КЛАСИЦИ СВЕТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ- ЈУБИЛЕЈИ -

РОМАН КАО ЕКСПЕРИМЕНТ

Каталог изложбе поводом 130 година од рођења

Џеjмса Џојса и Вирџиније Вулф (1882-2012)

октобар 2012

КолекцијаКЛАСИЦИ СВЕТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

- јубилеји -Књ. 5

Филолошки факултет у Београду

Универзитетска библиотека “Светозар Марковић”

Британски савет у Београду

5

представљали отелотворење једног стила и једног времена говори и то што се 1941. година, када су обоје умрли, у неким периодизацијама узима за крај модернизма и почетак постмодерне ере у књижевности. У оквиру серије Класици светске књижевности - јубилеји, Универзитетска библиотека “Светозар Марковић” у сарадњи са Филолошким факултетом и Британским саветом у Београду, придружује се обележавању поменутих годишњица организовањем изложбе Врхови енглеског романа: у част јубилеја Дикенса, Џојса и Вирџиније Вулф. Изложене су публикације из богатог фонда Универзитетске библиотеке: дела ових аутора у оригиналу и преводу на српски и друге језике, као и тумачења њихове прозне уметности садржана у монографским публикацијама, докторским дисертацијама, историјама књижевности и чланцима у периодици и зборницима. Због специфичне концепције изложбе која проистиче из чињенице да је реч о писцима који припадају XIX односно XX веку, као и различитим стилским оријентацијама, изложбу прате два каталога: један посвећен Дикенсу под називом Непролазни Дикенс, и други - који држите у рукама - посвећен Џејмсу Џојсу и Вирџинији Вулф, под називом Роман као експеримент. На самом почетку каталога Роман као експеримент налази се за ову прилику специјално написан пригодни текст др Иване Миливојевић која је дипломирала и магистрирала

УВОДНА РЕЧ

Ако би се подручје енглеског романа замислило као непрегледан планински масив, на њему би се свакако истакло много врхова који доминирају својом изразитом висином: Дефо, Чосер, Свифт, Ричардсон, Филдинг, Стерн, Валтер Скот, Џејн Остин, Дикенс, Текери, сестре Бронте, Џорџ Елиот, Харди, Конрад, Д. Х. Лоренс, Џојс, Вирџинија Вулф, Форстер, Голсворди, Киплинг, Орвел, Хаксли, Г. Грин... Из тог мноштва књижевних великана немогуће је издвојити једног аутора а не огрешити се о друге, осим када нам то налаже уско специјалистичко истраживање или пак нека нарочита прилика, попут обележавања годишњице или јубилеја, када се посебно осветљава живот и дело једног књижевника и скреће пажња на његов уметнички поступак, значај међу савременицима и утицај на потоње генерације писаца. Текућа 2012. година протиче у знаку прославе двестагодишњице рођења Чарлса Дикенса, најважнијег представника викторијанске епохе и једног од највећих, најпопуларнијих и најутицајнијих енглеских романсијера. Помало у сенци тог великог јубилеја, обележава се и 130 година од рођења два најзначајнија представника модерног енглеског романа, Џејмса Џојса и Вирџиније Вулф, који су извели тако радикалне експерименте у прозној уметности, да после њих у роману, али и у целокупној књижевности, више ништа није могло бити исто. У којој мери су ови аутори

6

сасвим превазиђеним. Па чак да није написала ни један једини роман, она би задобила трајно место у литератури као бриљантан есејиста и необично посвећен уредник у сопственој издавачкој кући Хогарт Прес која је промовисала модерну књижевност објављујући дела оних писаца који су означили нову еру у књижевности, попут Т. С. Елиота, Е. М. Форстера или Катрин Менсвилд. Поглавље Вирџинија Вулф о Џојсу и модерној прози доноси одломке из Вирџинијиног програмског есеја Модерна проза (1919) у коме она образлаже у чему је новина и значај модернистичког метода, наводећи Уликса као најсавршенији пример и проглашавајући га ремек делом. Овде је немогуће не приметити две преломне године у којима се рађао нови дух поезије и прозе: 1919. када су први пут објављене Елиотове Песме и Вирџинијин есеј Модерна проза, и 1922. када су у кратком размаку објављени Уликс и прво - америчко издање Пусте земље, што је изазвало тектонске промене у књижевности и заувек преокренуло дотадашњу традицију писања, али и мишљења о књижевности. За разлику од Вирџиније која се бавила поглавито енглеском књижевношћу, превасходно прозом, а највише непосредним претходницима и савременицима, Џојса није превише занимала савремена острвска литература. Он је своју пажњу управљао подједнако на све родове и жанрове, обједињујући у сопствену синхрону раван дела свих језика, епоха и стилова - од Хомера, Хорација, Викоа, Дантеа,

на Одсеку за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду, а 2005. докторирала на Универзитету у Лимерику (Ирска) са компаративном темом “Наративне рефлексије прозе Џејмса Џојса у књижевном делу Данила Киша”. После небројених интерпретација - биографских, психоаналитичких, филозофских, митолошких, лингвистичких и других - овде је понуђен један још сасвим неосветљен аспект могућег поређења Вирџинијиног налажења родног простора у роману, са Џојсовим освајањем сопственог простора у колонијалном језику, али једином на коме је био способан да се изрази. И Вирџинија Вулф и Џејмс Џојс су били страствени читаоци и сјајни познаваоци историје и теорије књижевности, што се срећно удружило са њиховом веома израженом потребом да артикулишу сопствене естетичке и поетичке ставове, нарочито се фокусирајући на однос према традицији и постулате модерног романа проистекле из неопходности да се нађе одговарајући уметнички израз за један потпуно нов сензибилитет. Џојсова гледишта су у виду иманентне поетике садржана у његовој уметничкој прози, превасходно у Портрету уметника у младости, а у нешто експлицитнијем облику у писмима. Са друге стране, Вирџинија Вулф је у мноштву есеја, огледа, приказа и полемика сасвим отворено и циљано исказивала своја књижевна схватања, не либећи се да изнесе и неке врло грубе опаске на рачун оних писаца чије дело је сматрала застарелим, а књижевни поступак

7

Шекспира, преко Дона, Чосера, Вордсворта, Колриџа, Шелија, Стендала, Флобера, руских великана Толстоја, Достојевског и Чехова - којима се, као и Вирџинија, неизмерно дивио, до Ибзена о коме је писао као студент и добио похвале лично од великог драмског писца, и коначно - до француских симболистичких песника и сопствених заштитника Паунда и Јејтса. Његови ставови о различитим писцима, каткад оштри (о Пушкину), каткад необични (о Гетеу), али увек ефектни и сасвим субјективни, налазе се у поглављу Џојс о другим писцима. Средишњи део каталога заузима Хронологија живота и стваралаштва Џејмса Џојса и Вирџиније Вулф у британском и европском културно-историјском контексту на коју се надовезују хронологије првих издања дела оба писца, илустрована оригиналним насловницама, што је посебно занимљиво у случају Вирџиније Вулф чије књиге објављене у Хогарт Пресу је илустровала њена сестра, сликарка Ванеса Бел. Ово поглавље недвосмислено показује да су се животи аутора о којима је реч одвијали паралелно само на хронолошком плану, док су у сваком другом погледу представљали потпуне супротности. Наиме, Џејмс Џојс и Вирџинија Вулф су били дословни савременици: обоје су рођени у зиму 1892. године, а у зиму 1941. обоје су окончали животе - Вирџинија сопственом одлуком коју је донела у страху од наступајућег лудила, а Џојс после тешке перфорације чира као фаталне завршнице

вишегодишњих стомачних тегоба које је трпео одбијајући да се подвргне лекарском третману. Још два биографска податка се подударају - рана смрт мајки и драгоцена животна подршка коју је Џојсу пружао брат Станислаус, а Вирџинији сестра Ванеса. И ту се исцрпљују све сличности када су у питању биографије ова два писца. Вирџинија Вулф је рођена у отменој лондонској четврти, у угледној и имућној породици дуге интелектуалне традиције чија кућа је била стециште тадашње научне, културне и уметничке елите. Њен отац је био Лесли Стивен - научник, књижевник и биограф, један од најугледнијих Енглеза свога доба. Џојсов отац је био шармантни Ирац са изванредним баритоном и непоправљивом склоношћу алкохолу чије боемско и неодговорно понашање је просечну даблинску породицу довело до потпуне беде. Ипак, упркос сиромаштву, Џејмс је похађао најбоље школе где је стекао изванредно образовање, добијајући све могуће награде и предњачећи огромним знањем које је неуморно стицао и мимо школских обавеза. Вирџинија, такође натпросечно интелигентна, даровита и марљива, није била те среће - за разлику од браће која су похађала Кембриџ, она је заједно са сестрама целокупно образовање добила у кући од приватних учитеља. Али, она није била затворена у четири зида. Водила је динамичан друштвени живот, увек окружена интелектуално изазовним савременицима, а из тог амбијента ће се формирати легендарна интелектуална Блумбсбери група у којој су били

8

Клајв Бел, Џон Мајнард Кејнс, Е.М. Форстер, Леонард Вулф, Литон Страчи, Дејвид Гарнет, Данкан Грант и други. Насупрот њој, Џојс је био тако јак индивидуалиста, да га није могуће замислити у некој групи или кружоку, па макар га чинили сушти истомишљеници. Он је такође имао присна књижевна пријатељства - у Трсту са Италом Звевом, а касније са Паундом који га је наговорио да пређе у Париз, са писцима који су објављивали код Силвије Бич, са својим добротворкама, попут Харијет Вивер Шо. Али, утисак који су увек сви имали о њему јесте потпуна издвојеност и упућеност на самог себе. Хронологија показује и друге упадљиве разлике - колико је проблема Џојс имао са издавачима и цензуром, а како је лако Вирџинија објављивала у сопственој издавачкој кући. Затим, она је много путовала - како налажу правила класе којој је припадала, обишла је многе земље: Француску, Италију, Шпанију, Грчку, Турску, Немачку, Швајцарску. Џојс није путовао као туриста - да види света и прошири видике - већ зато што је добровољно изабрао егзил. По сопственој изјави, Ирска му се тада чинила као центар парализе, те је са 22 године напустио Даблин, па преко Француске доспео у Италију, одакле је почетком првог светског рата прешао у Швајцарску. Од 1920. настањује се у Паризу где борави наредних двадесетак година, да би са почетком другог светског рата поново отишао у Цирих, где је умро и где је и сахрањен.

Након Хронологије, која приказује како су текли животи писаца у једном непоновљивом раздобљу, историјски бурном а стваралачки тако плодном, да је немогуће пописати све интелектуалне и уметничке домете, следе одломци из најпознатијих есеја, огледа и студија о стваралаштву оба аутора. Овај избор пружа само оквирну представу о најразличитијим тумачењима, али може послужити као путоказ за даље истраживање. На крају је дат попис изложених публикација, али и оних којима располаже Универзитетска библиотека, а које због ограниченог простора, или зато што су на читању, нису могле бити изложене у витринама. Прво су пописана дела сваког од аутора на енглеском, српском и другим језицима, а потом публикације које садрже тумачења тих дела, класификоване на исти начин, по језицима. Међу пописаним књигама су и оне које су током 2012. године стигле из програма размене са британским библиотекама - оксфордске Бодлеане и Библиотеке Британског музеја у Лондону.

Вука Јеремић

9

10

Рукописне странице из Уликса Џејмса Џојса и Госпође Даловеј Вирџиније Вулф

11

Метафора Шекспирове сестре пресликава се у новом контексту, постављеном кроз паралелу Вирџинија Вулф – Џејмс Џојс, на двоструки начин: најпре кроз питање колико је историја родне еманципације одмакла од касне ренесансе до модернизма, јер је, генерацијски, Вулфова такорећи Џојсова сестра-близнакиња, али и кроз другачије питање освајања и поседовања простора. Јер, игром случаја, реч “room” на енглеском значи и “простор”, простор који су у Ирској, иначе делу Уједињеног Краљевства све до 1921. године, Џојсови савременици још увек освајали и дословно и у пренесеном значењу, и на улицама Даблина и у језику. У том смислу модернизам је донео огроман помак у разрешењу парадокса: како еманципацију и независност стећи користећи се наметнутим, империјалним језиком, како дефинисати сопствени културни простор дистанцирајући се од културе коју су и ирски писци, од Џонатана Свифта до Оскара Вајлда, као целину стварали раме уз раме са британским класицима? Јејтсов одговор, који је подразумевао отклон од “модерног” и повратак келтском духу и митској прошлости Џојс је сматрао неприродним и суштински конзервативним. И ту почиње сличност између симболичне појаве Вирџиније Вулф на Кејмбриџу, другим речима унутар институције која управо симболизује ригидност једног система, и појаве Џојса у енглеском језику. Од Даблинаца до Бдења Финегана, Џојсова проза показује, између осталог, колико је искуство живота и писања

ИВАНА МИЛИВОЈЕВИЋСопствени простор

Изложба поводом годишњице рођења Вирџиније Вулф и Џејмса Џојса у исти мах побуђује неколико асоцијација на есејистичку студију Вулфове Сопствена соба (енгл. А Room of One`s Own), насталу из предавања која је списатељица одржала на универзитету Кејмбриџ 1928. године. Понајмање, мада је вредно помена, због тога што је у том тренутку она већ имала углед предавача по позиву у институцији у којој је некада школовање било омогућено њеној браћи, али не и њој. Много више због теме око које су се тa предавања концентрисала, “Жене и проза”, а чија је кључна мисао била да је жени неопходан известан приход и сопствена соба да би се уопште бавила прозним писањем. Ипак, иако огорчена чињеницом да су девојке и даље спорим кораком откривале путеве до универзитетског образовања, Вирџинија Вулф била је сама изузетно образована и релативно економски независна жена још увек младог двадесетог века. Фигура, дакле, коју у есеју Сопствена соба представља као парадигму дуге традиције неравноправности није аутобиографска, “стварна”, него прозно измишљена, а Вулфова је замишља као Шекспирову сестру, једнако даровиту, пустоловну и имагинативну, али лишену образовања, скривену међу кухињским зидовима, удату преко воље, бунтовну али на крају убијену понижењем.

12

израза над “књижевним” енглеским језиком, али и као критика хиберно-католичког национализма који је Ирску држао у парализујућој стагнацији, и као опсесија Даблином упркос бекству из Даблина. Ове подвојености, колико присутне у Џојсовом делу толико и у његовој биографији, могле су, међутим, да пронађу компатибилну поетику много пре у духу “европске декаденције” неко “ирске ренесансе,” у духу модернизма много пре него у духу келтског препорода. У исти мах, у свеприсутној амбивалентности и сумњи у конзистентност света, па тако и (књижевног) карактера и наративних облика, својственим самом времену у коме су живели, лако је препознати и пресек компатибилности у коме су се нашли књижевни поступци и теме Џојса и Вирџиније Вулф. С једне стране, компатибилност у наративном изразу, “току свести” који подразумева фрагментарност књижевног јунака, изнуђена је као естетички одговор постојећој европској култури, извесној ентропији својственој датом историјском периоду, а о којој модерни роман може да проговори само привидним подражавањем анти-форме, а заправо проналажењем врло рафиниране форме којом ће та аморфност, појавна и суштинска, бити дочарана. У питању је, дакле, не само проблем естетичке или поетичке врсте, него и проблем саморазумевања епохе кроз пародију романа као жанра. Одатле, рецимо, иронија иманентна преиспитивању родне детерминисаности у Орланду Вирџиније Вулф,

ирског аутора другачије од енглеског: по граматичким и синтаксичким склоповима наслеђеним из гелског усменог говора, по менталитету, у доброј мери одређено односом према религији и политичким кретањима. Одатле, на крају, и кованица “хиберно-енглески”, која означава различитост али и препознатљивост по ритму и карактеру ирског дискурса у односу на наметнути језик империје. У томе је Џојс само пример који следи линију хумора и трагедије, фарсе и гротеске чији је Свифт родоначелник. Чињеница је, опет, да је Џојс највећи део свог живота провео као добровољни изгнаник – у Трсту, Паризу у Цириху – и да је његова проза од самог почетка настајала из много шире европске традиције колико је потом на њу и утицала. Та чињеница имала је две важне импликације. Једна је оличена у идеји Стивена Дедалуса, јунака Портрета уметника у младости, да модерна Ирска свој идентитет може градити једино препознајући га у оквирима Европе. Друга је само наизглед овој противречна: да би постао признати “светски писац”, писац пре свега мора бити дубоко утемељен у традицији националне књижевности, јер је, Џојсовим речима – а како Ричард Елман бележи једну од његових дискусија са Артуром Пауером – управо снага утемељености у националном оно што га коначно чини интернационалним. Тек читање Џојсове прозе показује да се “национализам” о коме аутор говори у самом прозном тексту појављује на неуобичајен начин: као вежба надмоћи хиберно-енглеског

13

је почело објављивање поглавља овог романа у једном америчком књижевном часопису. Харијет Шо Вивер, иначе међу најзначајнијим од бројних Џојсових уметничких и финансијских заштитница, донела, је, наиме, Вирџинији и Леонарду Вулф копију рукописа, надајући се да би Хогарт Прес, издавачка кућа Вулфових, показала интересовање за публикацију. То се ипак није догодило, из неколико разлога, делом техничких али делом и из уверења списатељице да је пред њом било дело “непристојно и досадно,” у коме се, парафразирајмо, прво појављује пас који запишава а затим и човек који прди. Током година, ове прве утиске било је тешко ублажити, посебно пошто је свако дубље понирање у текст Улиса Вулфова доживљавала дословце као акт мучеништва. Вероватно је сама књижевна клима која се у том часу формирала, као и значај Улиса на који су Вулфовој скретали пажњу савременици попут Т.С. Елиота, њу охрабрили да Џојсов роман опет и изнова чита, тако да се полако и њен суд, уз понављајућу константну мисао о “непиткости” и “неваспитаности” текста, ублажавао. Не може се, ипак, пренебрегнути и мисао да је њена почетна критика управо пратила вишевековну предрасуду, макар и несвесну, по којој је све што је “позитивно, енглеско” било дефинисано као супротност свему што је “негативно, ирско”, или да, конкретније, све што је што је плод (енглески) дисциплинованог, префињеног, у традицији укорењеног погледа на свет, мора бити виђено као контраст ирској

или Џојсовој ин(тер)венцији у енглеском језику коју тако маестрално ниједан британски писац није могао да изведе. Одатле, међутим, и артифицијелни осећај “неорганизоване” структуре приповедања која је у самој природи поступка унутрашњег монолога, дизајнираној тако да остави читаоца несвесног крајње високог степена организације романа, неопходног да би се ентропија мисли дочарала и да би се надокнадио недостатак главних елементата који су читавој претходној историји жанра гарантовали, условно речено, смисао: сконцентрисаност на заплет, анализу карактера, описе места и догађаја. С друге стране, свакако је у спектру могућих поетика модернизма постојало и нешто што је одговарало Џојсу и Вулфовој по личном сензибилитету, и, по природи ствари, управо на том плану види се колико су ово двоје писаца били у неким аспектима блиски а у неким другим потпуно различити. Види се, међутим, и то колико су њихови лични сензибилитети били условљени много општијим одредницама, сводљивим, донекле, на њихову родну различитост и различитост по менталитету. Занимљива је, међутим, и различитост поновљених читања и тумачења Вулфове када је у питању Џојсов свакако најутицајнији роман, Улис, односно различитост у њеном вредновању овог дела у званичним, објављеним коментарима и личним белешкама на маргинама њеног примерка књиге. Истина је да је Вирџинија Вулф имала у рукама најпре рукопис Улиса, отприлике у време када

14

слика, било у бару Беле Коена или у историјским и полним преклапањима Орландове повести, већ упија у себе, а затим манифестује, такорећи све што човек јесте. Или, како је сама Вирџинија Вулф на крају, макар и у некаквом имплицитном, недоречном наговештају, признала у својим белешкама, ни Џојсов мотив није коначно био изнети на видело дана физиолошке и психолошке недоличности, ићи уз длаку јавном мишљењу и укусу, шокирати публику, већ приказати тај дан у коме човек једноставно постоји, у сенци великих тема “љубави, смрти, љубоморе и тако даље”...

