1

II DEO: RAT OKO KOSOVA – KRVAVI PIR ETNONACIONALIZMA

Srpsko-albanski sukob je predstavljao jednu od važnijih karika

političke krize u bivšoj Jugoslaviji. Ovu krizu obeležava visok stepen

etnifikacije. Brzina kojom je jugoslovenska politička kriza prevedena u

oružani sukob kao i dužina trajanja ratnih sukoba nema presedana u istoriji

dvadesetog veka. Prevodjenje krize u oružani sukob trajalo je svega dve i po

godine: od kraja 1989. do građanskog rata u Sloveniji i Hrvatskoj, juna

1991. godine. Ratna spirala se uzdiže u Bosni i Hercegovini (BiH), aprila

1992. godine. Potom, 1998 godine rat se seli na Kosovo, a 1999 godine

obuhvata čitavu teritoriju SR Jugoslavije. Godine 1998 i 1999, zapravo,

oružani sukobi koji započinju 27. februara 1998. godine označili su završnu

fazu krvave, ratne esklacije Miloševićeve politike etnonacionalističke

homogenizacije.

Građanski rat koj je od 1992 do 1995 godine potresao prostore bivše

Jugoslavije zamrzao je i odložio, a time i otežao rešavanje srpsko-albanskog

sukoba. Status quo, koji su uspostavile politike okupljene oko dva krajnja

cilja: kontrola teritorije putem smanjivanja prava Albanaca i Kosova

(politika Miloševića i SPS-a), s jedne i nezavisno Kosovo odnosno

scesionizam (politika Rugove i LDK), od februara 1993. godine a sa

smirivanjem rata u Bosni, svakim danom sve se teže održavao.

Tokom rata u Hrvatskoj i Bosni i Herecgovini (početkom 1993

godine) je procenjivano da bi se Albanci, u slučaju oružanog sukoba mogli

da organizuju u paravojne grupe, koje bi se oslanjale i na bivše pripadniek

JNA, obučene za teritorijalnu odbranu i gerilsko ratovanje. Takodje, vlada u

egzilu je osnovala svoj General štab.

Dve trećine kosovskih oružanih snaga sastavljene su od specijalnih

snaga i jedne armijwe. Izvori za finansiranje potiču iz malog biznisa; šverca

i trgovine drogom; od Albanca koji žive u inostranstvu i, na neke od načine,

od skoero cele albanske populacije. Oružje se nabavlja na crnom i

otvorenom medjunarodnom tržištu oružja.

Pripadnici specijalnih snaga se obučavaju od armije Albanije u

kampovima za obuku na severu Albanije pored gradova Kuks i Tropoja.

Komandno osoblje se sastavlja slekcijom od bivših oficira JNA i od onih

koji se samostalno prijavljuju za specijlne jedinice.

2

Vojne jedinice su organizovane u (četiri) regimente razmeštene u

oblastima Kačanika, Prizrena, Prištine i Podujeva. Svaka od regimenti bi

trebalo da ima po 10,000 odnosno ukupno 40,000 vojnika. Ljudstvo se

obučava u malim jedinicama, dobro skriveno od lokalne policije i vojske

Jugoslavije (Aleksandar Vasović, Braced (and Armed) for Confrontation,

“Balkan War Reporter”, Lodon, January 1993, 13).

Tek krajem 1995 godine je u javnosti SRJ započela diskusija o

mogućnostima srpsko-albanskog dijaloga. Ova mogućnost je ubrzo odložena

i to zbog pasivnog, a na momente i aroganatnog ponašanja vlasti i vladajuće

socijalističke partije Srbije. One su Dejtonski sporazum protumačile kao

priliku da same i na "svoj način" reše pitanje Kosova. Velike sile su rat u

Bosni i Hercegovini okančale ugovorom iz Dejtona i Pariza, ali su

istovremeno “postale indirektnim egzekutorima novih granica koje su

stvorene oružasnom silom. Geopolitički mir kupljen je etničkom podjelom”.

Od 1995 godine (Dejtonskog sporazuma) Amerinkaci su preuzeli na sebe

zadatak arbitra koji diktira pravila igre i prinudjava rivalske zajednice na

ravnotežu. Zapravo, balkanskim narodima sve do danas nije dopušteno da

nadju valastitu unutrašnju ravnotežu.1 U biti, na kraju dvadesetog veka, SAD

predstavljaju jedinu političku i vojnu vodeću silu sveta. Nakon iščezavanja

SSSR-a svetom vlada “Pax americana”

Po prvim albanskim terorističkim aktima, od 22 aprila 1996 godine,

pitanje Kosova i srpsko-albanskih odnosa se vraća na političku scenu Srbije.

U početku se većina stranaka izjašanjavala da je za političko rešenje obvog

pitanja. Pri tome, su i srpake i albanske stranke, sa časnim izuzecima malih

stranaka, grupa i pojedinaca, ostale unutar granica preovladjujućeg

etnonacionalizma njihovih nacionalnih zajednica. ^ak ni “tzv demokratska

opzicija u Srbiji nije uspela da se otrgne magiji “državtvornog

nacionalizma”2.

Aprila 1996 godine, doduša sporadičnih, kasnije će se pokazati

zapravo od vojnog i državnog političkog vrha ispuštenih “probnih balona”,

1 Urs Alterman, Etnonacinalizam u Evropi, “Svjetionik”, Sarajevo, 1996,

11, 83 2 Zato je 1998 i 1999 godine ponovo kapitulirala pred logikom rata,

genocida i kršenja ljudskih i nacionalnih prava i sloboda. Zapravo,

nesposbnošću da artikuliše svopj alternativni program donekle i

doprinela krvavim dogadjajima. Primer Saveza za promene je u tome

izuzetno poučan.

3

ukazivanja kako bi mogao da izgleda "vojni odgovor" na terorizam i na

druge oblike političko-vojnog zaoštravanja kosovske krize. 3

Autizam Slobodana Miloševića potvrdio se i u susretu sa krizom u

Albaniji tokom 1996 godine. Naime, vlasti Jugoslavije nisu na vreme uočile,

a ni razumele da raspad državnih institucija Albanije predstavlja direktnu

pretnju uspostvaljenom status quo na Koosvu. Za Sali Berišu aktiviranje

kosovskog pitanja važna je tema u kritici vlasti u Tirani. Sama vlast u Tirani

(Fatos Nano i Paskal Milo) je pokazivala spremenost na saradanju sa

vlastima Jugoslavije u pronalaženju političkog i miroljubivog rešenja

kosovskog problema. Kasnije će Beriša nastojati da iskorisiti prisustvo

Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) na teritoriji Severne Alabanije za

uspostvaljanje kontrole nad ovim delom Alabnije kao i za balansiranje

odnosa snaga sa vlastima u Tirani.

Reakcija vlasti na teroristiočke atake koji su započeli 1996 godien

pokazala je da SR Jugoslavija nema efikasne instrumente za suzbijanje

terorizma i s anjima opiovezanog organizovanog kriminala; da su značajni

segmenti institucija (sudstva ii policije, posebno) pod uticajem sprege

kriminala ii politike te i nemoćne za efikasno delovanje. Zapravo, odgovor

srpskih vlasti je bio brutalan i usmeren i prema civilima. Već u prvoj akciji

28 februara došlo je do prekomerne upotrebe sile I ubistva civila, da bi se

potom vodile akcije rušenja čitavih sela i etničkog čIšćenja Dreničkog kraja.

NATO je tolerisao vojno-policijske akcije protiv OVK, krajem jula i u

avgustu 1998 godine. Medjuitm, mnogi masakri i masovno raseljavnje lica i

izbeglištvo Alabanac ozbiljno je uzdrmalo bezbednost ne samo Kosova već i

Crne Gore i Makedonije. Usledila je energična reakcija OEBS-a, EU, UN i

NATO na ovo širenej regionalen nesatbilnosti. NATO se opredelio i za

eventualnu primenu vazdušnih napada.

Vlada Albanije, Nano i Milo, je probala početkom 1998 godine da

zagovara miroljubiv pristup i saradnju sa Begradom, a podržavajući

3 Na pretvaranje Kosova u ratno `arište, Vojska Jugoslavije - koja

pokriva Kosovo izuzetno jakim snagama koje su na operatvno-strategijskom

nivou snage kopnene armije - bi odgovorila po modelu "spr`ene zemlje".

Izvesno je da bi zbog gustine naseljenosti, etničke strukture i

zaoštrenih eteničkih odnosa `rtve bile ogromne, a i velika je i mogućnost

uplitanja stranih vojski i vojnih faktora u širi balkanski sukob

(Vladimir Jovanović, Scenario pakla i spre`ena zemlja, "Naša Borba",

Beograd, 26.4.1996, 8).

4

realizaciju ugovora Milošević Rugova. Medjutim, zbog neizvršavanja ovog

ugovora i nasilnog suzbijanja demonstracija albanskih studenata, kao i

pojačavanja kritike Rugove od strane OVK, ona se našla u teškoj situaciji.

Položaj vlade u Tirani je još više otežano i zbog jačanja njenog protivnika

Beriša kao i zbog naglašenog prisutva OVK na severu Albanije.4

Tokom 1997, a naročito od kraja februara 1998 godine, OVK

proklamovala je i započela oružanu borbu za nezavinost Kosova. Uticaj

OVK se širi medju Albancima Kosova i menja odnos političkih snaga. S

rasplamsavanje albanske pobune, nakon dreničkih dogadjaja (oružanih

sukoba, razaranja sela, ubijanja čiatvih porodica i pokretanja talasa

izbeglica) promovisala je OVK u “pokret kome se treba pridružiti”. Za

srpsku stranu i medjunarodnu zajednica OVK postaje politički činilac koji bi

trebalo uključiti u pregovarački proces. Jačanje OVK je, sa svoje strane,

krnjilo uticaj Rugove i DSK.5 U početku raste uticaj A. Demaćija, a kasnije

Taćija. Medjutim, i dalje, barem za Miloševića i zapadne diplomate, Rugova

ostaje “Vodja Albanaca sa Kosova”.

Za mnoge Srbe Albanci su sinonim primitivizma i nazadnjaštva, a od

1998 godine i teroristi. Mnogim Albancima, koji su decenijama sanjali

slobodno i nezavisno Kosovo, 1998 godine, učinilo se da je došlo vreme da

se san pretvori u stavrnost: “Sad ili nikad!”. Na taj poziv odgovorila je OVK

porukom: “Sloboda se ne može izvojevati bez krvi!”

OVK je rasla proporcijalno sa porastom broja albanskih žrtava u

vojno – policijskim akcijama i povećavanjem broja policajaca i vojnika na

Kosovu.

Uzimajući oružje Srbi i Albanci su verovali da su uzeli svoju sudbinu

u svoje ruke. Po prvi put Kosovo je postalo ličan problem i Srba i Albanaca.

Bilo je to pitanje njihove sudbine, njihovog opstanka na porostoru Kosova, a

sila je trebalo da ga reši. Srbi su jedanaest godina podržavali Miloševića

zbog njegovog obećabnja da će ”konačno da reši Kosovski problem”. Zato

za njih nije bilo načina da od toga odustanu.

4 Fabian Schmidt, Kosovo Shakes Albania, “Transitions”, vol. 5, no. 8,

august 1998, 66, 67.

5 DSK je, sve do kraja 1996 godine, bio nesporno najača

organizacija Albanaca i garant, sa Sociojalističkom partijom Srbije, na

drugoj strani, odr`anja statusa quo.

5

Samo je čudo moglo da zaustavi uzdizanje spirale nasilja, a odlzak se

Albancima sve više pojavljivao kao izlaz iz krize.6

U oružanim sukobima, od 15 januara do 30 jula 1998 godine, učestala

su ubistva i prinudni nestanci ljudi. Odgvornost za to snose policija Srbije i

OVK. Najmanje 20 Albanaca je ubijeno nakon lišavanja slobode, a van

ikakvog sudskog porcesa. OVK je pak odgovorna za nastanak više desetina

Srba, Crnogoraca i Roma. Potom OVK je odgovorna za nekoliko otmica i za

nestanak izvesnog broja Albanaca “lojalnih gradjana Republike Srbije”.7

Vlada “nacionalnog jedinstva” formirana je marta 1998 godine,

uključujući i zvanično SRS u strukturu vlasti. Od tog trenutka se predstava o

aktivnostima i funkcionisanju vlasti, u državnim i paradržavnim medijima,

formira isključivo na Kosovu, kao “pitanju svih srpskih pitanja”. Kasnijim

uključivanjem i SPO u saveznu vladu simulirana je podela vlasti s

opozicijom odnosno simulira se opšta podrška koju vlast navodno ima u

rešavanju kosovskog pitanja.

U javnoj predstavi kosovska kriza se pirakazuje kao isključivi rezultat

delovanja terorističke, kriminalne i zločinačke aktivnosti šiptarskih terorista,

koji ugrožavaju i prošLost i budućnost Kosova, Albanaca i Srba.

Istvoremeno, jača antiamerikanizam i podrška izolacionizmu vlasti, uz

optužbe medjunarodnu zajednicu da je “na šiptarskoj strani”.

Počekom 1999 godine počelo je ubrzano smanjenje razlike izmedju

“patriotskog” i antiratnog dela društva. Tome su svoj doprinosi dali čak i

“nezavisni mediji”, koji se poput B92, sve više od “ savesti naroda”

pretvaraju u politički projekt.

Procenjujući da se bliži kraj Miloševića “patriotski blok” nastoji da se

ubrzano distancira od nejga i pretvara se u najžešćeg kritičara njegove

politike. Svoju strategiju ovaj blok gradi na kosovskom pitanju, verujući da

će ono biti porazno po režim. Ali, nema hrabrosti da pokrene pitanje ratne

odgvornosti za ogromne ljudske i materijalne gubitke itd. Zapravo,

6 Denisa Kostović and Zoran Cirjaković, On the Precipice, “Transitions”,

vol. 5, No. 8, august 1998, 68, 67. 7 Kosovo – nestanci u vreme oru`anih sukoba, “Pod Lupom”, Izveštaj br.

27, Fond za humanitarno pravo, Beograd, 1998

6

“patriotski blok”nastoji da zadrži vlast, a da izbegne odgovornost za

rezultate Miloševićeve politike.8

Postizanjem dogovora Milošević – Holbruk I na na sonovu ovog

dogovora potpisanih ugovora o NATO Koosvo verfikiacionoj misiji (Klark –

PerišIć) kao i OEBS Kosovo verfikacionoj misiji (Geremek – Jovanović)

uspostvaljeno je primirje, započeo proces povlačenja policijskih i vojnih

snaga sa Kosova i intezivirano traganje za političkim rešenjem.

Dobrica ]osić, oktobra 1998 godine, u Bjeljini, prvi javno najavljuje

gubitak Kosova rekavši da se “dvadeseti vek za srpski narod okončava

gubitkom Koosva i Metohije, što predstavlja preloman, epohalan dogadjaj”.

Ovim se dostiže vrhunac “demokratskonacionalističke” kritike Miloševića.

Ovaj je kriv jer “poništava smisao srpskih ratova 1912. i 1913. godine”. Ni

kod ]osića, a ni kod onih koji ga slede, nema ničega od pomisli da, možda,

nešto nije u redu sa nacionalističkim konceptom koji su oni nastojali sve

vreme da nametnu srpskoj političkoj javnosti. Dakle, opet ista priča:

Milošević je kriv jer je loše radio, a ne zbog toga što sledi ideje koje nužno

vode u pogrešnu poliitku, zapravo koje nemogu da se realizuju. Uverenje da

su, na kraju dvadesetog veka, u Evropi integracija mogući malobalkanski

imeprijalizmi i nacionalistički ekspanzionizmi je ono što je srpsku naciju

gurnulo u oružani sukobi sa najačim silama sveta i na rub propasti. To

uverenje je dovela, tokom martovsko - aprilskog rata protiv NATO-a, i do

kraja iluzije o tzv. demokratskoj opoziciji u Srbiji. Ponovo se potvrdilo da

bez razvijenog drugačuijeg (alterantivnog) pristupa pitanjima srpske nacije i

države, te i Kosovu, opozicija nije u stanju ni da se susprotstavi ratu. Ona

ima jedini zajednički imenitelj u antimiloševićevoj poziciji i to iz uverenja

da On sedi na mestu koji bi, po sopstevnom vidjenju trebalo da zauzima

svaki od “opozicionih Vodja”, olako menja za “novokomponovani

patriotizam”. Istovremeno, režim svoju frustrinasto zbog “gubitka Kosova”

iskaljuje započinjanjem široke akcije “etničkog čišćenja” Kosova.

Prema tumačenju američkog Nacionalnog saveta za bezbednost, od 19

Oktobra 1998. godine, suočen sa pritiscima NATO-a (pretnjom

bombardovanja) Milošević se složio na prekid oružanih sukoba; povlačenje

policijskih i vojnih snaga sa Kosova odnosno o povratak u kasarne;

8 Slučaj Račak u beogradskim medijima –Izveštaj Helsinškog odbora za

ljudska prav u Srbiji, februar 1999, u: Kosovo - čekajući rasplet,

“Helsinška povelja”, Beogrda, 15 / 1999, 9.

7

omogućavnje dolaska humanitarnih radnika na Kosovo; saradanju sa

istražiocima suda za ratne zločine. Prihvaćen je i intezivan verifikacioni

režim koji uključuje OEBS posmatrače na terenu i neograničeno NATO

vazdušno posmatranje. Utvrdjen je i vremenski rok za aktivnosti na

postizanju dogovora sa kosovskim Albancima koji bi Kosovu dao

samoupravu i spostvenu lokalnu policiju. OEBS posmatrači trebalo bi da

upostave stalno prisustvo na svim lokacijama na Kosovu, da prate pokrete

srpske polocije i vojnih jedinica, da pomogunu u povratku izbeglica kućama

i u pružanuju humanitarne pomoći, da nadgledaju izbore i pomažu

uspostavljanje institucija i lokalne policije. Pod “NATO vazdušnim

vreifikacionim sistemom” podrazumeva se povalačenje ili stavljanje u

odredjene oblasti borbene avijacije SR Jugoslavije kao i upostavljanje

“medjusobno bezbednosne zone” tokom NATO misije.

Decembra 1998. godine je prekinut proces primene ugovora Klark –

PerićIš odnosno Milošević – Holburk. Zapravo, Milošević je zadržao, čak i

ojačao vojno - policijske snage, naročito u regionu Podujeva. Inače, u ovom

regionu u prethodnoj vojno-policijskoj kampanji nije bilo značajnijih akcija.

Zato se, ovde, OVK očuvala, što joj je omugućilo da, zloupotrebom

smanjena prisustva i aktivnosti vojske i policije po osnovi ugovora

Milošević – Holbruk, ojača svoje aktivnosti. Vojne aktivnosti OVK i širenje

straha, medju Srbima i Albancima, od novih oružanih sukoba stvorilo je

izgovor za široke vojno – poliijske akcije, koje, u blizini Podujeva i Prištine,

započinju 23. decembra 1998. godine. Ovakav tok dopadjaja jasno je najavio

kršenje prekida borbi i njihovo skoro pojačavanje i proširivanje.

U decembru (25 og) 1998 godine OVK je saopštila da, usled napada

vojske i policije, u regionu Podujeva, prekida primirje, koje je unilteralno

porglasila 8. decembra.

Početkom 1999 godine kosovska kriza je ušla u novu fazu. Bilo je sve

očiglednije da je medjunarodno prisustvo potrebno. I da, uz prisustvo

OEBS-a, na denevni red dolazi pitanje prisustva NATO snaga.

Januar 1999 godine, na Kosovu, obeležen je obnovom oružanih

sukoba i terorističkih akata a i odsustvom političke volje da se pronadje

političko rešenje.

Užasan prizor razbacanih 45 leševa (nekih unakaženih), u opštini

[timlje, na Kosovu, na obodu sela Račak, 15 januara 1999 godine, obišao je

8

svet i postao “vruća” sporna tema izmedju vlasti koja je tvrdila da je reč o

“obračunu policije sa terorističkim bandama” i OEBS verifikatorske misije,

čiji je vodja Voker tvrdio da je reč o masakru civila za koji je odgovorna

srpska vlast.

Voker će od strane M. Bulatovića u roku od 24 sata, biti oproglašen za

persona non grata. Bila je to potvrda da dogovor Milošević – Holbruk za

Miloševića više ne važi najava namere da se munjevitom akcijom vojno –

policijskih snaga preotmu i unište ključne baze OVK, da se povrati kontrola

nad ključnim komunikacijama na Kosovu i da se slomi svaki otpor

albanskog stanovništva. U tom kontekstu se dogadja u selu Račak pojavljuje

u funkciji zastrašivanja preostalih albanskih civila na Kosovu.

Inače, “konačni obračun sa bandama šiptarskih terorista” vlast je

proglasila još leta 1998 godine, ali ga je zapravo pripremila za sam početak

1999 godine. Taj zadatak je “pao u delo” Vladi Srbije tzv. vladi nacionalnog

jedinstva sastavljenoj od JUL. SPS i SRS. Javnosti početak sveopšteg rata sa

Albancima, svetom a i sa tzv. unutrašnjim neprijateljem najavili su tri

doktora potpresednici vlade Srbije: Milovan Bojić, Ratko Marković i

Vojislav [ešelj.9

Posle dogadjaja u selu Račak, zaoštravanja odnosa vlasti SR

Jugoslavije i OEBS-ove vrifikatorska misije, uspeha medjunarodnih

pregovarača u razmeni zarobljenih vojnika VJ i uhapšenih pripadnika OVK,

pojačani su i napori medjunarodne zajednice da se strane u sukobu privole

na otpočinjanje neposrednog dijaloga. To otvara i pitanje okvira (modela) za

političko rešenje statusa Kosova kao i drugih aspekata kosovske krize.

Početkom marta 1999 godine, ratoborne izjave vlasti i javni pozivi na

“junašvo u odbrani Kosova” najavljivale su primenu scenaria poput onog

primenjenog u ^ečeniji – najpre, destrukcija, onda autonomija, a možda čak i

nezavisnost.10

Subota, 13 marat 1999 godine, pred nastavak razgovora (u Rambujeu,

15 marta) bila “krvava subota Kosova”. U bombaškim napadima u centru

9 Stipe Sikavica, (Ne) čekajući “vruće proleće”, u: Kosovo – obnavljanje

rata, “Helsinška povelja”, Beograd, 14 / 1999, 4 –6.

10 Sonja Biserko, Uloga NATO na Balkanu, “Helsinška povelja”, Beograd,

15 / 1999, 3.

9

Podujeva i na pijaci u Kosovskoj Mitrovici, usmrćeno je šestoro, a ranjeno

66 ljudi. Iako se ponovilo medjusobno optuživanjer OVK i vlasti za ove

napade, bila je to jasna poruka da se neželi završavanje konflikta mirnim

putem.

Delegacija vlade Srbije i Predsednik Srbije su, iz Pariza, saopštili (18

marta) da su podpisali multietnički sporazum o samoupravi na Kosovu, i to

tako što su ga potpisali sami članovi delegacije odnosno oni njeni članovi

koji su “predstavljali” manjinske zajednice.11

Posle prekida nastavka razgovora u Parizu, Kontakt grupa je, 19 marta

1999 godine, objavila da su razgovori “odloženi i da se neće nastaviti osim u

slučaju da srpska strana prihvati sporazum o Kosovu”. Pri tome, istaknuto je

da je sporazum iz Rambujea jedino rešenje kosovskog problema, da je u

Parizu kosovska delegacija potpisala taj sporazum, a da je jugoslovenska

delegacija pokušala da ga ospori, da je NATO spreman da dejstvuje i da je

”svečano upozorila” vlasti u Beogradu da ne preduzimaju nikakve vojne

ofanzive na terenu koje bi ugrožavale slobodu kretanja ili akcije odnosno

koje bi onemgućavale u radu KVM.12

Nastavak i "zamrzavanje" (14 - 20 mart 1999 godine) pregovoranja

izmedju srpske i albanske strane o statusu Kosova, u Parizu, donele je

sledeće rezultate:

- započet je proces političkog pregovaranja i dogovaranja kraja

sukobljavanja;

- javno mnjenje je priviknuto i na političko pregovranje strana u sukobu;

-postignuta je načelna saglasnost da je rešenja privremeno i da se nalazi u

nekom od obika visoke autonomije;

- ostvareno je aktivno i javno uključivanje medjunarodne zajednice kao

posrednika i garanta mirovnog procesa;

- definisan je problem (politički ciljevi, obim i okvir) vojno - civlnog

prisustvo medjunarodne zajednice na Kosovu;

- na dnevni red je stavljeno, iako je ostalo bez odgovora, pitanje o prisustvu

NATO snaga na Kosovu i o širenju NATO uticaja i na ostale delove Srbije;

11 “Politika”, 19 mart 1999,1.

12 “Danas”, Beograd, 20 – 21. mart 1999

10

- albanska strana je stavila predpotpis na dokument koji je usaglasila sa

predstavnicima medjunarodne zajednice (amabasadori Hil i Petrič). To za

posledicu ima da je albanska strana stupila u odnos saradnje sa

medjunarodnom zajednicom u implementaciji rešenja. Naravno, saradnja se

odnosi i na period budućeg vojnog sukobljavanja NATO i vlasti SR

Jugoslavije. Zapravo, za medjunardnu zajednicu posebno za USA, NATO i

EU stvorena je mogućnost za pojačani pritisak na režim u Beogradu. Reč je

o mogućoj podršci vladi Kosova i to kao vladu nezavisnog entiteta, a u

slučaju širih oružanih sukoba i o priznavanju OVK za oslobodilački pokreta

s kojim bi se i operativno vojno - politički saradjivalo;

- srpska delagacija je, "podpisujući" sopstveni dokument, napravila korak

unazad u odnosu na prethodnu fazu pregovaranja u Rambujeu i našla se u

značajnom zadocnjenju u odnosu na albansku stranu po pitanjima saradnje

sa medjunarodnom zajednicom u porcesu implementacije.

Ovakav rezultat je bio relativno predvidljiv:

Prvo, metod indirektnih pregovara je iscrpeo svoje mogućnosti. Njime

se ne može doći do rešenja za duboke konflikte kakav je srpsko - albanski

povodom statusa Albanaca i statusa Kosova. Verovatno bi produktivniji bili

dirketni pregovori uz posrednike (u kombinaciji medjunarodnih,

multirateralnih konferencija i bilatarealnih susreta) uz uključivanja i

regionalne komponetene (kroz aktivnu ulogu Albanije, Makedonije i Crne

Gore);

Drugo, zbog nefleksibilnosti srpske strane, koja je posledica odsustva

jasne strategije i nepostojanja unutardruštvenog konzensusa oko same vlasti

kao i oko rešenja pitanja Kosova. To se videlo i po sastavu delegacija: dok je

albanska delegacija predstavljala sve segmenete albanskog društva, dotle je

srpska predstavljala samo dve stranke: SPS i JUL;

Treće, neinsistiranje medjunardne zajednice da se Milošević i

predstavnici Crne Gore uključe u pregovore.

Neke od posledica ovakvog stanja su:

- ^in potpisivanja "sopstvenog dokumenat" od strane srpske delagacije

imao je delimično medjunarodnu, a više unutrašnje političku funkciju. Na

medjunarodnom planu ovaj čin bi trebalo da zaoštri pitanje moguće

konfrontacije SRJ i NATO i istovremeno da izdejstvuje uključivanje

11

Slobodana Miloševića kao "partnera" ili čak garanta procesa implementacije

rešenja. Na unutrašnjepolitičkom planu se ovaj čin koristi za nastavak

proratne mobilazacije (brojni mitinzi podrške, oficajlni mediji, izjave

vladajućih stranaka i organa vlasti itd);

- Pojačane tenzije na Kosovu i oko Kosova koje se ogledaju u tome

što na Kosovu VJ (pretpostavlja se da opriše oko 17,000 vojnika, a da im se,

u slučaju širenja sukoba, može priključiti i novih 10,000 vojnika) i policijske

snage (oko 10,000 ljudi) vode ofanzivu u predelu Kosovske Mitrovice i

Podujeva. Ove ofanziva će se, kasnije, prenti u sam pojas jugoslovensko -

makedonske granice. Uz to, OVK pored neposrednih vojnih akcija političko

– propagandno priprema albansko stanovništvo za "konačni obarčun" koji bi

usledio posle eventualnih NATO vazdušnih udara.

Dakle, srpska i albanska strane, a i NATO podstiču atmosferu

prelaska na vojna sredstva.

Ovakvoj atmosferi pomaže i novo zaoštravanje odnosa na relaciji

Beograd - Podgorica. Ovoga puta se u prvi plan napada na vlast u Podgorici

nalaze vrh VJ, ministar vojske i savezni premijer. Vlasti Crne Gore

najavljuju kontramere: obustava saradnje sa VJ u oblasti regrutacije,

logističke podrške, čak i policijsko blokiranje i kontrola pojedinih vojnih

aktivnosti i objekata itd.

Medju zagovornicima NATO intervencije polagano se izdvajao krug

onih koji su kao politički cilj intervencije isticali “podršku samostalnosti

Kosova” (Timoti Garton Eš i Morton Abramovic). Njihovi argumenti su da

je teško verovati:

prvo, da će doći do političkog rešenja na Kosovu;

drugo, da će, na Kosovu, doći do političkog stanja koje obezbedjuje

odgovarajuća ljudska prava svim stanovnicima Kosova;

treće, da će na vlast u Srbiji doći demokratske snage.

Uz to,

12

četvrto, kako SR Jugoslavija nije u potpunosti medjunarodno priznata

zemlja, a Srbija nije medjunarodni subjekt načelo nepromenljivosti granica

ne mora da se automatski primenjuje na ove države;

peto, samostalnost Kosova ne mora da vodi povećanoj nestabilnosti u

regionu, posebno kada se uzme u obzir da sadašnje stanje vodi visokom

riziku nestabilnosti u regionu. Ovaj argument zapravo bi postao odlučujući u

slučaju vojne konfrontacije na Kosovu. 13

Neuspeh razgovora u Rambujeu pokazao je sve razlike u Kontakt

grupi u pogledu mesta i uloge NATO-a, te vodeće uloge SAD u procesu

globalizacije. Ponašanje srpske i albanske strane pokazalo je svu nezrelost

svih aktera. Uz to pokazalo se i “da je jedino pravo rešenje nametnuto

rešenje”. Istovremeno, medjunarodna zajednica je ispoljila nespremnost da

artikuliše svoje zahteve i viziju Balkana u celini.14

Postalo je jasno da će period od kraja marta 1999 godine predstavljati

period nove kulminacije drame u Srbiji i SR Jugoslaviji. Zapravo, Milošević

je odlučio da neprkida vojno – policijske akcije i da nanese snažan udarac

donekle obnovljene snage OVK ili da isprovocira situaciju u kojoj će

oružano pristvo NATO-a kao snaga razdvajnja postati neophodno. Ova

mogućnost se ojačava u januaru 1999. godine. Od tada Kosovo je opterećena

dodatanim problemom (samo) organizovanja i prvih oružanih akcija lokalnih

Srba (blokada puteva oko Prištine – 7. januar 1999. godine). Naime, ubistvo

Nebojše Denića, radnika obezbedjenja Elektroprivrede iz sela Preoci,bio je

za Srbe Kosova “slučaj okidač”. Oni su se i ako mnogo ranije naoružani i

organizovani u “seoske straže”, tada prvi put uključuju u jednu široku

akciju: blokade magistralnog puta Priština – Skopje. “Nikome se ne ratuje,

ali, ako se mora…” poručivali su naoružani Srbi.15

Medju Srbima se, pored ranije osnovanog Srpskog nacioanlnog veća,

koje vode M. Trajković i vladika raško – prizrenski Artemije, pojavilo i

Nacionalno veće Kosova i Metohije M. Jakšića i D. Milovića. Medju ovim

organizacijama nema bitnije programske razlike, jedino bi se moglo reći da

13 Vladimir Gligorov, Sukobi prizivaju strane trupe, u: Kosovo –

obnavljanje rata, “Helsinška povelja”, Beograd, 14 / 1999, 10 –11. 14 Sonja Biserko, Uloga NATO na Balkanu, “Helsinška povelja”, Beograd,

15 / 1999, 3. 15 Safeta Biševac, Gledanje preko nišana, u: Kosovo – obnavljanje rata,

“Helsinška povelja”, Beograd, 14 / 1999, 7 –8.

13

je novoosnovana bila milija srcu vlasti. Medjutim, ni ova “operacija” nije

mogla da otkloni nedostatak autentičnih pretdstavnika lokalnih Srba, te ni da

umanji njihove strahove od dolazećih dogadjaja. Zapravo, jedna od

pogubnih posledica Miloševićevog centralističkog upravljanja Srbima i

Srbijom, te i Kosovom bilo je onemugućavanje nastanka lokalne elite. To je,

sve vreme za posledicu imalo isključenost interesa Srba sa Kosova u politici

koja se prem Kosovu vodila, kao i neposredno premeštanje, adrese za sve

probleme, te i za zahteve albanske elite na Beograd, odnosno na S.

Miloševića.

Ovo aktiviranje Srba iza sebe ima podršku vlasti iz Beograda ali i

autentično organizovanje Srba na Kosovu. Bio je to zakasneli pokušaj da se

konstituiše lokalna srpska politička elita. Srpsko samoorganizovanje je

naglasilo mogućnost šireg etničkog oružanog sukoba, odnono spremnosti

vlasti da započne novu vojno – policijsku kampanju na Kosovu. Zapravo, na

ovaj način Milošević i američka diplomatija otvorili su “mala vrata” za

dolazak trupa NATO na Kosovo.

NATO pak u dolasku na Kosovo vidi priliku za ostvarivanje

američkog interesa da se NATO razvije u glavni oslonac pan-evropske

sigurnosti sposoban da se uključi u rešavanje globalnih pitanja. Iz ove

perspektive NATO bi terbalo ad se suprotstavi narastanju moći Miloševića

kao i pan srpskog i pan albanskog pokreta kao mogućih lokalnih

(balkanskih) ekspanzionističkih sila odnsono da garantuje sigurnost u

blizina NATO saveznika.16

Dragan Tomić, predsednik skupštine Srbije, 21 marta, oživljava već

zaboravljeno “Referendumsko Ne” čitavom svetu i saopštava javnosti da se

pokazlo da su i narod odbijaći, putrem refrenduma medjunardono

posredovanje, i državna politika, a i “predsednik Milošević”, bili u pravu.17

Skupština Srbije je, 23 marta 1999 godine, odbacila svaku mogućnost

da NATO trupe dodju na Kosovo. Zapravo, odbacila je prihvatanje

16 Zapravo, radi se o pripremanju širenja NATO-a i na ovaj deo Evrope.

Sa svoje strane to aktuelizuje i pitanje moguće antinitervencionističke

alijanse (u čemu deo javnosti a i vlasti Srbije očekuju saradnju sa

Rusijom i Grčkom).

17 “Politika”, Beograd, 22 mart 1999, 4.

14

sporazuma iz Rambujea. Time je SR Jugoslavija otvorila već otškrinuta

vrata vojne konfrontacije s NATO snagama.

Savezna vlada Momira Bulatovića je, istog dana, odnosno preko noći,

proglasila stanje neposredne ratne opasnosti i time, u pozivu na Ustav SRJ,

na sebe preuzima pravo da vlada uredbama i odlukama.

Vlada Republike Srbije tzv. Vlada nacionalnog jedinstva sastavljena

od ministara iz SPS, JUL-a i SRS je, 24 marta 1999 godine, je, zbog pretnje

NATO akcijama, istakla; “U ovom trenutku najvažnija je odbrana zemlje” i

pozvala sve organe, organizacije i službe da deluju u skladu sa nepsorednom

ratnom opasnošću.

Milošević je, 24 marta 1999 godine, preko RTS, javnosti saopštio da

se je opredelio za vojno sukobljavanje. On je javnosti saopštio da u

dosadašnjim pregovorima oko Kosova “nije bilo u pitanju samo Kosovo,

mada je i Kosovo za nas od orgomne važnosti…Ovde je u pitanju sloboda

čitave naše zemlje, a Kosovo bi samo predstavljalo vrata kroz koja je trebalo

da udju strane trupe i da dovedu u pitanje upravo te najveće

vrednosti….opredeljeni smo za dve glavne stvari – da nastavimo politički

proces sa svom upornošću, jer smatram da je istina i pravda na našoj strani,

ali i da branimo zemlju svim sredstvima u meri u kojoj ona bude

napadnuta”.18

Aprila (3) 1999 godine rukovodstvo OVK formira u svoju vladu u

egzilu. Ovu vladu predvodi Hašim Taći i ona se obavezuje na nastvak borbe

za “oslobodjenje” Kosova odnosno odvajanje od Srbije. To je druga vlada

kosovskih Albanaca u egzilu. Početkom devedsetih godina forimrana je

vlada Bujar Bukošija.

Izmedju ove dve vlade odmah su započeli žestoki sukobi. Argumentri

kojima predstavnici Bukošijeve vlade osporavaju novu vladu su: prvo, Taći

je prekr[io dogovor političkih stranaka veriikovan i u Parizu, drugo, njegova

vlada ne okuplja sve stranke i, treće, zato predstavlja samo manji deo

Albanaca sa Kosova. Istovremeno se ističe da je Bukošijeva vlada legalno

izabrana u parlamentu Republike Kosova, da predstavlja sve stranke i da

peredstavlja većinu alansko društva.

18 “Blic”, Beograd, 25. 03. 1999, 2.

