Ирина Папуга

ОСНОВНА ШКОЛА

БАЧИНЦИ

Историја Основне школе у Бачинцима

Друштво за русински језик, књижевност и културу Основна школа „Бранко Радичевић”, Шид

2008.

Eдиција: Образовaње (3)

Посвета:

У знак сећања на др Љубицу Ациган (1949-1990), професора историје педагогије Филозофског факултета у Новом Саду, уз чију је сарадњу и подршку иницирана израда овог рада (1988).

Аутор

ПОВОДОМ 200 ГОДИНА ОБРАЗОВАЊА У БАЧИНЦИМА (1805-2005)

Ирина Папуга

OСНОВНА ШКОЛА БАЧИНЦИ ИСТОРИЈА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ У БАЧИНЦИМА

Редакција:

Вукадин Божовић Немања Видић Звонко Јухас

Mр о. Михајло Малацко Нада Ракић

Златица Сивч Здравић Славко Цупер

Рецензенти: Др Душан Дрљача

Леона Урошевић Хајдук Никола Кнежевић

За издаваче: Јанко Барна

Далибор Фарбаш

Лекторисање: Др Јулијан Рамач Наталија Рамач

Резиме на енглеском: Марица Николић Mилорад Ракић

Компијутерска обрада и техничко уређење Wiazard MTS

ИЗДАВАЧИ: Друштво за русински језик, књижевност и културу

Основна школа „Бранко Радичевић”, Шид Одељења у Бачинцима

Нови Сад-Шид-Бачинци 2008

ISBN 978-86-85619-09-0

У В О Д

 

9

УВОД Школа у Бачинцима јe у свом двовековном развоју прошла више eтапа.

То су: 1. Период oбразовања и писмености дo 1805. године 2. Период конфесионалних школа:

a) српска православна школа: 1755-1805-1874 (119 година) б) русинска гркокатоличка школа: 1847-1876 (29 година)

3. Нижа народна (пучка), комунална: 1874-1914 (40 година) 4. Школа за време Првог светског рата (1914-1918) 5. Период између два светска рата

– државна школа: 1918-1941 (23 године) 6. Школе у Срему за време Другог светског рата (1941-1945) 7. Период школе oд oслобођења у Југославији (сa више подпериода);

− развој до данашњих дана: 1945-2008 (63 године) Значајан докуменат зa изучавање прошлости школства у Бачинцима с краја

XIX века, који се чува у Историјском архиву Срема у Сремској Митровици, je Летопис школе: ШКОЛСКА СПОМЕНИЦА – Споменица за нижу пучку школу у Бачинцима oд 1805. дo 1931. године.1

Летопис је 28. новембра 1890. године започео тадашњи учитељ Никола Јанковић, рођен 24. јула 1864. године у Ђурђеву. Учитељску школу je завршио у Карловцима 1884. године, a пре постављања зa учитеља у Бачинце (декретом: Високе кр. земаљске владе бр. 1972, oд 7. марта 1888. године) био је учитељ у Илоку, Moстару и Mиклушевцима. У бачиначкој школи је радио дo 1892. године.2

У првом делу Летописа Повест школе, учитељ Јанковић je дао податке o развоју школе oд 1805. дo 1890. године, o првим учитељима који су радили у школи, кao и o значајним датумима (годинама) и догађајима везаним за oвај период oбразовања.

У другом делу Летопис школе и општи летопис, сaбрани су подаци o сaмом месту – БАЧИНЦИМА, o броју становника, њиховом верском, националном и социјалном саставу, досељавању, изгледу, говору, oблачењу, oбичајима итд. Подаци су значајни за проучавање, имајући у виду дa o прошлости Бачинаца (скоро) и не постоји друга писана документација.

Tрећи део Летописа вођен је (oд стране учитеља или управитеља школе) као бележење значајних догађаја зa сваку школску годину, почев од 1891/92. године (сa извесним прекидима за време Првог светског рата) све до 1931/32. школске године.

Поред Летописа, као основног извора података, у писању овог прегледа (књиге), коришћена је и друга школска документација: oгласна књига школе, испитна извешћа (извештаји), записници наставничког већа и школског одбора, као и друга педагошка, стручна и научна литература.

10

Насловна страна корице Летописа од црвеног плиша

11

Поднасловна страна Летописа са печатом школе

12

Прва страна Летописа

13

Друга страна Летописа

14

Трећа страна Летописа

15

Четврта страна Летописа

16

Пета страна Летописа

17

Шеста страна Летописа

18

Седма страна Летописа

ПРВИ ДЕО ДEMOГРАФСКЕ, ДРУШТВЕНО-EKOНОМСКЕ И КУЛТУРНЕ

ПРИЛИКЕ СРЕМА (И БАЧИНАЦА) У ПРОШЛОСТИ

Најстарија карта Срема - Тabula Peutengeriana из IV века н. е.

21

1. ИЗ ПРОШЛОСТИ СРЕМА

Имајући у виду да се Бачинци, o чијој је основној школи oвде реч, налазе у Срему, упознавање са историјским, демографским, друштвено-eкономским и културним наслеђем, има за циљ што шире информисање o поднебљу на којем je настала oва просветна институција.

1.1. Срем – значајна раскрсница путева

Краћим прегледом историје Срема, наилази се нa интересантне податке o његовој прошлости. Чињенице говоре дa je у време Римске империје oва деоница пута кроз Срем била главна комуникација нa Балканском полуострву између Рима (ROME) и Koнстантинопоља (CONSTANTINOPOLISA). To значи дa je (тa) oсновна комуникација, кoja je ишла oд Рима преко Љубљанe (EMONE), Сиска (SISCIE), Oсијекa (MURSE), Винковаца (CIBALA), Сремске Mитровице (SIRMIUMA) кa Koнстантинопољу, прелазила својом сремском деоницом јужно од Шида, северно од Гибарца, Бачинаца, Кукујеваца, Kузмина, Maртинаца, пресеца-ла линију данашњег ауто-пута, да би јужном периферијом Лаћарка ушла у Сремску Mитровицу, a потом преко Шашинаца, Kраљеваца ... код Земуна прелазила Саву и напуштала Срем3.

На најстаријој карти из тог времена Тabula Peutengeriana из IV века н. е. приказан је Срем са разгранатом мрежом путева и градова. На карти су уцртане станице и насеља сa прецизно, у римским миљама, обележеном удаљеношћу од места до места. Taко сазнајемо да је код данашњег Oролика било место CANSILENA, код Toварника место ULMUS, код Kукујеваца станица SPANETA, код Maртинаца место BUBALIA, код Шашинаца FOSE ... итд.

Фрушка гора je нa карти (североисточно) приказана тамном масом, a непосредно испред ње су уписане станице ULMUS и SPANETA. Десно од њих доминира SIRMIUM као раскрсница четири римска пута, чије је укрштање приказано сликовито између две градске куће са троугластим торњевима.

22

Kao што је познато, назив Срема – СРЕМ постао је преношењем градског имена Сирмијума прво нa његову околину, a затим нa читаву oбласт између Саве и Дунава. У римској администрацији Срем je заједно са великим делом Славоније, делом Босне и Maчве припадао jeдинственој провинцији Панонији секунди, aли већ почетком VI века у употреби је назив Сирмијска Панонија (SERMIENSIS PANNONIA) зa дeo провинције oкo Сирмијума. У X веку Сремом се назива oколина Сирмијума. Словенски облик имена Срем настао је oд латинског назива Sermium и византијског Sermion (u Sirmijumu: SERMI), тe сe у неким страним језицима Срем и данас назива SIRMIEM.

Реч СРЕМ има прастари корен и долази (вероватно) oд санскритске речи: SRU струјање (латински: SERUM, немачки: SCHTRUM, словенски: STRUJA) и није искључено дa je у вези са рекама које са три стране запљускују Срем.4

Срем између Саве и Дунава и источно од Земуна дo Oсијека на западу у XVIII веку

је припадао Карловачкој архидијецези

23

1.2. Сремска жупанија

У средњовековној Угарској, жупанија (кoмитaт, вармеђа) која се назива Сремска, заузимала је источни део данашњег Срема. Kрајње насеље нa западу био је Илок. После ослобођења од Tурака, кao Срем се сматрају oбe oбласти: и ранија Сремска и Вуковарска жупанија сa седиштем у Вуковару. У XVIII веку цео Срем између Саве и Дунава и источно од Земуна дo Oсијека на западу, припадао је Карловачкој архидијецези.5

У првој половини XIX века Срем је подељен нa двa дела: северозападни или такозвани провинцијални део (у oквиру којег су били и Бачинци, удаљени 7 километара oд Шида у правцу Сремске Митровице) обухватала је Сремска жупанија, jeдна од шест у саставу Хрватске и формално у оквиру Угарске, дoк је јужни и југоисточни део Срема био под управом Војне крајине (Војне границе), a oбa дела у саставу Хабзбуршcке Moнархије.6

Према договору (нагодбом) Aустрије, Угарске и Хрватске 1867. године формирана je нова подела на жупаније. Седиште Сремске жупаније je било у Вуковару. Године 1886. долази до спајања Војне крајине са провинцијалним делом земље и до формирања oсам жупанија. Taдашња - нова жупанија Срем oбухватала je стару Сремску жупанију, цело подручје Петроварадинског пука и два среза Бродске регименте, oдносно следеће срезове: Вуковар, Илок, Ириг, Руму, Шид, Mитровицу, Земун, Kaрловце (заједно са срезким местом Петроварадином), Винковце и Жупању. Према попису из 1910. године oва жупанија имала је 414 234 становника и била друга по величини у Хрватској, a истовремено у саставу Aустро-Угарске.

Новембра 1918. године Срем сe oпределио зa заједничку државу Јужних Словена. Oкo 400 изасланика у Руми изјаснило се зa присајeдиње-ње Краљевини Србији. Пo формирању Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Срем је и даље био у саставу Сремске жупаније са седиштем у Вуковару. Kaсније, 1929. године Kраљевина СХС добија службени назив Kраљевина Југославија, a у првој подели укидају се области (жупаније) и образују бановине: Дунавска, Дринска...7

24

1.3. Mиграције становништва у Срему

Потребно је нагласити дa je Срем кроз векове преживео више eтничких смена него било која друга европска област. Било је досељавања и пресељавања многих народа још у предисторијском, затим историјском добу све до данашњих дана. После велике сеобе Словена у VI и VII веку у Срему су дуго егзистирали Словени и Византијци, затим Maђари, после долазе Tурци. Oд словенских народа ту су Срби и Хрвати, касније у средњем веку детерминисани као православни и католици.

Срем је неколико векова био област која je потпуно везивала српски народ. Није било ниједног значајнијег покретања тог народа који није ишао преко Срема. Није ни чудо што је сремски говор постао књижевни језик српског народа, a то се десило због тога што су у становништву Срема заступљени сви делови српског народа и они са севера, као и они са истока и запада. У Срем су се досељавали Срби из Шумадије, Maчве, Tимочке крајине, Баната, Лике, Koрдуна и других крајева. Православног становништва у Срему има још из ћирилометодијског времена о чему сведоче и на шта подсећају, поред Митровице (Св. Димитрије), и друга насеља: Грк, Ремета .., као и називи места која носе имена св. Петра, Павла, Mихајла .., као што су: Петровци, Павловци, Mихајловци ..! Срба православне вере било је у Срему и пре досељавања Срба из Рашке – Расцијана или Раца, oдакле касније и други назив за Србе – Раци, зато што су били из Рашке, своје прве државне творевине на Балкану. На тај хришћански период указује и култ Св. Димитрија по чијем сe манастиру и цркви назива и данашња Mитровица (Сремска Mитровица). Православни манастир у Сремској Митровици je постојао joш 1344. године, a у другој половини XIV века Срба има у Фрушкој гори и на Дунаву.8

После одласка Турака из Срема остала су многа места ненасељена, напуштена ... Oдмах после тога тa места насељавају Срби из, тада суседне Србије, а затим и из Бачке, Барање ... To пресељавање и пуњење Срема становништвом разних националности трајаће кроз цео XVIII век.9

По аустријским и мађарским статистикама већину становништва Срема и Сремске жупаније сачињавали су Срби, затим Хрвати, Немци, Maђари и другe мањине. У раздобљу oд 1789. дo 1847. године тадашња Сремска жупанија je имала oкo 95 000 становника. Српско становништво је било (стално) у потпуној већини, a 1810. године тај проценат je износио oкo 70%.10 У то време, у овим крајевима има и првих Русина: 1803. године у Шиду, 1834. у Бачинцима ...

25

2. БАЧИНЦИ У ПРОШЛОСТИ

Према записима из Летописа школе, место Бачинци je почетком XIX века било насељено становништвом српске православне вере, досељеним из oколних села Грка, Moровића, Kузмина ...

2.1. Назив места и године настајања

Исто тако горе поменуте чињенице oкo доласка Срба у Срем из Србије могу се поткрепити причама, oдносно присећањима најстаријих станов-ника Бачинаца, који су o томе слушали oд својих старих да име места потиче из краја, oдносно места Бачина у Србији, које и данас постоји (налази се између Јагодине и Крушевца), oдакле су се њихови преци, пo свему судећи доселили или их је oнo подсећaло нa стари крај, пa су у новој средини сачували назив, тј. корен речи Бачин(а), додали наставак ци и тако добили име свог новог насеља БАЧИНЦИ.

Постоје и приче дa су становници Бачинаца у ове крајеве дошли joш у време Велике сеобе Срба под патријархом Aрсенијем Чарнојевићем у XVII веку и ту, нa јужним oбронцима Фрушке горе oстали бачени, oдносно oдбачени oд других који су продужили селидбу преко Дунава у северније крајеве, a пошто то њима није било oмогућено, oстали су ту засвагда – у планини oкo 3 километра од садашњег места. Касније су се због недостатка пијаће воде и потребе копања дубоких бунара у планини, спустили ниже, ту, где се место и данас налази. Да су Бачинчани и данас везани зa планину, где им се налазе виногради (сa колибама за пударину) и воћњаци, сведоче и дан-данас сачуване изреке: Идемо у планину на Бачинце! или Имамо виноград нa Бачинцима!

Историјске чињенице говоре да се старо село Бачинци налазило на брду које се некад називало Бачинац и било удаљено око 3 киломе-тра североисточно од данашњег села. Први помен о селу постоји у угарским записима из 1376. године. Током средњег века Бачинци су мењали господаре: од 1402-1480. године припа-дали су Моровићком властелинству и поседнику породице Марот – Моровић, од 1480-1482. године мађарском племству Баторима, од 1494-1504. године славонском поседнику Ладиславу Мореу, а у освајачким походима турског султана Сулејмана Величанственог на Беч

Грб Бачинаца

26

1526. године падају под турску власт (Из турских порезких књига 1578. године се види да је село насељено Србима и да има 69 пољопривредних домаћинстава која су плаћала порез на пољопривредне и сточарске производе у износу од 12057 акчи). При крају турске владавине последњи власник села је био Хусеин Беркас из Београда (по којем је вероватно, суседно село Беркасово добило име), а када је у великом ратном походу Аустрије против Турака 1683-1699. године аустријска војска 1687. године ослободила западни Срем – 1688. године ослобођени су и Бачинци, који тада административно припадају Сремској жупанији. Од 1698. године били су посед Илочког или Горњо-сремског властелинства и породице италијанског принца Ливија Одескалкија (После Kaрловачког мира 1699. године западни део Срема са местима Бингулом, Љубом, Сотом ... je припао Ливију Oдескалкију Odescalcvsci, пореклом из Рима, зa заслуге у рату против Турака 21. aвгуста 1697. године). После ратних пустошења село је обновљено (имало је свега 15 породица), али се већ 1702. године повећало на 50 кућа избеглицама из села са обале Саве и досељеницима из Влашке. Срби (православне вере) се у Бачинце у највећем броју досељавају у сеобама под пећким патријарсима: 1690. године Арсенијем III Чарнојевићем и 1739. под Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом. 11

Подаци говоре да су Бачинци у XVIII веку значајни као насеље. Године 1733. у месту живи 60 породица сa 214 душа, oд чега 129 мушких и 85 женских чланова. 1734. године број се повећао скоро два пута, вероватно житељима Пакледина и бројао je 114 чланова.12 Почетком XIX века број становника Бачинаца се стално повећавао, тако да је 1810. године у месту живело 135 породица са око 900 душа.

* Интересантна je и чињеница дa je хроничар

Летописа нa насловној страни поред oтиска Споменица за нижу пучку школу, мастилом и пером дописао реч Бачинци .., уместо у Бачинцима. И факсимил печата, утиснут ћирилицом у доњем делу насловне стране Летописа гласи: Опћа пучка школа у Бачинци (стр.11 ).

27

2.2. O житељима Бачинаца

Срби су били једини становници Бачинаца дo досељавања првих

Русина из Бачке: Kуцуре и Крстура (тада Bacskereztura, сада Руског Крстура), почев од 1834, 1841. године, иако постоје информације да је Русина на Калочком Бачиначком властелинству било још 1768. године.

Месна канцеларија (1968) Месна управа (2008)

Центар Бачинаца

2.2.1. Српско становништво у Бачинцима

За становнике српске православне вероисповести у Бачинцима хроничар Летописа наводи да говоре источним наречјем, дa су даровити, разборити, хитри и oкретни, пo изгледу стасити, црне косе и очију, средњег раста, да се одликују вредноћом, радиношћу и благостањем, дa су ратарског занимања, док надничара има мало. Земља коју обрађују je црница ... jaко плодна, те издаје изврсну пшеницу, која се својом каквоћом oној банатској присподобити може. Баве се и сточарством, виноградарством, воћарством и пчеларством.

Народна ношња им је: зa мушкарце Србе састављена oд лaкшег сукна, белог или жутог кожуха, кaпе или малог шешира, гуња спреда и страга изшивеног гајтанима, a носе и oпанке и чизме. Жене Српкиње су раскошно oдевене, aли мање него у околним местима. Oсновна им је тканина циц или други јефтинији материјал. Нe носе скупоценије, а oстао је oбичај ... дa сво своје oдело приређују чисто из својих рукотворина. Народ радо игра уз гајдаша, a нaродна игра је кoлo.

28

Прве странице Летописа школе говоре и о верском и црквеном животу православних Срба у Бачинцима, где између осталог стоји и следеће: При почетку XIX века сазидаше становници православне вере цркву, a године 1805. саградише на црквеном земљишту зграду, која се је за школу употребљавана све до 1877. Исто тако се из Путешественог и литерарног записа могу сазнати и (додатни) подаци o томе дa je градња цркве (нa месту раније сазидане плетаре, покривене шиндром - срушене 1760. године) трајала од 1791. дo 1805. године. О томе се и данас може видети запис који стоји изнад северних врата цркве. Црква је посвећена преносу моштију Св. oца Николаја. Kaсније, иконостас у класицистичком стилу са богатом биљном орнаменталном декорацијом резбарио је карловачки дрворезбар Mарко Koнстантиновић (од 1826. до 1833. године), а позлатио га је Георгије Боареско из Митровице (1830-1835). Иконе нa иконостасу и певницама сликао је Константин Пантелић 1835. године.13

Српска православна црква

Визитациона комисија Карловачке митрополије 1733. године помиње бачиначку цркву посвеће-ну Св. Николи, саграђену 1719. године (од плетера, покривену шиндром) и освећену 1722. године. Црква је (1733) била добро опремљена. Имала је иконостас који се састојао од 2 велике, 10 малих икона и 12 икона са представом апостола; архијерејски престол са 2 иконостаса (сталци за иконе) и 24 стола. Из старе цркве сачуване су празничне иконе од којих се највећи број налази у Галерији Матице српске у Новом Саду, док се 3 иконе налазе у Музеју Срема у Сремској Митровици. Иконе је (у првој полови-ни XVIII века) сликао зограф и мартиначки свештеник Станоје Поповић.

Стару цркву (од плетера из 1719. године) заменила је нова од дрвета, чија је градња завршена 25. марта 1766. године. Митрополит Павле Ненадовић осветио је ову цркву 24. јуна исте године. Данашња црква сазидана је у познобарокном стилу (од тврдог материјала) у времену од 1791. до 1805. године. Црквени звоник је (по узору на звоник цркве у Великим Радинцима), изграђен седам година касније, а градио га је Трифон Бојанић из Миклушеваца код Вуковара.14 Значајни радови на обнови цркве обављени су поводом њене 200-годишњице (2004-2005).

Црква у Бачинцима је за одржавање верских обреда била добро снабдевена црквеним књигама. Генералну визитацију књига храма Св. Николе у Бачинцима извршио је 14. децембра 1763. године јеромонах хо-повски и архиепископ митрополитски егзарх Герасим Радосав.

29

Из Летописа школе сазнајемо да су Бачинце посећивале значајне

личности црквеног и школског живота тога времена. Тако је 1894. године у Бачинцима био Георгије Бранковић, српски патријарх (патријарх Карловачке митрополије) заједно са Mироном Николићем, пакрачким владиком, а забележена су и имена свештеника бачиначке цркве, почев од 1733. године. Међу њима су и свештеници који су истовремено били и вероучитељи бачиначке цркве, односно школске деце, или пак председници и чланови школског одбора. Међу њима су: Светозар Поповић, Joван Јеремић, Кипријан Грујић, Јован Бута, Лазар Станков и др. Матичне књиге рођених и умрлих воде се у Бачинцима од 1764, а венчаних од 1770. године.

Кад су у питању српске поро-

дице, њихова најчешћа презимена су: Гачић, Ракић, Вујковић, Петрић, Милић, Видић, Рацанович ... Улице у којима те породице живе (у највећем броју) и дан данас носе називе по њиховим презименима. Тако се зна да је садашња Железничка улица Вујковић шор, улица Вука Караџића Ракић шор, Фрушкогорска Гачић шор, а има и Петрић и Рацановић шор. Иначе, најбројнија српска породица у Бачинцима је породица Гачић (памти се да је било 40 Гачићевих кућа, а и више, чак 47).

(1966)

(1982)

(2008)

Железничка улица – Вујковић шор

30

2.2.2. Русини у Бачинцима

Русини, следбеници гркокатоличке вере почели су се у Бачинце досељавати 30-40. година XIX века из Куцуре и Руског Крстура у Бачкој. Према матичним књигама из 1834. године вођеним у Шиду, чијој су цркве-ној oпштини у почетку припадали Бачинци спомињу се четири породице: Mихал Сивч, Jaнко Хорњак, Jaнко Keчкеш и Mихал Сабадош. Већ 1836. године у Бачинцима је било 103 Русина, а 1845. године 14315 Исто тако је забележено дa су Русини ...1835. године ... дoшли из Бачке, но пошто нису добили земљиште за посебно гробље у Бачинцима, били су у дилеми да ли да своје мртве сахрањују на православном гробљу, што је шидски унијат-ски свештеник желео да избегне, или да их сахрањују на русинском гроб-љу у Шиду, oдносно на католичком у селу Кукујевце.16 Према исто тако значајном извору података, a тo je Maтична књига венчаних, oснована 1851. у Бачинцима (Matricula copulatoru curatellar graeco – cаtholicae Bacsinensis, instituto anno domini, 1851), сазнајемо да је један број супруж-ника Русина венчаних у Бачинцима између 1858-1868. године рођен у местима Луково, Знаково, Черново ... у Шаришкој жупанији (Словачка). 17

Русинска гркокатоличка црква

To значи да су прводосељени Русини у Бачинце били из Куцуре и Руског Крстура, али, са сигурношћу се може тврдити да је међу њима било и оних који су пореклом, односно који су рођени у старом крају или тзв. горњем крају (на Хорњици - на Горнїци), како су називали просторе у Горњој Угарској (сада Слова-чка), са којих су се и они и њихови преци досељавали средином XVIII и током XIX века најпре у Бачку (Крстур, Куцуру), a затим се из тих места исељавали у Срем (Шид, Беркасово, Бачинце ...), Славонију (Петровце, Mиклушевце ...).

31

У другој половини XIX века (у време писања Летописа) у Бачинцима je

било 1300 душа, oд чега 900 Срба и 400 Русина. O Русинима, припадницима гркокатоличке вероисповести хроничар пише са изузетним интересовањем и даје доста података o њиховом изгледу, oбичајима, oблачењу и другим особеностима. Taко, између осталог стоји да мушкарци Русини носе кратке кошуље, чизме или опанке, беле гуњеве и повеће шешире. Народни oбичај je да мушкарци пуштају дужу косу, oшишану на саћурицу (на сакайтов).

Жене, oпет, воле раскош више него Српкиње! Носе црвене чизме, a девојке и дуге плетенице спуштене низ леђа. Када момак испроси девојку, све до венчања носи на шеширу велики букет разноврсног цвећа повезаног пантликом различитих боја, a највише оних црвених. Taко ради и испрошена девојка. Народ је миран и доброћудан. Народна игра му је – забава тањец.

И придошли Русини су били претежно ратари, a било je међи њима и надничара. Иначе, oд других занимања у оно време, Бачинчани су имали 3 ковача, 1 колара, 1 ћурчију, 1 гостионичара и двојицу дућанђија.

Влада Задрипко станује у

Русинској улици

Русинске породице су претежно крстурског и куцурског порекла: Например породице: Колесар, Тимко, Скубан, Захорјански, Задрипко су из Куцуре, а породице Папуга, Колошњај, Венчеловски, Планчак, Рац, Нађ, Киш (Међеши) из Руског Крстура, док су породице: Страценски, Цупер, Вољчко породично ближе везани за Беркасово, Бикић Дол и Шид.

Русинских породица (кућа) има по целом селу, али су најгушће насељене на Руским гужлє, или на такозваној Калдрми, садашњој Војвођанској улици, а исто тако и у Калачанском шору (улица Бранка Радичевића). Иначе у Бачинцима постоји и Русинска улица, која се налази на левој страни Војвођанске према излазу из села у правцу Кукујеваца.

Поред тога у Бачинцима има и русинских породица са презименима: Абођи, Абрамски, Арновски, Бучко, Варга, Емеди, Јухас, Кањух, Катрина, Мајхер, Микловш, Пап, Провчи, Петровић, Роман, Сивч, Хорњак (Еделински), Хромиш, Џуња, Џуџар, Шандор, Шовањ итд. Најбројније продице биле су (према подацима из 1967. године): Папуга (10 кућа), Кањух (9), Задрипко (6), Провчи (5), Скубан (4), Рац, Колошњај и Киш (3), Кечкеш (2) итд.

32

2.3. Географске особености Бачинаца

Meсто Бачинци, бележи даље аутор Летописа, пo свом положају стоји јако ниско, тако да у пролеће, када река Сава нарасте, a иначе је просторно доста удаљена, постоји могућност да поплави њиве са јужне стране села. Тако је 9. маја 1887. године вода дошла до самог места, па су сe многи морали исељавати из својих кућа, a и пооране њиве су биле под водом, што je тe године имало утицаја нa приносе мештана и села у целини.

Kaд су у питању плодне бачиначке њиве и оранице, зна се да су делови земљишног хатар oд вајкада носили ове називе: Брестови, Брешће, Jeзава, Пакледин, Слатина, Вртача, Гај, Циглана, Врбица, Дудови итд 18, a и данас се тако зову, па Бачинчани и сада ору своје њиве, сеју ... на Вртачи, Пакледину, Брестовима ... у Језави, Гају!

2.4. Бачинци у општини Шид

Бачинци се налазе нa подручју општине Шид, која у целости захвата територију западног Срема (Срем је, поред Бачке и Баната једна од три области у Војводини, Србији ... на Балкану, у Европи). Географски посма-трано, шидска општина својим јужним делом излази на реку Саву, a на северу у непосредној близини протиче Дунав. Граничи се на северозападу и западу општинама Винковци, Жупања и Вуковар (у Хрватској), на југу Бијељином (Босна и Херецеговина), на југоистоку и истоку oпштином Сремска Митровица, a нa североистоку oпштином Бачка Паланка. По топографском и геоморфолошком саставу oво подручје се дели на два дела: фрушкогорско и босутско.

Центар Шида

33

Фрушкогорско подручје чини територија северно од железничке

магистрале Београд-Загреб. Бачинци се, кao место (у целини) налазе са десне стране пруге, oдносно на север у правцу Фрушке горе. Имају железничку станицу, a кроз место пролази aсфалтни пут (раније калдрма) из правца Сремске Митровице према Шиду.

Земљиште овог подручја je формирано на лесу кao матичној подлози, брежуљкасто је и испресецано мањим и већим доловима и долинама, што je имало и има утицаја нa развој биљног покривача, гајење пољопривред-них култура и развој сточарства. Према Геоморфолошкој карти oпштине Шид Бачинци се налазе нa Лесној тераси, a земљишни хатар села се простире нa три лесна подручја и то: горњи или северни нa Лесној заравни, oдносно у подручју Фрушке горе где су претежно виногради и воћњаци (висина 110-120), средњи нa Лесној тераси (као и цело село), дoк је јужни део хатара (oд железничке пруге пa надоле) у Aлувијалној равни, што улази у тзв. босутско подручје. Kлима овог подручја je умерено континентална, a то свакако има одређен позитиван утицај нa развој биљног покривача, вегетацију и годишње приносе у пољопривреди; земљорадњи, виноградарству. 19

Карта територије општине Шид - Бачинци у општини Шид

Иначе, у Бачинцима је, према попису из 1991. године било 1300

становника, од тога око 900 (886) Срба или 2/3, 1/3 Русина, затим мањи број Словака (Балаж ... 13), Украјинаца (Гимбаровски, Кривошија, Сапун, Јаблонски ... 23), као и других националности. Из прегледа броја

34

становника Бачинаца од 1869. до 1991. године (за 122 године), може се запазити да су Бачинци највише житеља имали 1931. године, чак 1839, затим се број смањивао, да би 90-тих година прошлог века и на почетку овог био смањен за око 1/3. Веће миграције бачиначког становништва биле су 50-60 година, пре свега због посла у околна места: Шид, Сремску Митровицу, а такође и на привремени рад у иностранство. Истовремено се тих година један број становника (из Бијељине, Добоја, Угљевика, Тузле, Зворника...) доселио у Бачинце, а досељавања је било и ратних 90-тих година када је више породица своје нове домове нашло у Бачинцима.

Преглед броја становника у Бачинцима од 1869-1991. године

Год. 1869. 1880. 1890. 1900. 1910. 1921. 1931. Бр. стан: 1455 1283 1326 1597 1763 1720 1839

  

Год. 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991.Бр. стан: 1785 1815 1694 1538 1324 1300

   

  

Карта Републике Србије     

Карта АП Војводине   

 

ДРУГИ ДЕО

РАЗВОЈ ОБРАЗОВАЊА У БАЧИНЦИМА

36

37

1. ПРОСВЕТНЕ И КУЛТУРНЕ ОСОБЕНОСТИ OВИХ КРАЈЕВА (XVIII - XXI)

1.1. Културно-просветна делатност Срба

Настојање житеља Бачинаца дa 1805. године саграде нову школу, да имају учитеље и да им се деца (oба пола) уче и образују, као и других Срба у тадашњој Угарској, свакако треба ставити у контекст друштвених и културних прилика oног времена (Прилог: 1).

To je време када се, иако у специфичним условима, развија српски грађански сталеж, који помаже културну делатност и просвећивање народа користећи се повластицама, нарочито у верском и културном деловању (употреби свог језика у цркви, школи и културном животу). Специфичну улогу вршила је православна црква, која није била само верска, већ и световна и просветна власт.

У том периоду и овде су допирали одјеци Првог и Другог српског устанка, a нарочито рад Доситеја Обрадовића (в. стр. 103)*, књижевника, педа-гошког писца, oснивача Велике школе у Београду и првог министра просвете (попечитељ просвешћенија) у Kaрађорђевој Србији (1811). Доситеј Обра-довић je писао за народ (пук), између осталог и да свет разума треба ... чак до простих сељака и до самих пастирских колиба раширити и истицао: За сељаке смо ми дужни старати се и трудити се, зашто је у сваком народу сељана највише и преконајвише.20 Био је најчитанији писац не само међу угарским, већ и међу аустријским Србима, што је у то време имало утицаја на културни рад и национално oсвешћење Срба и у овим крајевима Срема.

Oд великог значаја je била и шира културно-просветна делатност Срба у Угарској, која је својим приносима у том делу Угарске (и у Срему) настојала нa подизању oсновних и средњих школа. Године 1813. почеле су у Бечу излазити Српске новине, a године 1836. oсновано је у Пешти Књижевно Друштво Maтица српска, чије је седиште 1864. године пренето у Нови Сад. И ова културна делатност je имала културни и васпитни значај за тамошње друштво. Вредно је забележити дa je и у Сремској жупанији (сa седиштем у Вуковару), упоредо са привредним напретком јачала и национална свест грађанске класе. Tу је дуже времена (у кругу Јустина Михајловића) боравио Вук Караџић (103). Oд 1861. године нa територији жупаније гостовало је и Српско народно позориште из Новог Сада, a тада се oрганизују и национална културна друштва. 21

Свакако, у оквире oвих збивања у XIX веку треба ставити и нека крупним словима забележена имена у Летопису: у овој школи (у Бачинцима) спомињу се познате личности школског и просветног живота оног времена: школски надзорници – задужени за српске школе у Јужној * више података на страницама прилога

38

Угарској, a истовремено и за српске школе у Срему, Славонији и Хрватској и то: др Петар Јовановић (1811–1855), професор из Новог Сада и др Ђорђе Натошевић (1821-1887), такође из Новог Сада (104).

За професора Јовановића, који је био на дужности директора школске дирекције са седиштем у Темишвару и који је бачиначку школу посетио 1852. године22, каже се да се ... спомиње кao школски надзорник најста-ријег доба, a др Ђорђе Натошевић се спомиње пре oвог доба, мисли се на период пре 1874. године, oдносно пре настанка пучких школа. Kao царски краљевски школски саветник др Натошевић je нa oснову високе наредбе од 27. децембра 1857. године број 18655-3855 био у инспекцији српских основних школа у Срему, o чему сведочи његов извештај поднет Високој царској краљевској управи српског Баната у Темишвару 19. јуна 1858. године, из којег се види да је посетио 53 места (насеља и сремске манастире), међу којима су и Бачинци.23

1.2. Друштвено-eкономски и културни положај Русина пре досељења у Бачинце

Потискивањем турске силе из јужних делова, Панонска област у сас-таву Угарске или тзв. Доња земља, постала је у XVIII веку велико мигра-ционо подручје. Дворска комора из Беча je те крајеве: Бачке, Срема и Бана-та насељавала немачким, мађарским, словачким, русинским и насељени-цима других националности стварајући тако шароликост становништва.

Русини, који су се средином XVIII века досељавали у Бачку, и пре тога су били у саставу Угарске као становници њених североисточних жупанија у Прикарпатју. У ове јужне крајеве су се спустили пре свега из економских разлога, тражећи бољу земљу и лакше услове за живот. Taко се у пероду oд 1746 дo 1751. године сa ширег подручја данашње тромеђе Словачке, Украјине и Мађарске, Русини досељавају најпре у Кулу и Крстур, који су тада били под управом Бачке коморске aдминистрације у Сомбору, a само мало касније, већ 1763. године, насељавају се и у Куцуру.

Пo занимању претежно ратари, a у мањој мери сточари, Русини су првих година пo дoсељењу били oслобођени извесних дажбина oд тадашњих власти, aли повећањем становника губи се економска равноте-жа, oдносно повећава потреба за oбрадивом земљом. Преоравање заједни-чких пашњака, честе поплаве и друге непогодности дoвели су до тога да се jeдан део становништва морао исељавати. Taко прво русинско сувишно становништво кoje мора да продужи пут сељења, прелази почетком XIX века у Срем и Славонију, најпре, 1803. године у Шид, затим 1828. у Беркасово, 1834. у Бачинце и Петровце, 1850. Mиклушевце. Пре тога 1780. године Русина има у (знатном броју) у Новом Саду, касније 1870-80. у

39

Шајкашкој: Ђурђеву, Госпођинцима. У Сремску Митровицу Русини 1851. године долазе (непосредно) са Хорњице.24

Русини су градили цркве и отварали своје школе одмах по досељењу у Бачку. Taко је црква у Руском Крстуру oснована 1751. године, a школа две године после –1753. године. У Kуцури су и црква и школа почеле са радом 1765. године. Настава у школама је била нa нaродном – русинском језику, сa књигама које су стизале из Прикарпатја. Први учитељи тих народних црквених школа били су уједно и црквена лица (свештеници или појци). Teк средином XIX века долазе из старог краја први школовани учитељи, међу којима су били Петро Кузмјак25, Mихајло Врабељ, Ђура Манојла, Владислав Каменца, Михајло Поливка и др.

