FILOZOFSKI FAKULTET

UNIVERZITET U BEOGRADU

Seminarski rad

iz predmeta: Etika

Tema: Analiza Kantove etike preko pojma vrednosti i pitanje njene normativnosti

Profesor: Nenad Cekić Student: Stevan Rakonjac

FS 09/56

Beograd, avgust, 2012.

U ovom radu ću najpre u opštim crtama probati da izložim Kantovu etiku, zatim da joj pristupim

putem analize pojma vrednosti i da se na kraju pozabavim pitanjem normativnosti njegove filozofije

morala.

Šta Kant pokazuje u svojoj etici? Pokazuje kakav moral mora biti ukoliko postoji. On

mora biti aprioran, tj. mora izvirati iz čistog uma.1 Mora da bude takav, jer jedino aprioran moral

može da ima osobine univerzalnosti, objektivnosti, nužnog važenja i da, stoga, bude jedan moral

koji nije podložan relativizaciji. Nasuprot tome, moralni kriterijum koji bi se menjao u zavisnosti

od empirijskih okolnosti, koji ne bi važio uvek (nužno) i koji ne bi važio za sve ljude podjednako

(nužno) bio bi sklon relativizaciji. Za Kanta međutim, moral ne može da bude relativan; on može

ili postojati kao univerzalan, objektivan i nužan, ili ne postojati uopšte, treće mogućnosti nema. 2

Ovakvo stanovište ima potporu u našim intuicijama o moralu, i Kant se na njih i oslanja,

govoreći da se on od uobičajenog shvatanja morala analitičkim ispitivanjem uzdiže do njegovih

najviših principa.3 Međutim, čini se da se za ovako radikalan antirelativistički pristup može naći

opravdanje i nezavisno od naših intuicija. Ako bi se moralni kriterijum pokazao kao relativan u

odnosu na ma koje uslove, npr. u odnosu na uslove postizanja vlastite sreće, održanja života,

(usprešnog) održanja neke biološke ili društvene strukture, zadovoljenja nagona itd., onda bi

moralni fenomeni izgubili svoju teorijsku nezavisnost. Ako bi se ovi fenomeni mogli uspešno i

potpuno objasniti pristupima i pojmovima psihologije, sociologije, evolucione biologije itd.,

onda bi termin moral postao teorijski suvišan, a njegova upotreba bi se zasnivala na praktičnoj

potrebi da služi kao skraćenica i olakšica u govoru - da se njime lakše izdvoje te posebne vrste

bioloških, sociolokih itd. fenomena - ili da potpomogne održanju mehanizama koji se tim

imenom označavaju. Taj termin tada ne bi označavao ništa teorijski specifično i nezavisno, što bi

iziskivalo specifičan i nezavisan teorijski pristup, to jest Kant bi rekao da on onda ne bi spadao u

posao filozofa a da bi termin moral tada bio jedan prazan pojam.4 S druge strane, bilo šta što je

bezuslovno relativno, tj. proizvoljno, teško da bi moglo da bude predmet bilo kakvih ispitivanja

koje bismo uzimali za ozbiljno.

Još jedan razlog za ovakav Kantov pristup je taj što je pojam morala je neraskidivo

povezan sa pojmom vrednosti i za Kanta je on (moral) jedino mesto gde se može tražiti, i naći,

1 Kant Imanuel, Zasnivanje metafizike morala, Dereta, Beograd, 2008 (u daljem navođenju: Zmm), str. 8. i 9. 2 Zmm, str. 100.3 Zmm, str. 13.4 Zmm, str. 39.

apsolutna vrednost5, vrednost koja ne može da bude uslovljena i relativna ni na koji način. Stoga

i moral, da bi za takvu vrednost bio pogodan, mora i sam da bude potpuno neuslovljen i

nerelativan.

