hugo klajn - pozorisni amaterizam

7/29/2019 Hugo Klajn - Pozorisni Amaterizam

1/6

Hugo Klajn

Pozorisni amaterizam - size

Pozoriste je najpoesnija, najlaksa, najkrada, najjeftinija i najzanimljivija skola kulturnog ponasanja i

plemenitog i naprenog postupanja u zivotu. Pogresno je izjenaavati elatnost ramskih umetnika

sa igrom. Pozorisni amateri se ne igraju pozorista, to ini pozorisni iletant (tal. illetarsi - naslaivati

se). Najbolje su one predstave kojima kao da i nije bila potrebna rezija, koje su igrane tako da se

rugaije i ne mogu igrati. Rezija je prenosenje pisanog ela na scenu. Reitelj ne sme a trazi od

svojih saranika nista u sta on sam ne veruje. Ljui se bave rezijom jer mogu a utiu u oreenom u

oreenom pravcu na zivotno zbivanje (preko glumca koji je posrenik) na gleaoce. Rezija je kao ipsihoanaliza menjanje oveka i sveta.

Izbor teksta. Do pogresnog izbora moze odi zato sto reitelj bira tekst koji zaovoljava njegov lini

ukus i njegove line ambicije, ne obazirudi se na ruge injenice. Da bi se obar tekst izabrao

potrebno je a tekst neim ponese reitelja, a je reitelj orastao a ga scenski ozivi, da glumci

buu orasli tekstu, a pozoriste ima tehnikih mogudnosti a ga izvee i a publika moze a razume

delo.

Idejna osnova. Predstava treba da bude takva da paznja publike moze da bude upravljena vise na

prikazano delo nego na delo prikazivaa. Svaka prestava mora a pruzi publici nesto oreeno. Prviutisci reitelja moraju se pribeleziti, jer de alje koristiti a bi se sauvale i istakle osnovne osobine

predstave (koasnijim detaljnim radom moze se izgubiti osnovna celina predstave). Nadalje se delo

ita stavljajudi se u poziciju gleaoca.

Tema je glavni premet komaa, ono o emu elo kao celina govori (npr. Kir Janja - skrtost). Ako se

tano orei tema nema bojazni a se krene stranputicom.

Osnovna ideja dela je ono sto delo o temi (glavnom predmetu komada) kazuje. (npr. Kir Janja -

besmislenost skrtosti)

Osnovna ideja predstave ne mora biti ista kao i o 14414g619o snovna ideja dela, jer predstava ima trifaktora: elo, izvoae i publiku. Ova zanja va mogu promeniti osnovnu ideju predstave. Osnovna

ideja predstave mora biti konkretna i aktivna. Predstava koju publika ne shvata je promasena.

Funkcija uloge. Pozorisna prestava je organizam iji su organi likovi (uloge) o kojih svaki ima svoju

funkciju, ime lik oprinosi kazivanju osnovne ideje predstave.

Osnovni zaatak je cilj koji lik hode a postigne. Svaka ranja (ak i ka ne rai nista) glumca ima svoj

cilj, niz ranji ima zajeniki cilj, a svi ti ciljevi imaju vrhovni cilj sto je u stvari osnovni zaatak.

Funkcija uloge je ono sto lik treba a pokaze svojim postupcima, esto nesvesno, a osnovni zaatak

se uvek vrsi svesno, (npr. Kir Janja pokazuje nesvesno besmislenost skrtosti, a glumev osnovni


2/6

zadatak je da bude skrt, veoma svesno. Za glumca je uvek vazno da zna svoj zadatak, a za reditelja da

zna funkciju uloge glumca.

Sukobi. Dramska radnja ne moze biti bez protivradnje, tj. nema drame bez sukoba. Radnja i

protivranja zajeno ine scensko zbivanje. Meu svim sukobima treba oreiti osnovni i nosioce tih

sukoba. Postoje spoljasnji i unutrasnji sukobi koji su odraz spoljasnjih. Predmet osnovnog sukoba jeono oko ega se osnovni nosioci sukoba sukobljavaju. Osnovni zaaci nosilaca osnovnih sukoba

moraju biti suprotni.

