1

Jesenji izveštaj 2012

I ako sam se ove godine zaklela da neću više ići u državna prihvatilišta za životinje, nisam mogla ignorisati i ipak sam otišla. Svakodnevno sam dobijala loše informacije, tako da sam se brzo ponovo našla u istoj situaciji , iz koje sam nedavno pobegla, zato što nisam mogla više izdržati svakodnevno sukobljavanje sa životinjskom patnjom. Od koristi je saradnja sa ljudima i njihovim odgovornostima, što pokazuje primer iz Bačke Palanke i Pirota. Mi smo mogli, kao i u drugim opštinama, da uslove za držanje životinja značajno unapredimo. Tako da je ovog leta naša ekipa napravila u prihvatilištu u Gajdobri uz pomoć lokalnih pomoćnih snaga 30 kuća za pse i 2 jezerca. Uprava prihvatilišta za životinje je pokazala saradnju i trudila se da posluša naše savete.

Novi ureñen prostor u prihvatilištu u Gajdobri.

Sa radošću ispunjavaju nas napretci u Pirotu. U letnjem izveštaju sam pričala o lošim uslovima u državnom prihvatilištu u Pirotu. Uspeli smo da posle nekoliko meseci iz kaveza oslobodimo oko 140 pasa. Oni sada žive u više različitih grupama.

2

Strmi i težak teren je takoñe podeljen u dva dela. U svakom kompleksu smo napravili jedno jezerce i oko 20 do 30 kućica za pse. Rešavanje problema pasa u prihvatilištu podrazumeva i kastriranje pasa koje redovno radimo.

Radovi u Pirotu.

Saradnja sa odgovornim osobama u prihvatilištu je dobra. Njima je drago zbog poboljšanja stanja i ja se nadam da ovo prihvatilište može biti primer drugim prihvatilištima u južnoj Srbiji. Jedna neizbežna posledica moje posete u prihvatilištu je povećanje broja pasa u našem azilu u ðurñevu. Nemogu da ne nosim neke jadne pse kući. Tako su nam došle iz Pirota doga Big Ben, iz Zrenjanina mršavi Merlin, i iz Kikinde stara pekinezer dama Švrća, i iz Podgorice (Crna Gora) polugladni seter Princ.

Merlin, još sa dugom dlakom. Koja je bila tako zamršena, da smo ga morali komplet ošišati.

Izgladneli Princ: u Crnoj Gori ima dosta lovaca, oni svojima psima svesno daju malo hrane da bi bili bolji i uspešnij u lovu.

3

Godinama nismo prihvatili toliko puno pasa kao što je slučaj ove godine. Većina njih su kučići. Ja posmatram ovaj fenomen već mnoge godine: otprilike svake četiri godine je velika zasićenost kučićima, nezavisno koliko ih je kastrirano. Kao što pokazuje biološki ciklus, koji periodično ide ka gore. Objašnjenje za to nemam. Ljudi dolaze iz daleka da bi ostavili bebice ispred vrata ili kod nas. Za nas je to teško vreme. Kučićima je potrebna posebna nega, jer se brzo razbole. Njihovo udomljavanje na dobra mesta je teže nego što bi se moglo misliti. Mnogi ljudi nisu spremni da se prihvate intenzivnog odgajanja na par meseci.

Deo naših mnogobrojnih kučića.

Žao mi je što ima jako malo zaštitnika za životinje, koji stvarno rade na terenu. Mi smo ovde samo mala grupa ljudi koji drže azile za životinje ili prihvate, neguju i udomljavaju. Ostala zaštita životinja danas je očigledno aktivna preko interneta. Šta sve dobijam putem mejla i šta sve vidim stvarno je zastrašujuće. Masovno se životinje nude i daju se kome bilo. Puno se priča, svaña, protestuje i moli za pomoć. Neretko se dešava da nam ljudi mejlom nareñuju da idemo da spašavamo životinje koje su daleko, da radimo ovo, da radimo ono... Kao i mnoge stvari preko interneta danas je i zaštita životinja vezana za isti, ali na to se moram nekako naviknuti... Ali ne mogu da se naviknem na sudbine pasa npr. kao pulina koji se zove Dana. Krajem juna kod nas je došao stari seljak traktorom. U kavezu za svinje doneo nam je psa svezanog teškim lancima. Navodno mu više nije potreban. Odgovorila sam da i nama ne treba. Na kraju se ljutio i rekao da ga prisiljavam da kući obesi psa. Da li bi on to stvarno učinio, pitala sam ga ?

4

„Da!“, bio je njegov odgovor. Od tog čoveka smo naravno uzeli Danu i moj bes je rastao iz dana u dan. Skoro mesec dana pas se nije usuñivao da se pomeri, šta je ona sve preživela. Onda se polako oslobodila. Danas noramlno jede i s vremena na vreme laje. Ali je još uvek jako istraumirana.

Dana na svom mestu gde se povukla u kaminu.

Jako sam ljuta da ljudi u Srbiji koji izbace pse na ulicu još uvek nisu kažnjeni i ako zakon to strogo zabranjuje i kažnjava. U prolećnom izveštaju 2012 sam vam napisala slučaj psa Mima, koja je prošle zime sa svojih 10 kučića bačena u Futogu. Društvo za zaštitu životinja iz Novog Sada su nam doneli porodicu pasa i tužili su gazdu. Taj čovek do danas nije kažnjen. Ali su nama i novosadskom društvu poslali inspekciju. Tačno isto se desilo mojoj koleginici Zorici iz Budisave. Jedan čovek koji je čipovanog rotvajlera ostavio ispred njenog azila, nije bio kažnjen posle tužbe. Jedini rezultat je bio da je inspekcija njoj pravila probleme. Zato što očigledno ima mnogo takvih sučajeva, u augustu su demonstraciju organizovali beogradska udruženja za životinje.