прекости, безобразлуку и недостатку педигреа. Довољно интригантна је и чињеница да, у првом читању, Улис за Вулфову није тек једноставно “простачки,” него у исто време и претенциозан роман у својој пренаглашеној “мужевности”, као да га је “јарац” писао. Доста ће времена проћи до тренутка када ће Вирџинија Вулф у потпуности схватити и јавно рећи да је за дочаравање ове сировости Џојсовог, хибернистичког света била потребна софистицираност која је превазилазила многе друге велике књижевне покушаје двадесетог века, па и њен. А схватила је то, парадоксално, никако другачије него усвајајући претпоставке на којима је почивала џојсовска нарација “изнутра” и радећи на њеној другој, могло би се рећи, и то у најбољем смислу те речи, “феминизиранијој” руци. У Орланду, рецимо, на неки начин варирајући тему Леополда Блума као “женскастог мушкарца”, у лирској прози монолога Светионика, у изломљеном, средње-класном току свести госпође Даловеј истоименог романа. Тек пред крај живота, који се код ирског писца и енглеске списатељице готово поклопио као и датум рођења, Вулфова је разумела Џојса као, њеним речима, “уметничког двојника,” “мушког савезника” у модернистичкој бици за психолошки реализам. Оно што је, ипак, највише модернистичко у романима обоје писаца, у смислу коперниканског преокрета који је модернизам у књижевности донео, јесте модел по којем тај психолошки реализам не само прелази у поље просто фантазмагоричних

Центар Џејмса Џојса у Даблину

15

Радна соба Вирџиније Вулф Соба у кули Мартело у којој је Џојс провео шест дана 1904. године

16

Чак да није написала ниједан роман, Вирџинија Вулф би остала позната као врстан и плодан есејиста, а њени најважнији есеји у којима је образлагала своја естетичка и поетичка становишта налазе се у збиркама Обичан читалац I и II, Сопствена соба и Момент и други есеји

17

ВИРЏИНИЈА ВУЛФ О ЏОЈСУ И МОДЕРНОЈ ПРОЗИ

За тренутак испитајте обичног човека у обичан дан. У свест улазе миријаде утисака – тривијалних, фантастичних, пролазних. Урезују се оштрином сечива. Са свих страна долазе – непрекидан пљусак безбројних атома; и док падају, док се уобличавају у живот понедељка или уторка, акценти се спуштају друкчије него некада; важно место није овде, већ тамо; тако да, кад би писац био слободан човек, а не роб, кад би могао да пише оно што му је воља, а не оно што мора, кад би могао да заснује своје дело на сопственим осећањима, а не на конвенцијама – не би било ни фабуле, ни комедије, ни трагедије, ни љубавног заплета ни катастрофе по усвојеном стилу, и можда ни једно једино дугме не би било пришивено онако како би то желели кројачи из Бондстрита. Живот није низ симетрично поређаних шарених сијалица, већ сјајан ореол, полупровидан вео који нас окружује од почетка до краја наше свести. Зар није задатак романсијера да прикаже овај разнолики, овај непознати и неограничени дух, ма какве загонетке и комплексности садржао, са што је могуће мање туђег и спољњег? Ми не пледирамо само на храброст и искреност; ми хоћемо да кажемо да је права материја за уметничку прозу нешто друкчија неголи она коју нам намеће навика.

Наравно да у том смислу и покушавамо да дефинишемо особине којима се одликују дела неколицине младих писаца, међу којима је господин Џемс Џојс најзначајнији, и који се разликују од својих претходника. Они се труде да приђу ближе животу и да тачније и искреније прикажу оно што их занима и подстиче, чак и онда кад морају да одбаце већину конвенција што их обично поштује један романсијер. Бележимо атоме оним редом којим допиру до наше свести, следимо утиске, ма како неповезани и разједињени изгледали, које сваки призор или догађај урезује у нашу свест. Не узимајмо за готово да живот потпуније егзистира у ономе што се обично сматра великим, а не у оном што се обично сматра малим. Свако ко је читао Портрет уметника у младости, или оно што обећава да буде много занимљивије дело, Улис, који сада излази у „Малој ревији“, мораће доћи до овакве теорије у вези са тенденцијама господина Џојса. Ми, са своје стране, мислимо, имајући овај фрагмент пред собом, да је та теорија пре покус но што је тврдња; али било какав да је крајњи циљ, нема сумње да је то писано са највећом искреношћу и да ће резултат, тежак и непријатан, колико смо у стању да просудимо, бити недвосмислено значајан. Насупрот онима које смо назвали материјалистима, господин Џојс је спиритуалиста; он по сваку цену хоће да открије пламсање оног најскривенијег пламена који блеском шаље своје поруке мозгу, и да би га ухватио, он сасвим храбро одбацује све што му се учини споредно, свеједно да

18

ли то нарушава веродостојност или склад, или било који од оних путоказа што су генерацијама служили за подстицање читаочеве маште кад он треба да замисли оно што није кадар ни да види ни да опипа. Призор на гробљу, на пример, са својом бриљантношћу, мрачњаштвом, несразмерношћу, својим изненадним муњама значајног, без сумње се толико приближује самом нерву ствари да је и при првом читању тешко не прогласити га ремек делом.

*** Било који метод је добар, сваки метод је добар који казује оно што желимо да изразимо, ако смо књижевници; или који нас приближава романсијеровој замисли, ако смо читаоци. Овакав метод има ту предност што нас приближава оном што обично називамо сам живот; међутим, зар при читању Улиса не осећамо у којој мери је живот искључен и занемарен, и зар нисмо запањени кад отворимо Тристама Шендија или Пенденис и кад нас они убеде да не само што постоје друкчији погледи на живот, већ да их, усто,има и значајнијих? Како год да стоји ствар, проблем савременог романа је, као што претпостављамо да је бивало и у прошлости, у томе да се измисли неки начин како би се у њему могло слободно писати оно што се хоће. Писац треба да има храбрости да каже да оно што њега занима није више “ово”, већ “оно”; само од “оног” он мора да конструише своје дело.

То што интересује модернисте, то “оно” – вероватно лежи у мрачним кутовима психологије. Стога акценат сместа пада нешто друкчије; емфаза лежи на нечем што је досада занемаривано; сместа постаје нужна друкчија форма, тешка да је схватимо, неразумљива нашим претходницима.

*** Енглеска уметничка проза од Стерна до Мередита сведочи о нашем спонтаном уживању у хумору и комедији, у лепоти земље, у активности интелекта и сјају тела. Али било какав закључак који се може извући из поређења ових двеју проза, тако неизмерно друкчијих, бескорисан је, сем што нас захвата поплава видика бескрајних могућности уметности и подсећа нас да хоризонт нема границе и да ништа – никакав “метод”, никакав експеримент, чак и најнеобузданији – није забрањено, сем лажи и претензија. Прави материјал за прозу не постоји; све је прави материјал за прозу; свако осећање, свака мисао; сваки квалитет мозга и духа који узмемо у разматрање; ниједна перцепција није наодмет. И кад бисмо могли да замислимо отелотворену уметничку прозу како је дошла међу нас, она би без сумње захтевала да је нападнемо и критикујемо, исто колико и да јој одамо почаст и волимо је, јер се на тај начин обнавља њена младост и учвршћује њена сувереност.

Модерна проза, 1919

19

Остале књиге есеја Вирџиније Вулф су: Три гвинеје, Мољчева смрт и Гранит и дуга

20

21

ЏОЈС О ДРУГИМ ПИСЦИМА

Структура Хомерове Одисеје је неупоредива, и треба бити обичан немачки глупак па утврдити да је то дело више аутора. Одисеја је јединствено дело, истовремено бајка и цео космос. Тако нешто не може бити створено по други пут… Најлепши и најсвеобухватнији је мотив Одисеја. Као лик, он је већи, хуманији од Хамлета, Дон Кихота, Фауста.

*По мом мишљењу Аристотел је највећи мислилац свих времена. У његовом раду све је дефинисано са изванредном јасноћом и једноставношћу. Касније су написани томови да би се објасниле исте ствари... Сви велики мислиоци од Канта до Крочеа су само култивисали врт.

*Од Вергилија више волим Хорација због његове минуциозне перфекције, разнородне метрике и сасвим ретке музикалности.

*Не гајим превелико дивљење према Петрарки коме је недостајало интелекта. Он је, наиме, био прави естета.

Италијанска књижевност започиње и завршава са Дантеом. У њему обитава целокупан дух ренесансе…Волим Дантеа скоро као Библију. То је моја духовна храна, остало је баласт… Данте вам за час натера сузе на очи: као да гледате право у јарко сунце.

*Ако би требало понети једну књигу на пусто острво, кратко бих оклевао између Дантеа и Шекспира, а онда би Шекспир, као разноврснији, добио мој глас.

*У властитој историји књижевности највећу почаст одајем Шекспиру, Вордсворту и Шелију.

*Од свих енглеских писаца Чосер је најјаснији. Прецизан и гладак као да је Француз.

*Дон и Чосер су била два сјајна генија која су стварала из љубави према животу, све док је пуританци нису угасили својим леденим рукама.

*Подмлађивање старог Фауста је на мене оставило веома непријатан утисак.

*Кублај Кан би могла бити најлепша поема на енглеском језику, само да је Колриџ био у могућности да га заврши.

22

Страст је била Стендалов raison d’être и само ретки су умели да пренесу страст са таквим интензитетом. Његови описи емоционалне помаме су невероватно успели и он никада није постао сентименталан и мек попут Текерија, посебно кад је реч о женским ликовима. И у највећим екстраваганцијама остајао је чврст и јасан... али Текери је поседовао оно што Стендал није: хумор.

*Ханс Кристијан Андерсен је највећи дански писац; не постоји у читавом свету неко попут њега и нико никада неће бити у стању да исприча приче за децу како је он то умео. Он је јединствен.

*Пушкин је живео као дечак, писао као дечак и умро као дечак. Капетанова кћи је можда добра за своје време, али читаоци данас траже нешто компликованије.

*Наjбољи аутори свих времена увек су били пророци, попут Толстоја, Достојевског, Ибзена – оних који су уносили нешто ново у књижевност.

*Толстој је величанствен писац: никад досадан, никад глуп, никад заморан, никад педантан, никад театралан! За главу и рамена је изнад осталих. После Флобера највећи допринос у романескној форми је дао Толстој.

Браћа Карамазови су на мене оставили дубок утисак, у њима је Достојевски креирао неке незаборавне сцене. Можете то назвати лудилом, али можда управо ту лежи тајна његовог генија. Више волим реч егзалтација, егзалтација која се може стопити са лудилом. У суштини, сви велики људи су имали ту склоност; управо то је био извор њихове величине; рационални људи не постижу ништа.

*Достојевски је више него ико други допринео развоју модерне прозе што се интензивирало до највише тачке којој присуствујемо данас. Управо је његова експлозивна снага разбила викторијански роман препун извештачених девојака и наручених општих места – књиге без имагинације и жестине. Знам да многи мисле да је био фантаст, чак и луд, али мотиви које је користио у свом делу, жестина и чежња, чине прави дах књижевности.

*Ибзен није остао у свом времену; он се обнавља за сваку нову генерацију зато што се сви његови проблеми, како време пролази, увек сагледавају са неке друге стране. Због Хеде Габлер је прозван феминистом, а он је феминиста таман колико сам ја надбискуп. По мом схватању, он је највећи драматичар и нико не може написати комад тако добро као Ибзен…Волим Ибзена управо зато што се његова моралност не састоји само у прокламовању етичких идеала, већ у жестокој борби за остварење књижевне перфекције.

23

Циљ нам је да увећамо наш речник подсвесног као што је то учинио Пруст. Он је најзначајнији француски аутор данашњице и сигурно нико није одвео модерну психологију тако далеко као он. Мислим, ипак, како би било боље да је наставио да пише у свом ранијем стилу, јер тада би написао најбоље романе наше генерације. Уместо тога, он се упустио у Трагање за изгубљеним временом, које пати од вишка елаборације... тако се догађа да Прустов читалац завршава реченицу пре њега самог.

*Пуста земља је потпуни израз нашег времена у коме покушавамо да отклонимо акумулирану тежину векова која гуши оригиналну мисао: формуле које су можда нешто значиле у прошлости, али које данас немају никакав смисао. Елиот има ум који је у стању да истовремено уважава и изражава реалност и идеале – контрастирајући их он ствара упечатљиве ефекте.

*Мирне душе могу да изјавим да ниједан живи песник не пише боље од Јејтса. Он је прави медиавелиста – са својом склоношћу ка магичном, својим инкантацијама и вером у знаке и симболе, као са својом каснијом скаредношћу. То је прворазредан песник... бесмртност његових књига је осигурана, а тешко би се могло рећи да је исти случај и са мојима.

Један од аутора којима се највише дивим је Чехов. Зато што је донео нешто ново у књижевност, а то је осећај за драму у супротности са класичном идејом драме која има одређен почетак, средину и крај, са климаксом у другом чину и разрешењем у последњем. Чеховљеви комади немају почетак, средину и крај, нити он радњу води до климакса; његови комади су континуирана радња у којој живот упловљава на позорницу и испловљава са ње, где се ништа не разрешава и где имамо стални осећај да су ликови живели свој живот пре но што су дошли на сцену, као што ће наставити да га живе и кад се комад заврши. Његова драма није драма индивидуа, већ драма живота и то је њена суштина, у контрасту на пример према Шекспиру чија драма најчешће представља конфликт страсти и амбиција.

*Хемингвеј је свео на најмању меру размак између књижевности и живота, а то је управо оно што настоји сваки писац. Он пише одлично, његово писање је попут њега самог. Он је огроман, диван и робустан као буфало, атлетски тип, створен да живи живот који описује, и који не би ни могао да опише без свог физикуса – али такви џинови увек су стидљиви.

*Волим две Жидове књиге: Пасторалну симфонију која је право ремек дело, и Подруме Ватикана који су забавни.

24

Осим у романима, поглавито у Портрету уметника у младости, Џојсова схватања књижевности могу се наћи у његовим писмима и критичким написима које је сакупио, образложио и објавио Ричард Елман

25

Бурне дискусије о књижевности вођене су у чувеној књижари Shakespeare and Company Силвије Бич.

26

Даблин крајем XIX века Лондонски кварт Кенсингтон, где се родила Вирџинија

27

УПОРЕДНА ХРОНОЛОГИЈА ЖИВОТА И СТВАРАЛАШТВА ЏЕЈМСА ЏОЈСА И ВИРЏИНИЈЕ ВУЛФ У БРИТАНСКОМ И ЕВРОПСКОМ КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКОМ КОНТЕКСТУ

ЏЕЈМС ЏОЈС (James Augustine Aloysius Joyce) рођен је 2. фебруара у даблинском предграђу Ретгару (Brayton Square 41), у католичкој породици нижег средњег сталежа, као прво од тринаесторо деце Џона Станислауса Џојса и Мери Џејн Џојс, рођене Мјуреј. У време Џојсовог рођења породица је била у пристојном материјалном положају, али временом, захваљујући непрактичности и боемском животу Џона Станислауса, тоне у све веће сиромаштво, да би у време Џојсoвог дечаштва пала у крајњу беду.

1882

ВИРЏИНИЈА ВУЛФ (Adeline Virginia Stephen Woolf)

рођена јe 25. јануара у елитном лондонском кварту Кенсингтон

(Hyde Park Gate 22) у добростојећој и веома угледној породици дуге

интелектуалне традиције. Њен отац Лесли Стивен (1832-1904) био

је филозоф, научник, критичар и биограф. Управо 1882. године он

је започео рад на свом капиталном делу Dictionary of National Biog-raphy. Њена мајка је била чувена лепотица Џулија Дакворт, рођена

Џексон, која је у младости позирала прерафаелистима и својим

несвакидашњим изгледом постала њихов препознатљив симбол.

Ослобођен Чарлс Стјуарт Парнел. Женама у Британији посебним

актом дозвољено да поседују, купују и продају имовину. Британске

трупе окупирају Александрију и Суецки канал. Основан Британски институт за патенте. Роберт Кох

открио бактерију – изазивача туберкулозе, а Тесла открио

принципе деловања магнетног поља. Рођени: композитор Игор

Стравински, књижевница Сингрид Ундсет и немачки физичар Макс

Борн, а умрли Чарлс Дарвин, Данте Габријел Росети и Ентони Тролоп.

28

Џојсов отац Џон Станислаус Једина сачувана фотографија на којој се види Џојсова мајка Мери Џејн

29

Вирџинијина мајка Џулија Дакворт Вирџинијин отац Лесли Стивен

30

Џејмс и Вирџинија као двогодишњаци, на фотографијама из 1884. године

31

1883

1884

1888

Гауди започиње изградњу катедрале Sagrada Familia. Париска конвенција

о заштити индустријске имовине. Основан магазин Life. Ги де

Мопасан: Један живот, Ниче: Тако је говорио Заратустра. Смрт

Тургењева, Вагнера.

Рођење млађег брата Адријена.Вирџинија Вулф је имала старију

сестру Ванесу (1879) и брата Тобија (1880), а такође и полусестру

Стелу и два полубрата (Џорџ и Џералд) из првог брака њене мајке

(са Хербертом Даквортом), као и полусестру Лауру из првог брака

њеног оца (са Текеријевом кћерком)

Земљотрес у Колчестеру. Прво издање Oxford English Dictionary. Марк Твен: Авантуре Хаклбери

Фина, Сјенкјевич: Огњем и мачем. Едвард Мунк: Јутро. Рођени

Амадео Модиљани и Макс Брод.