Sada treba izložiti Kantovu etičko učenje. Možemo početi izlaganjem deskriptivnog dela

teorije. Čovek je stvar koja pripada svetu pojava (prirodi) i stoga nužno stoji pod zakonima

prirode, to jest pod kauzalnim zakonom. Sa te strane gledano, čovek je, kao i sve ostale stvari u

prirodi, posledica dejstva ostalih stvari sa kojima je zajedno u tom svetu - on je determinisan.

Njega predmeti iz prirode aficiraju preko njegovog čula i uslovljavaju ga da on dalje proizvodi

određene posledice, tj. da dela i hoće na određeni način. Međutim, sa druge strane, čovek nije

samo deo prirode, on nije njoj podređen u potpunosti, već je istovremeno, kao umno biće, i deo

jednog drugog sveta, inteligibilnog sveta stvari po sebi, i stoga je nezavisan od prirode.6 Ovde se

javlja svojevrsna dijalektika između ova dva pola čovekove prirode – čoveka kao pojave i

čoveka kao stvari po sebi. O ovome i o teorijskom statusu ovih tvrdnji biće reči nešto kasnije.

„Svaka stvar u prirodi dejstvuje po zakonima. Samo je umno biće

sposobno da dela prema predstavi zakona, odnosno prema principima, ili ono ima

volju. Pošto se radi izvođenja zakonite ranjde zahteva um, to volja nije ništa

drugo do praktični um“.7

Ovo znači da je čovek, kao jedino umno biće u prirodi, jedini od svih prirodnih stvari

sposoban za svrhovito delanje, tj. postpuanje. On nije poput bilijarske kugle, koja ne može da se

pomera sama ili da bira u kom smeru će odleteti, već je taj smer nužno određen smerom kretanja

kugle koja u nju udara, niti poput životinje, koja je svojervstan mehanizam zasnovan na

nagonima, koja mora da jede kada oseti glad, bez ikakve mogućnosti da se od toga uzdrži. Ovo

su zapravo mehanički procesi koji mogu biti nazvani samo događajima, ali ne i postupcima.

Čovek, naprotiv, sam sebi postavlja svrhu i bira sredstva kojima će do te svrhe doći. On ne mora

poput životinje čim oseti glad da zgrabi hranu, već se može tome odupreti da bi ostvario neku

drugu svrhu, ili, takođe, da bi ostvario upravo svrhu zadovoljenja gladi, ali na neki drugi način, u

kasnijem vremenu, drugim sredstvima itd. 5 Zmm, str. 85.

6 Zmm, str. 110. – 113. U osnovi ovoga stoji kantova podela na pojave i stvari po sebi koju je on napravio u Kritici čistog uma. (Kant Imanuel, Zasnivanje metafizike morala, Dereta, Beograd, 2008.)7 Zmm, str. 47.

Međutim, ova sposobnost da dela prema predstavama zakona i svrha nije sama po sebi

dovoljna da se na njoj zasnuje moral.8 Jer, čak iako neposredni uzrok naših postupaka ne dolazi

iz ostatka prirode, kao što je slučaj sa bilijarskom kuglom, već iz nas samih, iz postavljanja

svrhe, te naše radnje mogu i dalje biti u potpunosti determinisane prirodnim poretkom na jedan

posredan način. Samo moje postavljanje svrha može biti determinisano prirodnim događajima, a

moja sposobnost da biram sredstva kojima ću ostvariti svoju svrhu, npr. sposobnost da ne

zgrabim uvek prvi komad hrane koji ugledam kada osetim glad, može takođe biti proizvod

sklonosti, u pomenutom primeru da ne dobijem batine uzimajući nešto što je tuđe itd. Samo zato