15

Medjutim, svojevremeno je valada Bukošija bila u sukobu sa

Rugovom. Takodje, posle drugih izbora Parlament Kosova nije sazvan. Zato

je sporan i legitimitet vlade Bukošija, odnosno ona nije ni potvrdjena ni

razrešena. Uz to, ona je umnogome izmenila sastav koji je imenovala

Skupština Kosova.

Očigledno je da je to samo jedan u nizu dokaza o političkom

previranju albanskog političkog tela.

Bila je to jedna od grešaka u proceni predstavnika medjunarodne

zajednice, naročito američkihposrednika Holbruk-a i Hill-a. Verujući da će

Milošević i dalje biti “najkoopretivniji saradnik Zapada” nisu se bavili

nejgovom realno oslabljenom pozicijom i nemogućnošću da bude saradnik u

implementaciji rešenja na Kosovu. Uz to, zanemarili su da je da suspenzija

autonomije Kosova (i Vojvodine), a u ime centralizma, i osporavanje parva

Albanaca u samom temelju Miloševićeve vlasti, te da će se Milošević boriti

da odbrani ovaj izvor svoje vlasti. Dakle, kao minimum Milošević je morao

sebi da obezbedi mesto u nastavku upravljanja krizom. Zato će borba za

Kosova pridobiti karakteristike poslednje borbew Miloševića za svoj

politički, pa i fizički opstanak.

Srbija je živela, 1999 godine, proleće i to proleće rata i

novoprobudjenog patriotizma, ali i poznu jesen Miloševićevog nacionalnog

projeka. ReagujućI na organizovanje skupova “za podsticanje” patritoskih

osećanja patrijah Pavle se obratio javnosti i vernicima ukazujući da su pesma

i svirka nedolične u dane stradanja: “zZato molim sve verne da ne učestvuju

i ne prisustvuju priredbama gde se peva, uzvikuju reči koje deluju

uvredljivo i prkosno” … “Prkos ne daje snagu nego je rastače. Junak se

brani od neprijatelja, ali junački. I prema neprijatelju postupa kao čovek,

kadar da ga brani od sebe”.19

Potvrdila se sva tačnost predvidjana A. Džaferija da ako dođe do rata

na Kosovu izmedju Albanaca i Srba, opet će to biti prljavi rat. 20

19 “Blic”, Beograd, 7 april 1999, 6.

20 Arben D`aferi: “Stepologija” nazadovanja. Srpsko – albanski dijalog,

Ulcinj, 23 – 25. Jun 1997, u: “Dokumenti”, Helsinški odbor za ljudska

prava u Srbiji, Beograd, 1997, 89.

16

Proces donošenja odluka za ulazak u rat bio je za donosioce odluka,

možda težak. Medjutim, prekid rata im je bio još teži problem.

U vojnom aspektu trebalo bi razlikovati prestanak sukobljvanja

NATO - SRJ odnosno prestanak NATO vazdušnih napada od prestanka

oružanih borbi na tlu. S obzirom da je OVK, pod okriljem NATO vazdušnih

udara, obnovila svoja vojna dejstva i pored snažnih gubitaka koje trpi,

prerasla iz "pokreta" u organizovanu oslobodilačku - gerilsku formaciju, a da

su VJ i policijske snage Srbije uspele da razviju ofanzivna dejstva širokog

spektra, postalo je jasno da će vazdušni napadi biti zaustavljeni pre nego

srpsko – albanske oružane borbe na Kosovu.

Država je potpuno destabilizovana, nepoverenje i strah od

neizvensnosti, uz odustvo jasno artikulisane političke vizije od strane vlasti,

otežaće procese stabilizovanja, obnove i razvoja društva i države.

Najpre, stanje na Kosovu je teže nego ikad. Izvesno je da zbog jaza

izmedju VJ i Albanaca, čak i da u vojničkom smislu pobedi, VJ neće moći

duže da opstane na Kosovu.

Pod pritiskom “bojkota” od većinskog albanskog stanovništva, kao i

verovatno naraslih “akcija osvete” moraće da trpi brojne ljudske gubitke.

Budući život Srba i Albanaca, bilo kao sugradjana jedne iste države

bilo kao najbližih suseda, biće težak i mučan.

Srbe i Albance spaja jedino socijalna beda, a svi ostali elementi

medjuljudskih odnosa ih razdvajaju i sukobljavaju. Ova beda je pojačana

ratnim razaranjima, izbeglištvom i pljačkom. Istovremeno, izvesno je da

Srbija nema novca da sanira ratne štete, a kamoli da finansira projekte

privrednog, infrstrukturnog razvoja koji su neophodi da bi se Albanci

integrisali u srpsko društvo (školstvo, zaopšljavanje, socijalno i zdravstveno

staranje itd) iz koga su oni isključeni polsednjih 11 godina.

Bez koncesija na rudnike, komunikacije i slično Srbija, a ni Kosovo,

neće moći da pribave potrebna sredstava za obnovu i razvoj. Dakle, ili će

početi ubrzana “rasprodaja Kosova” ili će ono, dugorčno, iscrpljivati

ekonomsku moć Srbije i reprodukovati sukobe.

S obzirom na gubitke koja je pretprela OVK, na masovni egzodus

albanskog stanovništva, a najistaknutijih albanskih političkih i intelektualni

17

lideri (s izuzetkom dr Ibrahima Rugove i svega nekoliko njegovih saradnika,

koji su ostali na Kosovu), na masovna razaranja albanskih naselja izazvanih

bombardovanjem NATO – a, vojnim dejstvima VJ, policije, naoružanih Srba

sa Kosova i OVK, nužno će biti povećana radikalizacija i albanskog i

srpskog nacionalnog pokreta. Zapravo, ojačaće neprihvatanje srpsko –

jugoslovenskog državnog okvira. S tog stanovišta se može reći da, u

političkom smislu, Kosovo nije deo Srbije. Odnosno, nezavisnost Kosova

postaće prioritet albanskog interesa i osnova saradnje albanskog pokreta sa

NATO-om.

Vidljive su i brojne buduće promene u Srbiji i SR Jugoslaviji:

Socijalno - ekonomski supstrat države: vezanosti društva za državu

nije narušen. To znači da će država (aparati vlasti i politički organizovane

intersne grupe) da dominira društvenim životom. Gradjani a naročito Srbi će

u državi videti svoju “zaštitu” u budućim vremenima krize i neizvesne

budućnosti. Dražvnoj, političkoj eliti i birokratiji prvi interes postaje

"srednjišna", srpska etnije. To znači da će se pojačati sukobljavanja oko toga

ko će da kontroliše državu, a u ime interesa Srba. U tom smislu u Srbiji će se

napustiti i sama retorika multietničke države, a Srbija će se samo

predstavljati kao nacionalna država. Time će ojačati nastojanje za

dominacijom a umanjiti interes i motivacija za integrisanje Drugih etničkih

zajednica, naročito Albanaca.

Rat se i ovom primeru potvrdio kao vrhunac sabijanja u naciju. To

znači da je ojačao nacionalizam kao osnovni izvor održavanja vere u državu.

S obzirom da će srpski nacionalizam nositi duboke frustracije zbog gubitka

ratova (Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Kosovo; evidentnih tragova

razaranja koji će u obliku ruševina ostati barem dve - tri godine; prisustva

brojnih izbeglica i “povratnika” iz rata) treba očekvita formiranje snažnog

antimodernizacijskog i antizapadnog bloka, koji će zagovarati

izolacionizam, a u zaoštravanju etničkih sukoba tražiti priliku “za revanš“

ne samo Albancima već i Hrvatima. Ovakva “politička atmosfera”, pogotovu

ako bude podržavana od vlasti, vodeći državu i društvo u stanje opšte

neizvesnosti i novih krvavih sukoba. Izvesno je da će se nacionalne manjine

susednih, a sada i rivalskih država (zbog odnosa saradnje sa NATO:

Madjarska, Rumunija, Hrvatska i “tradicionalno” Bugarska) tretirati kao

"Trojanske konji”.

18

Na strani Albanaca, ali i drugih manjina to će produbiti već snažan

raskorak između lojalnosti države i etničke solidarnosti unutar manjine. U

ovom sukobu će srpska država biti u slabijem položaju. a to će dodatno

manjine odvraćati od države i upućivati ka vezama solidarnosti sa drugim

delovima svoje etnije koji pripadaju drugim državama. Na toj osnovi bi

trebalo očekivati dalje jačanje secesionističkih pokreti manjina na prostoru

Srbije i otvaranje Srbije za snažnije uticaje njihovih “matičnih država”.

Sve u svemu Srbija će se, najozbiljnije u svojoj najnovijoj istoriji,

suočiti sa izborom ili dalja etnička homegnizacija ili gubljenje teritorije (pre

svega Kosova).

SRJ kao savezna država će još manje nego pre moći da funkcioniše

kao jedinstvena država: Na Kosovu će biti “posebno stanje” dobrim delom

izvan ikakvog domašaja savezne države.

U Crnoj Gori republičke vlasti su preuzele kontrolu nad svim važnijim

segementima života, a gradjani će biti suočeni sa evidentno lakšim

posledicama razranja i snažnijom medjunarodnom (zapadnom)

humanitarnom i finasijskom pomoći (za obnovu i dogradnju aerodroma,

izgradnju pojedinih objekat infrastruktture kao što su putevi, tuneli i

mostovi). Verovatno je da će Crna Gora lakše obezbedjiavti redovnost

isplata plata i penzija, kao i odvijanje procesa školovanja. Sve to će

pojačavati volju da se ne “plaća ceh Miloševićeve politike”. I bez

proklamovanja osmostaljivanja Crna Gora će nastaviti da funkcioniše kao

umnogome osamostaljeni entitet.

U Srbiji će se vlast morati da nosi s brojnim posedicama rata u čemu

će je značajno onmemugćavati izuzetno visoka fragmentizovanost društva i

istrošenost energije "samoorganizovanja i samopomaganju gradjana".

Privreda Srbije je pred potpunim kolapsom: Fizičko razaranje ključnih

obejkata njene najvitalnije grane - vojne industrije, njenog monopola –

fabrika duvanske industrije, oštećenje komunikacija – mostovi, aerodrumi,

putevi, železničke pruge itd, ubrzalo je propadanje proizvodnog bogatstva

zemlje, topljenja već raubovanih proizvodni fondova. Izvesno je i da će doći

do redukovanja trgovine i svih oblika legalne ekonomije, rascvetavanja

“crnog tržišta” deficitarnim prozvodima, pojačane inflacije pa i suspenzije

novčanog prometa i povećanja naturalne razmene.

19

Narod će još više osiromašiti. Ionako je, u maju 1998 godine, svega 1

- 2% zaposlenih svojim zaradama pokrivalo potrošačku korpu (hranu i piće)

koja je tada iznosila 1,500 dinara. Prosek isplaćenih plata i penzija u prvom

ratnom mesecu je oko 500 dinara. To znači da će ostati neizmrene i

elementarne potrebe za hranom, a kamoli troškovi stanovanja, PTT-a i

drugih plaćanja. Izvesno je gašanje brojnih velikih i srednjih državnih kao i

malih državnih i privatnih preduzeća. Mnogi iz viška zaposlenih u privredi

koji su još prema predratnim privrednim aktivnostima brojali 1,5 miliona

radnika naći će se na ulici. Dug države koji je, 1998 godine, prema

stanovništvu iznosi, po osnovi raznih davanja, 5,9 milijardi dinara, značajno

će se uvećati.

S obzirom na bedno ekonomsko i finansijsko stanje, a sučena s

potrebom obnove ratom razorene privrede verovatno je da će postojeća vlast

pribeći pojačavanju državnog intervencionizma i birokratskoj rugulaciji

uslova privređivanja. To će odložiti inače neophodnu privrednu

transformaciju Srbije, a osnažiti pritiska gradjana na vlast Crne Gore da ide

“svojim putem i ritmom”.

Država suočena sa nedostatkom kapitala za obnovu ekonomije, ipak

će taj problem, pored robnih kredita, morati da rešava u saradnji sa Zapadom

i medjunarodnim finansijskim i razvojinim institucijama pod njegovom

kontrolom.

Ratna razaranja su već opredelili neke od pravaca promene privredne

strukture. Izvesno je da Srbija neće moći da obnovi svoju proizvodnju

automobila, da će 38.000 radnika “Crvene Zastave” kao i 60.000

kooperanata posao naći u proizvodnji za potrebe poljoprivrede, u samoj

poljoprivredi, kao i na berzi rada. Duvanska industrija i komunikacije teško

će se obnoviti izvan vodećih medjunarodnih sistema. Sve u svemu

industrijski sektor, pre svega metalski će biti sveden na stanje koje je SFRJ

prošla pre 30 godina. Obnova vojno - industrijskog kompleksa u prethodnom

obimu nije moguća.

Privreda Srbije će morati svoju šansu da traži u poljoprivredi i

uslugama, a prinudjenost na inostranu finansije će sigurno pojačati ovakvu

orijentaciju. To će samo pojačati i onako snažan raskol izmedju grada i sela.

Verovatno će ovim putem, na duži rok, Zapad dovršiti svoje plan uticaja na

pravaca unutrašnjih promena u Srbiji. Donekle će se izgraditi srednji sloj, a

Srbija vezati za zapadno evropsku privredu. Dakle, u ovom aspketu se ratno

20

razranje pokazuje kao “čišćenje terena” za “ekonomsku i socijalnu

ekspanziju”. To znači i stvaranje, do sada nepostejećih ekonomskih i

socaijalnih uporišta za političke snage koje će se “saradjivati” sa EU i SAD.

Naime, do sadašnja dominacija državne privrede i njene zatvorenost je

činilu političke stranke vezivalo za budžet i činilo ih “imunim” od sticanja

novih vrednosti. To će pre svega SPS i delove sadašnje privredne i političke

strukture staviti pred izbor: “priključivanje Zapadu”, sa izvesnošću pojave

“Biljane Plavšić” i kasnije “Dodika” ili “oslanjanje na sopstvene snage”, sa

izvesnošću sporog oporavka odnosno socijlano – ekonomskog nazdavanja

društva.

Dalje segmentiranje srpskog društva: Srbija je već poslednjih desetak

godina bez jasne socijalne, klasne i profesionalne strukture, bez utemeljenih

demokratskih institucija, bez modernih elita i bez kontinuiteta u razvoju

modernih tekovina. To je društvo malih potreba i maloga rada. Ratno

razaranje će sigurno usloviti dalje ekonomsko nazadovanje i socijalno

raslojavanje uz dalje uništavanje srednjeg sloja je izvesno. U takvim

okolnostima će se produbiti socijalna beda, a s njom i duhovna beda Srbije.

Odlazak iz zemlje ili potiskivanje najobrazovanijih članova društva i

zadržavanju visoke nepismenosti i polupismenosti. To će osnažiti ionako u

poslednjih deset godina snažan proces odliva mozgova i odlsaka pre svega

mladih i obrazovanih ljudi iz zemlje. Na duži rok je sahranjena ideja

socijalne pravde i ostvarivanja opšte socijalnu sigurnost svih građana,

uravnotežavanja socijalne strukture društva i onemogućavanja stihijskog

socijalnog i klasnog raslojavanja društva i osiromašivanja ogromne mase

stanovništva.

Siromaštvo će se širiti kao požar. Danas je, prema oficijelnim

podacima, siromašno više od trećine njenih stanovnika. Istovremeno iz

preraspodele postojećeg nacionalnog bogstava vrlo malo će ostati za

socijalne programe (uostalom, dečji dodaci, invalidnine i socijalna pomoć su

ionako kasnile po više meseci). Stoga je sudbina ljudi zavisnih od ove

pomoći ppoptuno neizvesna. Uz to, sigurno je da će biti ograničena i aktivna

uloga države u osposobljavanju društva za otklanjanje negativnih posledica

ekonsmke recesije, u zaštiti prava i položaja zaposlenih, u unapredjenju

uslova rada, u ostvarivanju zaštite na radu, socijalne politike i ekološke

zaštite. Pre svega će biti ugroženi programi besplatne osnovne zdravstvene

zaštite, besplatnog obrazovanja, pomoći u slučaju socijalne ugroženosti,

promene načina upravljanja i finansiranja penzijskih fondova, pomoći

21

nezaposlenima, posebne zaštite zaposlenih žena i majki, razvoja ustanova za

brigu i staranje o invalidima, pojeftinjenja dečije ishrane i zaštite kao i

dečijih vrtića, efikasnog i humanog sistema pomoći i zbrinjavanje

hendikepiranih i mentalno poremećenih osoba itd. Merama socijalne zaštite

neće moći da budu obuhvaćeni svi građani koji su bez svoje krivice ostali

bez posla, a nezaposlanost će postati jedan od osnovnih društvenih

problema. Sve u svemu, Srbija neće u narednim godinama biti zemlja u

kojoj većina može ostvariti neki napredak. Biće to zemlja snažne

imigracije!

Novi talas izbeglica ne samo Albanaca sa Kosova per svega ka

Makedniji i Albaniji odnosno zapadnoj Evropi, već i Srba i drugih

nealbanaca sa Kosova ka Srbiji i Crnoj Gori i inostranstvu, kao i iz same

Srbije posebno mladih ka Evropi i Zapadu. Uz povećanje broja verovatno je

i pojačanje nezadovoljstva izbeglica, ljudi koji, za sada, plaćaju najskuplju

cenu promašene politike i ratnih sukobljavanja.

Politički život će biti suspendovan i snažno oštećen ratnim stanjem

kao i verovatnim nastojanjima vladajućih stranaka da ovo stanje produže

kroz vanredno stanje. Reč je o nastavljanju kontrole medija, svih

raspoloživih finansijskih, privrednih i drugih resursa za politički život, da se

nastavi suspenzija političkog života i dalje marginalizovanje ionako

oslabljene demokratske opozicije i, da se, što je za vlast a i za stabilnost

države posebno važno, odlože mogući socijalni potresi širih razmera.

Unutar vladajuće strukture (SPS - JUL - SRS - SPO), koja doživljava

derogiranje ugleda medju gradjanima zaoštriće se sukobi oko preraspodele

vlasti i ekonomsko - socijalne moći. Kao prvi sukob moguće je sa SRS čije

je uporište u javnosti najslabije. "Demokratska opzicija" (Savez za promene,

DSS, stranke u Vojvodini itd) ne mogu računati na skore izbore ni na

značajniju podršku javnosti, jer nisu uspele da iskažu svoj alternativni stav

po pitanju Kosova, rata i mira. Uz to, javnost će činjenicu da su ove stranke,

sa izuzetkom DSS, u poslednjim mesecima prenagalašavale svoju saradnju

sa USA, a da su "ostvaljene" i bez relevantnijih inforamcija, bez ikakvih

finansijskih sredstava itd, proceniti kao dokaz da "na njih niko ozbiljno i ne

računa".

Nastojanje da se suzbije “demokratsko opzoiciono mišljenje” se vidi

ne samo iz javnih manifestacija koje organizuju vlasti već i po ubrzanom

“prelasku” na “novoprobudjeni patriotizam” stranaka, nevladinih

22

organizacija i pojedinica, koje su ranije zagovarale vrednosti demokratije,

evropske integracije pa čak i imale direktno uporište u medijima,

fondacijama i vladama zemalja NATO-a. S obzirom da se preko noći ne

mogu dogoditi tako “duboke transformacije” izvesno je da se radi o

taktičkom “prilagodjavanju radi preživljevanja”. Ovakav trend podstiču i

“slučajevi okidači” poput hapšenja akltivista nevladinih organizacija (dr M.

Hadžić, bivši pukovnik JNA, osnivač i rukovodilac Centra za vojno – civilne

odnose) ili ubistva Slvaka ]uruvije, vlasnika i urednika novina “Dnevni

telegraf” i “Evropljanin”, koji se u predratnim mesecima u javnosti

eksponirao svojim sukobom sa samim vrhom JUL- a i države. To sa sobom

donosi strah od javnog delovanja, degradaciju ugleda političkih stranaka,

nevladnih organizacija i mnogih javnih ličnosti, ali i pojačavanje njihove

frustranosti i želje za osvetom. Sa svoje strane to će optereti politički život u

budućnosti novim sukobljavanjima. Verovatno je da će nezadovoljni

vladajućom politikom i postojećom "političkom ponudom" biti prinudjeni na

nove oblike organizovanja i delovanja koje može da bude efikasno u

uslovima poluratne ili dikatorske vladvine. To može da znači kombinaciju

segmenata postojećih i novih struktura, javnih i ilegalnih aktivnosti, u zemlji

i inostranstvu. Sve u svemu, nesamostalnost političkih i javnih aktera bilo od

vlasti bilo od inostranstva postaće će izražena.

Poseban problem će predstavljati širenje privrednog kriminala koje se

oslanja na propadanje privrede, na socijalno raslojavanje, na izolovanost

Srbije od spoljnog saveta ali i na podršku segmenata vlasti švercu, korupciji

i privrednom kriminalu. Država se koristi za kriminalno poslovanje

vlastodržaca, o čemu najrečitije govore podaci da se i proizvodi koji svuda u

svetu predstavljaju državne monople (duvan, nafta, alkohol) prepuštaju

pojedinicima ili porodicama. Time su trajnije narušene uobičajene norme

poslovanja, poljuljano je poverenje građana u vlast i zakone. [iroko su

otvrena vrata za nesigurnost i vladavinu najjačeg. Privereda u kojoj caruju

kriminal i nesigurnost privlačiće pre svega prljavi novac i prevarante.

NATO udari će snažno oslabiti VJ, te će se zaoštriti potrebu reforme

Vojske.

Vojska je jedan od ključnih aktera prevodjenja procesa raspada bivše

Jugoslavije u fazu oružanih sukoba. To važi i za poslednju fazu tog rata:

ofanzive “eliminacije šiptarskih terorista” (1998 i 1999) i otpora NATO

silama.

23

VJ i policija su činili prvu liniju odbrane države i nacionalne politike

režima. No, policija se i ovom prilikom pokazala spremnijom od vojske za

“uključenje u dnevnu politiku” ali i za “spoj sa kriminlaom”. To, zapravo,

policiju čini nedovoljno pouzdanim osloncem režimu. Otuda će, i dalje,

glavna uloga u sveoopštoj etnifikacije i političkim sukobljavanju, pa i po

etničkim linijama biti u rukama vojske. S obzirom da će iz ovog rata izaći

oslabljena u svakom smislu (tehničko – tehnološkom, finansijskom,

kadrovskom i moralno – političkom) njena transformacije se više ne može

isvesti do nivoa savremene vojske. Verovatnije je da će se oparaviti do nivo

“bolje naoružne žandarmerije”. To će i od nje učiniti dodatni faktor

nestabilnosti. Najverovatnije je da će Milošević taj proces pokušati

da”kontroliše” “kadrovskim promenama” (na primer, dovodeći na njeno čelo

“heroja Kosova” generala Pavkovića).

Medjutim, ostaju brojni otvoreni problemi. Izvesno je da će biti

ostvarena potpuna srpsko - armijska sprega i to po:

- egzistencijalnim interesima: celokupni stalni sastav Vojske i njegove

porodice će egzistencijalno, radno i statusno zavisiti od vlasti i budžeta

Srbije. S obzirom da se ovaj sastav uglavnom regrutuje iz siromašnijih

društvenih slojeva njegova povezanost za režim će se povećavati. To znači i

da će se sastav Vojske, u visokom stepenu, prilagođavati konkretnom

izgledu moći i volje na vrhu države;

- političko-sistemski: ključne odluke o sudbini Vojske, a i o samom ratu

doneo je Milošević, “pokrivanjem” institucijama sistema i to ustavom

neovlašćenom republičkom skupštinom. Kako je uloga vojske nedefinisana,

a ona bez realnih uslova za demokratsku transformaciju, biće još podložnija

uticaju Miloševića ojačalom na talasu “patriotizma”. Naravno, pod uslovom

da može da obezbedi optimalni budžet. Medjutim, značajno oštećenje vojno-

industrijskog kompleksa značajno će umanjiti budžetske mogućnosti za

izdržavanje iole brojnije i savremeno opremljene Vojske;

- ideološko-nacionalni: vojska će se vezati za srpski “državni nacionalizam”.

U samoj Vojsci, a i u društvu ojačaće predstava o vojsci kao o

"najnacionalnoj" društvenoj instituciji. S obzirom da legitimnost svake

vojske zavisi od legitimnosti koja se pridaje državi, a opstanak države je

raison d'etre vojske, to što će vojska "pripadati" samo srpskoj etničkoj

zajednici, a ne stanovništvu u celini, potkopava će legitimnost vojske ali i

same države.;

24

- socijalno-psihološki: dugotrajna kriza je dovela i do krize morala, sistema

vrednosti i ideoloških uverenja u društvu, a i u Vojsci. Dominacija

konvertitskog ponašanja kao neke vrste odbrambene reakcije nemoćnog

stanovništva na raspad državnih predpostavki i okvira pojediničnog i

kolektivnog života, ukazuje na masovnu spremnost za nova ideološka

oblikovanja i programatska instrumentalizovanja. To će se posebno ispoljiti

ukoliko se značajnije produži vojno konfrontiranje a vojska pretpri

značajnije gubitke. Zapravo, Vojsci se u javnosti namenjuje uloga koju ona

ne može do kraja da ispuni: “Odbrana zemlje i otpor NATO-u bez obzira ne

cenu”. U slučaju nuispunjena ove iloge moguć je gubitak poverenja u

Vojsku i unutar srpske populacije.

Ciljevi transformacije JNA u VJ kojka je započela novembra 1993

godine nisu mogli da budu u potpunosti ispunjeni. Učestala smenjivanja

generala u poslednjih dve - tri godine govorila su o unutrašnjim previranjima

i raskolima u VJ. Uz to, jačala je i konkurencija između vojske i policije

Srbije, koja je posebno ojačana i omasovljena, po nekim procenama do 70.

000 pripadnika, oko toga koja je od njih nacionalnija institucija i bliža

režimu. Sve to bi od Vojske moglo da načini ozbiljan izvor nestabilnosti u

društvu.

Pokazalo se nastojanje da se preko NATO-a i dominacije SAD

problemi reši zvašava samo novom prespodelom vojne moći ali ne i u

izgradnji jednog stabilnog sistema regionalne bezbednosti. Bez Evropske

bezbednosne mreže (European Security Network), a uz pojačano vraćanje na

politiku "zova krvi i tla", ne samo u Srbiji, rizik širokih sukoba i opšte

katastrofe je, i dalje, visok. Instrumenti rada s etničkim konfliktima bi se

mogli razviti na nivou Evrope kroz OBSE. Dakle, rat se može i u ovom

slučaju pokazati i kao faktor integracije Evrope. Uz to jasno je da mir na

Balkanu, i u Evropi su mogući samo uz aktivno uključivanje Srbije,

Jugoslavije u međunarodnu saradnju i integracije.

Po kraju Hladnog rata došlo je do porasta etničkih sukoba i do “vrućih

ratova” u mnogim delovima sveta, a u najdramatičnijim oblicima u bivšim

komunističkim zemljama, posebno u bivšem SSSR-u i Jugoslaviji. Na

primeru martovsko – aprilskog rata potvrdilo se da su etnički sukobi globalni

problem, koji zahteva i globalna rešenja. A to se, primera radi, odnosi i na

pitanje imigracije (izbeglištva i unutrašanjeg raseljavanja ljudi, što sa svoje

strane podiže potrebe za socijalnim staranjem i troškom a menja i odnose

25

ponude – tražnje ne tržištu rada). Isotvremeno, treba uvažiti činjenicu da

gradjani Sbije, Crne Gore, ali i Makedonije i Albanije nisu u stanju da

podnesu, a da galsači Zapadau nisu raspoleženi da plate taj trošak vojnog

rešenja.

Nesporno je da su kriza i rat, za duži period, učinili nemogućim

uključivanje Srbije u evropske integracione tokove. Istovremeno, zbog

složenosti i šire regionalne i međunarodne uslovljenost, rešenje ovog

problema nemoguće bez odgovarajućeg modela međuanrodne kooperacije.

Argumenti za to su: Sva teritorijalna i nacionalna pitanja na prostoru bivše

Jugoslavije kao i na Balkanu su medjusobno tesno povezana, a novostvorene

nacionalne države su nedovoljne da obzbede razvoj i bezbednost svojih

gradjana i integraciju nacija. Zbog toga je saradnja nužna, a ovi narodi i

njihove države moraće da izgrade zajedničke instrumenate održavanja i

uspostavljanja regionalnog mira i stabilnosti.; Strateški, dugoročni razvojni

interesi Srbije i drugih zemlja regiona su da se ostvari balkanska integracija i

u perspektivi uključivanje u Evropsku Uniju; Kratkoročni i srednjoročni

interesi kao što su: stabilizovanje političkog rešenja statusa Kosova ali i

statusa drugih novouspostavljenih nacionalnih država, predupredjivanje

opasnosti od izbijanja novih ratnih sukobe. Zapravo u Evropi dolazećeg

milenijuma nema mesta nikakvoj ekspenzionističkoj sili te ni balkanskim

maloimperiajlističkim težnjama; Pored potreba kulturnog, informacionog i

ekonomskog razvoja, kao i očuvanja nacionalnog ideniteta svih nacionalnih

zajednica inače podeljenih državnim granicama tu je i uspostavljanje

zajediničkih standarda u oblastima kao što su državljansvo, zaštita ljudskih

prava i sloboda kao i zaštita manjinskih zajednica, planiranje demografskog

razvoja i migracija, rešavanja problema izbeglica itd. itd.

Iz svega proizlazi da će se, po prestanku rata, Srbija i SRJ suočiti sa potpuno

novom, a u njihovoj novijoj istoriji najtežom situacijom. Biće to polje visoke

nestabilnosti i rizika. Bez snažnije ekonomske i druge pomoći Srbija i SRJ

neće moći da ostvare državnu integraciju, ekonomsku i socijalnu

stabilizaciju.

6.

Pojam “genocid” je, tek u 20 veku, dospeo u uže jezičko blago

medjunarodnog prava i političara i to u vezi sa masakrom nad Jermenima

kada su sile Antante, maja 1915 godine, prekorile otomnsku vladu zbog

26

zločina protiv čovečnosti i zahtevala da ona pozove na odgovornosat

članove vlade i činovnike koji su učestvovali u masakru. U Savezu naroda

1933 načinjen je nacrt medjunarodnog sporazuma o kažnjavanju genocida,

koji, medjutim, nije bio prihvaćen. Tek je u Statutu Medjunarodnog vojnog

suda u Nirnbergu genocid definisan kao kažnjivo delo unutar zločina protiv

čovečnosti i kao takav primenjen u pravosudju. Skupština UN je 1948

godine genocid proglasila medjunarodno kažnjivim zločinom protiv

čovečnosti koj je usmeren protiv pojedinca kao pripadnika jedne grupe s

namerom da se potpuno ili delimični uništi jedna nacionalna, etnička, rasna,

religiozna grupa. 21 Zapravo, pod genocidom se podrazumeva destrukcija

jedne nacije ili jedne etničke grupe.

7.

U toku nekoliko dana KFOR je postavio brojne snage na Kosovu da bi

omogucio potpuno povlacenje policijskih i vojnih snaga SRJ iz pokrajine. U

prvim danima Kosovo je bilo na ivici - postojao je politicki i bezbednosni

vakuum koji je trebalo da popune UN i NATO. Bez bezbednosnih snaga

NATO-a UNMIK ne bi mogao da postoji. Bez ekspertize UNMIK-a na polju

povratka izbeglica, rekonstrukcije, demokratizacije i civilne administracije

mir ne bi bio moguc.

NATO je ponovo pomogao da se stvore moguænosti za UN i narod Kosova

da izgrade civilno drustvo. Nasi napori na Kosovu traju tek nesto vise od

godinu dana - ali godinu dana koji su doneli mnoge promene. Ne samo da se

1,3 miliona ljudi koji su bili raseljeni pod Milosevicevom ratnom

masinerijom vratilo svojim domovima, vec je i OVK demilitarizovana I

transformisana, deca se skoluju na svom jeziku (prvi put u toku 10 godina), a

28. oktobra su u neprevazidjenom broju Kosovari mirno glasali po prvi put u

istoriji Kosova. Ovo je buduænost; ne da UN i NATO upravljaju Kosovom

kao kolonijom ili protektoratom, vec da narod Kosova iskoristi moguænost

za autonomnom samo-upravom koju predviða rezolucija 1244 UN-a.

Ovi opstinski izbori, iako vazni, nisu dovoljni. Kosovski Srbi I nekoliko

drugih manjina su za sada odbijali da uèestvuju u novom demokratskom

procesu. Ovo je delimièno zato sto su bili prevareni od strane Milosevica i

21 Urs Alterman, Etnonacinalizam u Evropi, “Svjetionik”, Sarajevo, 1996,

53 -54

27

odlucili da bojkotuju, ali ovo takoðe odrazava cinjenicu da se oni boje

nastavljanja nasilja uperenog protiv njih.

8.

29.03. 1999

Proces ulaska u rat bio je relativno dug, a za donosioce odluka možda težak.

Medjutim, prekid rata izgleda još teži.

Samo u kombinaciji vojnih, unutrašnje socijlanih i političkih, kao i

medjunarodno političkih a naročito doplomatskih moguće je da se zaustave

sadašnja vojna dejstva i potraže neke puteve suspenzije rata na teritoriji SR

Jugoslavije.

U vojnom aspektu trebalo bi razlikovati prestanak sukobljvanja NATO - SRJ

odnosno prestanak NATO vazdušnih napada od prestanka oružanih borbi na

tlu. S obzirom da je OVK, pod okriljem NATO vazdušnih udara, obnovila

svoja vojna dejstva i ppored snažnih gubitaka koje trpi, prerasla iz "pokreta"

u organizovanu oslobodilačku - gerilsku formaciju, a da su VJ i policijske

snage Srbije uspele da razviju ofanzivna dejstva širokog spektra, čini se da

će pre dogoditi zaustavljanje vazdušni napadi nego prekid oružanih borbi na

tlu. To pak odluku NATO snaga da prestanu sa dejstvima iz vazduha

komplikuje.

Uz relativno snažan pritisak segemenata zapadnog javnog mnjenja i snažnu

političku radikalizaciju stava Rusije, koja je uslovljena kako medjunarodnim

interesom (izkazano u borbi za očuvanje prava SB UN da odlučuje o

upotrebi sile protiv suverene države, na primer), geostrateškim interesom

zaustavljanja ili barem usporavanja širenja NATO strukture na čitavu

Evropu, samo će još viiše primoravati vojno - politički vrh NATO, kao US i

UK, da se još odlučnije ide do "potpunog uništenja VJ". No, da li je to

moguće?

Izgleda da je takav cilj ostvariv do lišavanja VJ većih i sofisticiranijih

sistema, oklopnih snaga itd, ali ne i na nivou snažnih efektiva na tlu. Naime,

to nije moguće bez dejstvovanja NATO snaga na tlu. OVK ne može biti

dovoljno snažna vojna formacija da "odradi taj posao" za NATO. Dakle, u

ovom domenu je otvorena mogućnost širenja operacija i na kopno, koja je iz

niza razloga parktično isključena.

28

Druga mogućnost je najverovatnija, posle nanošenja snažnih gubitaka VJ i

privredi Srbije, posebno onoj vezanoj za vojne potrebe, NATO će obustaviti

vazdušne udare i pokušati da diplomatskim sredstvima ostvari "poziv" vlasti

SRJ da dodje na Kosovo. U slučaju da ova varijanta ne uspe NATO ima

posve otvorenu mogućnost da dugoročno deluje protiv Srbije kao protiv

Iraka. Reč je o političkoj, finansijskoj, diplomatskim i vojno - obaveštajnim

sredstvima pomoći OVK da se razvije u "snagu" koja će moći da se bori i

izbori za "oslobodjenje" barem južnih delova Kosova i da, po

proklamovanju nezavisnosti Kosova, ostvari punu saradnju sa NATO

snagama i to na programu potpunog otcepljenja od Srbije, odnosno Kosova

kao "nezavisne i neutralne države".

No, nezavisno od ovakvih "kobminatorika" sledeće je izvesno:

- NATO udari će snažno oslabiti VJ;

- država u SRJ već sada ne funkcioniše kao jedinstvena: Na teritoriji Crne

Gore republičke vlasti su preuzele kontrolu nad svim segementima

života, a dejstvo VJ je ograničeno na odbranu i bez ikakve mogućnosti da

VJ bude ikakav ozbiljni faktor u unutrašnje političkim odnosima u Crnoj

Gori; U Srbiji se vlast drži svojom delimičnom organizovanoću a, još

više, izuzetnom faramentizovanošću društva, Zapravo, za sada se tzv.

svakodnmevni život odvija pre svega na "samooraginovanju i

samopomaganju gradjana", ali prostor za to nije neograničen;

- Privreda Srbije je pred potpunim kolapsom, a njena najvitalnija grana -

vojno industrijski kompleks je doživeo i fizička razaranja;

- Stanje na Kosovu je teže nego ikad i izvesno je da je sada jaz izmedju VJ

i Albanaca takav da ona, čak i da u vojničkom smislu pobedi, neće moći

duže da opstane na Kosovu (dakle, pozicija joj je slabija nego pre

Pariskog nastavka pregovaranja).

[ta bi se moglo očekivati kao posledica sadašnjeg ratnog dejstva NATO

snaga na SR Jugoslaviju:

- izuzetno tešku privrednu i ekonmsku situaciju sa redugovanjem trgovine

i svih oblika legalne ekonomije, rascvetavanje crnog tržišta deficitarnim

prozvodima, hiperinflaciju ili ukidanje sadašnjeg dinara kao platežnog

sredstva;

- novi talas izbeglica ne samo Albanaca sa Kosova per svega ka Makedniji

i Albaniji odnosno zapadnoj Evropi, već i Srba i drugih nealbanaca sa

29

Kosova ka Srbiji i Crnoj Gori i inostranstvu, kao i iz same Srbije posebno

mladih ka Evropi i Zapadu;

- dalje segmentiranje srpskog društva.