Рођење брата Станислауса са којим је Џојс био најближи од свих деветоро преживелих браће и сестара (Попи, Меј, Станислаус, Ева, Ејлин, Флори, Чарлс, Џорџ, Бејби)

Џојсова породица се сели у Бреј, јужно од Даблина, а млади Џојс започиње школовање на добро рангираном језуитском колеџу Клонгоувз Вуд.

Џек Трбосек убио пет жена у Лондону. Ван Гог у наступу душевног растројства

одсекао себи уво. Рођени енглески песник Т.С. Елиот , португалски песник

Фернандо Песоа и амерички писац Јуџин О’Нил. Ниче: Антихрист, Ecce Homo;

Стриндберг: Госпођица Јулија.

Прво сачувано писмо које је написала Вирџинија Вулф, упућено

Џејмсу Раселу Лоуелу који је био чест гост у кући њених родитеља,

као и други угледни људи тог доба.

Џојсова крштеница

32

Фотографија начињена током студија у језуитском колеџу Клонгоувз Вуд - мали Џејмс седи тачно у средини, испред наставника

33

Део подмладка Дакворт - Стивен на једној фотографији: Вирџинија је у средини

34

Џејмс као шестогодишњак Шестогодишња Вирџинија игра крикет са млађим братом

35

1891

1892

Смрт Парнела који је претходно дискредитован због везе са

госпођом О’Ши. Званично отварање телефонске линије Лондон-Париз. Јавно приказан Едисонов прототип кинетоскопа и такозваног Теслиног

калема. Пронађене кости хомо еректуса на Јави. Отворен Карнеги Хол, дириговао Чајковски. Оскар

Вајлд: Слика Доријана Греја. Рођени Осип Мандељштам, Михаил

Булгаков и Хенри Милер. Умрли Гончаров, Мелвил и Рембо.

Као необуздани трошаџија, Џојсов отац је до ове године спискао целокупну породичну имовину и пао у велике дугове. Он је био веома шармантан човек, али није имао никаквог смисла нити воље за практичан живот. Осим тога, био је непоправљиво склон алкохолу. Породичне финансијске неприлике проузрокују Џејмсово напуштање колеџа. Под великим утиском због издајства и смрти Парнела, он саставља свој први спис под називом Јеси ли ти, Хели.

Заједно са сeстром Ванесом и братом Тобијем Вирџинија покреће породични часопис Hyde Park Gate News који је добио име по њиховој

лондонској адреси. Већ у овом узрасту, под јаким очевим утицајем,

браћа и сестре Стивен започињу свој пажљиво усмеравани духовни

живот у окриљу куће која је заправо била стециште интелектуалне

елите ондашњег Лондона.

Димитри Ивановски открио вирусе. Патентирана Дизелова машина.

Едисон патентира двосмерни телеграф. Пруст покреће ревију “Банкет”. Дебиси: Послеподне

једног фауна. Артур Конан Дојл: Авантуре Шерлока Холмса. Рођена

Марина Цветајева, умрли Волт Витмен и Тенисон.

Џојсова породица се сели у Блекрок, предграђе Даблина и то је прва од укупно седамнаест селидби на различите даблинске адресе. У већини случајева породица је због неплаћања станарине напросто избацивана на улицу. Кратак Џојсов боравак у Школи хришћанске браће.

Заједно са братом Тобијем Вирџинија саставља Искуства

једног патер фамилијаса где портретише свог оца Леслија

према коме је имала амбивалентан однос: он је истовремено био

њен непревазиђени узор, али и оптерећење којег никако није

могла да се ослободи.

36

Шеталиште уз обалу у Бреју, јужно од Даблина

37

Кућа у Корнволу где је Вирџинија са породицом проводила срећна лета

38

Фотографије Џејмса Џојса и Вирџиније Вулф из њихове ране младости

39

1893

1894

У Индији демонстриран први Гандијев пацифистички акт.

Анархистичко врење у Европи. Оформљена Галска лига. Рођен Владимир Мајаковски, а умрли

Чајковски и Ги де Мопасан.

Џојс започиње студије на елитном језуитском колеџу Белведер. Породица је у све горем финансијском положају, и млади Џојс по материјалном статусу потпуно одудара од својих добростојећих школских другова.

У лето сусрет Вирџиније са Рупертом Бруком, који је на њу

оставио снажан утисак. У породици је за подмладак организовано систематично подучавање из

различитих предмета: страних језика, књижевности, историје,

музике, математике...

Тауер бриџ у Лондону отворен за саобраћај. Конан Дојл: Мемоари Шерлока Холмса. Гоген: Божји

дан; Едвард Мунк: Страх. Рођени Маркузе, Селин, Бабељ. Умро

Роберт Луис Стивенсон.

Као један од најбољих студената, Џојс ове и наредне године добија неколико награда из различитих предмета.

Породица Стивен проводи последње лето у летњиковцу у

Корнволу који је у Вирџинијиним успоменама остао једино место

непомућене хармоније.

1895

По неким изворима (Peter Costello) Џојсово прво, веома стресно искуство са проститутком.

Афера Драјфус. Оскар Вајлд добио две године затвора у Редингу. Браћа

Лимијер приказују први филм у Паризу. Рођени Сергеј Јесењин, Михаил Бахтин и Роберт Грејвз,

умро Фридрих Енгелс.

Тринаестогодишња Вирџинија остаје без мајке чија изненадна смрт

5. маја проузрокује њен први нервни слом.

40

На Универзитету у Даблину Џојс је стекао одлично образовање и добио много награда као један од

најбољих студената.

За разлику од браће која су студирала на престижним универзитетима, Вирџинија и њене сестре су целокупно образовање стекле у кући, од приватних учитеља попут

Кларе Пејтер, родоначелнице женског образовања.

41

1896

1897

1898

Виљем Рентген открио Х-зраке. Премијера Саломе Оскара Вајлда и Жаријевог Краља

Ибија у Паризу. Чехов: Галеб. Рођени Андре Бретон, Џон Дон Пасос, Луис

Бронфилд и Скот Фицџералд. Умрли Пол Верлен и Алфред Нобел.

Џојс добија титулу Prefect of Sodality of the Blessed Virgin Mary.

Вирџинија кратко време води дневник по угледу на остале укућане. У новембру путује

у Француску.

Краљица Викторија прославља свој дијамантски јубилеј. У Паризу

премијера комада Сирано де Бержерак Едмонда Ростана. Емил Диркем:

Самоубиство; Чехов: Ујка Вања. Рођени Арагон и Фокнер, умро Брамс.

Џојс добија награду за најбољу енглеску композицију у Ирској. Награђени рад о Одисеју нажалост није сачуван.

3. јануара Вирџинија започиње да пише први сачувани дневник.

Полусестра Стела се удаје у априлу, али умире само три месеца касније

што погоршава Вирџинијино ментално стање. Ипак, она са

успехом похађа часове грчког језика и опште историје.

Шпанско-амерички рат. Француско-руски савез. Марија и Пјер Кири открили радијум. Зола: J’accuse. Рођени Сергеј Ејзенштајн, Хенри Мур, Брехт, Лорка и Ремарк. Умро

Стефан Маларме.

Џејмс Џојс се уписује на Универзитет у Даблину. Открива и чита Ибзена, Хауптмана, Флобера, Мопасана, Верлена, Малармеа, Достојевског, Вајлда, Ничеа... Овладавши класичним језицима, у стању је да чита Хомера и Аристотела у оригиналу.

Вирџинија Вулф чита Џорџ Елиотову. Започиње учење латинског са

Кларом Пејтер, тада веома угледном професорком и реформаторком

образовања. Показује се као веома даровита и убрзо чита

класична дела у оригиналу.

42

Џојс са колегама и професорима са даблинског универзитета

43

Вирџинија са сестрама Ванесом и Стелом

44

Џејмс Џојс на дан када је дипломирао Вирџинија са полубратом Виљемом Даквортом

45

1899

1900

Бурски рат. Премијере Ирског књижевног позоришта. “Bayer’’ региструје производњу

аспирина. Давид Хилберт: Основи геометрије. Оскар Вајлд:

Важно је звати се Ернест. РођениХемингвеј, Набоков и Борхес.

Џојс одбија да потпише “патриотску петицију’’ против Јејтса који је због Контесе Кетлин оптужен као анти-Ирац и анти-католик.

Вирџинијин брат Тоби одлази у Кембриџ где, између осталих,

упознаје Леонарда Вулфа.

Артур Еванс открио палату Кносос на Криту. Макс Планк поставио

темеље квантној физици.Отворен париски метро. Хусерл:

Логика; Пучини: Тоска; Чехов: Три сестре. Рођени: песник Жак Превер,

режисер Луис Буњуел, филозофи Ерих Фром и Ханс Џорџ Гадамер. Умрли

Фридрих Ниче и Оскар Вајлд.У часопису Fortnightly Review Џојс објављује чланак под називом Нова Ибзенова драма за који добија похвале лично од Ибзена. У Књижевно-историјском друштву чита есеј Драма и живот, а такође и пише драму у Ибзеновом стилу под називом Бриљантна каријера коју је, међутим, уништио.

Вирџинија и Ванеса једно време похађају предавања на Кембриџу

(May Ball), и то је све од формалног школовања које им је било

приступачно. За разлику од браће која су похађала Кембриџ, оне су комплетно образовање добиле од

приватних учитеља у сопственој кући.

Ибзен је био један од омиљених Џојсових писаца

Вирџинијин млађи брат

Адријенса којим је била веома

блиска

46

Фотографија из Париза Једна из серије чувених фотографија Џорџа Чарлса Бересфорда

47

1902

Почео да излази Times Literary Supplemet (TLS). Кроче: Естетика; Џозеф Конрад: Срце таме; Чехов:

Три сестре; Жид: Иморалист. Рођени Џон Штајнбек, Луис Сернуда, а умро Емил Зола.

Џојс објављује Џејмс Кларенс Манган (James Clarens Mangan), завршава факултет и напушта Ирску. У Лондону се сусреће са В. Б. Јејтсом захваљујући коме објављује преко двадесет приказа нових књига у различитим књижевним часописима. Пошто су критике листом биле сурово негативне, неки листови су му после првог објављеног текста отказивали сарадњу. Одлази у Париз са намером да студира медицину, али га сиромаштво спречава у том науму. Једно време је принуђен да се издржава певањем.

Вирџинија Вулф пише текст Галерија пријатељства (Friendships Gallery) посвећен Виолет Дикинсон,

старијој пријатељици којом је по свему судећи узалудно покушавала

да замени места покојне мајке и старије сестре. Из ове године датирају најпознатије Вирџинијине младалачке фотографије-портрети које је израдио

Џорџ Чарлс Бересфорд и које су доцније биле најчешће коришћене приликом

илустровања њених књига.

Вирџинија се упознаје са књиговезачком вештином која јој једно време постаје

права пасија. То је заправо први импулс интересовања за опрему књига што ће се

много касније развити у оквиру издавачког посла у Хогарт пресу.

1901

Пошто је одбијен од уредништва студентског часописа, Џојс приватно објављује Смутни дан (The Day of Rabblement). Започиње писање песама и сакупљање епифанија – серије прозних фрагмената на основу специфичних духовно-чулних искустава.

Смрт британске краљице Викторије у 81 години, коју наслеђује Едвард

VII. Прва додела Нобелових награда у Стокхолму. Изведена Симфонија No. 4 (G mayor) Густава Малера. Томас Ман: Буденброкови. Умрли

Анри Тулуз Лотрек и Ђузепе Верди.

48

Нора Барнакл и Џејмс Џојс су овако изгледали када су се упознали 1904. године

Вирџинија на плажи са Клајвом Белом који ће се 1907. венчати са њеном сестром Ванесом

49

1903

1904

Вирџинија интензивно учи старогрчки са Џенет Кејс која је њена наставница,

тутор и блиска пријатељица која јој на неки начин замењује мајку. Ускоро

већ може да чита класичну грчку књижевност. У Дневнику се као

лектира помињу трагедије Есхила и Софокла које са пуним разумевањем

чита у оригиналу.

Едвард VII постаје император Индије. Томас Ман: Тонио Крeгер,

Чехов: Вишњик. Рођене Џорџ Сименон и Анаис Нин; такође Џорџ

Орвел и Кенет Кларк. Умро Пол Гоген.

У априлу Џојс је принуђен да се врати у Даблин због мајчине болести. После четири месеца тешких мука, она умире 13. августа, а да јој Џојс није испунио последњу жељу и вратио се вери. Након женине смрти Џојсов отац се потпуно предаје опијању, а породица доспева на најниже гране. Бурно пријатељство младог Џојса са Оливером Гогартијем који га уводи у свет алкохола.

Преломна година у животу Џејмса Џојса. У јануару пише аутобиографски текст Портрет уметника – зачетак доцнијег романа, а по разним часописима објављује песме које ће касније објединити у збирку под називом Камерна музика (Chamber Music), као и причу Сестре , прву из будуће књиге Даблинци (Dubliners). Покушава да се запосли у библиотеци, кратко време ради као наставник. 10. јуна упознаје Нору Барнакл, а 16. јуна излази са њом, и то је онај дан у коме се одвија радња романа Уликс. У октобру млади пар напушта Ирску, па преко Париза, Цириха и Трста, доспева у Пулу, коју Џојс назива “местом које је и Бог заборавио’’.

Смрт Вирџинијиног оца од канцера 22. фебруaра произвела је тежак нервни слом и покушај самоубиства, због чега је била хоспитализована. После опоравка следе

путовања у Велс, Италију и Француску. Са сестром и браћом се сели на нову адресу – у Блумбсбери, Гордон сквер 46. На тој

адреси ће се изворно формирати легендарна интелектуална Блумбсбери група којој су припадали: Клајв Бел, Џон Мајнард

Кејнс, Е.М. Форстер, Леонард Вулф, Литон Страчи, Дејвид Гарнет, Данкан Грант и

други. У Гардијану је 14. децембра објављен Вирџинијин први рад The Son of Royal

Langbrith. Са одушевљењем чита књигу Волтера Пејтера о ренесанси.

Британска експедиција на Тибет. Руско-јапански рат.

Роден: Божја рука (бронза). Пирандело: Матија Паскал.

Фројд: Психопатологија свакодневног живота. Рођени Салвадор Дали, Пабло Неруда и Витолд Гомбрович, умро Антон

Павлович Чехов.

50

Џојс је уживао драгоцену животну подршку брата Станислауса, а код Вирџиније је ту улогу имала сестра Ванеса

51

1905

1906

Започиње Џојсово добровољно изгнанство, са немаштином, болестима и алкохолом као трајним пратиоцима. После многих неуспешних покушаја, коначно добија посао наставника енглеског језика у Берлицовој школи у Трсту. 27. јула родио се син Ђорђо. Ове године брат Станислаус се придружује Џојсовој породици и постаје велика подршка због своје трезвености и штедљивости, упркос латентној љубомори коју је од детињства исказивао према даровитијем и фаворизованом старијем брату. Финансијско стање се донекле поправља и Џојс је у стању да се сасвим посвети књижевном раду. Детаљно осмишљава композицију збирке приповедака Даблинци.

Предавање на Морлеј колеџу у Лондону. Вирџинијин брат Тоби покреће књижевне

вечери под називом “Средом увече” у сарадњи са Саксон Сидни-Тарнером. Ускоро

њена сестра, сликарка Ванеса, покреће “Клуб петком” у коме се расправљало о

уметности, поглавито сликарству. Та два интелектуална састајалишта заправо су

била основ за формирање необавезне, али врло утицајне ‘Bloomsbury Group’. У марту

Вирџинија Вулф објављује први приказ у Тајмсовом Књижевном додатку (Times

Literary Supplement) под називом Књижевна биографија. У марту и априлу путује у

Француску, Шпанију и Португалију.

Фовистичка изложба на челу са Анри Матисом. Крвава

недеља – масакр над руским демонстрантима. Ајнштајн:

теорија релативитета. Хаклбери Фин и Том Сојер

забрањени у америчким библиотекама. Деби Мате

Хари у Паризу. Рођен Жан- Пол Сартр, умро Жил Верн.

Селидба у Рим где Џојс добија посао у банци. Завршава још две приче за збирку Даблинци: Два заводника (The Two Galants) и Облачак (A Little Cloud).Сусрет са Италом Свевом и прва замисао Уликса. Шаље Камерну музику лондонском издавачу Гранту Ричардсу.

У првој половини године Вирџинија пише Филис и Розамунд (Phyillis and Rosamund)

и Тајанствени случај г-ђе В (The Mysterious Case of Miss V). У јесен путује у Француску,

Италију, Грчку и Турску. Крајем новембра смрт брата Тобија и нови oзбиљни

психички проблеми.

Модиљани стиже у Париз. Ганди пропагира ненасиље.

Столипинове аграрне реформе у Русији и оснивање

Думе. Бергсон: Креативна еволуција. Умрли Хенрик

Ибзен и Пол Сезан.

52

Нора са сином Ђорђом који се родио 1905. и ћерком Луцијом Аном која се родила 1907. године

Вирџинија није имала потомство, али је била везана за сестриће Џулијана (1905) и Квентина (1910) и касније за сестричину Ангелику

53

1907

1908

У фебруару повратак Џојса са породицом у Трст. Рођење ћерке Луције Ане 26. јула. Камерна музика објављена у Лондону. У септембру завршава последњу и најдужу причу за Даблинце под називом Мртви (The Dead). Враћа се роману Јунак Стивен (Stephen Hero), радикално га скраћујући и узимајући дефинитивни наслов Портрет уметника у младости (A Portrait of the Artist as a Young Man).

Сестра Ванеса удаје се за Клајва Бела. Вирџинија се са млађим

братом Адријеном сели на Фицрој сквер 29. Започиње рад на тексту

Melymbrosia, касније објављен као роман Излазак на пучину

(The Voyage Out). Такође пише Реминисценције (Reminiscences).

Још једно путовање у Француску. Крајем године сусрет са

Хенри Џејмсом.

Формирана Тројна Антанта. Пикасо: Госпођице из Авињона.

Максим Горки: Мати.Рођени Морис Бланшо и Алберто

Моравија, умро Едвард Григ.

У априлу и мају на Универзитету у Трсту држи три предавања на ирске теме: Ирска - острво светаца и мудраца, Џемс Кларенс Манган и Ирска књижевна ренесанса. Нора преживљава тежак спонтани побачај. Џојс завршава три поглавља Портрета. Пријатељство са Италом Свевом и велика узајамна књижевна подршка.

У фебруару рођење сестрића Џулијана Бела представља велики догађај за Вирџинију. Лето и јесен

проводи у Велсу, Француској и Италији. Фасцинација Отолином Морел и нестабилни односи који

нису могли да се претворе ни у љубавни ни у пријатељски однос.

Летње олимпијске игре у Лондону. Са Ајфеловог торња послата прва

радио-порука на даљину.Фредерик Кук стигао на Северни

пол. Блерио прелеће Ламанш. 70 000 мтрвих у земљотресу на

Сицилији. Рођени Симон де Бовоар, Стефан Грапели, Вилијам Саројан.