što su unutrašnje u ovom smislu, ne znači da u osnovi svih naših radnji i htenja ne stoje sklonosti

i pobude, tj. uticaj prirode, a u slučaju da zaista stoje nemamo traženu apriornost, pa ni osnov za

moral. Zakoni koje u ovim slučajevima um postavlja volji su ono što Kant naziva hipotetičkim

imperativima, tj. to i nisu zapravo zakoni jer ne važe nužno, već su praktična pravila. Oni samo

kažu da je neka radnja nužna za ostvarivanje neke pojedinačne svhe, tj. radi X da bi Y. Ako se

odreknemo te pojedinačne svrhe, ovog Y, prestaje da važi i ovaj prvi deo: radi X. Za zasnivanje

morala, međutim, potrebni su zakoni koji su bezuslovni i nužni. Um mora biti u stanju da volji da

zakone koji se ne ograničavaju ni na koje posebne uslove, a to znači da takvi zakoni moraju da

apstrahuju od svih pojedinačnih svrha i pobuda. Kada zakon apstrahuje od svih pojedinačnih

svrha i pobuda, ostaje samo forma zakonitosti i nužno važenje koje jedan zakon mora da ima. 9

Takve zakone može da da samo čisti um.

„Ako um neizostavno determinira volju, onda se radnje jednog takvog

bića, koje se saznaju kao objektivno nužne, takođe subjektivno nužne, odnosno

volja je moć koja nas osposobljava da biramo samo ono što um upoznaje

nezavisno od sklonosti kao praktički nužno, to jest kao dobro“.10

Takvu volju kant naziva apsoluno dobrom ili svetom voljom.11 Ona je u potpunosti

odeđena zakonima čistog uma i nezavisna od svakog mogućeg uticaja prirode i sklonosti.

Međutim, ljudska volja je, zbog dvojake ljudske prirode, i pored toga što je čisti um određuje

svojim apriornim zakonima, takođe preko čula izložena uticaju prirode i sklonosti.

8 Babićev tekst. sloboda i proizvoljnost9 Zmm, str. 28. i 29.10 Zmm, str. 47.11 Zmm, str 90. i 91.

„Ali, ako um sam za sebe ne determinira volju dovoljno, ako je volja još

potčinjena subjektivnim uslovima (izvesnim pobudama), koji se ne podudaraju

uvek sa objektivnim uslovima, jednom rečju, ako volja nije po sebi potpuno

saglasna sa umom (kao što je to kod ljudi zaista); onda su radnje, koje se

objektivno saznaju kao nužne, subjektivno slučajne, i determinacija takve volje

shodno objektivnim zakonima jeste prinuđivanje, to jest odnos objektivnih zakona

prema volji, koja nije apsolutno dobra, zamišlja se doduše kao determiniranje

volje umnog bića razlozima uma, ali razlozima kojih se volja po prirodi svojoj ne

pridržava nužno“.12

Ovo prinuđivanje ne treba shvatiti kao neko mehaničko determinisanje.13 Ono znači da

objektivno ovi zakoni nužno važe za nas, ali mi možemo da ih se ne pridržavamo, pa su

subjektivno slučajni. To što oni nužno važe, ali ipak mogu da se izbegnu znači da oni postoje u

svakom umu neizostavno, ali da volja nije uvek određena u potpunosti i jedino umom, već je

izložena i uticaju stvari i sklonostima koje tako nastaju. Upravo zbog toga se ovi zakoni

izražavaju onim treba, koje označava taj odnos nužnog zakona uma prema konačnoj volji koja se

tim zakonima pokorava samo slučajno14, za razliku od jedne svete volje koja po svojoj prirodi

dela prema tim zakonima i za koju ti zakoni i objektivno i subjektivno nužni. Otuda su oni za

svaku ne-svetu volju izraženi u formi imperativa, jer kant zakone izražene ovim treba naziva

imperativima, i to, ovog puta, u formi kategoričkog imperativa. Kategorički imperativ nam kaže

da je jedna radnja bezuslovno nužna. On kaže: radi X, bez obzira na Y koje će iz njega proizaći,

radi X bez obzira na sve tvoje druge želje i bez obzira da li uopšte i želiš bilo šta.

„Predstava objektivnog principa, ukoliko je taj princip za volju prinudan, zove se

zapovest (uma), a formula se zove imperativ“.15 Impreativi dakle postoje samo za ljudsku volju, i

oni za nju izražavaju zapovesti, tj. dužnosti. Kant kaže da je jedino dobra volja bezuslovno

dobra. Dobra volja bila bi volja koja odredbeni razlog za svoje postupke nalazi u čistim

zakonima uma, a sveta bi bila ona koja po svojoj prirodi i ne može drugačije da postupi do tako.