- Nastojanja vlasti da se što duže zadrži ratno ili barem da se od strane S.

Miloševića i vlade SRJ uvede vanredno stanje. Zapravo, da se nastavi

potpuna kontrola medija, svih preostalih finansijskih, privrednih i drugih

resursa, da se nastavi suspenzija političkog života kao i dalje

marginalizovanje ionako oslabljene demokratske opozicije, da se, što je

posebno važno, odlože mogući socijalno potresi;

- unutar same vladajuće strukture (SPS - JUL - SRS - SPO), koja je

ukupno doživljava derogiranje ugleda medju gradjanima zaoštriće se

sukobi oko preraspodele vlasti i ekonomsko - socijalne moći. Kao prvi

sukob moguće je sa SRS čije je uporište u javnosti najslabije;

- "demokratska opzicija" (Savez za promene, DSS, stranke u Vojvodini

itd) ne mogu računati ni na skore izbore ni na značajniju podršku

javnosti, jer nisu uspele da iskažu svoj alternativni stav po pitanju

Kosova, rata i mira. Uz to, javnost činjenicu da se ove stranke, sa

izuzetkom DSS, u poslednjim mesecima prenagalašavale svoju saradnju

sa USA, a da su "ostvaljene" i bez relevantnijih inforamcija, bez ikakvih

finansijskih srdestava itd., procenjuje kao da "na njih niko ozbiljno i ne

računa";

- očigledno je da će ogromna većina gradjana inače nezadovoljna

Miloševićom politikom i postojećom "političkom ponudom" morati da

potraže nove oblike organizoanja i delovanja koje je efikasno u uslovima

poluratne i dikatorske vladvine. Dakle, kombinacija segemenata

postojećoih i novih struktura, javnih i ilegalnih, u zemlji inostrannstvu.

No, tok budućih porcesa biće bitno odredjen vremeneom i načinom

prestanka ratnih dejstava NATO protiv SR Jugolsavije.

Mogućnost prva: potpun raspad VJ i kapitulacija. Ovo je skoro isključena

bez angažovanja masivnih kopnenih snaga NATO na terenu. To bi ubrzalo

urušavanje vlasti i društva i otvorilo vrata za otcpeljenje Crne Gore i unutar

nje relativno brzo stabilizovanje prilika. Olakšalo bi se i otcpeljenje Kosova

i srednjoročno stabilizovanje prilika u njemu. U samoj Srbiji bi se otvorili

dugorčni unutrašenje politički i oružani sukobi ali bez mogućnosti da se

prenesu na region, dakle kao unutrašnje pitanje;

Mogućnost durga: da Milošević posle znatnih razaranja iz vazduha, ipak,

organizuje opštu mobilzaciju i sadašnju široku vojno - policijsku ofanzivu

30

pretvori u pravi kopneni rat na Kosovu protiv OVK potpomognute NATO.

To vodi u stanje koje je ppoptu Iračkog slučaja. Izvesno je da se i u ovom

slučaju Crna Gora osamostaljuje, a da se ubrazavaju unutarašnji procesi

sukobljavanja i framentizovanja, uz otvorenu mogućnost "urušavanja" vlasti

i državnog sistema;

Mogućnost treća: da se vazdušni napadi obustave "dobrim kompromisom" a

to je obustava vojnih dejstava NATO snaga i VJ ukuljučujui i dejstva na

Kosovu, prihvatanje političkog rešanja za Kosova i postepenog dolaženja

medjunarodnih snaga razdavajanaj uključujući i NATO, U tom slučaju za

Miloševića se stvara najpovoljnija situacija: za obične gradjane On je i kriv

za rat ali i ^ovek koji je organizovao "dostojanstven otpor" i što je

najvažnije zaustavio "bombardovanje"; za medjunarodnu zajednicu postaje

partner u implementaciji i to ojačan, s obzirom da Zapad ne može, kao pre

ratnog sukoba biti aktivni medijator, te će rešenje morati da traži u

kompromisnim varijantama (OEBS, UN). Dakle, u tom slučaju Miločević

može da "kupi vreme" za produženje vladvine uz neizbežnu "dopunu"

metoda, odnosno igre na sukobljavanja, slabosti i razlike Drugih (političkih

stranaka, etničkih zjednica i medjunarodnih činilaca). Ova varijanta ima

jednu osnovnu teškoću a to je vreme. Zapravo, bila bi potrebna Miloševićeva

odluka u narednih nekoliko dana, S obzirom da i Druga strana ima problem

s vremenskim pritiskom da što pre i što efikasnije okonča dejstva.

9.

25.03.1999

Proces ulaska u rat bio je relativno dug, a za donosioce odluka možda težak.

Medjutim, prekid rata izgleda još teži.

Uz relativno snažan pritisak segmenata zapadnog javnog mnjenja i snažnu

političku radikalizaciju stava Rusije, koja je uslovljena kako medjunarodnim

interesom (iskazano u borbi za očuvanje prava SB UN da odlučuje o

upotrebi sile protiv suverene države, na primer), geostrateškim interesom

zaustavljanja ili barem usporavanja širenja NATO strukture na čitavu

Evropu, samo će još više primoravati vojno - politički vrh NATO, naravno

US i UK, da se još odlučnije ide do "potpunog uništenja VJ".

31

Izgleda da je takav cilj ostvariv samo do stepena lišavanja VJ većih i

sofisticiranijih sistema, oklopnih snaga itd, ali ne i na nivou snažnih efektiva

na tlu. Naime, to nije moguće bez dejstvovanja NATO snaga na tlu. OVK ne

može biti dovoljno snažna vojna formacija da "odradi taj posao" za NATO.

Dakle, u ovom domenu je otvorena mogućnost širenja operacija i na kopno,

ali koja izgleda kao da je, iz niza razloga, parktično isključena.

10.

Najpre, stanje na Kosovu je teže nego ikad.

Budući život Srba i Albanaca, bilo kao sugradjana jedne iste države bilo kao

najbližih suseda, biće težak i mučan.

Srbe i Albance, danas, na Kosovu, spaja jedino socijalna beda, a svi ostali

elementi medjuljudskih odnosa ih razdvajaju i sukobljavaju. Ova beda je

pojačana ratnim razaranjima, izbeglištvom i pljačkom. Istovremeno, izvesno

je da Srbija nema novca da sanira ratne štete, a kamoli da finansira projekte

privrednog, infrstrukturnog razvoja koji su neophodi da bi se Albanci

integrisali u srpsko društvo (školstvo, zaopšljavanje, socijalno i zdravstveno

staranje itd) iz koga su oni isključeni polsednjih 11 godina.

Jedina realna finansijska podrška za obnovu i razvoj Kosova može doći iz

medjunarodnih humanitarnih i razvojnih fondova, kredita i slično. Time se

otvaraju i kanali snažnog političkog uticaja onoga ko obezbedjuje sredstva.

Izvesno je da će značajna sredstva doći preko tzv. trećeg sektora odnosno

preko nevladinih organizacija. Time će se dodatno oslabiti uticaj srpske

države, a ojačati srednji sloj albanskg društva.

Bez koncensija na rudnike, komunikacije i slično Srbija, a ni Kosovo, neće

moći da pribave potrebna sredstava za obnovu i razvoj. Dakle, ili će početi

ubrzana “rasprodaja Kosova” ili će ono ,dugorčno, iscrpljivati ekonomsku

moć Srbije i repdoukovati sukobe.

S obzirom na gubitke koja je pretprela OVK, na masovni egzodus albanskog

stanovništva, a najistaknutijih albanskih političkih i intelektualni lideri (s

izuzetkom dr Ibrahima Rugove i svega nekoliko njegovih saradnika, koji su

ostali na Kosovu), na masovna razaranja albanskih naselja izazvanih

32

bombardovanjem NATO – a, vojnim dejstvima VJ, policije, naoružanih Srba

sa Kosova i OVK, nužno će biti povećana radikalizacija i albanskog i srpskog

nacionalnog pokreta.

U političkom smislu, vojno – politički blok (Taći, Rugova, Hiseni, Demaći,

Bukoši) dobiće podršku do sada relativno umernih (Suroi i drugi brojni

albanski političari i intelekutualci). To će prouzrokovati i relativno brzo

oporavljanje OVK i nastanak snažnih albanskih političko-intelektualnih

struktura u emigraciji. Zapravo, ojačaće neprihvatanje srpsko –

jugoslovenskog državnog okvira. S tog stanovišta se već sada može reći da, u

političkom smislu, Kosovo nije deo Srbije.

Vidljive su i brojne buduće promene u Srbiji i SR Jugoslaviji:

Socijalno - ekonomski supstrat države: vezanosti društva za državu nije

narušen. To znači da će država (aparati vlasti i politički organizovane intersne

grupe) da dominira društvenim životom. Gradjani a naročito Srbi će u državi

videti svoju “zaštitu” u budućim vremenima krize i neizvesne budućnosti.

Dražvnoj, političkoj eliti i birokratiji prvi interes postaje "srednjišna", srpska

etnije. To znači i da će se pojačati sukobljavanja oko toga ko će da kontroliše

državu, a u ime interesa Srba. U tom smislu u Srbiji će se napustiti i sama

retorika multietničke države, a Srbija će se samo predstavljati kao nacionalna

država. Time će ojačati nastojanje za dominacijom a umanjiti interes i

motivacija za integrisanje Drugih etničkih zajednica, naročito Albanaca.

Rat se i ovom primeru potvrdio kao vrhunac sabijanja u naciju. To znači da je

ojačao nacionalizam kao osnovni izvor održavanja vere u državu. S obzirom

da će srpski nacionalizam nositi duboke frustracije zbog gubitka ratova

(Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Kosovo; evidentnih tragova razaranja koji će

u obliku ruševina ostati barem dve - tri godine; prisustva brojnih izbeglica i

“povratnika” iz rata) treba očekvita formiranje snažnog antimodernizacijskog i

antizapadnog bloka, koji će zagovarati izolacionizam, a u zaoštravanju

etničkih sukoba tražiti priliku “za revanš“ ne samo Albancima već i Hrvatima.

Ovakva “politička atmosfera”, pogotovu ako bude podržavana od vlasti,

vodeći državu i društvo u stanje opšte neizvesnosti i novih krvavih sukoba.

Izvesno je da će se nacionalne manjine susednih, a sada i rivalskih država

(zbog odnosa saradnje sa NATO: Madjarska, Rumunija, Hrvatska i

“tradicionalno” Bugarska) tretirati kao "Trojanske konji”.

33

Na strani Albanaca, ali i drugih manjina to će produbiti već snažan raskorak

između lojalnosti države i etničke solidarnosti unutar manjine. U ovom sukobu

će srpska država biti u slabijem položaju. a to će dodatno manjine odvraćati od

države i upućivati ka vezama solidarnosti sa drugim delovima svoje etnije koji

pripadaju drugim državama. Na toj osnovi bi trebalo očekivati dalje jačanje

secesionističkih pokreti manjina na prostoru Srbije i otvaranje Srbije za

snažnije uticaje njihovih “matičnih država”.

Sve u svemu Srbija će se, najozbiljnije u svojoj najnovijoj isotriji, suošiti sa

izborom ili dalja etnička homegnizacija ili gubljenje teritorije (pre svega

Kosova). Iskustvo, s Miloševićem i nacionalističkom politikom (SPS i SRS)

u primeru Republike Srpske Krajine ili Bosne i Hercegovine kažu da, u

situacijama u kojima upravljanje postane komplikovano, oni dižu ruke od

teritorije.

SRJ kao savezna država će još manje nego pre moći da funkcioniše kao

jedinstvena država: Na Kosovu će biti “posebno stanje” dobrim delom izvan

ikakvog domašaja savezne države.

U Crnoj Gori republičke vlasti su preuzele kontrolu nad svim važnijim

segementima života, a gradjani će biti suočeni sa evidentno lakšim

posledicama razranja i snažnijom medjunarodnom (zapadnom) humanitarnom

i finasijskom pomoći (za obnovu i dogradnju aerodroma, izgradnju pojedinih

objekat infrastruktture kao što su putevi, tuneli i mostovi). Verovatno je da će

Crna Gora lakše obezbedjiavti redovnost isplata plata i penzija, kao i

odvijanje procesa školovanja. Sve to će pojačavati volju da se ne “plaća ceh

Miloševićeve politike”. I bez proklamovanja osmostaljivanja Crna Gora će

nastaviti da funkcioniše kao umnogome osamostaljeni entitet.

U Srbiji će se vlast morati da nosi s brojnim posedicama rata u čemu će je

značajno onmemugćavati izuzetno visoka fragmentizovanost društva i

istrošenost energije "samoorganizovanja i samopomaganju gradjana".

Privreda Srbije je pred potpunim kolapsom: Fizičko razaranje ključnih

obejkata njene najvitalnije grane - vojne industrije, njenog monopola – fabrika

duvanske industrije, oštećenje komunikacija – mostovi, aerodrumi, putevi,

žeelzničke pruge itd, ubrzalo je propadanje proizvodnog bogatstva zemlje,

topljenja već raubovanih proizvodni fondova. Izvesno je i da će doći do

redukovanja trgovine i svih oblika legalne ekonomije, rascvetavanja “crnog

34

tržišta” deficitarnim prozvodima, pojačane inflacije pa i suspenzije novčanog

prometa i povećanja naturalne razmene.

Narod će još više osiromašiti. Ionako je, u maju 1998 godine, svega 1 - 2%

zaposlenih svojim zaradama pokrivalo potrošačku korpu (hranu i piće) koja je

tada iznosila 1,500 dinara. Prosek isplaćenih plata i penzija u prvom ratnom

mesecu je oko 500 dinara. To znači da će ostati neizmrene i elementarne

potrebe za hranom, a kamoli troškovi stanovanja, PTT-a i drugih plaćanja.

Izvesno je gašanje brojnih velikih i srednjih državnih kao i malih državnih i

privatnih preduzeća. Mnogi iz viška zaposlenih u privredi koji su još prema

predratnim privrednim aktivnostima brojali 1,5 miliona radnika naći će se na

ulici. Dug države koji je, 1998 godine, prema stanovništvu iznosi, po osnovi

raznih davanja, 5,9 milijardi dinara, značajno će se uvećati.

S obzirom na bedno ekonomsko i finansijsko stanje, a sučena s potrebom

obnove ratom razorene privrede verovatno je da će postojeća vlast pribeći

pojačavanju državnog intervencionizma i birokratskoj rugulaciji uslova

privređivanja. To će odložiti inače neophodnu privrednu transformaciju

Srbije, a osnažiti pritiska gradjana na vlast Crne Gore da ide “svojim putem i

ritmom”.

Država suočena sa nedostatkom kapitala za obnovu ekonomije, ipak će taj

problem, pored robnih kredita, morati da rešava u saradnji sa Zapadom i

medjunarodnim finansijskim i razvojinim institucijama pod njegovom

kontrolom.

Ratna razaranja su već opredelili neke od pravaca promene privredne

strukture. Izvesno je da Srbija neće moći da obnovi svoju proizvodnju

automobila, da će 38.000 radnika “Crvene Zastave” kao i 60.000 kooperanata

posao naći u proizvodnji za potrebe poljoprivrede, u samoj poljoprivredi, kao

i na berzi rada. Duvanska industrija i komunikacije teško će se obnoviti izvan

vodećih medjunarodnih sistema. Sve u svemu industrijski sektor, pre svega

metalski će biti sveden na stanje koje je SFRJ prošla pre 30 godina. Obnova

vojno - industrijskog kompleksa u prethodnom obimu nije moguća.

Privreda Srbije će morati svoju šansu da traži u poljoprivredi i uslugama, a

prinudjenost na inostranu finansije će sigurno pojačati ovakvu orijentaciju. To

će samo pojačati i onako snažan raskol izmedju grada i sela. Verovatno će

ovim putem, na duži rok, Zapad dovršiti svoje plan uticaja na pravaca

unutrašnjih promena u Srbiji. Donekle će se izgraditi srednji sloj, a Srbija

35

vezati za zapadno evropsku privredu. Dakle, u ovom aspketu se ratno razranje

pokazuje kao “čišćenje terena” za “ekonomsku i socijalnu ekspanziju”. To

znači i stvaranje, do sada nepostejećih ekonomskih i socaijalnih uporišta za

političke snage koje će se “saradjivati” sa EU i SAD.

Naime, do sadašnja dominacija državne privrede i njene zatvorenost je činilu

političke stranke vezivalo za budžet i činilo ih “imunim” od sticanja novih

vrednosti. To će pre svega SPS i delove sadašnje privredne i političke

strukture staviti pred izbor: “priključivanje Zapadu”, sa izvesnošću pojave

“Biljane Plavšić” i kasnije “Dodika” ili “oslanjanje na sopstvene snage”, sa

izvesnošću sporog oporavka odnosno socijlano – ekonomskog nazdavanja

društva.

Dalje segmentiranje srpskog društva: Srbija je već poslednjih desetak

godina bez jasne socijalne, klasne i profesionalne strukture, bez utemeljenih

demokratskih institucija, bez modernih elita i bez kontinuiteta u razvoju

modernih tekovina. To je društvo malih potreba i maloga rada. Ratno razaranje

će sigurno usloviti dalje ekonomsko nazadovanje i socijalno raslojavanje uz

dalje uništavanje srednjeg sloja je izvesno. U takvim okolnostima će se

produbiti socijalna beda, a s njom i duhovna beda Srbije. Odlazak iz zemlje ili

potiskivanje najobrazovanijih članova društva i zadržavanju visoke

nepismenosti i polupismenosti. To će osnažiti ionako u poslednjih deset godina

snažan proces odliva mozgova i odlsaka pre svega mladih i obrazovanih ljudi

iz zemlje. Na duži rok je sahranjena ideja socijalne pravde i ostvarivanja opšte

socijalnu sigurnost svih građana, uravnotežavanja socijalne strukture društva i

onemogućavanja stihijskog socijalnog i klasnog raslojavanja društva i

osiromašivanja ogromne mase stanovništva.

Siromaštvo će se širiti kao požar. Danas je, prema oficijelnim podacima,

siromašno više od trećine njenih stanovnika. Istovremeno iz preraspodele

postojećeg nacionalnog bogstava vrlo malo će ostati za socijalne programe

(uostalom, dečji dodaci, invalidnine i socijalna pomoć su ionako kasnile po

više meseci). Stoga je sudbina ljudi zavisnih od ove pomoći ppoptuno

neizvesna. Uz to, sigurno je da će biti ograničena i aktivna uloga države u

osposobljavanju društva za otklanjanje negativnih posledica ekonsmke

recesije, u zaštiti prava i položaja zaposlenih, u unapredjenju uslova rada, u

ostvarivanju zaštite na radu, socijalne politike i ekološke zaštite. Pre svega će

biti ugroženi programi besplatne osnovne zdravstvene zaštite, besplatnog

obrazovanja, pomoći u slučaju socijalne ugroženosti, promene načina

upravljanja i finansiranja penzijskih fondova, pomoći nezaposlenima, posebne

36

zaštite zaposlenih žena i majki, razvoja ustanova za brigu i staranje o

invalidima, pojeftinjenja dečije ishrane i zaštite kao i dečijih vrtića, efikasnog i

humanog sistema pomoći i zbrinjavanje hendikepiranih i mentalno

poremećenih osoba itd. Merama socijalne zaštite neće moći da budu

obuhvaćeni svi građani koji su bez svoje krivice ostali bez posla, a

nezaposlanost će postati jedan od osnovnih društvenih problema. Sve u

svemu, Srbija neće u narednim godinama biti zemlja u kojoj većina može

ostvariti neki napredak. Biće to zemlja snažne imigracije!

Novi talas izbeglica ne samo Albanaca sa Kosova per svega ka Makedniji i

Albaniji odnosno zapadnoj Evropi, već i Srba i drugih nealbanaca sa Kosova

ka Srbiji i Crnoj Gori i inostranstvu, kao i iz same Srbije posebno mladih ka

Evropi i Zapadu. Uz povećanje broja verovatno je i pojačanje nezadovoljstva

izbeglica, ljudi koji, za sada, plaćaju najskuplju cenu promašene politike i

ratnih sukobljavanja.

Politički život će biti suspendovan i snažno oštećen ratnim stanjem kao i

verovatnim nastojanjima vladajućih stranaka da ovo stanje produže kroz

vanredno stanje. Reč je o nastavljanju kontrole medija, svih raspoloživih

finansijskih, privrednih i drugih resursa za politički život, da se nastavi

suspenzija političkog života i dalje marginalizovanje ionako oslabljene

demokratske opozicije i, da se, što je za vlast a i za stabilnost države posebno

važno, odlože mogući socijalni potresi širih razmera.

Nastojanje da se suzbije “demokratsko opzoiciono mišljenje” se vidi ne samo

iz javnih manifestacija koje organizuju vlasti već i po ubrzanom “prelasku” na

“novoprobudjeni patriotizam” stranaka, nevladinih orghanizacija i pojedinica,

koje su ranije zagovarale vrednosti demokratije, evropske integracije pa čak i

imale direktno uporište u medijima, fondacijama i vladama zemalja NATO-a.

S obzirom da se preko noći ne mogu dogoditi tako “duboke transformacije”

izvesno je da se radi o taktičkom “prilagodjavanju radi preživljevanja”.

Ovakav trend podstiču i “slučajevi okidači” poput hapšenja akltivista

nevladinih organizacija (dr M. Hadžić, bivši pukovnik JNA, osnivač i

rukovodilac Centra za vojno – civilne odnose) ili ubistva Slvaka ]uruvije,

valsnika i urednika novina “Dnevni telegraf” i “Evropljanin”, koji se u

predratnim mesecima u javnosti eksponirao svojim sukobom sa samim vrhom

JUL- a i države. To sa sobom donosi strah od javnog delovanja, degradaciju

ugleda političkih stranaka, nevladnih organizacija i mnogih javnih ličnosti, ali

i pojačavanje njihove frustranosti i želje za osvetom. Sa svoje strane to će

37

optereti politički život u budućnosti novim sukobljavanjima. Verovatno je da

će nezadovoljni vladajućom politikom i postojećom "političkom ponudom"

biti prinudjeni na nove oblike organizovanja i delovanja koje može da bude

efikasno u uslovima poluratne ili dikatorske vladvine. To može da znači

kombinaciju segemenata postojećih i novih struktura, javnih i ilegalnih

aktivnosti, u zemlji i inostranstvu. Sve u svemu nesamostalnost političkih i

javnih aktera bilo od vlasti bilo od inostranstva postaće će izražena.

Vojska je jedan od ključnih aktera prevodjenja procesa raspada bivše

Jugoslavije u fazu oružanih sukoba. To važi i za poslednju fazu tog rata:

ofanzive “eliminacije šiptarskih terorista” (1998 i 1999) i otpora NATO

silama.

VJ i policija su činili prvu liniju odbrane države i nacionalne politike režima.

No, policija se i ovom prilikom pokazala spremnijom od vojske za

“uključenje u dnevnu politiku” ali i za “spoj sa kriminlaom”. To, zapravo,

policiju čini nedovoljno pouzdanim osloncem režimu. Otuda će, i dalje,

glavna uloga u sveoopštoj etnifikacije i političkim sukobljavanju, pa i po

etničkim linijama biti u rukama vojske. S obzirom da će iz ovog rata izaći

oslabljena u svakom smislu (tehničko – tehnološkom, finansijskom,

kadrovskom i moralno – političkom) njena transformacije se više ne može

isvesti do nivoa savremene vojske. Verovatnije je da će se oparaviti do nivo

“bolje naoružne žandarmerije”. To će i od nje učiniti dodatni faktor

nestabilnosti. Najverovatnije je da će Milošević taj proces pokušati

da”kontroliše” “kadrovskim promenama” (na primer, dovodeći na njeno čelo

“heroja Kosova” generala Pavkovića).

Medjutim, ostaju brojni otvoreni problemi. Izvesno je da će biti ostvarena

potpuna srpsko - armijska sprega i to po:

- egzistencijalnim interesima: celokupni stalni sastav Vojske i njegove

porodice će egzistencijalno, radno i statusno zavisiti od vlasti i budžeta Srbije.

S obzirom da se ovaj sastav uglavnom regrutuje iz siromašnijih društvenih

slojeva njegova povezanost za režim će se povećavati. To znači i da će se

sastav Vojske, u visokom stepenu, prilagođavati konkretnom izgledu moći i

volje na vrhu države;

38

- političko-sistemski: ključne odluke o sudbini Vojske, a i o samom ratu

doneo je Milošević, “pokrivanjem” institucijama sistema i to ustavom

neovlašćenom republičkom skupštinom. Kako je uloga vojske nedefinisana, a

ona bez realnih uslova za demokratsku transformaciju, biće još podložnija

uticaju Miloševića ojačalom na talasu “patriotizma”. Naravno, pod uslovom

da može da obezbedi optimalni budžet. Medjutim, značajno oštećenje vojno-

industrijskog kompleksa značajno će umanjiti budžetske mogućnosti za

izdržavanje iole brojnije i savremeno opremljene Vojske;

- ideološko-nacionalni: vojska će se vezati za srpski “državni nacionalizam”.

U samoj Vojsci, a i u društvu ojačaće predstava o vojsci kao o

"najnacionalnoj" društvenoj instituciji. S obzirom da legitimnost svake vojske

zavisi od legitimnosti koja se pridaje državi, a opstanak države je raison d'etre

vojske, to što će vojska "pripadati" samo srpskoj etničkoj zajednici, a ne

stanovništvu u celini, potkopava će legitimnost vojske ali i same države.;

- socijalno-psihološki: dugotrajna kriza je dovela i do krize morala, sistema

vrednosti i ideoloških uverenja u društvu, a i u Vojsci. Dominacija

konvertitskog ponašanja kao neke vrste odbrambene reakcije nemoćnog

stanovništva na raspad državnih predpostavki i okvira pojediničnog i

kolektivnog života, ukazuje na masovnu spremnost za nova ideološka

oblikovanja i programatska instrumentalizovanja. To će se posebno ispoljiti

ukoliko se značajnije produži vojno konfrontiranje a vojska pretpri značajnije

gubitke. Zapravo, Vojsci se u javnosti namenjuje uloga koju ona ne može do

kraja da ispuni: “Odbrana zemlje i otpor NATO-u bez obzira ne cenu”. U

slučaju nuispunjena ove iloge moguć je gubitak poverenja u Vojsku i unutar

srpske populacije.

Ciljevi transformacije JNA u VJ kojka je započela novembra 1993 godine

nisu mogli da budu u potpunosti ispunjeni. Učestala smenjivanja generala u

poslednjih dve - tri godine govorila su o unutrašnjim previranjima i raskolima

u VJ. Uz to, jačala je i konkurencija između vojske i policije Srbije, koja je

posebno ojačana i omasovljena, po nekim procenama do 70. 000 pripadnika,

oko toga koja je od njih nacionalnija institucija i bliža režimu. Sve to bi od

Vojske moglo da načini ozbiljan izvor nestabilnosti u društvu.

Pokazalo se nastojanje da se preko NATO-a i dominacije SAD problemi reši

zvašava samo novom prespodelom vojne moći ali ne i u izgradnji jednog

stabilnog sistema regionalne bezbednosti. Bez Evropske bezbednosne mreže

(European Security Network), a uz pojačano vraćanje na politiku "zova krvi i

39

tla", ne samo u Srbiji, rizik širokih sukoba i opšte katastrofe je, i dalje, visok.

Instrumenti rada s etničkim konfliktima bi se mogli razviti na nivou Evrope

kroz OBSE. Dakle, rat se može i u ovom slučaju pokazati i kao faktor

integracije Evrope. Uz to jasno je da mir na Balkanu, i u Evropi su mogući

samo uz aktivno uključivanje Srbije, Jugoslavije u međunarodnu saradnju i

integracije.

1. Deo jezgra OVK potiče od “Marksista – lenjinista” koji su nastali kao

odbrambene formacije kososvskih Albanaca tokom 80 ih godina I oje su

bile povezane s Enver Hodžinim režimom u Albaniji. Njihovo

pojvaljavivanje je u vezi s Nacionalnim pokretom za Kosovo koji je

formiran 1982.

Njihovo naglo jačanje povezano je s nabaljanjem stotine hiljada komada

oružja u Albaniji tokom pobuna početkom 1997 godine.

Dobrovoljci, novac i oružje došlo je i od 600,000 Albanaca koji žive u

Švajcarskoj i Nemačkoj. Medju vodećim ljudima opora su i mnogi oficiri

bivše JNA i Teritorijalne odbrane Kosova, iz perioda pre 1989.

Medju političkim rukovodstvom u Prištini rasla je frustracija

sedmodgdišnjom “gandijevskom” strategijom koju je sprovodila LDK pod

vodjstvom Ibrahim Rugove.

Upostavljanje “paralelnih institucija” koje nisu bile priznavane od srpskih

vlasti rastao je osećaj pojačavanja srpske politike aparthejda i omogućavanja

duplog oporezivanja albanskih gradjana na Kosovu. Strategija koja je

nastojala da obezbedi zapadnu podršku ispoljavajući umerenost bila potpuno

pogrešna: Zapadni lideri nisu ni pomišljali da urade išta drugo do da obnove

autnomije koju je Milošević ukinuo 1989, a zanemarivali su opšti cilj

Kosovara – nezavisnost.

Tokom 1996 godine jedan deo vodjstva predvodjen Adem Demaqi – em

menjao je svoju strategiju. Za Demaqia i njegovu Kosovsku parlamentarnu

partiju angažovanje s začecima srpskih opozicionih snaga bilo je mnogo

značajnije nego beznadežno nastojanje da se zainteresuje Zapad. On je svoj

projekt nazvao “Balkanija”. Bio je to način da se zaigra na nostalgiju za

40

Jugoslavijom medju nenacionalističkim Srbima. Miloševićev režim, srpska

buržoaska opozicija i zapadne vlade su ignorisale te ideje.

Od sredine 1998 OVK je, u svom suprotstavljanju Rugovinoj liniji,

imenovala Demaćijevu partiju za političko vodjstvo.

Kada je OVK ojačala u suprotstavjanju Miloševićevoj mašinerije terora,

pojavila se potreba za čvršćom koordinacijom. Nije bilo jedinstvene

komande, a pojedini delovi su delovali po sopstvenom nahodjenju.

Medjutim, bilo je malo sumnje da je OVK odgovarala na osećanja mase

Kosovara, hiljadee seljaka joj se priključivalo da bi ostavarilu svoju

samozaštitu od policije i vojske. Pri tome su grupacije OVK imale I punu

podršku lokalnog stanovništva.

Sredinom 1998 OVK je uspostvaila kontrolu nad značajnim delom

centralnog Kosova. Medjutim, oktobra se OVK povukla samnogih od tih

oblasti.

SAD su reagovale neprijateljski na pojavu OVK. U Zapadnoj štampi se

obaveštavalo I da ona saradjuje s Osama Bin Laden-om. Tada je

spokesperson SD James Jolly izjavio da je akcija VJ na granici s Albanijom

“legitimna I legalna”, a Richard Holbrooke je govorio o “Ho Ši Minovom

putu” za oružke iz Albanije do Kosova. Robert Gelbard je nazvao OVK

“terorističkom organizacijom”.

Krajem 1998 SAD predlažu plan za ograničenu autonomiju Kosova, koji je

odbačen i da bude raspravljan od strane OVK. Početkom 1999 godine, SAD

su obnovile svoje napore da pridobiju Albance za taj plan, nudeći im

policijske snage za održavanje mira (peacekeeping force).

Demaći I drugi pritiskali su Kosovsku delagaciju da odbaci nastojanja “da se

Albanci privole na kapitulaciju, na osnovu lažnih i praznih obećanja”.

Oboje, OVK i Srbija su odbacili Rambouillet principe. Medjutim, pod

snažnim pritiskom prozpadnih albanskih snaga, rukovodstvo OVK je

kapituliralo, a Demaqi podneo ostavku na položaj političkog vodje OVK.

Mnogi veruju da je NATO delovao na strani OVK, a u stvari je obrunto.

OVK je popptpuno kapitulirala odustajanjem od zahteva za

samoopredljenjem i pristajanjem na razoružavanje, što je zahtevano od

strane NATO-a da bi se “pomoglo” Albancima.

41

Miloševićevo odbacivanje da prihvati Plan omogućilo je nATO napade, koji

su pak stvorili okolnosti kojima su VJ I srpske policijske snage mogle da

zgaze OVK, kao I da se ostvari san ekstremnih srpskih nacionalista da se

Kosovo isprazni od polovine albanskog stanovništva.

Oni koji su se suprotstavljali NATO agesiji i srpskom genocidu videli su u

oVK alternativu. Oni su ustajali protiv opotužbi da je OVK

ultranacionalistička, antisprpska organizacija koja napada srpske civile.

Političke deklaracije OVK ne daju dokaze za to da je OVK

ultrancioalistička. One zahtevaju “nezavisno, demokratsko Kosovo” I

odbaciju “svako rešenje koje može Kosovo ostaviti pod Srbijom.

Doduše, OVK nije spominjala srpsku manjinu. Ona je samo isticala da je

okončanje okupacije Kosova u interesu “mira na Balkanu, Srba i Albanaca”.

Zapravo, OVK je pokazivala malo brige za ideologiju. Ona je pre svega

ispoljavala svoj “militarizam” I ukazivala na Rugovine greške ili greške

politike uopšte.

Demaqi je pozivao OVK da prihvati njegov koncept “Balkanije”, ako već

prihvata njegovo političko vodjstvo. Medjutim, u periodu pod njegovim

vodjstvom OVK je bila potisnuta od srpske policije, a medjusobno se

politički sporile “umerena” struja, koja je podržavala Demqijevo

odbacivanje autonomije i “militaristička” struja, koja je zagovarala oružanu

borbu bez jasne ideologije.

Kada je oružje stiglo iz Albanije neke grupe OVK su se dale u organizovani

kriminal terorišući lokalne Albance i Srbe.

(Michael Karadjis, What is the KLA, “Green Left Weekly”)

2. Napadom na više od 50 ciljeva u Podgorici, Beogradu, Prištini, Novom

Sadu, Pančevu i ostalim gardovima, NATO je oko 20 sati, 24 marta 1999

godine, započeo napad na SRJ

42

11. 1.

Fond za humanitarno pravo je, tokom samog rata oko

Kosova, skupljao evidenciju i obaveštavao javnost o

zločinima koji su se dešavali na Kosovu:

artiljersko uništavanje sela i gradova,

proterivanje ljudi i streljanja (na primer u

nasiljima Izbica, Bela Crkva, Cusko, Vučitrn i

drugi).

Vojska Jugoslavije je našla za shodno da ovo negira i to pretnjom sudjenjem

Nataši Kandić, direkotru Fonda, avgusta 2000.

Medjutim, ostaje poruka koju je Kandić uputila VJ: Zločin je zločin! (Danas,

»Neću da ćutim«, 24.08.2000)

2.

Kosovski sukobi su Jugoslaviju koštali 60 milijardi dolara, a njeni stanovnici

su postali najsiromašniji u Evropi, siromašniji i od Albanaca (bruto prihod

po stanovnku je mesečno 75$ a godišnje 900$, za 1999), navodi Economist

Intelegens Unit (EIU) (Danas, 23.04. 1999)

3.

Sa srpskog stanovišta, kantonizacija Kosova, po Momčilu Trajkoviću,

pregurpisavanje Srba u unutrašnjosti Kosova; zaštita na svojim ognjištima;

uslov za povratak iseljenih Srba.

Reč je o formiranju »velikih enklava« Srba, održavanja gradova kao

multietničkih i eksteritorijalnog statusa manastira.

Iz kantona bi se birali predstavnici Srba za republičku i saveznu skupštinu.

Srbi su napustili Peć, Djakovicu, Uroševac, Vučitrn, Podujevo. U Prizrenu ih

je malo. U Prištini je od oko 40 ostalo samo oko 2 000 Srba. U Gnjilanu ima

Srba, ali je pritisak Alanaca na njih snažan. Srbi uglavnom žive u enklavama

43

oko Kosovske Mitrovice, Leposavića i Zvečana, a i na Šar planini, gde ih

ima oko 11 000. U velikoj Hodži i Orahovcu je oko 4 500 Srba.

(Momčilo Trajković, predsednik Srpskog pokreta otpora, radovi

multietnički, manastiri eksteritorijaln, intervju, Danas, 23. Avgust 2000, 5)

4.

Revija Est – Ouest procenjuje da je od decembra 1999, životni standard pao

na nivo koji jej Jugolsavija imala po završetku drugog svetskog rata. Rat s

NATO je odneo od 30 do 50 milijardi dolara, dok je jugoslovenska vlada

procenila štetu na 100 milijardi.

Unutrašnji bruto proizvod po stanovniku pao je za 46% u 1999, u donosu na

1998 godinu dok je indusrtijska proizvodnaj pala za 44%. Spoljna trgovina

se smanjila za polovinu.

Samo za dovedjenje industrijske proizvodnej an niov 1998 godine biće

potrebno petanest godina, po proceni G17, a po prepodtsvki da proizvodnja

raste po ritomom od 4% godišnje i da strane investicije počnu da pristižu u

zemlju.

Jugoslavija nema pristupa tržištu kapitala jer je iksljučena iz medjunarodnoh

finansijskih organizacija.

Sredstva Jugoslavije u iznosu od tri miljrade su zamrznuta, ali dugovi i dalje

teku. MMF se duguje 120 milona $, a 1,2 miljarde $ Svetskoj banci, 2,5

miljardi ondonskom klubu, a Pariskom klubu 5,5 milijardi . Sve te dugove ni

trebalo odpaltiti da bi se dobio pristup na tržište kapitala.