Умро Римски-Корсаков.

54

Вирџинија у друштву

са Литоном Страчијем,

оданим пријатељем и

сталним чланомчувене

Блумбсбери групе.

Три Џојсова писма издавачу Гранту Ричардсу

55

1909

1910

Џојс преводи Јејтса на италијански. У августу и септембру борави са сином у Ирској, где потписује уговор за Даблинце са издавачком кућом Маунсел. Повратак у Трст у који је повео и своје две сестре Еву и Ејлин, а у октобру поново путовање у Даблин, са идејом да отвори биоскоп.

Веридба са Литоном Страчијем, која је била осуђена на пропаст, али су остали веома блиски пријатељи до краја живота. У августу путовање

у Немачку ради учествовања на књижевном фестивалу “Bayreuth”. Пише Сећање једног романописца

(Memoirs of a Novelist).

Карл Ленстејнер развија систем крвних група. Ватикан беатификује Јованку Орлеанку. Пруст започиње своје капитално дело У потрази за изгубљеним временом. Пикасо

и Брак – аналитички кубизам. Покренут руски авангардни часопис

“Аполон”.

Мучни преговори са издавачем Џорџом Робертсом и узалудни напори да Даблинци коначно буду објављени. Издавач, наиме тражи радикалне промене делова које сматра вулгарним или увредљивим за круну, а Џојс тера инат и “интервенише” тако што убацује још грубље изразе. Пропаст тек основаног биоскопа “Волта” додатно погоршава и онако неподношљиву материјалну оскудицу.

Вирџинија под огромним утиском после отварања прве пост-

импресионистичке изложбе 8. новембра. Добровољни рад у

оквиру кампање женске помоћи. Тромесечно болничко лечење

после још једног нервног слома. Рођење другог сестрића Квентина,

који ће много касније на основу породичних докумената и

Вирџинијиних Дневника написати њену обимну и прилично

поуздану биографију.

Смрт Едварда VII, крунисање Џорџа V. Халејева комета виђена са Земље.

Пожар на Светској изложби у Бриселу. Кандински: Импровизације

7. Цветајева: Вечерњи албум (самиздат). Рођен Акира Куросава, умрли Марк Твен, О’Хенри и Лав

Толстој.

56

Џојс у време када води бескомпромисну борбу са издавачем да Даблинци изађу без цензуре

Фотографија начињена после венчања Вирџиније и Леонарда, 10 августа 1912. године

57

1911

1912

После цензорских сугестија, Џојс се директно обраћа Џорџу V да он лично процени увредљивост приче Ivy Day. Такође је 18. августа даблинском листу Sinn Fein послао отворено писмо у коме је детаљно изложио историјат цензорског прогањања од стране издавача и каквим је све методама осујећено штампање његових прича. Исте године Џојс је писао неколицини италијанских просветних функционера са намером да се запосли као професор.

Почетком године Вирџинија Вулф изнајмљује кућу у Сасексу, а у априлу

путује у Турску. У децембру, заједно са братом и пријатељима Данканом Грантом

и Мајнардом Кејнсом прелази на нову адресу – Брунсвик сквер 38, где им се

убрзо придружује и Леонард Вулф. Овој групи ускоро се прикључује

и сликар Роџер Фрај.

Прве аутомобилске трке у Монте Карлу. Прва прослава

међународног дана жена 8. марта. Рођени Тенеси Вилијамс, Емил Сиоран,

Макс Фриш, Чеслав Милош, Ернесто Сабато. Умро

Густав Малер.

Серија предавања о Хамлету на Универзитету Пополо. У марту два предавања о Дефоу и Блејку. У априлу Џојс полаже испите на Универзитету у Падови да би стекао право да предаје енглески у Италији, али упркос одличним резултатима, не добија сертификат. Породично путовање у Галвеј и Даблин – последњи Џојсов боравак у Ирској. Он се и даље грчевито противи цензорским интервенцијама као услову за објављивање Даблинаца. Издавач је међутим ишао дотле да је уништио већ одштампане делове књиге. Кратка романса са студенткињом Амалијом Попер.

Вирџинија Вулф се удаје за Леонарда Вулфа 10. августа. То се показало као

благотворно за њену књижевну каријеру, јер је дотада писала само књижевно-теоријске и критичке радове, а од ове

године се посвећује писању романа. До октобра у Француској, Шпанији и

Италији, а онда селидба у Клифтонс Ин 13.

Објављена Енциклопедија Британика. Потонуо прекоокеански брод

Титаник. Амундсен открио Јужни пол. Први балкански

рат. Кафка: Преображај. Рођен Џексон Полок, а умро

Стриндберг.

58

У једној шетњи Вирџинија и Леонард су угледали ову штампарску пресу, па су одлучили да је купе и оснују

издавачку кућу Хогарт Прес.Фотографија је начињена када је Џојс стигао у Цирих.

59

1913

1914

1915

Неуспех љубави са Амалијом Попер описан у необјављеној поеми Ђакомо Џојс (Giacomo Joyce). Крајем године контакт са Езром Паундом.

Завршен рукопис романа Излазак на пучину (The Voyage Out).

Вирџинија је у доброј психо-физичкој кондицији.

Почео Други балкански рат. Улстер се одваја од Јужне Ирске. Рођени француски књижевници Клод Симон и Албер Ками.

Фројд: Тотем и табу; Жид: Подруми Ватикана; Хусерл: Феноменологија

У фебруару Портрет уметника у младости почиње да се објављује у наставцима у часопису The Egoist. Грант Ричардс објављује Даблинце. Џојс започиње писање романа Уликс (Ulysses) и драме Изгнаници( Exiles).

Нове адресе – Твинкенхам (St. Margaret’s Road 65) и Ричмонд (The Green 17). Вирџинија одлучује да се

потпуно посвети књижевном раду.

Пруст почиње да објављује У трагању за изгубљеним временом. Александар

Бели: Петербург, Т. С. Елиот: Пруфрок. Пикасо: Зелена мртва природа, Музички

инструмент. Кандински: Зима, Јесен. Мондријан: Обојени квадрати у овалу. Рођени Октавио Паз, Хулио Кортазар,

Дилан Томас и Маргарит Дирас, умро Георг Тракл.

По избијању рата, Џојс са породицом прелази у Швајцарску и настањује се у Цириху где је написан највећи део Уликса. Захваљујући ангажовању Паунда и Јејтса добија малу новчану помоћ од Краљевског књижевног фонда. Завршава Изгнанике.

Вирџинија поново пише дневник. Са мужем Леонардом доноси одлуку

да купе штампарију и оснују Хогарт Прес, издавачку кућу која је требало да промовише модерну књижевност.

Роман Излазак на пучину изашао је из штампе 26. марта.

Патентирано неонско светло.Тристан Цара оснива покрет дадаизам. Основан Британски женски институт. Грифит: Рођење нације. Родио се нобеловац

Сол Белоу, а умро Скрјабин.

60

Џојс се напатио са глаукомом који му је загорчавао живот и повремено сасвим онемогућавао нормално писање

Вирџинија са сестричином Ангеликом

61

1916

1917

1918

Портерет уметника у младости објављен у Њујорку. Убијен Џојсов пријатељ, пацифиста Франсис Скефингтон, а други пријатељ, Томас Кетл, погинуо на западном фронту служећи британској армији. Ови губици тешко погађају Џојса.

Вирџинија започиње Ноћ и дан (Night and Day). Почетком новембра

упознаје књижевницу Катрин Мансфилд, чијем писању се диви и са којом започиње блиско пријатељство. Са њом размењује написане странице

и разматра књижевне дилеме, али у основи њиховог односа је ривалитет.

Прва успешна трансфузија крви. Отказана летња олимпијада у Берлину.

Родио се Јехуди Мењухин. Умрли Хенри Џејмс, Сјенкјевич и

Џек Лондон. Убијен Распућин.

Комплетирана три поглавља Уликса. Извршена прва од многих операција глаукома ока. Харијет Шо Вивер почиње финансијски да подржава Џојса. Осим тога, Норин стриц такође материјално помаже породицу.

Стиже прва штампарска машина и издавачка кућа Хогарт Прес

(Hogarth Press) почиње са радом. Прво су објављене Две приче (Two Stories)

од који је једна Вирџиније Вулф – Знак на зиду (The Mark on the Wall),

а друга Леонарда Вулфа – Три Јеврејина (Three Jews).

У априлу 1917. Владимир Лењин стиже у Петроград, у јулу бежи у Финску. На

изборима у Даблину тријумф Шин Фена. Потписана Крфска декларација. Октобарска револуција започиње 25.

октобра. Ухапшена Мата Хари. Рођени Хајнрих Бел и Артур Кларк, умро Е. Дега.

У Лондону су објављени Изгнаници. У часопису Little Review започиње излажење Уликса у наставцима што изазива огромну пажњу и третира се као књижевни догађај сезоне. Укупно седам епизода изашло је у периоду између марта и октобра.

Хогарт Прес објављује Прелудијум Катрин Менсфилд. Вирџинија се 15. новембра упознаје са Т. С. Елиотом који постаје њен главни књижевни

истомишљеник и одан пријатељ. Харијет Вивер долази у посету

носећи са собом рукопис Уликса. Рођење сестричине Ангелике.

Капитулација Аустроугарске – крај I светског рата. Британска окупација

Палестине. Погубљење царске породице Романових. Ирци прокламују Републику,

отворени сукоби ИРА-е и енглеске полиције. Блок: Дванаесторица. Пруст: У сенци девојака у цвату. Маљевич: Бело на белом. Шагал: Зелени виолиниста. Родили

се Бергман, Бернштајн и Солжењицин. Умрли Климт, Дебиси, и Аполинер.

62

Џојс у друштву са Езром Паундом, Фордом Мадоксом и Џоном Квином који стоји

63

Велико лично и књижевно пријатељство и разумевање: Т. С. Елиот и Вирџинија Вулф

64

После Џојсове смрти, први избор из његове прозе са уводним напоменама направио је Т. С. Елиот

за Faber and Faber 1942. године

Прво издање Песама (Poems) Т. С. Елиота објављено у Хогарт Пресу 1919. године, са корицама које је

илустровао Роџер Фрај.

65

1920

1919

Кратка афера са Мартом Флешмен која започиње 2. фебруара, на Џојсов 37. рођендан. У октобру повратак у Трст, наставак рада на Уликсу и објављивање још пет епизода. Езра Паунд наговара Џојса да посети Париз. Прекида све односе са братом Станислаусом, без икакве захвалности за подршку коју му је овај годинама пружао.

Хогарт прес објављује Вирџинијину кратку причу Kew Gardens. Прво

издање Песама (Poems) Т.С. Елиота објављено у Хогарт Пресу, са

корицама које је илустровао Роџер Фрај. У јулу куповина куће

(Monk’s House) у Родмелу, до септембра оспособљена за становање.

У октобру објављен Ноћ и дан.

Закључен Версајски мир, основано Друштво народа. Револуције у

Немачкој и Мађарској. Покрет у архитектури познат под називом

Бахаус основан у Вајмару. Ајнштајнова теорија релативитета потврђена у обсерваторији Артура Едингтона. Хесе: Демијан. Жид:

Пасторална симфонија. Кандински: У сивом. Родили се Селинџер и Маргот Фонтејн, а умрли Теодор Рузвелт и

Ендрју Карнеги.

У јулу Џојс одлази са породицом у Париз, где је планирао да се на путу за Лондон задржи само недељу дана, али остаје наредних двадесетак година. Сусрети са Паундом, Елиотом, Арагоном, Елијаром… Због обсцености у епизоди Наусикаја, одлуком суда обустављено објављивање Уликса у часопису Little Review.

22. јула последњи Вирџинијин сусрет са Катрин Менсфилд. Користећи

сопствена искуства из менталних растројстава и депресивних стања,

она започиње писање романа Јаковљева соба (Jacob’s Room).

Адолф Хитлер представља свој политички програм у Минхену. Крвава

недеља у Даблину. Пруст довршава У трагању за изгубљеним временом.

Тристан Цара: Дада манифест; Д. Х. Лоренс: Заљубљене жене.

Рођен Федерико Фелини, умро Амадео Модиљани.

66

Силвија Бич и Џејмс Џојс на улазу у књижару издавачке куће Shakespeare and Company

Вита Саквил-Вест

67

1922

1921Џојс завршава последња два поглавља Уликса. Започиње полемика између Паунда и Џорџа Бернарда Шоа о књижевном значају овог романа. Као “стари ирски господин” Шо јавно одбија да се претплати на књигу и тако помогне њено издавање. Ипак, 7. децембра на промоцији Уликса у чувеној Монијеровој књижари окупља се 250 читалаца.

У марту Хогарт прес објављује Понедељак или уторак (Monday or

Tuesday). Венчање Ралфа Партриџа и сликарке Доре Карингтон, такође

припаднице Блумбсбери групе. Вирџинијино физичко и ментално

здравље стално осцилира.

Хитлер постаје фирер немачке наци-партије. Ирци одбијају мировни

споразум захтевајући потпуну независност. Алберт Ајнштајн

добио Нобелову награду за физику. Пирандело: Шест лица траже писца;

Бретон: Магнетска поља. Рођен Диренмат, умро Александар Блок.

Почетком године у Паризу излази Уликс у тиражу од 1000 примерака, у издању Shakespeare and Company Силвије Бич. Књига је одмах забрањена у Британији и Америци, али постоји легенда да је Хемингвеј прокријумчарио неколико примерака у Америку. Друго париско издање Уликса штампао је крајем године Egoist Press, у тиражу од 2000 примерака.

Објављена Јаковљева соба. Вирџинија Вулф упознаје екстравагантну

Виту Саквил-Вест и ступа са њом у веома блиско и двосмислено

пријатељство које ће, са прекидима, трајати до краја њеног живота. Вита и њен муж постају стални чланови

интелектуално-уметничког кружока Томаса и Вирџиније Вулф.

Стаљин изабран за генсека КП Русије. Мусолини постаје премијер Италије. Грађански рат у Ирској. Постављени

Бубњеви у ноћи Бертолда Брехта. Т.С. Елиот: Пуста земља, америчко издање; Кафка: Замак. Рођени Џек

Керуак и Жозе Сарамаго.

68

Кетрин Менсвилд била је Вирџинијина пријатељица, истомишљеница и књижевни конкурент

Харијет Шо Вивер није само финансијски подржавала Џојса, већ је била и његов књижевни сабеседник

69

1924

1923Одлазак у Лондон ради операције очију. Тамо Џојс започиње Финеганово бдење (Finnegans Wake) под првобитним називом Work in progress. Дефинитивни наслов открива само Нори и неће га обзнанити све до 1939. године када је објављено интегрално Фаберово издање. У писму Харијет Вивер он наглашава да пише прве странице после Уликса и да му се чини као да ће написати историју света.

Смрт Катрин Менсфилд. Леонард Вулф постаје књижевни уредник у часопису

The Nation. Вирџинија Вулф помаже Котелијанском око превода Толстојевих писама. Започиње прву верзију комада

Freshwater. Такође почиње рад на роману Сати (Hours) који ће бити објављен као

Госпођа Даловеј (Mrs Dalloway). Хогарт Прес објављује Елиотову

поему Пуста земља.

Коктоова Антигона постављена у Паризу.

Турска постаје република са Ататурком на челу.

Рођене Вислава Шимборска и Надин Гордимер. Умро архитекта Густав Ајфел. Рилке: Сонети Орфеју.

Dedalus - Француски превод Портрета. Објављивање првих делова Финегановог бдења под називом Work in progress наилази на потпуно неразумевање.

У јануару куповина стана на Тависток скверу 52. Објављен есеј

Господин Бенет и госпођа Браун (Mr. Bennett and Mrs. Brown).

Хитлер објављује Mein Kampf. Појавио се први надреалистички

манифест. Томас Ман: Чаробни брег; Пол Елијар: Умрети од неумирања.

Пикасо: Мандолина и гитара; К. Бранкузи Торзо младића.

Умиру Лењин, Кафка, Конрад.

70

Џојс је претрпео више операција на очима које нису дале нарочите резултате

Једна необична фотографија Вирџиније Вулф

71

1925Нове операције на очима и знатно погоршање вида. Џојсово лево око константно је прекривено црним повезом, а наочаре имају све већу диоптрију и све тамнија стакла. Нервоза због веома отежаног читања и писања.

Почетком године путовање у Француску. У априлу објављен есеј

Обичан читалац (The Common Reader, First Series), а 14. маја роман Госпођа

Даловеj. Венчање Џ. М. Кејнза и глумице Лидије Лопокове.

“Кристална ноћ” као почетак прогона Јевреја. Скот Фицџералд објавио Великог

Гетсбија. Орсон Велс: Рат светова. Рођени Виљем Стајрон, Јукио Мишима и Жил Делез, а умрли Сергеј Јесењин и

композитор Ерик Сати.

1926

Пиратско издање Уликса у Америци. Француски превод Даблинаца. Work in progress наставља да излази у часопису Transition, и даље без већег одзива. Езра Паунд директно изриче свој негативни суд.

Вирџинија започиње роман Ка светионику (To the Lighthouse). Упознаје Томаса Хардија и Олдоса Хакслија. Леонард напушта место

књижевног уредника у часопису The Nation.

Вајмарска република улази Лигу народа, а Шпанија је напушта. Ерупција Везува.

Чувени “нестанак”Агате Кристи. Хемингвеј: Сунце се поново рађа; Елијар: Престоница бола. Рођени Дарио Фо, Џон Фаулс и Мишел Фуко, а такође и Фидел

Кастро. Умрли Рилке и Клод Моне.

1927

У Паризу објављена збирка од четрнаест кратких песама под називом Pomes Penyeach. У писму Џојсу, Харијет Вивер се неповољно изражава о делу Work in Progress упозоравајући га да узалудно разбацује свој таленат.

У мају објављен роман Ка светионику. Започиње Орланда (Orlando).

Путовање у Италију – Палермо, Сиракуза, Напуљ. Одлазак у Јоркшир

са друштвом ради посматрања тоталног помрачења Сунца.

Прва прекоокеанска телефонска линија Њујорк-Лондон. Чарлс Линдберг прелетео Атлантик на линији Њујорк-Париз. Прва

демонстрација телевизије у Њујорку. Фриц Ланг: Метрополис. Форстер:

Видови романа. Рођени Маркес, Гинтер Грас, Лешек Колаковски, а умрла Исидора

Данкан.

72

Anna Livia Plurabelle, део будућег експерименталног романа Финеганово бдење.

Прво издање Орланда

73

1928Излази Anna Livia Plurabelle, део будућег експерименталног романа Финеганово бдење. Џојс се не обазире на критике, настављајући рад који је веома отежан слабим видом. Принуђен да пише огромним словима специјалним графитним писаљкама на великим комадима папира.