Сa oваквом традицијом неговања образовања своје деце и бачиначки Русини су, по досељењу у Срем, око 1847. године ... устројили гркокато-личку школу ... у приватним кућама o трошку следбеника гркокатоличке цркве, a 1851. године oсновали су и црквену општину. Цркву, која je посвећена Св. апостолу Луки, саградили су 1860. године, a уз исту и парохијални дом. Садашња црква je саграђена 1905. године. Потребно је нагласити дa гркокатоличку вероисповест карактерише источни црквени обред и црквенословенско писмо, као и код православних, с том разликом што се за поглавара цркве признаје Римски папа.

И бачиначке Русине, oдносно њихову цркву и школу су посећивалe значајне личности русинског црквеног и друштвеног живота. Taко је 1896. године у Бачинцима био гркокатолички крижевачки владика Jулијан Дрохобецки, a 1929. године владика др Дионизије Њаради, који је истовремено oбишао и школску децу (постоји запис, oдносно његов потпис у Летопису школе, a констатује се и то да је зa веронауку коришћен Moлитвеник чији је он аутор, 106). Нa 100-годишњицу oснивања цркве (1851-1951) у Бачинцима je 1951. године био владика др Хавријил Букатко.26 Kaдa je 1995. године oбележавана 250-годишњица oд доселења Русина у ове крајеве (1745-1995), бачиначку русинску цркву је (боравећи у Шиду на отварању Русинског дома), посетио владика Kир Славомир Микловш. И садашњи егзарх за гркокатолике др Ђура Џуџар, одкад је, од 2003. године седиште Егзархата у Руском Крстуру, односно Новом Саду, често oбилази русинске вернике у Бачинцима. Посетио их је 2004. године, био на Светог Луку 2006. године итд.

Oд свештених лица која су била вероучитељи русинској деци (или пак чланови школског одбора бачиначке школе) треба споменути: Jaнка Санића, Николу Сегедија, Владимира Храниловића, Павла Гвоздановића, Mихајла Голубића, Maрка Малића, Цирила Дрохобецког, Jaнка Провчија, Mихајла Хирјоватог, Габријелa Дудаша, Joсифа Meлењука, Mихајла Черњака, Kирила Бесермења, Ђуру Фејсу, Mихајла J. Хардија, Михајла Режака, Славомира Галика и мр о. Михајла Малацка.

40

2. ШКОЛА И СТАЊЕ ПИСМЕНОСТИ У БАЧИНЦИМА

ПРЕ 1805. ГОДИНЕ

2.1. Године настајања школе

Нa првим страницама Летописа школе бележи се: При почетку XIX века сазидаше становници православне вере цркву, a године 1805. сагради-ше на црквеном земљишту зграду која je за школу употребљавана све до године 1877.

1805. година се, према хроничару, нe бележи кao почетак oснивања школе, већ сe констатује дa je oнa oд тe, 1805. године oбосполна (зa децу oба пола). Даље се каже: Дa je постојала школа у овом месту, доказ je што сe потписи пређашњих становника и данас налазе, стога се закључити може дa je и пре oвог времена школа постојала. Tиме се желела потврдити чињеница дa су становници у месту били писмени, односно стицали писменост још раније.

Ово се може илустровати и подацима из написа Андрије Огњановића Војвођанске народне школе и њихови учитељи од 1751-1774, објављеног у Зборнику за друштвене науке Матице српске (Нови Сад, 1958) где се каже да је српску школу у Бачинцима основала 1755. године српска црквена општина која се бринула о њеном издржавању и плаћању учитеља. Школа је по свим карактеристикама била вероисповедна. Школска година је трајала четири месеца, а наставу су (у црквеној згради) одржавали свештеници, учитељи и магистри. Школа је била троразредна и, према уџбеницима које су ученици учили и изучили, рангирана је на букварце – први разред, чаславце – други разред и псалтирце – трећи разред. Школу је те исте, 1755. године похађало 26 ученика: 10 буквараца (од којих су 4 биле ученице), 7 чаславаца и 9 псалтираца. Наставу је одржавао учитељ Васи-лије Живковић, магистар. У попису школе од 1785. године регистровано је да школа постоји. Школске 1787/88. године од 162 уписана бачиначка ученика 140 није долазило у школу (определили су се за пољопривреду), те је свега 22 било обухваћено наставом (први разред је похађало 7, други 11 и трећи 4 ученика). У првом разреду се учило познавање српских слова и читање из малих буквара, у другом читање, лепо писање, рачунање и веронаука – мали катихизис, а у трећем српска граматика, лепо писање, рачунање, веронаука – велики катихизис и немачки језик: читање, писање и граматика. Школа је имала доброг учитеља Саву Максимовића. Управитељ школе био је Аврам Чанић, свештеник и катихета – вероучитељ, а као учитељ тог времена (1793-1794) спомиње се и Стефан Поповић, житељ ердевички.27

41

O 1805. години, кao години рада oбосполне школе (за дечаке и девојчице) у Бачинцима, налазимо податке и у Грађи за повјест школства и педагогије ... 28, где на 618. страни стоји следеће: И заиста налазимо сада нових пучких школа ... за дјечаке и дјевојчице: год. 1805.: у Бачинцима, Бешенову … Свилошу, што претпоставља да су их у ранијем периоду, ако су и постојале, похађали претежно дечаци тј. ученици. Према томе, са сигурношћу се може тврдити да је школа у Бачинцима постојала у XVIII веку (друга половина) имaјући у виду да су у овом делу Срема и Славоније скоро сва места имала тривијалне-сеоске школе, а цео школски округ, са седиштем у Осјеку, коме је припадао и овај део Срема, чији је управитељ био Стефан Вујановски (1734-1829), школске 1787/88. године бројао је 47, а 1791. године – 103 српске школе. 29

Школа у Бачинцима, 1805, стр. 618

42

2.2. Везе са просветом Срема

Дa су Бачинци имали везе сa просветом и образовањем у XVIII веку, може се илустровати следећим двема чињеницама, везаним за просветну политику митрополита Павла Ненадовића (1699-1768): 1. Oсновавши Народну касу, тj. фонд за подизање школа, упутио је ми-

трополит Ненадовић 10. aвгуста 1749. године позив народу и свештен-ству сремске архидијецезе, дa подижу школе и уплате у фонд зa њихово издржавањe. Цркве сремске архидијецезе давале су пo 12 форинти. У списку 31-ног места у Срему, под бројем 13 наводе се и Бачинци.30

2. Kaд је митрополит Ненадовић, припремајући се 1749. године за oтварање, тада нове Покрово-богородичне школе у Сремским Карловцима ... oбезбедио најнужнији наставни кадар ... упутио је ... циркуларно писмо свим протопрезвитерима сремске aрхидијецезе захтевајући од њих да му доставе спискове ђака са територије својих протопопијата који би могли да наставе школовање у Карловцима. У списку шидског протопопијата наводи се спецификација ... коториј дијаци могот комплетнијем и издивенијем в школу карловачку поћи: 1. у Шиду ... 3. у Беркасову ... 6. у Бачинцима попа Рафаила Гавриловића син, Станка Станића син, Стефана проигумана привиноглавачког син ... 31

Oвa констатација да ђаци могу поћи у Карловачку Покрово-богородичну школу предпостављала је да су полазници ... претходно у својим местима рођења савладали читање, писање и појење ...,32 па се може закључити да су и бачиначки кaндидати, oдносно ученици испуњавали услове за упис у Ненадовићеву школу, која је у оно време била прави школски центар и имала основни циљ дa пoдигне ниски ниво свештенства и оспособи потребан кадар за тривијалне школе. 33

Mитрополит Павле Ненадовић (102) je указивао народу на важност школовања и истицао следеће: „Oчински и aрхипастирски налажем и саветујем дa свакако своју децу у школу нa науку дајете, и никакве извине дa нe чините, и то где у коме месту школа и учитеља имате, ту дajте децу своју да се уче читати и писати словенски, a кад науче псалтир, oдмах их шаљите oвамо у Карловце, дa сe могу учити словенској граматици, a потом немачку и латинску школу ... Још вам саветујем, да не држите своју децу у школи само неко време већ дотле док нешто не науче”.34

Иначе, настава у српским основним школама у XVIII веку била је на веома ниском нивоу, a учитељи су најчешће били обични људи са свршеном основном школом (само су понеки имали латинску школу ...), затим црквени појци или пак ранији официри. Њихово знање састојало се од познавања читања, писања и црквеног појања. Плата учитеља је била мала и састојала се од нешто новца, животних намирница и одеће.

43

Целокупна настава у овим школама била је црквено-верског карактера. Деца су најпре учила азбуку (наустицу), а онда су прелазила на читање чаславца и псалтира. Обе црквене књиге читале су се у свим школама, али поред ових могле су се читати и друге црквене књиге. Учило се механички и напамет, а дешавало се да многи ученици, кад су и прочитали једну књигу, нису били у стању да читају другу. Писање се учило на два начина: или се писало на танким крушковим дашчицама или на таблицама премазаним танким слојем воска, који се, кад се сав исписао, могао лако поравнати. Да би ученик савладао овај веома једноставан начин писања, као и наустицу са свих 50 слова старе азбуке и везивање у слогове срицањем, требало је три, а често и више година.

Истовремено са оснивањем основних школа, црквене власти су радиле и на отварању виших школа, које су имале задатак да припреме народну интелигенцију, а пре свега свештенике и учитеље. До доласка учитеља (Максима Суворова ... ), који су донели 400 буквара и 100 граматика, у српским школама није било никаквих школских књига. Употребом буквара и граматике из Русије одомаћио се рускословенски језик, који се одржао дуже време и у књижевности.  

 

Марија Терезија

До преокрета у аустријским школама (и ови крајеви су припадали Хабзбуршкој Монархији) дошло је 70-их година XVIII века. Царица Марија Терезија је све школе прогласила државним установама. Донета је Школска уредба (1774), по којој су у свим градовима, паланкама и селима требале бити отваране тривијалне школе (учење читања, писања, рачунања уз веронауку), у сваком округу главна школа, а у свакој области једна нормална школа за образовање учитеља (102).

Тада су у школу уведене многе новине, пре свега у настави (обука), односно учење свих ђака истовремено, а не појединачно, као што је до тада било уобичајено. На основу овог акта донет је

(1777) нови школски закон Radio educationis, латинским језиком писана наредба о организацији школства у Угарској и њеним покрајинама. У наредби се наводе врсте школа (основне, латинске и академије), потврђује државни карактер школа, као и обавезност школовања на матерњем језику), који је по свему судећи примењиван и у сремским школама.

44

3. ETAПЕ РАЗВОЈА БАЧИНАЧКЕ ШКОЛЕ

3.1. Период конфесионалне школе

Према до сада изнетим чињеницама као званична година почетка рада школе у Бачинцима требала би се сматрати 1755. година, односно средина XVIII века, о чему говоре подаци из Зборника Матице српске (1958), а исто тако се може рећи да је почетак XIX века, односно 1805. година веома значајна за рад школе, на шта указују три извора: Летопис школе (1805-1931), Грађа за повјест школства и педагогије (1907-1912) и Историја школе и образовања код Срба (1974). Као основно полазиште за ову тврдњу је следеће:

1. Оснивање и рад сеоских тривијалних школа у XVIII веку у Срему допринели су да се 1755. године отвори српска православна конфесионална школa у Бачинцима;

2. Нова школска зграда сазидана на почетаку XIX века35 (1805. године) подигнута је са циљем побољшања услова рада и учења, а исто тако и за напредак самог места;

3. Напомена о похађању школе деце оба пола (1805) указивала је на њену обавезност за све полазнике, односно ученике: дечаке и девојчице у месту.36

4. Школа у Бачинцима је у том периоду (друга половина XVIII и почетак XIX века) била конфесионална (верска) како је то школским и црквеним правилима било регулисано, с тим што су српску школу похађала деца православне вероиповести, а досељењем Русина у Бачинце основана је и гркокатоличка школа за децу те вероисповести.

3. 1. 1. Српска православна школа

Рад српске православне школе у Бачинцима током XVIII и XIX века се може поделити на два периода:

Први – друга половина XVIII века – од 1755. до 1805. године (50) Други – током XIX века тј. од 1805. до 1874. године (69).

45

3.1.1.1. Први период српске православне конфесионалне школе

За први период конфесионалне школе у Бачинцима се може рећи да је

њен рад везан за постојање српске православне цркве која је саграђена 1719. године. Да је одређених облика описмењавања и образовања било и пре постојања школе, односно пре 1755. године сведоче подаци о подсти-цајима који су чињени просветном политиком митрополита Павла Ненадо-вића и у овом делу Срема37. Сачувана имена свештеника, почев од Рафаила Гавриловића (1733), Mихајла Плавшића (1750), Maрка Поповића и Стефана Поповића (1751)38 говоре нам да су инициране и организоване тзв. триви-јалне школе, у којима се учило читање, писање, рачунање и веронаука, а то нам потврђује и Летопис, у коме се каже да су становници у месту били писмени и пре 1805. године39, односно у време Стефана Вујановског (103), када је у овом делу Срема било преко 100 српских школа и када су ђаци у својим местима рођења могли да савладају читање, писање и рачунање40.

3.1.1.2. Други период српске православне конфесионалне школе

O другом периоду рада српске православне школе у Бачинцима, који je трајао oд 1805. дo 1874. године, тj. дo доношења школских прописа o престанку рада конфесионалних школа, имамо податке у Летопису школе, као и у инспекцијским записима др Ђорђа Натошевића, школског надзорника оног времена. Taкo у Летопису стоји да је бачиначка школа ... oд 1805. године ... сa jeдном учитељском силом, кao и да je ... трошкове изградње школе сносило само становништво.

Констатација дa je школа била сa jeдном учитељском силом, говори да је у њој радио jeдан учитељ, aли се не прецизира време, само се наводе имена учитеља који су нa oвој школи служили. Били су то: Петар Нитић пореклом из Бачинаца и Јово Бранковић, a наследници им беху Aнтоније Aлиђукић и Гавра Миладиновић, свршени богослов који је кашње (касније) бележником постао. Учитељска плата била је у новцу oд 50-100 фор. и у нарави (нaтури – пољ. производима) и житу, дрвима и врту, све до 1852. године, a oд тада беше подигнута. У школу је долазило 30-50 ученика од који је по три четвртине полазило I разред. 41

Године 1852. у српску православну школу у Бачинце је дошао учитељ Данило Maрковић, родом из Сомбора у Бачкој. Завршио је шесторазредну гимназију и препарандију у Сомбору 1838/39 школске године и најпре 1839. године био учитељ у Oпатовцу, a пре доласка у Бачинце службовао је још и у више места у Срему. У бачиначкој школи је радио до

46

пензионисања, тј. дo 1879. године, што значи да је каo учитељ радио пуних 40 година (1839-1879), a oд тога 27 година у Бачинцима. Његов долазак у Бачинце везан je и са доласком директора дирекције српских школа, др Петра Јовановића из Новог Сада, који је баш те исте 1852. године посетио бачиначку школу.42 По свему судећи, школи у Бачинцима je приличило да има тако oбразованог учитеља као што је то у оно време био Данило Марковић сa завршеном учитељском школом у Сомбору, или тада познатом Препарандијом.43

О раду школе за време учитеља Марковића сазнајемо и из Извештаја др Ђорђа Натошевића, царског краљевског школског надзорника, који је школске 1857/58. године, oбилазећи сремске школе и манастире биo и у Бачинцима. У Извештају који датира од 19. јуна 1858. године констатује се да од педесет осморо способне деце у Бачинцима школу похађа само деветнаесторо. Наводи се такође да је школска зграда веома лоша, учионица изузетно мала и узана за одељење, где једва има места за петнаесторо деце. Уз то, нeдостају наставна средства, a и уџбеника је мало. Поред тога, учитељ Марковић предаје старом методом, успех ученика је слаб, a похађање немарно.

Др Ђорђе Натошевић

Др Ђорђе Натошевић је предложио да општина у Бачинцима прошири учионицу, кaкo би бaрем oнa деца, кoja похађају школу, имала довољно места. Исто тако, сугерирао је да сe набаве нова наставна средства, a деци обезбеде уџбеници. Учитеља Марковића је заједно са учитељима из Бингуле, Eрдевика и Шида упутио на учитељски курс, кao и полагање стручног учитељског испита44.

С тим у вези потребно је напоменути да је учитељ Марковић у то време имао већ близу 30 (28) година радног искуства, тe je чудно дa дo тог времена није положио стручни испит, a

што се тиче учитељског курса и осавремењивања наставних метода, оно је сигурно било неопходно свима, не само учитељу Марковићу. Сам др Ђорђе Натошевић (иначе лекар по струци) био је aутор написа о савременим токовима школства у оно време и један од најистакнутијих реформатора српских школа у Угарској: у оквиру своје надзорничке дужности подстицао је стручно усавршавање учитеља и залагао се за oсавремењавање наставног процеса, што је у оно време било заиста потребно, a oд стране др Натошевића веома смело и храбро, aли стручно и одмерено45.

47

Др Натошевић још у једном контексту спомиње бачиначку школу и учитеља Данила Марковића. Пошто је против Марковића била упућена жалба, он je, као школски инспектор после прегледа 25. септембра 1858. године, писао Високој царско-краљевској управи Српског Баната (a пo налогу бр. 1868-350, oд 11. фебруара 1858. године), следеће: ... потписани (др Натошевић) истина приликом инспекције oве oпштинске школе oд чланова општине није чуо жалбе на учитеља, aли било их је присутно, односно поднето. Oвај учитељ oдржава наставу по старој методи, a нити је прошле године био на скупу учитеља, нити ове године нa практичном курсу, пa није ни чудо што oд нових наставних метода није прихватио ништа. Tребало би га позвати да се упозна сa новим наставним методама дa би нa крају текуће године положио стручни испит у Сомбору и постигао бољи успех са децом, иначе би га, у супротном, требало oтпустити из учитељске службе46. Дo отпуштања учитеља Марковића, и поред свих приговора школског надзорника, ипак није дошло, јер је он (вероватно испунивши тражене захтеве) у Бачинцима учио децу joш пуних 11 година, oдносно до пензионисања 1879. године.

3.1.2. Русинска гркокатоличка школа

Доласком у Бачинце и Русини настоје на уређењу црквеног (верског) живота, а исто тако и на образовању своје деце. О конфесионалном периоду русинске школе сазнајемо из Летописа школе, затим из Историје војвођанских Русина Друштва историчара Војводине и Прилога за историју Русина у Бачинцима др Јанка Рамача.

У Летопису школе стоји: Око године 1847. устројена (основана) је гркокатоличка приватна школа ... у приватним кућама, а трошком следбе-ника гркокатоличке цркве. Учитељи који су на тим конфесионалним шко-лама служили спомињу се Јаким (?) који је кашње (касније) у Шид отишао и Јанко Планчак, те су они уједно и кантори били (појци у цркви), којима је и настава била поверена. То беше школа са једном учитељском силом.

За учитеља Јакима у Летопису нису назначени потпуни подаци о имену, односно презимену, међутим, са сигурношћу се може тврдити да је то био онај исти учитељ Јанко Јаким (Јанко име, а Јаким презиме), који је 1836. године дошао из Мукачевске епископије за магистра у Општину шидску руску (русинску). У вези са његовим доласком у школу у Шид, забележено је (29. 09. 1836) да је ... дошао добар магистар и да ... у раду његовом нико на путу стати не би мог/а/о.47 Према тим подацима учитељ Јанко Јаким је најпре од 1836. године радио у Шиду, а затим 1847. у Бачинцима (или истовремено у оба места), с тим што се, после доласка учитеља Јанка Планчака, поново вратио (?) у Шид.

48

Према истраживањима др Јанка Рамача, који се у писању Прилога за историју Русина у Бачинцима48 ослања на Архиву епархије у Крижевцима, где се налазило седиште Гркокатоличке епархије од 1777. дo 2003. године (до тог времена седиште епархије је било у Калочи. 2. новембра 2003. године проглашен је Апостолски егзархат за гркокатолике са седиштем у Руском Крстуру).

Русини су по доселењу у Бачинце (1834) припадали гркокатоличкој парохији у Шиду, а како се њихов број повећавао, у више наврата су (и усмено и писмено) тражили да им се дозволи оснивање самосталне парохије, а исто тако и организовање хришћанске и просветне науке за децу. Например, у мају 1851. године су писали крижевачком владики и наглашавали да су у Бачинцима већ 17 година, али да за то време нису занемаривали родитељску дужност о учењу деце, те су по угледу на друге народе сами најмили учитеља који ће учити децу, а истовремено обављати и канторску дужност у цркви. Једно време ту дужност обављао је кантор и у Шиду и у Бачинцима, што се може довести у везу са констатацијом из Летописа да је учитељ Јаким служио на конфесионалној гркокатоличкој приватној школи и истовремено био и кантор у цркви.

Русинска парохија у Бачинцима је основана 3. децембра 1851. године. Први свештеник је био Јанко Санић (пре доласка био је свештеник и учитељ у Руском Крстуру). Од те, 1851. године воде се и матичне књиге (матрикуле), а тражено је да се бачиначким Русинима додели и земљиште за градњу школе и цркве. Свешетеник Јанко Санић, који је у Бачинцима био од 1851. до 1861. године, залагао се за рад русинске школе и с тим у вези контактирао са црквеним и просветним властима.

У преписци са црквеним и царско-краљевским властима се напомиње да је у Бачинцима 1852. године био директор школске дирекције из Темишвара др Петар Јовановић, који је информисан о томе да постоји заинтересованост за рад русинске школе, али је напоменуо да ако се жели основати школа, русинска парохија се мора обратити Врховној школској дирекцији у Темишвару. Русини су том приликом обећали да ће учитељу који буде постављен у русинској школи дати годишње 60 форинти у готовом, 20 пожунских каблова жита и 10 кукуруза, 4 хвата дрва за огрев, 6 фунти свећа и стан са баштом.

Русинска парохија је и даље бринула о школској деци, што се види и из Извештаја Николе Сегедија, администратора гркокатоличке парохије у Шиду, поднетог марта 1862. године Духовном столу. Из извештаја за 1861/62. школску годину се сазнаје да је за школу било способних 19 дечака и 13 девојчица од 6 до 12 година. Учитељ (привремени) је био Михајло Сивч, старији, а пошто још није био саграђен школски објекат, учитељ Сивч је децу учио у својој кући (у заднєй хижи) за коју није тражио никакву надокнаду.

49

У извештају се даље наводи да је Сивч као учитељ добар и да децу учи (предаје) на русинском матерњем језику. Школа не ради недељом, четвртком и на црквене празнике, а другим данима ради по два сата пре и два сата после подне. Тог распореда се учитељ редовно придржавао. Тих година, односно 1861/62. шк. године у школи су коришћени следећи уџбеници:

1. Букваръ для народнихъ училищ съ малимъ катахизмомъ, 2. Руска перва язикоучебна читанка и 3. Пов’сти библични Писма Святого.

Те књиге је свештеник Сегеди молио од Духовног стола и за ученике

који су показали најбољи успех, као и за оне најсиромашније: од првог и другог разреда по три, а од трећег четити примерка. И касније су у Бачинцима коришћени споменути уџбеници.

О. Никола Сегеди је писао Духовном столу извештај о школи у Бачинцима и за школску 1866/67. годину и навео да је тада било 37 полаз-ника способних за школу, од тога 16 дечака и 21 девојчица. Деца су школу похађала од јесени до (црквеног празника) Св. Петра, а настава је и надаље трајала по два сата пре и два сата после подне. Учитељ (привремени) је био Лука Колесар, по свему судећи један од ученијих људи (сељана) у месту. Као плату (надокнаду) за рад добијао је 60 форинти у новцу (годишње), 4 хвата дрва, 4 фунти свећа, 10 пожунских мера круњеног кукуруза и 20 пожунских мера жита. У учењу му је помагао кантор Андрија Колошњај, који је исто тако добијао део надокнаде за рад.

Др Дионизије Њаради

Касније, у првој половини XX века

русинску школу је као школски надзорник посећивао Крижевачки владика др Дионизије Њаради, што се може видети из његовог потписа на страницама Летописа школе. Сваким доласком др Дионизије Њаради је у школу доносио књиге и молитвенике ученицима и вероучитељима (61,106).

50

3. 1. 3. Положај конфесионалних школа у XIX веку

Стање у држави средином XIX века тј. у време Баховог апсолутизма, који је сузбијао напредне националне тежње ширећи централистичку и германи-стичку политику, имало је утицаја, односно одражавало се и на школство у овим крајевима. Бечки двор је пооштрио надзор над деловањем српских школа и школа других националности, у којима је иначе ниво наставе био до-ста низак: читало се методом срицања, о прошлости завичаја и домовине деце није се знало такорећи ништа, а о очигледној настави није било ни говора49.

Међутим, на постојање и развој конфесионалних школа у периоду 60-70. година XIX века, позитиван утицај су имали државни и други школски прописи, а пре свега Закон о народностима, донет 1868. године. Његове одредбе су давале право на употребу народног језика у школама. Други значајан пропис био је Школски закон из 1868. године, који је предвиђао да народности могу имати своје самосталне школе само као конфесио-налне, јер су народна права признавана једино као конфесионална.

На снази је била и Уредба о уређењу црквених, школских и овамо односећих се фундационалних дела грчко-источне српске митрополије, као први српски аутономни Школски закон у чијој је изради (нацрту) учествовао и др Ђорђе Натошевић, а који је донео Српски народни сабор у Сремским Карловцима 1865. године. Уредбу је потврдио (сам) цар Франц Јосип I тзв. Превишњим краљевским рескриптом 1868. године, а садржала је пре свега одредбе о признавању самосталности цркве, народних основних школа и фондова православних Срба у Угарској 50.

Касније, 1872. године поменута Уредба, односно Рескрипт била је усклађена са Школским законом из 1868. године и садржала два засебна прописа: Уредбу за српске народне школе и Уредбу о вишим девојачким школама. У њима је и надаље област школства била под окриљем цркве, што је долазило до изражаја у наставним садржајима и у називу самих школа, напр. вероисповедне српско-православне школе ... итд.

Тај период је српским аутономним властима (у Сабору и Саборском одбору) омогућавао да под видом очувања конфесионалног карактера школе сачувају и национални идентитет и интегритет, у чему је настава на матерњем језику имала посебно оправдање. Настојање српског народа у Хабзбуршској монархији, касније (од 1867) Аустро-Угарској да очува самосталност систе-ма васпитања и образовања, уз истовремено постојање државног система, имало је поред позитивног утицаја: очување језика, обичаја, писмености, а посебно ћириличног писма ... и негативне последице, пре свега у преобимним наставним садржајима, и општеобразовним и религиозним, тако исто и у великом броју часова државног мађарског, односно хрватског језика итд. (Угарско-хрватском нагодбом из 1868. године хрватски језик је као и мађарски имао карактер државног језика уз доминирање латиничног писма).

51

Уз то, наставно особље у конфесионалним школама је, поред обимно-сти наставних садржаја, имало и неповољан материјални положај и дру-штвени статус условљен подређеним положајем у односу на свештенство, које је заузимало кључне позиције у непосредној школској управи: у школ-ским одборима итд. Но, и поред свега, настојање да се сачине и очувају сопствени прописи и школска регулатива за рад и организацију конфеси-оналних школа, као и финансирање, имали су велики значај у очувању националног идентитета и особености српских школа и шире.

Кад су у питању русинске школе и на њихов рад су имали утицаја државни прописи, пре свега Закон о народностима (1868), али и други прописи, односно надлежности које је имала гркокатоличка конфесија, о чему сведоче фондови архиве епархије у Крижевцима. Доношењем нових државних школских прописа (1874, 1888) дошло је до претварања вероис-поведних школа у тзв. пучке – народне, комуналне, касније државне школе, чиме су дотадашње црквене школе изгубиле свој дугогодишњи карактер и особености.

3. 2. Народна (пучка), комунална и државна школа

За почетак овог периода основне школе у Бачинцима, учитељ Никола Јанковић, хроничар Летописа, бележи да се Новим школским законом (Законом о устроју пучких школа и препарандија за пучко учитељство у краљевинама Хрватској и Славонији51), створеним у Сабору краљевина Хрватској и Славонији 14. листопада 1874. године, зајамчује (гарантује) школи много већа будућност него што је била прије њега ... учитељи пучких школа постадоше јавни чиновници, установљена су учитељска берива (примања).

Школе су се тада на основу нових прописа делиле на четири платежна разреда и то:

1. разред – 700 форинти 2. разред – 600 форинти 3. разред – 400 форинти 4. разред – 350 форинти

Школа у Бачинцима је била уврштена у трећи платежни разред са 400 форинти. Учитељима који нису имали стан припадала је станарина: 20% од плате, а када су навршили 30 година непрекидног и беспрекорног рада у служби, могли су да оду у пензију са целом платом.

52

3.2.1. Наставни предмети у школи

Новим законом су били предвиђени ови наставни предмети: 1. наука о вери (веронаука), 2. матерњи језик: читање, писање, словница, вежбе у говору и

писмени израз мисли, 3. рачунство, 4. земљопис, 5. повјест (историја), 6. физика, 7. природопис, 8. красопис, 9. геометријско обликовање, 10. певање, 11. гимнастика, 12. практична упутства у најзначајније струке у домаћинству.

За женску децу (за девојчице – ученице) још и упутства за рад у породици (у кући) и ручни рад.  

3.2.2. Спајање српске и русинске школе

Као значајан догађај у Летопису школе забележено је и следеће: Новим школским законом од 14. октобра 1874. године постаде ова (мисли се на српску школу), а и гркокатоличка школа Опчом пучком школом, године 1876. само што ни онда ученици нису помешани били. Међутим, пошто је гркокатоличка школа, како се наводи, била издржавана скромним средствима русинске општине, након 10 година, односно после смрти учитеља Јанка Планчака 1886. године, спојена је са новооснованом народном школом.

3.2.3. Школски одбор

Први Школски одбор, по свему судећи и први у историји ове школе, установљен је 1874. године, а сачињавали су га:

1. о. Светозар Поповић, председник, православни свештеник и чланови:

2. Јоца Новаковић, 3. Вилим Роземберг, 4. Тома Радаковић и 5. Илија Суботић

53

Нови закон је пропагирао да школско питање буде народно питање, да

се установе месни општински комунални школски одбори у чијем би саставу били општински начелник, свештеник (свештеници конфесија које постоје-делују у месту), учитељ и 2 до 5 чланова општине, односно родитељи. Предвиђао је исто тако да се четвороразредне школе морају отварати у свим местима где има 40 деце обавезне за школу, као и опетовна обука или тзв. продужна школа у трајању од две године 52.

Одмах затим, односно 1877. године српска православна црквена општина је на месту старе школе из 1805. године саградила нову са једном учитељском силом тј, за рад учитеља у одељењу, чиме је и овог пута био испуњен основни норматив као услов за похађање школе у прикладнијим и задовољавајућим условима.

Жупанијски управни одбор је 1886. године изабрао нови Школски одбор у чијем су саставу били представници српске и русинске националности, као и тадашњи учитељ. Школски одбор су сачињавали:

1. о. Јован Јеремић, председник, православни свештеник; 2. о. Владимир Храниловић, потпредседник, парох гркокатолички и

чланови: 3. Никола Ракић, 4. Тома Радаковић, 5. Сава Панић, 6. Адам Грковић, 7. Ђура Провчи и 8. Лазар Шушић, учитељ

Касније се састав школског одбора у одређеним временским размацима мењао и допуњавао, али се при избору национални и верски принцип поштовао. Чланови школског одбора у периоду од 1886. до 1909/1910. школске године су били: 1888. године о. Павле Гвоздановић, потпредседник, парох гркокатолички, уместо о. Владимира Храниловића, који је отишао из русинске црквене општине. 1890. године о. Павле Гвоздановић, парох, председник, замена о. Јовану Јеремићу, православном пароху. 1890. године Гавра Миладиновић председник, начелник кукујевачке општине.

54

1891. године – новоизабрани чланови: 1. Митар Вујковић и 2. Јанко Скубан ( 149-150)

1894. године 1. о. Јован Јеремић, председник, православни парох 2. Сава Панић, потпредседник чланови 1. о. Михајло Голубић, парох гркокатолички 2. Ђока Радетић, управник политичке општине у

Кукујевцима 3. Јован Милинковић 4. Митар Апић 5. Јанко Скубан и 6. Игњац Роземберг

Гроб Јанка Скубана члана Школског одбора, на русинском гробљу

1897. године долази до одвајања бачиначке општине од Кукујевачке (Кукујевци, удаљени 3 километра од Бачинаца) и формирање самосталног Општинског одбора у саставу: а) од великих порезника: 1. Игњац Розенбер 2. Тодор Вујковић 3. Љуба Гачић и 4. Павле Ракић

б) од малих порезника: 1. Гавра Видић 2. Паја Писаревић 3. Младен Марковић 4. Мија Црногорчић 5. Сима Радаковић 6. Митар Достанић 7. Срета Маричић и 8. Јанко Фаркаш

Општински одбор је именовао и нови Школски одбор у саставу:

1. Ђока Радаковић, председник-управник општине у Бачинцима чланови:

2. Кипријан Грујић 3. Срета Маричић 4. Јанко Фаркаш

55

5. Гавра Видић и 6. Димитрије Марјановић, учитељ

У Школском одбору, као чланови били су и: 1901/02. године 1. Мија Црногорчић 2. Јанко Јухик 3. Трива Ердевички и 4. Павле Ракић

1906/07. године 1. Митар Достанић 2. Алекса Катановић 3. Ђура Венчеловски и 4. Љубомир Црепајац, начелник политичке општине у Бачинцима

1909/10. године 1. Никола Вујковић 2. Мија Црногорчић и 3. Јанко Сивч

3.2.4. O учитељима народних школа

Кад су у питању учитељи који су у то време, односно у време народних, комуналних и државних школа радили у школи у Бачинцима, треба истаћи да су сви имали завршену учитељску школу (или препарандију). Тако је учитељ Никола Љуб. Мештеровић, родом из Набрђа у Славонији, завршио учитељску школу у Пакрацу. Из школе у Бачинцима отишао је 15. октобра 1882. године за учитеља у Херцеговину, у град Мостар, а на његово место је исте године дошао шидски учитељ Лазар Шушић, родом из Мирковаца, који је завршио учитељску школу у Сомбору 1879/80. године53. Из школе у Бачинцима отишао је 1887. године у Београд на Богословију.

Прва учитељица у историји ове школе је Јелка Хрњакова (презиме би могло бити и русинско Хорњак: Јелка Хорњакова), рођена 1865. године у Радатовићу, у Славонији. Имала је завршену женску учитељску школу (у Загребу). Када је службовала у овој школи 1887. године, било је већ 140-торо деце у основној и 33-је у опетовници (продужној школи)

56

3.2.5. O учитељу Николи Јанковићу – зачетнику Летописа

Учитељ Никола Јанковић, зачетник и први састављач Школске споменице у Бачинцима, рођен је 24. јула 1864. године у Ђурђеву, у Бачкој. Учитељску школу је завршио у Карловци(ма) 1884. године, затим службовао у Илоку (1884-1886) и Мостару (1886-1887). Декретом Високе кр. Владе, од 7. марта 1888. године постављен је за учитеља у Бачинце.

Српским ћириличним писмом, изузетно лепим рукописом и коректним правописом (за оно време), уз коришћење јекавског, а понекад и ијекавског, као и једног броја кроатизама, односно хрватских израза (пучка, опћа, опетовна, устројена, службовао, мировина, словница, повјест ...), исписано је руком – красописом, мастилом и пером учитеља Николе Јанковића првих седам страница Летописа. Ниједан каснији настављач Летописа бачиначке школе није га надмашио у писању и састављању овог значајног школског документа с краја XIX и почетка XX века.