Procenat Srba koji živi ispod praga siromaštva porastao je sa 14 na 44% za

samo godinu dana (1999/2000)

(SRJ vraćena pola stoljeća unazad, Vijesti, Podgorica, 11 jul 2000)

5.

Kosovski zaštitni korpus (KZK) je sasatavljen pe svega od ljudi iz OVK koji

su u političkom smislu odani Taćiju. To već predstavlja smetnju za

demokratizaciju Kosova, jer daje prednost Taćiju nad drugim strankama i

44

primorava UNIMK na saradnju s Taćijem u održavanju bezebdnosti na

lokalnom nivou.

(Kosovom vlada Taći, a ne Ujedinjene nacije, Strafor.kom, Vijesti,

Podgorica, 8.jul 2000, 10)

6.

Posle proglašenja stanja neposredne ratne opasnosti odlukom Savezne vlade

od 23 marta 1999 godine oglasila se i Vlada Republike Srbije, koj je

saopštila, 24. marta 1999. godine, da će se svi organi i oerganizacije staviti u

funkciju »odbrane naroda i države«. U okviru toga mediji seobavezuju »da

daju maksimalan doprinos jačanju patriotizma i odbrani zemlje«.

(Blic, Beograd, 25 mart 1999, 6)

7.

Skeptičnost prema NATO napadu sadrži osnovnu dilemu da li je to stop

»etničkom čišćenju« ili je i samo »genocid«. Odgovor Klntona je da je

bombradovanje bilo neophodno da bi se sprečila »humanitarna katstrofa«,

zastuvaila »netabilnost na Balkanu« i sprečilo širenje rata.

Neki smatraju čak i da su Vlada US i NATO imali podatake o planiranom

»etničkom čišćenju« bombardovanje je bilo najgora strategija, i bilo je

poptuno garantovano da će završiti bez rezultata. Čak i u sprečavanju

proterivanja ljudi s Kosova bilo je miroljubivih sredstva koja nisu korišćena.

Zapravo, proglašavanje humantirane intervencije bilo je samo izgovor za

delovanej NATO zemalja u njihovom interesu i na osnov njihovog

geopolitičkog rezona. Zapadne zemlje su žele da obezbede da one a ne

Srbija i Rusija budu vodeća sila Balkana. Ideja je da se uspsotvai NATO

baza.

(Jules Lobel and Michael Ratner, Humanitarian Intervention n Kosovo: A

Highly Suspect Pretext for War, Centre for Constitutional Rights, New

York)

45

8.

U oblasti Preševa, Medvedje i Bujanovca, krajem 1999 godine pojavljuju se

formacije OVK. Od januara 2000 njihovo prisustvo na teritoriji juga Srbije

javno deluje oko 60 gerilaca iz OVKPMB. Naružanje im seže i do topova.

Srpska policija i vlasti, kao i mediji nastoje da marginalizuju ovu pojavu.

(Naoržana grupa Albanaca, enigma na jugu Srbije, Reuters, Vijesti,

Podgorica, 7. Avgust 2000, 10)

Osnovna ideja je optuživati NATO i Zapad za podršku albanskim teorista i

imati, kad zatreba, izgovor za akciju širokih razmera.

9.

Nedavna intervencija NATO na SRJ polazi od toga da je država suverena

samo ukoliko poštuje pravo svojih gradjana onako kako ih definiše

medjunarodno pravo. Ta ideja datira još od Drugog svetskog rata, kada su

usvojene Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (1948), i Ženevska

deklaracije, koje zbog hladnoratovske politike nikada nisu postale efektivne.

NATO intervencija se upravo bazirala na principima ugradjenim u pomenute

konvencije.

… srbijansko društvo danas treba najzad da shvati da će biti suvereno

onoliko koliko bude poštovalo medjunarodna prvaila.

(Sonja Biserko, Novi Srpski nacionalni program, »Helsinška povelja«,

Bilten Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, Beograd, No 17, jun

1999, 3)

10.

Osnovni motiv i cilj Rezolucije SB br. 1244 je da se reši teška humanitarna

situacija na Koosvu; otvranej političkog procesa za rešavanje kosovske krize

na liniji široke autonomije. A neposredna funkcija Rezoluciej je da se

obustave oružana dejstva i da se legaizuje već predvidjeno medjunarodno

civilno i vojno prisustvo na Kosovu

46

Nadležnosti vojne misije tzv. bezbednosno prisutvo) s višestruke i

dalekosežne. To su: sprečavanje obnove nerpijateljstva; obezbedjenje

povlačenja sa Kosova i sprečavanej eventualnog pokušaja povratka na taj

prostor jugoslovenskih vojbnih, policijskih i paravojnih snaga;

demilitarizovanje (razoružanje) albanskih pobunjeničkih snaga (OVK) i

drugih albanskih naoružanih grupa; osiguranje bezbednih uslova kako za

povratak izbeglica i raseljenih lica na Kosovo, tako i za delovanje civilne

misije, uspostvaljanje privremene administracije i dostavljanje hmanitarne

pomoći; staranje o redu i sgurnosti na Kosovu do peruzimanje odgovornosti

na tom planu od strane civilne misije UN i obavljanje neophodnih poslova

graničnog nadzora.

U biti u rukama mdjunarodne zajednice je puna odgovornost za

bezbednosno – policijske poslove te i za taj deo mirovnog procesa.

Civilna misija (prisustvo) obuhvata stranje oprocesu uspostvaljanja

»supstancijalneautonomije i samouprave« sve do konačnog rešenja; »vršenje

osnovnih administrativnih funkcija tamo gde je i kad je potrebno;

organizovanje i nadgledanje privremenih ustanova za demokratsku i

autonomnu samoupravu do konačnog rešenja, uključujući i održavanje

izbora; potpora poliitčkom procesu koji bi trebalo da dovede do rešenja

političkog statusa Kosova, uzimajući u obzir sporazume iz Rambujea;

nadgledanje u završnoj fazi prenosa vlasti s privremenih na insitucije

stvorene na bazi konačnog političkog rešenja; podrška obnovi privrede,

naročito ključne infrastrukture; obezbedjenje gradjanskog reda i zakonitosti,

uključujući razmeštaje osoblja medjunardone policijje i uspostavljanje

loklanih policijskih snaga; staranje o bezbednom povratku izbeglica i

raseljenih lica svojim kućama.

Praktično, celokupna efektivna vlast je u rukama medjunarodne zajednice.

To nije klasični medjunarodni portektorat, koji po pravilu podrazumeva

ugovorni odnos izmdju slabije i jače države koja preuzima na sebe zaštitu

one slabije, a i njene odredjene preroagitve na medjunarodnom planu.

Možda je najtačnije da se kaže da je reč o privremeno suspendovanom

suverenitetu SRJugoslavije, te i nominalno očuvanom teritorijalnom

integritetu. Takodje, druga odrednica je postojanje medjunarodne prinudne

uprave.

47

(Ljubiša Aamović, Suspendovani suverenitet i prinudna uprava, »Helsinška

povelja«, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Beogrda, No. 17, jun

1999, 4-6)

To povlači mnoge probleme. Na samom početku, pokazalo se da UN i

OSCE nisu osposobljene za brzo preuzimanje ovih obaveza, te je došlo do

stvaranja bezbednosnog i administrativnog vakuma.

Tako je na Kosovu krajem 1999 godine vladalo bezakonje i bezvalšće, a u

drugoj polovini 2000 moglo se govoriti o potiskivanju otvorenog nasilja, ali

ne i o tome da je uspostavljen pavni poredka i da mako, pa ni UNIMK a ni

OSCE upravlja stanjem na Kosovu. Zapravo, radi se o svojevrsnom balansu

nemoći svih aktera kosovske krize.

11.

I ako su albanski lideri stalno isticali da je glavni razlog njigovog odbijanja

da prihvate učešće u političkom životu Srbije, to nije posve tačno. Na

primer, u slčaju izbora 1992 godine i pored realnih šasni Panića da pobedi I

sasvim solidne ponude Albancima za saradnju i uspostavljanje visoke

autonomije Kosova oni su odbili, bojktovali izbore i ako omogućili

Miloševiću da pobedi. Dakle, tada se kao i sada pokazalo da je po mišljenju

većine Albanaca pravo vreme za realizaciju nacionalnog samoopredljenja i

za izgradnju Kosova kao samostalne nacionalne države Albanaca. U pravu je

Krastev kad zaklkjučuje da je za Albance »demokratija bila važna, ali su

granice njihove sosptvene države koju bi trebalo uspostaviti bile na prvom

mestu« (Dr Ivan Krastev, »De- Balkanizing the Balkans«: The State of the

Debate, »Stability Pact Watch, Vl. 2, Issue 11, June 22, 2000, pp.8,9)

12.

Pitanje statusa Kosova trebalo bi rešiti što pre, jer produžavanje sadašnjeg

stanja ima izuzetno negativne posledice:

- kriminalizacija Regiona;

- uspostavljanje snažne paralelne/ u senci albanske države.

(Dr Ivan Krastev, »De- Balkanizing the Balkans«: The State of the Debate,

»Stability Pact Watch, Vl. 2, Issue 11, June 22, 2000, p. 9)

48

13.

U poslednjih deset godina se, na teritoriji bivše Jugoslavije, odvija prava

politička revolucija i izgradnja nove političke klase. Nesigurnost ljudi se

pokazuje kao najlkši načinn da novi vladari obezbede glasove, steknu

bogatstvo, da vladaju. Nesigrunost ima najrazličitije forme od političkih

kriza I sukoba, krčenje ljudskih prava, do kriminalizacije pivrede i društva i

sve do ratova. O tome svedečo svi ratovi, ali Iuspon novih vodja elita u

čemu je Milošević možda najubedljiviji primer. Ali, o tome govori i

ponašanje albanskih lidera na Kosovu.Otuda se kao pioritet za

uspostvaljanje demokratskih odnosa pojavljuje stabilnost, kako na nivou

pojediničnih društava tako i čitavog Regiona.

(Susan Woodward, Frist Annual SEEPIN Meeting: On We Go!, »Stability

Pact Wathc«, Vol.2, Issue 12, July 19, 2000, 7)

14.

Odredjivanje položaja Kosova, odnosno proces njegovog samoopredeljenja

je deo procesa dezintegracije SFRJ i deo budućih odnosa izmedju naroda

bivše Jugoslavije. Dakle to je deo poslednje faze dezintegracije i buduće

regionalne sradanje.

Paralelno s procesom kosovskog samoopredeljenja teče proces izgrdanje

srpske države, u etničkom smislu.

Važan deo procesa samoopredeljenja je sposobnost da se stvori demokratska

samouprava. Srbija nije u tome uspela i tako je stvorila uslove za druge da

traže sopstvene puteve izgradnje samouprave. Kosovo u tom smilsu nije

izuzetak.

Dva su ključna pitanja i dalje otvorena: budući status Kosova i status

kosovskog okruženja, tj. »SRJ« u kojem će postojati tri različita politička i

ekonomska sistema.

(Veton Suroi, Test regionalne saradnje, »Helsinška povelja«, Bilten

Helsinškog odbora za ljudska prava uSrbiji, No. 12, Novembar 1998, 5)

15

49

Kosovo će, u budućnosti, biti posebni politički entitet, poput Republike

Srpske, koji ima sve državne organe ali ogrančeni suverenitet, jer ne može

da se izdvoji već mora da udje u neku vrstu odnosa s federacijom. Ali ostaje

da se vidi šta će biti sa SRJ.

Po albanskim kosovskim političarima Beograd je potpno isključen s Kosova.

Medjutim medjunarodna zajednica ih primorava da čekaju na rešenje pitanja

svoga statusa.

No sigurno je da Srbija nikad neće moći da povrati kontrolu koju je imala

nad Kosovom. Tek za deset godina će moći da se govori i o normalizaciji

odnosa Kosova i Srbije, Srba i Albanaca.

(Škeljzen Malići, Kosovo čeka status Republike Srpske, interviju, »Danas«,

Beograd, 22 – 23 januar 2000, 26)

16.

Javni sektor je godinu dana posle rata gori nego pre rata. Tada je postojalo

samoorganizovanje i samofinansiranje albanskog društva, a i snažna

motivacija da se radi protiv režima Slobodana Miloševića. Sada Albanci

misle da je došlo do oslobodjenja i da će Zapad vratiti ljude na posao, da će

ih plaćati. Medjutim, medjunarodna zajednica te ni Kosovo nema para,

budžet za to.

(Škeljzen Malići, Kosovo čeka status Republike Srpske, interviju, »Danas«,

Beograd, 22 – 23 januar 2000, 26)

17.

Srbi nisu spremni da prihvate novostvorenu realnost i insitiraju na

odvojenom životu.

(Škeljzen Malići, Kosovo čeka status Republike Srpske, interviju, »Danas«,

Beograd, 22 – 23 januar 2000, 27)

18.

Albansko društvo je danas u nekoj vrsti traume. Pola stanovništva je

raseljeno. U Prištini je oko 300 000 ljudi koji su došli sa sela. Oni su iz

50

tradicionalnog društva u kome se svi znaju, u kome postoje moralni kodeks

da se pred susedima ne radi nešto što sramoti porodicu. Kako je u Prištini za

njih anonimno društvo oni se potpuno odmetnu inema više autoriteta koji

poštoju. Pater familias je nekada držao sve, a sada je izbeglica u bednom

položaju I nemoćan da obebedi egzistenciju porodici. To izaziva traume za

stotine mladih. Tinejdžeri su bez ikakve kontrole jer se I škola raspala.

(Škeljzen Malići, Kosovo čeka status Republike Srpske, interviju, »Danas«,

Beograd, 22 – 23 januar 2000, 27)

19.

Izveštaj UN o stanju na Kosovu, iz decembra 1999, je ukazivao na

eskalaciju tenzija. U tom, mesečnom izveštaju Generalnog sekretara Savetu

bezbednosti se predvidja da, do kraja 1999, broj snaga KFOR poraste na 48

000 ljudi. Medjunarodnih policija je do 20 oktobra 1999 bilo 1.938.

Nastavljaju se napadi na etničke manjine, a u slučaju Mitorvice je pretila I

opasnost od oružanih sukoba.

20.

UNIMK je, decembra 2000, ukinuo posojeće izvršne, zakonodavne I suske

strukture I spostavljena jeZajednička administrativna struktura. To je

učinjeno potpisivanjem sporazuma o podeli privremene uprave na Kosovukji

su potpisale albanske vodje Hašim Taći iz Narodne demokratske partije

Kosova, Ibrahim Rugova iz Demokratske lige Kosova, Redžem Ćosaj iz

Ujedinjenog demokratskog pokreta, s jedne I Bernar Kučner ime UNIMK, s

druge strane.

Kušner je imenovao Taćija, Rugovu I Ćosju za članove Privremenog

administrativnog veća. Njima se kasnije priključila Radmila Trajković ispred

Srpskog nacionalnog veća.

21.

Rat za Kosovo završio se ppotpunim političkim poraom Srbije I Jugoslavije.

Ova pokrajina izgubljena je za srpski narod I državu.

Razlozi koji su govorili protiv kapitualcije SRJ su sledeći, smatra Mijatović:

51

- vojska je na Kosovu I van njega smatrala mnogo manje nego ćto se

mislilo I strahovalo;

- moral stanovništva, vojske I policije nije, po mom sudu, nanije opao I

stigao na tako nizak nivo koji bi nalagao kapitulaciju;

- razaranje industrijskih objekata bilo je manje nego što se mislilo, a I

završeno je početkom maja;

- rejting rata opadao je tokom vremena u zapadnim zemljama, a posebno u

SAD, gde je smanjen za 10%, pa se borj pristalica I protivnika rata

praktično izjednačio.

Razlozi koji su išli u prilog kapitualcije su:

- Rusija je definitivno otvorila karte I pokazala da prihvata sve suštinske

zahteve NATO-a;

- Milošević je imao dva moždana udara;

- NATO je paralsao prenos električne energije čime je zapratio da će

uništiti elektro privredni sistem što bi teško pogodilo stanovništvo I

ekonomiju;

- Miloševićeva bojazan od kopnene invazije I od mogućnosti ulaska

NATO trupa u Beograd što bi izazvalo pad njeovog režima. Po svem

sudeći to je I bilo presudno.

U suštini najbitnije za okonačanje rata je bilo Miloševićevo opsajanje na

vlasti a ne zadržavanje Kosova pod kontrolom.

(Boško Mijatović, Čuvala se vlast, a ne Kosovo, Danas, 1999,)

22.

U pregovorima oko obrazovanja, koje je pokrenula Savezna vlada Milana

Panića je nastupala sa osnove Predloga Programa Savezne vlade za

rešavanje problema u oblasti obrazovanja i kulture albanske manjine na

Kosovu i Metohiji, koji je pripremio savezni pregovarački tim pod

vodjstvom saveznog ministra za nauku, kulturu i obrazovanje dr Ivan Ivić,

10 septembra 1992.

Program je predložen Vladi Republike Srbije I predstavnicima labanske

manjine koji su trebali da ga azmotre I da postignu dogovor I sa Saveznom

vladom.

52

U procesu pregovorannja strane bi trebalo da koriste dobre usluge

kancelarije OEBS-ove misije za Vojvodinu, Kosovo I Metohiju I Sandžak.

Osnovni ciljevi Programa su:

- da se postigne istorijski obrt u srspsko – albanskim odnosima od

sukobljavanja ka početku saradanje Srba I albanske manjine;

- da se doprinese praktičnom rešavanju problema koji se tiču života

velikog broja porodica I pojedinaca albanske ali i drugih nacija i manjina.

Za početak pregovora predložen je set kratkoročnih i dugoročnih mera, i to:

- obezbedjenje regularnog početka, ili s malim zakašnjenjem naste na

albanskom jeziku u osnovnim školama na Kosovu. Za to bi se pripemio

deo nastavnog programa koji sačinjavaju osobeni elementi nacionalne

kulture i istorije Albanaca i albanske manjine na Kosovu;

- Obezbedjivanje regularnog ili s malim zakašnjem početka nastave u

srednjim školama;

- Ugovorno razrešiti pitanje priznavanja školske 1990/ 1991 I 1991/ 1992

godine za albanske djake osonovnih i srednjih škola;

- Da se obezbedi da studenti kjoi su započeli studije na albanskom jeziku i

dovrše ove studije;

- Da se podigne blokada sa medija na albanskom jeziku (dnevne novine,

periodika, radio i televizija);

- Uz finansijsku pomoć Saveta Evrope uspostaviti dvojezična odeljenja, za

albanske i srpske djake, u osnovnim školama, zasnovane na konceptu

interkulturalizma;

- Uspostavljanje programa dodatne obuke starijih u cilju sprovodjenja

strukturalnih promena Kosovske ekonomije i uskladjivanje obrazovnog

sistema s ekonomskim potrebama;

- Izrada programa za obrazovanje ukupnog stanovništa Kosova za život u

demokratskom pluralizmu, o ljudskim pravima i interkulturalizmu;

- Obuka u albanskom jeziku, regulisanje radnog statusa učitelja uključujući

i plate, modernizovanje nastavnih programa iz matdernjeg jezika i

nacionalne kulture, priprema za noviju didaktičku pomoć (multimedijski

paketi itd);

- Organizovanje kampanje za uspostavljanje odnosa saradnje izmedju

različitih škola iz drugih krajeva SRJ i škola s Kosova;

- Izrada dugoročnog programa podizanja kvaliteta ukupnog obrazovanja na

Kosovu (specijalizovanje nastavnika, bolja opremljenost škola,

modernizacija metoda nastave);

53

- U rad na izradi zakon o manjinama uključiti eksperte s Kosova u cilju da

se definišu kolektivna prava nacionalnih manjina u oblastima

obrazovanja i kulture na najbolji mogući način;

- Neposredno otvaranje procesa obezbedjivanja jednakog statusa

obrazovnih radnika albanske manjine u osnovnim i srednjim škola i na

Univerzitetu Priština, sa statusom koji imaju obrazovni radnici u Srbiji;

- Tokom školske 1992/ 1993 godine ponovo otvoriti one škole, studijske

grupe i fakultete na albanskom jeziku za koje postoje objektivne

okolnosti (zakonski uslovi, smeštaj i osoblje itd).

Takodje, se naglašava i stvaranje zakonskih mogućnosti za uspostavljanje

privatnih univerziteta.

Medjutim, republički ministar za nauku i obrazovanje je zauzeo poziciju

poštovanja važećih zakona koji omogućuju da se nastava na jeziku manjina

organizuju u svim odeljenjima gde ima više od 15 djaka pripadnika manjine.

Zakoni takodje zahtevaju da sve škole moraju da zadovolje zahtev za

registrovanjem i zvaničnim dokumentima za nastavu na albanskom jeziku.

Republičkalada je spremna i da obezbedi prostor, opremu, udžbenike i druge

uslove za nastavu na albanskom jeziku. Dalje, ističe se da je sve to odbačeno

od albanske strane jer ova ne želi da prizna činjenicu da je Kosovo sastavni

deo Srbije.

S obzirom da je iskustvo republičkih vlasti u pregovorima s albanskim

timom koji predvodi dr Fehmi Agani da Albanci uvek slovljavaju rešenje s

zahtevom da se nadležnost republičkih vlasti neodnosi na albanske ilegalne

škole, Ministar dr Danilo Marković je predložio organizovanje ekspertskih

rasprava koje bi uzele u obzir i Predlog Savezne vlade.

23.

Albanci su u junu, na smom početku, sprečili napore mdjunraodne zajednice

da uspostave mulietničkaupravna tela. Tako su naoružani pripadnici OVK

isterali Srbe iz svih rukovodstava (Klinički centar i Hitna pomoć u Prištini,

Arheološki muzej, beninske sanice, fabrike itd). Prvi pokušaj spostvaljanja

civinih vlasti završio je debaklom. To nečudi s obzirom da je medjunarodna

zajednica bila nspremna za dolazak i delovanje na Kosovu. Uz to, platforma

koja bi bila osnova za delovanje na uspostvaljanju civilnih vlasti, praktičn,

nepostoji. To svakako ne omogućuje Rezolucija SB UN broj 1244 koja samo

upućuje na dokumenta u Rambujeu. Prvi poverenik za Kosovo, Serdjo De

54

Meljo nije mogao da radi ni na osnovu koncepta koji je dogovoren izmedju

dve strane, jer ovog sporazuma nema.

Sve u svemu, reč je o početnom administrativnom vakumu. To je propraćeno

i bezbednosnim vakumom, jer punih 90 dana od svog dolaska NATO nije

uspostavio kontrolu granice, a ni policijske snage nisu formirane. To je

direktno uticalo na učvršćivanje odluke izbelih nealbanaca da se ne vraćaju

na Kosovo. Istovremeno, izgubljena je i mogućnost da se, u samom početku,

još pod šokom rata, srpska i albanska strana upute na dogovaranje i na

uspostavljanje civilno - adminstrativnih institucija.

Na Kosovu se zaparavo uspostavlja osoben pravni, administrativni i politički

ambijent koji će se razlikovati od onog u Republici Srbiji. Kako dolazi i do

osobenog razvoja u Crnoj Gori, otvara se pitanje modela pod kojim bi se

Kosovo, Crna Gora i Srbija mogle naći zajedno.

24.

Sve vreme pregovora Milošeić – Hill, koji su usledili po postizanju

dogovora Milošević – Holbrook bilo je govora, pregovaranja o vojnom

prisustvu NATO – a na Kosovu.

Uz to I sam koncept koji j nudio Hill nije ulivao puno optizma. Zapravo, u

njemu nije bilo dovoljno ideja koja bi omogućile rešavanje kosovskog

porblema. Hill nije ni nastojao da unapredi svoj koncept pre svega ka

uvažavanju činjenica da je reč o sukobu dve zajednice koje imaju svoje

paralelne strukture I živote, kao i da razmotri i uvaži posledice koje iz toga

slede. Bilo je očigledno da i sam Hill više veruje u prednost oružja nad

diplomatijom. S toga mi i nije bilo teško da u novembru 1998 godine

predvidim da će u martu – aprilu 1999 godine doći do masovnog oružanog u

sukoba koje će se okončati prisustvom snaga UN kao, kasnije, nekom

vrstom Dejtona (Rat I mir na Kosovu: Uvod u protektorat, »Doba razuma,

Beograd, broj 46, Novembar 1998, s. 1, 2) Mihajlo Mihajlov, viši naučni

saradnik Eliot Instituta za medjunarodne odnose u Vačingtonu, je, takodje,

tada, kazao da postoje i medju akterima Kosovske krize oni koji su

zaintersovani za NATO bombardovanje SRJ. Pre svega, ekstremno albansko

krilo i OVK, koji su u NATO zaštiti videli svoju šansu na uspeh; pojedini

krugovi u NATO – u koji su verovali da će tako učvrstiti svoj položaj u

Evropi, kao i u samom srpskom režimu je bilo onih koji su u ogrančenom

bombadovanju videli dobar izgovor za gubitak kontrole nad Kosovom (Rat i

55

mir na Kosovu: Uvod u protektorat, »Doba razuma, Beograd, broj 46,

Novembar 1998, s. 2)

25.

Uspostavljanje Kosova kao nezavisne države nije realno, racionalno a ni

progresivno, smatra Mloš Nikolić.

(Miloš Nikolić, The Speech at the Round Table Discussion on The Kosovo

Crisis, ETUC Summer School, Borovets, Bulgaria, August 5, 1998).

26.

Juna 20, 1999 potpisan je sporazum o razoružanju izmedju OVK i

komandanta KFOR, kojim je prihvaćena demilitarizacija, kao i da će se

razoružavanje do kraja dovršiti u narednih 90 dana.

27.

Po svedočenju Nataše Kandić na Kosovu je bilo izmedju 70 I 90 slučjeva

masovnog ubistva. Krajem maja i početkom juna izvršeno i premeštanje

posmrtnih ostataka da bi se uklonili tragovi.

Krajem aprila su pravosudni organi Srbije premestili 40 političkih

zatvorenika, Albanca u zatvor Dubrava na Kosovu i ako su oni ili idržali

kazne ili čekali presude izvan Kosova.

Prema svedočenjima ljudi iz grupe u kojoj se nalazio i Fehmi Agani, 5 maja,

na putu za Makedoniju, zaustavila ih je policija, odvijali neke ljudi, a zatim

izdvojila Aganija i odvela ga. Po izjavi nekih službenih lica, kako sveoči

Kandić, bila je to greška. Mada su ranije vlasti saopštile da je Aganija ubila

OVK. Po svemu sudeći ubila ga je neka od lokalnih pljačkaških policija bez

konsltacija sa naredbodavcima.

(Nataša Kandić, Albanci su ubijani, pljačkani I proterivani, Interviju,

»Danas«, Beograd, 3-4 jul 1999, 13)

28.

56

Azem Syla, ministar Privremene vlade Kosova, koju UNIMK nije prizano

ali s njom saradjuje, izjavljuje da su Albanci zapravo uspeli da osvoje

slobodu zahvaljujući oslobodilačkoj borbi OVK, NATO pomoći. Sloboda se

sastoji u stavljanju Kosova pod medjunarodnu zaštitu. Tek posle

konsolidacije slobode može se osvojiti i puna samostalnost Kosova.

(RFE/ RL Balkan Report, Vol.3, No. 50, 30 November 1999, pp. 1 – 4)

29.

Stranke demokratske opozicije Srbije je sa svog sasanka 17 februara 2000

izdala saopštenje u kome se iskazuje volja da se na Kosovu stvore uslovi za

zajednički život svih etničkih zajednica. Zatim, da se sprovodi rezolucija

1244 SB UN.

Posebno je istaknuto da je za uspostvaljanje istinskog i trajnog mira na

Kosovu moguće je samo u demokratskoj Srbiji I Jugoslaviji. Zato je

neophodno:

- ostvariti punu ličnu I imovinsku bezbednost svim gradjanima Kosova;

- omogućiti povratak svih prognaninh lica;

- formirati institucije lokalne samouprave u eničkim celinama.

(»Danas«, Beograd, 17 februar 2000)

30.

Po mišljenju Političkog tima 2000 koji je organizovao Centar za antiratnu

akciju, osnovno pitanje SRJ je izlazak zemlje iz medjunarodne izolacije, a da

je rešavanje statusa Kosova i pložaja Srba izvedeno pitanje.

(Kosovo i opozicija, Politički tim 2000, Centar za antiratnu akciju, Beograd,

jul 2000).

31.

Razlozi koji se navode u korist otvaranja mugućnosti za nezavisnost Kosova

su:

57

- ublažavanje etničkog nasilja koji ima za cilj promenu etničke slike

Kosova;

- izostanak suverene vlasti odbija svako ozbiljno pisustvo finansijskih

institucija kao i većine privatnih investitora, a Kosovo se prisljava na

oslonac u stranoj pomoći, donacijama. Izostanak zdravih ekonomskih

osnova je podlono tlo za nasilje, šverc, prostituciju, švrec drogom.

Nezavisnost bi trebalo usloviti:

- poštovanjem prava manjina i davanjem eventualne autonomije Srbima;

- odricanjem od teriorijalnih pretenzija na prostore izvan Kosova, tzv.

Istočno Kosovo.

Prisustvo medjunarodne zajednice bi ostalo i u nezavisnom Kosovu za

nadgledanje poštovanja prava manjina, čime bi trebalo uslovljavati svaku

buduću pomoć.

(Richard Caplan and Dana Allin, InternationalHerald Tribune, 20 august

2000)

32.

Prema procenama UHCR je s Kosova od potpisivanja Kosovskog ugovora

do 13 jula izbeglo 136.135 ljudi.

(»Danas«, Beograd, 13 jul 1999)

U Ananom izveštaju o stanju na Kosovu, jula 1999, navodi se da je prvi talas

izbeglica krenuo od strepnje od budućeg ponašanja Albanaca, a da je drugi

talas izbeglištva pokrenut velikim brojem incidenata – otmica, ubistava,

paljenje srpske imovine, pljačke, koje su počinili kosovski Albanci.

(»Danas«, Beograd, 15 jul 1999)

33.

58

Demokratska stranka je septembra 1999 godine izašlo u javnost s

Platformom za Kosovo i Metohiju. U Platformi se od medjunarodne

zajednice zahteva:

- neodložno uspostavljanje specijalnih mera zaštite života srpskog i drugog

nealbanskog stanovništva koje živi na Kosovu;

- uspostvaljanje specijalnog medjunarodnog fonda za fnansijsku podršku

Srbima koji žele da se vrate na Kosovo;

- prihvatanje institucija specijalnog statusa srpske i nealbnskih manjina na

Kosovu u vidu kantonizacije ili nekog sličnog vida specijalnog statusa.

Taj status podrazumeva potpunu samoupravu Srba kao i pravo njhovih

specijalnih veza sa Srbijom kao matičnom državom.

Takodje se iskazuje svest da će Koosvo u neposrednoj budućnosti ostati pod

medjunarodnom adminsitracijom. Kao i da se Kosovo i Srbija mogu

približiti samo preko zajedničkog koncepta evropske budućnosti regiona.

(Specijalne mere za zaštitu nealbanskog stanovništva, »Blic«, Beograd, 27

septembar 1999)

34.

Tokom septembra 1999 godineSrbi sa Kosova s najljivali formianje srpskog

zaštitnog korupusa.

(Srpski korpus do prvog oktobra, »Blic«, 27 septembar 1999)

35.

Početak bombardovanja označio je podelu albanskog političkog tela na dve

struje: onu koju predvodi iBrahimRugova I onu koju predvodi Hašim Taći.

Taći, u toku bombardovanja lider OVK, je krenuo u političku ofanzivu –

proglasio je vladu u egzilu kojoj su se priključile I neke frakcije LDK, pre

svega krilo oko Edite Tahiri, koja je kod Rugove vodila medjunarodne

odnose, iskazivala neprihvatanje njegove politike. Ovu vladu je priznala

samo Tirana. No tada je pretila opasnost da Rugova bude napušten od

medjunarodne zajednice, ali se to ipak nije desilo zahvaljujući radu neove

vlade u egzilu koju je predvodio Bujar Bukoši.

59

36.

Svoja očekivanja od mirovnog procesa, odnosno od prestanka rata oko

Kosova i uspostavljanja prisustva medjunardone zajednice na Kosovu je

izrazio i jedan od najuticajnijih lidera Muslimana – Bošnjaka u Srbiji –

Sandžaku Sulejman Ugljanin, predsednik Bošnjačkog nacionalnog vijeća

Sandžaka. On očekuje da dodje do balkanske mirovne konferencije na kojoj

bi se razgovaralo o statusu naroda Balkana te i o rekonsrtukciji sadašnje

SRJ. Zahtev BNVS je da Sandžak bude federalna jedinica (republika) u

rekonstruisanoj federaciji (SRJ)

(Sulejman Ugljanin, Čekamo rasplet na Kosovu, Interviju, »Ljljian«,

Sarajevo, 29 mart – 5 april 1999, 7)

37.

Kosovski Albanci i Srbi nkad nisu bili toliko daleko jedni od drugih kao što

su danas I nkad nisu bili tako jedinjeni u medjusobnoj mržnji I uverenju da

ne mogu da žive »pod istim krovom«.

(Miloš Mišović, Seme mržnje odavno zasejano, »Danas«, 1 jun 1999, 8)

38.

Mišović je, od 1993 predlagao, podelu Kosova izmedju Srba i Albanaca

navodeći sledeće uslove:

- da se legitimni predstavnici Srba i Albanaca javno odreknu ablude da

mogu da raspolažu celinom kosovskog prostora;

- d sestrane u kosovskom skobu, preko ovlšćenih predstavnika, javno

obavežu da će kososko pitanje rešavati mirnim putem i skladu sa

medjunarodno priznatim načelima;

- da odgovarajuće državne političke institucije Kosova formiraju posebne

komsije, sasatavljene od istaknutih naučnika I stručnjaka za pojeidna

pitanja, kojoj bi poverile da, na osnovu istorijskih, ekonomski, prirodnih I

drugih relevantnih činjenica, pripremi predlog za podelu teritorije

Pokajine, vodeći ačuna da se povlačenjem linije razgraničenja ne ugroze

vitalni interesi bilo koje strane;

- da se onima koji I pored polačenja linije ostanu da žive mešovitim

sredinima damoućnost da optiraju a teoritoriju I za preseljenje na teritoriji

60

koja bi se na Kosovu konstituisala kao federalna jedinica, a koja se iz

SRJ ne bi mogla izdvojiti pre isteka roka predvidjenog za preseljenje

stanovništva;

- da se po predlogu komisije organizuje javna rasprava, posle koje bi

ulsedile odgovarajuće odluke.

(Miloš Mišović, Akademici se nisu oglasili, »Danas«, 2 jun 1999, 8)

39.

Državni sekretar Madeleine Albright je 16 februara 1999, izjavila da je u

američkom nacionalnom interesu da ima mali konitigent u okviru NATO

vojnih snaga koje bi trebalo poslati na Kosovo.

(Washington File, USIS, Belgrade, No 1456, February 17, 1999, 5)

40.

Agim Čeku se priključionovosonovanoj hrvatskoj vojsci (HV) 19991, brzo

je napredovao I stigao dočina birgadnog generala, a penzionisao se februara

1999.

Učestvovao je u »planiranju« operacije Oluja, avgust 1995, i Medačke

ofanzive, 1993, koja je inače poznata kao medački maskr, dok je u Oliji

stotine iljade Srba proterano iz Hrvatske.S toga je verovatna njegova

povezanost I s ratnim zločinima u Hrvatskoj, ali se smatra da ga za sada štite

SAD.

(Džefri Bener, Ko je Agim Čeku, novi komandant OVK – Ratni zločinac,

saveznik ili i jedno i drugo, »Danas«, Beograd, 5 – 6 jun 1999, 11)

41.

Miloševićeva kontrola nad Kosovom prestaje juna 1999 kada dolazi vlast

United Nations Interim Administrative Mission in Kosovo (UNMIK).

Predstavnik Generalnog Sekretara UN je šef UNIMK.

Uz UNIMK i OSCE je data odgovornost za institucionalnu (institutional –

building) i demokratsku izgradnju (democracy – building) kao i za ljudska

prava.

61

Krajem 1999 godine postojale su i albanske vlade u senci koje su delovale

na Kosovu, ali nisu bile priznate od UN. Vodja jedne »privremene vlade« je

bio Hašim Taći (Hashim Thaqi) bivši vodja OVK, a druge dr Ibrahim ugova

vodja emokratske lige kosova (LDK), koji je imenovan a »Predsednika«

samoproklamovane »Repblike Kosovo« posle izbora u senci 1991. LDK je

dominirala tada izabranim parlamentom.

UNIMK je planirao da se pitanje loklanih vlasti reši na izborima karejm

2000 godine, oktobar.

UNIMK je radio s lokalnim sudijama na razvoju novog zakonskog kodeksa,

odnosno stvaranje nezavisnog sudstva. Ovo kasni zbog teškoća u

obezbedjenju kvalifikovanog kadra i obezbedjivanja uslova za rad.

Snage KFOR su 45,000 ljudi, a planirano je da bude i 4,718 policajaca, od

čega je do kraja 1999 ošlo na Kosovo 1,900. Policijska akdameija je počela s

radom 6 septembra 1999, u Vučitrnu. KFOR je pomogao da se 19 septembra

1999, uspostavi Kosovski Zaštitni Korpus (Kosovo Protecion Corpus), koji

je planiran kao multietnička služba u slučaju iznenadnih opasnosti, a

uključila je i znatan broj ljudi iz OVK.