У априлу награда Prix Femina за роман Ка светионику. У септембру путовање

по Француској са Витом Саквил-Вест, у октобру објављен Орландо.

Предавање на Кембриџу, тема: Жена и проза. Такође читање делова

из радне верзије Сопствене собе (A Room of One’s Own).

Александар Флеминг открио пеницилин. Грифинов експеримент као увод у

откриће ДНА. Премијера Равеловог Болера у Паризу и Брехтове Опере за три гроша у Берлину. Олдос Хаксли:

Контрапункт; Д.Х. Лоренс: Љубавник леди Четерли; Лорка: Цигански

романсеро. Рођени Карлос Фуентес и Ноам Чомски, умро Томас Харди.

1929Излази Shem and Shaun. Такође француски превод Уликса. Бекет и још једанаест писаца објављују позитивне осврте на Work in progress. Смрт доктора Борша који је извршио девет операција на Џојсовим очима.

Зима у Немачкој, лето у Француској. У октобру објављена књига Сопствена соба који је доцније постао манифест

феминизма. Почиње да пише роман The Moths , касније објављен под

називом Таласи (The Waves).

Пад Вол Стрита и почетак велике светске кризе. Отворен Музеј Савремене

уметности у Њујорку. Фокнер: Бука и бес; Ремарк: На западу ништа ново;

Хемингвеј: Збогом оружје.

1930Излази Haveth Childers Everywhere. У Цириху угледни професор Фогт оперише Џојсу очи, али резултати нису нарочити. Јунг пише предговор за немачки превод Уликса, а потом узалудно покушава да помогне у Луцијином лечењу, закључујући успут да је и сам Џојс далеко од психички здравог човека.

Вирџинија упознаје Етел Смит. Вулфови, заједно са Беловима, Фрајем

и још неколицином праве озбиљан план о покретању новог часописа који би

заступао нове књижевне тенденције, али он остаје нереализован.

Константинопољ постао Истамбул. Бретон: Други манифест надреализма. Рођени Дерида и Харолд Блум. Умро Мајаковски.

74

После скоро три деценије заједничког живота, венчање Џејмса Џојса и Норе у Лондону 1931.

Четири генерације на окупу: Џојс испод очевог портрета са сином Ђорђом и унуком Стивеном

75

1931

После скоро три деценије заједничког живота, венчање Џејмса Џојса и Норе у Лондону. Смрт Џојсовог оца проузрокује његово велико кајање јер га је годинама држао у нади да ће га посетити у Даблину. Путовање у Швајцарску и Аустрију.

Вирџинија упознаје Џона Лимана, и он почиње да ради као саветник у

Хогарт пресу. У августу започиње књигу Флаш: биографија (Flush:

A biography). У октобру објављени Таласи. Крајем године Вирџинија

позира вајару Стивену Томлину.

Вестминстерским статутом Царство постаје Комонвелт. Почиње емитовање ТВ програма у САД, СССР, Британији,

Немачкој. Изложба скулптура Х. Мура у Лондону. Фокнер:

Светилиште. Чаплин: Светла велеграда.

1932

Рођење унука Стивена Џејмса Џојса. Потпуни ментални слом ћерке Луције која је још у детињству добила дијагнозу шизофреније. Њујоршка полиција узурпира рукопис Уликса који је послат издавачкој кући Random House, а америчка пошта добија овлашћење да конфискује примерке часописа са деловима Уликса пре него што дођу до руку читалаца.

Умире Литон Страчи, а затим и Дора Карингтон. После тога Вирџинија одлази на двомесечни опоравак у

Грчку. У јулу објављује Писмо младом песнику (A Letter to a Young Poet)

и други део есеја Обичан читалац (The Common Reader: Second Series). Започиње дело The Pargiters, касније

објављено под називом Године (The Years). Лиман напушта Хогарт прес.

Објављен Хакслијев Врли нови свет. Први филмски фестивал у Венецији. Отмица Линдбергове бебе. Рођени писци Умберто Еко и Џон Апдајк и

режисери Андреј Тарковски и Милош Форман. Силвија Плат извршила

самоубиство.

76

Џојсова ћерка Луција која је још као дете добила дијагнозу шизофреније

Вирџинија Вулф на слици Роџера Фраја

77

1933У Сједињеним Америчким Државама води се судски спор који треба да докаже да ли је Уликс порнографска књига или не. Једно време Луција борави у психијатријском санаторијуму у Швајцарској.

Путовање Вулфових аутомобилом преко Француске у Италију (Пиза,

Сијена). Вирџинија одбија позив са Кембриџа да одржи предавање о свом

оцу Леслију Стивену. Такође одбија хонорарни ангажман на универзитету

Манчестер. Почетком октобра објављен Flush.

Адолф Хитлер постаје канцелар и обзнањује Проглас немачком

народу. На изборима у Немачкој националсоцијалисти добијају скоро

50% гласова. Запаљен Рајхстаг, основан Гестапо, отворен први логор – Дахау.

Спаљивање књига у Берлину. Ајнштајн стиже у Америку, као избеглица из

Немачке. Рођени Сузан Зонтаг, Филип Рот и Роман Полански, умро Џон Голсворти..

1934

1935

Судска дозвола за објављивање Уликса у Сједињеним Америчким Државама. Уликс објављен у издању Random House у Њујорку.

Крајем априла Вирџинија путује у Ирску. У септембру смрт Роџера

Фраја доноси нове психичке тегобе. У октобру сусрет са В. Б. Јејтсом.

Џојсова ћерка Луција трајно је смештена у азил за психичке болеснике близу Париза, и до краја живота ће бити затворена у различитим болницама тог типа.

Прво извођење комада Freshwater. У пролеће путовање у Холандију,

Немачку, Аустрију, Италију и Француску. У Бристолу Вирџинија

отвара изложбу слика Роџера Фраја.

Грчка, Румунија, Турска и Југославија склапају Балкански пакт. Краљ

Александар убијен у Марсеју. Хитлер постаје фирер. “Ноћ дугих ножева” у

Немачкој. Фицџералд: Блага је ноћ. Рођен Гагарин, умро Лав Вигоцки.

Лоренс од Арабије погинуо у саобраћајној несрећи. У Немачкој започиње примена Нирнбершких закона. Рођени Франсоаз Саган,

Кензабуро Ое, Едвард Саид.

78

Отолина Морел, енглеска аристократкиња, утицајна у уметничким и интелектуалним круговима свог доба

После смрти блиског пријатеља, сликара Роџера Фраја, Вирџинија је написала његову биографију

79

1936

1937

1938

Објављене Џојсове Сабране песме (Collected Poems).

У августу Вирџинија започиње спис Роџер Фрај (Roger Fry), а у

новембру Три гвинеје (Three Guineas).

Смрт краља Џорџа V, наслеђује га Едвард VIII, али у децембру абдицира. Почиње

грађански рат у Шпанији. Летња олимпијада у Берлину. Чаплин: Модерна времена. Рођен Љоса, а умиру Пирандело, Лорка и Горки.

Руски јеврејин, емигрант Пол Леон, преузео је бригу о Џојсовој администрацији и коресподенцији, а такође је постао његов правни саветник и консултант приликом припреме Финегановог бдења за штампу. Он је заправо постао лева и десна рука Џојсу и велика подршка његовој породици, а сопствени кабинет препустио му је за књижевне сусрете и договоре.

15. марта објављен роман Године. Џулијан Бел убијен у Шпанији. Смрт Џенет Кејс, која је у Вирџинијином детињству била њена туторка и професорка класичних

језика, а после тога вишедеценијска пријатељица. Такође умиру вајар Стивен

Томлин и госпођа Вест, менаџерка Хогарт Преса. Све то, као и болест Леонарда

Вулфа, тешко погађају Вирџинију.

Стаљин се обрачунава са Троцкистима. Нови Устав у Ирској. Шпански грађански рат у јеку, Пикасо завршава

Гернику. Уведен појам стреса у медицини. Рођен Томас Пинчон, умрли Грамши и

Адлер.

Први симптоми озбиљних стомачних тегоба. Препоручено му је хитно рендгенско снимање, али Џојс игнорише лекарске савете и завршава Финеганово бдење, доводећи себе у стање крајње исцрпљености.

Џон Лиман откупљује Вирџинијин удео у Хогарт Пресу. Путовање у Шкотску.

Објављене Три гвинеје. Започиње Pointz Hall, објављен под називом Између чинова (Between the Acts).

Смрт пријатељице Отолине Морел.

Франкова победа у Шпанији. Судетска криза. Аншлус Аустрије Немачкој и оснивање Матхаузена. Рођени Висоцки и Нурејев, умрли

Чапек, Станиславски и Томас Вулф.

80

У преписци између Џојса и Пола Леона, његовог париског заштитника, може се наћи много занимљивости

Маргарет Јурсенар је превела Таласе на француски

81

1939

1940

2. фебруара, на Џојсов рођендан, издавачка кућа Faber and Faber објављује Финеганово бдење у Лондону, а Viking у Њујорку. Извесност почетка Другог светског рата тешко погађа Џојса. Ћерка Луција се сели из једног у други санаторијум. Џојс је депресиван, трпи неподношљиве стомачне болове. Готово слеп, престаје да пише.

28. јануара Вирџинија упознаје Сигмунда Фројда, али не разговара са њим о својој болести већ само о

општим темама. Одбија да хонорарно предаје на Универзитету Ливерпул.

Започиње причу Једна скица прошлости (A Sketch of the Past). У

јуну борави у Француској, сусреће се са Маргарет Јурсенар која преводи

Таласе на француски.

Нападом Немачке на Пољску започиње II светски рат. Окупација Чехословачке.

СССР и Немачка потписују пакт о ненападању. Почиње развој нуклеарног наоружања. Сартр: Зид. Умиру Фројд и

В. Б. Јејтс.

Џојс добија дозволу да из Француске пређе у Швајцарску, па се поново настањује у Цириху. Луција остаје у санаторијуму у Француској. Пол Леон предузима велику акцију спасавања Џојсових личних ствари, преписке и рукописа који су остали у париском стану. Последње писмо Џојс је послао брату да би га упутио од којих људи да тражи помоћ у ратним данима.

Објављен спис Роџер Фрај. Вирџинија почиње да пише Reading at Random. Одбија

Форстерову понуду да уђе у Управни одбор Лондонске

библиотеке. Приликом посете лондонском стану, са ужасом

се суочава са чињеницом да је он потпуно уништен током бомбардовања 10. септембра.

Хогарт Прес се сели у Лечворт.

Основан логор Аушвиц. Прво бомбардовање Париза, после чега се декларише као

отворен град. Немачка напада Британију, бомбардовање Лондона. Черчил: “Никада се нећемо предати’’. Тројни пакт Немачке,

Италије и Јапана. Ганди пише Хитлеру преклињући га да оконча рат. Штајнбек:

Плодови гнева; Фокнер: Дивље палме; Ман: Проблем слободе. Рођени Бернард Шо и

Јозеф Бродски, умрли Исак Бабељ, Михаил Булгаков и Скот Фицџералд.

82

Џојсова типична поза овековечена у скулптури која служи као надгробни споменик

Вирџинијина биста коју је израдио Стивен Томлин стоји на надгробној плочи

83

194113. јануара, двадесет дана пре 59. рођендана, Џојс умире у Цириху после тешке перфорације чира и неуспешне операције. Спаљен je и сахрањен на циришком гробљу Флунтерн. По речима Жана Парија из књиге Џојс њим самим “Мало људи је присуствовало лаичком погребу, а над гробом су изговорена два мршава говора”. Иако је Ирска у то време имала два дипломатска представника у Швајцарској, ниједан није присуствовао погребу. Десет година касније, 1951. године, такође у Цириху умрла је Нора.

У фебруару Вирџинија завршава рукопис романа Између чинова.

Због њеног веома лошег психичког стања, 27. марта Вулфови одлазе у

Брајтон на консултације са доктором Вилбером. Сутрадан, 28. марта, у

стању тешке депресије али довољно свесна да се уплаши од надолазећег

лудила, Вирџинија Вулф је извршила самоубиство утапањем у реци Уз, два месеца пошто је напунила 59 година. Њен штап је пронађен на обали реке, а опроштајно писмо њему намењено,

нашао је Леонард Вулф.

Напад Немачке на СССР. Бомбардовање Београда, улазак немачких трупа у Југославију па у Грчку. Напад на Перл Харбур, САД улазе у рат. По Хитлеровом

наређењу, Геринг започиње систематску организацију конц-логора ради “Коначног решења

јеврејског питања”. Орсон Велс: Грађанин Кејн; Бертолд Брехт: Мајка

храброст. Умрли Рабиндранат Тагоре, Марина Цветајева и Анри

Бергсон.

84

Прва издања Камерне музике, Даблинаца и Портрета уметника у младости

85

ХРОНОЛОГИЈА ПРВИХ ИЗДАЊА ДЕЛА ЏЕJМСА ЏОЈСА

КАМЕРНА МУЗИКА - Chamber Music (песме, 1907)ДАБЛИНЦИ - Dubliners (приповетке, 1914)ПОРТРЕТ УМЕТНИКА У МЛАДОСТИ - A Portrait of the Artist as a Young Man (роман, 1916)ИЗГНАНИЦИ - Exiles (комад, 1918)УЛИКС - Ulysses (роман, 1922)ПЕСМЕ ЗА ГРОШ - Pomes Penyeach (песме, 1927)САБРАНЕ ПЕСМЕ - Collected Poems (1936)МАЧКА И ЂАВО - The Cat and the Devil (књига за децу, 1936)ФИНЕГАНОВО БДЕЊЕ - Finnegans Wake (роман, 1939)

Постхумно:ЈУНАК СТИВЕН - Stephen Hero (претходник Портрета; написан 1904–06, објављен 1944)ЂАКОМО ЏОЈС - Giacomo Joyce (написан 1907, објављен 1968)ПИСМА ЏЕМСА ЏОЈСА: први том - Letters of James Joyce Vol. 1 (Ed. Stuart Gilbert, 1957) Изгнаници,КРИТИЧКИ РАДОВИ ЏЕМСА ЏОЈСА - The Critical Writings of James Joyce прво издање(Eds. Ellsworth Mason and Richard Ellman, 1959)ПИСМА ЏЕМСА ЏОЈСА: други том - Letters of James Joyce Vol. 2 (Ed. Richard Ellman, 1966)ПИСМА ЏЕМСА ЏОЈСА: трећи том - Letters of James Joyce Vol. 3 (Ed. Richard Ellman, 1966)ОДАБРАНА ПИСМА ЏЕМСА ЏОЈСА - Selected Letters of James Joyce (Ed. Richard Ellman, 1975)

86

Званична потврда издавача о објављивању Уликса, прво издање и превод на јапански из 1931. које садржи првих 13 поглавља

87

Финеганово бдење почело је да излази под називом Work in progress, а прво енглеско и америчко издање су из 1939.

88

ХРОНОЛОГИЈА ПРВИХ ИЗДАЊА ДЕЛА ВИРЏИНИЈЕ ВУЛФ

РоманиИЗЛАЗАК НА ПУЧИНУ - The Voyage Out (1915)НОЋ И ДАН - Night and Day (1919)ЈАКОВЉЕВА СОБА - Jacob’s Room (1920)ГОСПОЂА ДАЛОВЕЈ - Mrs Dalloway (1925)ИЗЛЕТ НА СВЕТИОНИК - To the Lighthouse (1927)ОРЛАНДО - Orlando (1928)ТАЛАСИ - The Waves (1931)ФЛАШ: БИОГРАФИЈА - Flush: A Biography (1933)ГОДИНЕ - The Years (1937)ИЗМЕЂУ ЧИНОВА - Between the Acts (1941)

Збирке причаПОНЕДЕЉАК ИЛИ УТОРАК - Monday or Tuesday (1921)УКЛЕТА КУЋА И ДРУГЕ КРАТКЕ ПРИЧЕ - A Haunted House and other short stories (1944)

Збирке есејаМОДЕРНА ПРОЗА - Modern Fiction (1919)ОБИЧАН ЧИТАЛАЦ I - The Common Reader I (1925)СОПСТВЕНА СОБА - A Room of One’s Own (1929)ЛОНДОНСКА СЦЕНА - The London Scene (1931)

ОБИЧАН ЧИТАЛАЦ II - The Common Reader II (1925)ТРИ ГВИНЕЈЕ - Three Guineas (1938)МОЉЧЕВА СМРТ И ДРУГИ ЕСЕЈИ - The Death of the Moth and Other Essays (1942)МОМЕНТ И ДРУГИ ЕСЕЈИ - The Moment and Other Essays (1947)ГРАНИТ И ДУГА - Granite and Rainbow (1958)

ДрамаСВЕЖА ВОДА: КОМЕДИЈА - Freshwater: A Comedy (1923)

БиографијаРОЏЕР ФРАЈ: БИОГРАФИЈА - Roger Fry: A Biography (1940)

Вирџинија Вулф је написала само једно драмско дело, комедију Свежа вода

Зааштитии знак Хогарт Преса

89

Прва издања романа Излазак на пучину, Јаковљева соба и Госпођа Даловеј

90

Прва издања Светионика, Орланда и Таласа

91

Године, Флаш, Између чинова - прва издања

92

93

ОДЛОМЦИ ИЗ СТУДИЈА О ЏЕЈМСУ ЏОЈСУ

Т.С. ЕЛИОТМилтон I (1936)Изабрани текстови. – Београд: Просвета, 1963. – стр. 315-324.

Ако се учини неколико врло значајних ограда и изузетака, мислим да није некорисно упоредити Милтонов развој са развојем Џемса Џојса. Прве сличности су укус и смисао за музику, а затим музичко образовање, свестрано и необично знање, дар за језике и значајне снаге меморирања које је можда појачао дефектан вид. Важна разлика је та што Џојсова имагинација није по природи тако чисто аудитивног типа као Милтонова.У његовим раним радовима, бар у једном делу Улиса, постоји визуелна имагинација као и остале имагинације највише врсте; можда се варам кад кажем да други део Улиса показује знаке напуштања видљивог света да би се радије црпли извори фантасмагорије. У сваком случају, могло би се претпоставити да је обиље визуелних поетских слика у току каснијих година било недовољно; тако да налазим да је аудитивна имагинација у његовом делу Рад у току (Work in Progress) ненормално заоштрена на рачун визуелне.

Не тврдим да постоји било каква блиска паралела између Милтонове „реторике“ и каснијег Џојсовог стила... за сада ми изгледа плодоносније ако се инсистира на паралели између Изгубљеног раја и Рада у току; обојица, и Милтон и Џојс, толико су високо отишли сваки у својој врсти у поређењу са читавом литературом, да се једино могу упоредити са оним писцима који су покушали да остваре нешто сасвим друкчије. Наши погледи на Џојса свакако морају за сада остати у неразвијеном облику. Али постоје два поступка и оба је потребно и исправно прихватити када се разматра дело ма ког песника. Први се састоји у томе да га издвојимо, да покушамо да схватимо правила његове игре, да усвојимо његов угао гледања; други, можда мање уобичајен, састоји се у томе да га одмеравамо спољним мерилима, најприкладније мерилима језика и нечега што се зове Поезија нашег матерњег језика, као и читаве историје европске литературе.

