новијих планерских модела будућег развоја града. Модел органског раста или laissez faire који брани и Џ. Џекобс (град као поље различитости, разноврсног коришћења простора, суседства...); модел "оградниченог коришћења земљишта" који инсистира на капиталистичком приступу вредностима градског простора и на хомогености функција; модел малих и великих густина; модел вртног града; модел урбане обнове, тј. максималне реконструкције постојећих градова; футуристички модели градова у ваздуху, под водом или на Месецу.

Још давне 1883-1885. године најављене су радикалне промене у архитектонском облику града, и то када је у САД-у изграђен први десетоспратни облакодер на модерним конструктивним принципима. Пораст града у висину био је само један спој технологије и потреба да се што је то могуће боље искористи грађевински простор. Међутим, последице су биле многобројне: порасла је густина насељености и густина изграђености, колективно сатновање постало је доминантно, у савкодневницу су ушли префабрикација производа и индустријализација изградње станова (и осатлих зграда), унификација (уједињавање), типизација (утврђивање јединствености) и масофикација.

Највећи број трагедија за физичким обликом града у будућности своди се на покишаје да се за многобројну популацију испројектује одговарајући архитектонски хабитус, тј. иглед, града. Малте не сваки задатак који би био започет углавном се завршавао само на цртаћој табли.

Архитектура прве половине ХХ века била је препуна техничко-технолошких маштарија, и покушавала као таква да дохвати будућност. Критичари архитектуре, су међутим, озбиљно схватили појаву уметничко разбарушених идеја и на разне начине покушали су да их класификују и дају им имена. У највећем броју архитектонских цртежа будућности није се видела ни једна конзистентна идеја, нити су концепти долазили до нивоа потребне социјалне имиграције. Због свега тога, слободно се може рећи да је овде реч о утопијама.

Ле Корбизје дао је један од најснажнијих импулса архитектури ХХ века и то прогласивши кућу МАШИНОМ ЗА САТНОВАЊЕ. Пројект који је он понудио претстављао је мегаструктуру у виду огромне зграде за 1.600 људи, са свим пратећим душтвеним садржајем. Ова реализација је позната још и као "Марсељски блок" и била је део утопијског пројекта "Озареног града". Велики сатмбени блокови и појединачне волумиозне зграде посатле су, на жалост, реализована визија јер се и данас масовно



производе. Међутим, нико са сигурношћу не може дати оговор на питање да ли ће такав начин живота бити карактреистичан и за будућност.

Постоје и многе друге фантастичне, детињасте или идеје препуне техничко-технолошких иновација о томе како ће изгледати сатновање и архитектура у будућности. Разне "капсуле за становање" део су раширене идеје да се будућност архитектуре решава техничко-технолошким комплексима проблема.

Да ли ће у погледу сатновања град будућности бити једно велико село - екуменополис са обележјима индивидуалног сатновања? Одговор је претпоставља се НЕ! На крају ХХ века преко 66% Американаца у једнопородичним кућама. А 10% у дуплексима или триплексима, а 7% су мобилне куће. Иако је реч о најурбанизованијој нацији, ипак, велики део простора и даље је незаузет, а структурна аспирација на начине становања углавном се не мења.

УТИЦАЈ ТЕХНОЛОШКОГ НА УРБАНИ РАЗВОЈ

Данас се врло често сусрећемо са речју технологија, а за њу се моментално надовезују речи као што су раст и развој. У зависност од погледа утицаја технологије на будућност цивилизације ове речи или имају позитивну или негативну конотацију. Уколико се сматра да технологија постаје чаробна реч и формула која решава све проблеме човечанства, каже се да је тада реч о технолошком оптимизму. Насупрот томе, у песимистичком погледу на технологију и њено напредовање она се види као извор великог броја савремених зала, нешто сто ће веома сигурно потпуно уништити цивилизацију.