Ekonomija je bila u lošem stanju I pre NATO bmbardovanja, za što je

odgovornost na lošem vodjenju od strane vlade Srbije koja je držala kontrolu

na najvažnijim ekomskim kapacitetima. Oružani konflekti su prouzrokovali I

masovno ništavanje svojine, uključujeujući I privredna preduzeća.

Nezaposlonost medju Albancima se procenjuje izmedju 40 I 75% I mnogo je

viša nego medju Srbima I Romima. Nestabilno okruženje nije podtscajno za

investitore. Ekonomija pre konflikta je bila pretežno poljoprivredno

orijentisana, a takva I dalje podržava većinu sanovništva. Glavna industrija

je bila metlaurgija I s njom povezana manufakturna preduzeća.

Poljoprivredna proizvodnja I prerada hrane su takodje važni. Vodeći izvoz je

bio energija, rude I popljoprivredni porizvodi. Pomoć od rodjaka iz

inostranstva kao I strana pomoć bili su važni izvori nacionalnog prihoda.

Siva ekonomija je bila znatna. Stanovništvo je imalo nizak životni standard.

Politička nasilja I ubistva zbog politike su početnih šest meseci 1999 odneli

živote oko 10,000 Albanaca. Smo početkom juna 300 civila je ubijeno, a oko

1000 povredjeno i to od strane OVK.

62

Nasilje je započelo 15 januara kada su u selu Račak jedinice MUP Srbije

ubile 45 Abanaca. Po izveštajima OEBS-a, u kasnijim ubistivima, su

učestvovale mešano VJ, policiajci I paramilicije, a ponekada potpomognetu

srpskim civilima.

Srpske vlaste su posebno imale na meti albasnek intelektualce. Tako je u

januru ubijen Enver Maloku, šef LDK Kosovskog inforamtivnog centra, a

umaju Fehmi Agan, koji je bio vodeći albanski prgovarač u ambouillet – u.

Postoji opšta saglasnost da ga je ubila srpska policija. Marta 28, u Beloj

Crkvi je ubijeno 500 Alabanaca, a 29 marta 300 Albanaca je ubijeno u

Djakovici. U to doba je ubijeno i oko 270 Albanaca u Izbici. Krajem marta u

selima Velika Kruša i Mala Kruša ubijeno je oko 150 Albanaca. U selu

Orlate ubjeno je oko 200 i u Pusotom selu 106 Albanaca. U selu Staro

Ćikatovo jedan srpski policajaca je u jednoj sobi ubio 47 Albanaca iz

porodici Muqolli itd.

Od povlačenja VJ u Junu je bilo u proseku 20 do 30 ubistava u nedelju dana,

početkom juna i u julu, a do polovine novembra 1999 ubijeno je 379 osoba i

to 135 Srba i 145 Albanaca. Mnoga od ubistava bila su etnički motivisana.

No bilo je i mnogo kriminala koji nije etnički motivisan.

UNIMK je je 28 juna 1999 uspostavio Joint Advisory Council for

Legislative Matters (JAC), Mešoviti savet za pitanja zakonodavstva, zatim i

Tehničku savetodavnu komisiji i zajedničku Kosovo – UN Sevetodavnu

Pravnu komisiju (Joint Kosovar – U.N. Advisory Judical Commission) koja

bi trebalo da savetuje Predstavnika Genralnog sekretar u stvarima sudjenja i

tužilaštva.

(Serbia – Montengro, 1999 Country Reports on Human Rights Practices.

Released by the Bureau of Democracy, Human Rights and Labor, U.S.

Department of States, February 25, 2000)

42.

10 marta 1998 godine: Vlada Srbije formirala pregovarački tim I pozivala

kosovske Albance na pregovore.

12. marta 1998 godine: Predstavnici političkih partija kosovskih Albanaca

odbili poziv na pregovore. Evropski parlament usvojio rezoluciju kojom je

63

pozvao OEBS, NATO i EU da pošalju na Kosovo snage za privremeno

rasporedjivanje.

7. april 1998: Prvi odlazak predsednika Srbije Milana Milutinovića u Prištini

na razgovor sa kosovskim Albancima. Albanska strana je bojktovala ovaj I

sve kasnije pozive na pregovore.

23. april 1998: U Srbiji na referendum izašlo 73,50% upisanih birača. Protiv

učešća stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu izjasnilo se

94,73% gradjana izašlih na referendum.

18. maja 1998: Zgrada Tehničkog fakulteta u Prištini predata albanskim

studentima.

5. juna 1998: U Tirani otvoren biro NATO, prvi u jugoistočnoj Evropi.

8. jun 1998: SAD i EU aktivirale zabranu ulaganja u Jugoslaviji I ponovo

zamrznula jugoslovenska sredstva, optužujući vlasti SRJ za »nedpoustivo

nasilje nad kosovskim Albancima«.

23. jun 1998: OVK preuzela rudnik Belaćevac kog Obilića.

24. jun 1998: Ričard Holbruk razgovarao sa dvojicom predstavnika OVK u

selu Junik.

1. jul 1998: Specijalni američki izaslanik za Balkan Robert Gelbard rekao je

liderima OVK da moraju da prihvate vodjstvo Ibrahima Rugove kako bi

učestvovali u mirovnim pregovorima sa Beogradom.

8. jul 1998: Kontakt grupa pozvala da se obustave neprijateljstva na Kosovu

i finansiranje i opremanje OVK. Savet NATO naložio nastavak izrada

planova za intrevenciju na Kosovu čiji bi cilj bio realizacija »Dejtona za

Kosovo«, sporazuma Srba i Albanaca koji treba da izdejstvuje

medjunarodna diplomatija.

9. jul 1998: Naim Maljoku, visoki oficir OVK izjavio da ova organizacija

kontroliše polovinu teritorije Kosova.

10 – 20. jul 1998: Žestoke borbe vojske i policije sa pripadnicima OVK u

selima oko Suve Reke, Dajkovice i Kline. Ulične borbe u Orahovcu.

64

22. jul 1998: Paralelna skupština kosovskih Albanaca objavila deklaraciju

kojom priznaje OVK.

28. jul 1998: Srpska policija uz pomoć tenkova I oklopnih transportera učla

u Mališevo, sedište OVK.

4. avgust 1998: Policija preuzela kontrolu nad delom Drenice.

21. septembar 1998: U Tirani ubijen ministar obrane u paralelnoj vladi

kosovskih Albanaca Ahmet Krasnići.

28. septembar 1998: Skupština Srbije formirala Privremeno izvršno veće

Kosova I Metohije bez važnijih predstavnika kosovskih Albanaca.

2. oktobar 1998: Zahtev Kontakt grupe predsedniku Miloševiću da povuče

vojne i policijske snage.

15. oktobar 1998: Načelnik Generalštaba VJ general – pukovnik Momčilo

Perišić i komandant NATO snaga u Evropi Vesli Klark potpisali sporazum o

uspostvaljanju vazdušne verifikacione misije nad Kosovom.

27. oktobar 1998: NATO odložio aktivirajuću naredbu o vojnoj intervenciji

u SRJ.

24. decembar 1998: Nastavak sukoba oko sela Lapaštica.

16. januar 1999: otkrivena tela 45 Albanaca u selu Račak.

19. januar 1999: NATO komandant Vesli Klark izjavio je da su snage

Alijanse spremne za intervenciju.

6. februar 1999: Počeli mirovni pregovori jugoslovenske I delegacije

kosovkih Albanaca u Rambujeu kod Pariza.

19. februar 1999: Predsednik SRJ Slobodan Milošvić odbija susret sa

američkim diplomatom Kristoferom Hilom I izjavljuje: »Nećemo predati

Kosovo čak ni ako budemo bombardovani«. Diplomatski predstavnici I

humanitarne organizacije napuštaju Srbiju.

65

23. februar 1999: Jugoslovenska delegacija u ambujeu prihvata široku

autonomiju Kosova, ali odbija razmešatnje NATO trupa.

10. marta 1999: Američki diploamat Ričard Holbruk ne uspeva u Boegradu

da ubedi predsednika Miloševića da prihvati mirovni spoaum.

15. mart 1999: Albanska delegacija potpisuje mirovni sporazum. Predsednik

SAD Klinton upućuje predsedniku Miloševiću ohrabrenje da to učini I

Jugoslavija.

23. mart 1999: NATO objavljuje naredjenje za počeak vazdušnih napada na

SRJ, »kako bi se izbegla humniatarna katastrofa na Kosovu«. Jugoslaviji dat

još jedan dan za prihvatanje sporazuma.

24. mart 1999: Početak vazdušnih napada NATO na SRJ.

(»Danas«, Beograd, 26 – 27. Jun 1999, 11)

43.

Holbrooke je napravio dve greške: prvo, što je uz druge diplomate nagovorio

Rugovu na prihvatanje sastanka s Miloševićem bez konsultovanja njegovih

kolega u Prištini; drgo, što je ignorisao postojanje OVK koja je počela da

regrutuje stotine mladih ljudi za oružane sukobe u odbrani njihovih sela i da

obezbedi nezavisnost.

(Jonathan Steele, Learning to Live With Milosevic, »Transitions«, vol.5

no.9, september 1998, 19)

44.

Do počeka 1998 godine jedina opcija koja je bila otvorena pred kosovskim

Albancima bila je podrška mirovne ali bolne I plodosne politike koju je

zagovarao Ibrahim Rugova ili da se udje u problematičnu avanturu saradnje

s Miloševićem. OVK je pkazala I na treći put. Kada su oružane akcije

proizvele problematični uspeh u blokiranju puteva širom Kosova, mnogi

Albanci su poželeli da se pridruže OVK.

66

Lideri OVK su po svojem opredljenju, poreklu nveristi. Obnova enverizma

nije naišla na podršku obrazovanih kosovskih Albanaca, koji su shvatali da

je takva politika izvan politike Evrope posle pada Berlinskog zida.

OVK je svoje sledbenike našla medju seljacima »oslobodjenih« teritorija

koji nisu imali druge alternative do da uzmu oružje da bi ostali u svojim

selima; emigranata povratnika iz zeamlja nemačkog govornog područja;

mladih sa sela koji su obično izvodili svoje lokalne oparacije pre nego što se

I pojavila bilo kakva OVK komanda.

OVK nije uspela da obzbedi podršku dva važna segmenta društva:

intelektualaca i vodja fisova.

Prva lokalcija OVK bila je Drenica, koja je posle incidenta u Lauši i krvavog

uklanjanja klana Jashari postala simbol albanskog otpora i prva proglašena

»slobodna teritorija« privlačna za hiljade izbeglica;

Druga grupa OVK je formirana oko Mališeva. Ovu grupu su činili maoisti.

Oni su se zagalali za ujedinjene svih albanskih zemalja.

Treća, Djakovička grupa je bila u vojničkim smilsu najuspešnija.

Prekretnica za OVK je bio neupsešan napad na Orahovac. Pred njom je bio

zadatak da ubedi Albance da je ozbiljna armija, a ne skup framentisanih

jedinica.

(Zoran Kusovac, Round Two: Serbian Security Forces, »Transitions«, vol.5

no.9, september 1998, 22 – 24)

45.

Autnomija, a ni republika, posle krvoprolića u Drenici, odnosno ubistva

klana Jashari, nemože da zadovolji Albance I proizvdiće tenzije sličnim

onim prilikom raspada bivše Jugoslavije.

(Skelzen Maliqi, Beyond Drenica, »Transitions«, Vol. 5, No 4, April 1998,

3)

46.

67

Akademija nauka Albanije je u svom dokumentu, iz 1998, »Platforma za

rešavanje albanskog nacionalnog pitanja« iznela koncept velikodržavlja,

zagovarajući ujedinjenje svih »etničkih albanskih prostora«.

47.

Ugovor iz Rambujea je uspostavljao neku vrstu medjunarodnog protektorata,

smatra Agani

Politički poraz jeSrbija doživela od LDK, ali njeno pribagavanje nasilju

stvorilo prostor za OVK, smatra Agani.

Ikao je sada, početkom 1999, neka vrsta OVK vremena, Agani je znao da

problem neći biti rešen delovanjem OVK

1.

(OPSTA OCENE 1998. JAVNA ATMOSFERA)

U primeru masovnog ubistva u selu Racak, doslo je i

do svojevrsnog priblöizavanja svih medija u Srbiji.

Kako nezavisnih) tako i onih pod kotnrolom

Miloseviceve vlasti. U prvi plan su stavljene

vrednosti patriotizma, navodnog ocuvanja

integriteta zemlje,a tek potom da se javnost

obavesti o celini dogadjaja.

Ovo je praceno i ukljucivanjem to data formalno opozicione stranke SRS u

republicku, vlade nacionalnog jedinstva i saveznu vladu: SPO, marta 1998

godine. Ovim ukljucenjem u vladu simulirana je opsta podrska vlasti u

) Tome ne umice ni B 92, jedan od najpodrzvanijih nezavisnih medijskih

projekata. Najveci deo program se posvecuje muzici, i drugim

sadrzajima,. Kriticki prilizi su krajnje ”sofisticirani” a prilozi s

Kosova emituju se uz ograde i ”patriotski” naboj.

68

resavanju kosovskog pitanja. Od tog trenutka se predstava o aktivnostima i

funkcionisanju vlasti, koja se emituje kroz drzavne i paradrzavne medije,

formira iskljucivo na Kosovu, kao ”pitanju svih srpskih pitanja”.

Istovremeno javnost je, pre svega prko medija, zatrpana antiamerickim

porukama, s obzirom da su SAD bile najangazovanije u resavanju

kosokvskog problema, i podsticanjem produzavanja izolovanosti zemlje.

Kosovska kriza je prikazivan iskljucivo kao posledica teroristicke,

kriminalne i zlocinacke aktivnosti albanskih (”siptarskih”) terorista.

Uz to, vecina opozicionih politckih stranaka, s povremenim i pojedinacnim

izuzecima, skoro ”ispadima” pojedinih rukovodilaca iz pojedinih malih

stranaka kao sto su Socijaldemokratija i SDU, se uzdrzava od zauzimanja

jasnog kritickog stava prema Milosovicevoj politici na Kosovu.

Sve je to doprinelo da se tokom 1998 godine, ubrzano, msnajivala razlika

izmedju ”patriotskog” i antiratnog dela drustva. Istovremeno, procenjujuci

da se blizi kraj Milosevicevoj vladavini deo patriotskog bloka, poslednjih

meseci 1998 gdoien, posatje kriticar te poltike. Ova kritika se zasniva na

konceptu Miloseviceve krivice za gubitak Kosova. Pri tome se nedovode u

pitanje osnovne postavke ove politike, odnosno njena celiuna niti se otvara

pitanje ciline odgvornosti za ratove. To je posledica i nastojanja vodjstava

ovih stranaka da izbegnu otvaranje i pitanja njihove krivice za ovakvu

politiku (Helsinski odbora za ljudska prava u Srbiji 1999)

- Helsinski odbora za ljudska prava u Srbiji. (1999). Izvestaj Helsinskog

odbora za ljudska prava u Srbiji, februar 1999. Beograd: Helsinska povelja,

No 15, februar, pp. 7 –9.

2.

(RAMBUJE)

Nesupeh razgovora u rambujeu je pokazao najmanje dve stvari:

- prvo, sve razlike u Kontakt grupi u pogledu mesta i uloge NATOa, te

vodece uloge SAD u procesu globalizacije,

- drugo, nezrelost i nesposbnost srspske i albanske strane da shvate svoj

polozaj u celine slike krize i stanja u Regionu. Uz to, nastavljanje prakse

69

zakasnjenja i izbegavanja odgvornost, koja u sutini podstice da se resenje

nametne silom,

- nespremnost medjunardone zajednice da artikulise svoje zahteve i viziju

Balkana u celini (Biserko. 1999a:3)

Biserko, Sonja. (1999a) ”Uloga NATO na Balkanu”. Helsinska povelja.

Beograd, No. 15, februar, p. 3.

3.

- Uloga NATO-a bi trebalo, mna Balaknu, da bude, na liniji suzbijanja

balkanskih etno-nacionalizama i denacifikacije regiona, posebno Srba,

smatra Biserko (Biserko. 1999a:3)

Biserko, Sonja. (1999a) ”Uloga NATO na Balkanu”. Helsinska povelja.

Beograd, No. 15, februar, p. 3.

4.

Samoupravna teriroija pod medjunarodnom zastitom je neka vrsta

protektorata, koji podseca na bivse kolonije koje su oslobodjene, a i na

palestinski presedan – Plaestinu koja se polako emancipuje od Izraela,

smatra profesor Pravnog fakulteta u Beogrdau, dr Dragoljub Popovic (Ilic,

Bojana Oprljan. 1999:5).

Ilic, Bojana Oprljan. (1999). ”Novi pravni idenitet”. Pp. 4 - 5. u Kosovo –

cekajuci rasplet:Helsinska povelja. Beograd, No. 15, februar.

5.

(NATO - RAT 1999)

70

Rat nije poceo sam od sebe. On je pokrenut. Oni koji su odlucili da zpocnu

ovaj rat mogli su i da odluce da ga izbegnu. Nasilna smrt ljudi je bila,

direktno ili direktno, proizvedena od filantropskih politicara.

Etnicka mrznja i nasilje je bila dovoljno losa i pre rata, ali je postala jos

gora kad je rat zapocet. NATO nije mogao da dostigne ono sto je zeleo: On

je imao da pregovara s postojecim rukovodstvom Jugoslavije preko Ruskih

medijatora i nije mogao da udje ni u jedan region Jugoslavije osim u

Kosovo.

NATO je uzeo Kosovo do Srba i dao ga Albancima. Danas, se problem

NATO-a zove OVK. NATO je mogao da izabere da se bori protiv OVK ili

da ih podrzi u oragnizovanju OVK drzave.

Naoruzani albanski nacionalisti trebalo je da stupe na scenu. Njihov cilj je

bio obrnuta slika Milosevicevog srbskog nacionalizma. Oni su zeleli da

ujedine albanske oblasti u jednu drzavu, ukljucujuci oblasti iz Kosovq,

Albanije, Makedonije, Crne Gore, Grcke i Srbije. Kosovo nece moci jos

dugo da bude pod vlascu Srbije. Naravno da je i srpska milicija bila daleko

od toga da nije bila brutalna u napadima na civilno okruzenje albanskih

gerilaca. Ideal miroljubive koegzistencije izmedju Srba i Albanaca i ideal

multietnicke demokratije bili su nemoguci. Sve u svemu, NATO je zauzeo

stranu OVK.

NATO nije imao drustveno – politicku strategiju, a ni pravu vojnu strategiju.

Eventualno, kao rezultat ne namernih posledica, jedna nova vojna drzava je

bila uspostavljena.

Ako bi Kosovo postalo nezavisna drzava, to ce ukljuciti i promenu

postojecih medjunarodnih granica. To ce mozda biti pravdano time da po

Povelji UN pormena granica na osnovi ljudskioh prava nije nasilna,

odnosno da je intervencija opravdana u svakom slucaju sukoba ili nasilja nad

ljudskim pravima. (Konrad. 1999: 75 – 77)

- Konrad, Gyorgy. (1999) ”Epilogue to Kosovo”. Pp. 75 - 78. In Eastern

Europé After Kosovo. East European Constitutional Review. Budapest.

(8) 3, Summer.

71

6.

(RAMBOUILLET)

Rambuje je bio ocajnicki pokusaj da se pomire jugoslovensko – srpske

teznje za suverentitetom nad Kosovom i zahteva Kosovara (Albanca s

Kosova) da im se garantuje da posle tri godine autnomnog statusa oragnizuju

refrendum za nezavisnost.

Posle tri godine pregovaranja oko krajnjen statusa provincije rat je mogao da

pocne. To je bio kompromis. Nije podrzan zahtev Kosovora za nezavisnoscu

ali nije ni iskljucen.

Jugoslovensko odbijanje da aprihvate Rambuje – koji nije bio diktat vec

razuman komrpomis – je bio razlog rata. (Avineri. 1999: 79, 80)

- Avineri, Sholom. (1999) ”The Future of Kosovo”. Pp. 79 – 81. In

Eastern Europe After Kosovo. East European Constitutional Review.

Budapest. (8) 3, Summer.

7.

Posle svega, nema razloga politickog, diplomatskog, istoriskog ili etnickog

da se provincija – Kosovo ponovo vrati pod upravu Srbije. Takodje nema ni

jendog efikasnog mehanizma koji bi mogao da zastiti Kosovske Albance od

onga sto oni misle da je zivot pod upravom Srbije.

Ako se ista moze nauciti iz istorije dvadesetog veka to je da granice ne

mnogu biti uspsotvljene na romantickom poimanju prosle nacionalne slave

ili poraza.

Ako bi doslo do stvarne, istinite politicke transformacije Srbije, stvarno

demokratska, pluralisticka Jugoslavija bi mogla da se zamisli kao okvir

spooban da omoguci autonomiju Koosva i da zadovolji legitimne zahteve

Albanaca. Ali, nije izgledna vidljiva demokratska transformacija u Srbiji.

Kosovski Albanci imaju pravo da ne zive pod stranom okupacijom, kao sto i

Plaestinci imaju pravo da ne zive pod izraelskom vojnom upravom.

Cinjenica da je Zapadna Obala bila okupirana 1967 kao sto je Kosovo bilo

72

okupirano 1912 je svakako znacajna. Ali vremesnki okgranicene cinjenice

nemogu dugo biti odlucujuce.

Srbi imaju prava na Kosovu, koja moraju biti zasticena. Ali to ima malo

veze s suverenitetom. Srpski manastiri i istorijski spomenici moraju biti

zasticeni. Takodje, mora se uspostaviti i zastita malobrojne srpske manjine,

pre svega zastita od albanskih osveta i esentimenata. Druga Krajina –

masovni egzodus. Mora biti izbegnut a NATO bi trebalo da zastiti Srbe isto

tako rigorozno kao sto je zastito i albanske izbeglice. (Avineri. 1999: 80, 81)

- Avineri, Sholom. (1999) ”The Future of Kosovo”. Pp. 79 – 81. In

Eastern Europe After Kosovo. East European Constitutional Review.

Budapest. (8) 3, Summer.

8.

(RAT – OPSTA OCENA)

Rat na Kosovu bi trebalo da bude poslednji antikolonijalni rat u Evropi.

Nema nacije koja bi trebalo da zivi pod stranom upravom (Avineri. 1999:81)

- Avineri, Sholom. (1999) ”The Future of Kosovo”. Pp. 79 – 81. In

Eastern Europe After Kosovo. East European Constitutional Review.

Budapest. (8) 3, Summer.

9.

(MOGUCI SCENARIJI BUDECEG RAZVOJA)

Razmtrajuci moguci tok buudcih dogadja oko Kosova i njegove

konsekvence po region Balkana (u projektovanoj 2010 godini) tim strucnjak

oko Ivana Krasteva je dosao do sledecih mogucih scenarija22:

22 Pri tome, kao posebno vazna pitanja postvaljena su: prvo, da li ce se

mIlosevice odrzati na vlasti, i, drugo, da li ce postojece granice menjati.

73

- prvo, ”Dejton 2”: Kosovo je postalo UN protektorat, garantovan

prisustvom medjunarodnih oruzanih snaga sastavljenih uglavnom od

NATO-a i ruskih jedinica. Takav scenariojo izgleda posve verovatnim ali

bi posebno morao da resi sledece probleme: upravljanje radikalizacijom

Albanaca u nastojanju da nezavisnsot realizuju kroz optiku

protivzapadnog i panislamskog krila u OVK; destabilizacija Makedonije

i Albanije koja je po ovom autoru de jure nezavisno a de facto pod

medjunarodnim protektoratoim i stvarnim haosom. To je zparavo kvazi

resenje, jer ne daje mogucnost za prekid zatvorenog kruga balanske

nestabilnosti. To nije ni formula za mir. On ima nekoliko mogucih

strateskih posledica – izlaza: stalno vojno prisustvo medjunarodne

zajednice u Regionu; radikalizaciju albanskog cinioca, porsat kriminala

u Regionu; nestabilne i slabe vlade; nespobost realizacije regionalne

razvojne strategije; povecanje razlika, udaljenosti izmedju Balkana i EU.

- Berlinski kongres 2: Prihvatanje od strane medjunardone zajednice

uspostvaljanaj etnickih drzava, uz promenu postojecih granica i razmenu

stanovnistva. Ovaj scenarijo bi pojacao neke negativne uticaje po Region

i citavu medjunarodnu zajednicu. To su: odbacivanje ideje multietnicke

demokratije; prividna homogenost etnickih drzava; onemugacavanje

integracije Balkana; preformulisanje politickih porcesa u Bugarskoj i

Rumuniji na etnickoj osnovi; podela Makedonije koja bi imala uticaja na

Bugarsku i to pojacavajuci unutrasnje tenzije, antiislamska i antialbanska

osecanja. To bi dovelo u pitanje sadasnji model resavanja etnickih pitanja

na osnovama gradjanskog predstavnistva; pojacale bi se i tursko – grcke

kontraverze. U takvim okolnosdtima bila bi nemoguca integracija

Balkana a politika saveza bi se nametnula kao nemonovnost. To bi

Balkan stavilo u poziciju evrospkog getoa.

- Marshall Plan 2: Usled odsustva stvarnih nosilaca evropeizaciej Balkana,

ovaj scenarijo ne izgleda kao najbolji moguci secenarijo. On moze biti

samo plan usmeren protiv hronicne nestabilnosti Balkana ali ne plan

integracije regiona u Evropu.

- Nova resenja: Buducnost Balkana u dolazecim decenijama zavisice od

dva faktora: prvo, pronalazenja ili propustanja da se pronadje jedno

odrzivo resenje za Kosovsku krizu, i, drugo, prosirenje ili ne EU na

jugoistoku Evrope. U tom okviru Kosovska kriza postaje unutrasnje a ne

spoljno pitanje za EU. To pak znaci da bi trebalo preduzeti sledece

korake: Clanice EU bi trebalo da prerade Agednu 2000 tako sto ce, u

74

narednih deset godina, dati priotet integraciji Balkana; EU napusta svoju

sadasnju strategiju prosirivanja; oni koji donsoe politicke odluke

odlucuju da Balkan bude predstavljen u Evropskom Parlamentu tako sto

bi clanovi Parlamenta bila izabrani u balaknskim zemljama po pravilima

kakos e biraju svi clanovi Evropskog Parlamenta: buduci protktorati u

Regionu su povezani s integracijama u Evropu a ne s formiranjem novih

nacija – drzava; Balkan postaje jedinstvena ekonomska zona koja bi bila,

kasnije, integrisana u jedinstvenu Evropsku zonu; EU prihvataju kao svoj

prioritet izgradnji civilnog drustva koje bi prevazilazilo granice nacija –

drzava (Krastev. 1999: 86 – 90).

- Krastev, Ivan. Popov, Stefan. Gurkovska, Julija. (1999) ”2010: The

Balkans after Kosovo”. Pp. 82 – 90. In Eastern Europe After Kosovo.

East European Constitutional Review. Budapest. (8) 3, Summer.

10.

(NATO – RAT PROTIVLJENJE)

Mihajlov svoje protivljenje NATO napadima argumentuje na sledeci nacin:

- prvo, unistavanje vojnih ciljeva, infrastrukture, civilnih fabrika itd. nece

oslabiti Milosevica. Naprotiv, to ce ga ojacati,

- drugo, prve zrtva napada bile su demokratske snage na Kosovu, Srbiji i

Crnoj Gori;

- trece, ne samo da je SAD pogresno procenio Milosevicevu reakciju vec

se i Klinton pokazao kao nepoznaje suituaciju na Kosovu (Mihajlov.

1999:23)

Mihajlov, Mihajlo. (1999) ”Kosovo Dissent” The New Leader. New

York. (XXXII) 4, April 19 – May 3.

11.

(PODELA TERITORIJE)

75

Podela teritorije po etnickim osnovama koja bi zahvatila Kosovo, Bosnu i

Makedoniju, nije bezprekorno resenje ali resava nekoliko vaznih problema:

- prvo, obezbedjuje Kosovskim Albancima domovinu na kojoj oni mogu

da zive oslobodjeni srpskog terora;

- drugo, resava se problem izbeglica;

- trece, nisu potrebne americke trupe na Kosovu, jer ce Srbi i Albanci

ziveti njihove sepratne zivote, a Albanci imaju oruzja da zastite sami

sebe;

- cetvrto, podela Bosne bi dozvlila SAD da povuce trupe iz Bosne i ad se

oslobodi opterecenja stalne okupacije Bosne.

U osnovi podela je losa formula za zavrsavanje rata, jer ona razara zajednice

i krsi individulana prava. Ona primorava manjine koje su potpale pod nove

granice da napuste svoje domove. Ali ima samo dva resenja za Kosovo:

neprekidni etnicki rat ili dozvoliti Srbima da pobede i ociste Kosovo od

Albanaca za uvek. Podela je bolja nego ovakve mogucnosti. (Mearsheimer.

1999:19)

Mearsheimer, Jhon J. Van Evera, Stephen. (1999) ”Redraw the Map, Stop

the Killing”. The New York Times.New York. April, 04.

12.

(OVK – GENEZA)

OVK - UCK (Ushtria Clirimtare e Kosoves) se zapravo nastavlja na ilegalni

pokret, koji su zpoecele grupe iz sezdesetih i sedamdesetih godina.

Najstarija organizacija u inostranstvu bila je Narodni pokret Kosova (LPK).

Njegovi politicki ciljevi su uklkjucivali ujedinjavanje svih Albanaca bivse

Jugoslavije, dakle Kosova, Makedonije i juga Srbije, u jednu zajednicku

drzavu. Nacelno LPK nije odbacivao i upotrebu nasilja kao sredstva u

politickom sukobljavanju. LPK je pozivala na finansijsku i poliitcku

podrsku UCK ali sama nije uzimala ucesce u oruzanim akcijama ili

bombaskim napadima.

U Nemackoj, 17 februara 1982 je ujedinjvanjem nekolko ranije nezavisnih

grupa (Nacionalni oslobodilacki pokret Kosokva i drugih albanskih oblasti u

76

Jugoslaviji (LNCKVSHJ), Marksisticko – lenjinisticke Organizacije Kosova

(OMLK), Kommunisticke Marksisticko – lenjinisticke partije Albanaca

Jugolsavije (PKMLSHJ) i Crvenog Narodnog Fronta (FKB) osonovan

Narodni pokret za Rpubliku Kosovo (LPRK).

Pored LPK i UCK, postojala je i treca ilegalna organizacija: Nacionalni

pokret za oslobodjenja Kosova(LKCK) koji je osnovan u Pristini, 25 maja

1993. LKCK je zahtevala nasilne akcije protiv srpskih vladara, a radi

ujedinjenja svih albanskih regiona bivse Jugoslavije s Albanijom, dakle u

Veliku Albaniju. On nije podrzavao samostalno postojanje Republike

Kosovo. LKCK je bila podeljena na politicko i vojno krilo tzv. LKCK

Gerila.

Na svom drugom kongresu, LKCK je usvojio strategiju ”Cetvoro fazni

model oslobodjenja okupiranih teritorija”. Prvu fazu obelezava politicko

obrazovni rad s stanovnistvo i priprema potrebnih struktura; druga faza je u

znaku zapocinjanja individualnih oruzanih akcija, dok treca faza je vidjena

kao ujedinjenje LCKC, LPK i UCK u ”Nacionalni front za oslobodjenje

Kosova”. Zajednicke oruzane akcije koje bi se zapocele u trecoj fazi bi u

cetvrtoj fazi prearsle u naroni ustanak i mobilzaciju svih snaga. (Johnstone.

1999: 10,11)

Johnstone, Diana. (1999) ”Notes on the Kosovo Problem and the

International Community”. Working paper.

13.

(1998)

Sve do 1998 godine Kosovom je upravljala srpska manjina oslanjanjem na

poicijsku i vojnu kontrolu. To je donekle slicno nacinu na koji i druge

drzave uprvaljaju teritorijama na kojima vecina stanovnista odbija

ukljucenje u datu drzavu (Kasmir u Indiji ili Zapadna Obala u Izraelu. Ali,

postoji jedna bitna razlika to je da su Izrael i Indija demokratski politicki

sistemi u kojima pravosudje moze da obezbedi neku zastitu manjinskih

prava, sto neije postajalo u primeru Miloseviceve vladavine u Srbiji i na

Kosovu.

Sve do 1989 do kraja 1997 albanskko stanovnistvo je, predvodjeno LDK

bilo angazovano u pasivnom otporu, uz gradnju ”paralelnih insitucija”

77

Republike Kosovo, od kraja februara 1998, kada je UCK proklamovala

oruzanu borbu za nezavisnost i otpocela intezivne napade na srpsku

policiju, raspada se do tada uspostvaljen status quo. Interesantno je da je

NATO u osnovi tolerisao obnavljanje ofanzivnih akcija srpske policije i VJ

tokom jula i avgusta 1998 u kojima je nekoliko stotina hiljada Albanaca bilo

raseljenio a stotine i ubijene,. To je umalo za posledicu snaznije utemeljenje

UCK medju albanskim stanovnistvom, a i snazenje medjunarodnih simpatija

za UCK.

NATO-ova dilema je bila da je po medjunarodnom pravu Kosovo posve

jasno deo Srbije i po tome i SRJ. Kako je npormenljivvost granica silom

konceptualni oslonac posthelsinske evropske bezbednosti i americke

politike u Bosni i Makedoniji, nije bilo politicki prihvatljivo da se

Kosovskim Albancima prizna pravo na samoopredljenje koje je inace bilo

osporeno Srbima u Bosni ili Hrvatima u Hercegovini. Dalje, jako je tesko da

se zamisli kako ce Makedonija da prezivi ako Kosovo obezbedi nezavisnost.

(Hayden. 1998)

Hayden, Robert M. (1998) ”The State as Legal Fiction: The American

Proposals for the Constitutional and Political Status of Kosovo”. East

European Constitutional Review. Budapest. (7) 3. December.

14.

(AMERICKI – HILL PLAN)

Americki plan je bio da Kosovo opet postane ”autoonomija”, sto je zapravo

bilo negiranje nezavisnost. To je prihvaceno i u NATO-u. Veton Suroi je

objavi taj plan, u Kohi Ditore, 17 septembra 1998 i novu verziju 7 oktobra

1998 godine. Americka strana nije negirala autenticnost tih dokumenata.

Kao osnovni autor ovih dokumenata slovi James O’ Brien, pravnik iz State

Departement-, koji je takodje uradio prvi nacrt ustava za Hrvatsko –

Muslimansku ”Federaciju Bosna i Hercegovina”, sada jednog od dva entiteta

unutar Bosne i Hercegovine, kao i Dejtonskog ustava za Bosnu i

78

Hercegovinu. O’ Brien je, zajedno s ambasadorom Hill-om posetio Kosovo,

oktobra 1998. godine.

Jedno od spornih pitanja ovog predlloga je pitanje kontrole granice. Po

drugoj verziji papira VJ je odgovorna za kontrolu granice, ali ona nema

pravo slobodnog kretanja i da slobodno hapsi one koji povrede granivu. Oni

to moraju da urade uz saglasnost Kosovske granicne plicije, koju bi trebalo

upostaviti po ovom predlogu. U ovoj pliciji bi trebalo da bude oko 90%

etnickih Albanaca, jer to odgovara sturkturi stanovnistva. Uz to, ona bi bila

uspostavljena od strane vlasti Kosova, a ne federativne vlasti. Zapravo, na

papiru i u teoriji, VJ bi trebalo da stiti granice. Ali, ona ce biti kontrolisana

od ljudi koji neprihvataju njihovu vrednost, za koje se moze ocekivati i da

onemogucavaju pokrete VJ i tako je onemuguci za odbranu.

U iskljucivoj je nadleznosti opstinskih policijskih snaga da patroliraju na

teritoriji Kosova i da istrazuju zlocine.

Zapravo, ovaj plan pojacava iluziju da je Kosovo i dalje unutar SRJ ali se

neomogucuje republickim i saveznim vlastima da vrse vlast na Kosovu.

Medjutim, istovremeno se predstavnici Kosova ukljucuju u federativnu i

republicku zakonodavnu vlast. Medjutim, u izmenama pocetkom novembra

predvidja se da ovo predstavnistvo bude samo u federalnim telima

(zakonodavnim i pravosudnim).

Po ovom predlogu SRJ bi bila drzava koja bi umnogome licila na Kipar, s

tim sto bi Kosovo imalo ulogu Turske Republike Kipra, za koju se osporava

da je nezavisna, ali to ona de facto jeste.

Medjutim, dosadasnje iskustvo sa slicnim resenjem u Bosni govori da to nije

stvorilo drzavu koja moze da funkcionise. A medjunarodna zajednica

nastavlja da upravlja Bosnom samo tako sto, jednostavno, ignorise rezultate

izbora.

Pravna fikcija se cesto pojavljuje kao korisna da bi se pokazalo kako Bosna i

dalje postoji kao drzava a da Kosovo ne moze biti nezavisno, ali i da se

prikrije da, ukoliko granica zaista ne moze biti promenjena, stanovnistvo

koje odbija svoje ukljucenje u datu drzavu, moze biti nasilno iseljeno (na

primer, Srbi iz Hrvatske) ili da bi se njima vlada na silu (primeri, Kosovo,

Kasmir, Zapadna Obala). (Hayden. 1998)

79

Hayden, Robert M. (1998) ”The State as Legal Fiction: The American

Proposals for the Constitutional and Political Status of Kosovo”. East

European Constitutional Review. Budapest. (7) 3. December.

15.