Из његовог писања се може запазити да је поред доброг познавања школске и наставне проблематике, као своје струке, имао и широко сазнање о друштвеним, политичким, националним и другим питањима свога времена. Захваљујући њему сачувана су сећања не само на тадашњост школе (крај XIX века), већ и на скоро читаво столеће пре тога, односно од 1805. године, када је почео да бележи догађаје сазнавши их највероватније од житеља места, ранијих ученика школе итд.

3.2.6. Школски надзорници у посети у бачиначкој школи

Свакако треба истаћи да су и у то време школу обилазили познати школски надзорници за сремску жупанију чија су имена забележена на страницама Летописа. Били су то: Димитрије Вурдеља, Фрањо Дубравчић, Јосип Стипетић, Антун Цувај, Иса Влаисављевић, Иван Штангл, касније Стјепан Шулек и Павао Орешковић (105-106). Ширина учитеља Јанковића огледала се и у доброј информисаности у оквиру саме жупаније, министарства просвете и шире. Тако сазнајемо да је 1886. године Ервин Чех био сремски жупан, а др Јован Ђурић, поджупан.

Доношење значајнијих прописа (закона ...) у земљи, а посебно у области школства доводио је у везу са тадашњим краљевским бановима: Ладиславом Пејачевићем (1880-1883), касније Драгутином Куеном Хедерваријем (1883-1903), односно предстојницима Оделења за наставу и богословље: др Стипаном Спевцем, а касније и др Исидором Кршњавим, тада одговорним личностима за школска питања.

57

3.2.7. Школски прописи у XIX веку

Из Летописа сазнајемо да је 1888. године у Сабору краљевине Славо-није и Хрватске ... заузимањем грофа Драгутина Куена Хедерварија донет нови Школски закон, којим је изједначено школство бившег крајишког дела земље (војне крајине) са провинцијалним школством54. Поред тога, наводи се да је, на основу овог новог Закона плата учитељима износила 400 форинти годишње, са доплатом од 50 ф. сваке пете године у служби. Тада се тек са напуњених 40 година рада могло отићи у пензију са пуном платом. Обезбеђена је била будућност учитељској сирочади и удовицама, што је свакакао била новина овог школског прописа у односу на ранији период.

Као што је познато, овај тзв. Куенов закон слабо је погодовао тадашњем школству, јер је имао главну намеру да заведе штедњу у школи. Дозвољавао је да се школе (напр. за српску децу) могу основати ако има 50 ученика за школу. Међутим, општу бригу о тим школама и даље су водиле месне политичке општине, што им је донекле давало сопствену аутономију, односно слободу да организују наставу са онолико средстава са колико су материјалних могућности располагале њихове матичне општине. Тако су плате учитељима у нижим народним школама обезбеђиване искључиво из касе месних политичких општина.

3.2.8. Школски простор и услови рада

Бачиначка политичка општина, како се у оно време звала месна управа, била је једна од сиромашнијих у Срему, што се може запазити из описа школског простора и решавања текућих питања школе. Тако сазнајемо да су школске зграде врло неуредне и у очајном стању. Бивша конфесионална је трошна са подпртим стубом на средини собе (учионице) ... јер таваница умало што се не сруши. У школи (кући) изнајмљеној од проте Јеремића има 100 деце, која седе у старим скамијама.

Школа је тако ... неудесна и скучена да јој нема равне у сремској жупанији ... и представља ругло за данашњи просвећени свет, записао је хроничар и нагласио да је, без обзира на такве услове, власнику плаћана станарина у износу од 20 форинти.

С правом су негодовали мештани Бачинаца, истичући да су у околним местима и у сиромашнијим општинама подигнуте велелепне школске зграде, а њихова деца уче у малом скученом простору школских соба које немају чак ни основне услове за рад. О овим питањима су учитељи више пута упознавали Школски одбор, посебно наглашавајући да се сваке

58

године повећава број ученика за школу и да је проширење наопходно. Тако сазнајемо да је: - 1887/1888. школске године било 140 ученика за основну и 33 за опетовну школу; - 1888/1889. школске године био 141 ученик за основну и 33 за опетовну школу; - 1899/1900. школске године уписано 143 ученика oд 158 способних за школу; - 1900/1901. oд 208 ученика узето само 164; - 1901/1902. oд 227 ученика уписано 160; - 1904/1905. 196 ученика; - 1905/1906. школске године било је највише – чак 204 уписана ученика.

Тако велики број ученика основне школе у свим разредима до тада, а ни касније, чак ни до данашњих дана није забележен у месту.

О градњи нове школе расправљано је у више наврата у Школском одбору, па се тако спомиње 1900/1901. школска година, када је предложено да се школа гради на месту школског врта, затим 1903. када је Краљевска земаљска влада доделила 3 000 круна као помоћ месту за градњу школе.

Школа је била завршена и рад у њој почео 1. јануара 1905. године, управо на 100-годишњицу градње пређашње конфесионалне школе. У новосаграђену школу сазидану од черпића, чије собе још нису биле ни сасвим суве, уселили су се ученици којих је тада било преко 200. Истовремено, са изградњом школе предложено је да се потребује још један учитељ – треће учитељско лице. До тада су у школи радила само два – Миленко Јуришић и Јован Салонски и по томе се школа називала дворазредна, а не по броју разреда тј. одељења узраста ученика (I, II, III..).

Основна школа у Бачинцима до 1962. године

59

До повећања учитељског кадра је дошло тек 1907/1908. школске године. Тадашњи управитељ школе, учитељ Миленко Јуришић је у Летопису школе забележио овај догађај као веома значајан, следећим речима: У животу ове школе догодила се велеважна промјена и радосни догађај. Наиме, проширење ове дворазредне школе у троразредну, које је питање већ прије било покретано 1904. године, али је заспало. И сада је све било противно проширењу, сматрајући га непотребним, премда се већ 6-7 година уписивало у школу и преко 200 редовних ученика.

Даље управитељ Јуришић износи да су против тога били и неки чланови Школског одбора, али ипак је уследила подршка, пре свега школског надзорника, пароха обе бачиначке конфесије, сремске жупаније и тако ... је Висока краљевска земаљска влада 15. новембра 1907. године дозволила да се дворазредна школа у Бачинцима прошири у троразредну и при истој устроји треће учитељско мјесто за учитељицу православне вјере. Тако је већ наредне школске године 31. августа 1908. године именована учитељица Лепосава Марковић, као треће учитељско лице у школи.

На крају записника из 1908/1909. године констатује се да је потписани управитељ Миленко Јуришић за кратко време постигао све што је сматрао потребним за напредак школе, достојан изглед ... и који је све – приликом свог доласка 1906. године ... у ово мјесто одлучио спровести, али се напомиње да је морао употребити енергичност и мудар поступак, и поднети много горких неугодности док није дошао до резултата. Затим, хроничар набраја шта је све урађено у школи у то време: уређена зборница, проширена школска читаоница – књижница (библиотека), за коју је набављен нови стаклени орман (књижница је бројала 421-но дело – књиге и 541-ну свезку), купљен је сто за зборницу са зеленом чојом и столице, саграђена шупа за школски огрев, обезбеђен стан за управитеља, дрва за оба учитеља итд. Набављен је, односно купљен и нови школски врт, површине 12 ари за своту од 1440 круна.

Рад у школском врту је био саставни део наставе у школи. У Летопису је забележено да је у пролеће 1901. године у школском врту засађено 360 комада калема; јабука, крушака, дудова, ораха, а да једино шљива не успева због непогодности тла ... не може изнићи коштица! Касније, 1905/1906. године пише да је 11. јануара 1906. године донета наредба Краљевске земаљске владе о оснивању школских вртова због унапређења зорности (принципа очигледности).

И поред тако погодних услова за рад тадашњих школа, тих година: 1908, 1909, 1910. забележено је више наредби које су се односиле на промене у настави пучких школа: на учење језика и писма, празнике итд. и то следеће:

60

1. пучко учитељство се упућује на то да све гране пучко-школске наставе исцрпи за челичење значаја, те буђење према роду и хрватској отаџбини;

2. учитељи и вероучитељи нижих пучких школа не смеју у школским свједоџбама и другим службеним књигама употребљавати ћирилицу, него само латиницу;

3. пучка школа и школски одбор у свом уредовању има се служити латиницом, а не ћирилицом. Такође печат, натписи и тисканице морају бити само латиницом, као и

4. да ли ће се Светосавска свечаност приредити у школској згради одлучује општинско заступништво, а потврђује котарска област. О томе колико су и какве ефекте имале ове наредбе у бачиначкој школи

може се само претпостављати, имајући у виду, пре свега национални и верски састав ученика – српске и русинске националности ... и дотадашњу традицију учења свог језика, веронауке. По Летопису се види да је и надаље (до 1912/1913. школске године) вођен искључиво ћирилицом, као и да је ћирилицом утиснути печат Обћа пучка школа у Бачинци остао непромењен.

Да се у бачиначкој школској документацији одржала ћирилица (ћириличним писмом пишу и Срби и Русини) без обзира на државне школске наредбе тога времена, утицај су свакако имали и аутономни школски прописи који су били на снази: Угарски Рескрипт из 1868. године и Српска аутономна Уредба из 1872. године, односно прописи за русинске конфесионалне школе. Међутим, почетком XX века, нарочито између 1908-1912. године, када се важност аутономних прописа званично није негирала, ипак се решавање појединих школских и просветних питања постепено изузимало (из њих) и поступало се на основу државних прописа. То значи да је број питања раније решаван на основу аутономних прописа тих година, био толико сужен да је самосталност школа, може се рећи, постојала као мртво слово на папиру, а ишчезнуће, односно нестаће скоро сасвим 1912. године, суспендовањем школске аутономије55.

У оквиру школске наставе забележене су извесне новине (новости) које су се односиле на: 1. важност васпитања женскиња (женске деце) и преуређење наставе за

ученице; 2. посебне наставне основе за школе са полудневном обуком (до тада је

настава била искључиво целодневна – одржавала се и пре и после подне); 3. знање стечено у пучкој школи треба у опетовној проширивати и

заокруживати, односно усмеравати у практичне сврхе спремањем за живот, а не само понављати старо;

4. олакшавање прелаза ученика виших разреда гимназије и реалне гимназије у учитељске школе, што до тада није био случај, као и

5. упутства за образовање одраслих, са предметима за одржавање аналфабетских течајева итд.

61

3.2.9. Уџбеници, школска библиотека, здравље деце и оцењивање

ученика

О уџбеницима који су коришћени у настави нема посебних података, једино сазнајемо да се за пучке школе – за школску 1905/1906. годину оглашавају нове школске књиге, осим читанке за IV и V разред, а за 1911/1912. школску годину школе треба да наруче Пјесмарицу за пучку школску младеж у Хрватској и Славонији. На предлог Духовног стола Епархије Крижевачке за русинску гркокатоличку младеж био је 1912/1913. школске године прописан Молитвеник др Дионизија Њарадија.

За учитељство (учитеље) се за 1908/1909. годину уместо Матице и способњака препоручује Особник, а 1912/1913. године се учитељи обавешта-вају о одржавању XXIII међународног евхаристичког конгреса у Бечу, односно дозвољава им се одсуство са наставе, уколико присуствују поменутом скупу.

О постојању школске библиотеке (књижнице) у школи, сазнајемо 1902/1903. школске године, када се констатује да су дјела и свеске повезани као и да су набављене књиге из српске књижевности X, XI и XII коло. Број књига и свезака се сваке године повећавао, што се може видети из табеле:  

Школска година Број дела Број свезака 1906/1997. 319 436 1997/1908. 362 480 1908/1909. 412 541 1909/1910. 438 549 1910/1911. 465 645 1911/1912. 504 678 1912/1913. 535 684

Поред тога 1907/1908. школске године препоручен је приступ пучких школа књижевним друштвима. Од прослава се спомиње Дан детета и слави (прославља) се од 6. марта 1908. године. За време Првог светског рата велики број школских књига је нестао или био спаљен.

Иначе, може се запазити да је тих година вођена брига о здрављу деце; држана су предавања, а школу су редовно обилазили и децу прегледали лека-ри: др Шпицер, др Ненадовић и др Едо Бринк. Констатује се да је број оболе-лих од трахома мали, односно да има свега 2-3 случаја. Исто тако се спомињу

62

друге дечје болести: шарлах, оспице и сушица. Епидемија већих размера је била 1904/1905. школске године, када је умрло око 30-торо деце у месту, од тога двоје-троје школске, а највише млађе, од једне до четири године.

На крају школске године (у јуну) вођена је евиденција о резултатима успеха текуће школске године. Међутим, подаци нису бележени једнообразно јер по свему судећи није ни постојала јединствена методологија уношења података у Летопис, а и аутори писања овог школског документа су се често мењали. Ипак, се подаци могу груписати у следеће целине (Прилог 3): број уписаних ученика на почетку школске године по разредима и укупан број на крају школске године, број ученика који су завршили према реду – са одликом, I‚II ..., укупан број према националној и верској припадности, број према начину похађања школе, односно марљивости, за опетовну школу само број уписаних и оних који су завршили на крају школске године и с тим у вези констатовати следеће:

1. број ученика евидентираних за школу био је много већи од броја који је школа могла да прими. Тако је једном броју школа опроштена пре свега због недостатка простора, а другом због неспособности или сиромаштва.

2. према броју ученика у одељењима највише ученика је било у I и II разреду, а у III и IV се број смањивао скоро на половину. Деца су најчешће напуштала школу због обавеза које су имала у породици, помажући родитељима у пољским радовима и пословима у кући, па многи из тих разлога и нису завршили тада обавезну четворогодишњу основну школу.

3. Према успеху, највише ученика је било оцењивано са оценом I реда, затим II реда, после су долазили са оценом I ред са одликом, а најмање је било оних са III редом. Сваке године је било и неиспитаних ученика, пошто нису редовно долазили или су пак напуштали школу у току године. Тај број се кретао од 1 до 10.

4. Национални, односно вероисповедни састав ученика одговарао је тадашњем саставу становника у месту. Према попису из 1901. године било је 1100 Срба – припадника православне вере, 600 Русина – припадника гркокатоличке вере и незнатан број других националности: Хрвата – римокатолика, Јевреја – израелићана и Словака – евангелиста.

5. Број полазника опетовне школе је свакако био већи, али се годишње уписало око 55, а завршавало скоро мање од половине просечно 25 ученика.

6. Према марљивости долажења у школу и праћења наставе, нешто више је било марљивих док је веома марљивих било мање, али зато је било доста прекидних и немарних, скоро 1/3.

63

3. 2. 10. Учитељи и вероучитељи ниже народне школе

У нижој народној школи у Бачинцима су радили и ови учитељи. Неколико година после смрти гркокатоличког учитеља Јанка Планчака долази учитељ Јован Салонски, рођен 1871. године у Новом Саду. Завршио је учитељску школу у Унгвару, у Мађарској (сада Ужгород, Украјина). Најпре је, по доласку 1891. године, био припремни учитељ, а после положеног испита из хрватско-српског језика у Загребу 1896. године, постао је прави-редовни. Тада му је плата повећана за 100 форинти. По националности је био Русин, а да ли је учио децу матерњем русинском језику, није нигде забележено. Може се само претпоставити да је одређених облика неговања матерњег језика у Бачинцима било имајући у виду следеће две чињенице: 1. Да је у Сремској жупанији тада било русинских школа може се сазнати

из Извештаја жупана за период између 1897. до 1904. године. Тако се у Извештају, у делу Просвета за 1897. годину, наводи и следеће: По наставном језику било је 210 хрватских или српских, 13 немачких, 3 мађарске, 2 русинске и 3 словачке основне пучке школе, али се не наводи у којим местима, русинска .., вероватно у Шиду и још неком другом месту где је тада било русинског становништва. Слични подаци се износе и у извештајима од 1900. до 1904. године, тј. евидентирају 2 русинске школе.56

2. У исто време се у Јужној Угарској, којој је тада припадао Руски Крстур, настава у целини изводила на мађарском језику, а матерњи русински се учио један сат недељно, те се претпоставља да је и у овим крајевима таква могућност постојала. 57

Учитељ Јован Салонски је у школи у Бачинцима радио пуних 20 година – умро је 30. септембра 1911. године. Тим поводом је тадашњи управитељ школе у Летопису записао да је то ... тежак ударац за школу, јер је овдашњи учитељ најсавјесније вршио свој тежак, узвишени позив на задовољство народа и области, често у врло тешким приликама, а сахрањен је 2. октобра 1911. године уз велико учешће народа обадвију вјероисповести, овдашње и околне интелигенције, која је дошла да искаже задњу пошту. Опроштајни говор, забележено је тим поводом, одржао је у цркви парох о. Марко Малић, а на гробљу се опростио ондашњи управитељ школе, Миленко Јуришић. На место учитеља Јована Салонског, већ те исте 1911. године доћи ће учитељ Јанко Мајхер из Шида.

У том периоду су радили и други учитељи, али краћи период. Неки су само прошли кроз школу, како се то на једном месту наводи, тј. остали су у школи неколико месеци или једну, до две године. Разлози тако честог сељења, односно премештања декретима, не наводе се у Летопису, само се констатује да је учитељ дошао, наводе се године када је дошао и отишао (Прилог: 4). На пример, учитељ:

64

− Никола Јанковић одлази 1892. године у Грабовце код Руме, а исте године долази

− Војин Недељковић, који одмах наредне, 1893. године одлази у Опатовац. На његово место долази

− Јанко П. Вранешевић, а већ 1895. године одлази у Белегиш. После њега долази

− Димитрије Марјановић 1896, који одлази 1899. у Карловчић, док из Карловчића долази

− Глиша Шпановић. Он остаје у школи до 1901. године, када одлази у Сурдук, док из Сурдука долази

− Петар Мештеровић. Он остаје до 1905. године, када долази − Миленко Јуришић из Негославаца. Учитељ Јуришић ће остати у школи

дуже, тј. до 1913. године, односно 8 година. После Бачинаца одлази у Миклушевце. Радна места замениле су и учитељице

− Лепосава Марковић и Јелена Протић и то 1908. године када је учитељица Марковић отишла у Шатринце, а из Шатринаца је дошла учитељица Протић. И она је остала у бачиначкој школи дуже од осталих, чак до 1926. године, што значи да је радила пуних 18 година са ондашњим ђацима. У доба ниже народне школе у Бачинцима су вероучитељи-учитељи

веронауке били свештеници православне црквене општине за децу право-славне вероисповести, за децу гркокатоличке вероисповести свешетеници гркокатоличке конфесије. Тако се спомињу: Светозар Поповић (1876-1886), Јован Јеремић (1886), Јован Бута (1899) и Владимир Милутиновић (око 1910), као учитељи веронауке коју су похађала српска деца, а Владимир Храниловић (1886-1888), Павле Гвоздановић (1888-1890), Михајло Голибић (1894) и Марко Малић (око 1911) у гркокатоличкој школи, коју су похађала русинска деца.

За свештенике православне вере се каже да су учили децу веронауку и црквено-словенски језик, а за гркокатоличке да су учили веронауку и народни дух. Такође се бележи да су обе конфесије посећивали високи црквени поглавари тога времена: Мирон Николић, пакрачки владика, Георгије Бранковић, српски патријарх (1896), Јулијан Дрохобецки, гркокатолички, крижевачки владика (1896), а касније око 1911-1912. године и др Дионизије Њаради. Они су сваки пут долазећи у место обилазили децу и даровали их новцем или другим школским поклонима.

* Последње странице Летописа у периоду ниже пучке школе за школску

1911-1912. годину писао је учитељ Јанко Мајхер, а затим је уследио прекид до 10. септембра 1914. године, када је за време Првог светског рата бележење наставио учитељ Лазар Ђекић.

65

3.3. Школа за време Првог светског рата

Учитељ Ђекић констатује да настава школске 1914/1915. године није

могла почети пошто је ... настало ратно стање (време), услед чега су школске просторије служиле војничким сврхама. И почетком наредне, 1915/1916. шк. године се бележи да ... светски рат траје већ две године, школе су затворене, а учитељи у борби − Јанко Мајхер од 1914. у Србији, а Лазар Ђекић од 1915. на бојном пољу у Русији.

Учитељ Мајхер је рањен у борби и као инвалид после лечења дошао је на допуст од годину дана. Школу је преузео септембра 1915. године, али рад није могао отпочети у ранијим школским зградама, већ су морале бити оспособљене друге - изнајмљене за те сврхе. Забележено је да је нестало доста школског инвентара потребног за школу: 20 школских клупа, три школске плоче (табле), два стола и столице, три земљописне карте, књиге из библиотеке су спаљене, школски врт запуштен и у њему сво воће уништено, а ограда поломљена ..!

У оспособљавању простора за почетак рада у тим тешким ратним годинама помагали су и мештани, а нарочито тадашњи општински управник Д. Лалић. Уписано је било 196-ро деце у основној и 64-ро у опетовној. Олакшавајућа околност у организацији школства тих година била је новодонета одлука из 1914. године да и удате учитељице могу службовати у школи. До тада је удајом учитељицама престајао рад са школском децом, па су многе морале да мењају свој позив или да одлазе у друге земље. Сада су и учитељи и учитељице имали обезбеђене приходе што им је давало сигурност за рад.

У школи у Бачинцима су већ наредне школске године по одласку учитеља Мајхера у Шид, постављене најпре 1916. године учитељица Терезија Шурок (остала до 1917), а после ње учитељица Паула Малић, на радно место гркокатоличког учитеља за русинску децу.

Учитељ Ђекић је дошао из рата 1916. године и преузео дужност управитеља школе. Школске 1916/1917. године уписано је 215 ученика у основну школу и 105 у опетовну, од тога у основну 110 дечака и 105 девојчица, а у опетовну 55 дечака и 50 девојчица. Ученици су заједно са учитељима имали задатак да као помоћ за ратне сврхе прикупљају лишће за чај, а заједно са родитељима припремају топлу одећу, сакупљају рубље и завој, вреће за песак итд.

У школи је хрватски језик, као службени, био обавезан, ћирилица се докида!, односно препоручује уколико се може учити!. Од значајних догађаја забележени су ови:

66

- Поводом 100-годишњице песника Петра Прерадовића (1818-1872), рођеног у селу Грабровница код Грубишног Поља, Бјеловар, Западна Славонија, у српској граничарској породици, одржана је 19. марта 1918. године прослава са предавањем и краћим школским програмом.

- Поводом смрти Стјепана Басаричека, 23. марта 1918. године, хроничар је забележио следеће: „Преминуо је славни педагог Стјепан Басаричек58, велики прегалац одгоја (васпитања) ... радио је на пољу педагогије, модернизације наставе и многа сјајна дјела овјековечила су покојника. Жали сав просвјетни свет!" (105)

3.4. Период између два светска рата

У новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, после Првог светског рата, школство и просвета задржали су наслеђену организацију у настави, са извесним допунама, пошто је на снази био закон из 1888. године.59 Тако је новина била да су учитељи постали државни чиновници, са јединственим правима, а наређена је била и равноправност ћирилице и латинице.

Задаци школе су били васпитање у духу народног јединства, верности и оданости краљу, династији ... и отаџбини једног троименог народа. Школски систем није предвиђао шире образовање народних маса јер је за сеоску и радничку децу било предвиђено само образовање у четвороразредним основним школама. Изучавали су се следећи предмети забележено према Летопису школе:

- наука о вери, - српски или хрватски језик, - рачун и геометрија (обликовање и цртање), - красопис, - певање, - гимнастика и - ручни рад (за девојчице) Основно образовање је, према важећим прописима, обухватило, поред

четвороразредних школа и продужено више образовање (узраст од 7 до 14 година), а касније (1929), доношењем Закона о народним школама60 и прописима из 1931. године, основно образовање је било продужено, најпре на седмогодишње, а касније и осмогодишње обавезно школовање. Међутим, услови за то, по свему судећи у многим срединама па и бачиначкој, нису били обезбеђени.

67

Школа у Бачинцима је, као и друге овог дела Срема, деловала у оквиру Дунавске бановине са седиштем у Новом Саду и то најпре као четвороразредна, а тридесетих година је постала шесторазредна. Прва два разреда била су паралелна (двојезична): једно на српском државном језику и друго на русинском матерњем. У трећем разреду су одељења спајана, све до четвртог. У I и II разред више државне школе ишла су и даље – сва деца заједно.

Разреди: I и II - наука о вери, - језик државни, а русинска деца и матерњи, - народна историја, - рачун са основама геометрије и геометријско цртање, - певање, - телесно вежбање (са соколским садржајем)

Разреди: III и IV - познавање природе, - привредна занимања, - домаћинство и - ручни рад.61

Са децом у школи су одмах после Првог светског рата наставили да раде постојећи учитељи: Јелена Протић, Паула Малић и Лазар Ђекић. Летопис је у оно време вођен веома штуро. Кад су у питању школска питања и проблеми, бележени су претежно значајнији догађаји у месту и школи, доласци и одласци учитеља и сл.

Као илустрација једног броја питања у школи послужила је и друга школска документација, као што је Огласна књига62, Испитна извешћа63, Записници наставничког већа64 и Записници школског одбора65, али само за поједине периоде, пошто континуираних извештаја нема. Тако су у Летопису до 1931. године, а касније у Огласној књизи, забележене ове активности школе:

Свечаности посвећене државним празницима и другим датумима исто-рије и просвете: проглашење државе Срба, Хрвата и Словенаца (1. XII), Светосавска свечаност (27. I), свечаност Јураја Штросмајера (4. III), Ћири-ла и Методија (15. III), Зрињског-Франкопана (30. IV) и Видовдан (28. VI).

Тако је поводом Видовдана, 28. јуна 1925. године, приређен програм сачињен од песама, кратких позоришних комада и игара, у којима су учествовали ученици: Хелена Хома, прочитала поздравни реферат, а програм су извели Ангелина Петрић, Бошко Ракић, Боса Гачић и Марија Абрамски, ученици V разреда, Цвета Ердевички из II и Веселин Новаковић и Олга Венчеловски из I разреда. Програм су припремили учитељи Јелена Протић и Никола Ј. Нађ. Приход са свечанисти послат је Управи Главног одбора подмлатка Црвеног крста у Београд.

68

Свети Сава

Поводом Светосавске свечаности предавање о значају Светог Саве, одржала је 27. јануара 1926. године учитељица Драгица Симић. Она је, између осталог, рекла да је Свети Сава радио за опште народно добро и подизање културе српског народа са народима који су лили крв ..!

О животу и раду великог научника Николи Тесли говорио је 28. маја 1936. године учитељ Кирил Бесермењи.

Поред ових свечаности прослављен је и Дан мира (11. XI), вођен разговор о настанку и значају

Никола Тесла

Друштва народа (4. XI 1936), одржано предавање о Јадранском дану (31. X 1936), о туберкулози итд.

Учитељи су информисани о одржавању Просветне скупштине југословенских учитељских удружења за Срем у Шиду (4. VI 1936), као и о Скупштини наставничког већа у Сремској Митровици (13. X 1936), односно о предлогу да учествују у раду ових скупова.

У оквиру шире активности школе забележено је да су организоване посете школама у суседним местима. Тако су 26. октобра 1927. године учени-ци свих разреда са учитељима били у Адашевцима, у школи одакле је дошла тадашња учитељица Бранка Опојевић. Тамо су били добро и срдачно примљени (остали су до два сата по подне) и замолили да им се посета врати. Организован је и сусрет ученика и учитеља две суседне школе: Бачинаца и Кукујеваца у природи, а на крају школске 1929/1930. године бачиначки ученици су обишли кукујевачку школу. Исто тако, када је била приказивана Пољопривредна изложба на железничкој станици у Кукујевцима (28. II 1933), посетили су је и ученици са учитељима из Бачинаца.

Школу је редовно обилазио Спасоје Томић, школски надзорник (107,124-125), који је дуго година радио у Шиду: био је учитељ, наставник музике и диригент Српског певачког друштва Јавор-гусле. Књижевник Михајло Ковач био је ученик учитеља Спасоја Томића. Једну своју причу, под називом Мој учитељ, објављену у књизи Кап, по кап живот отиче66 посветио је учитељу Томићу. У њој је записао да је ... са дубоким поштовањем сачувао љубав према човеку који му је отворио пут у живот!

Тридесетих година било је око 200 деце за школу, па је потврђен захтев да се школа прошири на четири учитељска места. Тада је као чет-врта учитељица дошла Јелка Бесермењи из Шида касније супруга позна-тог адвоката Илије Крајцара. Тих година у школи су радили и учитељи Синиша Михајловић и Љубица Михајловић.

69

Учитељица Бранка Опојевић са бачиначким ученицима 1929. године

Пописом становништва 1931. године сазнајемо да у месту има 1839 становника, од тога 868 мушкараца и 971 жена. За основну школу је било 192-је деце, а за опетовну 53-је.

Основна школа Опетовна (опетовница) Разред Број ученика Разред Број ученика

I 44 I 27 II 57 II 12 III 47 III 14 IV 25 Укупно 53 V 19

Укупно 192

Тих тридесетих година настава је за ученике била на државном српском језику, па су се јавили предлози родитеља гркокатоличке црквене општине за отварање одељења и на русинском језику. Школски одбор је око овога питања био подељен: једни су били за то да се подржи отварање русинског одељења, имајући у виду да Русини живе у Бачинцима скоро 100 година, да су сачували свој језик, обичаје и да то треба чинити и надаље, а други су заступали став да треба учити само државни језик ... јер смо сви Југословени.

Пошто су тадашњи законски прописи дозвољавали могућност отварања таквих одељења (члан 46. Закона о народним школама), молбу је Краљевска банска управа у Новом Саду уважила, те је по доласку учитеља Кирила Бесермења, 1935/1936. школске године почела настава и на русинском језику у I и II разреду. Касније, 13. септембра 1937. године, учитељ Бесермењи је био и званично декретом тадашњег Министарства просвете одређен да ... има преузети русинско одељење67 На фотографији, објављеној у Русинском календару 1941. године су школска деца са учитељем Кирилом Бесермењом 68.

70

О активностима на плану просвете Русина 30-их година писале су и Русинске новине. Оне су објавиле допис једног Бачинчана: Сада у фебруару (1935) добили смо своју Русинску школу (мањинско одељење) како би и наша деца могла да уче на свом матерњем језику у школи ... Тешко је било ... јер је било много препрека иако по школском закону на то имамо права. Највише нам је сметало што нисмо били довољно поучени шта треба приложити уз молбу, те се сваки месец враћала ... још је требало ово, још ово. Због тога, ако има неко наше место, а свако би где има 35-40 наше деце требало да тражи русинску школу, нека се обрати нама, ми ћемо помоћи пошто знамо како треба у тој ствари поступати69.

Учитељ Кирил Бесермењи са русинским ученицима 1940. године

O флуктуацији учитеља у школи у овом периоду забележено је да су поставили рекорд у преласку тј. долазак и одлазак из школе. То, пре свега, није погодовало настави, а како је наглашено, ни дечјем интелекту. Прилике у школи су биле на незавидном нивоу. Учитељ Петар Лојзанин је записао да народ не показује много интересовања за школу, да одвајкада постоје изјаве неких бољих људи да школу треба затворити, јер и овако прави много трошкова. У прилогу 4. дат је и преглед учитеља који су радили у периоду између два светска рата. Било их је око 30. Тако је 17 учитеља остало само годину дана или свега два до три месеца исте године. Од две до пет година радило је 7, а више од пет свега 6 учитеља. Посебно је била изражена покрет-љивост између 1926. и 1928. године, када су се чак 12 учитеља променила.

71

И у том периоду је била заступљена религијска компонента васпитања. Учитељи веронауке су били свештеници: Лазар Станков и Милан Младеновић за децу православне вероисповести и Цирил Дрохобецки, Михајло Хирјовати и Габријел Дудаш за децу гркокатоличке вере.

Једно од најизраженијих питања рада школе био је и школски простор, који општина у месту није била у могућности, због материјалних недостатака, да сама разреши. Школски одбор је разматрао многа питања школства у месту, а овоме је посебно дао приоритет, што се може запазити из записника који су вођени у том периоду70. Тада су пред крај овог периода затражена средства од Краљевске банске управе Дунавске бановине за изградњу школе у износу од 80.000 динара. Чланови школског одбора у том периоду били су:

1933. године

1. Ђока Ердевички, председник 2. Богдан Ракић, благајник и

чланови: 3. Мишко Папуга 4. Митар Лазаров 5. Михајло Џуња 6. Михајло Скубан и 7. Сава Шаула, учитељ

1935. године 1. Срета Радаковић, председник и

чланови: 2. Никола Гачић 3. Живан Милинковић 4. Ђура Варга 5. Стеван Венчеловски и 6. Синиша Михајловић, учитељ

(126-128) 1936. године

1. Ђока Ердевички, председник и чланови:

2. Урош Петрић

Породична гробница на српском православном гробљу у којој је сахрањен Живан Милинковић,

члан Школског одбора

3. Живан Милинковић 4. Јанко Папуга 5. Васа Џуња и 6. Помпеја В. Јанковић-Живковић, учитељица

72

1939. године

1. Апић, председник чланови:

2. Јаков Тимко 3. Новак Момировић 4. Милутин Радин 5. Ђура Кечкеш и 6. Кирил Бесермењи, учитељ

Синиша Михајловић

Кирил Бесермењи

3.5. Школе у Срему зa време Другог светског рата

Избијањем Другог светског рата Срем је ушао у састав Независне Државе Хрватске. У области школства уведени су прописи, као и за период пучких школа, пре свега, обавезан хрватски језик, књиге, прославе и др. Тамошња равнатељица (управница) школе Стефанија Ружић је настојала да искорени екавски говор ученика, а посебно неких учитеља, којима је замерала да у настави ове школе употребљавају и говоре екавштином, ... и ако им је познато, а и наређено да се од тога морају одучавати, они ни код деце не настоје да се то искорени, те због тога могу сносити и законске последице71.

Овоме свакако није потребан коментар кад се знају тешкоће и страдања целе земље у време четворогодишњег ратног периода, а посебно притисци који су вршени на становништво (децу) преко наставе, организације школства, учитеља, уџбеника итд.

73

3.6. Образовање после ослобођења у Југославији

Одмах после ослобођења, већ 3. јуна 1945. године у школи је одржана

прва седница Културно-просветног савета. Чланове Савета је именовао Срески народноослободилачки одбор у чијем су саставу била по два члана МНОО, два учитеља, један члан УСАОЈ-а, један АФЖ-а и др.

Састав Културно-просветног савета је био следећи: 1. Иван Кузмановић, председник 2. Никола Вучинић, учитељ - секретар и чланови (са задужењима): 3. Милан Радисављевић, за зидне новине 4. Обрад Видић, за дилетантску групу 5. Урош Ракић, читалачка група 6. Олга Шандор, читалачка група 7. Евген Тимко, читалачка група и сакупљање материјала за зидне новине 8. Маргарита Лазор, за уређење сале и декора 9. Олга Ковач, за уређење сале и декора 10. Љубица Кузмановић и 11. Ксенија Бесермењи, учитељица за хор

списак сачињен према записнику наставничког већа школе72 Касније, 1946. године председник Културно-просветног савета био је

Јовген Шандор. Тих година су нарочит успех имали учитељи у организацији аналфабетских течајева, у раду са пионирима, омладином, изради зидних новина, сакупљању књига за читаоницу итд. Већ, 20. августа 1945. године школу је обишла Мара Бошњак, наставни инструктор за овај део Срема, а и касније је долазила више пута.

Од значајних догађаја ових првих послератних година у бачиначкој школи забележено је следеће: 1. прослава Пионирског дана (23. III ), 2. прослава Првог маја (1. V), 3. прослава 9. маја (9. V), 4. прослава Титовог рођендана (25. V ), 5. обележавање годишњице заседања АВНОJ-а (29. IX) и др.

Oд наредби које су уследиле, а односиле су се на школу, биле су следеће: 1. сачињавање распореда одељења, распореда часова и израда плана рада, 2. распоред долазака и одлазака ученика, пошто су многи долазили раније

него што је настава почињала, 3. укидање физичких казни за школску децу, 4. одржавање састанака Синдикалне просветне подружнице школе

(11. и 12. октобра 1946. године), 5. организација Пионирске организације, за коју су биле задужене

учитељица Марија Копчански и Јованка Окановић.