Утицај нових технологија на развој градова у будућности несумњиво ће бити велики, исто као и друштвене последице које ће то пратити. Електрична енергија, лифтови, облакодери, аутомобили, телефони, метро... све су то тековине ХХ века које су знатно промениле начин организовања, израде и функционисања града. Свака од ових набројаних као и многе друге технолишке новине имају велики утицај на комплетну прекомпезацију традиционалног, прединдустријског живота у граду, друштвену организацију, место и улогу појединца и друштвених група, слојева и класа. У току само једног века догодиле су се радикалне промене изазване техничко-технолошким напредовањем. Имајући у виду која и каква акселерација појава из света технике и технологије обележава савременост, са разлогом се поставља питање о реалним могућностима да се предвиди њихов реалан ток и с ти у вези питање о друштвеним појавама које ће то изазвати. Међутим, не треба сматрати да се промене друштвеног бића града јављају искључиво као последица технолошког напредовања и промена. Технологија је неретко подстакнута другом врстом проблема. Потреба да се гради сто више, брже и јефтиније је резултат демографке експлозије и притиск сатновништва на градове, без обзира да ли су у питању станови , комунална инфраструктура или загађење средине. У другом случају, технолошка решења потребна су да би се спречиле или санирале последице настале прекомерном изградњом или превеликом концетрацијом људи. Другим речима, технологија се појављује као оперативни регулатор потреба које су настале у некој другој сфери или као одговор на урбане проблеме.



У многобројним варијантамна урбане будућности може се наслутити идеја о граду као резултату високих технолошких достигнућа цивилизације. Тако замишљени телематски град, на пример, претставља један исказ утицаја технологије у постиндустријском добу, што значи да је мера организовања у функционисања града успостављена телекомуникацијском технологијом, информацијама, компјутерима. Заговорници оваквог рада сматрају да се примарни ефекти назначених технологија већ одражавају на функционисање, струкутуру и организацију града. Нове врсте послова, стагниција послова из индустријског доба, промена начина рада, места и начина становања, друштвеног живота, начина и квалитета комуникација између људи, промена породичног ђивота, одлика социјалне сагрегације и просторне диференцијације, још већа изолација појединаца или нови квалитет интеракција путем електронских медија, квалитет и облици суседства, начин коришћења слободног времена, утицај масовних медија, све су то последице које носи телематска будућност у коју се градови развијеног света већ одавно закорачили. Информатичким језиком ово би се могло рећи овако: МЕЊАЈУ СЕ СОФТВЕРСКЕ КОМПОНЕНТЕ СВАКОДНЕВНИЦЕ.

У делу аналитичког приступа када се прави скок са савременог ка будућности, Доксијадис се определио да прати величину промена. Његова основна идеја је да управо у ХХ веку проживљавамо историјску завршницу у којој дефинитвно заувек нестаје традиционални град и настаје екуменополис као обележје будућности, који се налази у складу са сложеним системом класификације насеља и моделом антропокосмоса. Екуменополис је последњи стадијум у развоју људског насеља, велика агломерација која ће својим становништвом и физичким струкутама помрежити земљу.

Статички град прошлости сада је замењен динамичким грданом, а будућност започиње ирационалним градом. Покушаји да се сагледају његове структурне карактеристике заснивају се на методи пројекције. На основу данашњих, веома реалних процена, исход на крају ХХI века могла би да буде изузетно динамична. У максималној проицириној варијанти, која рачуна са 50 милијарди сатновништва, биће неопходно обезбедити простор за око 35 милијарди урбаних сатновника. Да би толики број сатновника могао да се смести у насељима која ће просторно функционисати, биће потребно 60-100 пута више градског простора.

На крају сабирајући податке о људима и простору који ће тражити своја станишта Доксијадис долази до закључка да места оптимизму НЕМА и каже да ће се светски град који се рађа бити угушен у сопсветној колевци. Овим квантитавним Доксијадис додаје и квалитативне промена које произилазе из пораста националног дохотка и техничко-технолошке развијености, али које нису у стању да надоместе негативне последице очекиваног раста урбаног и посебно урнабог сатновништва. Социјалне промене које ће се у случају оваквог сценарија десити, биће мрачна слика немогућности да се контролишу многи процеси, односно пут да се град претвори у тиранополис. Решење између песимистичких варијанти необузданог раста и утопијског концепта о повратку у идилу руралног начина живота, налазе се у рационалним одлукама а правци развоја будућности у њиховим хуманим начелима. Са разлогом инсистирајући на потреби очувања вредности прошлости. Пут ка опстанку и изградњи нових цивилизацијских урбаних вредности Доксијадис види у радикалној промени филозофије трендова и редефиницији циљева