(NATO NAPADI)

NATO zvanicnici, zapadne diplomate i novinari su uobicajili da koriste

termin ”vazdusni napad” (”air strikes”) umeto ”napad” (”attacks”) ovaj

eufemizan izrazava i neku vrestu proble,mma s realnoscu u kojoj su

preduzeti agresivni vojni napadi NATO-a. (Hayden. 1999:91)

- Hayden, Robert M. (1999) ”Humanitarian Hypocrisy”.Pp. 91 – 96. In

Eastern Europe After Kosovo. East European Constitutional Review.

Budapest. (8) 3, Summer.

16.

(NATO NAPADI OPRAVDANJE)

Resenje je nadjeno u formuli ”humanitarna intervencija” na Kosovu, koja je

po nekim autorima, na prier Hayedn, bila ocegledno krsenje medjunarodnog

prava i Povelje UN od strane NATO zemalja. Bilo je to, posle Drugog

svetskog rata, prvo masovno bombardovanje u Evropi, koje je imalo za cilj i

mnoge civilne ciljeve. Predstavljalo je to i transformaciju samog NATO-a iz

odbrambenog u napadacki savez. (Hayden. 1999: 95,96)

- Hayden, Robert M. (1999) ”Humanitarian Hypocrisy”.Pp. 91 – 96. In

Eastern Europe After Kosovo. East European Constitutional Review.

Budapest. (8) 3, Summer.

17.

(OPSTE STANJE POSLE USPOSTVALJANJ UNMIK)

80

Po uspostavljanju medjunarodnog protektorata nad Kosovom, izgleda da

medjunarodna zajednica nema jasnu ideju svojim ciljevima u toj pokrajini, a

jos manje o sredstvima koje bi trebalo primeniti da bise oni dostigli.

Ako je neposredni cilj bio da se vrate albanske izbeglice (oko 900,000), da

se izbegne obnova sukoba sa Srbijom i predupredi destabilzacija susednih

zemlja, moglo bi se reci da je rezultat umnogome pozitivan. Ali, ako su

ciljevi bili dugorocniji, na primer, uspostavljanje klime unutrasnje

sigurnosti, bezbednosti, vladavine prava i postovanja manjina, rezultati nisu

pozitvni. Tako, na primer, nije sprecen revans nad Srbima niti ekonomska

vladavina mafije.

Kosovo ima tri epicentra sukoba, koji ugrozavaju nestabilni mir i sporu

institucionalnu izgradnju:

- prvo, zadrzavanje oruzja i aktivnosti naoruzanih grupa, koje se sire i

preko granica Kosova, na centralnu Srbiju – Presevska dolina;

- drugo, napetosti izmedju albanskog i srpskog stanovnista u Mitrovici;

- trece, susedna Crna Gora koja je oscilirala izmedju secesije i mogucnosti

oruzanog udara Miloseviceve armije, sto bi imalo neposredne posledice i

an Kosovo (Rupnik. 2000: 48)

- Rupnik, Jacques. (2000) ”Kosovo: Dilemmas of the Protectorate”. East

European Constitutional Review. Budapest. (9) ½, Winter/Spring. Pp. 48

– 50.

18.

Januar 1999 godine je, na Kosovu, obeležen obnovom oružanih sukoba i

terorističkih akata a i odsustvom političke volje da se pronadje političko

rešenje. Posle dogadjaja u selu Račak, zaoštravanja odnosa vlasti SR

Jugoslavije i OEBS-ove vrifikatorska misije, uspeha medjunarodnih

pregovarača u razmeni zarobljenih vojnika VJ i uhapšenih pripadnika OVK,

pojačani su i napori medjunarodne zajednice da se strane u sukobu privole

na otpočinjanje neposrednog dijaloga. To otvara i pitanje okvira (modela) za

političko rešenje statusa Kosova kao i drugih aspekata kosovske krize. S

toga je i razumljivo da su učestale i think – tank konferencije na kojima se

raspravlja o tome kako će se razvijati situacija na Kosovu i da li će biti

potrebna vojna akcija NATO snaga. Zatim, koje su regionalne konsekvence

81

krize i koje bi akcije trebalo da preduzme medjunarodna zajednica da bi se

došlo do kompromisnog rešenja.

Jedna od uspešnijih konferencija o najnovijem razvoju u regionu

Kosova: Strategije i opcije miroljubivog rešenja (Recent

Developments in the Kosovo Region: Strategies and Options for a

Peaceful Solution) održana je, u Atini, 22 januara 1999 godine23.

Jedno od pitanja koje je dominiralo je da li je

neophodna vojna aktivnost NATO-a na Kosovu i koji

bi bili njeni ciljevi.

Opšti okvir za odgovor na ovo pitanje označio je

Carl Bildt koji je ocenio da su vlasti SRJ

“ozbiljno isprovocirale medjunarodnu zajednicu” i

da je neophodno da se, unutar medjunarodne

zajednice, postigne saglasnost o neophodnosti

potpunog poštovanja odluka Saveta bezbednosti UN o

Kosovu. Na medjunarodnoj zajednici je deo

odgovornosti za stradanja u Bosni i zato ona ne sme

da dozvoli da se ponovi tada ispoljeno nejedinstvo

i oklevanje. Na Kosovu mora da se deluje odlučno i

bez čekanja. Ukoliko to podrazumeva i vojnu

aktivnost bolje je da one budu preduzete na vreme,

23 Organizator Konferencije je bio ELIAMETI (Helenska fondacija za evropsku i medjunarodnu politiku), uz podršku Instituta za mir SAD

(USIP) iz Vašingtona, Instituta za bezbednosne studije Zapadno Evropske

Unije (WEU) iz Pariza, NATO Biro za informacije i štampu kao i

Ministarstva kulture Grčke.

U radu Konferencije su učestvovali eksperti i diplomate iz Evrope i

SAD, medju kojima i Dr Franz – Lothar Altmann, zamenik direktora

Instituta za ju`nu Evropu iz Minhena; Carl Bilt, bivši Premijer i vodja

opozicije u [vedskoj; Dr Fraser Cameron, spoljnopolitički savetnik

DG1A, Evropske komisije; Mihai Carp, pripadnik bosanskohercovačkih Task

Force, Odeljenje za političke poslove NATO-a; profesor Thanos Veremis

predsednik ELIAMETI, dr Sophia Clement, saradnik WEU-ISS iz Pariza, dr Stepen Larrabee, saradnik RAND Corporacije, Vašington; Prof. Theodore

Couloumbis, Gweneralni drirektior ELIAMETI; Harriet Hentges Izvršni

potpresednik Instituta za mir SAD; dr Dušan Janjić, direktor Foruma za

etničke odnose iz Beograda; Maqo Lakori, dr`avni sekretar za Evropske

integracije iz Albanije, Boris Trajkovski, zamenik ministra za spoljne

poslove iz Makedonije, dr Nebojiša Vučinić, propfeor medjunarodnog

prava iz Podgorice, Crna Gora; Theodoros Pangalos, Ministar spoljnih

poslova Grčke; Veton Suroi, galavni urednik KOHA Ditore iz Prištine.

82

a radi sprečavanja širenja ratnog požara i

primoravanja S. Miloševića i albanskih vodja na

pregovore i na pronalaženje političkog rešenja.

NATO vazdušni napadi nisu rešenje za Kosovo, te je isključeno i učešće

Grčke u ovim akcijama. To se ne odnosi na logističku podršku (korišćenje

baza i luka ako to bude neophodno) snagama NATO-a. Vojna akcija NATO

na Kosovu bi imala razarajuće efekte po čitav Balkan. Zahtevi

medjunarodne zajednice oko Kosova mogu biti neposredno upućeni ali

nemogu biti ultimativni. Nije moguće da se vojske Italije, Austrije ili Grčke

nadju u regionu Kosova. Zato se Evropa i protivi eventualnoj vojnoj akciji

NATO - a za ostvarivanje ultimatuma, istakao je ministar spoljnih poslova

Grčke Pangalos.

Dr Altman je istakao da je stav vlade Nemačke da vojna operacija nije, za

sada, izgledna i da će se Nemačka angažovati kroz regionalni pristup, a ne i

direktno. Osnovno pitanje je kako da se nadje prostor za razgovore, odnosno

da se sukobljene strane dovedu za sto. Po mišljenju Altmana rešenje postoji

ali nema prvog koraka. S toga ukoliko Slobodan Milošević odbije da sedne

za pregovarčki sto trebalo bi ga na to prinuditi vojnim pritiskom. U tom

slučaju vazdušni udari su nužni ali ne i dovoljni te su potrebne i trupe na

terenu.

Ocenjujući da su na Kosovu obe strane narušile prekid sukoba uspostavljen

na osnovu dogovora Milošević – Holdbruk i da u tome postoji posebna

odgvornost vlasti SRJ, Janjić je istakao da će u zaoštravanju sukoba sve do

vojne intervencije NATO-a Milošević nalaziti svoj politički izgovor za

kasnije popuštanje odnosno za pripremu javnosti Srbije za propast njegove

politike na Kosovu.

Kao prvi korak nameće se prekid oružanih sukobljavanja. To podrzumava i

vojni pritisak medjunarodne zajednice i njeno kasnije učešće u razdvajanju i

razoružavanju zaraćenih strana što bio se moglo učiniti kroz Mešovite vojno

– političke komitete.

Mihai Carpi je istakao da će NATO i dalje nastojati da ima centralnu ulogu u

stvaranju okolnosti koje će voditi ka političkom rešenju. Zapravo, NATO će

dejstvovati ili s ciljem prekida rata ili ostvarivanja političkog rešenja (kao i

u BiH). Ali, izvesno je da će na Kosovu dejstvovati brže negu u Bosni.

83

NATO je razradio različite opcije medju kojima i opciju kombinovanih

napada iz vazdua i sa mora. Osnovni cilj NATO akcije je pritsak na obe

strane da sednu za pregovarčki sto. Mada je izvesno da napadi NATO snaga

ne mogu bite efikasne u primeni protiv OVK.

Pitanje okvira i modela za političkog rešenja

kosovske krize zaslužuje posebnu pažnju.

Preovladjujuća ocena je da sada niko nema rešenje koje bi bilo prihvatljivo

za obe strane. Jedina mogućnost je da se pronadje privremeno rešenja. V.

Suroi je posebno istakao da se mora uvažiti da se u slučaju Kosova traži

rešenje izmedju dva suprotstavljena društva.

U odgvoru na ovo pitanje ministar Pangalos je

ocenio da su vlasti Srbije i SRJ kao i Slobodan

Miloševića načinili “istorijski propust”: nisu

našli put za uspostvaljanje mira i za poštovanje

ljudskih prava na Kosovu. To je dovelo do teškog

medjunaradng problema kojim mora da se bavi

medjunarodna zajednica. Obaveza je Beograd da

uvažava OEBS-ove verifikatora jer je njihovo

prisustvo su u interesu obe strane. Takodje je

neophodno da se kazne svi koji su odgvorni za

zločin u selu Račak. Ali, s obzirom da je teško da

se zločini na Kosovu podvedu pod medjunarodni sud u

Hagu, Grčka predlaže osnivanje ad hoc suda za

Kosovo.

Inače i pored odgovornosti za stanje na Kosovu i

regionu trebalo bi Slobodanu Miloševiću pružiti još

jednu šansu da u pregovorima s albanskim vodjama

pronadje političko rešenje, istakao je Pangalos.

Alexis Haradides je pojasnio da je reč o pružanju

poslednje šanse Beogradu da nadje mirno rešenje.

Pangalos je napomenu da je za pronalaženje

političkog rešenja potrebno i da kosovski Albanci

postignu jedinstvo o pregovaračkom timu i

platformi. Medjutim, iz ove platforme mora da bude

iskuljučena opciju nezavisnosti Kosova. Stav je

84

Grčke da Kosovo neće nikada imati nezavisnost.

Ukoliko bi se ipak podržala nezavisnost Kosova time

bi se započeo proces izmena granica na Balkanu. To

bi proizvelo 30 – 40 godina ratovanja. Granice na

Balkanu moraju biti svete i nepormenljive. Uz to,

granica izmedju Kosova i Alabnije mora biti

garantovana i kontrolisana od strane medjunarodnih

sila.

Grčka je usvojila svoj Programa akcija za stabilnost, na osnovu kojega je

želela da pomogne u rešavanju krize. Sa Programom je upoznala S.

Miloševića koji je prihvatio poziv za saradnju, vladu u Tirani (F. Nano je

želeo da saradjuje ali je došlo do smene na mestu premijera Albanije) i

Kosovske Albance koji nisu pokazali spremnost za saradnju. Osnovne

namera ovoga Programa je da se u potpunosti realizuje dogovor Milošević -

Holbruk.

Thanos Veremis je, sa svoje strane, ukazao da je ELIAMETI u svom

predlogu akcija pošao od toga da i dalje važi dogovor Milošević Holdbruk, a

da problem otežava i vojno delovanje OVK. Uočljive su velike ambicije sa

obe strane. Zato ne bi bilo dobro da se podrži samo jedna od strane. Postoje

tri moguće opcije političkog rešenja: autonomija kako je ugradjena u

dokumentima ambasador Hila, treća republika bez prva na otcepljnje i

referendum oko razgraničenja.

Posredovanje poput Holdbrukovog i Hillovog vode do dogovora koji

nemoraju da vode i završnom političkom rešenju zato je potrebno i

uključivanje odgovarajućih posredničkih organizacija. Do sada su se kao

glavni igrači predstavili SAD (u ulozi pregovarača), NATO (u ulozi

prinudjivača) i OEBS (u ulozi onoga koji olakšava pronalaženje rešenja).

Zapostavljena je uloga evropske diplomatije koja je do sada predstavljena

kroz ulogu Francuske, Nemačke, Velike Britanije i Italije u Kontakt grupi.

Korisno je da budu uključene i zemlje jugoistočne Evrope. No, za to je

potrebno da evropske zemlje odmah uspostave koordinaciju svoga

delovanja. Potrebna je koordinacija i u prevladavanju nesporazuma

evropskih saveznika i SAD oko korisnosti vazdušnih napada. U tom cilju

Atina se nudi da organizuje sastanak Kontak grupe kao i jedan sastanak

ministara spoljnih poslova iz jugoistočne Evrope. Od vitalne je važnosti da

se premosti razlika i u odnosu na pogled Rusije na kosovsku krizu.

85

ELIAMET - ov predlog za prevladavanje krize na Kosovu naglasak stavlja

na akciju medjunarodne zajednice. U tom cilju je potrebno da se uvaže

predlozi ambasadora Hill – a, ali oni nisu dovoljni s obzirom da ne

uvažavaju regionalnu dimenziju problema. Baveći se interesima kosovskih

Albanaca i Srba zapostavljeni su interesi susednih zemalja, to bi moglo da

bude otvaranje “Pandorine kutije” zahteva različitih etničkih grupa u regionu

za samoopredljenje. Kao bolje rešenje ELIAMETI predlaže Kofos –

Veremis plan koji može da da početni impuls političkom rešenju vodeći

računa i o eventualnoj nezavisnsosti. Ovaj model primenjuje “stepen po

stepen, pobeda za pobedeom” pristup u pregovaračkom procesu koji može,

ako treba, da podrži i eventualni “plišani razvod”.

Potreban je i odgovarajući balans izmedju “batine” i “šargarepe”, kao i da se

usvoje odgovarajuće mere pritiska i na OVK. Izuzetno je važno i da se SR

Jugoslaviji stavi u izgled pristup jugoistočnoevropskoj saradnji i kooperaciji

kao i sveukupnim evropskim integracijama.

Harriet Hentges smatra da je potrebno rešiti problem “uslovljenih garancija”,

a to je moguće samo medjunarodnim portektoratom koji bi bio vremenski

ograničen a s osnovnim ciljem uspostavljanja autonomije Kosova.

Polazeći od ocene da je izuzetno važno šta će biti na stolu, a da se o tome

mnogo ne raspravlja, Altman je predstavio osnovne elemnte “Privremenog

političkog okvira za Kosovski konflikt” koji je, januara 1999 godine, dovršio

Centar za primenjena politička istraživanja Naučne fondacije Bertelsman.

Predlog Bertelsman fondacije ukazuje na značaj uključenosti medjunarodne

zajednice u rešavanje krize Kosova. Ovo uključivanje se dogodilo kroz tzv.

Progresivnu internacionalizaciju. Predlaže se osnivanje Trilaterlane

posredničke komisije (TMC), a činili bi he predstavnici kosovskih Albanaca,

vlasti Srbije i Jugoslavije i Kontakt grupa, čiji je zadatak da olakša saradnju

strana u donošenju odluka.

Uspostavila bi se i Privremena skupština Kosova koja bi imala zakonodavnu

vlast u pitanjima koja neugrožavaju teritorijalni integritet SRJ. Skupština bi

bila dvodomna. Domovi bi bili sastavljeni po princupu državljanstva

(gradjanstva) i etničke pripadnosti. Uspostavila bi se i Privremena vlada.

Zadatak svih ovih tela je da olakšaju postizanje trajnijeg rešenja. To bi se

rešenje moralo postići u periodu od pet godina. Primenu dogovorenog

86

rešanja nadgledala bi Kontakt grupe, čime se rešava i pitanje učešća Rusije,

koje Altman ocenjuje kao neophodno.

Predstavljajući model “specijalnog statusa” koji sugeriše Forum za etničke

odnose, Janjić je istakao da s obzirom da strane u sukobu imaju krajnje

suprotstavljene stavove i da je očiglednmo odsustvo volje da se nadje

kompromisno rešenja, a da sukob preti regionalnoj stabilnosti neophodna je

da one budu prinudjene na direktne pregovore, što se može postići

Medjunarodnom konferencijom.

Medjunarodna konferencija bi trebalo da formuliše opšti politički okvir za

privremeno rešenje i da započne proces stabilazcije regiona.

Privremeno rešenje je moguće unutar koncepta “specijalnog statusa”. Osnovi

elmenti ovog koncepta su: 1) aktivna medijacija i garancije (kroz Komitet za

primenu specijalnu statusa u kome bi bili predstavnici država Konatakt

grupe i vodja privremene misije OEBS-a za Kosovo) medjunarodne

zajednice; 2) primena pristupa “korak po korak” kako bi se došlo do visokog

stepena autoniomije Regiona Kosova u federalizovanoj Srbiji i

konfederalizovanoj Jugoslaviji; 3) vremensko ograničenje specijalnog

statusa na pet do deset godina, a potom sistemom uzastopnih refernduma

reazrešiti ostala otvorena pitanje statusa Kosova i teritorijalno - političkog

aranžmana za Kosovo i Srbiju; 4) stabilazcija i uspostavljanje saradnje u

podergionu Centralnog Balkana (Albanija, Crna Gora, Makedonija, Srbija i

Kosovo).

Za sve predstavljena programe zajedničko je sledeće: 1) zagovaraju političko

rešenje za kosovsku krizu; 2) računaju na učešće medjunarodne zajednice u

stvaranju uslova za pregovaranje ali i u porocesu primene postignutog

dogovora; 3) predlažu privremeno rešenje bez prejudiciranja ijedne opcije

kao i mogućih dugorčnih rešenja; 4) kao pruivremeno rešenje za status

Kosova predlaže se visok stepen autonomije unutar sadašnjeg teritorijalnog

okvira; 5) ukazuju na zančaj uključivanja u okvir rešavanaj pitanaj Kosova i

regionalnog okvira kao i uvažavanje interesa susednih država.

Službeni pristupi bi trebalo da budu potpomgnuti “track – two”

diplomatijom, odnosno konstruktivnim uključivanjem nevladinih

organizacija pre svega u predpregovaračkom stadijumu, ali i kada oficijalni

razgovori budu zapadali u krizu. Zato je sugerisano da se formira

87

medjunarodni tim koji bi činile organizacije pre svega nevladine koje su do

sada sačinile predloge koji idu ka privremenom rešenju visoke autonomije.

Ove organizacije bi trebalo da pokušaju da dodju do rešenja koje bi se kao

predlog našlo na pregovaračkom stolu. Zapravo, predlaže se da se uzimajući

u obzir ovaj predlog, Hilove planove i slične predloga sačine novi predlozi

koji bi trebalo da omekšaju pristupe obe strane.

Uloga Slobodana Miloševića je takodje otvoreno pitanje.

Po mišljenju Altmana,Slobodan Milošević je strana za razgovore i za

postizanje dogovora o rešenju ali on nije partner za rešavanje problema.

U pogledju daljeg odnosa prema S. Miloševiću ukazuje se na potrebu i

mogućnost da on bude “upotrebljavan” ali i da on treba, postepeno, da bude

elemenisan iz političkog života Srbije i medjunarodne komunikacije. Pri

tome bi od koristi mogao da bude postupak koji je primenjen i u slučaju

Pinočea.

Pažnju zaslužuje i odredjenje ciljeve strategije SAD u regionu.

Ove ciljeve je objasnio S. Larrabee ukazujući na sledeće tačke: 1) političko

rešenje za Kosovo u čemu je vojni pritisak instrument kojim će se strane

prinuditi da sednu za pregovarački sto; 2) dugoročni cilj je demokratizacija

Srbije i njen povratak i poptuna integracija u medjunarodnu zajednicu; 3)

podrška demokratizaciji i produbljavanju reformi u Crnoj Gori; 4)

ostvarivanje stabilnosti Makedonije i Albanije, i 5) stvaranje regionalne

integracije i uključenje u ekonomske integracije. Da bi se ove strategija

ostvarila potrebna je potpuna saradnja SAD i njenih evropskih saveznika.

19.

POST - PARISKA DRAMA

Pariski nastavak i "zamrzavanje" (14 - 20 mart 1999 godine) pregovoranja

izmedju srpske i albanske strane o statusu Kosova donele je sledeće

rezultate:

- započet je proces političkog pregovaranja i dogovaranja kraja

sukobljavanja;

88

- javno mnjenje je priviknuto i na političko pregovranje strana u sukobu;

-postignuta je načelna saglsnost da je rešenja privremeno i da se nalazi u

nekom od obika visoke autonomije;

- ostvareno je aktivno i javno uključivanje medjunarodne zajednice kao

posrednika i garanta mirovnog procesa;

- definisan je problem (politički ciljevi, obim i okvir) vojno - civlnog

prisustvo medjunarodne zajednice na Kosovu;

- na dnevni red je stavljeno, iako je za sada ne odgovoreno, pitanje

prisustva NATO snaga na Koosvu i širenja njihovog uticaja i na ostale

delove Srbije;

- albanska strana je stavila predpotpis na dokument koji je usaglasila sa

predstavnicima medjunarodne zajednice (Amabasadori Hil i Petrič). To za

posledicu ima da je, odsada, albanska strana u režimu saradnje sa

medjunarodnom zajednicom u implementaciji rešenja. Ta saradnja se odnosi

i na period eventualne vojne konfrontacije. Zapravo, za medjunardnu

zajednicu posebno za US, NATO i EU otvorena je nova mogućnost za

pojačane pritiske na režim u Beogradu. Reč je o podršci vladi Kosova kao

vladi nezavisnog entiteta, a u slučaju širih oružanih sukoba i o priznavanje

OVK za oslobodilački pokreta s kojim bi se i operativno vojno - politički

saradjivalo;

- srpska delagacija je, "podpisujući" sopstveni dokument, napravila korak

unazad u odnosu na prethodnu fazu pregovaranja u Rambujeu i našla se u

značajnom zadocnjenju u odnosu na albansku stranu po pitanjima saradnje

sa medjunarodnom zajednicom u porcesu implementacije.

Ovakav rezultat je bio relativno predvidljiv:

Prvo, metod indirektnih pregovara je iscrpeo svoje mogućnosti. Njime se ne

može doći do rešenja za duboke konflikte kakav je srpsko - albanski

povodom statusa Albanaca i statusa Kosova.

Promena metodologije pregovaranja je nužna. Najproduktivnije bi bilo da se

po okončanja ove faze, u osloncu na njena dostignuća, predje na dirketne

pregovore uz posrednike (u kombinaciji medjunarodnih, multirateralnih

konferencija i bilatarealnih susreta) uz uključivanja i regionalne

komponetene (u smislu aktivne uloge zemalja regiona (Albanija,

Makedonija i Crna Gora);

Drugo, zbog nefleksibilnosti srpske strane, koja je posledica odsustva jasne

strategije i nepostojanja unutardruštvenog konzensusa oko same vlasti kao i

oko rešenja pitanja Kosova. To se videlo i po sastavu delegacija: dok je

89

albanska delegacija predstavljala sve segmenete albanskog društva, dotle je

srpska predstavljala samo dve stranke: SPS i JUL;

Treće, ne insistiranje medjunardne zajednice da se i S. Milošević, kao i

predstavnici Crne Gore uključe u pregovore.

Neke od posledica ovakvog stanja su:

- ^in potpisivanja "sopstvenog dokumenat" od strane srpske delagacije imao

je delimično medjunarodnu, a više unutrašnje političku funkciju. Na

medjunarodnom planu ovaj čin bi trebalo da zaoštri pitanje moguće

konfrontacije SRJ i NATO i istovremeno da izdejstvuje uključivanje

Slobodana Miloševića kao "partnera" ili čak garanta procesa implementacije

rešenja. Na unutrašnjepolitičkom planu se ovaj čin koristi za nastavak

proratne mobilazacije (brojni mitinzi podrške, oficajlni mediji, izjave

vladajućih stranaka i organa vlasti itd). Istovremeno, ovim činom je

zaustavljen i porast rejtinga Milana Milutinovića, Predsednika Srbije. Inače,

uobičajeno je za Miloševića da nastoji da spreči da ijedan političar postigne

značajniji uticaj u javnom mnjenju, braneći sopstvenu vodeću poziciju.

Medjutim, ukoliko se nastavi derogiranje ugleda i uticaja Predsednika Srbije,

što je izvesno, to bi moglo da ima negativnu posledicu za novo nastupajuća

sukobljavanja u samoj Srbiji. Zapravo, po Ustavu Srbije, Predsednik je

značajna institucija koja može da upravlja sukobima i krizom (pre svega

parlamenta i vlade). Nestajanjem ove institucija jedan deo uticaja na ove

krize bi i direktno prešao u Miloševićeve ruke. Ali, znatan deo ovog uticaja

bi ostao izvan bilo kakve kontrole. Uz to, otvoriće se i nadmetanja za tu

funkciju izmedju sadašnjih partnera u vlasti: SPS, JUL, SRS i SPO;

- Pojačane tenzije na Kosovu i oko Kosova koje se ogledaju u sledećem:

a) na samom Kosovu VJ (pretpostavlja se da opriše oko 17,000 vojnika, da

im se, u slučaju širenja sukoba, može priključiti i novih 10,000 vojnika) i

policijske snage (oko 10,000 ljudi) vode ofanzivu u predelu Kosovske

Mitrovice i Podujeva. Ove ofanziva će se najverovatnije, u narednim

danima prenti u sam pojas jugoslovensko - makedonske granice;

b) OVK pored neposrednih vojnih i terorističkih akcija priprema albansko

stanovništvo za "konačni obarčun" koji bi usledio posle eventaualnih

NATO vazdušnih udara.

Dakle, obe strane kao i sile NATO - a, podstiču atmosferu prelaska na vojna

sredstva.

90

Ovakvoj atmosferi pomaže i novo zaoštravanje odnosa na relaciji Beograd -

Podgorica. Ovoga puta se u prvi plan napada na vlast u Podgorici nalaze vrh

VJ, ministar vojske i savezni premijer. Dakle, savezne institucije. Ova

konfrontacija preti da izazove i kontramere vlasti Crne Gore, kao što su

obustava saradanje sa VJ u oblasti regrutacije, logističke podrške, čak i

policijsko blokiranje i kontrola pojedinih vojnih aktivnosti i objekata itd.

U samoj Srbiji, pogotovu na njenom jugu, uz Kosovo, jača protest protiv

ratne mobilizacije. I opšte je evidentna nespremnost javnog mnjenja Srbije

za dugoročnije ratovanje. Uz to, moguće je da novonastala situacija dovede i

do novog pregupisavanja na političkoj sceni Srbije. Pored stranaka Saveza

za promene koje su se, uz druge manjinske i manje srpske opozicione

stranke izjasnile prtiv ratnog rešavanaj Kosovskog pitanja, ovoj poziciji se

bliže i SPO, posebno na lokalnom nivou, i ND. Ukoliko Milošević nastavi u

pravcu vojnog konfrontiranja sa NATO to bi mogao za njega da bude novi

ozbiljni politički problem. Medjutim, time mu se priprema i "odstupnica",

zapravo moguća podrška za "mirovnu politiku".

Izvesno je da će period kraja marta i prve polovine aprila 1999 godine

predstavljati period nove kulminacije drame u Srbiji i SR Jugoslaviji. Pre

svega pojačani medjunarodni (politički, diplomatskih, vojnih i medijskih

pritisaka na Srbiju) uz širenje psihoze rata i neizvesnosti.

Verovatni scenariji za ovaj period je da će VJ i Milošević nastaviti

zaoštravanje svo do neposrednog sudara s NATO, a s ciljem da se što više

pojačaju pozicije VJ na terenu a da se za samog Miloševića izdejstvuje

barem uloga "partnera". S tog bi trebalo i očekivati njegovo neposrednije i

aktivno uključivanje u "pregovaranje" sa NATO i US.

Krajnja vojna konfrontacija VJ i polcijskih snaga Srbije sa NATO nije

iskuljuca ali je malo vreovatna. Pored ostalog i zbog objektivnih teskoca

(problemi zastarelog naoruzanja, nedostatka sredstava, goriva i ljudstva itd).

Vojni analiticari procenjuju da bi VJ mogla da, najduze, ratuje do mesec

dana) u kojima je VJ tako i zbog mogućnosti da se kosovskom krizom

upravlja na duži rok upravo zahvaljujući rezultatima "pariskog nastavka".

20.

91

(PRIVREMENO RESENJE STATUSA KAO DE FACTO

NEZAVISNOSTI, ODLOZENE NEZAVISNSOTI KOSOVA)

Stanje na Kosovu se, danas, meri pre svega po odnosu prema manjinama, a

to pred medjunarodnu zajednicu postavlja niz problema:

Prvo, medjunarodna intervencija je prduzeta u ime etickih ili politickih

principa koji nisu nuzno porfitirali s internevcijom,

Drugo, da li je medjunarodna zajednica spremna da primeni te vrednosti i

principe. Zapravo, koncept ”naoruzanog multietniciteta” (”armed

multiethnicity”) postaje delatan. Medjutim, dodatni problem je sto

multietnicetet niukada nije bio karakteristika Kosova, za razliku od Bosne.

To je stoga sto su Albanci na Kosovu uvek bilöi vecinsko stanovnistvo, a

Srbi i Albanci se nisu medjusobno mesali. Zapravo, protektorat je prinudjen

da stavara miroljubivu i na zakonu zasnovanu okolinu nuznu za

koegzistenciju Albanaca i Srba. Na duzi rok, ekonomska obnova i

eventualna tranzicija ka demokratiji mozeda stvori uslove za autenticni

pluralizam. Dakle, protekotri moraju da kupe vreme, jer ce to u najvboljem

scenariju zahtevati decenije medjunarodnog vojnog prisustva.

Nazalost, pitanje konacnog statusa Kosova ne moze da ceka decenijama. U

stvari, ono je danas na dnevnom redu. Rzolucija SBUN 1244, od juna 1999,

koja potvrdjuje da je Kosovo deo SRJ je u poptunom raskoraku s realnoscu.

De facto, Kosovo je danas slobodnopostojeci (freestanding) entitet. Srbske

vlasti su uklonjenje, DM je oficelna valuta, zastava je albanska. Sve

albanske politcke snage na Kosovu dele tri glavna cilja: prvo, nezavisnost,

drugo, neazvisnost, i trece, nezavisnost.

Medjunarodni protektorat produzava zivot fikciji o Kosovu unutar SRJ i

prikriva stvarnost de facto secesije. Medjunarodni predstavnici nastoje da

uspostvae institucionalni i demokratski okvir za odlaganje pitanja o

krajnjem statusu.

Medjutim, i sama SRJ postaje fikcija, a Srbija se nalazi u procesu iskakanja s

broda (the process og jumping ship).

No, relevantni su i argumenti protiv nezavisnosti. Najpre, destabilazcaija

Regiona, a posebno Makedonije i potencijalno Bugarske i Grcke. Takodje,

92

moguceg odvajanja Republike Srpske od Bosne i Hercegovine. Albanija je

danas porblemaaticna, nedovrsena drzava s malim kapacitetom za ”veliko”

drzavlje. Niko u regionu ne zeli nezavisnsot Kosova. Ali i malo ko je

spreman da ide u rat zbog secesije od Srbije, drzave koju su svi vide kao

glavnu opasnost za regionalnu stabilnost.

Nema resenja koja je moguce na Kosovu, ni za albansko pitanje, cak i kad se

ceo region uzme u obzir.

Izmedju nemoguceg zadatka da se Kosovo drzi unutar SRJ i nemogucnosti

nezavisnosti, u kracem roku, moguce je rzaviti ”razvijajuci protektorat” ???

(”evolving protectorate”), u kome bi medjunarodno prisutvo, umesanost bilo

vremenom postepeno smanjivana na minimum, uz izgradnnju maskimuma

samouprave (koja ce omuguciti vreme za pravodsudni, policijski i

adminsitartvne sisteme i za pribljavanje demokratske legitimacije). To bi

vodilo da de facto nezavisnosti pod tri uslova: medjunarodne garancije

granica svih Kosovu susednih drzava; odustajanje od blo kakvog projekta

Velike Albanije i postovanje manjinskih prava.

To je model koji je Veton Suroi nazvao ”integracija kro sukobe”, a pitanje

je kako da se od evropskog protektorata stigne do evropskih integracija

(Rupnik. 2000: 49,50)

- Rupnik, Jacques. (2000) ”Kosovo: Dilemmas of the Protectorate”. East

European Constitutional Review. Budapest. (9) ½, Winter/Spring. Pp. 48

– 50.

21.

(NATO INTERVENCIJA AMERICKI CILJ)

Pocetkom februara 1999 godine, SAD, preko Drzavnog sekretara Madeleine

Albright, saopstila je da ce ukoliko Srbija ne prihvate sustinsku autonomiju

za albansku vecinu na Kosovu.

S obzirom da je pregovaranje u Rambujeu propalo SAD i NATO su se nasli

pred skoro neresivim zadatkom: Da prinude Srbe da priznaju da se narusi

suvereno prave njihove, medjunarodno priznate drzave, a da se istovremeno

93

ne prizna, ne dovoli nezavisnost Kosova. To je Klintonovu administraciju

stavilo na pogresnu stranu u istoriji (Kenney. 1999)

- Kenney, George. (1999) ”Kosovo’s Slippery Slope”. In These

Times.April 11.

22.

(PROTEKTORAT ILI OKUPACIJA)

Kad se, kao u slucaju Kosova i Bosne, pokaze da sukobljene strane vise

vole da prebace odgvornost za resenj na drugog odnosno Treceg, u ovom

slucaju na NATO intervenciju, NATO prisustvo moze da traje decenijama i

ad se zapravo pretvori u okupaciju. (Kenney. 1999)

- Kenney, George. (1999) ”Kosovo’s Slippery Slope”. In These

Times.April 11.

23.

(NEZAVISNOST KOSOVA)

Kosovsku nezavisnost bi trebalo ponovo vratiti na pregovaracki sto. Ako je

UCK stvarni garant nezavisnosti i ujedinjavanja etnickih veza, onda oni

mogu s poonosom da saradjuju s prisutnim NATO.

U razmenu za odustajanje od Kosova, Srbima bi trebalo ponuditi teritorije

kao sto je istocna Bosna (Republika Srpska) sa jos nesto Kosovskog srebra u

kompenzaciju.

Dakle, kad je NATO jednom na terenu, mogla bi da se organizuje siroka

konferencija koja bi resila pitanje granica. Teritorijalno prekrjanje moze biti

u korist svih, pa i NATO-a, dajuci regionu samoodrzavjuciu stabilnost (self

– sustaining). Pri tome se moze koristi iskustvo Bliskog Istoka. Zapravo,

princip je isti: medijacija u otvorenom okviru (mediation an open - ended i

open – minded), lagano, sporo identifikovanje zajednickih interesa stranaka.

Makedonci i Bosnjaci nece biti srecni sto gube teritoriju u takvom

aranzmanu granica, cak i ako za razmenu dobijaju vecu bezbednost.

94

Dugorocno gledano, bice bolje da se uprilici ovaj ”opasan” presedan nego da

se upadne u neizbezno, vecite, nedefinisane NATO misije. Problem nije s

nacioinalistima vec s vatrenim pobornicima medjunarodnog

intervencionizma. Tako je jedna od karakteristika vaternog antisrbina da

ubija svaku pragmaticnu opciju za mir. (Kenney. 1999)

- Kenney, George. (1999) ”Kosovo’s Slippery Slope”. In These

Times.April 11.

24.

(NATO I ULOGA EVROPE)

NATO novi koncept i njegova intervencija u Jugoslaviji, pa i na Kosovu

koincidira s pitanjem odbrambenih swposbnosti EU odnosno u kranjoj liniji

odnosa EU i WEU. To jest davanje vojne dimenzije EU.

U primeru Kosova poklazalo se nekoliko stavari:

- prvo, EU ( i posle iskustva Bosne) vise voldi da deluje kroz NATO okvir,

- drugo, da proces ”modernizacije” Centralne i Istocne Evrope tece

spontano, ali da ce ”modernizacija” Bosne, Kosova i Srbije zahtevati

utrosak vremena, energije i novca Zapada

- trece, neprecizna definicija NATO oblasti moze da podstakne nastanak

kontraproduktivnih reakcija, posebno prema Rusiji i arpaskom svetu.

Evropski clanovi EU i NATO imaju sada dva pristupa sopljnoj plitici:

zajednicka spoljna i bezbednosna politika oslonjena na zajednickoj

bezbednosti, i zajednicka bezbednost i odbrambena politika unutar

NATO.