12 Zmm, str. 47.13 Babić neki tekst. – kantova konepcij dužnosti 4814 Slučajno Kant koristi da bi rakao da volja nije po prirodi takva da uvek dela u skladu sa zakonima uma, što bi ibla sveta volja, već da je po prirodi takva da može i biti i ne biti u skladu sa zakonima uma. Msilim da slučajno ne treba unapred shvatiti u smilu koji bi uključivao determinizam ili slepu slučajnost (tj. kršenje principa dovoljnog razloga), već samo u gore navedenom smislu da nije po prirodi takva da uvek postupa u skladu sa umom.15 Zmm, str. 48.

Dobra volja postupa iz dužnosti i to znači da se ona ne opredeljuje na neki postupak zbog

posledice koje će iz njega proizaći ili neke pobude, već zbog same dužnosti da tako postupi.

„Drugi stav jeste: radnja iz dužnosti ne poseduje svoju moralnu vrednost u

svrsi koju njome treba postići, nego u maksimi po kojoj smo se na nju odlučili; ta

vrednost, dakle, ne zavisi od stvarnosti ranje, već jedino od principa htenja po

kojem se radnja obavila bez obzira na sve predmete požudne moći... Ta vrednost

može da se nalazi samo i jedino u principu volje, nezavisno od svrha koje se tom

radnjom mogu ostvariti“.16

Ovde se pravi razlika između moraliteta i legaliteta. Moralitet znači postupanje iz

dužnosti, a legalitet postupanje u skladu sa dužnošću. Postupanje u skladu sa dužnošću znači da

smo postupili onako kako nalaže dužnost, ali iz nekih razloga nezavisnih od same dužnost, naime

iz sklonosti ili želeći da postignemo neku određenu svrhu. Nasuprot tome, iz dužnosti znači da

smo postupili onako kako dužnost nalaže upravo zbog toga što dužnost tako nalaže, a ne na

osnovu nekih nezavisnih razloga. Zapravo, da bismo postupili iz dužnosti, trebalo bi da

postupimo isto tako kako dužnost nalaže i onda kada nemamo nijednu želju ili sklonost, čak i da

se ta radnja protivi svim našim sklonostima, tj. nezavisno od svih želja i sklonosti. Kant kaže da

mi tada postupamo i iz poštovanja, jer „Dužnost jeste nužnost jedne radnje iz poštovanja prema

zakonu“.17 Poštovanje je jedno osećanje, i to jedino koje je proizvedeno a priori, a ne nekim

uticajem stvari na naše čulo. „Neposredna determinacija volje zakonom i svest o toj

determinaciji znači poštovanje“.18 Međutim, Kant upozorava da ovo može da navede na pogrešan

trag, naime na pomisao da zakon obavezuje zato što ga mi poštujemo. Upravo suprotno stoji

stvar, mi osećamo poštovanje prema zakonu jer on važi za nas bezuslovno i nadvladava sve

sklonosti.19

„Međutim, kakv zakon to može biti, čija predstava mora čak i ne

uzimajući u obzir posledicu koja se od nje očekuje, da determinira volju, pa da se

ta volja apsolutno i bez ograničenja može nazvati dobrom? Pošto sam ja lišio

volju svih podsticaja koji bi za nju mogli da proizađu iz vršenja ma kojeg zakona,