човечанства. Достизањем популацијског и технолошког максимума који ће бити у служби производње хране, као и оптимизацијом коришћења ресурса, поготово оних необовљивих, ућиће у нову друштвену фазу урбаног развоја - општег светског статичког екуменског града, тј. града који се тиче целе Земље. Сматра Доксијадис.



10. ЗАКЉУЧАК (РЕЗИМЕ)

Овај рад говори о градском, урбаном, животу, оганизацији у једној таквој средини, проблемима, политици, екологији и квалитету живота у граду. Такође се говори о граду сутрашњице у оквиру урбанистичко-архитектонског виђења града у будућности као и утицају технолошког на урбани развој.

На самом почетку овог рада смо покушали да дефинишемо шта то уопште значи урбани живот, па смо тако дошли до дефиниције коју је могуће гледати из два угла: Први је макро ниво где се путем феномена урбанизације објашњавају сви произилазећи процеси, а то су просторни, политочки, друштвени и економски процеси. Други приступ дефиниције урбаног живота је онај који урбанизам посматра као начин живота. Овај приступ је за разлику од првог фокусиран на психолошку, културну и социјалну разгранатост живота. Данас су сва модерна друштва веома урбанизована и најекстремнија форма урбанизма јесте мегалополис или "град градова". Британија је прво друштво које је почело да се претвара у урбану среднину и то релативни брзо након индустрализације. Давне 1800. године је око 20% становника живело у градовима са преко 10 000 становника, док се 1900. године тај проценат попеона на чак 74%. Тада највећи град на свету био је Лондон са нешто више од милион становника. До урбанизације већине других европских земаља и САД-а дошло је нешто касније, али она је била бржа.

Живот у граду се у многоме раз6ликује од живота ван њега . У граду су у односу на село све ствари и манифестације одвијају вишеструко: криминал, саобраћајни удеси, протести, културни догађаји, весеља, рађања, умирања... Да би се градски начин живота лакше разумео потребно је водити рачуна о: временском контексту у коме се град разликује од свог окружења и о културно-генетичком обележју заједнице. Град има специфичну анатомију, а људи на отвореним јавним просторима најбољи су пример како се простор користи и како у простору града они исказују своје место у њему. Начин урбаног живљења се разликује од града до града, али постоје ипак бројне интеракције које карактеришу урбани начин живота, а то су свакако оне којима доминирају социјалне карактеристике људи и оне које говоре о томе да простор има повратни утицај на начин његовог коришћења. Историјски темељ града се заснива на причи о етничкој, расној, верској, културној и многим другим прилагођавањима на одеђеном простору.

На град можемо гледати из различитих углова. У овом раду сам навела неколико погледа на градски живот, као што су: поглед са асфалта великог града, поглед из угла психолигије (интеракционистички приступ), као и поглед из угла урбанисте. Овде бих издвојила Џејн Џекобсово виђење великог (америчког) града као сложеног симбиотички успостављеног организма човека и простора, са сплетом низа неутралних тачака где од начина њихове стимулације зависи и реакција друштвеног бића самог града. Град је неопходно посматрати и из угла социопсихологије. У том случају неопходно је граду приступити са становништва свакодневних интеракција које се у њему дешавају. Урбани простор је жива сцена на којој се нон-стоп смењују улоге и актери. Град је мозак разноврсних социопсихолошких интеракција.



Свакако је веома битно било поменути становање јер то један од најстаријих и вечито отворених питања у свим фазама развоја социологије града. Потреба људи да живе у густо насељеним просторима која временом постају све већа, наравно прате разни проблеми почев од проблема "мерења" стамбених прилика што је централни социолошки проблем становања и везан је за питања о могућностима задовољавања потреба за становањем и границама између сатндардних и субстандардних вредности. У временском погледу ово питање је увек актуелно што нам указује да је реч о појави која је трајно обележење града. Такође наводим становање као социјални проблем. Социјална димензија становања најдиректнији је показатељ неједнаких могућности људи да потребу за адекватним станом реше у оквиру сопствених могућности. Разлика између "имати" и "немати" у граду најјасније се исказује управо кроз становање.