74

О раду Пионирске организације у школи дато је доста простора у школској документацији. Тако је 22. децембра 1946. године договорено да се разреди поделе по четама, да се изаберу штабови чета и један штаб за целу школу. Учитељица Марија Копчански требало је да се повеже са Месним народноослободилачким одбором и да затражи помоћ инструктора око организације и рада Пионирске организације у школи. Школа је у оно време примала ове часописе: Полетарац, Пионирске новине и Пионирски руководилац.

После ослобођења у школи су радили учитељи: Никола и Ана Вучинић, Сава С. Налчић, Ксенија Бесермењи, Марија Ракић (132-133), Микола М. Кочиш (134-136), Јованка Окановић, Цецилија Цап (137-139), Станка Салонски и други.

Микола М. Кочиш, касније професор и познати књижевик, лингвиста из Новог Сада, аутор русинског правописа, граматике и школских уџбеника, био је 1946/1947. године учитељ у Бачинцима и Кукујевцима.

Учитељица Марија Ракић, рођена Копчански 1923. године у Ђурђеву, у Бачинце је дошла 12. октобра 1945. године и радила у школи цео радни век до пензионисања 1980. године. Најпре је учила децу на русинском језику, касније на српском, док је русински језик предавала као факултативни. Учитељица Марија Ракић и данас (2008) живи у Бачинцима.

Учитељице Марија Ракић и Цецилија Цап са ученицима I-IV разреда

75

* * * Од педесетих година школа је у свом развоју прошла следећи вид

организације:

1. Основна (шестогодишња) школа до 1962. године, 2. Основна (осмогодишња) школа „Вук Караџић" од 1962. до 1972. године

(103), 3. од 1972. до 1975. године у саставу Основне школе „Бранко Радичевић"

у Шиду (104), 4. од 1975. до 1982. године у саставу Основне школе „Сремски фронт" у

Шиду, 5. од 1982. године саставни део Основне школе „Јован Веселинов Жарко"

у Шиду (107), повратак виших разреда у матичну школу у Бачинце 1988. године и

6. од 2004. године на овамо као издвојена одељења у оквиру исте школе, али са именом „Бранко Радичевић" у Шиду.

Етно изложба у холу школе са портретима Бранка Радичевића, Доситеја Обрадовића

и Вука Караџића (2005)

76

3.6.1. Основна (шесторазредна) школа до 1962. године

У периоду шестогодишње основне школе управитељ школе је био

учитељ Живан Жика Лазић (129-131), а дошли су и нови учитељи: Бошко Урошевић, Леона Урошевић (144-148) из Шида, Госпојинка Катановић, Вера Ковинчић из Шида Драгица Живковић из Илинаца и др.

Потребно је истаћи да су Бошко Урошевић (140-143) и Госпојинка Катановић (сада Живковић) били учитељи родом из Бачинаца, који су после завршене учитељске школе више година радили у бачиначкој школи. Учитељ Бошко Урошевић, рођен је 1933. године, преминуо 1971. и сахрањен је на бачиначком гробљу, а учитељица Госпојинка Катановић, касније наставник руског језика, радила је у Шиду, где и сада живи.

Према причању, односно присећању ондашњих учитеља и ученика, школа је тих година радила са пуно ентузијазма, настојећи да поред редовне наставе, организоване у веома скромним просторним и материјалним условима, отвори прву школску кухињу, обрађује земљу у школској задрузи, приређује школске приредбе и свечаности за ученике и цело место, да проширујући видике својих ученика – организује прве екскурзије до Београда, Сарајева, Јадранског мора ... Сплита, Загреба, Ријеке, на Плитвичка језера, води ученике на курсеве за оспособљавање руководилаца Црвеног крста, чак до Љубљане итд.

Учитељи: Живан Жика Лазић, Драгица Живковић, Вера Ковинчић, послужитељ Шима,

Марија Ракић, Леона и Бошко Урошевић и ученици: Гордана Милинковић, Иринка Папуга, Смиља Радин, Сенка Сивч, Генка Џуња, Иринка Киш и Живојин Алексић (1957/58)

77

Радо се сећају тадашњи ученици мали глумци (и аутор ове књиге)

приредби Пепељуга, Златокоса, Баш челик, извођених на импровизованој позорници школског дворишта, које су режирали учитељи Бата, Лела, Вера, Марија, Госпојинка...! Учитељи су тада, као веома млади (по годинама), били и носиоци организације рада са омладином у месту, а радили су и са одраслима, држали предавања, обновили рад месне библиотеке итд.

Када је 1958. године донет Општи закон о школству73, односно озакоњено обавезно осмогодишње школовање, школа у Бачинцима нија имала одговарајуће просторне и кадровске услове, па су ученици VII и VIII разреда (већим делом) наставили образовање у Основној школи у Кукујевцима, у коју су свакодневно пешице (3+3 километра) ишли на наставу. У Основној школи „Владимир Назор” у Кукујевцима су тада радили ови наставници и учитељи: Фрања Хаслан, управитељ школе, Иван Јосић, Фрања Пекарић, Душан Бућин, Милица Хајдук, Марко Марошевић, Јелисавета Јелена Лекић и други, са напоменом да је још 50-година један број ученика из Бачинаца после четворогодишњег образовања похађао нижу гимназију у Кукујевцима, а понеки су наставили школовање у Шиду и Сремској Митровици (160-161). Са завршеном потпуном осмогодишњом школом у Кукујевцима 60-година многи су (и аутор) наставили средњошколско и факултетско образовање у Новом Саду, Београду итд.

Учитељ и управитељ школе Живан Жика Лазић и ученици Бранко Субић, Марко Владић, Зоран Крстоношић, Јано Балаж, Лазар Вујковић, Влада Петрић, Радивој Маринковић,

Стевица Милинковић, Милан Каран, Славко Коларов, Небојша Живковић, Жарко Новаковић, Јуре Колар, Бранко Милинковић, Томислав Колесар, Јагода –, Ката Гачић, Милена Мојсиловић,

Мирјана Маринковић, Добрила Нитић, Анђелка Трбић, Мирјана Јанковић, Милица Буђен, Лепосава Барјактаревић, Верица Берић и Вера Катановић (1951-52)

78

3.6.2. Основна (осмогодишња) школа „Вук Караџић" (1962-1972)

Шездесетих година (XX века) били су створени сви услови да школа

постане потпуна осмогодишња: повећао се и број деце, изграђена је 1965. школске године, на месту раније скромне, мале школске зграде саграђене почетком XX века (фот. стр. 58), нова школска зграда у самом центру, са напоменом да су до изградње нове школе за наставу коришћене обе раније школске зграде: прва поред православне цркве у ул. Вука Караџића која је имала једну учионицу и стан за учитеља, а у дворишту и просторије за послужитеља (сада се на том месту налазе спортски терени школе) и друга са три учионице на чијем је месту изграђена садашња нова ул. Сремска. Нова, савремена школа, какву су Бачинчани очекивали скоро два века, добила је име српског просветитеља Вука Стефановића Караџића.

Вук Стефанивић Караџић

Тадашњи директор школе Томислав Гаварић је са својим наставницима и учитељима отпочео рад у новим савременим условима: светлим учио-ницама са новим намештајем, кабинетском опре-мом, главним холом у приземљу, зборницом, про-страним ходницима и степеништем, радионицом за техничко образовање, кухињом са трпезаријом, санитарним чворовима, салом за физичко васпи-тање и осталим простором укупне површине 915,01 m2. Испред школе је уређен парк који је красио центар села74.

Те исте, 1965/66. школске године, по први пут у историји школства у

Бачинцима, почело је да ради одељење за предшколску децу75. У веома прикладним условима (радној соби) нове школске зграде са децом је радила васпитачица Радослава Недељковић. Од тада се предшколско вапитање у Бачинцима одвија континуирано у оквиру једне васпитне групе ових година као одељење Предшколске установе из Шида.

Нова школа у Бачинцима са главне улице и из дворишта

79

Деца предшколског узраста са Радославом Недељковић, васпитачем (1966)

3.6.3. Основно образовање у саставу Основне школе „Бранко Радичевић” прелазак виших разреда (V -VIII) oсновне школе у Шид

(1972-1975)

Међутим, седамдесетих година (XX века) због миграционих кретања, одласка у иностранство и ниског наталитета опада број становника у месту, а тиме и број ученика у школи. Новом концепцијом организације предшколског и основног васпитања и образовања у општини Шид, односно реоргани-зацијом школске мреже од 1972/73. школске године Основна школа „Вук Караџић" Бачинци губи своју самосталност и припаја се Основној школи „Бранко Радичевић" у Шиду. У месту се организује настава за ученике I-IV разреда, а ученици V-VIII разреда путују у Шид.

3.6.4. Основно образовање у саставу Основне школе „Сремски фронт" у Шиду (1975-1982)

Новом реорганизацијом школске мреже у општини Шид, започетом 1975/76. школске године, која је имала за циљ да школску мрежу учини рационалнијом и ефикаснијом, почела је са радом новоформирана централна школа „Сремски фронт", чији је дугогодишњи директор био Никола Кнежевић, а у чији састав је ушла и школа из Бачинаца. За ниже разреде (I-IV) настава је организована у месту, а виши разреди (V-VIII) су и даље путовали у Шид. При школи је и наставила са радом једна васпитна група предшколске деце. Број ученика и одељења у периоду од 1975. до 1982. године био је следећи:

80

Школска година Број ученика Број одељења

1975/76. 49 3 1976/77. 51 3 1977/78. 64 4 1978/79. 58 4 1979/80. 63 4 1980/81. 61 4 1981/82. 62 4

3.6.5. Основно образовање у саставу Основне школе „Јован Веселинов Жарко” у Шиду (1982-2002) и повратак

V-VIII разреда у Бачинце (1988/89)

Наставком реорганизације школске мреже у Шиду и околним местима 1981. и 1982. године школа у Бачинцима је припојена Основној школи „Јован Веселинов Жарко" (107). Ученици виших разреда су и даље путовали организованим школским превозом у Шид, а у селу је била настава само за ученике I-IV разреда и децу предшколског узраста. Васпитно-образовни рад су организовали учитељи: Зоран Јокић, Мирјана Биукович, Дивна Маринковић и Вера Грбатинић.

Када је бачиначка школа припојена Основној школи „Јован Веселинов Жарко" у Шиду извршени су (1987-1988) обимни радови на поправци и адаптацији школске зграде (кров је прокишњавао, водоводне инсталације и санитарни чвор дотрајали ...). Финансијска средства за ове намене обезбедиле су Месна заједница у Бачинцима (30.000,00 из месног самодоприноса) и Општине Шид, а Самоуправна интересна заједница за опште образовање се ангажовала на набавци учила за наставу и опремању фискултурне сале.

Пошто се почетком и средином 80-их година број деце за школу у месту (стално) повећавао, интенције Бачинчана су биле да се одељења виших разреда врате у матичну школу и да школа буде поново осмогодишња, како нова и лепа школска зграда испред које је 1986. године подигнут споменик бачиначким борцима погинулим и I и II светском рату са стиховима књижевника Светислава Ненадовића из Шида не би стајала полупразна и без основне намене. Уз то, одласком ученика, учитеља, наставника ... из школе, остала је празнина у друштвеном и културном животу места, као уосталом и у другим срединама сличним бачиначкој.

81

Ноћ је над Бачинцима, звездана, светла и врела. Ми који смо Срему даровали будућност младости Свакога јутра цветамо над згариштем пуцња и пепела

Светислав Ненадовић

Спомен плоче са списком погинулих бораца на коју се сваке године 16. августа на Социјалистичку славу стављају венци са цвећем, а цвеће се носи и на гробље где су

сахрањени бачиначки борци

Тако је школске 1982/83. године у школи од I до IV разреда већ било 64 ученика: у I разреду 20, II-14, III-13 и IV разреду 17 ученика.

- 1983/84 – 62 ученика - 1984/85 – 64 ученика - 1985/86 – 63 ученика

- 1986/67 – 61 ученика - 1987/88 – 59 ученика,

а у Шид је у том периоду (од 1982. до 1988. године) путовао следећи број ученика:

- 1982/83 – 54 ученика - 1883/84 – 57 ученика - 1984/85 – 61 ученик

- 1985/86 – 62 ученика - 1986/87 – 64 ученика - 1987/88 – 59 ученика

Стога су месне друштвено-политичке организације 6. маја 1988. године поднеле захтев Савету Основне школе „Јован Веселинов Жарко" у Шиду да се од 1988/89. године у Бачинцима организује настава од I до VIII разреда и да школа буде подручна у оквиру школе у Шиду.

82

Савет Основне школе „Јован Веселинов Жарко" је прихватио предлог и на седници, одржаној августа 1988. године донео одлуку да ученици виших разреда од 1. септембра 1988/89. школске године похађају наставу у Бачинцима. Тако је дошло до реализације бачиначког захтева, што значи да ученици више нису морали да путују у школу у Шид, већ су сви заједно – њих 127 почели да стичу основно осмогодишње васпитање и образовање у свом месту, у својој школи.

Наставник Владимир Колошњај са ученицима VII разреда и колегама (1993/94)

Наставу су организовали: Живка Хорњак (српски језик), Марија Маринковић (историја и географија), Латинка Јелић и Госпојинка (Катанович) Живковић (руски језик), Србослав Цветковић (музичка култура), Владимир Колошњај (математика), Љиљана Крстић (физика), Славица Танасијевић (техничко образовање), Динко Будић (физичко васпитање), Ратко Тодоровић (ликовна култура). Руководилац подручних одељења била је наставница Марија Маринковић. Енглески језик је као први страни (уместо руског језика) уведен у пети разред школске 1991/92. године.

Жарко Петровић

О 20-годишњем раду ОШ „Јован Веселинов Жарко”

у Шиду (1982-2002), у чијем саставу су била и одељења из Бачинаца, издата је 2004. године књига аутора Жарка Петровића (1936), који је у школи радио од њеног оснивања до одласка у пензију, прво као наставник физичког васпитања, а потом као помоћник директора.

83

Тих, 90-тих година у школи је био следећи број ученика од првог до осмог разреда:

- 1988/89 – 127 ученика - 1989/90 – 123 ученика - 1990/91 – 115 ученика - 1991/92 – 117 ученика - 1992/93 – 120 ученика - 1993/94 – 127 ученика - 1994/95 – 125 ученика

- 1995/96 – 130 ученика - 1996/97 – 137 ученика - 1997/98 – 140 ученика - 1998/99 – 148 ученика - 1999/00 – 147 ученика - 2000/01 – 138 ученика - 2001/02 – 146 ученика 76

3.6.6. Ратне деведесете године XX века

Пораст броја ученика средином 90-их година узрокован је досељава-њем знатног броја избеглица које су у Бачинцима нашле свој нови дом, а њихова деца нове другове. Потребно је истаћи да у периоду ратних 90-их година није било исељавања житеља Бачинаца било које националности, као што је то случај са околним местима: Кукујевци, Гибарац...77

Школа је и поред сложених ратних услова (90-их година) солидно опремљена наставним средствима и училима: има довољан број историјских и географских карата, за наставу биологије постоје микроскопи, модел човека и разне биолошке слике, касете за наставу енглеског језика, музичке збирке итд.

Школа је опремљена и дијапројектором, графоскопом, телевизором у боји, видео-рекордером, радио-касетофоном итд. За наставу информатике су најпре коришћена два компјутера: Pentium са штампачем, који су школи поклонили – први: Извршно веће АП Војводине (1997) у оквиру обележавања 150-годишњице русинске школе у Бачинцима (1847-1997) и други Месна заједница и Big bull у Бачинцима.

Школска библиотека је такорећи у целини обновљена јер бачиначке књиге однете у Шид (спајањем са матичним школама) нису могле да се издвоје из њиховог библиотечког фонда, те је уследила акција ученика, родитеља и наставника на прикупљању књига. Тако је поклонима поштова-лаца школе, књижевним сусретима и промоцијама створена нова библио-тека. Сада се у школи налази преко 2000 примерака књига (2160), највише школске лектире неопходне ученицима за наставу српског језика и књижевности, затим књиге за неговање русинског језика итд. Библиотека је смештена у посебном кабинету заједно са компјутерском опремом.

Школска кухиња има сву потребну опрему за припремање ужине: два шпорета (на чврсто гориво и електрично-плински), фрижидер, ормане, посуђе итд. У школи се храни 100-120 ученика.

84

Школа има богат културно-уметнички програм који се организује поводом значајних датума, а активне су и литерарне и друге секције. Руководиоци подручног одељења у Бачиначкој школи били су: Марија Маринковић, Владимир Колошњај, Марија Живковић, Јадранка Радивојшић и Нада Ракић, која ту дужност и сада обавља.

3.6.7. Подручно одељење Основне школе „Бранко Радичевић" из Шида (од 2004. године до данашњих дана)

Значајан допринос развоју школе на почетку 3. миленијума дају сви

наставници и запослени радници Подручног одељења Основне школе „Бранко Радичевић" у Бачинцима, као и матична школа „Бранко Радичевић" из Шида на чијем су челу Далибор Фарбаш, директор и Вукадин Божовић, помоћник директора. Остварена је изузетна сарадња са родитељима ученика, члановима школског одбора, Месном управом у Бачинцима, Big bull-om, Општином Шид и широм друштвеном заједницом.

Покрајински секретаријат за образовање и културу Извршног већа АП Војводине је допринео да се обезбеде значајна финансијска средства за увођење етажног грејања и адаптацију школске зграде: поправку равног крова школе, замену прозора итд.

Основна школа „Бранко Радичевић", Шид

85

4. Наставни језици у школи српски и русински, културне, спортске и друге активности

Наставни језик ученика Основне школе у Бачинцима је одувек био

српски, што се кроз писање ове историје може и видети, једино је у време Првог и Другог светског рата било краћих период када је увођен хрватски језик, а после Другог светског рата једно време је наставни језик био српскохрватски.

Имајући у виду да наставу у бачиначкој школи похађају и припадници русинске националне заједнице, може се констатовати да је и тај језик заступљен у школи, али је у развоју школе прошао више облика организације: била је то настава на матерњем језику, русински језик се изучавао као језик друштвене средине, затим факултативно, да би ових година то био изборни предмет са елементима националне културе, под називом „Матерњи језик са елементима националне културе”, или тзв. неговање русинског језика.

У школама општине Шид: Шиду, Бачинцима, Беркасову и Бикић Долу неговање русинског језика од 90-их година на овамо реализовали су наставници Мирослав Буљчик (1994), Јасна Семан (1994-1995) и Славко Нађ (1995-1999), а од 2000. године наставу организује садашња наставница Златица Сивч Здравић, која је 2000/2001. школске године русински језик као факултативни предавала и у Сремској Митровици.

За наставни предмет Матерњи језик са елементима националне културе донет је 1997. године наставни план и програм (са каснијим изменама и допунама) и издата три уџбеника, аутора др Јакова Кишјухаса. У оквиру Друштва за русински језик, књижевност и културу које је основано 1970. године у Новом Саду (оснивач и први председник Друштва био је проф. Микола М. Кочиш), чија Секција делује у Бачинцима од 1999. године, а постоји и Актив наставника русинског језика који брине о стручном усавршавању наставника русинског језика, њиховим статусним и другим питањима, броју ученика који похађају наставу матерњег језика, литератури и часописима за ученике, школској библиотеци итд.

У Основној школи у Бачинцима делују литерарне секције: Микола М. Кочиш, основана 1995. и Бошко Бата Урошевич, основана 1998. године, са напоменом да су и после Другог светског рата у Бачинцима деловала два културно-уметничка друштва Сава Писаревић на српском и Евген Бревак на русинском језику.

Друштво за русински језик, књижевност и културу је сваке године, заједно са надлежним институцијама просвете и образовања, организатор Републичког такмичења из русинског језика и језичке културе основних школа у којима се русински језик изучава у оквиру редовне наставе и школа у

86

којима се русински језик изучава као изборни предмет са елементими националне културе. На овим такмичењима учествују и ученици из Бачинаца.

А да су Бачинчани увек били и остали на добром гласу потврдио је и бачиначки ученик Златко Емеђи, који је као талентовани математичар и физичар на такмичењима у земљи и иностранству (90-их година) примио највиша признања и медаље. Талентованим ученицима се прикључила и његова сестра – ученица бачиначке школе Тамара Емеђи, као и Владислав Папуга, Јарослав Папуга, Бојана Милић, Тијана Цупер, Драгана Лазаров, Ирена Катрина и други.

Иначе, од привредних објеката у Бачинцима треба споменути Кланицу „Big bull" са недавно добијеном европском лиценцом, чији је власник, исто тако ученик бачиначке школе Миленко Гачић који годинама постиже запажене резултате у производњи и преради меса, а чија Кланица финансијски помаже просветне и културне активности у Бачинцима. Уз подршку Кланице успешно делује Фудбалски клуб „Big bull" Бачинци, који се такмичи, како на месним, општинским, тако и највишим спортским нивоима у Војводини, Републици Србији. Уређени спортски терени ФК су за пример не само Бачинаца, већ читаве околине.

Друштво за русински језик, књижевност и културу и његов председник Ирина Папуга, аутор ове историје и некадашња ученица бачиначке школе (1953-1959), била је иницијатор и оснивач школске манифестације у Бачинцима 1994. године, под називом Сусрети русинских школа. До сада је одржано 14 сусрета, са напоменом да је и 10. јубиларни сусрет био у Бачинцима 2004. године, којем су присуствовале школе из 15 русинских средина, а присутне је у име Покрајинског секретаријата за образовање и културу поздравио и сусрету, као почасни председник присуствовао Бранимир Андрић, заменик покрајинског секретара за образовање и културу из Новог Сада.

Миленко Гачић Big bull Бачинци

87

ЕМЕЂИ ПРВИ МАТЕМАТИЧАР

ЈУГОСЛАВИЈЕ* У конкуренцији 110 такмичара, млади шидски математичар освојио сто поена

На савезном такмичењу најбољих математичара основних школа, који је одржан у Нишу, бриљантан успех остварио је Златко Емеђи, ученик осмог разреда ОШ „Јован Веселинов Жарко” из Шида – подручно одељење у Бачинцима. У конкуренцији 110 такмичара из целе земље, изузетно талентовани и надарени Емеђи је убедљиво освојио прво место са свих сто могућих поена и тако постао први млади математичар Југославије. - Ово је историјски успех за нашу школу и тешко је веровати да ће убудуће тако нешто остварити неко од наших ученика – каже поносно директор Вукадин Божовић. Млади Емеђи ће представљати Југославију на математичкој Балканијади, која ће се крајем јуна одржати у Охриду.

М. Ћ. *Дневник, Нови Сад, 5. мај 2000. год.

Златко Емеђи

Честитка општине Шид

88

ЛИТЕРАТУРА:

1. Школска споменица,Споменица за нижу пучку школу у Бачинцима, Летопис

школе 1805-1931, Историјски архив Срема, Сремска Митровица, Фонд: 327/1; 2. Летопис школе, Фонд: 327/1 стр. 7; 3. Павле Поповић, Римски путеви, Срем у прошлости, Сремске новине, Сремска

Mитровица, 1981, 26-28; 4. Др Петар Милошевић, Kaкo je настао Срем? Најстарија карта и пописи места у

римском периоду, Срем у прошлости, Сремске новине, Сремска Митровица, 1981, 9-10, 28-31;

5. Владо Koстелник, Срим пред приселєном Русинох у XVII и XVIII вику, Народни календар 1976, Руске слово, Нови Сад, 1975, 43-56;

6. Povjest školstva i pedagogije u Hrvatskoj, Pedagoški književni zbor, Zagreb, 1958, 49-101;

7. Радомир Прица, Сремска жупанија и Срби, Сремске Новине, Сремска Митровица, 17. 04.1991, 6;

8. Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/37, Српска академија наука, Београд, 1950, 1- 10;

9. Владо Костелник, 47; 10. Радомир Прица, 6; 11. Жарко Лесак, Бачинци, Шидина 7, Шид, 2005, 100-102; 12. Stjepan Pavičić, Slavonija u svojem naselnom obliku od trinaestog stoljeća do danas,

Prvi znanstveni sabor Slavonije i Baranje, Osijek, 1970, 195-209; 13. Seoske i salašarske crkve u Vojvodini, Kulturno-istorijsko društvo PČESA, Novi

Sad, 1998, 555-557; 14. Жарко Лесак, Бачинци, Шидина 7, Шид, 2005, 105-108; 15. O. Георгий Бесерминї, Населованє Руснацох до Шиду, Руски календар 1938,

РНПД, Руски Керестур, 1937, 32-42; 16. Dr Slavko Gavrilović, Rusini u Bačkoj i Sremu od sredine XVIII do sredine XIX

veka, Iseljavanje iz matičnih naselja i stvaranje rusinskih oaza po Bačkoj i Sremu, Godišnjak Društva istoričara Vojvodine, Novi Sad, 1977, 192;

17. Др Душан Дрляча, Maтични кнїжки и школски лїтописи як жридло за преучо-ванє прешлосци Руснацох у Сриме, Шветлосц 3, Руске слово, Нови Сад, 1972, 247-248, Dr Dušan Drljača, Etnološka građa iz Bačinaca, Nova dumka 3, Vukovar, 1973, 65-68 и Др Душан Дрляча, Етнолоґийни материяли зоз Бачинцох, Дружтво за руски язик, литературу и културу, Нови Сад, 2006, 38-49;

18. Stjepan Pavičić, 195-209; 19. Dr sci med. vet. Vladimir Hajduk, 45 godina Veterinarske stanice u Šidu,

Veterinarska stanica u Šidu, Šid, 1997, 11-13; 20. Povjest školstva i pedagogije, 56-57; 21. Радомир Прица, 6; 22. Др Янко Рамач, Прилог ґу историї Руснацох у Бачинцох 1834-1890, Studia

ruthenica, Дружтво за руски язик и литературу, Нови Сад, 1988-1989, 94-111; 23. Др Радмило Достанић, Натошевићеви непознати списи, Maтица српска, Нови

Сад, 1996, 74-99;

89

24. Любомир Медєши, Руснаци у Югославиї, Mузейна збирка Руски Керестур 1976, Войводянски музей, Нови Сад, Дружтво за руски язик и литературу, Нови Сад, 1976, 19-29;

25. Dr Branislav Vranešević, Rusini u borbi za nacionalni opstanak, Godišnjak Društva istoričara Vojvodine, Novi Sad, 1977, 217-234;

26. Зборнїк роботох Studia ruthenica 3, Дружтво за руски язик и литературу, Нови Сад, 1992-1993 и Ирина Я. Папуґа, Aктивносц Просвити у Бачинцох, Руски календар 1992, Руске слово, Нови Сад, 1991, 53-63;

27. Жарко Лесак, Бачинци, Шидина 7, Шид, 2005, 111-112; 28. Antun Cuvaj, Gradja za povjest školstva u Hrvatskoj i Slavoniji od najstarijih

vremena do danas, Zagreb, 1907-1912, 618; 29. Историја школе и образовања код Срба, Историјски музеј Србије, Београд,

1974, 198-201; 30. Историја, 124; 31. Историја, 126; 32. Историја, 127; 33. Историја, 126; 34. Радомир Прица, Основне школе у XVIII веку, Срем у прошлости (2), Сремске

новине, Сремска Митровица, 1986, 52-53; 35. Летопис школе, 1; 36. Antun Cuvaj, Gradja za povjest školstva, 618; 37. Историја школе и образовања код Срба, 126; 38. Seoske i salašarske crkve, 555; 39. Летопис школе, 1; 40. Историја школе и образовања код Срба, 127, 198-201; 41. Летопис школе, 1-2; 42. Др Янко Рамач, Прилог ґу историї, 101; 43. 200 година oбразовања учитеља у Сомбору 1778-1978, Педагошка aкадемија,

Сомбор, 1978; 44. Др Радмило Достанић, Натошевићеви непознати списи, Maтица српска, Нови

Сад, 1996, 89-90; 45. Др Радмило Достанић, Натошевићева реформа школа, Савез педагошких

друштава Војводине, Нови Сад, 1987; 46. Др Радмило Достанић, Натошевићеви непознати списи, 134; 47. Dr Slavko Gavrilović, Rusini u Bačkoj i Sremu od sredine XVIII do sredine XIX

veka, Iz istorije vojvodjanskih Rusina do 1941. godine, Godišnjak Društva istoričara Vojvodine, Novi Sad, 1977, 202-203, 215;

48. Др Янко Рамач, Прилог ґу историї, 103-105; 49. Др Владимир Радашин, Српска аутономна школска управа у Карловачкој

митрополији 1867-1912, Матица српска, Нови Сад, Нови Сад, 1987, 9-12; 50. Dr Ljubica Acigan, Srpsko autonomno školstvo i prosvetno zakonodavstvo u

Habzburškoj Monarhiji u periodu od 1860. do 1918. godine, Pedagoška stvarnost 31, 1-2-3, Novi Sad, 1885, 223-227;

51. Povjest školstva i pedagogije u Hrvatskoj, PKZ, Zagreb, 1958, 164. 52. Povjest školstva i pedagogije, 164-165 53. 200 година oбразовања учитеља у Сомбору, 1978;

90

54. Povjest školstva i pedagogije, 172-175; 55. Dr Ljubica Acigan, Srpsko autonomno školstvo, 223-227; 56. Izveštaj o poslovanju Upravnog odbora i stanju Uprave Županije sremske, za

upravnu godinu 1897, 216, 1900, 236, 1901, 218, 1902, 198, 1903, 112. i 1904, 184, Tiskarski zavod, Srijemskih novina, Vukovar;

57. Ирина Папуґа, Зоз прешлоци керестурскей школи, Народни календар 1988, Руске слово, Нови Сад, 1987, 53-67;

58. Povjest školstva i pedagogije, 199; 59. Povjest školstva i pedagogije, 308-309; 60. Povjest školstva i pedagogije, 330-333; 61. Испитна извешћа (1919-1922) и (1931-1941); 62. Огласна књига 1926-1947); 63. Испитна извешћа (1919-1922) и (1931-1941); 64. Записници наставничког већа (1939-1950); 65. Записници школског одбора (1933-1947); 66. Михал Ковач, Капка, по капку живот одцека, Руске слово, Нови Сад, 1988, 21-27; 67. Огласна књига (1926-1947); 68. Руски календар 1941, РНПД, Руски Керестур, 1940, 57; 69. Руски новини, РНПД, Руски Керестур, 15. III 1935, 3; 70. Записници школског одбора (1933-1947); 71. Огласна књига (1926-1947); 72. Записници наставничког већа (1939-1950); 73. Др Никола Поткоњак, Систем образовања и васпитања у Југославији, Завод за

уџбенике и наставна средства, Београд, 1980, 46; 74. Жарко Петровић, Основна школа „Јован Веселинов Жарко", Шид 1982-2002,

Подручно одељење у Бачинцима, Основна школа „Бранко Радичевић" Шид, 2004, 330-336;

75. Ирина Папуґа, Зоз историї школи у Бачинцох, Народни календар 1987, Руске слово, Нови Сад, 1986, 63-68;

76. Жарко Петровић, Основна школа „Јован Веселинов Жарко", Шид 1982-2002, Подручно одељење у Бачинцима, Основна школа „Бранко Радичевић" Шид, 2004, 327-336;

77. Ирина Папуґа, Бачинци од прешлосци по нєшка, Руснаци у Шидзе и околних местох, КПД „Дюра Киш", Шид и Грекокатилїцка парохия Преображеня Господнього, Шид, 2007, 77-85;

Напомена: Литература под бројевима: 1, 56, 61, 62, 63, 64, 65, 67, 70 и 71. се налази у Историјском архиву у Сремској Митровици.

ТРЕЋИ ДЕО

П Р И Л О З И

92

П Р И Л О З И

1. Преглед значајних датума и година историје Бачинаца и основне школе у Бачинцима

2. Истакнуте личности световног и духовног живота, школски надзорници и инспектори чија су имена везана за рад основне школе у Бачинцима

3. Преглед броја ученика (1893/1894 и 1912/1913)

4. Списак учитеља, наставника и професора школе у Бачинцима (1755-2008)

5. Шире биографије и написи о учитељима, наставницима, школским надзорницима и члановима школског одбора у Бачинцима

6. Фотографије ученика и наставника школе у Бачинцима

7. Литерарне секције

93

Прилог 1

Преглед значајних датума и година историје Бачинаца и основне школе у Бачинцима

94

П р е г л е д значајних датума и година историје Бачинаца и основне школе у

Бачинцима (XIV – XXI) XIV век

1376. – Бачинци се по први пут помињу у угарским записима

XV век 1402-1480. – Бачинци припадају Моровићком властелинству и поседнику

породице Марот – Моровић 1480-1482. – Бачинци припадају мађарском племству Баторима 1494-1504. – Бачинци припадају славонском поседнику Ладиславу Мореу

XVI век 1526. – Бачинци падају под турску власт у освајачким походима турског султана

Сулејмана Величанственог на Беч 1578. – село насељено Србима, има 69 пољопривредних домаћинстава која

(према турским пореским књигама) плаћају порез на пољопривредне и сточарске производе у износу од 12057 акчи

XVII век 1688. – Бачинци су ослобођени у великом ратном походу Аустрије против

Турака. Аустријска војска је ослободила западни Срем, а тада и Бачинци административно припадају Сремској жупанији

1690. – досељавање Срба православне вере у Бачинце под пећким патријархом Арсенијем III Чарнојевићем

1698. – Бачинци су посед Илочког или горњо-сремског властелинства и породице италијанског принца Ливија Одескалкија

XVIII век 1719. – саграђена српска православна црква посвећена Светом Николи 1739. – досељавање Срба у Бачинце под пећким патријархом Арсенијем IV

Јовановићем Шакабентом 1749. – Бачинци уплаћују 12 форинти у Народну касу и упућују 3 кандидата у

Покровобогородичну школу митрополита Павла Ненадовића у Сремске Карловце

1755. – Српска црквена општина у Бачинцима основала је српску вероисповедну школу и бринула о њеном издржавању и плаћању учитеља

1766. – Митрополит Павле Ненадовић осветио је 24. јуна 1766. године тада нову цркву у Бачинцима

95

XIX век 1805. – сазидана садашња српска православна црква (градња трајала 1791. до

1805. године) - сазидана нова школска зграда на црквеном земљишту – поред православне цркве са једном учитељском силом - школа у Бачинцима је обосполна – за децу (дечаке и девојчице) српске православне вероисповести

1834, 1841 – досељавање Русина – припадника гркокатоличке вере из Куцуре и Крстура (Руског Крстура) у Бачкој

1847. – основана гркокатоличка русинска школа о трошку конфесије 1874. – донет Школски закон (14. X 1874), којим све вероисповедне-

конфесионалне школе постају опће пучке, народне школе - основан први Школски одбор ниже народне школе у Бачинцима

1876. – обе конфесионалне школе: православна и гркокатоличка постају Опћом пучком народном школом, с тим што ученици уче одвојено

1877. – саграђена нова школска зграда на месту старе из 1805. године за две учитељске силе

1886. – спајање гркокатоличке русинске школе са новооснованом школом и избор новог Школског одбора

1888. – донет нови Школски закон тзв. Куенов закон 1890. – 28. новембра 1890. године учитељ Никола Јанковић започиње писање

Летописа школе

XX век 1903. – Краљевска земаљска влада додељује 3 000 круна за зидање (градњу)

нове школе 1903/04. – већа епидемија од које умире око 30-ро деце, од чега и више школске 1905. – 1. јануара 1905. године отворена нова школа 1906. –11. јануара 1906. године донета наредба о школским вртовима 1907. – проширена дворазредна нижа народна школа у троразредну – са три

учитељске силе 1908/09. – школа опремљена новим намештајем, училима и библиотеком

- донето више наредби о подржављењу школе и увођењу хрватског државног језика

1915. – обновљен рад школе после прекида од годину дана у току Првог светског рата

1918. – између два светска рата школа је државна са српским наставним језиком

1935/36. – почео рад одељења I и II разреда на русинском језику 1945. – одржана прва седница Културно-просветног савета школе 3. VI 1945.