Karakterne osobine likova se dele na sposobnosti (snazan) o kojih zavisi sta ovek moze uiniti i

sklonosti (pohlepnost) o kojih zavisi sta de uiniti. Osnovnu karakteristiku lika treba ustanoviti, a

zatim i ostale koje u zavisnosti od

situacije lik pokazuje, a koje mogu biti i suprotne osnovnoj osobini lika. Osobine lika se pokazuju kroz

njegove postupke koji mogu biti karakteristini i sluajni. O ostalih osobina najvazniji je

temperament (sangvinik, kolerik, melanholik i flegmatik).

sangvinist kolerik melanholik flegmatik

brzina reagovanja da da ne ne

jaina reagovanja ne a a ne

promenljivost

raspolozenja da da ne ne

Karakter je skup osobina oveka koje su promenljive i esto se razvijaju pre oima glealaca. Veoma

su vazni i onosi izmeu likova koji su takoe promenljivi.

Obrada teksta. Skradivanje - jedno pravilo - da se ne izostavi nesto sto je od vaznosti za

funkcionisanje predstave. Tekst komada se deli prema promenama u samom zbivanju - uvod

(izlaganje), glavni eo (zaplet) i zakljuak (rasplet). Dalje se tekst eli na olomke i kritine take (tj.

prestanak radnje jednog odlomka zato sto je cilj ostvaren). Deljenje teksta olaksava prirodnost

glume, oreenost glume (npr. iznenaenje obino olazi izmeu va olomka, glumac de manje

misliti na zbivanje iudeg olomka ukoliko sve o kritine take bue vrsio zaatak saasnjeg) i

snalazenje u neprevienim okolnostima (mora a ostane veran osnovnom zaatku tog olomka).

Poela uloga. Vazan je spoljni izgle glumca i njegove unutrasnje osobine. treba voiti rauna a se

razlikuje ono sto ovek ini o onoga sto jeste, kao i o onosu ljui u privatnom zivotu i njihovom

mogudem onosu u prestavi. Poneka glumac zeli nesto sto ne moze i pregori.

Prve italake probe. Glumac ita svoj tekst, ispravlja greske i belezi skradenja, izlazu se osnovne ideje

prestave, karakteri likova. Na prvim probama glumci ne smeju glumiti ved vrsiti proste govorne

ranje koje ipak moraju imati neki cilj (npr. zajeljivost), treba voiti rauna o tome koja se renaglasava u reenici (mana: kraj reenice nerazumljiv i pogresna re se naglasava - lek: objasnjenje


3/6

atih okolnosti i navoenje a re koja treba a naglasi sam pronae), treba voiti rauna i o

potekstu kojim se otkriva skrivena smisao izgovorenih rei. Forspilovanje ove nije pozeljno, reitelj

nesme izgovarati re, a glumac a je porazava, jer time ne shvata i ne pronalazi resenje svojstveno

glumcu i on nede biti priroan izgovarajudi tekst (ne zna potekst).

Komponente prestave koje treba obraiti i ujeiniti onose na nain oigravanja scenskog zbivanja(linija zbivanja, vaznost odlomaka, ritam i tempo, dinamika i atmosfera) na naknadnu obradu ili

oavanje izvesnih taaka (akcenti i pauze, zvuni i rugi efekti) na opremu prestave (ekor,

kostimi, maske, svetlo) na ispravnost i jedinstvo oblikovanja (zanr, stil) i najza uesde publike.

Linija delovanja i zbivanja. Linija delovanja je linija koja pokazuje koliko se lik priblizio svom vrhovnom

cilju ili ualjio o njega. Delovanje svih likova sliva se u jeinstveno zbivanje. Pratedi tok tog zbivanja

obijamo liniju zbivanja. U toj liniji razlikujemo izlaganje (ekspozicija), zaplitanje vora (intriga),

zaostravanje (graacija) sve o najvise take (maksimuma, kulminacije ili klimaksa) koja je

prekretnica i posle koje dolazi do raspleta i pada. Kod ekspozicije zavisno od dela reditelju preostaje

da u prvom delu saopsti potrebne podatke o likovima ili da odmah krene sa zapletom, a podatke

porei ostvarivanju zaataka olomaka. Polazna taka linije zbivanja je taka sukoba ne samo

nosilaca osnovnog sukoba, nego i njihovih pristalica. Put o klimaksa (najvise take sukoba) voi

preko nizih visova (subklimaksa). Klimaks je granica izmeu uzlaznog i silaznog kraka linije zbivanja.