16 Zmm, str. 26.17 Zmm, str. 27.18 Zmm, str. 28.19 Zmm, str. 28.

preostaje samo i jedino opšta zakonitost radnji uopšte, koja može da posluži volji

kao princip, to jest, ja ne treba nikad da postupam drugačije do tako da mogu

takođe hteti da moja maksima postane jedan opšti zakon“.20

Budući da apstrahuje od svih pojedinačnih svrha, iz njegove etike se ne može izvesti

preporuka ili naredba bilo koje pojedinačne radnje. Sve što ovaj moral zahteva je da se ispoštuje

njegov formalni, a ne sadržajni, kriterijum da radnje budu u skladu sa čistom formom

zakonitosti. Sve što zadovoljava ovaj kriterijum dozvoljeno je. Otuda glavna formulacija

kategoričkog imperativa, iz koje se mogu izvesti sve ostale, glasi: „Delaj samo prema onoj

maksimi za koju u isto vreme možeš želeti da ona postane jedan opšti zakon“.21

Pored ovoga, Kant postulira i da su sva umna bića, koja se još zovu i ličnosti, svrhe po

sebi, i da se tako moraju tretirati pri svakom postupanju i svakom htenju. Stoga dobijamo još

jedan kategorički imperativ: „Postupaj tako da ti čoveštvo u svojoj ličnosti i u ličnosti svakog

drugog čoveka uvek upotrebljavaš u isto vreme i kao svrhu, a nikada samo kao sredstvo“.22

Međutim, pošto zakon o kome je ovde reč ne sme da se zasniva ni na kakvom interesu, to

on, smatra Kant, ne može da dolazi od spolja, već mora da dolazi iz nas samih:

„ali nikome nije palo na pamet da je čovek potčinjen samo svome

vlastitome¸ ali ipak opštem zakonodavstvu, pa je obavezan da postupa samo

shodno svojoj vlastitoj volji, koja je u pogledu prirodne svrhe opšte zakonodavna.

Jer kada se čovek zamišljao potčinjen samo jednom zakonu ma kojem, onda je

zakon morao da sobom nosi neki nadražaj ili prinudu, jer kao zakon on nije

proitišao iz čovekove volje, već je ona nečim drugim bila zakonski prinuđena da

postupa na izvestan način“.23

Otuda imamo i treći kategorički imperativ: Postupaj samo tako „da volja može na osnovi

svoje maksime da posmatra samu sebe kao opšte zakonodavnu“24 Ovu osobinu volje da je

potčinjena svom vlastitom zakonodavstvu Kant naziva principom autonomije. Volja koja sama

20 Zmm, str. 28 i 29.21 Zmm, str. 60.22 Zmm, str. 74.23 Zmm, str. 79.24 Zmm, str 81. i 82.

sebi predstavlja zakon25 je autonomna, dok je volja koje potčinjena bilo kom drugom zakonu

heteronomna i takav zakon onda nužno sa sobom nosi interes ili prinudu.

Za ova tri principa i kategorička imperativa: opšte zakonodavstvo, ličnosti kao svrhe po

sebi i autonomija volje, Kant kaže da su tri formule jednog istog zakona koji je na najopštiji

način izložen u principu opšteg zakonodavstva.

Međutim, pošto je krenuo od toga da moral mora biti aprioran i zatim izložio šta sledi iz

toga, Kant se vraća pitanju da li uopšte postoji moral i kako je moguće da moralni zakoni

obavezuju? Kako je moguće da imperativi budu kategorički i na čemu zasnivamo vrednost koju

prirpisujemo moralnom postupanju, tj. kako je moguće da imamo interes za moral?26

Čovek, pošto sebe zamišlja kao umno biće, mora sebe da predstavi kao da pripada

inteligibilnom svetu i da je nezavisan od prirodnih zakona, kao da stoji pod umskim zakonima,

što znači pod svojim vlastitim zakonima, tj. da je autonoman, a autonimija je isto što i sloboda

volje. Svaki čovek koji dela i želi i hoće sebe nužno predpostavlja kao slobodnog. Nužna

posledica slobode tako shvaćene je postojanje moraliteta, tj. važenje moralnih zakona. Dakle,