5

Takoñe je izbačen mali jadni Dino koji je završio u prihvatilištu u Zrenjinu. U blizini grada je bila manifestacija na temu pasa. Tamo su nuñeni psi iz prihvatilišta radi usvajanja. Ja mislim da korektno udomljavanje ne može da se radi na ulicama. Ali bar su neki od tih pas dobili šansu da izañu živi iz prihvatilišta. Samo malo pasa ima tu sreću. Pošto je naš azil prepun pokušala sam tih 20 pasa da ignorišem prolazeći pored njih nekoliko puta, ali bezuspešno.

Ali...da skratimo priču: Ipak sam tražila najjadnijeg psa i odenla ga u auto, kad je jedan dečko trčeći za mno doneo malog belog psa sa 2 ½ noge...tako je Dino došao kod nas Dino.

Skoro uvek trči na dve noge i to brzo i sigurno. Samo kad je ispod njega meko, oslanja se na treću nogu polako, na kojoj nekoliko prstiju nedostaje. Šta se sa Dinom desilo niko ne zna. On je jako dobar i nežan pas koji još uvek ljude voli, ali ipak ima neku nesigurnost i odreñeno odstojanje prema ljudima. Bez namere, ovo je opet pravi izveštaj o psima. Psi su bili i biće očigledno naša glavna tema. Ali naravno ima i drugih izveštaja iz ðurñeva. Kao i na celom Balkanu, ovog leta u Srbiji su zbog velikih vrućina i suša , bili teški uslovi za životinje.

Što su bile sretne divlje životinje zbog našeg malog jezera. Kao da smo slutili šta će nas zadesiti početkom leta, buldožerima smo u sredini jezera nasuli malo ostrvo i pre toga jedan duboki žleb podigli da voda može da ističe na površinu. Ovaj oko 5x10m veliki bazen ispunio je svoju namenu i to u najvećim vrućinama.

6

U augustu je moja voljena lisica Smally uginula. Jednog dana više nije izlazila iz svoje jazbine po hranu. Zabrinuto smo otvorili njen omiljeni ulaz, tu je već ležala mrtva. Smally je živela od 1997 godine kod nas na salašu. Ona je bila prava ličnost, rado je zadirkivala pse i svako veče pre spavanja je uzimala iz moje ruke užinu.

Nakon Smally-ne smrti ostavili smo njen prostor prazan. Začuñeno smo posmatrali kako nakon 3 dana jedna mačka sa 4 mačeta se uselila. Stara Smally.

7

Crna mačka koja se uselila u našu šupu za seno. Ovom prilikom, takoñe smo otkrili povredu njene zadnje noge i metak zaglavljen u grlu!

Upucana Crna

15. septembra očekujemo veliku manifestaciju na temu zaštite životinja i zdrave hrane. Dolazi oko 1000 dece koji su prošle godine slušali predavanja o zaštiti životinja. Svaki razred donosi sliku za neku temu,. Najbolji će biti nagrañeni. Mi pripremamo štandove za razne teme koje ćemo deci pokušati objasniti na konkretnim primerima, šta se sa životinjama radi u ovoj državi i kako da ih čovek zaštiti. Učenici takoñe mogu videti da životinje koje se na odgovarajući način neguju i sa ljubalvju brine o njima, nit su prljave nit opasne nego su najbolji čovekov prijatelj.

Nestrpljivo čekaju ručak.

8

Mali Slepi je dobio loto Slepi je jedan mali, braon-beli pas sa krivim nogama i slep je. Njegovi počeci nisu bili sjajni, već sa 2 godine bio je u državnom prihvatilištu u Somboru odakle skoro ni jedan pas nije izašao živ. Slepi je imao sreću! Jedan od mojih radnika se sažalio i poneo ga sa sobom. Samo nekoliko mesecei posle toga javila se jedna familija iz Švajcarske koja je pre mnogo godina usvojila slepog psa od nas i rekla da ima jedno mesto slobodno. Tako je otišao na leto 2011 godine u Švajcarsku, gde sad živi život sa stilom. Mi smo svi oduševljeni zbog njega, konkretno zbog pisama koje dobijamo s vremena na vreme od njegove porodice. Evo par izveštaja:

“Evo sad ti pišem ukratko, kako je dragi dobri Slepi.

On je zdrav i veseo i pravi prijatelj mačkama. Najviše voli svoju mačku Balu. Igraju se zajedno i zajedno leže. Kao što vidimo na slici, Slepi se penje i na sims, i kao njegovi drugari skače sa prozora. Ponekad pomislim da sam dobila mačku umesto psa!“

„Jako sam zahvalna za ovo malo biće. On je puno radosti doneo u kuću i često mu se smejemo kad prenosi svoj krevet i kad lovi svoje plišane životinje. Kad korpicu od mačke donese u kuhinj u i ostavi je, odmah legne u nju, jako bistar pas!

„Juče smo imali čast da je Slepiju bilo godinu dana kako je kod nas. On nam je svakodnevna radost...jako je pametan i mudar kad treba da nañe put do komšije. Njemu je uvek drago kad Slepi doñe i i svojim šarmom ga vrti oko prsta.

Slepi je prava spavalica. Ako ga slučajno neko hoće izvaditi iz košare, onda se buni sa pravom. A i kišu mrzi, i zato izvanredno nalazi puteve, da ga ne bi slučajno koja kap uhvatila. Sem toga je veliki klovn i voli mnogo da laje. Jedan mali zlatni pouzdanik i mnogo vam se zahvaljumeo što ste ga spasili.“