Vazni i nevazni elovi zbivanja. Neke scene samo pripremaju nesto sto de se ogoiti ili povezuju ve

scene ili ispunjavaju vreme izmeu olaska i olaska lika. Vazno je a se nevazna mesta ne istaknu.

Tempo i ritam. Tempo je brzina kojom se zbivanje odigrava, kako pojedini delovi tako i njihovo

povezivanje u celinu. Potrebno je prvo odrediti tempo predstave, pa onda pojedinih delova. Tempo

zavisi o toga a li se rai o "tezem" ozivljavanju ili o npr. vovilju, zavisi o osedanja, ali brzinagovora i radnje ne sme biti takva da ih gledalac ne moze pratiti. Ritam je odnos istaknutih delova

prema neistaknutim. Ritam zavisi o rustvene sreine, ali postoji i lini ritam koji je najesde

oreen temperamentom.

Dinamika i atmosfera. Dinamika je jaina glasovnog izraza i jaina fizikih ranji na sta posebno

moraju a obrate paznju amateri. Dinamika je vazna jer se esto usre lose inamike esi a se

glumci ne razumeju, est uzrok tome je i ne uzimanje ovoljno vazuha. Atmosfera su onosi i prilike

izmeu lica koje su polozne promenama. Atmosferu ine i ekor, zvuni efekti i muzika (kao zvuna

pologa) svetlo i svetlosni efekti, raspolozenje glumaca i sl. Za neke scene karakteristino je

sukobljavanje atmosfera (komini efekt) (npr. profesor kaze: Naslov teme je komunizam kao dovrsenihumanizam-naturalizam kao dovrseni naturalizam-humanizam. ak kaze: Ii!)

Akcenti i pauze. U liniji zbivanja ima nekih naglasenih trenutaka (npr. preokret, vrhunac sukoba). On

ne sme biti ni previse jak, ni slab, ni est. Pauza je jedna vrsta akcenta koju tretiramo kao scensko

zbivanje ispunjeno unutrasnjom radnjom. Pauze postoje kao: pauza odjekivanja i stisavanja (potres -

najpre osluskivanje, pa stisavanje, pa smirivanje sebe i pripremanje za sleedu situaciju) pauza

isekivanja (bez potresa - pripremanje sebe za neki krupan ogaaj), pauza predutkivanja (ka

spreava svoju brzopletost), pauza neoumice (razmisljanje), pauza zapanjenosti (ukoenost, pa

osvesdivanje). Pauza traje otle ok se unutrasnja ranja ne izvrsi (ne broji se do deset).


4/6

Monolog je tekst koji govornik (kao poeljena linost) upuduje samom sebi i aje ogovore. Ko

obrae monologa reitelj mora a iznae uzrok poeljene linosti i a opise ogovore na pitanja

koja lik sam sebi postavlja, tako da glumac tekst pretvara u aktivne i pasivne radnje. Tu su veoma

vazne i pauze izmeu ranji. Uzreice treba isto obraivati, ali tako a ne oskau o ranje.

Fizike ranje. Ko itajudih proba esto se esi a glumac mimikom, pokretima ruke oarava tekst.To se moze zvoliti samo ako time ne ovlae paznju o istovremene ranje. Pokreti - svaki pokret

ima svoj cilj (ustajanje, sedanje, priblizavanje, udaljavanje, opkoljavanje, uplitanje) vazno je kloniti se

svih suvisnih pokreta (koji nemaju cilj), ponavljanja pokreta i prenglasavanja pokreta.

Konkretne scenske ranje. Ranja je konkretna ako se vrsi u oreenim okolnostima koje je ine

osobenom, a scenska je ako se razlikuje o zivotne time sto na oreen nain eluje na publiku. Da bi

bila konkretna radnja mora imati svoga vrsioca, svoj sarzaj, nain vrsenja, mesto, vreme, uzrok