Веома битан сегмент овог рада односи се на део о проблемима живота у граду који су многобројни. Неки од њих имају друштвена, неки функционална или организациона обележја. Од када град постоји у њему постоји и неједнакост и само функционисање града је одређено прерасподелом моћи. Вечита разлика измећу богатих и сиромашних, живот без дома, бескућници, насеља беде у развијеним срединама и урбана патологија су само неки од многобројних проблема живљења у градској средини, а које сам ја обрадила у овом раду. Посебно бих читаоцима скренула пажњу на урбану патологију која се не разликује много ни од саме руралне средине, али је учесталија у градовима. Када говорим о урбаној патологији морам спонеути неке од основних њених чинилаца, а то су: алкохолизам, дрога и проституција. Као реакција на лоше друштвено организовање и функционисање у граду јављају се урбани немири, који су такође део проблема живота у урбаним срединама. Урбани немири распрострањени су на све друштвене групе и слојеве, међутим ипак се разликују по облику, карактеру, мотивима и ефектима који се манифестују на групу, појединца или на сам град.

У другој половини рада говорим о екологији града, квалитету живота у њему, као и о граду сутрашњице и утицајима технолошког на урбани развој града.

Када се говори о граду као екосистему, тј. о екологији града најзначајније место се уступа буци, градском зеленилу и растињу и хигијени града. Зашто бука, па зато што данас не постоји готово ни један део града, насеља или радно место које није изложено буци. Она је непријатан састојак свакодневног живота. Као једно од решења, ублаживања, дејства буке свакако је градко зеленило и растиње. Поред тога градско зеленило је биолошка, а и естетска потреба сваког града. Оно има вишеструку улогу. Што је већа присутност зеленила у граду, то је и чистоћа града већа, те је град хигијенски подобан за живљење у њему. Чистоћа ваздуха је само једа од елемената хигијене градског простора. Када говоримо о комуналној хигијени споменула бих још неколико елемената који су значајни за људско здравље: хигијенски исправна вода за пиће, санитарно одвођење фекалних и комуналних одпада, повољно решење топлификације као и прикупљање, одношење и ликвидација градског смећа.



Један од најширих појмова, који, међутим, до данас још увек није добро, прецизно, научно одрађен јесте квалитет живота у граду. Он се ипак најлакше може разумети као разлика између аспирација и могућности, и то без обзира да ли се оне крећу у нормативној или вредносној сфери. По истраживању америчког социолога Лиу постоји пет индикатора помоћу којих се одређује квалитет живота у граду: политика, економија, околина, здравље и друштвене везе. Његово опредељење баш за ове индикаторе јесте њихова универзална димензија, општа разумљивот, тако да грађани без потешкоћа могу разумети о чему се ради. Као пример сам невела истраживање Луиа где он испитује однос прихода и штедње (оба као факторе индивидуалног благостања), проценат породица које се налазе испод прага сиромаштва и степен незапослености, оба као факторе колективног благостања.

Део старе приче о Вавилонској кули увод је у причу о граду сутрашњице.

Будућност је непозната, али потреба човека да сазна шта се налази иза појмљивог временског хоризонта, у сутрашњици, свима је природна појава. Међутим, град се опире да понуди човеку елементе помоћу којих би овај досегао иза његове тренутне стварности. Разматрање целине урбане будућности није могуће чак ни у оквиру научне интердисциплинарности. Оно што јесте могуће је разумевање друштвених услова који стоје на путу развоја осталих система. Постоји више приступа виђења будућности града посматраних из разних углова. Ја сам навела и објаснила неколико тих приступа: научни, песимистичко насупрот оптимистичком, отворени насупрот затвореном, глобално насупрот локалном., западно насупрот осталом, идеолошки потенцирана будућност, и утопија која спада у посебну групу виђења будућности.