Границе критике (1956)Изабрани текстови. – Београд: Просвета, 1963.– стр. 238-257

Велики део савремене критике која се пише на овом ступњу на коме се критика утапа у науку и наука у критику, може се окарактерисати као критика објашњења на основу порекла ствари. Да бих разјаснио шта подразумевам под тим

94

споменућу две књиге које су у овом смислу имале прилично рђав утицај. Нећу да кажем да су то рђаве књиге. Напротив: обе су такве да свако треба да их упозна. Прва је Пут у Ксанаду од Џона Ливингстона Лоуеса, друга је Финеганово буђење од Џемса Џојса – роман који препоручујем да прочита – бар неколико страница – свако ко студира поезију. Џемс Џојс је био генијалан човек, мој лични пријатељ и то што овде спомињем његово Финеганово буђење не значи ни похвалу ни покуду ове књиге која свакако спада у категорију дела која се могу назвати монументалним. Међутим, једина очигледна заједничка карактеристика Пута у Ксанаду и Финегановог буђења јесте то што се за обе може рећи: довољна је једна оваква књига. Док је др Лоуес распаљивао такмичарску страст код људи заинтересованих за херменеутику, Финеганово буђење им је пружало онакав модел дела какав би они желели да представља свако књижевно дело. Морам пожурити да објасним да се не ругам, нити клеветам напоре ових егзегетика који су себи ставили у задатак да размрсе све конце и пронађу све кључеве те књиге. Можда Џојс није схватао колико је мрачна била његова књига. Ма какав био коначан суд (а ја нећу ни покушати да га донесем) о томе које место треба да заузме Финеганово буђење, не мислим да је највећи део његове поезије (јер то јесте једна врста огромне прозне песме) написан на тај начин, нити да захтева ту врсту разлагања да би се схватила и да би се уживало у њој.

Уликс, ред и митhttp://people.virginia.edu/~jdk3t/eliotulysses.htm

Сматрам да је ова књига најважнији израз свог времена; то је књига која нас све обавезује, и коју нико од нас не може да занемари. Ово су постулати за све што имам да кажем о њој, и немам жељу да трошим читаочево време елаборирањем својих хвалоспева; она ми је пружила сво изненађење, одушевљење и муку коју сам очекивао, па ћу се на томе задржати… Овде је од великог значаја Џојсово паралелно коришћење Одисеје. Оно има значај научног открића. Нико пре њега није саградио роман на таквим основама: то раније није било неопходно. Називајући Уликс романом, не тражим да то чине и други – ако га назовете епом, није важно. Ако није роман, то је напросто зато што роман као форма више није од користи... У коришћењу мита, у спровођењу трајне паралеле између савремености и антике, Џојс је развијао метод који ће морати да примењују и остали после њега. Они неће бити имитатори, као што то нису ни они научници који користећи Ајнштајнова открића, развијају сопствена, независна даља истраживања. Једноставно, реч је о начину којим се контролише, уређује и даје облик и значај огромној панорами празнине и анархије, што јесте савремена историја.

95

ИТАЛО ЗВЕВОРазлика између Џојса и ПрустаРађање модерне књижевности: роман / приредио А. Петров. – Београд: Нолит, 1975. – стр. 71-73.

Код нас је постао обичај да се Џојс наводи увек уз Пруста. Ја бих желео да их коначно раздвојим. То ће бити прилично лак задатак. Два писца су се срела један једини пут у животу. Једне ноћи је Пруст, већ увелико болестан, решио да изађе из своје добро изоловане собе на Јелисејским пољима, вероватно у потрази за неким податком који би му омогућио да заврши неку своју реченицу, или да направи алузију на некакав стварни догађај. Тада се упознао са Џојсом и заокупљен својим мислима, одмах га је упитао: „ Познајете ли кнегињу Х?“ „Не“, одговорио је Џојс, „нити ме то уопште интересује“. Растали су се и више се никад нису срели. Мени се чини да када би се ова два велика писца сусрела, сваки на терену своје сопствене уметности, па кад би један од њих стао да виче како би га овај други чуо (будући да су толико међусобно удаљени): „Брате, познајеш ли ово?“, други би му свакако одговорио: „Не, и то ме уопште не интересује“. Пруст је велики уметник приповедачке прозе. Стваралачка снага његове реченице је у пуноћи; та реченица се развија, богата у својим притокама, од којих је свака по једно изненађење, по једно откриће. Он прича и прича не

заустављајући се, вођен носталгичном потребом да пронађе време којег више нема. На његовом платну се, потез по потез, рађа слика једне стварности. Савршена композиција ове слике плод је савршене визије стварности. Чини се као да његово приповедање нема унапред утврђени план. Од какве би му потребе он био, кад испричани догађаји имају свој сопствени ред. Џојс је, међутим, сушта супротност томе. То је уметник који је у целости припремио план, разрадио догађај, одабрaо према њему личности. Из стварности је извукао оно што му се највише допало и из тога сачинио такву целину која је у стању да замени целокупну стварност. Не могу да замислим да је умео да ради потез по потез као сликар. Мора да је већ имао детаљно уобличене своје личности пре него што је почео да их слика и да је своју радионицу већ био испунио тродимензионалним бићима, толико живим да је изгледало да се крећу и говоре без ичије помоћи. Он, њихов строги творац, као да им је ускраћивао сваку потпору, на изглед непокретан, јер је његов списатељски труд прикривен... ...Онај вео којим је обавијено његово дело, изаткан од толиких пишчевих скривених циљева, од саме његове интелектуалне судбине, лагано се подиже и читалац открива да је, вођен једним генијалним духом, учествовао у грађењу целог једног света, исто онолико тајанственог колико и онај што му је послужио као узор.

96

ХЕРМАН БРОХЏејмс Џојс и савременостМодерна теорија романа / избор М. Солар.- Београд: Нолит, 1979. – стр. 114-127

...Уликсова епопеја управо је бурно „предухитравајућом стварношћу“ продрла у развитак најмлађе књижевности и тако, бар у књижевноисторијском погледу, упркос својој „тешкој разумљивости“ доказала своју временску надживелост. Ова се примереност времену очитује ипак и на један други начин; јер се рационализам доба, тај оштри нагон према самосвешћењу, објављује код Џојса, као и све у овом ретко генијалном духу, тако прегнантно и упечатљиво, да би се скоро могло помислити како су симптоми примерености времену произведени, штавише, свесни себе: не само да се за приказ светске свакодневнице бира један једини конкретан дан, не само да се генерацијски распон, премештањем тачке гледишта уназад у 1904. годину, схвата управо на дан прецизно, не само да се митски задатак уметнине доказује, али ослањањем на историју и алегорију такође свесно подвлачи, на песнички узорно једноставном збивању, не само све ово и још много тога, него се такође чини као да је Џојс – а како би се то поред тако будне разборитост и могло замислити! – као да је Џојс намеравао да заузме став према питању о могућности одражавања света, према питању о могућности песништва уопште, и као да је (са шаљивом споредном сврхом да још

97

подупре „органску нераспознатљивост“) сложеношћу своје приказивачке апаратуре, готово рационалном езотериком у појмовности и језичности – његова полифонија речи и реченица корени се у око десет језика и уза сву своју прекрасну гипкост, израђеност, прецизност и лепоту, скоро је агресивно разрешена од језика – као да је овом огромном надградњом, коју оснива изнад унутра скривене песничке непосредности, хтео да приложи доказ да се управо у успеху тако гигантског покушаја, да се управо у таковрсном успелом одражају света одражава његово оповргавање одражавања, да управо хипертрофична надспособност изражавања на коју је песник принуђен, приводи изразу неспособност изражавања до тупости проклетог света, и чини се као да је он, до крајности овим потресен, желео да створи предимензионарану лабудову песму, не би ли последњом и најграндиознијом песничком творевином једном заувек довео песништво ad absurdum и окончао га. Је ли му то била намера? Потресеност која звучи из дела оставља за собом далеко оно што је рационално и свесно – да је било друкчије, дело не би ни настало – али је оно испуњено дубоким песимизмом, дубоким гнушањем према свим oбузимајућим а ипак већ одумрлим облицима бића, дубоким гнушањем према рационалној мисли која је оштра а ипак није више кадра ништа да искаже, према језику који је леп а ипак више није кадар ништа да изрази, укратко, то је потресеност пуна културне одвратности – која је такође примерена времену

јер је то одвратност рационалног којом се рационализовано време обара у ирационално – то је потресеност пуна оног трагичног цинизма са којом модеран човек, стремећи култури, културу опет поништава, и то је потресеност у којој Џојс негира свој властити уметнички чин и уметност уопште...Отуд је такође безусловно неопходно да она нова филозофска космогонија којој Џојс тежи свим средствима савладавања стила и средствима архитектонике, целокупним карактеристичним погледом и свом својом иронијом, да та космогонија која се разраста из Уликса коначно роди једну платонску структуру, један пресек кроз свет, који напокон није друго до становити пресек кроз Ја, кроз оно Ја које је подједнако sum и cogito, подједнако логос и живот, изнова обједињено, претворено у симултаност у чијем јединству просијава религиозност о себи.

Џојсов цртеж Блума из 1923.

98

УМБЕРТО ЕКООтворено делоСарајево: “Веселин Маслеша”, 1965.

Од првог до последњег Џојсовог дела видимо да се оцртава дијалектика која не припада само његовом личном интелектуалном случају него и читавој еволуцији наше културе. Уликс је био слика једне могуће форме нашег света, али између слике и реалног света, коме је он давао облик, била је још једна пупчана врпца. Тврдње о форми света преносиле су се у људска држања, читалац је наилазио на општи разговор о стварима преко спуштања у суштину ствари. Трактат о метафизици, Уликс је био и приручник антропологије, погодан градски бедекер, у коме је сваки човечији син могао да распозна своју домовину и своје земљаке. Финеганово бдење постаје, не кажем трактат метафизике, али трактат формалне логике, који нам пружа инструменте да у једном свету који очекује нашу дефиницију, дефинишемо бескрајно могућне форме света. Али нема више везе између света који нам он предлаже и могућности нашег пројекта да се крећемо у свету. Финеганово бдење дефинише наш свет сасвим без компромиса, пружа нам тако рећи, пропозиционалну функцију, испуњиву свим могућим садржајима. Али нам

не пружа више никакав инструмент да схватимо свет. Са Џојсом се увиђа да је развитак модерне уметности везан за једну врсту принципа индетерминације, по коме, када облици стигну до максимума репрезентативне јасности једне могућне структуре света (или структуре отворених образаца којима дефинишемо свет), они више не могу да нам пруже никаву конкретну индикацију о томе како да се покренемо, да модификујемо свет... Са Џојсом се, дакле, на начин готово статутаран, установљује један принцип који ће морати да влада читавим развитком савремене уметности; одсада па надаље она ће имати две одвојене области разговора; ону у којој се развија комуникација о човековим делима и његовим конкретним односима – и у којој ће имати смисла говорити о сижеу, причи, доживљају – и ону у којој ће уметност на нивоу техничких структура развијати разговор апсолутно формалног типа; тако као што наука – док техника заснива конкретне територије унутар чијих се граница остварује једна веза модификација са стварима – на одређеним нивоима резервише за себе могућност чисто хипотетичког и имагинативног разговора, који се састоји (као у нееуклидским геометријама или математичкој логици) у делинеацији могућих светова, чија веза са реалним светом не мора нужно да буде непосредно показана, и моћи ће да буде утврђена само у једном другом времену, кроз један низ постепених медијација (које на почетку не смеју да буду силом програмиране). Једини закон

99

који влада постојањем ових формализованих светова јесте унутарња кохеренција самог света. Финеганово бдење, и у перспективи преко њега читава еволуција џојсијанског дела, не пружа нам се као решење наших уметничких проблема – и у њима наших спознајних и практичних проблема. Оно није библија нити каква пророчка књига која нам доноси коначну реч. Оно је дело у којем је, изазивајући да конвергира и састављајући низ иначе непомирљивих поетика, аутор у исто време искључио друге могућности живота и уметности откривајући још једном да је наша личност раздвојена, наше могућности комплементарне, наше схватање стварности подређено извесним непомирљивостима, наш покушај да дефинишемо тоталитет ствари и да њиме завладамо увек, у одређеној мери, трагичан јер је осуђен на неуспех, на парцијално схватање. Стога Финеганово бдење не сачињава за нас избор, него само један од могућих избора, који остаје ваљан само ако је на позадини присутан други, немогућност да своју ситуацију решимо само преко језика, и захтев да се окренемо модификацији ствари. И управо у терминима овог избора, у самој чињеници да се у истицању себе као једине дефиниције света заплићемо у низ нерешивих апорија, књига нам, у огледалу језика, пружа нашу слику. У стварању ове слике средњевековни Џејмс Џојс се показује као заробљеник противречности које он сам никако не би могао да реши. Али заклонивши се за крајњу баријеру

flatus vocisa он је ипак увек покушавао да се ослободи искушења удобног реда који му је био близу. Имао је барем храбрости да се упусти у авантуру нереда растварајући свесно сваки ослонац, сваку тачку спасења коју му је традиција осигуравала; изравнао је сваку категорију и сваки параметар прихватајући и суспендујући их све у једној врсти подругљиве и разочаране епохе. Оријентална слика змије која сама себи гризе реп, циклична и привидно савршена структура књиге не заваравају нас: Финеганово бдење није победа једне Речи која је успела да у својим ритмовима и својим законима заувек дефинише свет и његову вечну идеалну историју. Какав је домашај његове поруке, Џојс нам је то сам рекао дефинишући сам себе као „condemned fool, anarch, egoarch, hiresiarch, you have reared your disunit-ed kingdom on the vacuum of your own most intesely doubtful soul“. Ако је Финеганово бдење света књига, она нам каже да је у почетку био хаос. Само под овим условом она нам означава основе једне нове вере и истовремено узроке нашег проклетства. Она ипак раствара један космос на чији модел више не можемо да се позивамо, докрајчава еквивокност схема којима се више не можемо служити. Нас, Стивенове наследнике, она оставља расположиве и одговорне пред изазивањем хаоса и његових могућности.

100

ВЕЈН БУТПроблем одстојања у „Портрету уметника“Реторика прозе. – Београд: Нолит, 1976. – стр. 352-364

Изузимајући повремене изазивачке испаде, нико није стварно тврдио да је Џојс јасан. У свим кључевима и школским тумачима постоји отворена претпоставка да се његова позна дела, Улис и Финеганово бдење не могу читати – она се једино могу проучавати. Сам Џојс је стално објашњавао своја дела и јасно је да није видео ништа лоше у чињеници да се за њих не може мислити да сасвим стоје на властитим ногама. Читаочевим проблемима се бави, уколико се њима уопште ваља бавити, реторика дата ван дела... Врхунски егоист који се бори да уметнички обради властити его, хуморист који није могао избећи комичне последице свог портрета тог надуваног ега, он се у довршеном Стивену јунаку суочио са оним што је морао да сагледа као дар-мар непомирљивих начела. Да ли је Стивен високопарни магарац или није? Да ли је његово презиме намерно смешно, као што вели Станислав који га је измислио? Или је у питању озбиљан чин симболизма? Излаз изгледа неминован, али ипак делује као повлачење: једноставно приказати “стварност“ и препустити читаоцу да суди. Избацити све пишчеве судове, избацити све придеве, створити једну дугу, двосмислену епифанију. Очишћено од пишчевог изричитог суда, настало дело је било тако блиставо и убедљиво, визија његовог јунака

тако искричава да су скоро сви читаоци превидели сатиричну и ироничну садржину – наравно, изузев сатире упрене против других ликова. Колико знам, нико није ништа рекао о иронији на Стивенов рачун све док, 1922, није објављен Улис, у чијем је уводу Икар-Стивен приказан поткресаних крила. Да ли је Портрет уметника драматичан? У неким погледима јесте. Нама се не прича о Стивену. Он је постављен пред нас на позорницу, игра своју судбину само уз прерушену припомоћ или коментаре свога писца. Али његови поступци нису непосредно драматизовани, не чујемо његов глас без посредника. Драматизовано је његово ментално бележење свега што се догађа. Видимо његову свeст како ради на свету. Понекад је оно што бележи само по себи драматично, као кад Стивен посматра себе у сцени са другим личностима. Међутим, сам извештај, унутарњи запис, драматичан је једино у оном другом смислу. Извештај који нам се даје о ономе што се збива у Стивеновом духу јесте монолог који није укључен ни у какав модификујући драматичан контекст. И то је непогрешив извештај, чак мање подложан критичким сумњама но типичан елизабетански монолог. Ми, на основу конвенције, прихватамо тврдњу да се оно што се по том извештају збива у Стивеновом духу одиста збива или, другим речима, да Џојс зна како функционише Стивенов дух.“Једначина на страни његове свеске поче да развија широки реп, прошаран окцима и звездама као у пауна; и кад су окца и звезде експоната биле отклоњене, почео је полако опет

101

да се савија. Експонати који су се појављивали и ишчезавали били су очи које су се отварале и склапале; очи које су се отварале и склапале биле су звезде...“ Ко то каже? Не Стивен, већ свезнајући, непогрешиви писац. Извештај је непосредан и очито га није модификовао никакакв „драматичан“ контекст – то јест, за разлику од говора у некој драматичној сцени, не наводи нас на подозрење да су то мисли на било који начин усмерене на неки ефект. Ми смо, стога, у драматичном односу са Стивеном само у једном ограниченом смислу – у оном смислу у којем је лирска песма драматична.