(zasto), cilj (emu se vrsi) i premet (na kome se vrsi). Sceninost obuhvata i viljivost, ulnost

konkretnih ranji za publiku, njihovu sazetost i ogranienost u vremenu i prostoru i njihovu

povezanost sa celinom prestave. Sinteza sceninosti i konkretnosti - bez konkretnosti radnja ne

eluje zivotno, a bez sceninosti ne eluje na publiku. Ako neka glumeva ranja ne eluje kako

treba, a ne zna se uzrok, potrebno je proveriti - da li glumac vrsi radnju kao lik - radi li zaista ono sto

treba - onako kako treba - da li je to u skladu sa mestom gde se lik nalazi - sa vremenom - zasto lik to

radi - s kojom namerom - na emu ili kome vrsi ranju - a li je ranja oisdena o svega suvisnog - da

li ranja ima svoju funkciju kao celina prestave. Poneka se pribegava uneobiavanju ranje,

onosno ka oreeni lik "visi" a mu se neko zaposljenje a se zabavi oko njega (npr. a pripali

cigretu, ali tako da je prvo trazi, pa vadi, pa se igra sa njom, pa pripaljuje, otresa, gasi i sl.)

Forspilovanje (kad reditelj pokazuje glumcu kako da odglumi, a glumac ga oponasa) je stetno, navodi

glumca na imitiranje, a ne na shvatanje sustine radnje. Umesto forspilovanja bolje je nahspilovanje,

kad reziser karikira glumca ukazujudi mu na mane.

Preobrazavanje. Transformacija u lik je vrhunac glumakog majstorstva, pritom je najbolje a se u

sebi nae nesto sto moze a postane jezgro uloge, a to je bilo koja osobina lika (ako nije sasvim

sporedna) Na primer: ho, stav, uzreice, govorna ili fizika mana i sl. Jezgro uloge mora biti

zajeniko i liku i glumcu, sto ne znai a ne treba izuavati osobine lika i prihvatiti one koje su

sopstvene liku. Nije potrebno da gledalac ne pozna glumca, potrebno je a on u njemu pozna lik.

Ponavljanjem i vezbanjem pogresni pokreti postaju sve rei, ime glumac na probama stie navike

lika i preobrazava se u lik. Glumev preobrazaj u lik je uvek elimian. Lik je sav stvoren o glumeve

linosti, ali sva njegova linost nije u liku. Taj drugi deo (ostatak) se zove kontrolor jer ne dopusta da

se "ispadne" iz lika, niti da se sasvim izgubi u njemu. Diskusioni sastanci. Glumac je aktivan saradnik i

samostalni stvaralac te je potrebno, objasnjavajudi sta se zeli voiti razgovore sa njim, uzimati u obzir

njegove primebe, zajeniki napraviti ulogu. Reziser, meutim, ne sme a izgubi iz via celinu

prestave i mora o samogapoetka upoznavati glumce sa celinom. Muke s glumcima se uvek

resavaju objasnjavajudi okolnosti iz kojih proizilazi njihov zaatak olomka, govoredi a vrsi zaatak,

kontrolisudi a li ga vrsi i a li slusa svog partnera. Gluma prestavljanja. Po Stanislavskom glumac

pred gledaocima mora da prozivi jedan deo zivota lika (gluma prezivljavanja), dok Breht trazi da

glumac izriito glumi onako kako reitelj forspiluje, glumac je uzan a prikaze svoju verziju ne

ulazedi u lik (gluma prestavljanja). Brehtov meto se svoi na imitaciju glume i opravan je samo

kad se radi predstava u predstavi (npr. kad glumci glume putujude pozriste).


5/6

Mizanscen je raspored lica i stvari na pozornici i pokreti potrebni da bi se do tog rasporeda doslo i da

bi se on pre oima glealaca menjao. Mizanscen zavisi o zbivanja i o pozornice (amateri teze a

se njihove predstave mogu igrati svukuda). Mizanscen ne sme biti krut, da sputava glumce, ali ne sme

biti ni prepusten sluaju, Mizanscen zavisi o trenutnog onosa izmeu likova i o njihovog

delovanja, kao i od scenoskog prostora. Za mizanscen vazi nekoliko principa. 1) Princip ravnoteze

(moramo lica i stvari rasporeivati tako a svaki eo scene bue pojenako optereden) 2) Princip

vaznosti (zavisi o znaaja uloge u atom trenutku) 3) Princip trougla (raspore glumaca - dubina).

Dekor. Ima zadatak da prekrije delove pozornice koje ne treba da se vide, da stvori sredinu u kojoj se

radnja zbiva i da ostvari osnovnu scensku zamisao predstave (tj. osnovna ideja predstave izrazena

srestvima likovne umetnosti). Dekor mora biti lak, vrst, jenostavan, funkcionalan i u sklau sa

osnovnom idejom prestave. Moze biti stalan i polustalan (ka se menja neki karakteristini element

scene).