Идеја о томе да се будућност града види постојала је одувек. Када говоримо о просторно-физичком правцу развоја града треба знати да је он знатно сложенији него што је то већина архитектонских и урбанистичких покушаја показала. Још давне 1883-1885. године најављене су радикалне промене у архитектонском облику града и то онда када је у САД-у изграђена прва десетоспратница. Архитектура ХХ века била је препуна техничко технолошких маштарија, и покушавала је као таква да дохвати будућност. Међутим, скоро свакаи задатак који је био започет завршавао је само на цртаћиј табли.

На крају овог рада говори се о утицају технолошког на урбани развој. У зависности од погледа на утицај технологије на будућност она може имамти позитивну или негативну конотацију. Утицај нових технологија на развој градова у будућности несумњиво ће бити јако велики. Појавиће се и многобројне друштвене последице које ће пратити развој технологије. Када се осврнемо на прошлост и упоредимо тадашњу технологију са садашњом уочавају се велике разлике. Поставља се питање како ће тек бити за 10, 15, 30, 50 или више година? Веома брзо се мења комплетна структура живота у граду. Долази до нових врста послова, промене начина рада, места и начина становања, друштвеног живота, породичног живота, начина коришћења слободног времена, утицај масовних медија је све већи, ... Информатичким језиком ово би се могло рећи " мењају се софтверске компоненте свакодневнице".



11. САДРЖАЈ

I ГРАДСКИ ЖИВОТ1. УРБАНИ ОБЛИК ИЛИ ГРАД КАО ДРУШТВЕНО ОРГАНИЗАЦИОНИ ОБЛИК.. стр. 1

- Особине модерне урбанизације ........................................................................... стр. 1- Функционисање урбаног живота ......................................................................... стр. 2- Анатомија урбаног живота ................................................................................... стр. 2- Улога мањина на урбаној сцени ........................................................................... стр. 3

2. РАЗНИ ПОГЛЕДИ НА ГРАДСКИ ЖИВОТ ................................................................. стр. 3- Поглед са асфалта великог (Америчког) града ................................................... стр. 3- Поглед из угла психологије: интеракционистички приступ .............................. стр. 4- Поглед из угла урбанисте ...................................................................................... стр. 5

3. УРБАНИЗАЦИЈА КАО НАЧИН ЖИВОТА ................................................................ стр. 6

4. СТАНОВАЊЕ .................................................................................................................. стр. 6- Проблеми "мерења" стамбених прилика.............................................................. стр. 7- Становање као социјални проблем ...................................................................... стр. 8

5. ПРОБЛЕМИ ЖИВОТА У ГРАДУ ................................................................................ стр. 8 - Проблем заједничког живљења у градској средини ......................................... стр. 8

- Живот без дома: неке појаве и облици градског сиромаштва ......................... стр. 9- Бескућници у развијеним земљама .................................................................... стр. 10- Насеља беде у мање развијеним срединама ...................................................... стр. 11- Урбана патологија ................................................................................................ стр. 11- Урбани немири ..................................................................................................... стр. 12

6. УРБАНА ПОЛИТИКА ................................................................................................... стр. 13

7. ЕКОЛОГИЈА ГРАДА .................................................................................................... стр. 14- Град као екосистем .............................................................................................. стр. 14- Екологија и урбано планирање ........................................................................... стр. 16

8. КВАЛИТЕТ ЖИВОТА У ГРАДУ ................................................................................ стр. 18- Један социолошки модел за одређивање "доброг града" ................................. стр. 18

9. ГРАД СУТРАШЊИЦЕ .................................................................................................. стр. 19- Урбанистичко-архитектонско виђење града будућности ................................ стр. 24- Утицај технолошког на утбани развој ............................................................... стр. 26

10. ЗАКЉУЧАК................................................................................................................... стр. 29

11. САДРЖАЈ ..................................................................................................................... стр. 32



ЛИТЕРАТУРА:

1. Град, Друштво, Простор - Љубинко Пушић2. Еколошки изазов - Поф. Др. Мaра Ђукановић3. Социологија - Ентони Гиденс


grad drustvo prostor

Documents