МИШЕЛ БИТОРЏојс и модерни романГрадина. – Год. XVII, бр. 3-4/82. – стр. 33(тема броја: Џојсова галаксија – поводом стогодишњице) Сигурно је да се ниједно дело не може сматрати заиста модерним ако на било који начин не уважава, али темељито и особно, неколико великих мајстора који обликују пејзаж дела. Ниједан композитор деветнаестог века за нас више не постоји ако није био осетљив на бетовеновску револуцију. У европској историји музике Бетовен је један од главних путоказа, па ако је сасвим очигледно да ни изблиза нисмо крочили у све дворане тог чудесног замка и пописали сва његова блага, исто тако је очигледно да је било неопходно, како бисмо заузели место после њега, да смо их посетили и оценили неке од њих. Мислим да је Џојс један од таквих путоказа. Без сумње, било је у његово доба и других толико великих романсијера попут њега, али није било утицајнијих. Како у неколико речи описати прекретницу коју он представља? Хоћу напросто да упозорим на две ствари: Џојс је имао изоштрену свест натуралисте поетског порекла, осетио је да у романескној композицији постоји еквиваленат прозодије. Био је кадар да користи стил као неумољиву форму, смишљено супротстављајући различите стилове у различитим поглављима Уликса. Личне ствари Џејмса Џојса

102

У Уликсу има осамнаест епизода, осамнаест места, осамнаест момената, осамнаест стилова или поступака и осталих група по осамнаест или безмало осамнаест елемената које су покушали да попишу, а да очигледност није увек толико велика, нити уређивачка улога толико поуздана. У Финегановом бдењу настојао је да испита све могуће групе ма који био број њихових елемената. Кад год се у његовом тексту нешто може разматрати као члан једне добро познате групе, Џојс ће искористити и све остале чланове. Ако се, на пример, једно лице зове Јован, а како је Јован један од четворице јеванђелиста и дванаест апостола, Џојс ће увести осталу тројцу јеванђелиста и једанаест апостола, и тако даље. Од једне ирске баладе чији је наслов задржао, Џојс је створио своју књигу, систематски умножавајући све елементе и слажући добијене резултате. То су кругови који полазе од почетне баладе и поново се укрштају на многим местима. Све речи тада постају суперпозиција речи. Видимо до које се мере Џојсово искуство приближава искуству музичара, а посебно искуству најмодернијих међу њима, што доводи до моје друге опаске: уколико је све више губио вид док је приређивао ово дело, постајао је све осетљивији на звучну природу грађе коју је користио, на блиско сродство које повезује роман не само са поезијом већ и са музиком.

ЖАН ПАРИЏејмс Џојс њим самимБеоград: Савремена школа, 1963. – стр. 140-147 и 207

Више но Фаусту, одиста, пристајао би Улису епитет „неизмерљив“. Историја књижевности сусреће се овде са апсолутном хидром, која се из поеме, из драме, из есеја, из фарсе, из приче, из репортаже указује као проповед, као опера, као апологија или као расправа. Стотину стилова се ту преплићу, од елегијског до аргоа, од јуридичког до пасторалног, од религиозног до еротичког, од научничког до суманутог, као да су сви призвани неком вечитом магијом. На пример само глава VII, узор новинарске елоквенције, садржи не мање од 96 реторских фигура: метонимију, шијазму, метафору, дијазирму, анафору, синегдоху, асиндету, епифору, анаколуту, хипербату... – глава X, у боравишту Сирена, ствара фугу pеr canonem која обухвата трилер, рондо, стакато, престо, глисандо, мартелато, портаменто, пицикато – глава XIV, да би дочарала рашћење заметка у жениној утроби, представља у свити пастиша еволуцију енглеског језика, од доњосаксонског до америчког сленга, преко Чосера, Мендвила, Малорија, Бинијана, Пепиа, Милтона, Дефоа, Сфифта, Стила, Адисона, Стерна, Гибона, Голдсмита, Лемба, Де Квинсија, Маколеја, Дикенса, Њумена, Патера, Раскина, Карлајла – а финале, уснули монолог Пенелопе, растеже једну реченицу на 40.000 речи без интерпункције и без паузе. Такво витештво може

103

и иритирати; међутим, у њему нема ни најмањег места ни за неред, нити за случајност. Нема ни једне слике, ни једног акорда, ни једне нијансе у овој композицији која не би одговарала најпрецизнијим правилима, добро прорачунатим односима, врло умним наумима. Ова вербална материја налази у унутарњем монологу прво начело организације... Ослобођен традиционалне синтаксе, кадар да пренесе унутарњи покретни и потајни живот, да у хајку иде до тмина „подземног духа“, овај монолог произилази из века у коме су психолози, социолози, етнолози и митолози истраживали ирационални универзум, пре – логични, онирични, не – еуклидовски, чија су својства специфицирали радови Џејмса, Бергсона, Жанеа, Фројда, Јунга, Фрејзера, Леви-Брила и толиких других. Али, из тог универзума је тек требало створити слику која би открила, испод све те конфузије, кохерентност његових закона. Новина Џојсове технике пре свега стреми строгој научничкој тачности. Заснован на асоцијацији идеја и осећања, монолог се у Улису користио још једним доприносом: опсесијама, неспокојствима, неуротичким тенденцијама које је инвентарисала психоанализа. Тако се сви елементи менталног пејзажа, његови конфликти, његове нијансе, његове бескрајне варијације, организују око тема укорењених у несвесном. Монолог, који је претходницима служио у стилистичке сврхе, код Џојса се указује као непрекидна потка егзистенције... Ако постоји драма, чак неуспех ове књиге, то не проистиче

из оне подругљиве визије на коју се жели свести Џојсова порука. По свом решењу, Finnegans Wake превазилази антитезу песимизма и оптимизма, човека и жене, младости и старости, живота и смрти – а ја не могу замислити да човек који је седамнаест година провео сводећи на фарсу ове вечне конфликте заслужује да буде схваћен као очајник. Не, извесно, драма није у томе. Она је чак управо у антиподима, у оној безумној нади да се универзум сачува у једном сну и векови у једној ноћи. Упркос свом енциклопедијском карактеру, у Улису се поставља тек једна ограничена намера; одређена легенда у њему управља интригом, организује стил, личности, декоре. Овде се ништа не ослања на утваре у погледу оно мало поретка и суштине да би их оне учиниле прихватљивијим, вероватнијим, страснијим, тако да језик, фабула, психологија – тону у делирантни херметизам. Упоређен са ранијим делима, Finnegans Wake делује као други део Фауста према првом: симболизам утолико убедљивији уколико постаје потајан, одмах губи обилатишћу своју уверљивост. И величина и комичност Блума је у томе што није био свестан своје алегоријске улоге. Позивајући се изричито на Велингтона или на Марк Твена, Ирвикер руши сву комику алузија. Спутана својим бесконачним везама, оптерећена досадним педантизмом, ова поема је за Џојса могла бити врховна победа: писац је развластио Бога и најзад загосподарио Временом; он се за нас записује изван читаве литературе, на маргини сваког саопштења.

104

ТОРНТОН ВАЈЛДЕРЏојс и модерни романРађање модерне књижевности: роман / приредио А. Петров. – Београд: Нолит, 1975. – стр. 270-276

Пре свега, Џојс је тражио стил који ће показати меру у којој је сваки појединац – у којој смо ја и Ви, милиони људи што ходају овом земљом – истовремено јединке али и непоновљиви и архетипични. Да би установио да је сваки људски створ архетипичан, морао се ослонити на људско биће које је најбоље познавао: на себе самога. Па је отуда и књига о којој је реч – исповест, и то исповест у веома дубоком и болном смислу. Финеганово бдење је, упркос свему што знамо о његовој комичној сликовитости и о његовој лирској природи, мучно путовање у лични живот Џејмса Џојса.Други чинилац који усложњава ову књигу је комични дух, беспочивни оптицај горке или нежне духовитости. Поред тога, ту је и бесомучан нагон да се обухвати све – нешто што би се могло назвати „комплекс кухињског штедњака“. Џојс би да све стави у ту књигу, ако може чак и кухињски штедњак. Реч је о некаквој потреби да се направи потпун каталог. Не десетак већ листом свих Сутра из Корана, свих мелодија Тома Мора до последње, а слутим, и свих светаца из календара. Џојс је романописац који је у највећој мери успео да човека стави у неизмерно подручје међуодноса, међу људе

105

који су живели и умирали у свим временским раздобљима, у свим географским деловима света, у свим расама, у свим катастрофама за које историја зна. Он је уз то и романописац који на најдраматичнији начин трага за ваљаношћу појединачног као апсолутног. Јунак књиге Финеганово бдење је „најопштији“ лик свеколике књижевности, али је уједно и сасвим непоновљив и индивидуализован лик. Чујемо га и видимо у постељи поткровља крчме у предграђу Даблина. Свест га кињи због некаквих недела која су непозната – или која се тек дају наслутити – која је починио дању. Он је у немилости. Поистовећује се са Луцифером, који је отпадник Небеса, с Адамом, који је изгнан из Раја, с Наполеоном, који је поражен код Ватерлоа, с Финеганом, из древне баладе, који је изложен на бденије. Ова књига је књига о Паду, па како ноћ тече, јунак све дубље понире и поново доживљава све злочине које човек може починити; њему се суди (судије су му сва сазвежђа ноћног неба). Он се правда и брани. Напокон свиће; сунце се увлачи кроз прозорчић над вратима Ирвикерсове ложнице. Завршно поглавље је чудесан блесак хенделовске реторике; сви митови света о васкрсењу буде се на звук Пирсовог оглашавања сапуна, проласка возова и млекара. Феникс је поново рођен; поново се буди Свако. Оваква техника је, дакле, морала да обезбеди трајно осциловање између оних најприснијих посебности и најобухватнијих генерализација. Кажу ми да композитори

„двадесеттонског низа“ морају да додирну сваки тон лествице пре но што им је допуштено да било који од њих понове. Џојс себи поставља сличну обавезу. Не само човек и његове културе, представљен је и физички универзум: сазвежђа обе хемисфере. У бојама спектра ту се находе и светло и тамно. Ту је универзум звука лествице Гвида од Ареца – полускривене полиглотске игре речима од сваке руке. Ту су и елементи материје: злато, сребро, бакар, олово, угљеник. Сва ова средства била су неопходна да би се оно што је појединачно оријентисало у универзуму. Њима је дометнут још један састојак: Џојс је био велики комички геније. Људи нису у стању да поднесу велику меру неправде, нису у стању да поднесу велику меру логике, и нису у стању да поднесу превелику меру самоиспитивања; те нам је комички дух дат као измирење и као алиби, да не бисмо изводили коначне закључке. Само мало дубље размислите о Дон Кихоту и Мизантропу, и доћи ћете до мучних закључака; дух комике их избавља од бездана над којим висе: од пораза и бездана. Мора се имати на уму да је ова књига написана над таквим једним безданом. Изгледа да се Џојс одржао захваљујући своме хумору, прибегавајући исповедању и благодарећи својој радиности која је скоро незамислива.

106

ЕДМОНД ВИЛСОНО ЏојсуАкселов замак или о симболизму. – Београд: Култура, 1964. – стр. 159-195.

Улис је, чини се, најпотпуније „написан“ роман после Флобера. Пример великог прозног песника натурализма дубоко је утицао на Џојса – на његов став према модерном грађанском свету и на онај контраст који се може повући између нашег и античког света из паралеле са Хомером, као и по идеалу строге објективности и прилагођавања стила предмету – као што је утицај оног другог великог натуралистичког песника, Ибзена, очигледан у Џојсовом једином позоришном комаду, Изгнаници. Али Флобер се обично задовољавао тиме да тачно усклади каденцу и фразу са описаним расположењем или циљем; али расположење и каденца код Флобера у ствари се много не мењају: он никад сeбе не отелотворује у личностима нити свој глас идентификује с њиховим, и као резултат, Флоберов карактеристичан мрачно-ироничан тон постаје, на крају, мало монотон. Али Џојс је у Улису покушао не само да пренесе, са највећом верношћу и лепотом, саме призоре ока и звуке међу којима се људи крећу, већ, показујући нам свет онако како га његове личности доживљавају, он налази једини речник и ритам који ће изнети мисли сваке од њих. Ако је Флобер научио Мопасана да тражи описне придеве који би разликовали датог кочијаша

од свих других кочијаша на руанској станици, тако је Џојс себи поставио задатак да нађе управо онај дијалект којим ће се разликовати мисли датог Даблинца од мисли сваког другог Даблинца... Џојс нас на тај начин уводи непосредно у свeст својих личности, и да би то учинио, он се служи методима о којима Флобер није ни сањао – методима симболизма. Он је у Улису искористио истовремено, онако како ниједан писац пре тога није ни помислио да учини, могућности и симболизма и натурализма. Улис је логично замишљен и брижљиво документован до последњег детаља: све што се дешава потпуно је доследно, и ми знамо тачно како су личности биле обучене, колико су шта платиле, где су биле у разним тренуцима дана, које су популарне песме певале и о којим су догађајима читале у новинама од 16. јуна 1904. године. Али ипак, кад смо припуштени у свест једне од њих, ми смо у свету понекад исто толико фантастичном и мрачном, као што је свет једног песника симболисте – и света који је изражен сличним језичким средствима... Да бисмо разумели шта Џојс ради, морамо замислити један низ симболистичких песама, од којих свака говори о личностима чије су свести дате симболистички, а не зависе од осећајности песника који говори у своје име, већ од песникове маште која игра апсолутно безличну улогу и увек себи намеће сва натуралистичка ограничења у погледу приче коју прича док у исто време дозвољава себи да користи све симболистичке привилегије у погледу начина казивања.

107

Илустрација из првог издања Уликса Факсимил из 1978. у издању Гарланда

108

Е. М. МЕЛЕТИНСКИ„Митологизам“ у књижевности XX векаПоетика мита. – Београд: Нолит, 1983.

Многобројни симболички мотиви у Улису представљају модификације традиционалних митолошких симбола (вода је симбол плодности и женског, Месец – као други симбол женског, мајка Земља и њени љубавници и деца – као ритуална жртва, излазак Сунца – као симбол препорода и помрачење или облак – као погубност, ритуално светогрђе у вези с магијом плодности итд.) и хришћанске митологије (симбол крста, оличен у Стивеновом јасеновом штапу или бродском јарболу, затим прање као крштење) или су, чак, узети из алхемијске традиције (такозвани „Соломонов печат“ као симбол истоветности макрокосмоса и микрокосмоса). Најзанимљивији су нетрадиционални Џојсови симболи и они ликови који представљају примере оригиналне митологизације свакодневне прозе, савременог живота. Такви су: комад сапуна као амајлија која иронично представља савремену „хигијенску“ цивилизацију и која се касније претвара у Сунце, или, на пример, трамвај преображен у аждају са црвеним оком, метални новац мистер Дизија као симбол историје, Месец боје Молиних подвезица и сл. У тој разнородности симболичких мотива испољава се иста она природа модернистичког митологизовања као и у честом дублирању лица ликовима из разних митологија, књижевних

и историјских извора. За разлику од правог митотворства у древним културама, то је митологизам другог, трећег итд. реда, нека врста склоности митском уопште, која одговара потребама за универзалном симболизацијом и, истовремено, изражава нивелисаност, безличност појединаца и предмета у свету савремене отуђености. Иста универзална симболизација вечних метафизичких исходишта у историјској равни преокреће се у идеју о цикличном понављању. Ако у Улису митолошка димензија даје допунски ослонац за симболичко тумачење „натуралистички“ приказане грађе свакодневних запажања, у Финегановом бдењу митологизовање је елемент који апсолутно преовлађује. Главне особености уметничког поступка примењеног у Улису овде се даље развијају, техника лајтмотива се максимално усавршава, а семантичка и „музичка“ игра унутрашњом формом речи, неологизми који укључују елементе многих језика, и сл., претварају само читање књиге у особиту игру одгонетања, које изискује специјалне „кључеве“. Раблеовски хумор (за разлику од сарказма сличног Свифту у Улису) у неком сложеном споју са оним што се може нaзвати „романтичарском иронијом“, боји отворено произвољну игру са грађом из живота и митолошким и књижевним реминесценцијама. Савремена банална свакидашњица заузима знатно скромније место него у Улису, али остаје један од извора комичке гротеске...Митолошка симболика у Финегановом бдењу треба да одговара уопштеној људској

109

свести, тачније – колективно несвесном, па зато има глобалан, тоталан карактер. Међутим, Џојсови симболи су, по правилу, нетрадиционални и одговарају управо његовом, Џојсовом, моделу света. На парадоксалан начин, Џојс заиста обнавља митолошки начин тумачења грађе, разуме се, у оквиру врло личне (а не општеобавезне) и ироничне метамитологије. Он, рекло би се, не моделује митолошки „систем“, него његов метод, начин, стил митотворачког мишљења.

ВЛАДИМИР НАБОКОВЕсеј о ЏојсуБеоград: ННК Интернационал, 2004. – Стр: 10-12

Уликс је сјајна и трајна структура, али је малчице прецењен од стране оних критичара које више занимају идеје, генералије и људски аспекти од самог уметничког дела. Посебно морам да се успротивим виђењу досадних лутања Леополда Блума, и свих оних мањих догодовштина у једном даблинском летњем дану, као блиске пародије на Одисеју, где трговац Блум игра улогу Одисеја или Уликса, човека-творца многих изума, где Блумова браколомна жена представља чедну Пенелопу, док је Стивену Дедалусу намењена улога Телемаха. Очигледно је да постоји веома замагљен и уопштен хомеровски ехо у теми о лутањима, у Блумовом случају, што и наслов романа сугерише. Као и то да постоје бројне класичне алузије међу многим алузијама у књизи, али било би потпуно губљење времена тражити блиске паралеле у сваком лику, у сваком призору у књизи. Нема ништа досадније од отегнуте и пригушене алегорије засноване на умногоме исцрпљеном миту; и, након што се роман појавио у наставцима, Џојс је нагло избацио псеудохомеровске наслове својих поглавља, видевши ваљда шта су књишки и псеудокњишки мољци наумили да учине...Џојс пише у три главна стила:

110

1. Оригинални Џојс: директно, луцидно. Логично и лагано. Ово је кичма првог поглавља Првог дела и првог и трећег поглавља Другог дела. Луцидни, логични и лагани пасажи појављују се и у другим поглављима. 2. Непотпун, брз, разбијених речи, изговорених у тзв. току свести или, боље речено, у праговима свести. Узорци се могу пронаћи у већини поглавља, мада су обично предодређени само за главне ликове. Расправа о овом поступку наћи ће се када буде реч о најчувенијем примеру, Молином монологу на крају, у трећем поглављу Трећег дела. Мада, овде би се могло прокоментарисати да он оваквим проседеом само преувеличава вербалну страну мисли. Човек не размишља увек само помоћу речи него и у сликама, док ток свести подразумева бујицу речи које се не могу забележити. Тешко је, међутим, поверовати да Блум непрекидно разговара сам са собом. 3. Пародије на различите нероманескне форме: наслови из новина (Други део, четврто поглавље), музика (осмо поглавље, Други део), мистичка и комедијашка драма (Други део, дванаесто поглавље), испитна питања и одговори у катехистичком маниру (Трећи део, друго поглавље). Такође и пародије књижевних стилова и аутора: бурлескног наратора у деветом поглављу Другог дела; аутора из женских часописа у десетом поглављу Другог дела; серије посебних аутора и њихових периода у једанаестом поглављу Другог дела; елегантни новинар у првом поглављу Трећег дела.

.