Kostim i maske moraju odgovarati karakteru lika, njegovom zanimanju, drustvenom polozaju, sredini

i vremenu zbivanja. Kostimi ne smeju previse skretati paznju sa glumca. I kostim i maska olaksavaju

preobrazaj u lik. Maska se mora staviti i kad lik glumcu u potpunosti odgovara, jer svetlo brise linije

lica i moraju se ponovo izgraditi.

Svetlo. Veoma je vazno a bi oaralo atmosferu, naglasilo oreene likove ili situacije, oaralo

oba ana ili nodi. Mrak ako je ug zamara, svetlo ako je prejako isto zamara i razbiju iluziju. Svetlo

iziskuje posebno znanje i posebnog majstora.

Zanr i stil. Zanr prestave oreuje lik prestave i reitelj ga mora nametnuti svim svojim

saranicima. Mora njime prozeti sve komponente. Stil je nain na koji je elo pravljeno, ono sto elu

aje peat tvorca i vremena zbivanja (rustvene sreine u kojoj je postalo). Postoje etiri stilskaperioa. Antiki - od VI veka p.n.e. do IV nase ere - Eshil, Sofokle, Euripid, karakterisu ga skladnost,

potinjavanje kultu bogova, spektakl. Gotski - od XII do XVI veka - ogovarao oveku u srenjem veku

koga su ovradali o ovozemaljskog i upudivali na "onaj svet". Renesansa - od XV do XVII veka -

Sekspir - obradanje oveku, borba za prosvedivanje i pravu. Barokni stil - XVII i XVIII vek, Molijer,

velelepan, raskosan stil) Lini stil obuhvata one osobitosti po kojima se moze poznati ko je tvorac

umetnikog ela. Savremeni stilovi: Romantizam - XVIII vek osedanje i mastanje. Naturalizam - XIX

vek pouarnost sa stvarnosdu i priroom. Simbolizam XIX vek orie se mogudnosti a se sile koje

upravljaju ovekom mogu okuiti razumom i nalazi a se one mogu naslutiti kroz simbole.

Ekspresionizam - XIX i XX vek, sluzi se u svom udaljavanju od realizma (stvarnost) snaznim

naglasavanjem, uveliavanjem a bi se postigao uzbuljiviji izraz (ekspresija) unutrasnjeg ozivljaja.

Realizam - XIX i XX vek, predstavlja odraz stvarnosti. Stil predstave mora biti jedinstven, tj. njime

mora biti protkan svaki njen deo.

Publika. Duznost pozorisnih umetnika je da se ne povode sumnjivim prohtevima publike, nego da

brinu o zadovoljavanju njenih stvarnih potreba. Neki misle da publiku treba aktivirati i od nje

napraviti uesnika u predstavi. Hugo Klajn misli da publika deluje na glumce svojim smehom,

aplauzom i time uestvuje u prestavi. Jean o uticaja publike je i trema. Ne zeledi a ispanemo

smesni kad nas neko posmatra imamo tremu, ona se najbolje suzbija kad se usredsredi na scensko

zbivanje i njegov zaatak. Glumac truedi se a pogoi sta se publici svia, esto ponavlja stoseve

"koji sigurno pale" i tako svoje prvobitno uspele kreacije upropasdava i banalizuje. Prestava koja ne

deluje na publiku nije dobra predstava, no reditelj se ne sme zadovoljiti samo time sto je predstava


6/6

uspela kod publike. Muke s publikom. Postoje tri pravila: 1) bez publike nema pozorista 2) pozoriste

postoji rai publike, a ne sebe rai (sto ne znai a je publika uvek u pravu) 3) pozorisne grupe

moraju stvarati i predstave i publiku za te predstave.

Sapta. Nije obro ako sapta non stop ita tekst, time vise omaze glumcu nego sto pomaze. Dobar

sapta mora pre glumca a oseti kaa on postaje nesiguran. Mora a prati prestavu, a pravilnonaglasava rei, a zna pauze i zbog toga mora a prisustvuje probama i belezi ge glumac zapinje i

ge mu reenice poinju isto kako ne bi otisao pogresnim kolosekom.

hugo klajn - pozorisni amaterizam

Documents