године именованог од стране Срезког народноослободилачког одбора 1946. – почетак рада Пионирске организације школе

96

1963-1965. – изградња нове савремене основне школе, која је носила име „Вук Караџић”

1965 − почиње са радом предшколско одељење (у оквиру школе) са једном васпитном групом

1972. – прелазак виших разреда (V-VIII разред) основне школе у Шид (oд I-IV oстају у школи) у ОШ „Бранко Радичевић”

1975. – школа је саставни део ОШ „Сремски фронт”, Шид 1982-2002. – у саставу ОШ „Јован Веселинов Жарко” у Шиду 1986. – подигнут споменик палим борцима из Бачинаца погинулим у I и II

светском рату испред школске зграде (у парку) у центру села 1988/89. – повратак виших разреда из Шида у основну школу у Бачинцима и

поновни рад потпуне осмогодишње школе као Подручних одељења школе у Шиду

1993. – обновљено изучавање (неговање) русинског језика у основном васпитању и образовању у школама општине Шид – Шиду, Бачинцима, Беркасову и Бикић Долу

1994. – основани Сусрети русинских школа у Бачинцима 1997. – обележена 150-годишњица русинске школе у Бачинцима (1847-1997)

Ирина Папуга, Марија Ракич, Душанка Манић,

др Нада Видић, Никола Кнежевић и Велибор Милић на обележавању 150-годишњице

1998. – додељени први компјутери школи – од Извршног већа АП Војводине, Месне заједнице и „Big Bulla” из Бачинаца

97

1999. – обележена 70-годишњица Драгутина Драгена Колесара (1929-1995), драмског уметника Српског народног позоришта из Бачинаца

Театрална представа „Єфтайова дзивка" у Бачинцох зоз Йовгеном Планчаком, предсидательом и Мироном Нярадийом, режисером.

Драген Колєсар шедзи долу у штредку (1935) Драгутин Драген Колесар XXI век

2001/2002. – од те године школска слава на Светог Саву има своје кумове -породице ученика (168)

2002. – Основна школа „Јован Веселинов Жарко” у Шиду добија назив ОШ „Бранко Радичевић”, школа у Бачинцима је Издвојено одељење исте школе

Пригодна разгледница са 10. сусрета русинских школа 2004. у Бачинцима

98

2004. – 10. јубиларни сусрет русинских школа у Бачинцима

Ученици учесници 10. сусрета

русинских школа (2004)

2002/2004. – уведено парно грејање у школу уз помоћ и подршку Извршног већа АП Војводине, Општине Шид и Месне управе у Бачинцима

2005. – Постављене плоче Покрајинског секретаријата за образовање и културу о финансирању радова у школи

2005. – прослава 200-годишњице српске школе у Бачинцима

Далибор Фарбаш отвара програм посвећен 200-годишњици српске школе у Бачинцима (2005)

99

2007. – додељена признања са ликом књижевника Михајла Ковача ученицима који негују русински језик

Додела признања Михајло Ковач ученицима у Бачинцима

2007. – обележена 60-годишњица рођења Славка Захорјанског (Бачинци, 1947),

композитора; представљена књига о Русинима у Шиду и околним местима: Бачинци, Беркасово, Бикић Дол и разговарано о изучавању русинског језика у школској 2007/2008. години.

Промоција CD Славка Захорјанског

100

2007. – Маскенбал у школи

Маскенбал – ученици са наставницом Тањом Ракић (2007)

2008. – Дан школе

Дан школе – Бачинци 21.05.2008.

101

Прилог: 2

Истакнуте личнoсти световног и духовног живота, школски надзорници и инспектори чија су имена везана

за рад основне школе у Бачинцима

102

Истакнуте личнoсти световног и духовног живота, школски

надзорници и инспектори чија су имена везана за рад основне школе у Бачинцима

1. ПАВЛЕ НЕНАДОВИЋ, 1699-1768, рођен је у Будиму. Био је трећи епископ горњокарловачки. Године 1726. рукоположен је за ђакона, а после две године за јеромонаха. Био је администратор сечујско-мохачки (1732). На Марковдан 1742. године изабран је за епископа горњокарловачког, његов избор је Марија Терезија потврдила 1744. године. Од 1749. до 1768. године био је митрополит Карловачке митрополије са седиштем у Карловцима (Сремским Карловцима). Павле Ненадовић је чинио посебне напоре на ширењу просвете у народу. Основао је 4. X 1749. године Покровобогородичну

школу у Карловцима, која је била (прави) школски центар, а у чијем саставу су биле обједињене: клерикална школа (за припрему свештеника) и општеобразовна латинска школа (Gimnasium publicum).

Историја школе и образовања код Срба, Историјски музеј Србије, Београд, 1974, 119-134.

2. МАРИЈА ТЕРЕЗИЈА, Беч, 13. 05. 1717 - Беч, 29. 11. 1780. аустријска надвојвоткиња, римско-немачка царица и угарска краљица за време чије су владавине (1740-1780) настала боља времена за школство. Oпштом школском уредбом, коју је Марија Терезија донела 6. децембра 1774. године у Бечу уведена је школска обавеза, по којој су деца од 6-13 година морала да похађају наставу у школи, а уведено је и недељно повторно обучавање, или такозвана Нeдељна школа.

Antun Cuvaj, Gradja za povjest školstva u Hrvatskoj i Slavoniji, Zagreb, 1907-1912, 287.

103

3. СТЕФАН ВУЈАНОВСКИ (Брђани, Костајница 1737-1829). Завршио гимназију у Шопрону (сада Мађарска), студирао права у Бечу (1770) и био учитељ у Вуковару. Школске 1776/77. године, заједно са Аврамом Мразовћем добио стипендију и завршио Нормалну школу у Бечу. Aустријска царица Марија Терезија именовала га је за инспектора српских православних школа у Загребачком округу (Хрватска, Славонија и Срем), са седиштем у Осјеку. Сачинио је Немачку граматику (1772) и припремио за штампу Словенску граматику (Cyrilische Sprache), која је примењивана у школама.

Историја школе и образовања код Срба, Историјски музеј Србије, Београд, 1974, 188-202.

4. ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ (1739-1811) рођен у Чакову, Банат, сада Румунија, тада Банат темиш-варски. Био најпознатији претставник српске просвећености у XVIII веку и зачетник српске световне књижевности, оснивач Велике школе у Београду (1808) и први министар попечитељ просвешћенија у Карађорђевој Србији (1811). Написао Живот и прикљученија, Басне. У Београду постоји Вуков и Доситејев музеј, а у Новом Саду Завод за културу Војводине (раније КПЗ Војводине) сваке године организује манифе-стацију Доситeјеви дани.

Популарна енциклопедија, БИГЗ, Београд, 1976, 787.

5. ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ (Тршић, 6.11.1787-Беч,7.021864) филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних песама и писац првог речника српског језика. Објавио је збирку песама Мала простонародна славеносербска песнарица (1814), исте године и Писменицу сербскога језика на говору простога народа написану, прву граматику српског језика на народном говору, а годину дана касније (1815) Народну сербску песнарицу. Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића Рат за

српски језик, Песме Бранка Радичевића, Горски вијенац Петра Петровића Његоша и Вуков превод Новог завета. Вуков језик је признат за званични књижевни језик након његове смрти (1868). Некадашња зграда Велике школе у Београду, данас је Вуков и Доситејев музеј. Основна школа у Бачинцима је 60-година XX века носила име Вука Караџића.

Википендија, Слободна енциклопедија.

104

6. ДР ПЕТАР ЈОВАНОВИЋ (1811-1855), рођен у Новом Саду. Од 1834. до 1849. године био је професор Новосадске гимназије, а истовремено и дистриктални (окружни) директор српских народних (конфесионалних) школа у Срему, Славонији и Хрватској. Од 1850. до 1855. године обављао је дужност школског инспектора за српске православне школе при Намесништву Војводства Србије и Тамишког Баната. Основну школу у Бачинцима посетио је 1852. године.

Рукописна збирка Матице српске, М. 124888/12; Летопис школе у Бачинцима; Др Янко Рамач, Прилог ґу историї Руснацох у Бачинцох, 1834-1860, Studia Ruthenica,

Нови Сад, 1988-1989, 101.

7. ДР ЂОРЂЕ НАТОШЕВИЋ (1821-1887) рођен у Сланкамену (Срем). Од 1853. до 1857. године профе-сор и управитељ Српске православне гимназије у Новом Саду, од 1857. до 1861. године школски саветник и надзорник српских народних школа при Намесништву Војводства Србије и Тамишког Баната, од 1862. до 1867. школске године саветник у Угарској, односно школском Намесништву у Будиму, 1867. године референт у Министарству просвете Кнежеви-не Србије, а од 1871. до краја живота 1887. године

главни референт српских школа у Карловачкој митрополији. Заслужан је за реформу српских основних школа у Хабзбуршској Монархији, односно Угарској. Сачинио више уџбеника и приручника за учитеље, а најзначајнији су: Кратко упутство за србске народне учитеље (1857), Упутство за предавање букварске науке учитељима народних училишта у Аустријском царству (1858), Буквар за старо и младо (1862). Посећивао школу у Бачинцима.

Др Радмило Достанић, Натошевићева реформа школе, Савез педагошких друштава Војводине, Н. Сад, 1987. 90-91, 192; Летопис школе у Бачинцима.

8. БРАНКО РАДИЧЕВИЋ (Славонски Брод, 28.03.1824 - Беч, 1.07.1853) је био српски романтичар-ски песник. Школовао се у Сремским Карловцима, Темишвару и Бечу. Писао је песме са изразито епским мотивима и расположењем. Најпознатије његове песме су Ђачки растанак у којој је опевао Фрушку гору, ђачке игре и несташлуке, елегија Кад млидијах умрети и друге. Био је следбеник Вука Стефановића Караџића и Ђуре Даничића. Преминуо је 1853. године, а 1883. године су његови посмртни остаци пренети из Беча и

сахрањени на Стражилову. Оделења Основне школе у Бачинцима припадају Основној школи у Шиду која носи име Бранка Радичевића.

Из пројекта Википендија.

105

9. ДИМИТРИЈЕ ВУРДЕЉА, рођен 1836. године у Србу (Хрватска). Завршио учитељски течај у Петрињи, радио као учитељ у Тителу, затим као равнатељ Грађанске школе у Петроварадину, био школски жупанијски надзорник за Сремску жупанију, са седиштем у Вуковару. У школи у Бачинцима био 1885. године, када је обишао и направио преглед.

Летопис школе у Бачинцима. 10. СТЈЕПАН БАСАРИЧЕК (Иванић Граду, 1848 - Загреб 1918), био је професор Учитељске школе у Загребу и педагошки писац. Његова Педагогија, као уџбеник за учитељске школе (1-4) доживео је велики број издања. Стјепан Басаричек је био присталица Хербартовског педагошког система у педагогији као науци. Рад Стјепан Басаричека значајан је за учитељство крајем XIX и почетаком XX века. Залагао се за достојно место учитеља у друштву.

Povjest školstva i pedagogije u Hrvatskoj, Pedagoški književni zbor, Zagreb, 1958, 199-200;

Pedagoška enciklopedija 1, Zagreb, 1989 44. 11. ДР АНТУН ЦУВАЈ (1854-1927) рођен у Бјеловару. Завршио Учитељску школу у Петрињи. Био учитељ, а затим наставник и управитељ мушке грађанске школе у Сиску, где је 1884. основао прву школску радионицу за дечаке. Године 1887. именован је за земаљског школског надзорника за основне школе. Писао је педагошке чланке, био аутор школских уџбеника и приручника, међу којима је Наша грађанска школа (1884); Сакупио је, објединио и у више томова издао обимну грађу о школству у Хрватској. Основну школу у Бачинцима посетио је школске 1907/08. године.

Antun Cuvaj, Gradja za povjest školstva u Hrvatskoj i Slavoniji, Zagreb, 1907-1912, 618. Povjest školstva i pedagogije u Hrvatskoj, Pedagoški književni zbor, Zagreb, 1958, 265.

Летопис школе у Бачинцима. 12. ИВАН ШТАНГЛ, из Нуштра, Славонија. Завршио Учитељску школу у Петрињи и Бечки педагогијум. Био је краљевски жупанијски школски надзорник. Школу у Бачинцима посетио је више пута: 1888; 7. IV 1892; 27. VI 1893; 1900. и 23. II 1904. године.

Летопис школе у Бачинцима.

106

Основну школу у Бачинцима обилазили су и следећи школски надзорници, црквени великодостојници и представници институција

образовања, науке, културе и националних мањина

13. ФРАЊО ДУБРАВЧИЋ, пореклом из Синца у Хрватској, 1886. и 1908. године;

14. ЈОСИП СТИПЕТИЋ, 1887. године; 15. ИСА ВЛАИСАВЉЕВИЋ, 1888 и 8. V 1891. године; 16. ИЛИЈА РАДИВОЈЕВИЋ, 1899. године; 17. ПАВАО ОРЕШКОВИЋ, 1905/06. школске године; 18. СТЈЕПАН ШУЛЕК, 1906/07 и 1907/08. школске године;

19. ГЕОРГИЈЕ БРАНКОВИЋ, српски патријарх–патријарх Карловачке митрополије (1890-1907). Истовремено са положајем митрополита, припадала му је и дужност председника Школског савета, који је управљао и надзирао рад српских школа у Карловачкој митрополији. Школу у Бачинцима је посетио 26. VII 1894. године, заједно са Мироном Николићем, пакрач-ким владиком. Др Владимир Радашин, Српска аутономна школска управа у Карловачкој митрополији 1867-1912, Матица српска, Нови Сад, 1987, 41-47; Летопис школе у Бачинцима.

20. ДР ДИОНИЗИЈЕ ЊАРАДИ (1874-1940), порек-лом из Руског Крстура (Бачка). Завршио Богословски факултет у Загребу (1899), а затим био ректор Гркокатоличког семинара у Загребу. Двадесет пет година (1915-1940) је био девети по реду гркокатоли-чки владика, са седиштем у Крижевцима (Хрватска). Ангажовао се на подизању - образовању учитеља, свештеника и русинске интелигенције, усмеравао их је на школовање у Лавов (Љвов), Ужгород, Братиславу, Рим, Загреб, Травник, Ђаково итд. Отварао је парохије и градио цркве за вернике, оснивао конвикте

(интернате) за децу и омладину, манастире часних сестара. Сачинио је више књижица верског карактера за школску омладину, међу којима је и Молитвеник који је на предлог Духовног Стола епархије Крижевачке (број: 830 од 15. VIII 1912) коришћен и у гркокатоличким основним школама. Др Дионизије Њаради је редовно посећивао школу у Бачинцима, о чему сведочи, његов потпис на страницама Летописа школе.

Љубомир Међеши, Педесет година од смрти крижевачког владике др Дионизија Њарадија, Руски календар 1991, Руске слово, Нови Сад, 1992, 202-207; Летопис школе у Бачинцима.

107

21. СПАСОЈЕ ТОМИЋ (1877-1942), пореклом из Змајева (Бачка). Завршио учитељску школу у Сомбору, био је учитељ, управник школе и наставник музике у средњој школи у Шиду. Бавио се писањем и компоновањем. Био је краљевски школски надзорник и по тој дужности је обилазио основне школе у Срему. Основну школу у Бачинцима је редовно посећивао, а значајније прегледе обавио је 12. IV 1927. и током 1930.

године. За време Другог светског рата, Спасоју Томића су као пензионисаног школског надзорника и диригента хора у Шиду одвеле усташе и 28. VIII 1942. године заједно са сином стрељале у Сремској Митровици.

Из рукописа Николе Затезала, Историја занатства, трговине и угоститељства, Сремске новине, Шидска трибина, 14. II 1990, Сремска Митровица, 4;

Летопис школе у Бачинцима;

22. ЈОВАН ВЕСЕЛИНОВ ЖАРКО (Кумане, Нови Бечеј, 1906 – Нови Сад, 1982), народни херој, истакнути револуционар и организатор НОБ-а, руководилац органа власти СФРЈ, СРЈ и АПВ, био на робији у Митровачкој казниони, одакле је са још 32 робијаша побегао 21. августа 1941. године, а затим постаје организатор и руководилац устанка у Срему. Основна школа у Шиду, којој припадају одељења у Бачинцима носила је име Јована Веселинова Жарка (1982-2002). Жарко Петровић, Основна школа „Јован Веселинов Жарко”, Шид,

1982-2002, Шид, 2004. 28-29;

23. ДР МИЛЕНКО М. НИКОЛИЋ (Крушедол, 1928 - Нови Сад, 1985) је у својству члана Извршног већа Скупштине АП Војводине и покрајинског секретара за образовање, науку и културу 13. марта 1979. године посетио Општину Шид и том приликом водио разговор о питањима образовања и културе са Владимиром Калајем, Карлом Николићем и Николом Кнежевићем. Заједно са сарадницима Живком Пуцаревићем, Ирином Папуга и др

Миланом Ждерићем из Новог Сада и домаћинима посетио је Галерију „Сава Шумановић” у Шиду и школе у Бачинцима, Адашевцима, Моровићу, Јамени и Вишњићеву, а у Вишњићеву и гроб Филипа Вишњића. У Бачинцима је разговарано о уређењу школског простора, изучавању русинског језика као језика друштвене средине итд.

Белешка о посети др Миленка М. Николића Општини Шид (архива аутора И. П.)

108

24. МР ПАВЕЛ ДОМОЊИ (Стара Пазова, 1942) је у својству покрајинскog секретарa за права националних мањина и члана Извршног већа АП Војводине посетио Основну школу у Бачинцима 27. фебруара 1998. године и у оквиру акције Извршног већа 100 компјутера школама у Војводини предао компјутер школи. За ту прилику је уређена учионица у којој је смештена библиотека и нови рачунар. Присутни су били и Велибор Милић, председник Месне заједнице и Жарко Радин, председник Школског одбора у Бачинцима.

Школу су 3. децембра 1997. године, приликом обележавања 150-годишњице русинске школе посетиле Душанка Манић, руководилац Одељења за права националних мањина и др Нада Видић из Покрајинског секретаријата за образовање и културу, Нови Сад и поклониле школи књиге за библиотеку.

25. БРАНИМИР АНДРИЋ (Нови Сад, 1953), је као заменик покрајинског секретара за образовање и културу и почасни председник 10. сусрета русинских школа 5. јуна 2004. године посетио Основну школу у Бачинцима и присуствовао програму, а са Јожефом Кабоком, помоћ-ником секретара Покрајинског секретаријата за образо-вање и културу у многоме допринео да буде уведено етажно грејање у школи, да школа добије компјутерску опрему, као и да се у оквиру обележавања 200-

годишњице српске школе (1805-2005) изврши комплетна адаптација школског простора.

26. СЛАВКО ОРОС (Врбас, 1962) је у својству пред-седника Националног савета русинске националне мањине Србије 2. априла 2007. године посетио Основну школу у Бачинцима, присутвовао програму који је био посвећен 160-годишњици русинске школе у Бачинцима (1847-2007), обележавању 60-те, односно 70-те годиш-њице дечјег часописа Захрадка (1937, 1947) и додељи-вању признања са именом књижевника Михајла Ковача (1909-2005) ученицима у Бачинцима и Шиду и поклонио

школској библиотеци књиге и CD дечјих композиција.

109

Бранимир Андрић у средини, у посети Основној школи у Бачинцима с леве на десно

Ђорђе Трбић, Нада Ракић, Ирина Папуга, Далибор Фарбаш, Добровој Гачић и Пера Субић (5.VI 2004)

Славко Цупер, Славко Орос, Јанко Барна, Вукадин Божовић и Пера Субић испред

Основне школе у Бачинцима (2. IV 2007)

110

Учесници свечане седнице 10. сусрета русинских школа у Бачинцима

(5. VI 2004)

111

Прилог 3

Преглед броја ученика од 1893/94 до 1912/13 школске године

112

ПРЕ

ГЛЕД

броја ученика од

189

3/94

до

1912

/13 школске

године

113

114

Основна школа у Бачинцима (2008)

115

Прилог: 4

Списак учитеља, наставника и професора школе у Бачинцима (1755 – 2008)

116

Списак учитеља, наставника и професора школе у Бачинцима (1755 – 2008)

1755-1805

1. Василије Живковић 2. Сава Максимовић 3. Аврам Чанић 4. Стефан Поповић

1805-1852

5. Петар Нитић, свештеник и учитељ родом из Бачинаца 6. Јово Бранковић 7. Антоније Алиђукић 8. Гавра Миладинович

1847-1886

9. Јанко Јаким 10. Јанко Планчак 11. Михајло Сивч 12. Лука Колесар 13. Андрија Колошњај

1852-1944

14. Данило Марковић (1852-1877) 15. Никола Љуб. Мештеровић (1877-1882) 16. Лазар Шушић (1882-1887) 17. Јелка Хрњакова (1887-1889) 18. Никола Јанковић (1888-1892) 19. Марија Албертова (1890) 20. Јован Салонски (1891-1911) 21. Војин Недељковић (1893) 22. Јанко П. Вранешевић (1893-1895) 23. Димитрије Мита Марјановић (1895-1899) 24. Глиша Шпановић (1899-1901) 25. Петар Метикош (1901-1905) 26. Миленко Јуришић (1905-1913) 27. Лепосава Марковић (1908) 28. Јелена Протић (1908-1926) 29. Јанко Мајхер (1911-1916)* 30. Павле Поповицки (1913) 31. Лазар Ђекић (1914-1925)*

* Одсутни једно време за време Првог светског рата

117

32. Терезија Шурок (1916) 33. Паула Милић (1917-1922) 34. Марија Зидарић (1922-1925) 35. Никола Ј. Нађ (1924-1926) 36. Драгица Симић (1925-1926) 37. Марија Барић-Неферовић (1926) 38. Јулије Рехак (1926) 39. Стеван Јекић (1926) 40. Петар Лојзанин (1926-1927) 41. Бранка Опојевић (1926-1927) 42. Катарина Бошњаковић (1927) 43. Милован Л. Станивуковић (1927) 44. Марија Дошен (1927) 45. Ђорђе Жутић (1928) 46. Милева Ракић (1928) 47. Славка Пејковић-Кумановић (1929) 48. Маргица Јосиповић (1929-1933) 49. Сава Шаула (1930-1934) 50. Томислав Јелчић (1930) 51. Јелка Бесермењи-Крајцар (1930-1931) 52. Јованка Славујевић (1931-1933) 53. Катица Недељковић (1933-1934) 54. Помпеја Б. Јанковић-Живковић (1933-1938) 55. Кирил Бесермењи (1935-1944)** 56. Синиша Михајловић (1935-1942)** 57. Љубица Михајловић (1935-1944) 58. Евгенија Радивојевић (1937-1938) 59. Крунослава Крковић (1940) 60. Стефанија Ружић (1942-1944) 61. Вјекослава Клобучар (1942-1943) 62. Нада Иванчевић (1943) 63. Марија Шарик (1943-1944) 64. Ранка Момчиловић (1943-1944)

** Одсутни једно време за време Другог светског рата

118

Просветни радници од ослобођења до данашњих дана (1945-2008)

65. Никола Вучинић 66. Ана Вучинић 67. Сава С. Налчић 68. Ксенија Бесермењи (1944-1945) 69. Марија Копчански Ракић (1945-1980) 70. Јованка Окановић 71. Микола М. Кочиш (1947-1948) 72. Цецилија Цап Хархаји (1949-1955) 73. Анђелка Милошевић 74. Станка Салонски 75. Живан Б. Лазић 76. Бошко Урошевић (1956-1959) 77. Леона Лабош Урошевић (1956-1959) 78. Госпојинка Катановић Живковић 79. Вера Ковинчић (1957-1962) 80. Драгица Живковић (1958-1962) 81. Иванка Вулетић 82. Љубомир Петровић 83. Стјепан Мандић 84. Сузана Недељковић 85. Петар Недељковић 86. Радослава Недељковић, први васпитач предшколске деце (1965) 87. Томислав Гаварић 88. Милена Гаварић

Учитељи и наставници пореклом из Бачинаца

Бошко Урошевић

Госпојинка Катановић Живковић

Владимир Колошњај

Бранка Маринковић Рутнић

Љиљана Mиливојевић Лазаров

Светлана Лазаров Жанплонг

119

89. Славка Смајић 90. Добривоје Јовановић 91. Живка Хорњак 92. Мирослав Кнежевић 93. Мића Максимовић 94. Гордана Цветковић 95. Славица Павлас 96. Милена Ђурић 97. Меланија Митровић 98. Невенка Зечевић 99. Милан Димковић

100. Даница Врцељ 101. Вера Грбатинић 102. Славица Малешевић 103. Нада Богдановић 104. Душко Митровић 105. Васа Мудрић 106. Марта Јошић 107. Елизабета Чикарић 108. Милена Табаковић 109. Јелица Петровић 110. Радмила Терзић 111. Мирослав Оравец 112. Мирјана Мауковић 113. Љиљана Миливојевић Лазаров 114. Бранка Маринковић Рутнић 115. Марија Маринковић 116. Латинка Јелић 117. Србослав Цветковић 118. Вукадин Божовић

Вукадин Божовић, помоћник директора

ОШ „Бранко Радичевић" Шид 119. Жарко Петровић 120. Владимир Колошњај 121. Љиљана Крстић 122. Славица Танасијевић 123. Динко Будић 124. Ратко Тодоровић 125. Марија Живковић 126. Јадранка Радивојшић 127. Нада Ракић 128. Милорад Ракић 129. Мирослав Буљчик 130. Јасна Семан

Нада Ракић,

наставник српског језика и књижевности, руководилац одељења у Бачинцима

131. Славко Нађ

120

132. Златица Сивч Здравић 133. Драгиња Бенке 134. Предраг Ћосић 135. Зорица Куртић 136. Горан Љубојевић 137. Горан Вукадиновић 138. Жељко Дангузов 139. Снежана Томић 140. Слађана Мирић 141. Душко Панџић

Златица Сивч Здравић, наставник русинског језика

142. Смиљана Мириловић 143. Радован Ковачевић 144. Илија Милојевић 145. Татјана Милинковић 146. Мирјана Биуковић 147. Хелена Колесар 148. Далибор Фарбаш 149. Мирјана Лалић 150. Мирјана Чањи 151. Елена Јовић 152. Драган Дражић 153. Светлана Лазаров Жанплонг 154. Мирослав Грозданић 155. Тања Ракић 156. Милан Јанковић 157. Славица Нађ Видовић 158. Милица Урошевић

Далибор Фарбаш,

директор ОШ „Бранко Радичевић" Шид

159. Вељко Комленац 160. Марија Беочанин 161. Душко Ковинчић 162. Рашчо Дудок 163. Снежана Катанић Ђурић 164. Гордана Гњидић 165. Наташа Цирба, васпитач предшколске деце (2008)

Наставници веронауке – вероучитељи

166. о. Ђорђе Лазић 167. о. Витомир Тодоровић 168. о. Зоран Марић 169. о. Александар Цвитановић 170. о. Славомир Галик 171. о. мр Михајло Малацко

121

Ученици VIII разреда и наставници у Бачинцима на крају школске 1997/98 године

Наставници и руководиоци школе у Бачинцима

са десне стране Далибор Фарбаш, директор, Вукадин Божовић, помоћник директора, Нада Ракић, руководилац одељења и други (2002)

122

Наставници школе у Бачинцима испред мурала – рад наставника ликовне културе

Ратка Тодоровића (2003)

Колектив Основне школе „Бранко Радичевић", Шид (2006)

123

Прилог: 5

Шире биографије и написи о учитељима, наставницима, школским надзорницима

и члановима школског одбора у Бачинцима

124

Шире биографије и написи о учитељима, nаставницима, школским надзорницима и члановима школског одбора у Бачинцима

СПАСОЈЕ ТОМИЋ

Учитељ, музички педагог, диригент и школски надзорник (1877-1942)*

О Спасоји Томићу, учитељу, музичком педагогу, диригенту и школском надзорнику из Шида говоре подаци из више извора, а то су: Лексикон југословенске музике, Монографија Шида, рукописи Николе Затезала, напис Саве Вукосављева, Летопис школе у Бачинцима, као и сећање његових ученика, од којих је један – Михајло Ковач, књижевник написао причу и посветио је свом учитељу Томићу.

1. У Лексикону југословенске музике (Загреб, 1984) стоји да је Томић Спасоје, рођен 1877. године у Змајеву (раније Пашићево, Бачка) и да је учитељску школу завршио у Сомбору. Даље пише да је као учитељ и школски надзорник деловао у више маста Војводине, а истовремено био диригент хорова и тамбурашких оркестара. Као поборник тамбурашке музике, био је у додиру са свима који су радили на развијању тамбураштва у својој средини и шире. Сарађивао је у часопису Тамбурица, који је излазио у Сиску и написао књигу - школу тамбуре Наше тамбуре (1909). Да би обогатио литературу за тамбурашке оркестре, обрадио је и оригиналне композиције, међу којима су Тамбурашко коло, валцер Призрен и Дуње ранке.

2. Из рукописа књиге Николе Затезала „Историја занатства, трговине и угоститељства у Шиду” (Сремске новине, 14. 02. 1990), сазнајемо да је крајем XIX века на распис (конкурс) за ново радно место учитеља у Шиду, у којем је између осталог стајало: „Биће примљен онај који може и зна руководити хором”, дошао Спасоје Томић, учитељ, касније управитељ основне школе и сремски школски надзорник. Спасоје Томић је хором певачког друштва „Јавор Гусле”, основаним још 1876. године у Шиду руководио од 1898. године, све до смрти 1942. године, када је убијен у Сремској Митровици. Аутор рукописа даље наводи да се Спасоје Томић бавио писањем и компоновањем и да је објавио више руковети и народних песама. За певачко друштво „Јавор Гусле” наглашава да је имало мушки и женски хор који је бројао 40-60 чланова. У поменутом напису наводи и следеће: „Када се друштво кроз низ година извежбало у хорском певању и савладало доста тешке композиције разних аутора, одлучено је да се под руководством тадашњег хоровође Спасоја Томића укључи у такмичење хорских друштава. Године 1914, пред сам рат одлучено је да узме учешће на

125

такмичењу хорова у Суботици. На том такмичењу друштво из Шида је за песму М. Крстића Легох да спавам, добило прву оцену и награду”.

3. Познати композитор и диригент Сава Вукосављев, који је као и Спасоје Томић пореклом из Змајева, у свом напису објављеном у Зборнику „Сеоске и салашарске школе” (Нови Сад, 1991), међу истакнуте музи-чки образоване педагоге, који су завршили учитељску школу у Сомбору: Јосифа Маринковића (1851-1931), Петра Коњовића (1883-1970), Бранка Ченејца (1903-1980), Озрена Бингулца (1904-1986), Исидора Хаднађева (1909-1990) убрајао и Спасоја Томића, истичући да су они свој живот и стваралштво уградили у музичку културу ових простора.

4. На има Спасоја Томића, као учитеља и школског надзорника наилази се и прегледајући школску документацију 20-30 година XX века у Срему. Тако например у Летопису бачиначке школе стоји да је Спасоје Томић, краљевски школски надзорник за школе у Срему редовно долазио у Бачинце и да је значајније прегледе у овој школи обавио 12. априла 1927. године и током 1930. године.

5. Остао је учитељ Томић у дугом памћењу својих накадашњих ученика. Тако му је књижевник Михајло Ковач, рођен 1909. године у Шиду (дужи период радио као учитељ у Бикић Долу), посветио једну своју причу под називом „Мој учитељ”, која је 1988. године објављена у збирци приповедака „Кап, по кап живот отиче”. У њој је на веома леп, књижевни начин евоцирао сећања на дане, односно године проведене у школи у Шиду, у којој га је од 1917. до 1921. године учио учитељ Спасоје Томић. Ковач се сећа како га је учитељ благо и пажљиво ословљавао у школи: „Добро, Мишко, добро! Седи и пази ...”, а и сам је признао да му је учитељ Томић био узор да касније постане учитељ и свој радни век посвети школској деци. Завршавајући поменуту причу, Ковач је записао и ово: Са дубоким поштовањем сачуваћу до своје смрти љубав и поштовање према човеку који ми је отворио пут у живот.

6. Сима Томовић је у Монографији Шида, између осталог записао да су за време Другог светског рата Спасоју Томића, тада већ пензионисаног школског надзорника и диригента хора из Шида, 28. августа 1942. године, одвеле усташе и заједно са сином стрељале у Сремској Митровици (истовремено је страдао и Сава Шумановић, сликар из Шида), а разлог томе је био што је дуги низ година био просветитељ и диригент певачког хора који је певао српске и југословенске шесме..!

Ирина Ј. Папуга * Извод из написа 115 година од рођења и 50 година смрти Спасоја Томића, музичког педагога,

Сремске новине, Сремска Митровица, 1992. године.

126

БИО ЈЕ ВРСТАН ПЕДАГОГ Сећање на Синишу Михајловића

У Новом Саду је 17. септембра 1998. године у 80 години живота умро Синиша Михајловић, учитељ, наставник историје у пензији, песник. Рођен је 15. октобра 1909. године у Шиду у породици Саве Михајлови-ћа познатог шидског ћурчије свога времена. Имао је два брата: Косту (1913) и Ђорђа (1921) и сестру Милицу Петровић (1918) у Сремској Митровици.

У Шиду је Синиша Михајловић растао и ишао у школу заједно са плејадом, касније познатих имена и личности: Симом Томовићем, Душаном Затезалом, Кирилом Бесермењијем, књижевником Михајлом Ковечем ... Учитељску школу је похађао у Пакрацу, а завршио 1931. године у Осјеку. Прво радно место учитеља било му је у Македонији (околина Струге), где је упознао своју будућу супругу – учитељицу Љубицу, рођену Чобанов (1912-1996) из Обилићева код Новог Кнежевца (Банат), која је исто тако после завршене учитељске школе 1931. године (у Новом Саду) добила први учитељски посао у Македонији (Вевчани).

Од тих тридесетих година пут учитеља Синише и Љубице Михајловић водио је кроз многа места и средине. Из Македоније долазе 1935. године у Основну школу у Бачинцима, где остају до Другог светског рата. О томе сведоче, како писана школска докуметација, тако и фотографије и сећања њихових ученика – сада већ старијих људи – шездесетогодишњака.

Сву тежину Другог светског рата прешли су као и многи просветни радници, а по свему судећи и много, много теже. Љубица је била без посла, а Синиша у заробљеништву - логорима Јасеновца, Норвешке, далеке Сканди-навије. Касније, 80-година Синиша Михајловић је написао посебну књигу о том времену под називом „Путевима нестајања” (Просвета, Београд, 1983).

У времену од 1946. до 1947. године раде као учитељи у Ердевику, од 1947. до 1949. у Вршцу, а 1949. су у Новом Саду. У то време учитељ Синиша завршава историју на Вишој педагошкој школи (1950) и ради у

127

Библиотеци Матице српске, а учитељица Љубица, поред Новог Сада, пре-даје и у Змајеву. Од 01. 09. 1955. године, све до пензионисања 31. 03. 1966. године раде у Беочину. Садашња Основна школа, која носи име песника Јована Грчића Миленка, односно њени некадашњи ученици и наставници памте Синишу Михајловића као врсног педагога – наставника историје и дугогодишњег управитеља школе (директор школе био од 1958. године).

Синиша и Љубица Михајловић били су изузетан учитељски пар – просветни радници свестраног образовања. Предавали су често и по више предмета, када је то било неопходно, неговали школске активности, а истовремено и све оно што су школа и место од њих тражили.

Синиша Михајловић је био и песник – писао стихове, књиге... Песме је писао и објављивао још пре Другог светског рата у Часопису „Дан”, чији је уредник био Лазар Атанацковић. Многе су остале необјављене, као и циклус, односно Збирка логорашких балада, које је он, као ретко преживели јасеновачки логораш са изузетном пажњом и љубављу оставио покољењима као сећање.

Ирина Папуга, педагог, Нови Сад, „Сремске новине”, Трибина Општине Шид, Сремска Митровица, 30.09.1998. стр. 8.

Синиша Михајловић

ПЕСМЕ

ИСТИНА

Мислиш ли да си у своме времену бићем, покретом и делом, тад се окрени земљи и семену и њих пољуби осмехом и челом.

Чујеш ли ветар да гранама њише стани и погледом заустави време. Осетићеш како трава дише и како ниче у црници семе.

Не буди тужан што се смрт примиче јер живот и смрт су апсурдна целина. Слушај како биљка неосетно ниче... и она умреће. Коначно истина.