čovek mora sebe da zamisli pod idejom slobode, a kada se tako zamisli on moralni zakoni nužno

važe za njega. Međutim, ovakva argumentacija ne može da nas obezbedi od mogućnosti da je

sloboda, pod kojom jedino ljudi mogu sebe da zamisle, jedna obmana, a moral jedan himeričan

pojam. Ona kaže da ljudi moraju da veruju da su slobodni i da moralni zakoni važe, ali se ne

može teorijski dokazati da oni zaista jesu slobodni, priznaje Kant. „Kako čisti um može da bude

praktičan, to objasniti, za to je potpuno nesposoban svaki ljudski um... Tu je, dakle, poslednja

granica svega moralnog istraživanja, koju treba odrediti“.27

Ono što se može uraditi, i što Kant i čini, je da se dokaže da ideja slobodnog ljudskog

bića ne sadrži u sebi nikakvu protivrečnost, i da se time otvori prostor za onu veru. Mada je

naizgled protivrečno da isto biće bude i potčinjeno prirodnim zakonima, tj. potpuno

determinisano njima, i da istovremeno bude slobodno, što upravo znači i nezavisno od prirodnih

zakona, zapravo protivrečnosti ovde nema, kaže Kant. Prividna protivrečnost nastaje zbog

nerazlikovanja različitih ontoloških nivoa, naime pojava i stvari po sebi. Čim se ova razlika

25 Ovde se pokazuje one Kantove reči koje smo već naveli da je „volja nije ništa drugo do praktični um“.26 Zmm, str. 106. i 107.27 Zmm, str. 126-127.

napravi, postaje moguće da čovek kao pojava bude potpuno ptčinjen prirodnim zakonima, a da u

isto vreme kao stvar po sebi bude od njih nezavisan i samozakonodavan.28

A šta je sa onim pitanjem: na čemu se zasniva vrednost postupanja prema zakonima

uma?, koje je vrlo blisko povezano povezano sa pitanjem, ako ne i isto pitanje kao i: kako je

moguće da mi imamo neki interes prema zakonima uma?

U prvoj rečenici Zasnivanja Kant kaže da je jedino što bezuslovno jeste dobra volja.29 To

je tako zato što u osnovi zakona stoji bezuslovna vrednost, tj. sam zakon je bezuslovno vredan.

Dobra volja je upravo ona volja koja za odredbeni razlog ima ovaj zakon i koja je i sama tvorac

tih zakona, pa je dakle upravo ona ta koja je bezuslovno vredna. Kant kaže:

„Ali, ako pretpostavimo da postoji nešto, čije postojanje samo po sebi ima

neke apsolutne vrednosti, a što bi kao svrha po sebi moglo biti osnov određenih

zakona, onda bi u njemu i samo i jedino u njemu bio osnov jednog mogućeg

kategoričkog imperativa, to jest praktičnog zakona“.30

A zatim i:

„Jer ništa nema neke druge vrednosti do one koju mu određuje zakon. Ali,

samo zakonodavstvo, koje određuje svaku vrednost mora upravo zbog toga da

poseduje neko dostojanstvo, to jest bezuslovnu, neuporedivu vrednost, za koju

jedino reć poštovanje predstavlja doličan izraz ocene koju umno biče može o njoj

da ustanovi. Autonomija, dakle jeste osnov dostojanstva ljudske prirode, i svake

umne prirode“31

Pitanje vrednosti se nužno upliće i postavlja u etici, jer ga shvatamo kao da je usko

povezano sa pitanjima: zašto delamo onako kako delamo?, zašto uopšte delamo?, zašto smo

moralni?, ili, kod Kanta: kako praktični zakon budi interes u meni?, zašto uzimam praktični

zakon maksimu svog htenja?

28 Zmm, str. 117-119.29 Zmm, str. 15.30 Zmm, str 72.31 Zmm, str. 85

Vrednosti su nešto što je povezano sa željama i htenjem. Ono što neko želi ima neku

vrednost. Ali sve što je vredno samo zato što ga neko želi samo je subjektivno, tj. uslovno

vredno. Nasuprot tome, mi, a i Kant u svojoj etici, koristimo i pojam objektivno ili bezuslovno

vrednog. Kako da odredimo bezuslovnu vrednost? Negativno određenje bi moglo da bude da je

to ono što je vredno, ali nije samo uslovno vredno. To bi značilo da ono mora da bude vredno

nezavisno od bilo kojih želja i htenja. Ali, pošto smo za osnov analize značenja pojma vrednost

uzeli pojmove htenja i želja, i određenje neuslovljene vrednosti bi trebalo da na neki način da

sadrži te pojmove i u pozitivnom, a ne samo negativnom smislu. Onda bismo možda mogli da

kažemo da bi bezuslovna vrednost bila ono što se želi, bez obzira na sve druge želje i bez obzira

da li uopšte imamo druge želje – i to upravo zanči da se ono želi bezuslovno, tj nužno.