To preklapanje novih uloga EU i NATO u oblasti bezbednosti i odbrane

zahteva da se otvori rasprav o dva medjusobno ukrstena politicka toka:

unutar NATO ili pojacanje sradanje, komunikacije izmedju SAD i Saveta

Evrope, ili oboje (Ortega. 1999:1)

95

- Ortega, Martin. (1999) ”Europé’s defence after Kosovo”.

Newsletter.Institute for Security Studies. Western European Union. Paris.

Number 26. June.

25.

(UGVOR 3 JUN - KUMANOVO !!!!!)

Ugovor od 3 juna bio je kompromis koji nije mogao da bude postignut

medju pregovaracima koji su bili u Rambujeu, Martu.

Najpre, ovde su se nasli diorektno, oci u oci srpski rezim i NATO. Albanci

su bili izvan igre. Za razliku od Rambujea.

NATO je odustao do najektremnijih zahteva, ukljucujuci i zhatev koji je u

zadnjim minutima Rambujea bio postavljen – referndum o nezavisnosti.

Srbija se slozila s ”medjunarodnim bezbednosnim prisustvom sa sustinskom

ulogom NATO-a”. Stavljajuci to u okvir Rezolucije 1244

Kad je vec papir potpisan NATO ga protumacio kao vojna okupacija Kosova

pod NATO komandom. Kad su Srbija i Rusija pokusali da insistiraju na

formalnim terminima iz ugovora NATO je opet pribegao bombardovanu i 7

juna su bombardovane rafinerije u Novom Sadu i Pancevu..

NATO je jasno pokazao nespremenost ka koriscenju diplomatskih sredstava

i dao prednost vojnim aktivnostima . (Chomsky. 2000)

Chomsky, Noam. (2000) ”Another Way For Kosovo?”. Le Monde

Diplomatique. Paris. March 14.

26.

(BUDUCNOST KOSOVA – STATUS)

Kosovo ce biti frzava, politicki i ekonomski validna. Ali nisma rekao i

medjunarodno priznata, ali s klasicnim drzavinim funkcijama. Sada je

Kosovo vise anarhija ili haoticna nevaldina oreganizacij. (Suroi. 2000)

96

- Suroi, Veton. (2000) ”Bilding a New Future”. Interview.In IWPR’s

Balkan Crisis Report.No. 127. March 24.

27.

(MEDJUNARODNA KONFERENCIJA O BUDUCEM UPRAVLJANJU S

KOSOVOM)

Potrebno je da medjunarodna zajednica izgrdai neki koncept uprvaljanja

Kosovom. Takodje, potrebno je i da Kosovari izgrade takav koncept. Za to

je potrebno da se organizuje okrugli sto s jasnom idejom oko toga kako ce

se urediti Kosovo. To bi terbalo da se uradi s medjunarodnom zajednicom i

dase iskoristi protektorat za transformaciju drustva. (Suroi. 2000)

- Suroi, Veton. (2000) ”Bilding a New Future”. Interview.In IWPR’s

Balkan Crisis Report.No. 127. March 24.

28.

Uloga Walker, unutar OSCE bila je i da spijunira za potebe NATO-a ali i

uspsotavi veze izmedju UCK i CIA. (Walker. 2000)

- Walker, tom. Laverty, Aidan. ”CIA Aided Kosovo Guerilla Army”. The

Sunday Times. London. March, 12.

29.

(ROMI IZBEGLICE S KOSOVA)

Prema izvestajima UNHCR i OSCE od 21 februara 2000 godine oko 30, 000

Roma je napustilo Kosovo, samo u februaru. S toga se racuna da e moguci

broj Roma koji su napsutili Koosvo oko 100, 000 (Peric. 2000:73)

- Peric, Tatjana. (2000) ”Kosovo Roma today: violance, insecurity,

enclaves and displacement”. Roma Rights. Number1. Pp. 73 – 79.

97

30.

(REZOLUCIJA 1160)

Najava upotrebe ”upotrebe potrebnih sredstva” ?? ukoliko je ”to

neophodno”, bila je javna objave potpore (zapadne) diplomatije vojnim

(NATO) sredstvima (Zucconi. 2000: 57)

- Zucconi, Mario. (2000) ”La crisi del Kosovo e il suo impatto sulle

relazioni internazionali”. Pp. 55 – 64. In Guida ai paesi dell’ Europa

centrale orintale e balcanica. Annuario politico – economico 2000. Ed.

Stefano Bianchini e Marta Dassu. Il Mulino. Bologna.

31.

(KONSEKVENCE NATO BOMBARDOVANJA)

I kao sto je slucaj Golfske krize, 1990 – 91, trebalo da potvrditi jedinstvo

NATO i EU, ali za intervenciju izvan Evrope, sada je to isto jedinstvo

trebalo potvrditi, ali za dejstva u samoj Evropi. (DJ)

Bila je to i provera verdostojnosti NATO-a odnosno porvera njegove

spremnosti i resenosti da odgvori na sve izazove koji mu se postvaljaju

uinutar Evrope. Ova je dimenzija posebno pojacana usled javnih obecanja da

ce NATO podrzati diplomatska nastojanaj EU i SAD. Sto je znacilo da ce

ako ova ne uspeju NATO pribeci i vojnim sredstvima, da bi ojacao

”argumente” Zapadne politike i diplomatije. Tako je intervencija, na kraju

karajeva, potvrdila kridibilnost NATO – a ali i slabost, neuspeh zapadne

diplomatije i politike da problem rese tako da izbegnu sopstvenu vojnu

umesanost. Ili, da ostvare zpadno bezbednosno, pa i vojno prisustvo na

prostoru citave Evrope, bez razranja i ubijanja odnosno politickim,

dipolomatskim i ekonomskim sredstvima. (DJ)

Postavlja se pitanje, posle Kosova, da li upotreba sile postala jedan od

sastavnih elemneta strategije resavanja krize ili jedno novo pravilo u

medjunarodnim odnosima. Za sada jedino sigurno, da je Kosovo otvorilo

jednu novu stranicu u medjunarodnim odnosima (Zucconi. 2000:64).

98

Stranicu koja bi tek trebalo da bude dopisana. A o krajnjem dometu ce se

moci suditi kad knjiga bude dovrsena. Za sada nam ostaje da dajemo

privremene sudove uz utehu da je sve privremeno, pa i NATO.

- Zucconi, Mario. (2000) ”La crisi del Kosovo e il suo impatto sulle

relazioni internazionali”. Pp. 55 – 64. In Guida ai paesi dell’ Europa

centrale orintale e balcanica. Annuario politico – economico 2000. Ed.

Stefano Bianchini e Marta Dassu. Il Mulino. Bologna.

32.

(RUSIJA I KOSOVSKA KRIZA)

U tradicionalnoj predstavi, kako u Rusiji i Srbiji tako i na zpadu: Jelcinjovu

Rusiju i Milosevicevu Srbiju su mnogi videli kao dve ”bratske” zemlje,

bliskko povezane kulturom, religijom i slicnoscu jezika. No, pokazalo se da

ideja ”panslavizma” ne predstavlja snazan cinilac. Kao i da se razlike mnogo

vece nego sto se vidi spolja ili ocima tradicionalista. (DJ)

Mnogo delatnija je bila veza koju su s krizom Jugoslavije, te i s kosovkom

krizom napravili Milosevicevi nacional - socijalisti i ruski nacional –

komunisti Genadija A. Zjuganova i ultrancionlasti Vojsilava Seselja i

Vladimira V. Zirinovskog. Bio je to pokusaj da se na resentimentu za

proslim vremenima ruske imeprije i ”mocnog sovjetskog saveza” postignu

politicki poeni u samoj Rusji ali i u medjunarodnim odnosima.

No, celokupna politicka elita i javnost Rusije imala je sopstveno iskustvo

dugog i slozenog procesa raspada SSSR-a i nastanka novih nacionalnih

drzava. To je iskustvo bilo prisutnije u Jeljcinovoj politici nego

”panslavenstvo”. Odbrana teritorijalnog integriteta Rusije, posebno u slucaju

Cecnije, povezalo se stavovom da je i pitanje Kosova unutrasnje pitanje

Miloseviceve Jugoslavije.

Za Rusiju je predstavljao i svojevrsni izazov, pa i avanturu da u sradnji s

Grupom 8, posle njenog sastanka u Moskvi, 9 marta 1998, kao i ponovnog

uspostavljanja Saveta za saradnju NATO – Rusija, proveri u praksi svoje ”

99

posebne odnose s Beogradom”. A s cilem da se Zapadu ponudi jedna

realisticna inicijativa za politicko resenje krize.

S kolapsom razgovora u Rambujeu Rusija je najvila zaostravanje odnosa s

SAD, a povodom, Kosova, a uz racun da ce to produbiti i nesprazume na

relaciji Washigton – Nemacka, Francuska i Italija. Istovremeno, je sam

Jelcinj naglasavao da Rusija nece odgovoriti silom NATO- u u slucaju

bombardovanja. Kao mere preduzete su povlacanje ambasadora Rusije iz

NATO-a, krsenje embarga na dostavljanje oruzja SRJ (tako je 18 marta sa

aerodruma Baku, glavnog grada Azerbejdzana poslat jedan tovar oruzja i

opreme), a Zirinovski je i u Dumi pozvao dobrovoljce iz Rusije da se

ukljuce u rat na Kosovu. (Guerra. 2000: 88, 89)

Iz Beograda, na javne predloge Seselja, Milosevic pokusava da neposrednije

uvece Rusiju u sukob . Otuda i predlozi za prikljucenje SRJ Savezu Rusije i

Belorusije. (DJ).

Jeljcin je, u mamu mesecu 1999 godine, poslao Cernomidina u Beograd sa

sledece tri tacke:

- prvo, Rusija nece ucestovavti u pregovorima sve dok NATO ne obustavi

bombradovanje

- drugo, potpun povratak srpskih vojnih i policijskih snaga na Kosovo, kao

potvrda jugoslovenskog suvereniteta nad Kosovom

- trece, mirovne oprecaije moraju da se odvijaju pod kontrolom OUN a ne

NATO.

Cernomidin se vratio iz Beogrda posle susreta s Miulosevicem i porukama

NATO-u:

- prvo, potpuni povratak jugoslovenskih trupa na Kosovu,

- drugo, obustava NATO bombardovanja,

- trece, prisustvo NATO.a samo unutar medjunarodnih mirovnih snaga.

(Guerra. 2000: 91)

- Guerra, Adriano. (2000) ”La Russia e la guerra per il Kosovo del 1999”.

Pp. 85 – 91). In Guida ai paesi dell’ Europa centrale orintale e balcanica.

Annuario politico – economico 2000. Ed. Stefano Bianchini e Marta Dassu.

Il Mulino. Bologna.

100

33.

(OBNOVA KOSOVA – MEDJUNARODNA POMOC)

U oblasti organizovanja medjunarodne pomoci u obnovi kosova poistoje

razliciti inastumenti. To su:

- medjunarodna konferencija donatora, koja definise prirotitet u

neophodnoj intervenciji u obnovu, dogovor o obezbedjivanju sredstava i

unutar medjunarodne zajednice podele obaveza. Prva Konferencija

odrzana u Brislu 28 jula 1999 godine je obucala da prikupi 2,08 milijardi

dolara. Druga konferencija (17 novembra 1999) obecala je da prikupi

ukupno 1,05 milijardi dolara za finansiranje rekosntrukcije do kraja 2000

godine. Medjutim, skupljeno je oko 1,1 milijarad dolara i to 970 miliona

za programe rekonstrukcije razvoja kako su ih prihvatili Evropska

komisija i Svetska banka (88% za pomoc bilansu), 47 milona za ”obnovu

mira” (pomoc medijima, izbori itd) i 18 humanitarna pomoc;

- medjunarodne Task Forces (Task Force Kosovo Saveta Evrope, Tafko:

Balkans Task Force Evropske Investicione banke, Kosovo Task Force

UK, Task Force Balcani vlade Italije, Task Force Interregionale Nord –

Est u Triventu);

- ”radne grupe” (Radna grupa II Ekonomske obnove, Razvoja i Saradanje

Oakta za stabilnost Jugoistocne Evrope);

- ”strategije podrske” (Transitional Support Sttrategy, TSS Svetske banke);

- multilaterlna tela, predstavnicke agencije itd (UN UNHCR, UNPA,

UNOPS, UNICEF, UN/PD, WHO, WFP, ILO, FAO, EIB, ERDB, IMF,

WB, FIAS, EC, CE, USAID, OSCE, OECD itd)

- brojne nevladine organizacije;

- bilateralni programi saradnje (s Italijom, Danskom, Norveskom,

Svajcarskom, Japanom, Izraelom, Francuskom, Holandijom, Velikom

Britanijom). (Segre. 2000: 93, 94).

Posebno se efikasnom pokazala inicijativa s mikrokreditima, koja je

zapoceta 1999 godine na inicijativu predstavnika Evropske Komisije i vlade

101

Italije. Takdoje, i incijativa za uiuspostvaljanje banke specijalizovane za

mikro kredite povezane s Medjunardonom Finansijskom saradanjom

(International Financial Corporation) pri Svetskoj banci (WB), Evropske

banke za ekonomski razvoj (BERS) i Evropske investicione banke (BEI).

Ali prakticne korake su preduzeli samo Evropska komisija i vlada Italije

(odvojeno je 1 milion Euro za Missione Arcobaleno. I privatna donacija

Fondacije Muhammad Yunus uspostvaljena u dogvoru s Grameen Bank na

isksutvu Bangladesa sedamdesetih, 5 miliona dolara.

Programi iz ove incijative, uz amle kredite od 500 dolara, pomogli 10, 000

ljudi da obnove posao. (Segre. 2000: 94, 95)

- Segre, Andrea. (2000) ”Programmi e strumenti della comunita

internazionale per la ricostruzione economica del Kosovo: Il Ruolo dei

domatori”. Pp. 93 –98. In Guida ai paesi dell’ Europa centrale orintale e

balcanica. Annuario politico – economico 2000. Ed. Stefano Bianchini e

Marta Dassu. Il Mulino. Bologna.

34.

(UCK)

Nacelnik glavnog staba UCK, u prolece, postaje Agim Ceku, koji je nosilac

osam najvisih hrvatskih vojnih odlikovanja za zasluge u ”domovinskom

ratu”. Postao je i general HV u kojoj je razresen duznosti, na spostveni

zahtev, 28 februara. On je, po saopstenju OVK od pocetka kosovske krize

sradjivao s glavnim stabom OVK i ”dao izuzetan doprinos”.

Srednju skolu je zavrsio u Beogradu, a vojnu akademiju u Zadru. U oktobru

1991. Godine je kao oficir JNA presao u HV, gde je obavljao vise vojnih

druznosti. U cin generala je unapredjen septembra 1995. Gdoine, posle

operacije ”Oluja”. (Blic, Beograd, 5, maj 1999).

Po vestima koje prenosi Washington Post i AFP

pojedini clanovi UCK obucavali su se u kampovima

Osman bin Ladina, a ti centre sus e nalazili u

Avaganistanu i u BiH.

35.

102

(KOSOVSKA MITROVICA)

Mitrovica je talac dva iluzije: albanske, da je Kosovo postalo nezavisna

drzava i, srpske, da je Koosvo i dalje srpska pokrakjina kojom ttrebada

uprvalja Beograd.

Jedan od onih koji je aktivno ucestvoavo u odrzavanju iluzija, narocito

jaajuci albansku bio je Kusner. Njegovo delovanje i reci govore da je on bio

cvrsto ubedjen da je njegov zadatak da pripremo Kosovo da bude nezavisna

drzava.

36.

(PRESEVO)

Stab UCPMB se nalazi u Gnjilanu, na Kosovu, pise Der Spiegle, u decembru

2000. Cilj mu jed da ”oslobodi bracu, da ne zive vise s Srbima.”. U tom delu

Srbije ima oko 70. 000 Albanaca. Cilj je da se ovaj deo otcepi od Srbije i da

se pripoji buducem nezavisnom Kosovu. PPO njima ”Kosovo se proteze sve

do Nisa”. Sami sebe vide kao ”odbrambenu snagu” koja je morala pod

pritiskom srspskog rezima da ode u izbeglistvo u Kosovo.

37.

(VJ I KOSOVSA KRIZA)

Vec u parilu 1996. Gdoine, s pravim ozbbiljnijim signalizama pojacanja

delovanja UCK, pojavljuju se u beogrdaskim i to nezavisnim novinama

(Nasa Borba) tekstovi o tome kako bi VJ reagovala ako bude prinudjena na

vojnu intervenciju. Ovo dejstvo bi se izvodilo na kosovskom vojistu po

moedlu ”sprezena zemlja”.

VJ pokriva Kosovo s jakim snagama (3. Niska armija i operativni deo u

pristinskom korpusu). Ove jedinice bi bile ojacane jedinicama iz

unutrasnjosti Srbije, kao i Crne Gor, cemu bi prethodila mobilizacija i

koncetrisanje snaga na reonima okupljanja.

103

Zbog gustinbe naseljenosti i natalozenosti medjuetnicke mrznje, svaki bi

oblik oruzane borbe na Kosovu morao da izazove nesgladive civilne patnje i

ocajnicke talase izbeglica, a upad srpsko – crnogorski rezervista i

dobrovoljaca bi, kao sto kazuje iskustvo iz 1991 i 1992 bilo tesko zadrzati

pod disciplinovim komandovanjem koje podrazumeva postovanje zakona i

obicaja rata.

Ovaj rat bi i spoljnu intervenciju ucinio lako mogucom. (Jovanovic. 1996: 8)

- Jovanovic, Vladimir. (1996) ”Scenario pakla i sprzene zemlje”. Nasa

Borba. Beograd. April 26.

38.

(1998)

U decembru 1998. godine bilo je jasno da su sve pripreme izvrsene i samo je

bilo pitanje: Da li i se i kako moze spreciti obnavljanje rata na Kosovu?

U februaru 1999. Godine, zapocinju siroke akcije srpskih vojnih, policiskih i

parapolicijsakih snaga, a pod komandom Slobodana Milosevica. Borba

ptoriv naoruzanih jedinica UCK se pretavar i u akciju ”etnickog ciscenja”

albanskog stanovnista s Kosova.

Po nekim interpretacijama, Milosevic je prihvati pregovore u Rambujeu

samo da bi zavarao domacu i medjunarodnu javnost, kupio vreme, da bi

munjevitom akcijom unistio UCK i tako stavi medjunarodnu zajednicu pred

svrsen cin, te da tako ostvari svoje ratne ciljeve i silom nametne svoje

”resenje” kosovske krize. (Minic. 2001:4)

- Minic, Milos. (2001). ”Milosevicev ratni cilj bio je da ocisti Kosovo od

Albanaca i naseli da srpskim izbjeglicama iz ratova u Hrvatskoj i BiH”.

Vijesti. Podgorica. 04. Januar.

39.

(REAKCIJA NA NATO BOMOBARDOVANJE U ZEMLJI)

104

U prvim danima NATO bomobardovanja u Srbiji je doslo do naglog porasta

”novog patriotizma”. Sticao se utisak da se cak i ”nezavisne” licnosti ili

oragnizacije, pre bombardovanjea cak i optuzivane kao prozapadne ili

proamericke (na primer, Soros Fond Jugoslavija) prikljucuju sveopstoj

podrsci iz vrha vlasti orkestrirane i uvodjenjem institucije cenzora

kontrolisane ”osude Zapda”. Tome doprinose i partijske lideri koji (poput

Vuka Obradovica iz Socijaldemokratije ”bodre” VJ recima ”nas vojska ce

hrabro uzvratititi”, a za partije poput Kostunicine DSS to je samo prilika da

potrdi svoj ”nacionalni stav”. Na celu kampanje su SPS, SPO i SRS).

Takdo na primer, Srboraban Brankovic ”nezavisni intelektualac” i istarzivac

javnog mnjenja, saopstava javnosti, preko ”Blica”, da liberalna ideja vise na

zivi an Zapadu. Naime, ”Da je neko pitao sta je potrebno uciniti da se

liberalna javnost ovde okrene protiv Zapada, odgovor bi bio – vojna agresija

na SRJ. Zapad je povukao upravo taj potez…” (Brankovic. 1999:2)

- Brankovic, Srbobran. ”Liberalna ideja vise ne zivi na Zapadu”. Blic.

Beograd. 30 mart.

A ”nezavisni sudija” Slobodan Vucewtic ce, u istom ”Blicu”, aktivirati

satru tezu srpskog nacionalizma protiv americke demokratije i utvdice da je

”SAD – rodonacelnik etnickog ciscenja”. Ponasanje SAD – Klintonovene

administarcije se pored s ponasanjem Hitlara 1941 godine, koji je takodje

ignorisao i srusio Drustvo naroda. Ovaj liberal i demokrata, inace i jedan od

tvoraca Milosevicevog ustava iz 1990 godine, ide i dalje: ”Kreator i vodja

novog svetskog poretka nasilja i diktature vojno-industrijski kompleksa je

SAD. To i nije mnogo neobicno ako se zna da je sam nastanak te drzave, bez

autenticne kulture i civilizacije, bio u znaku etnickog ciscenja autohtonih

Indijanaca. Zato se ta drzava s pravom moze smatrati rodonacelnikkom

etnickog ciscenja u novom veku, koje je nastavljeno uvdodjenjem robovskog

sistema, surovog ugnjetavanja u duskriminacije crnackog stanovnistva. Rec

ije o vlasti koja je sprovela masovni genocid nad Japancima putem

nelegalnih i krajanje nehumanih atomskih udara sa trajnim i tragicnim

genetskim posledicama. Isti rezim je, u dugogodisnjem svirepom ratnom

pohodu, pocinio najteze ratne zlocine i zlocin genocida protiv naroda

Vijetnama, da bi, zatim, svoju silu i monopol na oruzje demostrirao nad

mnogim malim drzavama, posebno nad Irakom i, evo, Jugoslavijom” itd.itd.

A ukoliko bise ovakvo ponasanje SAD iz presedana pretvorilo u ”pravilo

nekaznjenog nasilja nad nepokornim delom covecanstva. Bio bi to trijumf

105

jedne nezrele civilizacije koju odredjuju ogoljena moc, nad mileniijumskim

tekovinama svetske istroije i kulture” (Vucetic. 1999:3)

- Vucetic, Slobodan. (1999) ”SAD – rodonacelnik etnickog cisenja”.Blic.

Beograd. 2. april.

”… SAD su odabrale kurs koji, kao sto otvoreno priznaju, ”predvidivo” vodi

eskalciji; kurs koji takodje zadaje jos jedan udarac medjunarodnom poretku

koji ostavlja slabima bar neku ogranicenu zastitu od grabljivih drzava.

Dugorocno gledano posledice su nepredvidive. Jedna verodostojna primedba

je da ”svaka bomba koja padne na Srbiju i svako etnicko ubistvo na Kosovu

sugerise da ce jedva biti moguce da Srbi i Albanci zive jedni pored drugih u

nekakvom miru” (”Fajnensl tajms”, 27. Marta): (Vreme. 1999: 11)

- Vreme. (1999) ”Satnica agresije”. Beograd. 3. april.

Najverovatniej su najrzalicitji motivi uticali na ovakvo, u najblazu ruku,

”prevrtljivo” opredeljivanje delova srpske elite:

- iskreno antiratni stav, pojacan cinjenicom da su sada i njihova zemlja,

kuce i porodice ugrozene

- strah ili ”prilagodjavanje” strogim merama cenzure i propagandne

kampanje rezima Slobodana Milosevica

- uverenje da ce se NATO akcija zavrsiti nesupehom. Ovaj faktor pojacava

i podataka, da s trajanjem napada i sve izvesnijim portivljenjem gradjana

ratnoj opciji Milosevica ali i s priblizavanjem opasnosti od moguce

kopnene intervencije, mnogi od ovih ljudi menjaju stav i postaju

”ogortceni kriticari” ”ratnog avanturizma” Miloseviica (na primer, Vukd

Obradovic)

- deljenej nacionalistickih ideala s Milosevicem.

No, sledece je izvesno:

- ovi stavovi izrazavaju duboko nerazumevanje realnosti i same priorede

Miloseviceve vlasti

- snazno podupiru mere zastrasivanja i disciplinovanja gradjana, a time i

iluzije Milosevica da moze pruziti otpor NATO-u sve dok se unutar

javnog manjenja zapada ne dogodi podela koja bi NATO naterala

napregovore s Milosevicem

106

- ukazuju na slabu ukorenjenost demokratskog i antiratnog stava u Srbiji i

medju njenom elitom.

Medjutim, upravo u ovo doba i iz ovakve ”prevrtljive smese” nastaje novi

proizvod novije srpske politicke istorije tzv demokratski nacionalizam. To je

ideoloska osnova na kkojoj su se ujedinili i svi razocarani Slobodanovi

sledbenici, od nejga odbacenih politicari, opozicioni nacionalsiti i

demokrate. Ovu smesu ce najpre nastojati da artikulise Zoran Djindic kroz

Savez za promene, da bi tek uspeo recept s Demokratskom opozicijom

Srbije predvodjenom Vojsilavom Kostunicom. Interesantno je da je ova

smesa i dobila, kasnije dirketnu politicku, diplomatsku, finansijsku i

obavestajnu pdrsku NATO zemalja, a pre svega SAD. Naravno, na obe

strane prevagnuo je ”pragamtizam” ili ”realpoliticka” logika: Neprijatelj

mog neprijatelja (Slobodana Milosevica) je moj prijatelj!.

Nasuprto ove semse, koja ce, krajem 2000 i pocetkom 2001.godine

uklloniti, kombinacijom politicke kampanje, izbora i puca, Milosevica s

vlasti, nasla se u pocetku mala grupa pojedinaca i pre svega nevaldinih

organizacija okupljenih oko sindikata ”Nezavisnost”, novinari pre svega koji

su radili izvan zemlje u radio satnicama poput Slobdone Evrope, i kansije

sve snazniji auteticmni pokreti pobune gradjana poriv Milosevica i rata. Ovi

pokreti, naravno, anastaju u unutrasnnjosti Srbije.

40.

(TACI – HAG)

”Nisam uvestvovao u borbenim akcijama, ali nisam bio ni daleko od njih.

Vise sam se bavio politickim pitanjima i postao vodja politicke direkcije”….

”Privremena vlada je konstituisana na osnovu sporazuma tri politicke

grupacije u Rambuje, a taj sporazum je postignut pre nego sto je usvojena

Rezolucija… Mi smo u neposrednoj sprezi a gospodinom Kusnerom, i mi

nismo konkurenti nego smo u komlementarnoj funkciji, dopunjujemo jedan

drugog. Mi imamo jedan cilj, uvesti u funkciju institucije na

Kosovu…”(Taci. 1999:18).

107

Taci, Hasim. (1999) ”Necu ici u Hag”. Interviju. NIN.Beograd. 2. Septemar.

Pp. 18-19.

41.

(KOSOVO I MAKEDONIJA)

Rat na Kosovu kao i nezavisnsot Kosova predstavljaju opasnost, po

verovanju mnogih, za Makedoniju.

Izbeglice s Kosova u Makedoniji su u svojim isposvestim jednogalsno

ukazivali na etnicko ciscenje kao razlog izbeglistva i o nasilju srpske policije

i vojske. U razgovorima, u poverenju, mnogi spomnju i nasilje UCK. To su

prvi put javno i iskazali kad je Ibrahim Rugova poseti izbeglicki kamp

Stenkovac (Makedonija). (Nikolic. 1999:9)

- Nikolic, Dragan. (1999) ”Korak do drzave-karantin”. Danas. 31.maj.

42.

(RUSIJA – NATO NAPAD)

Poseta Viktora Crnomidina, 28 maja 1999. godine, Beogradu imao je za cilj

razjasnjavanje pozicije jugoslovenske vlasti o razmestanju medjunarodnih

snaga na Koosvu.

Po zamisli Moskve, srpske strane trebalo bi da sradjuju i pomazu

mdjunarodnim snagama, da im obezbede sisteme veza, predaju karte

minskih polja i sl.

Rusija je kao svoj stav pri kome ce ostatti do kraja je utvrdila da mirotvorna

operacija moze biti pod zastavom UN, a ne i zastovom NATO.

Ruski je stav da se priznaje uloga NATO-a u mirovnom procesu ali ta uloga

ne moze biti vodeca (Beta. 1999)

- Beta. (1999) ”Razgovori o razmestanju medjuanrodnih snaga”. Danas.

29 – 30 maj.St. 2.

108

43.

(KRIZA IDENITETA I KONFLIKTI)

Veci broj zajednicki karatristika koje deli jedna grupa kao sto su rasa, jezik,

religija, kultura, istotija pojacava i osecaj za idenititet Mogli smo da vidimo

kako u sukobu Srba i Albanca, kao i u sukobima Srba i Hrvata i Mulsimana

ili Jermena i Azerbadjianaca u Nagorno – Karabahu, izmedju islamskih

nacionalnih grupa i slovenskih manjina u Centralno azijskim republikama,

etnicki idenitet igra znacajnu ulogu u etnickoj mobilizaciji. U etnicki

podeljenim drustvima gde su etnicke pripadnosti snazne, skoro svako pitanje

moze biti pretvoreno u izvor etnickog sukoba. Takodje, tamo je jako visok

rizik da se politike identiteta iskoriste za legitmiranje vlasti utim drustvima,

veci nego u etnicki i kulturno homogenim drustvima. (Kovacs. 2000:5)

Kovacs, Petra. (2000) ”A Comparative Tipology of Ethnic Relations in

Central and Eastern Europé”. Open Society Institute. Local Government and

Public Service Reform Initiative. Budapest. Discusion Paper. No.5

44.

(CENTRALIZACIJA VLASTI I SUKOB S MANJINAMA)

Kada je sistema vlasti centralizovan etnicki sistem, kakav je u Milosevicevoj

drzavi bio, tada i najace manjine nemaju mogucnosti da uticu na vlast. To

pojacava i zahteve Albanaca za secesijom. (Kovacs. 2000:5)

Kovacs, Petra. (2000) ”A Comparative Tipology of Ethnic Relations in

Central and Eastern Europé”. Open Society Institute. Local Government and

Public Service Reform Initiative. Budapest. Discusion Paper. No.5

45.

(TERITORIJALNA KONCENTRACIJA I ETNICKI SUKOB)

109

Regionalan concenntracija jedne zajednice pojacava koheziju grupe, a to

stvara bolji milje za etno - politicke aktivnosti. Tada pripadnici grupe tesnje

dele kulturne, jezicke, politcke pa i veze solidarnosti s liderima. To, pak,

pojacava etnonacionalisticke pokrete. O tome ne svedoce samo albasnki

pokret vec i slovenacki, hrvatski, makedonski u Jugoslaviji ili Jermena,

Azerbajdzana i Oseta. (Kovacs. 2000:5 , 6)

Kovacs, Petra. (2000) ”A Comparative Tipology of Ethnic Relations in

Central and Eastern Europé”. Open Society Institute. Local Government and

Public Service Reform Initiative. Budapest. Discusion Paper. No.5

46.

(UZROK SUKOBA)

Po uspostavljanju Milosevicevog ustava, uspostavljen je sistem

iskljucivanja. Odnosno, dobra, vlast i odnosi, na Kosovu, su podeljeni po

etnickoj liniji (granici) sto je iskljucivalo Albance iz ove podele i pojacavalo

stvarnu nejednakost, narocito osecanje nejdankosti odnosno iskljucenosti.

47.

(KRIZA JE BILA ”NEIZBEZNA”)

Moglo bi se, poput Standish-a, zakljuciti da je regionalna, balkanska kriza,

kako su mnogi ljudi i predvidjali pocetkom dvedesetih gdoina, bila

neizbezna.

”Neizbezna”, jer nijedan napor da se nadje delatno resenje porblema Kosova

nije dalo rezultate. To se odnosi na medjunardonu spoljnu poiitku prema

Blakanu, koje zapravo nije bilo. To se moze reci i za SAD. Zapravo,

problem politike ovih cinilaca je da ona ne postoji.

To ne znaci da nema politickih stavova po pojedinim pitanjima, vec da nema

koherentne regionalne strategije za buducu stabilnost i razvoj juznog

Balkana. (Standish. 2000: 5)

- Standish, Alex. (2000). ”Kosovo: One Year On: The Crisis and Its

Consequences” The Center for Research into Post-Communist

Economies. London.

110

48.

(UCK)

Na neki naci, moze se reci da je 1998 godine rat, vec, bio neizbezan.

Srpske vlasti su bile iznenadjene time sto je vodjstvo NATO-a naglo i

radikalno promenilo svoj stav prema UCK. UCK je, do tada, bila dobrodosla

unutar Realpolitike Miloseviceve vlasti.

UCK nikada nije bila ozbiljna vojna pretnja jugoslovenskim snagama, ali su

njihovi napadi na lokalnu policiju i civilne vlasti dobro dosli za obnavljanje

pa i snazenje skoro rasisticke antialbanske retorike koje je, svojevremeno,

mnogo pomogla Milosoevicu da dodje na vlast.

UCK aktivnosti su svakako pomogle da se kod preostalih Srba razvije

mentalitet ”logora” (laager mentalitet). Te, 1998 godine ogroman vecina

njih je jasno uvidela da ona mora da plati cenu za politiku Beograda, kao i

da ce bez obzira kakav krajnji rezultat bude, oni neizbezno biti gubitnici.

Tada je pocela da se aktivira i uloga medjunarodnih medija, s kojima su

UCK vodje uspostavile dobru saradnju. To je famozni uticaj ”CCN faktora”

na medjunarodno javno mnjenje, koji je za uzvrat, NATO-u, obezbedio

domacu podrsku u mnogim od zemalja – clanica. (Standish. 2000: 7,8)

- Standish, Alex. (2000). ”Kosovo: One Year On: The Crisis and Its

Consequences” The Center for Research into Post-Communist

Economies. London.

49.

(EKONOMIJA)

Od iskljucenja iz sistema drzavne brige, s ukidanjem autonomije, pocetkom

90 ih godina, Kosvo je inace bilo izvan sistema rzavijene drzavne indusrtijei

s hronacnom nezposlenoscu je razvilo jednu zamrsenu, slozenu socijalnu,

111

obrazovnu i ekonomsku mrezu. Unutar koje je, maja 1992,. Godine,

uspostvaljen i izborni sisetm, doduse nepriznat od Beograda. Jedna od

neposrednih posledica ovog paralalenog sistema kao i masovne emigracije

stotina hiljada mladih Albanaca s Kosova, pre svega muskaraca, bila je da je

Kosovo, koje je inace bilo najnerazvijeniji deo bivse Jugoslavije, postalo

svojevrsni jugoslvenski odgovor na kineski Hong Kong: glavni zivor cvrste

valute, dostavljanih porodicama od emigranata koji su radili u inostranstvu.

Taj relativni napredak je u nakraju postao jedan novi uzrok osecanja gorcine

medju Kososvksim Srbima. Srbi kji su ostali zaposleni u drzavnim

preduzecima, najvise zbog hiperinflacione nesrece proizvedenog zbog

nekontrolisanog stampanja novca od strane vlasti Srbije videli su kako im

plate i penzije fakticku nestaju. U isto vreme, njihovi albanski susedi su bili

sposobni da grade nove impresivne zgrade, da voze uvozna kola i uzivaju u

zapadnoevropskom stilu zvota, posebno u gradovima. Gorko osecanje

pothranjivano negativnim etnickim sterotipovima pkoji su postajali

predominatni posebno medju Srbima izvan vecih kosmpolitskih centara

kakvi su Beograd i Novi Sad imalo je tragicne posledice tokom sukoba, kada

je poltika zavisit igrala kao glavni faktor u napadu na Kosovske Albance.

(Standish. 2000: 7,8)

- Standish, Alex. (2000). ”Kosovo: One Year On: The Crisis and Its

Consequences” The Center for Research into Post-Communist

Economies. London.

50.

(SAM KRAJA RATA – KUMANOVSKI SPORAZUM)

Moglo bi se reci da su osnovne karakterisitke:

- Prvo, Vojno – tehnicki ugovor potpisan u Kumanovu, 9. juna 1999, i

Rezolucija SBUN su ipak veoma razliciti dokumewnti od onih iz

Rambujea;

- Drugo, kroz ove dokumente suverenitet Jugoslavije je sacuvan;

- Trece, Milosevic je ostao na vlasti. Domaca opozicija se pokazal

hronicno slabom i neorganizovanom. U isto vreme, Milosevice je dosao u

novu priliku da sredi racune s svojim novim i starim oponentima;

112

Cetvrto, mozda i najvaznije, Milosevic je bio u mogucnost da konflikt

predstavi u po njega mnogo povoljnijem svetlu nego sto bi bio da je potpisao

dokumente iz Rambujea. (Standish. 2000: 10)

- Standish, Alex. (2000). ”Kosovo: One Year On: The Crisis and Its

Consequences” The Center for Research into Post-Communist

Economies. London.

51.

(IGRE S BROJEVIMA ZRTAVA)

Svojevrsna je ”pornografija rata” to da sukobi zahtevaju velike brojeve da bi

se uzimali za ozbiljne. To je upravo obrnuto od poznatog komentara Adolf

Eichmana o Holocaustu, da ”sezedeset smrti, mrtvih je tragedija, sest

miliona je statistika”. U tom smislu malo ko je pravi razliku izmedju 2,000

ili 10, 000 odnosno 50,000 ubijenih Albanaca. Ali to jr pitanje za posleratna

razmatranja,. Za sada se moze reci da je najverovatnije oko 3,000 Albanca

ubijeno, da prestali Srbi zive u katstrofalnim okolnostima enklava kao i da

su mnogi Srbi na zapadu Kosova bili proterani ili ubijeni. (Standish. 2000:

12,13)

- Standish, Alex. (2000). ”Kosovo: One Year On: The Crisis and Its

Consequences” The Center for Research into Post-Communist

Economies. London.