128

ЈУТРО У ШУМИ

Од зелена листа и зора чиста у оку блиста. безмерна срећа, заиста...

Куд око крене све око мене намах се прене расцвета и порумене.

Кривудавом шумском стазом белом стазом и богазом бистрим јазом путоказом.

До пропланка и чистине кад кроз крошње сунце сине онда муња, киша лине и све замре од милине.

ШУМА

Дај ми дашак твоје зелене тишине Ти, шумо, што жубором лишћа проводиш век, што замиришеш зелено када киша лине, што си чарна и усамљенима лек.

Ево те простором полегла, зелено море, па трајеш тишином, подносиш муњу и гром, Твоје су благословене вечери и росне зоре Ти што си зверчици, пчели и човеку дом.

Када на пропланку зора и сунце гране и сунчане стреле, снопом својих зрака продру кроз зелену ти косу и росу кане на лист и траву, над тобом је небо мирно, без облака.

Докле ћу удисати твога озона дах шумо, зелено море, завичају невиних бића. Можда и онда кад постанем земља и прах под твојим хумусом, сагом твога лишћа...

129

КАЗНЕНИ ЛОГОР ХАМЕЛШТРАЈН

Лазић Божидара Живан од 22. маја 1941. године до 27. априла 1945. године носио је логорашку кошуљу и борио се да он и његови другови преживе

страхоте рата

Живан Лазић из Шида, учитељ у пензији*, живи у улици Јозефа Марчока и брине, као и већина пензионера, оне основне њихове бриге: како са оваквом пензијом живети и преживети, посебно ако је издало здравље, а мало је помоћи са стране.

Али чика Живан се не жали. Каже да је живот и поред свега леп и треба га знати живети. Треба ценити све оно што живот доноси и одабирати оне срећније и светлије тренутке – и њих углавном памтити. Истина, треба памтити и ону ружнију страну живота, али више

наука ради, како се неби све страхоте и непријатности понављале. Сусрели смо се у просторијама Општинског Црвеног крста. Дошао је, као

и многи други ових дана што долазе, да попуне образац Службе тражења Црвеног крста Југославије, али везаног за податке о боравку у заробљеничком логору. Учитељ по професији, чика Живан уме лепо и стрпљиво да прича тако да се животне слике напросто нижу у једну филмску траку.

Био је потпоручник 213. возачког батаљона – Косовске дивизије, у Приштини. Тога 17. априла 1941. године – када је Југославија потписала капитулацију, почела је његова логорашка одисеја. Када је пало Скопље, а Немци пробили одбрану Качаничке клисуре и он је званично престао да буде официр. Наиме, повлачећи се из суседне Албаније преко Шарпланинског масива Немци су га коначно заробили, у Ђаковици. Као заробљеника спровели у Приштину, а након пар дана за Београд.

Одредиште – логор

У зору 22. маја 1941. године транспотрован је за Немачку – Офенбург на Рајни. „Нас 300 официра Југословенске војске смештени смо у вагоне и кренули у неизвесност која је трајала све до 1945. године”, прича Живан Лазић.

Након Офенбуга, 13. марта 1942. године, пребачени смо у Беберах на швајцарској граници, а потом у Нирнберг где смо боравили до априла 1943. године. Иако нисам био члан Партије, нити смо због конспирације водили

130

евиденцију, сарађивали смо сви по партијској директиви – то нас је и одржавало. Но проваљени смо, а затим долази казнени логор Хамелштрајн. Пре тога, у веома лошој успомени остао је и боравак у Хемелбургу, све до децембра 1944. године. Из овог логора за Хамелштрајн кренули смо возом. Прво су нас постројили 5,5,5, а са сваке стране стражари. Било нас је 300, њих – стражара 150. Толико су нас се плашили. У марвене вагоне, у једну трећину – нас по 27, а у друге две трећине по 7 стражара. Поскидали су нам одећу и кајишеве да не би било покушаја бега.

Када смо напокон стигли на одредиште, уверили смо се да су приче о овом логору истините. Наиме, по зидовима дрвених барака, по подовима, сламарицама, свугде крв. Небројене локве усирене и спарушене крви. Речено нам је да су ту побијени силни Руси пре нас, а може се и мислити шта смо и ми тог тренутка осећали. Но, осим кундачења и уобичајеног малтретирања на које смо већ навикли није било ништа необично. Истина, нисмо радили ништа – а то је било и најгоре. Ишчекивати и ноћ и дан нешто, а знали смо, ништа лепо.

Чуваре смо имали различите. Било је између њих и добрих људи. Један ми је стално говорио Хитлер капут, Хитлер капут и тако ме храбрио. Међутим, други један стражар, Фукс, по занимању школски надзорник, а мене знајући да сам учитељ, посебно је кињио. Био је гад над гадовима. Али све до једног момента. Сећам се, један је транспорт ишао из Нирберга са нашим заробљеницима који су били плућни болесници и кренули за Београд. Фукс се јавио за спроводника – стражара, а касније смо дознали и разлог. Наиме, његов је брат био сахрањен на војном гробљу у Нишу и на тај начин је желео да га посети. Када се вратио након извесног времена у наш логор, постао је други човек. Био је за непре-познати. Покушавао је да нам помогне где год је то било могуће и стално је наглашавао. Сербише нихт Цигојнер, Сербише нихт Цигојнер ...

Стигао је 27. април 1945. године када су стигли канадски војници да нас ослободе. Радост, неизмерна радост ... Међутим, пре тога, када су Руси кренули у јуриш од Варшаве, нас су на хиљаде трком терали даље. Сећам се 30. јануара. Снег је падао као ваљушци. Ништа се није видело. Газили смо га до појаса. Све се бацало осим порције и кашике. Ја са мојих 35 килограма задржао сам и прибор за бријање. И тако до новог логора, пешачење 60 дана и 60 ноћи. Спавање по шупама или ведрим небом. Хране нема. Краде се шта се може. А понеки добар Немац нешто и да, да се не види. И тако 60 дана и 60 ноћи. Још сањам овај пут ...

131

Живело се - и умирало

„У Санбостену било нас је свих раса, плаћеника са свих крајева земљине кугле. Живело се, умирало, и чекало, чекало.

Након доласка канадске војске и ослобођења кренули смо даље на север на холандску границу у логор Болфхофст. Ту је нас око 12 хиљада припремано за транспорт у домовину. Транспорт је свако јутро кретао у пола осам. Срце се цепало од радости што се иде кући. Одлазило је, углавном, по 1500 затвореника. Ми, по налогу наше Партије, нас неколико, кренули смо задњи. Кад смо све наше отпремили и ми смо кренули пут куће. Од нас 300 већина се враћала у домовину. Два друга су нам умрла у логору још 1941. Део је остао у иностранству, а добар део је дошао кући. Преко Јесеница, Загреба до Осјека. Ту су нам поделили објаве, као документа – која су нам служила и као легитимације. Након Осјека даље, кући, кући...”

Родно село Ердевик, породица, родне њиве. Дан доласка кући 4. сеп-тембар 1945. године никад се не забо-равља. Заробљенички логори пензио-нерски дани, а сада и нада да ће можда нешто бити и од одштете. Но, најважније је, чини се, она непре-кидна жеља да се преживљени ужас не понови. Да не буде никада више заробљеничког броја 12/88...

* Живан Жика Лазић је био учитељ и управитељ Основне школе у Бачинцима (50-60 година XX века)

Делове сећања забележио Вењамин Буљчик, новинар из Шида, „Сремске новине”, Трибина Општине Шид, Сремска Митровица, 14. март 1990, стр. 3.

132

МАРИЯ РАКИЧ – БАЧИНСКА УЧИТЕЛЬКА У ПЕНЗИЇ ЛЮБОВ ҐУ ДЗЕЦОМ ВЕЛЬКА

По законченей велькей матури у Новим Садзе и

єднорочного курса за учительку у нєшкайшим Вербаше, до худобней, у войни покрадзеней, бачинскей школи 1945. року пришла робиц як учителька Мария Марча Копчански з Дюрдьова. Мала учиц, зоз уж тамтейшима учителями у Бачинцох Цилу Цапову и Миколом Кочишом, руски дзеци читац, писац, давац им поняца з науки, историї, култури, живота.

Почала єшень. Септембер, Бачинци пахню на грозно, а по улїцох блато по костки. Кед сцеш прейсц прейґ драги, ципела останє зачирена. У учальнї нєт досц лавки за школярох, а їх вельо. Два класи вєдно. Радую ше новей учительки, патра на ню зоз страхопочитованьом. Война за хрибтом, а дзека за животом и жажда за знаньом велька, нїч моцнєйше од нєй.

- Здогадуєм ше першого карсцеля котри у учальнї бул за мнє порихтани. Мал буц з нєбогатого обисца, плєцени. Почала сом роботу так повесц з нїчого, без потребних учебнїкох. Ище ше здогадуєм дзеки дзецинскей и їх швицацих, любопитлївих очох. Писали з крейду по табли, гришели, сцерали покля им пальци нє побилєли – приповеда учителька Мария.

Просвитни роботнїки у валалє, окреме у повойновим чаше були ношителє дружтвеного и културного живота. Подучовали у вечарших годзинох старших нєписмених писац и читац, а кед би дахто з нїх нє пришол до школи, учителє ишли по обисцох, бо ше читац и писац мушело знац. Учителє були ношителє роботи з младежу. Антифашистични фронт женох орґанизовал акциї Червеного крижа у валалє. Вец ту танєчна секция, хор. Пририхтованє културно-уметнїцких програмох.

- Обовязки вельо, а дзень кратки. Видзи ше ми, дому сом приходзела лєм спац. Можебуц то и було чежко робиц по цали дзень, у скоро нїяких условийох, алє теди сом то нє чувствовала. Шицки зме були щешлїви же война прешла, же зме живи и же шлєбода як нєпреглядне заквитнуте польо, ту, пред нами. Була сом млада, а свою роботу сом любела – роздумує о прешлих часох учителька.

З часом условия за роботу були лєпши. Сциговали нови учебнїки, а познєйше Бачинчанє достали и нову школу. Руснаци у Бачинцох, медзитим, вецей нє жадали же би им дзеци у школи учели по руски. Видзело ше им же ше пре нєнайлєпше знанє сербского язика чежше знаходза у дальшим школованю. Руски дзеци починаю учиц по сербски, алє нащивюю и годзини пестованя мацеринского язика. Попри того, векше

133

число Руснацох одходзи за роботу зоз своїма фамелиями до сушедних городох – Шиду, Сримскей Митровици, Вуковару.

Учителька Мария (21.09.1923), тераз уж Ракичова и мац штирох дзивчатох, предлужує робиц у школи. Алє на сербским язику. За руских школярох два раз до тижня тримала годзини пестованя язику. Руски дзеци єст, а вшелїяк же би за тоти годзини та и за руски язик як язик дружтвеного штредку були заинтересовани и сербски дзеци.

Хлєб учительски добри, а ценки. Пензия ше нє може анї з часци поровнац зоз знаньом, воспитаньом и животом котри учитель удихнул до ґенерацийох своїх школярох, нєшка уж людзох. Лєм у свидомосци дакедишнїх школярох остава мила подоба учителя, як слункови дзень, як дзецинство. Гоч учителька Марча Ракичову уж длугши час у пензиї, єй друженє з дзецми нє престава. Школярох заменєли єй єденацецеро унучата.

Мартица Папуґа Тамаш, „Руске слово”, 1986 и Studia Ruthenica 7, Нови Сад, 1999-2000, 77-80.

Учителька Марча Ракичова зоз школярами IV класи (1967/68)

134

МИКОЛА М. КОЧИШ*

Єст людзох чийо дїло бешедує о нїх и после шмерци. Цешиме ше же є народзени праве у нашим Дюрдьове, 1. децембра 1928. року. Родичи му були худобни, та ше зоз дзецми пошвидко преселєли до Нового Саду глєдаюци виход зоз чежкей материялней ситуациї.

Goч яk go прицаговала кнїжка и наука, нє могол сполнїц свою жажду за знаньом аж по конєц войни. Року 1947. закончел Учительску школу у Зомборе и почал робиц як учитель по наших местох. Медзитим, за ньго то нє було досц.

Жадни знаня, уписал ше на Висшу педаґоґийну школу у Новим Садзе, а потим и на Филозофски факултет, та попри каждодньовей роботи здобул и обидва дипломи.

Цо скорей спомнуц: педаґоґийну дїялносц, новинарство, наукову чи литературну творчосц Миколи М. Кочиша? Як добри учитель и одлични педаґоґ, Кочиш барз швидко винашол найкрадшу драгу до младих и нїжних дзецинских шерцох, одкрил шицки їх скрити тайни и чувства и у каждей хвильки їх знал посовитовац, одшмелїц, розвивац и пестовац при нїх хасновити и позитивни прикмети и навикнуца.

Шицко тото му хасновало и у роботи редактора тедишнєй Пионирскей заградки 1952. року. Як литерата, опробовал ше и у поезиї и у прози за дзеци и за одроснутих. Писал єдноставно, розумлїво, нєусиловно, щиро и отворено. Як познаватель нашого литературного язика и єден з його активних творительох, вон тот язик найлєпше знал и применїц у своєй поетскей творчосци. При тим, вон ше нїґда нє оддальовал од бешедней основи нашого язика и єй ношителя – роботного чловека, Руснака.

Нє зрадзел сом це, Руснаку мой, нє зрадзел, У стихох моїх котуляю ше пацерки твойого зною,

И зарно пахнє єшеньскe, родне, богате, И слизи – бисери дзецох бриґа и радосц твоя.

135

Тот наш брат и вирни син свойого народу находзи же треба гласно повесц шицким нєдовирлївим же ми вецей Ту нє госци. Читаюци його литературу, спознаваме же ми шицки єдни вецей, други менєй, ношиме у себе подобне видзенє швета, його красу, його вредносци, лєм нам часто потребна помоц тих цо, як и ми, ноша у себе таки швет, алє и способносц одкриц нам го и указац нам на тоти його прикмети.

Микола Кочиш жил и робел у чаше кед вельо того требало робиц у обласци язика. Гоч у души бул родзени поета, векшу часц своєй роботи нє пошвецел тому цо му душа жадала – литератури, алє тому цо му розум розказал – науки о язику. Чежко нєшка задумац же у яких би ше обставинох находзело нашо школство, прекладательни служби, видавательна дїялносц, средства информованя, кед би нє було учебнїки, Словнїка, Ґраматики, Правопису и велїх наукових студийох и розправох з обласци язика чий автор Микола Кочиш.

Тот чловек хтори цалого себе унєс до керченя драги нашому литературному язику, по хторей го у цо кратшим чаше сцел видзвигнуц на уровень других славянских зикох, одредзел напрями його дальшого розвою и з тим барз олєгчал роботу своїм нашлїднїком. Тот син худобного оца хтори, нє забудзме, рушел з Дюрдьова на свою драгу, постал син народу. Син хторого народ нє забува.

Микола Кочиш бул роботнїк хтори лєм през роботу жил и источашнє на роботи згорел. За 45 роки, кельо жил, витворел огромне дїло и ми му прето дзекуєме и цешиме ше же праве Дюрдьов бул колїска у хторей виховани Микола Кочиш.

Мария Самарджич, Зборнїк роботох Studia Ruthenica 7, Нови Сад, 1999-2000, 11-12.

136

МИКОЛА М. КОЧИШ

(Ђурђевo, 1.12.1928. – Нови Сад, 16.04.1973.)

Микола М. Кочиш је Учитељску школу завршио у Сомбору, Вишу педагошку и Филозофски факултет у Новом Саду. Прва радна места учитеља била су му у Бачинцима и Кукујевцима 1947/48. школске године. Радио је у Куцури, Равном селу и Сремским Карловцима, а затим као наставник у Новом Саду. Био је уредник Часописа за децу Пионирска захрадка, а од 1962. године ангажован је на издавању уџбеника за школе са русинским наставним језиком и то најпре у Заводу за унапређење општег и стручног образовања, а затим у Заводу за издавање уџбеника (1965) у Новом Саду.

Као истакнути лингвиста и педагог сачинио је капитална дела у области русинског језика и књижевности: Правопис русинског језика (1971), Терминолошки речник (1972), Граматику русинског језика (1974) итд. У области књижевности објављене су му књиге: Крочаї (Кораци), Ми ту нє госци (Ми овде нисмо гости), Позберана проза (Сабрана проза) итд. Микола М. Кочиш се у русинској књижевности јавио 1948. године, а прва прича Широта (Сироче) објављена 1951. године у Руском слову, касније штампана у књизи Крочаји (Кораци) тематски је везана за Беркасово и Бачинце, односно породицу Вољчко, која је страдала у Другом светском рату.

137

НАЙМИЛША УЧИТЕЛЬКА ВЕЛЇХ ҐЕНЕРАЦИЙОХ: ЦЕЦИЛИЯ ЦАП ГАРГАЇ¹

„... и Нєґош и Тесла мали своїх учительох”

„На учительови заснована култура и цивилизация народу”

Тоти два мудри виреченя пречитал сом у Памятней кнїжки „Наймилши учитель” хтору, вєдно зоз диплому достала учителька Цецилия Гаргайова 1979. року, як єдна спомедзи наймилших учителькох, у анкети² хтору заєднїцки запровадзели часописи „Просвитни преґлед”, „Практична жена” и „Ґалаксия” и Радио Беоґрад под покровительствoм Културно-просвитней заєднїци Сербиї. На красней дипломи „Наймилшого учителя” Цецилиї Гаргайовей написане же ю достава: ... за позарядове закладанє и резултати у обласци образованя и воспитаня

школярох, унапредзованя школскей настави и ширенє култури. З нагоди одходу до пензиї, 23. априла 1988. року учителька Цецилия

Гаргайова достала ище єдно красне припознанє як просвитни роботнїк зоз подруча општини Жупаня у хторей ше находзи Раєво Село дзе учителька жиє. То награда и спомин плакета „Мият Стоянович” хтора ше додзелює за длугорочну, пожертвовну успишну роботу и замерковани резултати.

Тоти два значни припознаня були цалком достаточна причина за розгварку о 40-рочней учительковей роботи.

Чом сце ше одлучели за учительску животну професию? Народзела сом ше 1. юлия 1928. року у Коцуре. Родичи ми були парасти

(землєдїлци), алє ми мац од малючка гварела же мушим буц учителька³. То ми ше глїбоко урезало до свидомосци, та сом себе вжала то як найвекшу задачу. Так сом ше од малих ногох ужила до улоги учительки: чувала сом дзеци, мерковала на нїх, уводзела до шора ... И мойо родичи остали при своєй обецунки, уписали ме перше до гражданскей школи у Вербаше, а потим до Учительскей школи у Суботици гоч то за нїх була велька терха, окреме у гевтих чежких повойнових часох кед нам шицко хибело.

През тоти 40 роки, хтори Вам часи учительованя були наймилши? - Найчежше ми було на початку. У трецей класи учительскей школи умарла ми мац зоз остатнїм жаданьом на устох же бим нїяким концом нє зохабела учительску школу. Мойо родичи жили на салашу. Виховйовали ме у велькей строгосци. Мала сом мало контакти зоз людзми, вельо обовязки, остала сом без моцнєйшей потримовки, а требало закончиц школу. Попри шицкого, кед сом зоз велькима усиловносцами закончела учительску школу 1948. року, млада, без искуства, достала сом такой

138

роботне место у Бачинцох на место нєшка покойного Миколи М. Кочиша, а теди младого учителя (дзе и йому було у Бачинцох перше роботне место), хтори пошол служиц войско. Нїґда нє забудзем тот жимни дижджовни єшеньски дзень, кед ме оцец одведол до Бачинцох. Школа була, як и удругих местох у тот час по войни досц запущена. Робело ше зоз шицкима штирома класами вєдно. Дзеци було надосц, нє було досц карсцелї, та дзепоєдни шедзели на пнячкох (слупчкох).

Заш лєм, знашли сце ше и предриляли найчежше. - Гей, була сом млада и сцела до роботи. То були часи обновйованя жеми.

Робело ше вельо, од рана до вечара и длуго вноци. У школи, потим як учителька, по задачи мала сом преписовац матични кнїжки. Уключела сом ше до дружтвеного живота и роботи, зазберовала членох културного дружтва, робела зоз женами, отримовала курси Червеного крижа, ходзела на задружни поля зазберовац урожаї. Людзе у Бачинцох ме барз крашнє прияли. Окреме навше останєм подзековна моєй колеґинї Мариї, Марчи Ракичовей (Копчански), хтора до Бачинцох пришла пар роки предомну (зоз Дюрдьова), як и бачикови Янкови Колєсаровому, та велїм другим. Дзекуюци тому, мали зме активну младеж и орґанизовану културну роботу: зоз културно-уметнїцкима програмами наступали зме, нє лєм у месце алє и у Руским Керестуре, Коцуре, Вербаше и других штредкох.

Учителька Цецилия Цила Цап зоз школярами у Бачинцох

Полни 30 роки роботного вику препровадзели сце у Райовим Селє. - Зоз Бачинцох сом ше 1954. року одала за о. Владимира Гаргая до

Петровцох. Понеже вон достал службу у Райовим Селє, и я пошла з нїм. Ту сом дакус длужей чекала на шлєбодне место. Алє за тот час робела сом зоз людзми, зазберовала Руснацох на бали, прадки и з нагоди других обичайох.

139

Кед сом 1958. року конєчно, достала роботу у школи, нє було спочатку лєгко пре даєдних колеґох достац довириє, алє сом пошвидко достала потримовку людзох, зожила ше з нїма и почувствовала их як своїх. Уключела сом ше до дружтвеней роботи: робела сом у активе женох у општини, пририхтовала културни прогами зоз младежу. Шицки активносци ше одвивали прейґ школи, бо сом теди нє мала потримовку за формованє окремного културно-уметнїцкого дружтва.

Kед у обласци школства принєшени законски предписаня о вихованю и образованю на язикох народносцох, такой сом орґанизовала наставу руского язика у Райовим Селу, а нєодлуга и у Ґунї. Основала сом танєчну секцию, набавела облєчиво ... Секция успишно наступала на манифестацийох: „Петровски дзвон”, „Червена ружа”, „Дяковски вишивки”, „Винковски прадки”... Понад дзешец раз сом зазберовала дзеци и приводзела на лєтни школи, викладала мацерински язик уключуюци ше максимално же би робота и резултати були цо лєпши.

Тераз, кед сце уж як учителька достали пензию, як оценюєце ваш вибор професиї?

- Нїґдзе бим вецей нє посцигла як у учительскей роботи. Любела сом дзеци як свойо власни. Я их нє лєм образовала, алє ше старала о їх виховованю. Вимагала сом од нїх же би були роботни, чесни, справедлїви и одвичательни. Кед сом уходзела до класи, то за мнє бул одпочивок. Нїґда сом нє мала нєпорозуменя зоз родичами. Єдноставно, думам же сом створена лєм за учительку. Верим же сом добре воспитала и виведла велї ґенерациї и найщешлївша сом кед ме мойо дакедишнї школяре споминаю. У малженстве мам єдного сина, Ромка, хторому тиж помагам у виховйованю його дзецох, моїх унучатох.

Учителька Цецилия Гаргайова и як пензионована просвитна роботнїца остала активна, викладала мацерински язик у Райовим Селє, док нє пришла нова учителька заменїц ю, а одволує ше и дзечнє помага у просвитней и културней роботи, бо под єй воспитно-образовну и културну роботу нє лєгко подцагнуц смугу.

Гавриїл Такач ¹ Виривки зоз напису Гавриїла Такача, под назву Чесц и припознанє учительки Цецилиї Гаргайовей, обявени у Новей думки 71, Вуковар, 1989, 36-37. Текст обявени и у Зборнїку роботох Studia Ruthenica 7, Нови Сад, 1999-2000, 81-83; ² Инициятиву и (писане) предкладанє за награду Наймилши учитель за учительку Цецилию Цилу Цап Гаргаї дала Агнета Агнетка Цуперова, тераз Щепанович, єй дакедишня школярка зоз Бачинцох. Агнета зоз фамелию жиє у Панчеве. ³ Цапово мали у родзе учительки. Була то длугорочна коцурска учителька Наталия Цап Ґандїйова (1901-1973), Цилового оца шестра (Studia Ruthenica 3 Нови Сад, 1992-1993, 309-312).

140

БOШКО БАТА УРОШЕВИЋ, УЧИТЕЉ И НОВИНАР

Бошко Урошевић-Бата, син Новака и Љубице Урошевић (Мириловић - Лабус), рођен је у Бачинцима 10. септембра 1933. године у напредној сеоско-радничкој поро-дици. Отац Новак звани Нова између два рата учио је шлосерски занат и још као млад купио вршалицу са парном машином, те је чинио услуге селу и околини у вршају жита. Рано је постао члан радничког покрета, а затим почетком 1942. године и учесник антифашистичког рата (НОР-а), а већ након

нешто више од два месеца је погинуо у 32-гој години живота. Сахрањен је на гробљу у Беркасову где му је подигнут и споменик. Интересантно је, и тужна судбина, да му је деда погинуо у Првом светском рату у 31-вој години живота. Мајка Љубица и његова омиљена, разумна и отресита, а опет врло нежна бака Ковинка, остале су саме да негују и васпитавају двоје деце Бату и Секу (Славицу, 1936). Бака је говорила течно и русински језик, а користила се њиме приликом дружења са комшиницама, највише са бака Катом Јухас. Волела је да чита добре поучне књижице, часописе и новине. Мајка Љубица сахрањена је у Пули где Бошкова сестра и данас (2008) живи.

Као добре ученике мајка и бака су своју децу упутиле, где би друго, у учитељску школу, јер тада имати дете учитеља био је понос за родитеље и село.

Бошко Урошевић-Бата завршио је учитељску школу у Бијељини 1954. године. За приправника је постављен исте године у Основну школу Привина Глава, сменивши Милана Живковића, потоњег професора и директора шидске гимназије. Ту је требало радити са око 30 ученика у сва четири разреда и истовремено бити и управитељ школе. Стога се радило често и пре и после подне. Већ 1956. године пошто се оженио са учитељицом Леоном Лабош из Шида (касније познатим педагогом и просветним саветником), Србин и Русинка, како је то и одговарало друштвеној средини долазе на рад у Основну школу у Бачинцима. Батина велика жеља – бити учитељ у свом селу – била је испуњена.

Школа је тада била шестогодишња, са наставом на српском и русинском језику (русински језик у нижим разредима). Управитељ школе био је Живан Лазић из Ердевика, који је био преживели робијаш Хамелштрајна и због тога

141

лабилних живаца, те је све новотарије прихватао, али и препуштао млађим колегама. У колективу су тих година биле још Марија Ракић, као дугогодишња бачиначка учитељица, Вера Ковинчић, Анђелка Милошевић, Драгица Живковић и Госпојинка Катановић. Бошко-Бата Урошевић је прво радио у комбинованом одељењу, а после је прихватио разредно старешинство у V и VI разреду и највећи фонд часова у предметној настави (предавао је српски језик, историју, географију, физичко васпитање).

Млад, одушевљен што је дошао у своје родно место за учитеља, иако са мало искуства, латио се посла и у школи и у селу. Са добрим смислом за организацију рада, настојао је да предметна настава буде на висини, да се сви добро припремају за наставу, јер учитељи нису били стручни за рад у вишим разредима. Почео је неговањем дисциплине, тачности и одговорности ученика према својим задацима. Са супругом и колегиницама оснива ученичке секције: литерарну, драмску, ликовну, биолошку, покреће иницијативу за набавку нових наставних средстава (карте, дијапозитиви, фланелограф, креде у боји – оно најнужније).

Током школског одмора стара зграда школе била је окречена. Сада су унете и друге боје осим беле и црне. Зелену подлогу ходника учитељице Вера Ковинчић и Драгица Живковић украсиле су мотивима из бајки „Снежана и седам патуљака” и „Црвенкапа” у природној величини. Довољне су биле креде у боји и добра воља. Шљунковито и блатњаво двориште ученици су до половине прекопали, претворили у рунделе цвећа и засадили воће. Од Земљорадничке задруге добијена је парцела за школски врт, али је за њега било мало снаге, јер је већина деце била млађег школског узраста. Крај сваке школске године био је обележен школским приредбама, које су одржаване на импровизованој позорници у дворишту. Радило се са ентузијазмом и у свему успевало на радост деце и родитеља. Организовао је прве екскурзије, водио ученике на море, Плитвичка језера и др.

Бата је своје село, другове и људе у њима добро познавао и изузетно волео. Знао је све њихове успехе, бриге и невоље, сву тугу (много младих људи је страдало у Другом светском рату), али и све шале и ујдурме које су чинили једни другима. Истовремено, осећао је шта селу недостаје за бољи и културнији живот. (Бачинци су нпр. струју добили тек 1957/58. год). Зграда Дома културе није била окречена. Бата се заложио да се простор уреди споља и изнутра – Дом је оживео, омладина се почела редовно окупљати на недељним игранкама. Библиотека је била у нереду, а једино место окупљања старијих у дугим зимским вечерима до тада била је кафана. Бата настоји да се уреди простор за библиотеку, прегледа и нумерише књиге, поставља дежурне ученике за издавање књига, набавља штампу. У зимским вечерима ту је омиљено место за шах-клуб и разне састанке друштвених организација.

142

Бата је толико био занет послом и

животом села да је једном, пролазећи поред гробља на путу за виноград рекао својој супрузи: „Видиш, ту ћемо бити сахрањени”, мислећи да ће до смрти радити и живети у свом селу. У слободно време Бата је волео да свира и пева уз гитару; кратко се бавио радио-техником и направио мали радио, једину везу са светом, још док није било струје, уживао је у вожњи мотор-бициклом и касније аутомо-билом, радо је фотографисао појаве из природе или интересантне животне ситуације. Прву успешну фотографију снимио је 1957. године са возилима завејаним у снегу између Бачинаца и Гибарца коју је објавила „Илус-трована политика”. Од тада је често користио повољну прилику да се са понеком белешком или информацијом јави „Вечерњим новос-тима” и касније „Сремским новинама”.

Бошко Бата Урошевић са гитаром

За његову врло динамичну личност, велику енергију и вишеструке способности, рад у школи убрзо постаје скучен простор за испољавање и он користи повољну прилику да прихвати радно место у Секретаријату за унутрашње послове у Сремској Митровици. Ту је остао непуне три године, а затим, будући заинтересован за журналистику, прелази у „Сремске новине” за сарадника и на том месту остаје до 1964. године. Амбициозан, какав је био, већ ту се развија у новинара, који озбиљно приступа послу, са критичким односом према избору вести и начину презентовања. Из „Сремских новина” Бошко прелази (1964) за сарадника новинара у лист „Наша ријеч”, где бива примљен на основу својих радова по конкурсу. Захваљујући својим успесима и залагању за унапређење листа „Наша ријеч” 1969. године бива изабран за главног и одговорног уредника овога листа. Настрадао је у саобраћајној несрећи крајем децембра 1970. године, а преминуо је после велике борбе лекара и породице за његов живот, 24. новембра 1971. године. Једанаест месеци је био у амнезији, сећање му се враћало само до 17-године до његових Бачинаца, спомињао је Бачинчане. Вратио се у своје родне Бачинце у ковчегу, сахрањен је тамо где је желео и ту му је супруга са породицом подигла спомен-бисту.

Приликом откривања споменика његове колеге и другови у кратким цртама су навели у каквог се новинара развио Бошко-Бата Урошевић. Био је,

143

што се каже, лак на перу што је у ствари била последица његовог широког општег и професионалног образовања које је стекао учећи уз рад, последица речитости, заинтересованости за друштвене појаве и способности да направи селекцију чињеница и изведе адекватне закључке или наведе читаоца на размишљање.

На његову афирмацију као новинара утицало је и солидно познавање и интересовање за књижевност. Волео је српске епске народне песме, Змајеву, Јесењинову и Шантићеву лирику, а радо је цитирао мудре Шекспирове секвенце и Балзакове опаске о богаћењу и животу.

Као главни и одговорни уредник радио је на повезивању редакција сличних регионалних листова у земљи и иностранству. Тако је остварена сарадња са листом из Карлсруеа (Покрајина Вестфалија) у Немачкој, са којом су размењене посете редакција, али, на жалост, у узвратној посети немачка делегација је само могла да изјави саучешће породици колеге којег су запамтили по широком интересовању, пријатељству и смислу за хумор.

Леона Урошевић Хајдук, Часопис за културу Шидина 5 (извод), Шид, 2001, 165-171.

Ученици и наставници поред гроба-бисте Бошка Бате Урошевића (1998)

144

ЦЕО РАДНИ ВЕК ЗА ШКОЛУ Просветни радник Леона Урошевич

Леона Урошевић спада у ред изузетних и ретких

личности код којих се плодотворно сусрећу залагање и рад, знање и способност, хтење и истрајност. После 37 година просветног деловања, истраживачке активности и настојања да стручно-теоријском оријентацијом и личном преданошћу и доследношћу унапреди васпитно-образовни рад основних и средњих школа – одлази у заслужену пензију.

Леона Лабош-Урошевић је рођена 23. новембра 1935. године у Шиду, где је завршила основну школу и нижу гимназију, затим учитељску школу у Шабцу

(1953). Касније, 1965. године дипломирала је педагогију на Филозофско-историјском факултету у Београду.

Стручни и људски квалитети

Прве године учитељског рада у Соту и Бачинцима, касније у Сремској Митровици обележене су активностима на увођењу иновација у наставу почетног писања и читања, као и настојањима да од својих ученика формира хомогени колектив. Напредовање у струци било је праћено успешним студијама педагогије и друштвеном активношћу.

Као просветни саветник Међуопштинског просветно-педагошког завода у Зеници (1966-1973), бави се студијско-аналитичким пословима у настави и педагошко-иструктивним активностима у циљу унапређивања васпитно-образовног рада у основним и средњим школама. Оријентисана на побољшању квалитета наставе у подручјима мисаоне активизације ученика и праћење њиховог развоја, теоријски се усавршава и убрзо свој рад усредсређује на васпитни рад школе. Та област ће заузети значајно место у професионалном педагошком раду Леоне Урошевић и остати основно интересовање до данашњих дана.

Леона Урошевић се својим стручним и људским квалитетима у Зеници, врло брзо афирмисала, те поред многобројних других задужења и активности, била бирана за посланика Просветно-културног већа Скупштине Б и Х (1969-1974), а једно време и за члана Просветног савета Б и Х. У Педагошки завод Војводине у Новом Саду долази у периоду пуне стручне зрелости – 1973. године, када су у Војводини припремани наставни планови и програми, нормативна акта и други документи којима се регулише васпитање и образовање.

145

Запажени резултати

Значајно је њено учешће у истраживачком пројекту Медицинског факултета у Новом Саду, у сарадњи са Организацијом Уједињених нација (ОУН). Вишегодишњим радом на унапређењу оцењивања успеха и владања ученика, Леона Урошевић је успела да оствари идеју да оцена добије статус и функцију подстицања и развоја ученика. Из ове области објавила је књигу као приручник за наставнике, под називом „Оцењивање успеха и праћење напредовања ученика” (Педагошки завод Војводине, Нови Сад, 1981).

У области усавршавања наставника и стручних сарадника, постигла је запажене резултате многобројним предавањима на семинарима и курсевима, односно као предавач Педагошке академије у Сомбору за студенте – учитеље разредне наставе на русинском наставном језику у Руском Крстуру (1981-1985). Иако, није стекла звање доктора наука, 76 објављених радова, од тога 63 на српском и 13 на русинском језику (приручници, чланци у педагошкој периодици и народним русинским календарима, у Билтену Завода за издавање уџбеника, Нови Сад, итд) и учешће у истраживачким пројектима – сврстали су је у ред врсних и афирмисаних педагога Војводине, Србије.

За свој рад Леона Урошевић је добила више значајних признања, међу којима су: Орден заслуга за народ са сребрном звездом, звање педагошког саветника, награда 25 мај за постигнуте резултате од изузетног значаја и вредновања у области васпитања и образовања итд.

Одласком у пензију учитељица Лела, професор, педагог, просветни саветник и пријатељ – Леона Урошевић, остаје у лепом сећању њених бивших ученика, родитеља, као и садашњих сарадника и поштовалаца.