Ovakvom analizom se dolazi do suštisnkih sličnosti sa Kantovim izlaganjem morala, i

čini mi se da je to u stvari ista analiza. Ako se sada setimo da Kant određuje um kao moć koja

uvek kada je dato nešto uslovljeno teži da nađe i ono neuslovljeno koje mu stoji u osnovi 32,

možemo da objasnimo i zašto se taj pojam, ili bi to Kant možda nazvao idejom uma, javlja. Sa

datim uslovljenim vrednostima i odredbenim razlozima koji su samo uslovni, um stvara tu ideju,

i to je stvara nužno, zbog svoje prirode. Međutim, put koji vodi ka objektivnoj vrednosti mora da

vodi u isti onaj formalizam u koji vodi i Kantova potraga za osnovnim principom morala. Jer

svaka sadržinska odredba će nužno povlačiti za sobom uslovljenost, koju upravo pokušavamo da

izbegnemo. Tako se Kantova etika u stvari može shvatiti i kao potraga za bezuslovnim

vrednostima.

Kako onda da opišemo normativnost Kantove etike? Čini se da je sve ovo do sada bilo

deskriptivni deo teorije. Jer ono što smo uradili je: opisali smo čovekovu dvojaku prirodu, kao

čulnog i kao umnog bića, i ono što iz nje proizilazi. A proizilazi da je uvek svestan samo

uslovljenog i izložen njemu, a da mora da traži neuslovljeno. S obzirom da traga za

neuslovljenim, pokazali smo gde njegov put mora da vodi. Kako se meni čini, sve što Kant kaže

je: ako je moja deskriptivna teorija tačna, ako je istina ono što ja tvrdim o tome kakve stvari jesu,

onda vi (uopšte svi ljudi) morate da pretpostavite postojanje moralnog zakona, morate da

pretpostavite postojanje bezuslovne vrednosti, morate to da uradite zato što je vaša priroda takva

on ne kaže: ponašaj se (trebalo bi da se ponašaš) kao da postoji bezuslovna vrednost. Vi morate

32 Kant Imanuel, Kritika čistog uma, Dereta, Beograd, 2003. i Zmm, str. 129. i 130.

to da radite čak iako moralni zakoni i bezuslovna vrednost ne postoje, vi morate to da radite čak

iako nemate nikakvih teorijskih osnova za takve pretpostavke, čak iako su vam teorijski krajnje

sumnjive. Jedino teorijski uslov je da te pretpostavke ne sadrže u sebi protivrečnost, a Kant

veruje da je našao način da pokaže da ne sadrže. Ova teorija se može pokazati netačnom na više

načina: u mnogim delovima koji se tiču ljudske prirode ili samog stanja stvari u svetu ili

izvođenja argumenata, ali teško da se može optužiti za pogrešne norme. Kantova etika i nema

svoj nermativni deo, ona samo kaže da ono što bismo nazvali normativnošću nužno postoji u

svakom čoveku.

Literatura:

Babić Jovan, Dobra volja, Theoria 4, 2007., str. 7-20.

Babić Jovan, Kantova koncepcija dužnosti, Theorija 2/1991, str. 47-

68.

Babić Jovan, Proizvoljnost i sloboda, Filozofski godišnjak 20/2007.,

str 31-54.

Kant Imanuel, Kritika čistog uma, Dereta, Beograd, 2003.

Kant Imanuel, Zasnivanje metafizike morala, Dereta, Beograd, 2008.