52.

(BUDUCI STATUS KOSOVA)

Kao kljucno pitanje, faktor buducnosti Kosova izrasta pitanje njegovog

ustavnog satusa. Po rezoluciji 1244 Kosovo ostaje unutar SRJ (Srbije i Crne

Gore) i to u s ”sustinskom autonomijom”, te UN, NATO i KFOR

uspostvaljaju ipak kurs koji je u sukob s albanskim stanovnistvem Kosova.

Albanci su se opredili za saradnje se UNIMK uz taktiku ”cekaj i gledaj”,

dok za UN i KFOR ”nezavisnost” ne postane nesporna rec.

113

Albanci znaju da je nemoguce upravljati Kosovom, bez njihove saradnje,

nemoguce upravljati. Zato nastoje da odnosi s NATO – KFOR sanagama u

osnovi budu nesukobljavanje, osim u slcajevima jacanja kriminaliteta i

”vruce tacke” kao sto je Mitorvica. Ali, nema garanciaj da ce KFOR dugo

biti posmatran kao neutralan igrac na Kosovu. Pojedini tvrdokorni albanski

naciolisti vec govore o ”drugoj okupaciji” jer uvidjaju da NATO nije bio

ulljucen samo kao ”UCK vazdusne snage”.

Uz to, i loklani izberi, pobeda Rugove, bili du dobra prilika za oslobadjanje

mnogih pripadnika i odrzavalaca OVK posebno u pogledu njihove veliek

pobede podrzanbe od KFOR-a. (Standish. 2000: 14,15)

- Standish, Alex. (2000). ”Kosovo: One Year On: The Crisis and Its

Consequences” The Center for Research into Post-Communist

Economies. London.

53.

(BUDUCI STATUS KOSOVA –VELIKA ALBANIJA)

Ideja tzv. Velike Albanije nije medju u postratnim regionalnim pitanjima.

Ona je bila podsticana s obe strane od pocetka osamdesetih godina i u doba

demonstracija protiv Enver Hoxe u Alabniji, ali nikada nije bila glavni cilj.

Sada, sudeci po govoru vecine politicki aktivnih kosovskih lidera to je,

takodje, nemoguce.

Romanticna ideja o jednoj jedinstvenoj Albanskoj drzavi defintivno je umrla

tokom izbeglicke krize. Tada je ogroman vecina Albanaca s Kosova, koji su

preslu granicu, bili sokirani metezom koji su videli u Albaniji. Narod

Kosova ce od sada slediti sopstveno stanovniste u vezi s ustavnim

uredjenjem Kosova. I tu nema mesta pitanju prisajedinjenja (anschluss)

Albaniji.

Medjutim, u oblasti Makedonije, oko Tetova i Gostivaar, postoje zaceci

interesa za mogucnost nekog oblika ujedinjenja. Jedno od pitanja koje je u

raspravi jeste i pitanje pan – albanske federacije.

Medjutim, perspektiva neke balkanske federacije ce naci mnogo vise

podrzavalaca medju Albancima Kosova neko bilo koji oblik ”Velike

Albanije”. (Standish. 2000: 16,17)

114

- Standish, Alex. (2000). ”Kosovo: One Year On: The Crisis and Its

Consequences” The Center for Research into Post-Communist

Economies. London.

54.

(BUDUCI STATUS KOSOVA –KANTONIZACIJA)

Ideja ”kantonizacije” koju je izlozio Batakovic je u sonovi ideja podele koja

ima nekiliko problema:

- prvo, da je Albanci, a i mnogi u Srbiji i u medjunarodnoj zajednici

prepoznaju kao pokusaj nastavljanja Miloseviceve politike. Zato mnogi

Albanci misle da bi to bila svojevrsna nagrada za Milosevicevu politiku,

- drugo, medjunardona zajednica nema mogucnosti da vidi podelu zemlje

po etnickim linijama ne samo zato sto je bilo sukoba nego i zato sto nema

garancija da bi to zaustavilo etnicko ciscenje.

No, po svemu sudeci, ideja podela je, u realnosti, bila neizamisliva i

neizvediva dok je Milosevic bio na vlasti. U post- milosevicevom peridou

mozda ce i pristup biti drugaciji. (Standish. 2000: 22,23)

- Standish, Alex. (2000). ”Kosovo: One Year On: The Crisis and Its

Consequences” The Center for Research into Post-Communist

Economies. London.

55.

(BUDUCNOST UCK)

UCK ce, na kraju krajeva, sama sebe razoriti. Zahtevi za ekonsmklom i

politickom stabilnoscu, nametnu ce i ukidanje samoprigrabljenog prava

UCK da ubira poreze. Uostalom, svuda, je ista sudbina bivsih gerila.

Uzmimo samo aktuelni slucaj Zimbawe-a. (Standish. 2000: 31)

- Standish, Alex. (2000). ”Kosovo: One Year On: The Crisis and Its

Consequences” The Center for Research into Post-Communist

Economies. London.

115

56.

(RUGOVA/LDK – UCK)

U poredjenju s Rugovinom politikom ”necinjenja” (”politics of non –

doing”) UCK je obecavala akciju, prekid statusa quo i doprinela

internacionalizaciji problema Kosova, koja se na kraju, u obliku rata i

sigurno dugog medjunarodnog prisustva na Kosovu i dogodila. (Standish.

2000: 31, 32)

- Standish, Alex. (2000). ”Kosovo: One Year On: The Crisis and Its

Consequences” The Center for Research into Post-Communist

Economies. London.

57.

(NATO BOMBING)

Bombardovanje je Srbiju sabilo iza njenog diktatora, koji je iskoristio

vazdusne napade da prikrije i stvori izgvoro za masovno iseljavanje, maskre

i razaranje. (Matlock. 1999)

NATO bombardovanje je transformisalo prethodni snazan kolinijalni sukob

u etnicko cisenje. To se inace cesto desava: da se rat koristi za etnicko

ciscenje. Na pirmer, Jermenija, Jevreji u Drugom svetskom ratu, Palestinci,

Nemci na kraju i posle Drugog svetskog rata, Bosnjaci i Srbi iz Hrvatske,

Krajine. (Blackburn. 1999: 119)

- Blackburn, Robin. (1999) ”Kosovo: The War of NATO Expansion”. New

Left ReviewLondon. Numebr 235. Pp. 107 – 123.

Zapravo, vazdusni napadi su ucinili stavri gorima na terenu. Pokazalo se da

bi nastavljanje ovog rata nuzno vodili pojacavanju rata na Kosovu kao i

nuznost da se posalju kopnene trupe NATO-a.

116

Takdoje, postalo je jasno da je jedino resnje u razdavajanju Milosevica i

njegovog stanovnistva. (Matlock. 1999)

- Matlock, Jack F. (1999) ”The One Place NATO Could Turn for Help”.

The New York Times.April 20.

58.

(ULOGA RUSIJE)

Rusija je bila spremna da se pridruzi drugima u diplomatskom naporu da se

prekine etnicko ciscenje na Kosovu. Ali, odmah su insistirali na tri stava:

- prvo, da je nepozeljno bombardovanje Srbije da bi se Milosevic naterao

da prihvati ugovor iz Rambujea,

- drugo, da bombardovanje nece resiti vec pogorsati kosovski problem,

- trece, da oruzana akcija ne moze biti preduzeta protiv jedne suverene

zemlje a da o tome ne odlucuje UN.

Prve dve su bile u osnovi korektne, ali je treca imala, pre svega, nameru da

SAD i njegove NATO saveznike stavi u nezavidan polozaj. (Matlock. 1999)

- Matlock, Jack F. (1999) ”The One Place NATO Could Turn for Help”.

The New York Times.April 20.

59.

(UCK - BUDUCNOST)

UCK je zagovornik totaliatrnog rezima etnickih Albanaca koji svojom

agresivnoscu prema svojim susedima mogu da iziaovu nove ratove.

Tome doprinose i politicki direktor (Taci) i iedlosko vodjstvo UCK koje ne

uspevaju da smire eksterimizam UCK i ako vecina obicnih Albanaca zeli da

nastavi miran zivot. Takodje, i KFOR se pokazao nespremnim da zaustavi

ekstremisticko delovanje.

Opasnost od UCK je u tome sto ona ima svoje aktiviste i na jugu Srbije,

Makedoniji i u Crnoj Gori (Singer. 2000)

117

- Singer, Max and Mihajlov, Mihajlo. (2000) ”Incubating aggression in

Kosovo”. The washington times. March 14.

60.

(NATO – KOSOVO)

NATO je uspostavio protektorat na Kosovu po cenu visokih patnji njegovog

stanovnistva i na nacin koji jos nije sgaledao sve troskove u buducnosti. No,

krajnji izlazi, rezultati nisu nikada pod sumnjom kao ni to da ce zrtve

civilne i vojne biti visoke. (Blackburn. 1999: 107)

Kosovska oprecaija je dalja razrada nove politike sirenja NATO-a,

proijektovanja NATO moci i suzbijanja Rusije. (Blackburn. 1999: 113).

Dominatna frakcija u NATO.u iz Washingtona je verovala da je najbolji put

da se radi s ruskom opasnoscu tako sot ce se ona okruziti bazama,

saradnickim zemljama i NATO protektoratima. (Blackburn. 1999: 115)

- Blackburn, Robin. (1999) ”Kosovo: The War of NATO Expansion”. New

Left ReviewLondon. Numebr 235. Pp. 107 – 123.

61.

(NATO)

NATO je koristio visok nivo manipulacije kosovskih organizacija, tako i

UCK. To se videlo i na primeru iskljucivanja nekoperativnog Adem

Demaci-a i promovisanje Cekua - bivseg generala hrvatske vojske koji je

ucestvovao u etnickom ciscenju Krajine od Srba, nakljucnu vojnu poziciju u

UCK. Takodje, nije ni ponudjeno samoopredljenje Kosovarima. (Blackburn.

1999: 120, 121)

- Blackburn, Robin. (1999) ”Kosovo: The War of NATO Expansion”. New

Left ReviewLondon. Numebr 235. Pp. 107 – 123.

118

62.

(PODELA KOSOVA)

Problem je s ratnim resenjem je da kad se u njega udje ni jedna od strana ne

moze da pobedi i tada postaje jedino realno resenje podela teritorije. To

znaci da sveerni deo Kosova s vecinskim srpskim stanovnistvom, ali i s

rudnikom olova i srebra, Trepca priapda Srbiji odnosno Srbima (L’Abate.

1998:12; Dogo. 1998: 15)

- L’Abate, Alberto. (1998) ”Kosovo: Is a non-violent soultion possible?”.

Pp. 11 – 13. In The Albanians and the Small Homelands. From Albania

to Kosovo to Macedonia and Back. ISIG Magazine. Institute of

International Sociology. Gorizia. No. 4 – December 1997/ 1-2 – August.

- Dogo, Marco. (1998) ”Kosovo: Pleading in Defence of a Divison”. Pp.

14, 15). In The Albanians and the Small Homelands. From Albania to

Kosovo to Macedonia and Back. ISIG Magazine. Institute of

International Sociology. Gorizia. No. 4 – December 1997/ 1-2 – August.

63.

(DEJTONSKI SPORAZUM)

Glavni porblem za todasnju Rugovinu i albansku strategiju nenasilja bilo je

priznavanje rezultat oruzane borbe Srba u Bosni kao Republike Srpske koja

je potvrdjena Ugovorom u Dejtonu. To je ponudilo do tada nepostojecu

izglednost resenja – pribegavanej sili ce nas pribliziti resenju! (L’Abate.

1998:12)

- L’Abate, Alberto. (1998) ”Kosovo: Is a non-violent soultion possible?”.

Pp. 11 – 13. In The Albanians and the Small Homelands. From Albania

to Kosovo to Macedonia and Back. ISIG Magazine. Institute of

International Sociology. Gorizia. No. 4 – December 1997/ 1-2 – August.

119

64.

(1998)

Srpsko – albanski sukob je dosao u igru bez pobednika (no- win game).

(Dogo. 1998: 15)

- - Dogo, Marco. (1998) ”Kosovo: Pleading in Defence of a Divison”. Pp.

14, 15). In The Albanians and the Small Homelands. From Albania to

Kosovo to Macedonia and Back. ISIG Magazine. Institute of

International Sociology. Gorizia. No. 4 – December 1997/ 1-2 – August.

65.

(ALBANCI U MAKEDONIJI)

Albanci u Makedoniji su sve vreme zahtevali vise prava nego sto su imali,

optuzujuci makedonsaku drzavu da s eoslanja iskljucivo na slovesnku

kulturnu tardiciju. Prvo, oni su bojkotovali popis stanovnistva, zatim su

bojkotovali referendum o nezavisnsoti, posle su odbili da glasaju za

potvrdjivanje novog ustava Makeodnije. U januaru 1992. Godine oni

organizuju sopstveni referndum – koji je domah proglasen nevazecim od

strane vlasti Makedonije – o autonomiji zapadne Makedonije, gde su

Albanci vecinsko stanovnistvo. Nasuprot toga, albanski predstavnici nisu

napustali Parlament a ni vladu Makedonije. Tako njihovi umereni

predstvanici ulaze, septembra 1992. godine, u vladu. Cvrsca linija je,oko

Dzaferija, koja je bila povezana s kosovskim pokretom i prosirenjem

albanske ”matice” (motherland), pribegla je nekoj vrsti nenasilnog pokreta

na istim linijama kao i Albanci an Kosovu. (Cereghini. 1998a: 18)

Tokom 1993 godine Albanci organizuju i ulicne demonstracije, ali i tada ne

prekidaju institucionalen veze kako su ucinili na Kosovu. (Cereghini. 1998b:

19)

U toku 1994. Godine, uspostavljaju paralelni univerzitet na albanskom

jeziku, u Tetovu. (Cereghini. 1998a: 18). Cilj PPDS je bio da postigne

dogovor s makedonskim partijama o novom ustavu kojim se stvorila osnova

120

za multietnicku drzavu. Uz to, Arben Xhaferi je bio protiv otvorenog

sukobljavanja koje su zagovarali eskterimsti u njegovoj partiji. (Cereghini.

1998b: 19)

Situacija biva smirena (zamrznuta) narednih gdoina, zahvaljujuci novim

izborima i dolasku amreickih trupa unutar snaga UN koje su trebale da

sprece prenosenje sukoba s Kosova. Ali, od 1995. Godine, zahvaljuci

jasnijim naporima mewdjuanrdone diploamtije i posebno SAD, Makedonija

pocinje da izlazi iz svoje izolacije. Sukob s Grckom oko naziva Makedonije

i rezultati Dejtona smanjili su, oborili su sve nade o pan- albanskom

ujedinjenju.

Izvesna kriza nastaje oko atentata na Kiru Glgorova i sumnji Drzavne

bezbednosti Makedonije da su u to umesani makedonski nacionalsiti

podrzani od Srbije ili Bugarske. I Albanci kji su bili u sukob s

Prtedsednikom su uvideli da bi lako mogli biti uvuceni u to. Medjutim, s

brzim povratkom Gligorava na funkciju problem je smiren.

Tenzije se zaostravaju 1997ih sukobljavanjima oko univerziteta i

otvaranjem novogpitanja: javne upotrebe albanske zastave i drugih

nacionalnih sumbola. U vezi s mogucnoscu obrazovanja an albanskom

jeziku makedonski studenti su roganizovali, u Skopju, demonstarcije protiv

planiranih vlaidnih mera dase odzvli nastava na albanskom jeziku na

Pedagoskom fakultetu u skopju. Na to su usledile kontrademonstracije

albanskih studenata s risikom ulucnih sukoba i tuca. U slucaju ”krize oko

zastave” Albanci su prekrsili novi zakon o isticanju maninskih simbola na

javne zgrade samo u toku praznika. Zastavu drzave Albaniej kja

jepostavljena na gradsku skupstinu je uklonila policija a upotrebljene su i

specijalne vojne jedinice da s euspostavi vazenje zakona.

U prolece 1998. Godine, pojavljuje se sve vise znakova propasti dijaloga

unutar vlade, kao i sve veceg uticaja UCK i u Makedoniji (Cereghini. 1998a:

18)

- Cereghini, Mauro. (1998a) ”The ’Albanian Question* in Macedonia” P.

18. In The Albanians and the Small Homelands. From Albania to Kosovo to

Macedonia and Back. ISIG Magazine. Institute of International Sociology.

Gorizia. No. 4 – December 1997/ 1-2 – August.

121

- Cereghini, Mauro. (1998a) ”The Albanian Movement in Macedonia and

the Parallel University of Tetovo”. P. 19) In The Albanians and the Small

Homelands. From Albania to Kosovo to Macedonia and Back. ISIG

Magazine. Institute of International Sociology. Gorizia. No. 4 – December

1997/ 1-2 – August.

- Milo, Paskal (1998) ”Good Understanding and Cooperation in the Blakans,

from Utopia to Necessity”. Pp. 7 – 9. In The Albanians and the Small

Homelands. From Albania to Kosovo to Macedonia and Back. ISIG

Magazine. Institute of International Sociology. Gorizia. No. 4 – December

1997/ 1-2 – August.

66.

(RAT I SOCIJALNE PROMENE)

Pitanje rata i mira kkao u citavoj bivsoj Jugoslaviji, tako i na Koosvo, bilo je

povezano i s pitanjem promene tadasnjeg socijalnog statusa quo. Ici mirno u

tranziciju znacilo je i mirnu promenu upravljaca drzavom i svojinom. To ej

znacilo novu perraspodelu unutar vec, dugodisnjom ekonomskom krizom,

suzenih resursa. Dakle, mogucnost da se nadje kompromis izmedju starih

vladara – komunisticke i umnogim na federalnu moc olsonjene elite i novih

pretendenata na vlast, pre svega iz redova iste komunsitsicke elite, ali

vezanih za republicke i pokrajinske dakle nize nivoe vlasti nije imala

dovoljno ekonsmkog prostora. To je zaostravalo unutrasnje sukob u

tadasnjoj eliti i suzavalo prostor da se unutar nje nadje resenje. Takodje,

novonastajucim uticajnim krugovima, oslonjenim na republicke centre moci

ipostasvilo se da je mnogo jednostavnije, jefitnije i efsikasnije da se oslone

na krugiove izvan komunisticke elite i da preko njih, a uz populisticku

mobilizaciju, ”zobicu” vec umnogome zacepljene institucionlane kanale

poiticke i socilane komunikacije. Nacionalizam i saradnja s segmentima

dijspore pokazla se kao pogodno sredstvo da se, na visokim idealima ali bez

konkretnih socijalnih i ekonomskih obaveza, postigne mobilzacija i,

dodatno, argumentuje, ojaca legitimacijski osnov republicke valsti, koje je

vec pportumacena kao nacionalno drzavna vlast.

122

Jednom osvojen, a pri tome na prvi pgled vrlo efiskan metod nije mogao

ostati privilegija samo jedne od strana u igri. Niti samo srpske a ni

sloveancke, pa ni albanske elite.

67.

(ALBANSAK EMIGRACIJA)

Albanska dijspora je, 1989. godine, bila najmladja populacija. Ona je najvise

sacinjena od emigrana s Kosova. Najveci deo emigranata je starosti izmedju

26 –27 godina. Takodje, mladi su cinili 19% unutar ukupne albasnke

populacije Kosova. Dok je taj prosek u Italiji 13,5%, Grckoj 15,5% a u

srugim evrospkim zemljama oko 13%.

U to doba, emigracija je u Albaniju bila sluzbeno zabranjena i predmet

politicke porcene. Albanija nije imala tradiciju ekonomske emigracije a

socijalna emigraciaj je imala razlicita zancanje u albanskom istorijskom

secanju.

Veliki talasi emigarcije iz Albanije se podudaraju s vremenom ekonomske

targedije i politickih kriza i zato su unutar socijalne svesti, predstave, snazno

povezana s asocijacijama na krize i tragedije.

U najnovije vreme, mogu se identifikovati pet faza: jul 1990, mart 1991,

avgust 1991, spontane emigracije posle 1991 i masovnioh migracioni talasi u

porlece 1997. Poslednja faza je donela do preobrazaja albanske emigracije iz

ilegalne u prinudnu emigraciju raseljenih ljudi.

Dan – danas postoje dva dela emigarcije: ilegalna i legalna (ona koja ima

dozvole boravka u zemlji u kojoj se nalazi).

U jesen 1997. godine Grcka je odlucila da legalizuje imigrante u zemlji.

Tako je sada razlika izmedju legalnih i ilegalnih emigranata priblizena ono

sto se smatra normalnim za evropske zemlje.

Vrliki talas izbeglica iz Albanije je doprineo porasu svojevrsne

alabanofobije u Grckoj i Italiji. Samo u Grckoj je oficelno registrovano,

1997, 100,00 Albanaca od cega 63,000 su bili legalni imigranti. (Barjaba.

1998:20)

123

- Barjaba, Kosta. (1998) ”The Evolution of Albanian Emigration Patterns,

1990 . 97”. In The Albanians and the Small Homelands. From Albania to

Kosovo to Macedonia and Back. ISIG Magazine. Institute of International

Sociology. Gorizia. No. 4 – December 1997/ 1-2 – August.

68.

(OPSTI UZROCI SUKOBA – RATA NA BALKANU)

Tri su mita posebno opasna:

- ”mit varvarizma” po kome je Balkan opterecen duboko ukorenjenim

kolektivnmim mrznjama i nepremostivim etnickim razlika. Tako, srpski

parvaoslvci, hrvatski kartolici i bosnanski muslimani, ne mogu ad zive

zajedno.Razlog za to je da su oni optereceni svojim etnickim i religjskim

razlikama, istorijskim secanjima i netoleratnoscu prema razlicitostima.

Na stranu to sto bi s emoglo reci su Srbi, Hrvati i Musliamni iz iste etnicke

grupe, rat u Bosni nam poklazuju kako sukobi koji pocinnju napadom malih

radikalnih grupa stvaraju gorcine, pozive na osvete koje se priblizavaju

”etnickom ciscenju”. A potom to postaje prvi, osnovniu uzrok rata.

- ”mit kollektivizma” insistira na tome da ljudi pripadaju kolektivitetu i da

su za njega odgvorni. To dovodi i do toga a na primer ime ”Srbin”

postaje oznaka kolektivne odgvornosti za nasilej, oruzane sukobe,

silovanja i ubistva, bez ikakve mogucnosti da se napravi razlika izmedju

krvih i nevnih Srba

- ”mit izoalcionizma” po kome je Balkan nebitan za za bezbednost Zapada

i da bi trebalo ostaviti balkanske narode da sami srede svoje racune.

Dva su osnovna izazova pred balkanskim drzavama:

- prvo, da se umesto demokratizaciej zavrsi u stvaranju autoritarnih i

demokratskih rezima,

- drugo, perspektiva prekogranicnih i regionalnih sukoba pod uticajem

ekonomskih, politickih i etnickih podela. Autoritarizam i sukobi

podrzavaju jedne druge, skode javnom mnjenju tako sto mu nude i

namecu populistick resenaj koje uspostvaljaju ogranicenja za pluralizam

124

produbljivanjem politicke fragmentacije i javne konfuzije. Uz to,

radikalne grupe koje dodju na vlast manipulisu i s nacionalistickim

opredljennjima, etnickim sterotipovima, osudjivanje pojednih zajednica

za diskriminaciju i repersiju. To moze da odve javnu paznju od paznju

od ekonmskih porblema, da opravdaju suzavanja gradjanskih sloboda.

Najveca opasnost dolazi opd sukoba bosnaskog tipa jer oni obuhvataju

sukobljavanje po sledecim linijama:

- etnicitet (suzavanje prava prekogranicnih sunarodnjaka i njihovu

izlozenost diskriminaciji i nasilju),

- teritorija (neprjateöljsko raspolezenje prema susednim drzavama na

osnovi istoirjskih, demografskih ili ekonomskih veza)

- bezbednost (sirenej straha ili sukoba na susede)

- ekonomija (praceno trosenjem vazne energije ili besporazumi oko

ribarenja, rudnih bogatstava, ekoloskog zagadjenja vazduha i vode).

(Bugajski. 1993)

- Bugajski, Janusz. (1993) ”Ethnicity as a Factor in the Balkan Crisi”.

Conference Paper. Voice of America’s Conference. April 16.

69.

(MAKEDONIJA)

Postepeno destabilizovanje Makeodnije, tokom sukoba na severu (posebno,

Bosni i na Kosovu) predstavlja opasnost za siru bezbednost juznog Balkana.

I pored uspostvaljanje relativnog mira na severu, tenzije izmedju Albanaca i

Makedonaca, od Makedonije cini krhku drzavu.

Politicki problemi s kojima je suocena Makedonija, postaje sve slicnija

porblema koje je imala Bosna. Tokom Hladnog rata, obe republike su

zavisile od jugoslavenske federacije, posebno u vezi s teritorijalnim

zahtevima njihovih mocnijih suseda. Vecinsko stanovnistvo Bosne i

Makedonije je relativno novodoslo u blakanskoj drami. Muslimani i

slovesnki Makedonci, poprimaju karakter modernih nacija, tek do 1945.

godine, a pod Titovom Jugoslavijom. Makedonci medjutim nisu zadovoljni s

tim da duze budu ”ostatak od ostalog” odnosno da im se ponovi uloga iz

Drugog svetskog rata. Sada je na glavnoj sceni zahtev za stvarane novih

125

nacija – drzava. To cini sadasnje sukob mnogo komlikovanije od sukoba iz

1941 – 45.

Uz to obe oblasti su izuzetno vazne: dominacija nad Bosnom znaci kljuc u

kontroli obale Jadranskog mora, a kontrola Makedonije je kontrola jedine

teriotorije medju planinama Balkana kojom se moze povezati sever i jug:

Beograd i Solun, Durres i Istambul.

U novije doba, Makdonija i Bosna su uvek zahtevale zastitu spoljnih sila

(Otomanske Craevine, Ausro – Ugraske ili federalne Jugoslavije). Bez

takvih garancija obe zavise od dobre volje njihovih manjina da doprinesu

stabilnosti i bezbednosti: Srba i Hrvata u Bosni, Albanaca u Makedoniji.

Ako ova dobra volja nestane, kao sto se desilo u Bosni 1992, republika je

zavrsila svoje postojanje. (Glenny. 1995: 98,99)

Sukob na severu Balkan vezan je s potrebom redefinisanja odnosa SAD s

Rusijom i s Turskom. (Glenny. 1995: 101)

Propast, raspadanje odnosa makedonskio slovenske vecine i albnaske

manjine mogao bi da izazove unutrasnji kolaps. U takvim okolnostima, tri

suseda Makedonije (Albanija, Srbija, Bugarska) ako ne vise, mogle bi biti

prinudjene da slede osecanje koje bi nastalo kao rezultanta vakuma moci.

Ako rat dohvati Makedoniju tada bi pocela poptuno naova serija ratova,

ondono to je rat drugacijeg tipa od onog u Bosni. Ukljucenost hriscansko –

islamske komponente je mnogo direktnija. (Glenny. 1995: 102)

Jacanje americkog prisustva na jugu Balkana pocinje s revolucijom u

Bugarskoj, 1989. Posle toga SAD pojacavaju svoj interes za bugarsku

domacu politicku scenu. Potom, posle klapsa komunizma u Albaniji, SAD je

investirala svoj znacajni deo dpilomatskog kapitala u ovoj realtivno

obskurnoj balkanskoj drzavi i polagano narusavala politicki uticaj Italije i

Grcke i vojni uticaj Francuske i Britanije. Kako su Albanske veze s SAD

postajale cvrsce, tako su jacale i veze s Ankarom.

I dok je do 1989. Gdoine Turska bila za SAD vazna samo radi blokiranja

uticaja Rusije na Mediteranu, posle toga ona postaje vazna i za blokiranje

uticaja Irana i Iraka u regionu.

Turska je ucestvovala snabdevanju Albanije oruzjem nalazeci sebe u ratu s

Srbijom oko Kosova.

126

Americka paznja je najpre bila fokusirana na krhkost Makedonije i

ambicioznost albanske uloge, rane 1994, kada Albanski od drzave

kontrolisani mediji pocinju da podrzavaju radikale u albanskoj zajednici

zapadne Makedonije. (Glenny. 1995: 104, 106)

Posle raspada vlasti u Albaniji, SAD se koncentrisu na pitanje Kosova i na

odnose Albanija – Grcka, pitanje Makedonije, Tursko – Grcke nesporazume

oko Aegean i Kipra.

- Glenny, Misha. (1995) ”Heading Off War in the Southern Balkans”.

Foreign Affairs.74 (3), May/ June. Pp. 98 – 108.

70.

(UN I ETNICKI SUKOBI)

Uloga UN u regulisanju etnickih sukoba u Centralnoj i Itsocnoj Evropi je

obelezena je sledecim karakterisitkama ovira ovog delovanja:

- prvo, samo u manjem broju etnickih konflikata je doslo do intervenciej

UN. Posle raspada SSSR-a to je slucaj spora s Gruzijom oko polozaja

Abhazije i Juzne Osetije i medjudrzavnim sukobom Jermenije i

Azerbejdzana oko Nagorno – Karabah. Najznacjnija pitanja resena su

soamostljivanjem Letonije, Litvanije i Estonije i njihovim prijemom u

UN. Sporovi oko polozaja Rusa i druga etnicka pitanja resavana su

direktno izmedju Ruske federacije i novih nezavisnih drzava u sklopu

ZND, uz eventualno ucesce OSCE. Podela CSSR i manjinska pitanja

izmedju Madjasrke i Rumunije resena su bez intervencije UN. U primeru

Cecenije plozaj Rusije kao stalnog clana SB je onemogucio

interncionlizovanje ovog pitanja. U primeru oruzanih suikoba na teritoriji

bivse Jugoslavije, nastali su etnicki sukobi u kojima je UN ima

viesegdisnje angazovanje,

- drugo, UN nisu smaostalno delvale i moralu su da sradajuju s

regionalnim organizacija kao sto su OSCE, EU i NATO. Iako su poneke

od ovih organizcija u pojedinim fazama bile znacjne, ipak je konacne

odluke donosio Savet bezbednosti, a Generalni sekretar je bio glavni

127

revizor ove saradnje koja je bila bez presedana u raksi delovan UN na

pollju ocuvanja mdjunarodnog mira i bezbednosti,

- trece, rezultati UN u oblasti postovanja i zastite ljudskih prava, od

najznacijnijeg su uticaja na resavanje etnickih sukoba nezavisno do

njihovog unutrasnjeg ili medjunardonog karaktera. Pri tome su osnove

delovanje predstavljale: Povelja i Opsta deklaracija o ljudskim pravima,

Deklaracija Gebrealne Skupstine o pravima lica koja pripadaju

nacionalnim ili etnickim, verskim i jezickim manjinama od 1992 i

Deklaracija Becke konferencije o ljudskim pravima.

Ovi akti su oderdili konkretne zadatke drzava, galvnih organa UN i

definitvno internacionalizovala u politikom i medjunarodnopravnom smilsu

probelamtiku etnickih konflikata, bez obzira na njihov intezitet, velicinu i

formu pojavljivanja. To je i medjunarodnopravni osnov intervencije UN, a

njena je glavna osobenost da predstavlja punu medjuzavisnost primene prava

naroda na samoopredeljenje, kao glavnog cilja, i zabrana pretnje ili upotrebe

oruzane sile, povrede teritorijalnog integriteta i nezavisnosti drzava i

mesanja u njihove unutrasnje poslove.

Po ovoj platformi parvo naroda na samoopredljenje ima opsteobaveznu

snagu i sastoji se od medjusobnopovezanih pravila koja regulisu njihovu

primenu kao kolektivnog i individualnog ljudskog prava. Koriscenje oruzane

sile u borbi za realizaciju prava na samoopredljenje je dozvoljeno kao

izuzetak od zabrane njene upotrebe ukoliko se ona sprecava prinudnom

silom. Priznato je i pruzanje pomoci u tim uslovima. Doslo je i do suzavanja

domasaja mesanja u unutrasnje poslove drzava po par. 7 cl. 2 Povelje.

Deklaracija o prijateljskim odnosiam i saradnji drzava koja je usvepjena

1970. godine je dala speciajlne garancije koje bi trebalo da doprinesu

ocuvanju teritorijalnog integriteta i nezavisnsoti drzava. Potrdjeno je da,

pored stvaranja nezavisnih drzava, autonomija i pripajanje drugim

drzavama, predstavlja legitimne opcije predvidjene samoopredeljenjem, s

jedne strane. Trazi se od susednih drzava da ne ucestvuju i ne preduzimaju

bilo kakve akcije protiv teritorijalnog integriteta drzava u kojima zive

njihove manjine mada im se ne opsorava pravo pracenja razvoja njihovog

polozaja u skladu sa demokratskim ciljevima i principima njihove zastite, s

druge strane.

Medjutim, od realnog odnosa snaga zainteresovanih strana zavise i sadrzine

odluka i preporuka kao i smisao akcija UN.

128

Otuda se, ciljevi Povelje u slucajevima oruzanih etnickih sukoba mogu

postici samo trazenjem kompromisnog resenja koje bi trebalo da dovede do

prekida vatre i prihvatanja politickih zahteva za postovanjem prava na

samoopredljenje i ljudska prava.

71.

(UZROCI SUKOBA)

Itsorijski, Kosovo je, od dvetnaestog veka naovamo, mesto na kome su se

sukobili moderni srpski i albanski nacionalizam.

Za Srbe Kosovo je njihova ”sceta zemlja”, njihovoj Jerusalim, srediste

njihove srednjevekovne kraljevine, Pecke patrijasije i stotone crkava i

manastira. Tu se zbila i Kosovska bitka.

Za Albance Kosovo nije samo teritorija na kojoj oni danas cine lokalnu

vecinu, vec i zemlja u kojoj su oni starosedeoci, zapravo potomci starih Ilira

koji su pre Slovena naseljavali Balkan. Kosovo je mesto gde je zapoceo

moderni albanski nacionalizam, koji pocevsi od Prizrenske lige (1878) drzi

da bi teritorija trebalo da bude ukljucena u jednu veliku albansku drzavu.

(Vujacic. 1999: 54 – 56).

Tokom dvadesetog veka desiili su se brojni prevrati na Balkanu u kojima je

moc prelazila iz ruku jednih u ruke drugih etnickih grupa. To je bio slucaj i

sa Srbima i Albancima. Od kada je Milosevic dosao na vlast, Srbi su postali

dominatna etnicka grupa, po treci put u ovom veku. (Vujacic. 1999: 56).

Ipak, sadasnju koosvsku krizu bi trebalo posmatrati u svetlu decentralizacije

jugoslovenske drzave, koja je zapocela sezdesetih godina, kada je Kosovo

postepeno dobilo autonomni status. (Vujacic. 1999: 56).

Slabost institucija dovodi do pojave jakih vodja. Kako kod Srba tako i kod

Albanaca, se ovo potvrdilo.

Albanski lideri su i olducili da stvore paralelno albansko drustvo na Kosovu.

To je bio i najbolji dokaz odtkazivanja lojalnosti i osporavanja legiitmnosti

srpskoj drzavi i drustvu. (Vujacic. 1999: 57).

129

Slabost demokratskih snaga Srbije, raspetih izmedju dva prpotuvurecna

imperativa: ”privrzenosti sopstvenoj drzavi i zelje da u njihovoj zemlji

pobedi demokratija zapdanog tipa” (Vujacic. 1999: 58). Tacnije je reci,

podeljene izmedju represije i otpora represije Miloseviice diktatorske,

autoritarne vladavine i etnonacionalisticke mobilzacije za ”odbranu

nacionalnih i drzavnih interesa” koje je definisao Milosevice. (D.J.)

- Vujacic, Veljko. (1999) ”Srbija,Kosovo i Zapad: Balkanska stavrnost i

politika (ne) odgvornosti”. Nova srpska politicka misao.Beograd.

posebno izdanje (1). St. 53 – 64.

72.

(POSLEDICA NATO PODRSKE UCK)

Po nekim porcenama, posledice ce biti:

- prvo, povecan potencijal za eskalaciju zahteva raznih manjina, a

pozebno onih ekstermistickih politickih pokreta koji se sukobljavaju s

centarlnim vlastima,

- drugo, neizvesnost u pogledu stvarnih ciljeva Zapada posebno u Rusiji,

Ukrajini, Kini i Indiji, velikim zemljama sa znacajnim manjinama.

(Vujacic.1999:59).

- Vujacic, Veljko. (1999) ”Srbija,Kosovo i Zapad: Balkanska stavrnost i

politika (ne) odgvornosti”. Nova srpska politicka misao.Beograd.

posebno izdanje (1). St. 53 – 64.

73.

(ISELJAVANJE SRBA S KOSOVA PO DOLASKU KFOR)

Medju Albancima Kosova je rasprotsranjeno misljenje da Srbi koji su morali

da napuste Kosovo isu zrtve novog talasa etnickog ciscenja ili intervencije

medjunarodne zajednice. Oni su zrtve svoje sopstvene podrske politici

Milosevica koja je bila iz ratova.

130

Posebno je prvi talas iseljavanja Srba, juna 1999, posle NATO kampanje,

organizovan od onih cija savest nije bila cista. Posle toga ke vrlo malo ljudi

napustilo Kosovo (Haxhiu. 2000)

Haxhiu, Baton. (2000) ”The Unrealistic Dream of a Multi-Ethnic Kosova”.

Institute for War and Peace Reporting’s Balkan Crisis Report.London.

Number 144.

74.