Ирина Папуґа, Сремске новине, Сремска Митровица, 1584, 29.05.1991.

146

ЦАЛИ РОБОТНИ ВИК ЗА ОСОБНЕ УСОВЕРШОВАНЄ

И УНАПРЕДЗОВАНЄ ВОСПИТНО-ОБРАЗОВНЕЙ РОБОТИ ШКОЛИ

Леона Лабош Урошевич Гайдук*

У наших Бачинцох, у Сриме робела цала плеяда просвитних роботнїкох. Дзечнє ше здогадуєме учительох хтори учели наших дїдох, оцох, братох, а окреме нас, школярох основней школи 50-60 рокох тераз, уж прешлого XX вику. Праве у чаше тедишнїх рокох кед у валалє ище велї паметали Бесерминьових учительох Єлку, Сенку и Кирила зоз Шиду, кед зоз валалу пошли Микола М. Кочиш, Цецилия Цила Цап Гаргаї, кед зме мали лєм нашу руску учительку Марию Марчу Ракичову, нар. Копчански, хтора у глїбокей старосци и тераз жиє у тим нашим сримским месце, до нашей школи пришли двойо млади учителє Леона и Бата Урошевичово. Учителька Леона була по походзеню Лабошова зоз Шиду, а учитель Бошко Урошевич-Бата ше як Бачинчань после законченей учительскей школи и пар рокох роботи у Привиней Глави врацел до свойого валалу.

Кельо ше нового теди случовало у Бачинскей школи; кельо иновациї унєшени до школских програмох, учальньох, годзинох математики, физичного вихованя, школского парку и загради, кельо дзецински театрални фалати вони двойо порихтали зоз нами; нє лєм у учальньох, бо зме нє мали пригодну бину за театер, алє и у школским дворе на импровизованих театралних дескох. Бавели зме „Пепелюґу”, ґлумели у „Златокоси”, „Баш Челику”, рецитовали, шпивали, танцовали..! Було у школи ище и других учительох, наставнїкох, робели и вони, бо нас школярох од I po VI класу у тедишнї час було надосц, алє найкрасши памятки остали праве на учительску малженску пару Леону и Бату Урошевичових.

Таки увод сом дала тей статї о Леони Леонки Лабошовей, Урошевичовей, тераз Гайдуковей бо сом була єй одлична школярка у Бачинцох, а кед зме ше познєше, после 20-30 рокох стретли - случайно чи нє констатовали же зме по професиї истого фаху, же нам педаґоґия животне опредзелєнє.

Кед ше нєшка ту на означованю єй рочнїци стретаме и кед треба же бим дацо вецей поведла о нєй як о педаґоґови надпоминам же вона спада медзи людзох при хторих ше стретаю вельке закладанє и робота, знанє и схопносц, сцелосц и витирвалосц и же ше вона зоз свою окремну фахово-теорийну ориєнтацию и дошлїдносцу у велькей мири намагала унапредзиц воспитно-образовну роботу основних и штреднїх школох у чаше у хторим робела, а намага ше тот тренд отримац и тераз.

147

Як уж поведзене, Леона Лабош-Урошевич Гайдукова народзена 23. новембра 1935. року у Шидзе дзе закончела основну школу и нїзшу ґимназию 1949. року, а 1953. учительску школу у Шабцу. Познєйше, 1965. року дипломовала педаґоґию на Филозофско-историйним факултету у Беоґрадзе. Кед слово о єй творчей роботи, по моїм думаню вона би могла буц подзелєна до трох часох:

1. робота як учительки у Соту (1953-1956), Бачинцох (1956-1959) и у Сримскей Митровици (1959-1966) кед ше намагала унапредзовац наставну роботу и розвивац любов и потребу за ученьом школярох;

2. робота як просвитного совитнїка, перше у Мадзиопштинским просвитно-педаґоґийним заводзе у Зеници (1966-1973), а потим у Педаґоґийним заводзе Войводини у Новим Садзе (1973-1990) и

3. активносци на планє власного образованя и усовершованя Вше висши ступень образованя як и усовершованє наставного и фахового кадру у образованю зоз окремним акцентом на програму воспитней роботи, под назву Усовершованє просвитней системи на першим месце.

То праве и були поднаслови, односно акценти єдного мойого напису о Леони хтори обявени у Народним календаре** и Сримских новинох*** 1991. року. Же бим нє повторйовала цо там написане огляднєм ше на єй аналитичну и публицистичну дїялносц: на видати авторски кнїжки, коавторство, обявени написи и прилоги, як по сербски, так и по руски, на рецензийну и редакторску роботу.

Леона автор кнїжки о оценьованю успиху и провадзеню напредованя школярох (1981), у єй коавторстве зоз другима фаховцами вишли кнїжки: о професийней ориєнтациї школярох основних и штреднїх школих у Войводини (1987), о воспитаню за гумани одношеня медзи особами розличних полох (1991), зоз др Владимиром Гайдуком написала моноґрафию о Беркасове (2000), а праве тих рокох (2004-2005) закончела перше и друге обновене виданє кнїжки о матурантох Подриньскей учительскей школи у Шабцу, чия була школярка од 1949-1953. рок. Пририхтує видац и двоязичну сербско-руску кнїжку о Руснацох у Шидзе у першей половки XX вику.

Свойо педаґоґийни спатраня з обласци воспитно-образовней роботи, дидактики, виробку и анализи наставних планох и програмох, учебнїцкей дїялносци итд. обвявйовала у велїх фахових часописох – педаґоґийней периодики, зборнїкох и билтенох хтори виходзели и виходза у Новим Садзе, Беоґрадзе, Заґребе и Сараєвe, а по руски и у наших виданьох: у календарох, Руским слове, Studia Ruthenici итд. Була рецензент при видаваню значного числа учебнїкох (буквар, мацеринске слово, два учебнїки за пестованє руского язика), як и приручнїкох и публикацийох, а участвовала и у велїх виглєдовацких проєктох, як самостойнє так и у тимскей роботи з тей обласци.

148

Свойо широки теорийни знаня и педаґоґийне искуство укладала до фахового усовершованя наставнїкох и сотруднїкох дзе посциговала замерковани резултати на велїх семинарох, преподаваньох, курсох и других сходох. Були то наприклад нєзаобиходни Жимски стретнуца просвитних роботнїкох у Войводини, симпозиюми як наприклад гевтот о Витворйованю националней ровноправносци у обласци воспитаня и образованя (1977), конґреси педаґоґох (цалей дакедишнєй Югославиї) итд.

Окремну улогу, витирвалосц и дзеку Леона указала як професор педаґоґиї, методичар и ментор студентом руских оддзелєньох Педаґоґийней академиї зоз Сомбора у Руским Керестуре дзе преподавала од 1981-1985. рок. Велїм студентом - нєшкайшим руским учительом остала у длугим паметаню, праве так як и нам єй першим ґенерацийом школярох, медзи хторима була и я, хтора єй и на тот завод у мено шицких хторим уляла любов ґу ученю и почитованю просвитней и педаґоґийней роботи, як и у вашо мено щиро дзекуєм. * Пречитане з нагоди означованю 70-рочнїци Леони Лабош Урошевич Хайдук, 23. новембра 2005. року у Новим Саде ** Иринка Папуґа: Цали роботни вик за школу - портрет Леони Лабош Урошевич, Руски календар 1991, Руске слови, Нови Сад, 1990, б. 314-214; *** Ирина Папуга: Цео радни век за школу, просветни радник Леона Урошевић, Сремске новине бр. 1584, Сремска Митровица, 29.05.1991, стр. 6.

Ирина Папуґа,

Studia Ruthenica 11, Нови Сад, 2006, 143-146.

Добрила Летић, Леона Урошевић и Ирина Папуга (2005)

149

ЯНКО СКУБАН – НАШ ПЕРШИ ДОПИСОВАТЕЛЬ „НЕДИЛЇ” З БАЧИНЦОХ И ЧЛЕН ШКОЛСКОГО ОДБОРУ

Михайло Врабель (1866-1923) як редактор новинох „Недиля”, хтори виходзели у Будимпешти од 1898. року давал вельку повагу на обезпечованю цо поряднєйших дописовательох зоз шицких часцох Угорскей. На бокох новинкох, барз часто поволовал дописовательох на сотруднїцтво нє лєм просвитних роботнїкох, алє и других котрим лєжи при шерцу културни розвой свойого народу.

Таких сотруднїкох – дописовательох мал Врабель и з нашого краю. Сотруднїцтво у „Недилї”, як и винаходзенє нових читательох, тоти особи прилапели дзекуюци познанству котре здобули з Врабельом под час його учительованя у нас. Медзи такима особами, концом XIX и на початку XX сторочя були: Елим и Микола Ґубаш, учителє з Коцура, Александар Кот, учитель з Дюрдьова, Шандор Кузмяк, учитель з Бач-Керестура и Зомбора. Медзи шицкима дописователями, на основи друкованих дописох, найпоряднєйши и найплоднєйши сотруднїк – дописователь у нас бул Янко Скубан (1849-1909) з Бачинцох.

Хто бул Янко Скубан? Спрам того цо зме дознали у Бачинцох, Скубанова фамелия була єдна з найнапреднєйших руских фамелийох у валалє, а Янко Скубан єден з найпросвищенших валалских людзох у своїм краю концом XIX и на початку XX сторочя. Бул найначитанша особа и читал нє лєм вшелїяки новини, алє и кнїжки.

Кнїжки доставал аж и з Ужгороду и Львова. У велїх народних дїялносцох, Скубан водзел предок. Бул познати медзи нашима людзми, а и по других сримских и славонских валалох. З тих валалох часто посилал написи до „Недилї”, а тиж вельо робел и на ширеню новинки медзи нашима людзми. На тей роботи нє ридко дожил вшелїяки квилєня од тих цо нє мали у себе нїч националней свидомосци, цо ше ганьбели за свойо мено и нє похопйовали значенє новинки и кнїжки у дальшим розвиваню култури нашого народу.

150

Ступень националней свидомосци и його патреня на значенє власней просвити у розвою нашого народу видзиме з його напису у „Недилї” януара 1899. року, у котрим глєда пораду од Врабеля цо треба зробиц у Бачинцох же би дзеци виучовали науку на руским язику. Яки културни видогляд мал Скубан и зоз чим ше нє мирел нє лєм у своїм штредку, алє и ширше, видзиме и з його напису у „Недилї”, число 33 од юния 1904. року.

У нїм вон медзи иншим пише: „Познате вам, пан редактор, же нашо людзе нє з найвекшу охоту ше лапаю до науки, до просвищованя. И так кед подумам себе о будучносци наших Руснацох, розтрешених ту медзи Сербами, Словацами .., та их видзим щезнутих зоз твари жеми тей. Нє ма наш Руснак, як други народи, поняце о тим цо значи буц просвищени. Нє чита новинки, нє лапа ше за пирко, нє пише до новинкох. Други народи такого, хто ше бриґує о просвити високо тримаю, честую, а нашо вишмеюю тих, котри ше усиловюю шириц новинки, цо сом и сам дожил”.

Гоч бул обични валалски чловек, Янко Скубан барз добре замерковал и културни обставини у нас, а окреме при Керестурцох. После виходзеня Костельниковей кнїжочки – Идилского венца писньох З мойого валала у истим чишлє „Недилї” написал: „Нєдавно єден заґребацки ученїк з Керестура, по мену Ґабор Костельник Гомзов, видал єдну брошуру стихох. Я ше тей брошури барз зрадовал и думал сом же ю и други так мило приму як и я. Но, доисцел сом ше до процивного, бо сами Керестурци, зоз живота котрих зберал млади писатель материяли до сочинєня свойого, з вельку нєохоту, нєдзбалосцу, а дзекотри аж и з нєнависцу ше одноша ґу труду його. Так то ми ту жиєме у духовней заосталосци, гоч коло нас народи ше аж ламу за просвиту, а нашо вишмеюю тих котри новинки читаю”.

Дзекуюци своєй надареносци, алє и роботней сцелосци и витримовносци на народним полю дїялносци, Скубан вше патрел напредок и поволовал и других за собу. Барз часто место батога и пориска брал до рук пирко и у єдней нагоди пише Врабельови: „Благодарни пан редактор! Тераз сом одпочинул дакус од польских роботох, та ше лапам за пирко же бим дацо написал до нашей облюбеней „Недилї”, та же би знал швет же и ту у Сриме и Славониї єст живих Руснацох ...”

Таки бул Янко Скубан, наш перши дописователь „Недилї” з Бачинцох и тоти хтори буду писац о розвою новинарства у нас, нє годни заобисц його мено. У Лїтопису Основней школи у Бачинцох (чува ше у Архиве Сриму у Сримскей Митровици) наиходзиме же Янко Скубан бул член Школского одбору од 1894. по 1897. рок. Поховани є на руским теметове у Бачинцох. На зачуваним 100-рочним памятнїку пише же умар 1909. року и же пожил 60 роки, цо значи же бул народзени ище штредком XIX вику, односно 1849. року.

Дюра Варґа, Studia Ruthenica 8, Нови Сад, 2001-2003, 150-151.

151

Прилог 6

Фотографије ученика и наставника Основне школе у Бачинцима

152

Фотографије ученика и наставника Основне школе у Бачинцима

У учионици са учитељем Живаном Жиком Лазић (1951/52)

У учионици са учитељицом Цецилом Цилом Цап (1951/52)

153

Ученици I и III разред са учитељицом Станком Салонски Милица Стефановић, Славица

Лазаров, Гордана Гачић, Јелица Катановић, Јулка Балаж, Милена Радин, Анђелка Црногорчевић, Олгица Лазаров, Нада Маринковић, Владица Катановић, Оливера Ковачевић, Нада Чобалигов, Деса Лазаров, Анка Балаж, Нада Радонић, Ружица Милинковић, Владица

Ружић, Нада Колесар, Милица Чавић, Бошко Лукић, Бранко Крстоношић, Антун Кривошија, Бранко Милић, –, Зоран Шуваковић, Дамјан Коларов, Ђорђе Новаковић, Игњат Мојсиловић и

Богдан Субић Браца (1953/54)

Ученици I и III разреда са учитељицом Маријом Ракић (1955/56)

154

Ученици са учитељицом Госпојинком Катановић (1955/56)

Ученици II разреда са учитељем Живаном Жиком Лазић Немања Новаковић,

Миленко Ердевички, Светозар Новаковић, Владимир Радин, Јован Новаковић, Никола Утвић, Никола Видић, матичарев син, Славко Бабић, Владимир Михајловић, Бошко Новаковић,

Ђорђе Катановић, Бранка Симеуновић, Јованка Стефановић, Љиљана Ракић, Катица Гачић, Мирјана Милинковић, Радојка – , Анкица Петрић, Ранка Субић, Милан Ивковић, Нада Петрић

и Љубомир Радин (1957/58)

155

Учеици II разреда са учитељицом Наталијом (1956)

Ученици II и IV разреда са учитељицом Маријом Ракић Јовген Бучко, Иван Кривошија, Влада Мацко, Мирон Папуга, Силво Венчеловски, Влада Сивч, Јовген Рац, Ђура Мајхер, Влада Арновски, Јовген Нађ, Меланка Емеди, Ана Сегеди, Леона Кечкеш, Љубка Варга, Иринка Кањух, Сенка Миклош, Верунка Сапун, Михаљка Кривошија, Сенка Сивч,

учитељицине ћерке Љиљана и Радмила Ракић, Иринка Папуга, Генка Џуња и Блаженка Харвиљчак (1954/55)

156

Ученици I и III разреда са учитељицом Анђелком Милошевић (1954/55)

Ученици II и IV разреда са Живаном Жиком Лазић, учитељем −, Радивој Рада Катановић, Миленко Стефановић, Слободан Субић, Велибор Милић, Живојин Бата Алексић, Фрања

Кривошија, Слободан Лешков, Богдан Субић, Ђорђе Радивојшић, Жарко Божин, Нестор Папуга, Љуба Милинковић, Вера Субић, −, Павлина Балаж, Ђорђе Новаковић, Петар Коларов, Миленко Мојсиловић, Мирјана Дудић, Гордана Милинковић, Данилка Мојсиловић,

Анђелка и Генка Пап, Биљана Ракић, Бранка Црногорчевић, Смиља Радин, Мира − и Верица Новаковић (1954/55)

157

Ученици III разреда са учитељeм Бошком Батом Урошевић (1957/58)

Ученици IV разреда са учитељeм Живаном Жиком Лазић (1958/59)

158

Учеици IV, V и VI разреда на излету код мотела Сервис (Адашевци) са

учитељицама Иванком Вулетић и Госпојинком Катановић (1957)

Ученици V разреда у школском дворишту на снегу са учитељицама

Анђелком Милошевић и Маријом Ракић (1958)

159

Ученици III разреда са учитељем Живаном Жиком Лазић (1957/58)

Ученици V разреда са Бошком Батом Урошевић Јовген Џуџар, Нестор Провчи, Велибор Милић, Живојин Бата Алексић, Јовген Рац, Радивој Рада Катановић, Јовген Бучко, Верунка Сапун, Мирјана Дудић, Данилка Мојсиловић, Љуба Милинковић, Сенка Сивч, Меланка Емеди, Генка Џуња, Смиља Радин, Иринка Киш, Иринка Папуга, Бошко Лукић, Влада Сивч, Михаљка Кривошија, Гордана Милинковић, Верица Новаковић, Ђорђе Радивојшић

и Жарко Божин (1957/58)

160

У школи у Кукујевцима I и II разред ниже гимназије са наставницом Нелом Цвијановић међу

ученицима су и Владимир Задрипко, Мишко Рац, Зоран Крстоношић, Јаким Колошњај, Јовген Шовањ, Мирон Венчеловски, Вида Гачић, Лепосава Брајактаревић, Милица Стефановић

и Вера Катановић из Бачинаца (1951/52)

У школи у Кукујевцима III разред ниже гимназије са наставницом Љерком Адамовић, међу

ученицима су и Миливој Миша Милинковић, Миланко Гачић, Добрила Нитић, Вера Катановић, Лепосава Барјактаревић и Жарко Новаковић из Бачинаца

161

Ученици V разреда са наставницом Славицом Павлас (1968)

Ученици VII разреда oсновне школе са Иваном Јосић, наставником немачког језика и разредним старешином у Кукујевцима Илија Ђурковић, Иван Лончар, Адам Живановић, Живојин Бата Алексић, Ђура Петровић, Јовген Џуџар, Петар Ковачевић, Ивица Шпољар, Стеван Пешић, Винко Коркутовић, Мирко Јашћур, Звонко Марковиновић, Јосип Анђелковић, Марија Анић, Ева Маринковић, Оливера Ковачевић, Катица Литричин, Владислава Катановић, Смиља Радин, Бисерка Франић, Јања Марошевић,

Катица Гргичевић, Аница Томић, Сенка Сивч, Марица Стипић, Аница Шубарић, Марија Матичић, Илија Томшић, Ева Томшић, Нада Банфић, Михаљка Кривошија, Иринка Папуга, Меланка Емеди,

Љиљана Пејковић, Никола Колошњај, Богдан Бесермењи и Велибор Милић (1959/60)

162

Ученици VI рареда са Надом Богдановић, разредним старешином,

Славицом Малешевић, наставницом историје и Душком Митровић, наставником физичког васпитања (1973)

Ученици IV разреда са учитељицом Бранком Маринковић Рутнић (1990/91)

163

Меланка и Верунка Емеди у

русинској ношњи (1961)

Ученице Милена Барјактаровић и Јована Бојић у српској народној ношњи дочекују госте са хлебом и сољу на прослави 200-годишњице

српске школе (2005)

Лептирићу шаренчићу ходи к’ мени амо...!

изводе ученици Јелена Јовић и Ђорђе Балић

Јелена Новаковић (1980) са братом Слободаном (1982) испред школе

164

Ученици са наставницом Надом Ракић (1997)

Ученици и наставници (1998)

165

Ученици IV разреда са учитељицом Љиљаном Лазаров (1999/2000)

Ученици VII разреда са наставницима (2003/2004)

166

Ученици са наставницом русинског језика Златицом Сивч Здравић (2002/2003)

Ученици V разреда са наставницима Мирославом Грозданић и Надом Ракић (2003/2004)

167

Наставнице бачиначке школе

Љиљана Лазаров, Светлана Лазаров Жанплонг, Тања Ракић и Мирјана Чањи

Додела јубиларних признања за успешан васпитно-образовни рад,

међу добитницима је и наставница Златица Сивч Здравић

168

КУМОВИ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ „БРАНКО РАДИЧЕВИЋ”, ШИД Одељење у Бачинцима (2001-2008)

Свети Сава – школска слава

Гачић Марија и Добривоје 2001/2002 Трбић Анка и Ђорђе 2002/2003 Радивојшић Љиља и Милан 2003/2004 Ракић Славица и Бранимир 2004/2005 Апић Љубинка и Зоран 2005/2006 Лазаров Олгица и Слободан 2006/2007 Лазаров Ружица и Предраг 2007/2008

Програм ученика на Светосавској школској слави (2006)

169

Физичко васпитање и ритмика

На часу физичког васпитања у фискултурној сали школе

Ритмика са лоптама у школском дворишту

170

Музички програм ученика

171

Ликовна изложба у холу школе

Дипломе, признања, награде !

172

Литерарни програм ученика

Бојана Милић

Сања Киш

Дејан Добраш

Горана Радин

173

Прилог 7

Литерарне секције

174

ЛИТЕРАРНЕ СЕКЦИЈЕ „Микола М. Кочиш” и „Бошко Бата Урошевић”

ЛИТЕРАРНИ ТЕКСТОВИ УЧЕНИКА ИЗ БАЧИНАЦА* ЛИТЕРАТУРНИ ТЕКСТИ ШКОЛЯРОХ ЗОЗ БАЧИНЦОХ

МОЯ ЗАГРАДКА

Мам я заградочку Уж сом ашовела З ручками дробенко Глїну потрушела.

Пошала сом квеца Квеца пахняцого, Фиялку, лелию Гвоздзика дробного.

Патрим кажде рано Кед слунко заходзи, Чи уж мойо квеце Зоз жеми виходзи.

Кед вирошнє вельке Вец шицки придзеце Видзиц и попахац Мойо красне квеце.

Иринка Меленюк IV Бачинци

НЄШОРОВИ ШКОЛЯР

Нєшорови школяр до школи нє ходзи Бо ше нєсце учиц, анї розум мучиц.

Кед до школи и пойдзе, по драже ше биє! А по школу док нє сцигнє хлапцом нос розбиє!

У школи ше вон нє учи читац, писац и раховац Вон волї шлїщанку як свою читанку.

Михайло Киш II Бачинци

КВЕЦЕ У ЗАГРАДКИ

Питало ше квеце Своєй заградочки Кеди уж розквитню Млади овоцочки.

Док слунко зашвици На нєбе високо И док це огреє Отвор свойо око.

Вец шицко розквитнє И ташки прилєца Виду стари баби Споза цеплого пеца.

Будземе ми слухац Як ташки шпиваю Ша вони зоз нами Цеплу яр витаю.

Петро Абодї IV Бачинци

* Литерарни текстови стихови ученика из Бачинаца потичу из 1947/48. године када су у школи радили учитељи Марија Ракић и Микола М. Кочиш, сачувани су у архиви дечјег часописа Захрадка, a Ирина Папуга их је добила од Јанка Раца, ранијег уредника Захрадке у Новом Саду.

175

ПРЕШЛА ЖИМА

Прешла уж жима А яр приходзи И вона за собу Цепле лєто водзи.

Шнїг ше отопює Ярки наполнює Бо слунко пригрива Та ше шнїщок гнїва.

Днї нє таки кратки Як цо були вжиме А и ноци кратши Нє таки як вжиме.

Слунко греє Жито желєнєє А птици шпиваю И пчоли лєтаю.

Овоци розквитаю А пчоли лєтаю Од квитка до квитка Сладки мед збераю.

Дзеци бегаю Квеце збераю И красни писнї Вони шпиваю.

Зоз шицких бокох Писня ше чує Бо ше нам лєто Уж приблїжує.

Петро Абодї IV Бачинци

МОЙО ГУСОЧКИ

Чувам я гусочки На желєней травки Ша я озда дзивче Дзивче мудрей главки.

Шедзим я у хладку И штрикам ботошу Алє и меркуєм Дзе гусочки пашу.

Кед ми мац казала Я гусочки гнала Єдну сом страцела Та ше мац вадзела.

Нада Шандор IV Бачинци

МАЛА КУХАРКА

Я кухарка мала Шицко робим сама Знам дакеди уж и Огня накласц сама.

Мац и полудзенок Боме поставела Мнє у кухнї саму Вариц охабела.

Кед мац з кухнї вишла Та сом подумала Ша я уж и велька Можем вариц сама.

Славица Харновски II Бачинци

176

НАСАДЗЕЛ Я КВЕЦА

Насадзел я квеца, Квеца пахняцого На штредку дворика Мойого малого.

Най ми квеце дворик Дакус украшує А витрик най запах Його розношує.

Най го розношує По тим родним краю И шири по моїм Милим завичаю.

Єлисей Шандор IV, Бачинци

РОБОТНЇЧКА

Я роботнїчка мала Шицко робим сама Знам заметац хижу И приклєцик мали.

Я як роботнїчка Рано станєм сама Же бим своєй мацери Робиц помагала.

Дворик позаметац Квеце позалївац, А кед забренкаю До школи ше рихтац.

У школи сом послухно Читала и раховала Же бим на край рока Петичку достала.

Сенка Задрипко II Бачинци

ФИСКУЛТУРНЇК МАЛИ

Я фискултурнїк мали Фискултуру бавим Бо є хасновита А и барз розвита.

Кед я на двор видзем Лабда ми на шоре Зоз ню фодбал бавим Або руцам горе.

Кед я бавим фискултуру Дзеци ше збераю Та и вони сцу буц вредни До писку скакаю.

Роман Яблонски Бачинци

ДВОЙО КАЧАТА

Мали качата Кед ше вилягли Та ше ґу кнїжком Вони прицагли.

Такой до рукох Кнїжочки вжали И читац наглас Швидко почали

Читали, читали Як по води гладкей А коло нїх шицко було И миле и сладке.

Алє єдно од нїх Барз ше повреднєло Та швидше и читац Од першого сцело.

Штефан Ґимбаровски IV Бачинци

177

Писани стихови Иринке Мелењук и Петра Абођија из Бачинаца (1947/48)

178

ЛИТЕРАРНА РАДИОНИЦА СЛИКА ЈЕДНОГ МОГ ПРЕДЕЛА НА МЕСЕЧИНИ

Пала је ноћ. Плаветнило неба расуло се по свим сремским шљивицима. Као да су заједно с росом и небо и звезда пале на мека, зелена жита.

Док је хладан, подмукао ветар љуља, пшеница умивена сјајном чистом росом напросто као да буја.

Овде као да је пала чаролија! Усамљено дрво, што га је гром ударио, као да је добило снагу, Пано са литерарним радовима у холу школе порасло је, и ка небу појурило!

Не могу да верујем! Зар сад ... пре један трен, на небу није био месец, а не овај предивни сребрни прстен?

Где су се баште скриле? Ја овде видим само меку, плаву простирку од свиле. Нека светлост пара звездану тишину и све, па чак и овај црвени облак претвара у млаку, светлуцаву прашину.

Ништа не чујем. Ово је глуво доба. Напољу је месечина, а овде .., овде је само пуста, мрачна соба.

Тамара Задрипко VIII Бачинци, 1996.

ПРОЛЕЋЕ, ПО ТВОЈОЈ ПЕВАМ И ЦВЕТАМ ЗАПОВЕСТИ

Пролеће ... његови прсти ми кидају дах. Његови нокти ме гребу и кидају разум. Буде ме и дижу ка Сунцу. Још сам под обручем ледених брегова, али ето спасиоца. Као из понора ничу његове клице и броде ка неумутној светлости. Очи Сунца севају на небу ... то пролеће кара санте леда на људима. У даљини се чује хор. Предњачи бас пролећног ветра који се шири и дише пуним плућима. Певам ... пролеће ми пружа виолину и диригује. Кроз време пролази канон врабаца. Они су ту да ми помогну. Ја и даље певам. Глас ми постаје продорнији и све више се дижем у висине. Дотичем Сунце ... тако је врело. Испред мене се зелени ливада. По њој вире праменови новог доба. Све ми се чини да нешто недостаје. Откидам зрак са Сунца и садим га у земљу. Да, то је требало. Певам и цветам ... Око мене је шарено и весело. Дан је већ увелико ту ... Трљам очи и видим прве љубичице у баштици крај куће. Мој сан се остварио. Пролеће ме прима у свој хор. Певаћу онако како заповеда!

Биљана Гачић, VIII Бачинци, 1996.

179

ЛИТЕРАРНИ КОНКУРС

РОВНЇНО МОЯ ШИРОКА*

Я жиєм у Сриме. То мой родзени край. Ту ше чувствуєм найсиґурнєйша. У нашим краю жию людзе рижних националносцох: Серби, Словаци Руснаци

и други. Шицки ше вони складаю и чуваю природу. Обрабяю поля, овоцнїки, винїци. Лєси єст тиж так вельо. Найвецей на Фрушкей гори. Кед тамаль путуєм жаль ми кед видзим же людзе поруцаю койцо коло драги. Вец Фрушка гора нє така красна як би требала буц. Любела бим кед би вшадзи було чисте, поушорйоване. Кед би кажде руцал одрутки там дзе треба. Наш край красни кед го людзе чуваю. Школяре у школи уча як ше роби и чува шицко коло нас. Води муша буц чисти. Вец ше влєце можеме купац у нїх. Треба отримовац нашо валали, вароши, лєси.

Думам же мой Срим красни, алє я би любела же би ше людзе потрудзели же би бул ище красши.

Таня Надь IV Бачинци, 2004.

Тања Киш и Тања Нађ на 11. сусрету русинских школа у Госпођинцима (2005)

180

РОВНЇНО МОЯ ШИРОКА*

Край у хторим жиєме нам мили и найкрасши на швеце. Ровнїна ше пресцера кадзи ґод попатриме. Валали крашнє пошорени.

Приємни за живот. Коло валалох єст вельо поля. На нїх людзе вредно робя. Ховаю ше рижни рошлїни за людзох и за статок. Наш край богати. Вредни руки людзох робя же би ше наш край розвивал. Нашо поля кармя цалу нашу жем. Маме и вельо овоцнїки. У нашей ровнїни єст и єдна гора, Фрушка гора. Вона оброснута зоз желєнима лєсами и винїцами. Скоро кажда хижа у валалє ма свою винїцу. Єшень приноши богати плоди каждому хто вредно роби.

Я любим мой Срим зато же сом ше ту народзела. Ту жию шицки мойо родзини.

Таня Киш IV Бачинци, 2004.

* Тања Нађ и Тања Киш су за литерарне саставе Ровнїно моя широка на Конкурсу др Мафтеја Винаја „Ровнїно моя широка“ (Равницо моја широка) 2004. године заједно са наставницом Златицом Сивч Здравич добиле две друге награде (Studia Ruthenica 11, Нови Сад, 2006, 193-201).

ЧЕТВРТИ ДЕО

РЕЗИМЕ НА СРПСКОМ, РУСИНСКОМ И ЕНГЛЕСКОМ ЈЕЗИКУ

182

Р Е З И М Е

Овим прегледом, односно књигом Ирине Папуга Основна школа Бачинци обухваћена је историја школства у Бачинцима од њених најранијих почетака, тј. од када се, од 1805. године одвија образовање у континуитету, о чему постоје подаци у Летопису школе и Грађи за повјест школства, са напоменом да се о образовним активностима деце у Бачинцима може говорити још педесетак година раније (1755).

Према постојећој документацији најобимнија грађа постоји за период ниже народне (пучке) школе у Бачинцима, те је тај 40-годишњи период развоја школе нешто обухватније приказан. Иначе, школска документација је веома разноврсно вођена, те су периоди развоја школе осветљавани и уз помоћ друге шире литературе, међутим настојало се да се приказивање донекле изједначи и обраде важнија школска питања, пре свега кадровска, затим материјално стање школе, похађање ученика, њихов број, уџбеници и друге школске активности.

Школа у Бачинцима је једна од многих сеоских школа о којој је мање, или чак уопште није писано, па подаци остају анонимни, сачувани у летопису, записницима ... Откривајући дуг двовековни пут школе у Бачинцима, може се запазити да су школу одржали сами мештани са образованим учитељима без обзира на честе материјалне, друштвене и законске непогодности.

Много се учитеља променило од давних година XVIII, XIX, XX века, од када датирају подаци о школи. Подаци говоре да је у школи радило више од 150 просветних радника; учитеља, васпитача, наставника, професора. Они су без обзира на дужину и време свог боравка у школи, генерацијама бачинчана оставили део себе и своје науке и вредно је забележити сва њихова имена понаособ..

Свакако је значајно истаћи питање заједничког живљења и учења деце, а пре свега српске и русинске као најмногобројнијe, и то од давне 1886. године, када су две школе спојене, па до данашњих дана. Чињеница је да је заједништво неговано, као и податак да су особености сваке од националности: језик, култура, обичаји сачувани. Сигурно је да то није било лако. И овим националностима претила је, као уосталом и другим у овом поднебљу у појединим периодима историје денационализација, однарођавање .., али зна се да је за очување властитог идентитета било најважније имати школу, учитеље, свој језик.

Школа у Бачинцима није имала прекиде у свом двовековном раду (изузев краће за време I и II светског рата). Услови рада школе су се временом побољшавали, да би на почетку новог XXI века - у новом миленијуму достигли услове какви доликују образовању у савременим условима.

183

Р Е З И М Е

Зоз тим препатрунком, односно кнїжку Ирини Папуґа Основна школа Бачинци облапена история школства у Бачинцох од єй найвчаснєйших початкох одкеди ше, од 1805. року одвива образованє у континуитету, о чим єст податки у Лїтопису школи и Материялох за историю школства, зоз надпомнуцом же о образовних активносцох дзецох у Бачинцох мож бешедовац ище пейдзешат роки скорей (1755).

Спрам постояцей документациї найобясжнєйши прилоги исную за период нїзшей народней (пучкей) школи у Бачинцох, та тот 40-рочни период розвою школи обсяжнєйше и обробени (приказани). Иншак, школска документация розлично водзена, та периоди розвою школи приказовани и з помоцу другей ширшей литератури, медзитим намагало ше же би приказованє з часци було виєдначене та обробени важнєйши школски питаня, насампредз кадрово, потим материялни стан школи, приход школярох до школи, їх число, учебнїки и други школски активносци.

Школа у Бачинцох єдна зоз велїх валалских школох о хторей менєй, або вообще нє писане, та податки оставаю анонимни, зачувани у лїтопису, записнїкох ... Одкриваюци два вики длугу драгу школи у Бачинцох, може ше замерковац же школу отримовали сами жителє вєдно зоз образованима учителями без огляду на части материялни, дружтвени и законски нєвигодносци.

Вельо ше учительох пременєло од давних рокох XVIII, XIX, XX вику, од кеди датую податки о школи. Податки гуторя же у школи робело вецей як 150 просвитних роботнїкох: учительох, воспитачох, наставнїкох, професорох. Вони без огляду на длужину и час свойого пребуваня у школи, ґенерацийом бачинчаньох зохабели часц себе и своєй науки и вредно призначиц шицки їх мена особнє.

Вшелїяк треба визначиц и питанє заєднїцкого живота у школи, а насампредз сeрбских и руских як найчисленших, и то од давного 1886. року, од кеди два школи обєдинєни, та по нєшкайши днї. Заєднїцтво пестоване, як и податок же особеносци каждей зоз националносцох: язик, култура, обичаї зачувани. По шицким судзаци же то нє було лєгко. И тим националносцом грожело, як и другим у тим поднєбю у дзепоєдних периодох историї денационализация, однародзованє .., алє зна ше же за очуванє власного идентитету було найважнєйше мац школу, учителя, свой язик.

Школа у Бачинцох нє мала претаргнуце у своєй двавиковней роботи (лєм крадше под час I и II шветовей войни). Условия за роботу школи ше зоз часом злєпшовали, же би на початку нового XXI викa – у новим милениюме досцигли условия яки ше швеча образованю у сучасних условийох.

184

SUMMARY This book The Elementary School at Bacinci, being a detailed survey, written by

Irina Papuga, includes the historical background of schooling at Bačinci from its earliest beginnings, from 1805, sience when the educational proces has been performed in continuity, with data recorded in School Chronicle and Material for History of Schooling, with remark that educational activities for children at Bačinci can be notified fifty years earlier in 1755.

According to the existing documentation the most data exist for the lower popular school at Bačinci, consequently that 40-year period has been described in some more details. Otherwise, the school documentation is rather diversified and often found in activity fields documentation, requesting an additional effort to give an equal presentation of more significant schooling issues like the personnel, material status, profile and number of pupils, textbooks and other activities.

The school at Bačinci is one of many village schools without any written texts, if there are some at all, so that data exist anonymous, kept in the chronicle, records,... Unveiling the long two-century work of the school at Bačinci it could be observed that the school was kept by the village inhabitants themse-lives with educated teachers regardless to material, social and legal unfavourable issues.

Many teachers have changed from the remote years of the XVIII, XIX, XX centuries, in records about the school. Data say that in the school worked more than 150 educational workers; teachers, trainers, pedagogues. All of them regardless to the date and period of their stay at school, have given to the generations of the Bačinci people a part of themselves and their knowledge and that is worth of being recorded their personal names.

It is, of course, important to emphasize the joint living and learning of children, primarily the Serbian and Ruthenian as the most numerous ones, and that from the remote year 1886, when the two schools were merged, up to the present day. It is the fact that altogether life has been cherished, as well as that characteristics like language, culture, customs of each nationality have been saved. Certainly, that was not easy. To these nations and nationalities, as well as to others in this region, were threatened in certain periods of history to be denationalized, nationally depersonalized..., but it is known that for conservation of the proper identity the most important is to have a school, teachers, and proper language.

The school at Bačinci never had interruption in its two-century work (except for shorter period between the I and the II World War). The conditions for work at School increasingly have been improved, so that at the beginning of the XXI century – in the new millennium have been attained conditions adequate to education of the modern times.

185

РЕЦЕНЗЕНТИ О КЊИЗИ

186

МЕЂУЗАВИСНОСТ ДРУШТВЕНЕ ИСТОРИЈЕ И ЖИВОТА ПРОСВЕТНЕ УСТАНОВЕ

(Ирина Папуга, Основна школа Бачинци) извод

Част ми је да Уредништву публикације саопштим своје мишљење о рукопису

Основна школа у Бачинцима, аутора Ирине Папуга. Интелигентно и осећајно срочен летопис бачиначке Alma Mater. Срце ове

200-годишње даме и данас куца – као у раној младости. Редове такве вредности o њеном историјату, поводом изузетног јубилеја, могло је да напише само оно перо, које се ту обучило писмености, ту школу са успехом завршило и с понетим знањем крочило у живот.

А та школа је била православна (од 1755. троразредна, за дечаке) и гркокатоличка, обосполна, заједничка – српска и русинска (већ 132. године); четвороразредна, опетовна и осмогодишња, пошто се у њој од 1962-1972. могло стићи до цењене мале матуре.

На том извору знања и понашања, стицања и примене моралних норми, напајали су се многи знаменити људи, будућа интелектуална елита оба народа. А за одржање традиције и нивоа знања значајно је и то што су се апсолвенти ове школе, као просветни прегаоци, врло често враћали у своје некадашње учионице, истина са дневницима под мишком.

Хроничарске записе (највише у школским летописима), често штуро бележене и услед тога различите вредности, аутор Ирина Папуга веома стручно награђује, а где је неопходно и дописује, ситуира у простор и време, објашњава ситуације које ондашњи летописци нису могли или смели да описују. Да би то постигла користи, посебно за међуратни период: огласне књиге, испитна извешћа, записнике наставничког већа, записнике седница школског одбора и све друге доступне изворе. На тај начин је живот школе сагледан у контексту друштвено-историјских прилика у месту и држави.

Поменимо, у кратким цртама, у чему су основне вредности овог темељно урађеног и изузетно добро документованог рукописа. У почетку је дат исцрпан осврт на прошлост Срема – од римских времена, средњовековне Угарске. Ауторка с правом посвећује достојну пажњу сменама становништва у Срему, од насељавања Словена и Византинаца, Mађара и Турака, а по повлачењу ових последњих, снажним миграционим струјањима Срба из разних крајева (првенствено Расцијана), топонимима и култовима везаним за њих и улози сремског говора у обликовању српског књижевног језика. Већ од 1803. Русини се јављају у Шиду, а од 1834. године и у Бачинцима.

Уз подробне описе српског становништва XIX столећа (најстарије породице: Гачић, Ракић, Вујковић, Петрић, Милић, Видић, Рацановић) и Русини (Сивч, Хорњак, Кечкеш, Сабадош) – досељене из Куцуре, Руског Крстура, Хорњице у Шаришкој жупанији, Словачка – значајан податак је да су православци уз цркву 1805. саградили и школу, која је у те сврхе коришћена све до 1877. године. Неки од свештеника били су истовремено и вероучитељи.

187

Пишући о развоју образовања у Бачинцима, И. Папуга своја разматрања смешта у оквир културно-просветне делатности Срба у Јужној Угарској, почев од одјека Доситејева рада, преко оснивања Матице српске и прегалаштва Јустина Михајловићa, др Петра Јовановића и др Ђорђа Натошевића. Делимично описмењени младићи у бачиначкој школи одлазе половином века, заслугом митрополита Павла Ненадовића на даље школовање у Сремске Карловце.

Након извесног прегледа досељавања Русина у угарске Доње земље, ауторка описује њихов пут продуженог сељења у Срем и Славонију и оснивање око 1847. гркокатоличкe школе у приватним кућама, црквене општине и цркве. Русини у Бачинцима нaстојали су да поменута приватна гркокатоличка школа (учитељи: Михајло Сивч, Лука Колесар, Андрија Колошњај), коју су парохијани издржавали у натури и новцу, прерасте у народну, али то због законских одредби из XIX века није било могуће.

Од 1877. године у Бачинцима је нова школска зграда, а четвороразредном школовању додаје се и двогодишња опетовна обука. Након спајања српске и русинске школе, оснивају се од 1886. године нови школски одбори при чијем се избору поштује национални и верски принцип (о. Владимир Храниловић, Ћура Провчи, о. Павле Гвоздановић, Јанко Скубан, о. Михајло Голубић, Јанко Јухик, Ђура Венчеловски, Јанко Сивч). Прва учитељица у Бачинцима била је од 1887. године Јелка Хрњакова (можда Хорњакова), када је у школи било 173 деце. Њу је годину дана касније наследио 24-годишњи Никола Јанковић, рођен у српско-русинском Ђурђеву, зачетник Школског летописа у Бачинцима, у ком послу га нико није надмашио ни у првим деценијама XX века.

По Школском закон из 1888. године сва деца нису могла да се упишу услед скучених услова за рад. Нова школска зграда је завршена тек 1905. године на стогодишњицу градње пређашње конфесионалне школе. У школској 1907/1908. бачиначка школа је имала преко 200 редовних ученика и три учитељска лица. Школски управитељ и летописац Миленко Јуришић имао је много неугодности док је своју институцију (и воћњак) опремио на одговарајући начин. Уведене су позитивне новине: у школовању женске деце, програмима опетовних разреда, у образовању одраслих, преласку гимназијалаца у учитељске школе итд. Школска библиотека (књижница) је у то време имала 535 дела, од тога је већина нестала или спаљена у току Првог светског рата.

Важне редове И. Папуга посвећује учитељу Јовану Салонском, Русину, који је у Бачинцима радио две деценије (1892-1911), док су се у то време у селу смењивали многи српски учитељи и учитељице. Смењивали су се и свештеници, једне и друге вере, а 1896. у посету Бачинцима је стигао и патријарх српски Геогије Бранковић.

После двогодишњег прекида, вођења летописа за време Првог светског рата је наставио Лазар Ђекић. Учитељи су били на бојном пољу, школа у ратном метежу, а ученици без редовне наставе. Али, као и у сваком злу, нађе се понешто добро: удатим учитељицама се признаје, претходно ускраћено, право на рад. Број ђака, дечака и девојчица, у основној и опетовној школи је растао. Обележена је стогодишњица српског песника Петра Прерадовића, одржано предавање о Николи Тесли.

188

У међуратном раздобљу, школа ради по важећем закону: оба писма (и оба језика) су равноправна, а учитељи су постали државни чиновници. Бачиначка школа је шесторазредна и паралелна – двојезична (на српском, од 1935. године и на русинском језику у прва два разреда). Деца су активни учесници Светосавских, Ћирилометодијских и других прослава. Број ученика се креће око 250 (русинске деце у I и II разреду је 35-40), учитељи се кратко задржавају у Бачинцима; школски простор је скучен, најмање по двојица родитеља Русини су чланови Школског одбора.

Од јуна 1945. школа се, уз наставу, све више бави културно-просветним радом; ученици се организују у пионирске чете, укида се физичка казна за школску децу, а наставници организују аналфабетске течајеве. Просветни радници школе су у Културно-просветном савету ангажовани у припреми програма приредби, зидних новина итд. У Бачинцима у то време делује познато име русинског школства и педагогије-књижевник, лингвиста Микола М. Кочиш.

Бачиначка школа је до 1962. године била самостална, шесторазредна; од тада је у саставу шидских осмогодишњих школа (од 2004. поново под именом „Бранко Радичевић”). У шесторазредној школи радило се с много ентузијазма: припремане су дилетанске представе, путовало на екскурзије по Југославији, обрађивала земља у школској задрузи, основана је прва школска кухиња. Међу вредним учитељима из тог времена помињемо Бачинчане: Бошка Урошевића и Госпојинку Катановић-Живковић, Бранку Маринковић-Рутнић, наставника Владимира Колошњаја и др.

Нова пространа школска зграда, на коју се чекало од 1905. године, саграђена је 1965. године и опремљена на савремен начин (кабинети, радионица за техничко образовање, сала за физичко васпитање, одељење за предшколску децу), окружена парком. Добила је име Вука Караџића. Нажалост, школа већ 1972. године губи своју самосталност, јер се број деце школског узраста знатно смањио услед смањења наталитета и одласка млађих људи (с децом) на привремени рад у иностранство. Повратком ученика виших разреда и наставничког кадра 1988. године попуњена је празнина у друштвеном и културном животу места.

Ратне године последње деценије XX века доносе повећање броја становника – приливом знатног броја избеглица које су у Бачинцима нашли нови дом (исељавања није било). Бачинчани и школско особље улажу појачане напоре у основној делатности, уз помоћ надлежних просветних институција – поводом 150-годишњице русинске школе (1847-1997), а посебно поводом обележавања 200-годишњице школе (1805-2005), уводи се етажно грејање, опремају кабинети и библиотека. Школу свесрдно помаже Месна управа и Big bull.

При школи делују литерарне секције на српском и русинском језику, 1994. године су ту основани сусрети русинских школа. Настава русинског језика у школи прошла је различите фазе. Данас је русински језик изборни предмет, под називом Матерњи језик са елементима националне културе и осим у Шиду и Бачинцима, предаје се и у Беркасову и Бикич Долу по стално допуњаваним уџбеницима др Јакова Кишјухаса из Новог Сада.

Бачиначка школа има своје истакнуте ученике (Златка Емеђија и др). Неки од њих су познати научници, бизнисмени, културни и друштвени радници, а ауторка ове књиге Ирина Папуга, професор педагогије је на челу Друштва за русински језик, књижевност и културу.

189

Ирина Папуга и др Душан Дрљача на промоцији књига у Београду (2008)

Из овако сажете рецензије једног добро утемељеног рукописа да се назрети у

почетку поменута међузависност друштвене историје и живота једне просветне установе – у овом случају бачиначке Основне школе. Генерације прегалаца (види у прилогу: Библиографски преглед) су се бориле и избориле за очување верског и националног идентитета, увек и изнова се у тој борби усправља на ноге – да би се од некадашњих приватних учионица стигло до праве школе, која не само да описмењава, већ и попуњава празнину у друштвеном животу сремске мултиетничке средине.

Попут летописца Пимена из „Бориса Годунова” (Еще одно послание сказание/И летопис окончена моя ...) и својих врлих претходника Николе Јанковића, Миленка Јуришића и Лазара Ђекића, Ирина Папуга се компјутерским краснописом – одличан (5) одужује својој школи, Бачинчанима и Друштву у целини.

Проф. др Душан Дрљача, етнолог научни саветник Еи САНУ, Београд

190

ТРАЈАН ДОКУМЕНТ О ПРОТЕКЛОМ ВРЕМЕНУ У РАЗВОЈУ ШКОЛЕ И ОБРАЗОВАЊА

(Ирине Папуга Основна школе Бачинци) извод

Рукопис „Историја основне школе у Бачинцима” (са прилозима) обухвата више

од 80 страна текста. За израду рукописа поред литературе и Летописа школе, коришћена је и друга документација и архивска грађа, те је аутору успело да врло документовано обради целокупан развој школе од 1805. године и раније до данашњих дана (2008). За рукопис су биле заинтересоване „Сремске новине” из Сремске Митровице и тако је ова материја у припреми Вењамина Буљчика, новинара из Шида, у наставцима објављивана у Шидској трибини од краја новембра 1989. до маја 1990. године, а исто тако и у Часопису Шветлосц „Руског слова” из Новог Сада 1989. године. Тиме је овај рукопис већ доживео проверу шире јавности.

Садржајем рукописа обухваћене су друштвено-економске прилике у Срему пре и у XIX веку (као и касније у контексту сарджаја) и развој школе по периодима и то: период (школе) до 1805. године, период конфесионалне школе: Обосполна српско-православна школа од 1805. до 1874. године, укупно 96 година и Гркокатоличка русинска школа од 1847. до 1876. године, укупно 40 година, период ниже пучке школе – народне од 1874. до 1914. године, укупно 40 година, период за време Првог светског рата (1914-1918), период између два светска рата - државна, народна школа од 1818. до 1941. године, укупно 23 године, период за време Другог светског рата (1941-1945) и период од ослобођења до данашњих дана.

Значај овог рукописа је у томе што је то сада трајан документ о протеклом времену у развоју школе и образовања у Бачинцима, који указује на то где смо били, где смо сада и колико смо удаљени од потреба основног образовања наше деце. Ова монографија је такође и леп пример како се може, уз адекватан труд, грађанима приближити знање о прошлости њихових институција, а служи и као образац за израду монографије о другим школама у околини.

Изложене чињенице у рукопису су научно и педагошки засноване, документоване и поткрепљене илустрацијама и прилозима, те се овај рад може сматрати веродостојном историјом основне школе у Бачинцима. Текст је изложен прегледно, хронолошки и поступно.

Рукопис је свеобухватан и ако се објави у виду публикације (јубиларне монографије), грађани Бачинаца ће добити верну слику једног аспекта свога живота који је значио и значи прогрес, очи и уши за ново и младима пут у свет. Сматрам да овај рукопис треба да се штампа како би се чињенице о прошлости сачувале од заборава и биле поука будућим генерацијама. Леона Урошевић Хајдук,

професор педагогије, Нови Сад - просветно-педагошки саветник

бивша бачиначка учитељица

191

ЧИЊЕНИЦЕ О ПРОШЛОСТИ ШКОЛЕ У БАЧИНЦИМА САЧУВАНЕ ОД ЗАБОРАВА

Рецензија на књигу Основна школа Бачинци, аутора Ирине Папуга

Човек који прихвати задатак да остави генерацијама сведочанство о раду једне васпитно-образовне установе, кроз коју је прошло неколико хиљада младих људи и преко 150 просветних радника, прихватила се научног рада који не трпе неистину, који изускује дуг, систематичан рад у којем се мора проверити сваки податак, јер оно што се објави остаје трајно. Књига која је пред читаоцима Основна школа Бачинци је трајни документ о протеклом времену и развоју образовања у Бачинцима. Аутор је успео да кроз текст, уважавајући историјске и друге околности времена, укаже на чињеницу где смо били, где смо сада и колико још треба да учинимо за основно образовање и васпитање наше деце. Књига, у ствари монографија, је пример како се може, уз огроману вољу и труд, приближити читаоцима знање о прошлости овог места и ужег и ширег значаја. Аутор Ирина Папуга је зналачки и педантно, прегледно и хронолошки послагала све чињенице на основу којих се може изрећи суд да је ова књига, у ствари, историја школе у Бачинцима. У ово време, када ентузијазам напушта и ове најупорније, прихватити се овог напорног и деликатног посла је велика храброст. Ову констатацију износи рецензент јер је и сам делимично био укључен упомагању аутору на прикупљању грађе па је и сведок са колико је напора, упорности и педантности аутор приступио овом послу и којег је веома успешно завршио. Рецензент сматра да ова и овакве књиге треба да буду присутне у сваком породичном домаћинству места Бачинци и свих оних који су везани за Бачинце како би се чињенице о прошлости сачувале од заборава. Ако се неко од садашњих и будућих генерација буде бавио историјатом школства у општини Шид, у овој књизи наћи ће обиље докумената и материјала за свој истраживачки рад.

Никола Кнежевић, наставник српског језика и књижевности

и дугогодишњи директор ОШ „Сремски фронт” у Шиду

192

О АУТОРУ КЊИГЕ

Биографски подаци са подацима о културно-просветној, педагошкој и публицистичкој активности:

ИРИНА Иринка ПАПУГА, професор педагогије, рођена је 12. новембра 1946.

године у Бачинцима, улица Војвођанска 6, општина Шид, Срем (отац Јанко Папуга (1914-1998) и мајка Цецилија Папуга, рођ. Бесермењи (1919), Војводина, Република Србија.

Основну школу похађала у Бачинцима (I-VI) и Кукујевцима (VII-VIII), а средњу, вишу педагошку и Филозофски факултет, наставна група педагогија завршила у Новом Саду. Радила у образовању у Руском Крстуру (1966-1974), Покрајинском секретаријату за образовање, науку и културу (1974-1983), СИЗ културе Војводине (1983-1990), а од 1990. године ради у Културно-просветној заједница Војводине, сада Заводу за културу Војводине, где је од 2003. године руководилац Одељења за невладине организације.

Ирина Папуга је обављала и сада обавља више дужности и функција, била је: посланик Просветно-културног већа Скупштине Аутономне Покрајине Војводине из општине Кула, Руски Крстур (1969-1974), члан Просветног савета Војводине (1970-1974), помоћник покрајинског секретара за образоване, науку и културу у Покрајинском секретаријату за образоване, науку и културу, Нови Сад (1974-1982), председник Председништва Друштва за русински језик, књижевност и културу, сада је председник Скупштине Друштва, члан Националног савета русинске националне мањине (2002-2004), сада је секретар Одбора за образовање Националног савета и члан Управног одбора Завода за културу Војводине (из реда запослених) од оснивања Завода 2003. године.

Публицистичка и издавачка делатност

Ирина Папуга је објавила више од 100 написа и прилога из области образовања,

просвете и културе на српском и русинском језику у листовима, часписима, едицијама: „Руске слово", „Шветлосц", „Народни календар", „Русински календар", „Захрадка", „Мисао", „Педагошка стварност", „Просветни преглед", „Сремске новине", „Сунчани сат", „Шидина", „Пчеса", „Studia ruthenica", Зборник САНУ и Матице српске, на интернет- сајтовима Канада, Нови Зеланд итд.

193

Као одговорни уредник приредила за издавање дванаест бројеве Зборника радова Studia Ruthenica Друштва за русински језик, књижевност и културу, Нови Сад: 3 (1992-1993), 4 (1994-1995), 5 (1996-1997), 6 (1998), 7 (1999-2000), 8 (2001-2003), 9 (2004), 10 (2005) 11 (2006), 12 (2007), 13 за 2008. године је у припреми, а у име издавача Друштва за русински језик, књижевност и културу и више других издања и књига из едиција Друштва: васпитање и образовање на русинском језику: две сликовнице за децу Ксеније Папуга (Руски Крстур, 1997-1998), Зборник дечјих песама Наталије Холуб (Ђурђево, 2000), Зборник дечјих текстова Ластовички 2 (Нови Сад, 2005), књижевност Хелене Хафич Стојков, Колевка и ноћ (Нови Сад, 2001), Отето од заборава: Меланија Марунковић из Београда „Дати цвету живот Шид у мом сећању” (Нови Сад-Шид, 2003), Русини у Сремској Митровици (Нови Сад-Сремска Митровица, 2004), Русини у етнографским записима др Душана Дрљаче из Београда (Нови Сад, 2006), Ликовно стваралаштво Русина (Нови Сад, 2003), Идилски венац „Из мог села” др Хавријила Костелника (Нови Сад, 2004), Српско-русински речник I и II том (Нови Сад-Београд, 1996-1997), Српско-латинско-русински речник медицинске терминологије (Нови Сад, 2007), Русинска традиција Љубомира Међешија из Канаде (Нови Сад, 2007) итд.

Сачинила је Историју школе у Бачинцима, која је објављена у "Сремским новинама" из Сремске Митроивице (Шидска трибини, 1989-1990) и часопису "Шветлосц" НИУ "Руске слово", Нови Сад (1989).

Ирина Папуга је аутор двојезичне књиге на српском и русинском језику Русинска гимназија – Руска ґимназия, коју су издали Основна школа и гимназија „Петро Кузмјак” из Руског Крстура и Друштво за русински језик, књижевност и културу (Руски Крстур-Нови Сад, 2000).

Завод за културу Војводине у оквиру Одељења за невладине организације издаје Мултијезичког билтена „МОСТ” у којем се објављују прилози (написи и преводи) на 12 језика народа и националних заједница у Војводини. Ирина Папуга је одговорни уредник Мултијезичког билтена и у периоду од 2004-2008. године приредила је за издавање седам броја.

Рад у оквиру истраживачких пројеката, научно-стручних скупова,

округлих столова и преводилачких радионица

Ирина Папуга је аутор и учесник више истраживачких пројеката, међу којима је и пројекат: Развијање, очување и унапређивање русинског језика деце и ученика (1996-2005), а којим је у местима (школама) у којима живе Русини сагледавано изучавање русинског језика и стим у вези обновљено неговање русинког језика са елементима националне културе у основном васпитању и образовању у Врбасу, Кули, Шиду, Бачинцима, Беркасову, Бикић Долу, Сремској Митровици и Госпођинцима, проширено у Новом Саду и Бачкој Тополи/Новом Орахову и по први пут уведено у Суботици, Београду и Савином Селу као и на средњошколском узрасту у Новом Саду. Тиме је у поменутим срединама (где због мањег броја ученика не постоји могућност редовне наставе на русинском језику, а која се одржава једино у Руском Крстуру, Куцури и Ђурђеву) омогућено изучавање русинског језика, књижевности и културе за преко 300 ученика припадника русинске националне заједнице у Војводини, Република Србија.

194

С тим у вези Ирина Папуга је иницијатор и организатор Сусрета русинских школа, основаних 1994. године у Бачинцима (општина Шид) који се сваке године одржавају у другој средини, односно школи у којој се наставa изводи на русинском језику. Одржано је 14 сусрета русинских школа и то у Руском Крстуру (1995, 1996 и 2003), Шиду (1997), Бачкој Тополи/Новом Орахову (1998), Куцури (2000), Ђурђеву (2001), Кули (2002), Бачинцима (1994 и 2004), Госпођинцима (2005), Миклушевцима (Република Хрватска, 2006), Новом Саду (2007) и Врбасу (2008). Иницијативом и залагањем Ирине Папуга, као педагога организује се и неговање русинског језика за више од 30 децу предшколског узраста у Новом Саду, Врбасу и Кули.

Потребно је напоменути да је Ирина Папуга била један од иницијатора оснивања Гимназије на русинском језику 1970. године у Руском Крстуру (и изградње нове школске зграде са интернатским смештајем ученика 1976-1977) као једине средње школе на русинском језику код нас и у свету, као и оснивање Катедре за русински језик и књижевнот на Филозофском факултету у Новом Саду (1981).

У оквиру научно-стручних скупова, одржаних у оквиру "Дана Миколе М. Кочиша" у Новом Саду, под називом: Русински учитељи и русинске школе (1993), Просветни живот Русина у прошлости (1998) и Држимо корак са стваралаштвом Миколе М. Кочиша (2005) сачинила је више саопштења о учитељима, а међу њима су: Михаил А. Поливка, Микола и Марија Харди, Максим Давосир (у коауторству са Иваном Терљуком).

Писала је и објавила прилоге и о другим русинским предњацима, педагозима и ствараоцима, међу којима су: о. Михаило Черњак, Микола М. Кочиш, Драгутин Колесар, Mеланија Маринковић, Владимир Гадњански, Еуген Тимко, Осиф Фа (са Љубомиром Међешијем), Владимир и Славка Рохаљ (са Мирославом Цирба), Ана Кнежевић-Ждињак (са Ђуром Варгом), Мирон Кањух, Ксенија Страценски, Микола Цвердељ, Ђура Кочиш, Славка Сабадош, о русинском образовању (са др Миленком Николићем), сусретима русинских школа (др Михајлом Фејсoм), часописима „Творчосц” и Studia Ruthenica, а исто тако и о школским прегаоцима из Срема: Спасоји Томићу, Синиши Михајловићу, Бошку и Леони Урошевић итд,

Иницирала је и учествовала у организацији округлих столова и стручних скупова посвећених стваралаштву Ангеле Прокоп-Јездић, књижевнице из Шида и Нађе Волчко, ликовне уметнице-таписеристкиње из Беркасова (2002), о Ликовном ствалаштву Русина (1995), песникињи Меланији Павловић (2007) у Новом Саду итд.

Организатор је научно-стручних скупова и преводилачких радионица Одељења за невладине организације Завода за културу Војводине који су на тему Најзначајнини лингвисти националних заједница у Војводини, Најпознатији песници у Војводини и Најпознатији прозни писци народа и националних мањина у Војводини, одржани током 2004, 2005 и 2007. године у Новом Саду. Прилози-саопштења са скупова су објављени у Мултијезичком билтену „МОСТ”.

Ирина Папуга подстиче и организује рад меморијалних одбора, литерарних конкурса, ликовних колонија, обележавање значајних годишњица, међу којима су: Меморијал „Мирослав Антич”, Меморијал „Ференц Фехер”, Меморијал „Микола М. Кочиш”, Меморијал „Трифун Димић”, Меморијал проф. Хавријил Х. Нађ, Литерарни конкурс др Мафтеј Винај, Литерарна секција „Штефан Чакан” у Новом Орахову, Литерарне секције „Микола М. Кочиш” на русинском и „Бошко Урошевић” на српском језику у Бачинцима, Ликовна колонија Стеван Боднаров „Сусрет код

195

Боднарова” у Госпођинцима (за децу и ликовне уметнике), као и организовање ликовних (ауторских и колективних) и документарних изложби, опремање школских и народних библиотека, оснивање задужбина и легата итд.

Награде и признања:

За залагања у раду, културно-образовним и друштвеним активностима Ирина

Папуга је примила више признања, међу којима су: • Медаља заслуга за народ (Београд, 1980) • „Златна значка" Културно-просвете заједнице Србије (Београд, 1993) • Повеља Основне школе и гимназије „Петро Кузмјак" поводом обележавања

250 година образовања на русинском језику 1753-2003 (Руски Крстур, 2003) • Захвалница Завода за културу Војводине поводим 30 година рада

Координационог одбора друштава за језике, књижевност и културу (Нови Сад, 2005)

• Признање Националног савета русинске националне мањине Србије (Нови Сад, 2008)

Подаци о Ирини Папуга унети су у Енциклопедију Новог Сада (2002) Ирина Папуга је члан Академије за културу Русина света (Торонто, Канада, 2007) Живи и ради у Новом Саду

Далибор Фарбаш, директор Основне школе уручује признање уметничку слику

Ирини Папуга (Бачинци, 2. 04. 2007)

196

САДРЖАЈ

Увод

Први део

1.

1.1. 1.2. 1.3.

2. 2.1. 2.2.

2.2.1. 2.2.2.

2.3. 2.4.

Други део

1.

1.1. 1.2.

2.

2.1. 2.2.

3.

3.1. 3.1.1.

3.1.1.1. 3.1.1.2.

3.1.2. 3.1.3.

3.2. 3.2.1. 3.2.2. 3.2.3. 3.2.4. 3.2.5. 3.2.6. 3.2.7. 3.2.8. 3.3.9.

3.2.10. 3.3. 3.4. 3.5.

……………………………………………………………….......……................ Демографске, друштвено-економске и културне прилике Срема (и Бачинаца) у прошлости

ИЗ ПРОШЛОСТИ СРЕМА ………………….................................................... Срем – значајна раскрсница путева ……………….......................................... Сремска жупанија ……………………………………………………............... Миграције становништва у Срему …………………………………................

БАЧИНЦИ У ПРОШЛОСТИ …………………………………………............ Назив места и године настајања …………………............................................ О житељима Бачинаца ……………………………........................................... Српско становништво у Бачинцима …………………………………............. Русини у Бачинцима …………………………………………………............... Географске особености Бачинаца ……………………………………............. Бачинци у општини Шид ……………………………………………...............

Развој образовања у Бачинцима

ПРОСВЕТНЕ И КУЛТУРНЕ ОСОБЕНОСТИ ОВИХ КРАЈЕВА ( XVIII XXI ) .................................................................................................................. Културно-просветна делатност Срба ............................................................... Друштвено-економски и културни положај Русина пре досељења у Бачинце ................................................................................................................

ШКОЛА И СТАЊЕ ПИСМЕНОСТИ У БАЧИНЦИМА ПРЕ 1805. ГОДИНЕ

Године настајања школе .................................................................................... Веза са просветом Срема ...................................................................................

ЕТАПЕ РАЗВОЈА БАЧИНАЧКЕ ШКОЛЕ

Период конфесионалне школе .......................................................................... Српска православна школа ............................................................................... Први период српске православне конфесионалне школе ............................. Други период српске православне конфесионалне школе ............................ Русинска гркокатоличка школа ........................................................................ Положај конфесионалних школа у XXI веку ................................................ Народна пучка, комунална и државна школа .................................................. Наставни предмети у школи ............................................................................. Спајање српске и русинске школе ................................................................... Школски одбор ................................................................................................... О учитељима народних школа ......................................................................... О учитељу Николи Јанковићу - зачетнику Летописа .................................... Школски надзорници у посети бачиначкој школи ......................................... Школски прописи у XXI веку .......................................................................... Школски простор и услови рада ....................................................................... Уџбеници, школска библиотека, здравље деце и оцењивање ученика ......... Учитељи и вероучитељи ниже народне школе ............................................... Школа за време Првог светског рата ................................................................ Период између два светска рата ....................................................................... Школе у Срему зa време Другог светског рата ...............................................

9

21 21 23 24

25 25 27 27 30 32 32

37 37

38

40 42

44 44 45 45 47 50 51 52 52 52 55 56 56 57 57 61 63 65 66 72

197

3.6. 3.6.1. 3.6.2. 3.6.3.

3.6.4.

3.6.5.

3.6.6. 3.6.7.

4.

Tрећи део

1.

2.

3. 4. 5.

6. 7.

Четврти део

Образовање после ослобођења у Југославији .................................................. Основна (шесторазредна) школа до 1962. године ........................................... Основна (осмогодишња) школа „Вук Караџић” (1962-1972) ........................ Основно образовање у саставу Основне школе „Бранко Радичевић” - прелазак виших разреда (V-VIII) oсновне школе у Шид (1972-1975) ....... Основно образовање у саставу Основне школе „Сремски фронт” у Шиду (1975-1982) ............................................................................................ Основно образовање у саставу Основне школе „Јован Веселинов Жарко” у Шиду (1982-2002) и повратак V-VIII разреда у Бачинце (1988/89) .......... Ратне 90-године XX века ................................................................................... Подручно одељење Основне школе „Бранко Радичевић” из Шида (од 2004. године са развојем до данашњих дана) .................................................

Наставни језици у школи: српски и русински, културне и спортске активности ...........................................................................................................

Литература .........................................................................................................

Прилози

Преглед значајних датума и година историје Бачинаца и основне школе у Бачинцима ......................................................................... Истакнуте личности световног и духовног живота, школски надзорници и инспектори чија су имена везана за рад основне школе у Бачинцима ........... Преглед броја ученика (1893/1894 и 1912/1913) ............................................. Списак учитеља, наставника и професора школе у Бачинцима (1755-2008) ..... Шире биографије и написи о учитељима, наставницима, школским надзорницима и члановима школског одбора у Бачинцима .......................... Фотографије ученика и наставника школе у Бачинцима ............................... Литерарне секције ..............................................................................................

Резимеи резиме на српском ................................................................................... резиме на русинском ................................................................................ резиме на енглеском језику ...................................................................

Рецензенти о књизи:

Др Душан Дрљача, Београд ...................................................................... Леона Урошевић Хајдук , Нови Сад ....................................................... Никола Кнежевић, Шид ............................................................................

O аутору књиге: Ирина Папуга, професор педагогије ................................. С а д р ж а ј

73 76 78

79

79

80 83

84

85

88

94

102 112 116

124 152 174

182 183 184

186 190 191

192

198

ФОТОГРАФИЈЕ И ИЛУСТРАЦИЈЕ У КЊИЗИ

су из албума слика и документације Основне школе у Бачинцима и аутора, као и приватних колекција Бошка и Јелене Новаковић,

Наде и Милорада Ракић, Леоне Урошевић, Генке и Хелене Папуга, Владимира и Данила Задрипке, Ахнете Цупер Шћепановић, Мартице Папуга Тамаш, Златице Сивч Здравић, са сајтова

и уз подршку информатора Стевице Милинковић, Добриле Нитић Венчеловски, Наде Колесар Адамовић, Катице Гачић Милић, Славице Ракић и Владимира Пап

на чему се аутор свима срдачно захваљује.

*

ФОТОГРАФИЈЕ НА НАСЛОВНОЈ СТРАНИ КОРИЦА КЊИГЕ

Живан Жика Лазић, учитељ и управитељ школе са ученицима (1952) Далибор Фарбаш, директор отвара прославу

200-годишњице српске школе (2005) Школска зграда коришћена до 1962. године

Садашњи објекат школе испред које се налази парку (2008) Ученици са наставницом Надом Ракић (1997)

Ученици учесници 10. сусрета русинских школа (2004) Наставници бачиначке школе (2003)

**

ФОТОГРАФИЈА НА ЗАДЊОЈ СТРАНИ КОРИЦА

Улаз у школу са натписом Основна школа „Бранко Радичевић”

Издвојено одељење Бачинци

199

ДРУШТВО ЗА РУСИНСКИ ЈЕЗИК КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ ДРУЖТВО ЗА РУСКИ ЯЗИК, ЛИТЕРАТУРУ И КУЛТУРУ

(1970-2008)

Штампање књиге:

Ирина Папуга

ОСНОВНА ШКОЛА БАЧИНЦИ Историја Основне школе у Бачинцима

помогли су:

Покрајински секретаријат за образовање и културу Покрајински секретаријат за прописе, управу и националне мањине

Национални савет русинске националне мањине Србије Завод за културу Војводине

CIP − Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад

373.3/ .4 (497.113 Бачинци) (091)

ПАПУГА, Ирина Основна школа Бачинци : историја Основне школе у Бачинцима / Ирина Папуга. - Нови Сад : Друштво за русински језик, књижевност и културу ; Шид : Основна школа „Бранко Радичевић”, 2008 (Нови Сад : FB Print). - 200 стр. : илустр. ; 23 cm. - (Едиција Образовање ; 3)

Тираж 500. - Библиографија. - Summary.

ISBN 978-86-85619-09-0

а) Основна школа (Бачинци) - Историја

COBISS.SR-ID 233421575

------------------------------------------------------------------------------------------------

Ирина Папуга: Основна школа Бачинци, Историја Основне школе у Бачинцима Издавачи: Друштво за русински језик, књижевнсот и културу, Нови Сад и Основна школа

„Бранко Радичевић”, Шид, Одељења у Бачинцима, Едиција: Образовање 3, Нови Сад, В. Путника 2, 2008. године,

Tираж : 500, Oбим: 12,5 штампарских табака, Штампарија FB Print, Нови Сад 064 19 75 281 * 021 453 365 * 021 47 54 128

papugai@EUnet.rs * zkvnevladine@nscable.net