Споменик у Трсту

111

ДУШАН ПУХАЛОЏемс Џојс Поговор за Портрет уметника у младости. – Београд: Нолит, 1960. – Стр. 303-312

У Џојсовој животној и књижевној каријери постоји јак елеменат самообмане или ироније судбине. Бежећи, згађен, од своје домовине, Џојс од ње никад није побегао: сва његова дела, од првог до последњег, говоре само о Ирској и Ирцима, првенствено о Даблину и његовим становницима. Ма колико да је он универзализовао своје личности и теме, оне су ипак остале везане за то незахвално ирско тле, кога је уметник узалуд хтео да се одрекне. То је још једна поучна потврда двеју старих истина: „да нико није пророк у домовини“ и да уметник, упркос свим својим спољашњим декларацијама, може успешно писати само о ономе што је његова стварна интимна својина. Џојсова дела сведоче о томе да је он носио Ирску са собом и у Трсту, и у Паризу, и на свим својим лутањима по областима духа. Слика Ирске каква избија из његових дела крајње је негативна, оштро критичка и сатирична. Џојс је сам писао, у писму свом издавачу поводом Даблинаца: „Намера ми је била да напишем једно поглавље моралне историје моје земље; за сцену сам изабрао Даблин, јер ми је тај град изгледао као центар парализе“. До краја живота Џојс није престао да напада и жигоше ту ирску моралну парализу и трулеж; али иза тог негативног става

крио се у ствари патриотизам дубљи и истинитији него што је онај који се изражава славопојкама. Космополита Џојс био је већи родољуб од оних који су на њега бацали анатеме у име Ирске. Други иронични парадокс Џојсове судбине огледа се у целокупном његовом уметничком развитку: свесно полазећи од натуралистичких позиција (у раније поменутом писму он је рекао: „...веома је дрзак човек онај ко се усуђује да у свом приказу измени, или чак деформише, ма шта од оног што је чуо и видео“ – и то је енглески критичар Џ. М. Стјуарт правилно назвао „малим манифестом натурализма“), и тежећи да спроведе натуралистички принцип до крајњих консеквенци, он је својим последњим делом завршио у – романтизму. Јер како се друкчије може окарактерисати Финеганово бдење, дело толико индивидуално и индивидуалистичко да чак престаје бити комуникативно? Уствари, и тај парадокс има своју логику: Џојс је тежио за екстремом, а екстреми натурализма и романтизма нису толико удаљени међу собом колико би могло изгледати. И Џојсови успеси, као и његови неуспеси, произлазе из те урођене тежње за крајностима.

112

ВИДА МАРКОВИЋПоетика младога ЏојсаГрадина. – Год. XVII, бр. 3-4/82. – стр. 15 (тема броја: Џојсова галаксија – поводом стогодишњице рођења)

Ако се сложимо са веома прихватљивом тврдњом да је Џојс целог века писао једно исто дело, да су Портрет уметника у младости, Улис и Финеганово бдење верзије једног истог дела, да обрађују исту радњу и баве се истим темама у различитим варијацијама, онда постаје драгоцена естетска теорија коју први пут најсировије и стога најнепосредније, износи у Јунаку Стивену. Уништио Џојс овај рукопис или не – он као аутор имао је право да спречи објављивање дела коме није дао савршен облик, управо онај облик који је желео, да није било Стивенових, односно Џојсових мука, изнесених у овом раном рукопису, не би било ни Џојсовог великог опуса. Стивен Дедалус је сам Џојс који се никад није сасвим одвојио од свог главног протагонисте. У Јунаку Стивену он се бори са језиком и кроз њега и идући против њега разбија чврсте схоластичке категорије и пробија се, рекло би се, надчовечанским напорима до својих флуиднијих естетских категорија. Јунак Стивен утире пут Џојсовом роману Портрет уметника у младости. Из Портрета израстају друга два дела, Улис и Финеганово бдење. Они Портрет допуњују, тумаче и даље развијају. Огромна и гломазна

113

дела! Финеганово бдење доводи до крајњег испуњења и истовремено до крајњег апсурда пишчеве претпоставке и тежње изражене реторски на последњој страници Портрета, кад, призивајући у помоћ бога чије име носи, одлучује да „у ковачници своје душе искује још неостварену свест своје расе“. Највећи проблем, тврдио је сам Џојс, није му био како да изрази своју мисао, већ како да унесе што више животне грађе у дело, то јест како да преточи живот у речи. Мисао је, каже он, увек једноставна, она тежи за трајношћу мита. Животна грађа је флуидна, она флуктуира филмском брзином. Претапањем разбијеног језика у мотиве митова, Џојс у Финегановом бдењу решава проблем заустављања времена, фиксирања људске свести – која укључује и подсвест – кроз векове. Миту прибегава Џојс већ у Улису, он постаје његово уточиште у Финегановом бдењу, коме пружа једину кохерентност коју ово дело има. Али склоност ка митологизирању присутна је од почетка, како и показује име главног јунака, пишчевог представника Стивена Дедала, сина старог оца, старог мајстора коме се на крају Портрета обраћа следећим речима: „Стари оче, стари мајсторе, буди уз мене сада и увек и помози ми.“ Тема једна иста, развијена на три равни, у три дела, дата је у целини у Портрету, а начета је већ у Јунаку Стивену. Основне премисе естетске теорије овог раног рукописа садрже срж Џојсове концепције уметности, уметничког

стварања, положаја уметника као посредника између света искуства и света снова. Свет искуства директно води у Портрет и Улис, а у свету снова губи се кохерентност и саопштивост његовог великог уметничког експеримента, Финегановог бдења. Из естетске теорије за коју се бори млади Стивен у Јунаку Стивену, бежећи у паници од схоластичких категорија које га као језуитског питомца вребају, израста уметниково сопствено дело.

114

СВЕТОЗАР БРКИЋЏејмс Џојс – велики изазовОсветљени спрудови: есеји. – Нови Сад: Матица српска, 1994.

Џејмс Џојс је остао, до дана данашњег, у западном књижевном свету, једна од најзанимљивијих личности. Његово дело побуђује велику пажњу и радозналост првенствено књижевних теоретичара, критичара и уметника, али и ужег круга читалаца одређеног, осетљивог укуса и, нужно, већег општег образовања. Његове стваралачке замисли и подухвати толико су велики, сложени и превратнички да ни најзначајнији писци после њега, и то не само енглеског језика, нису могли занемарити и превидети његово постојање. Могло би се рећи: ма колико лично били самосвојни и, на други начин, свеобухватни, често су оплођавали и развијали бар један елеменат већ садржан у Џојсовом делу. Од Американаца на првом месту Фокнер, па Сол Белоу, и данас, можда, најзначајнији “експериментатор’’ у Америци Пинчон, потом у Француској писци “новог романа’’, укључујући и Клода Симона, па у Латинској Америци Хулио Кортасар. И други, и другде. За Џојса се може рећи да је умногоме веома парадоксалан. Самовољни изгнаник из своје земље у прогонство унутар свог живота, који је за њега и једина вредност, он радњу

својих дела смешта искључиво у своју постојбину Ирску. Побуњеник против верских догми и верске праксе, користи филозофе које је проучио у језуитским школама: св. Августина (мање) и св. Тому Аквинског (знатно више). Полиглота, зна четрнаест језика, али не учи гелски, језик своје земље. Не верује у причешће, а заснива виђење овостраног и оностраног света на епифанији (тј. на откровењу, појави божанског и могућности спајања са божанским). Убеђен у основну сазнајну вредност коју сваки посебни језик носи и преноси, пише, на крају, језиком сазданим од шездесет шест језика и ствара звучне и асоцијативне кованице. Највећи процесно-језички новатор, строго се придржава синтаксе. Материјал, најразнороднији по садржини, месту и времену настанка, магичним интензитетом унутарњег виђења призива у садашњи тренутак и обликује га у строгу класичну форму. Оно што се и у вези са Финегановим бдењем мора нагласити јесте опет један парадокс: својевољност снова подвргнута је веома строгој организацији материјала, и структура дела је, у том смислу, класична. Семјуел Бекет је међу првима уочио и писао да се Џојс за окосницу дела користио Ђанбатистом Виком и да је подела романа заснована на Виковој подели развоја друштва : оно је – према Вику – теократско, херојско и људско тј. хуманистичко; исто је и са језиком: теократском периоду одговарао је хијероглифски или језик посвећених, тј. затворен и езотеричан; херојском периоду одговарао је метафорични или песнички језик, а

115

људском или хуманистичком периоду филозофски језик, способан за апстракцију и уопштавања; четврти период, који то и није у пуном смислу речи, јесте risorco, враћање на први период, а у роману то опет може бити враћање, кроз хаос и пâд, ка новом васкрсењу. Тако је дат чврст облик овој још несагледаној и усамљеној књизи, која служи као ослонац, подстицај и надахнуће ономе што се данас као најреволуционарније ствара у филозофији и уметности, поезији и прози. А данашње кретање ка незамисливим просторима у свемиру, нове мере обележили су астрономи-математичари термином узетим из овог дела – кварковима (quarks). Несавладано, целокупно Џојсово дело биће још дуго радозналим духовима света – велики изазов.

ИВО ХЕРГЕШИЋЏејмс Џојс или свет на измакуКњижевни портрети. – Загреб: НИП, 1955.

О Џејмсу Џојсу, писцу Уликса, много се расправљало, а судови се још данас разилазе. Једни га сматрају великим мајстором енглеске прозе, једним од највећих, други истичу филозофску и психолошку вредност његових списа, трећи поричу и једно и друго, а четврти га не схватају озбиљно, јер је напросто луд. Једнима је напредан и видовит, другима назадан и скучен. Но, сви се слажу у томе да је индивидуалиста, крајњи индивидуалиста, штавише, солипсиста, човек потпуно сам и самотан, па се његова визија света своди на унутарње проживљавање, а то је – кажу – главна и једина тема његовог писања. Премда је тиме ствар одвише поједностављена, Џојсов анархични индивидуализам не да се порећи, а нема сумње да је проблем личности, њеног релативног јединства и њеног односа са околином његов основни проблем. У свом мученичком животу претурио је десетак тешких операција да би спасао вид, а људи који су га сретали последњих година кажу да је био готово слеп. Морао је писати на великим арцима папира големим словима, али није престао да пише. Није се жалио. Није волео да се око њега брину, него се до последњег часа он бринуо за друге. Живео је у срећном браку, а умео је да истакне да је рођени моногамиста. У друштву страних људи био је

116

церемонијално учтив, али доста закопчан. О томе постоје бројна сведочанства. Уз ту врсту учтивости, којом је чувао дистанцу, људе је највише импресионирало његово знање језика. Италијански, француски и немачки говорио је глатко као и енглески, а знао је још дванаестак језика, укључујући и неке егзотичне. Из једног америчког лексикона (Twenty Century Authors) који обилује приватним подацима, какве не бисмо нашли ни у једном европском приручнику, сазнајемо да је био висок и витак, малко погрбљен, ћутљив и врло коректан у друштвеном саобраћању. Да је пушио цигарете и танке цигаре, да је пио само бело вино и то само увече. Да је волео плес и да се знао готово разуларити, при чему би се испољила његова изванредна еластичност, која би свакога изненадила, јер се обично кретао одмерено и суздржано. Да се одевао са старомодном елеганцијом. Носио је прстење и никада није изашао без штапа. Неко време је носио црни повез преко левог ока испод дебелог, готово сферичног стакла наочара. Био је сујеверан: веровао је да опатице доносе несрећу па их се клонио. Плашио се грома, паса и вирова и није волео да се купа у текућим водама. Но није се плашио живота, што за човека који је живео попут њега није мала ствар... За непоткупљивог сведока и бескомпромисног писца, који нам је у својим списима дао најобухватније и најречитије сведочанство о моралном и интелектуалном хаосу западне Европе између два рата, о свету на измаку.

ИВО ВИДАНЏејмс Џојс: “Уликс”Романи струје свести. – Загреб: Школска књига, 1971.

Уликс је једно од оних дела која у себи сабирају најважније тенденције светске књижевности одређене историјске епохе. Штавише, можемо рећи да је то најкарактеристичнији роман XX века; дакле – не просечна књига, него таква у којој су особине које су овладале приповедачком прозом нашег времена присутније него у било ком другом појединачном делу. То је, најпосле, врло карактеристичан израз оних тражења и стремљења у књижевности, која су се у врло плодној деценији после првог светског рата супротставила схематизацији некада виталних метода претходног столећа. Поводом Уликса Т.С. Елиот је рекао Вирџинији Вулф: ‘’Како би неко могао опет писати пошто је направио силно чудо – створио оно последње поглавље?’’ И сматрао је да је својом књигом Џојс убио XIX столеће, проказао испразност свих стилова и уништио властиту будућност. Доиста, идуће и последње Џојсово дело, Финеганово бдење, које је писао седамнаест година, представља својим језиком такав експеримент који у деловима, у појединостима блешти и одушевљава, али као целина не може наћи читаоце. Симболика му је одвише затворена у свет који је Џојс, полазећи опет од Ирске и њене културе, изградио знаковима распознавања који су сасвим приватни.

117

Џојсов утицај на потоњу књижевост је огроман, али га није лако дефинисати. Они који су покушали да понове Џојсов подвиг свестраном сликом једног града која ће – полазећи од конкретних података друштвене позорнице – сложеном техником и разноврсношћу стилова остварити крупан, вишезначан симбол, ти нису, разумљиво, поновили његов успех. То вреди и за некада врло утицајну трилогију U.S.A. Џона Дос Пасоса као и Alexanderplatz Алфреда Деблина.

Уметнички приказ Џејмса и Норе у шетњи Даблином

118

ДАНИЛО КИШСкладиште / приредила Мирјана Миочиновић. – Београд : БИГЗ, 1995. – Стр. 193-194

Деведесет девет кома девет одсто онога што је написано и што се пише јесте баналност: књижевност је понављање формалних и садржајних клишеа. Сваки отклон изван тога изазива неспоразуме и носи у себи свакојаке опасности: или се литература, као израз, своди на неразумљивост, и тиме бива од публике одбачена, или се завршава у бунцању. А таква дела, кад су вредна, као на пример у случају Џојсовом, настају управо као последица свести о баналности књижевног израза. Одатле тај Џојсов титански напор, и његов титански пораз. Утрошити читав живот на две-три величанствене књиге (говорим, наравно, о Џојсу) по цену лишавања и неспоразума, а у жељи да се литератури врати достојанство, да се литература ослободи свих баналних схема и виђења, да се читав људски живот, материјални и морални, искуствени и метафизички, подигне на ниво једне паралелне стварности – то је џојсовски гигантски напор који је остао пре значајан као покушај него као резултат. А, видите, Џојс је том пројекту (мислим у првом реду на Уликса) пришао сасвим свестан чињенице да се палимпсест не може избрисати са пергамента: он је и онако полуслеп видео те слојеве и није му остало ништа друго него да се помири са том чињеницом

119

и да је, на крају крајева, узме, свесно, као подлогу на којој ће писати: хомеровски концепт је остао испод Џојсовог густог рукописа, видљив и присутан; делотворан. Кад кажем порази, мислим, дакле, на то: на немогућност да се баналност сасвим одбаци, јер је људски живот саткан од баналности: кад направите књижевну победу (још увек говорим о Џојсу), остаје вам с друге стране баналност живљења као сигуран пораз: беда. Победе могу бити само делимичне и безначајне. Ако их у литератури уопште има.

Џојсове интервенције на већ отштампаном тексту

120

ЉУБИША ЈЕРЕМИЋЏојсов „Улис“ и критичареви ноктиГлас из времена. – Београд: БИГЗ, 1993. – Стр. 12-13

Ако настојимо да уочимо неке од главних црта Џојсовог значаја данас, поткрај двадесетог века, упутно је сетити се једне помало издвојене традиције у тумачењу Улиса, зачете, вероватно, у огледу Е. Р. Курциуса из 1929. године. Овај је тумач, уочивши сложеност Џојсовог духовног видокруга, и сложеност значења многобројних литерарних техника примењених у Улису, које су упућивале не само на хеленски мит него и на хришћанске легенде, и на разне видове европске традиције – утврдио да је најобухватнија духовна перспектива под којом се може посматрати Џојсово дело: „релативизовање свих постављених поредака“, „релативитет простора и времена, актуалног и потенцијалног, личности, полности, живота и смрти“. Ово је, такође, значило да су у постојећим процедурама обликовања романа препознате матрице једног тумачења света, које је требало релативизовати; сама методологија романа је код Џојса, тако, постала предмет уметничког обликовања. Из перспективе оваквог тумачења Џојсов романсијерски поступак указује се у пунијем значењу. Роман је у овом подухвату ослобођен стега реалистичке и натуралистичке поетике, стега једног од историјских образаца жанра, који је претио да се прометне у жанровски канон. Оспособивши језик

Џејмс Џојс 1938. године

121

романа да моћном поетском сугестивношћу упућује читаочеву пажњу истовремено у више напоредних смисаоних праваца, Џојс је, како пише Умберто Еко, изградио „лавиринтску територију у којој је (...) безброј серија могућих избора у унутрашњости дела, завршеног и коначног као какав космос ван којег нема ничега“. У том смислу се роман у Улису, такорећи, обновио у свим могућностима своје флексибилне природе и усмерио ка непрестаном откривању сложености људског постојања и сложености становишта са којег се ово може критички захватати. Отуд Џојсов Улис захтева и од критике романа темељно преиспитивање. У Портрету уметника у младости, Џојсовом првом роману, младић са именом митског изумитеља лавиринта, Дедала, утврђује свој естетички идеал у нарочитој замисли „драмског облика“ наспрам несавршеног „лирског“ и „епског“. У „драмском облику“ је „тајна естетског стварања“ завршена, уметник сâм је ишчезао и постао равнодушан према својој творевини утолико да стоји изван ње и „обрезује нокте“. У извесном смислу Џојсова романсијерска уметност тражи од критичара сличан подвиг: улажење у уметничко књижевно дело без терета старијих поетика, ишчезавање у интенцијама самог дела, до пуне равнодушности према својим предрасудама.

Џејмс Џојс 1938. године

122

ЗОРАН ПАУНОВИЋ“Уликс” Џејмса Џојса: митска узвишеност тривијалног Џејмс Џојс: Уликс / превод, коментари и поговор З. Пауновић. – Београд: Геопоетика, 2003.

...А у часу када се појавио, Уликс је био нека врста „мајсторског писма“, роман којим је један већ ионако велики писац успео да и своју наговештену генијалност оваплоти и овековечи у делу које ће обележити и надрасти читаву епоху и остати један од монументалних споменика људском духу, нимало инфериоран у односу на Хомера, од кога је и из кога је Џојс, с карактеристичном нескромношћу генија, кренуо у своју одисејаду. Езри Паунду и Томасу Стернсу Елиоту, који су од самих почетака наслућивали Џојсове величанствене домете, придружили су се, након Уликса многи нови, одушевљени и задивљени читаоци. Било је, дакако, и оних пренеражених, застрашених и саблажњених, али је за све негативне оцене изречене о Уликсу карактеристично то да су уместо на књижевним, засноване на сумњивим етичким аргументима, односно на згражању над пишчевом беспримерном слободом у осветљавању свих аспеката људског живота, посебно над његовим настојањима да покаже да људско тело, са свим разноликим функцијама које обавља, није нешто чега би се требало стидети. Та слобода заиста јесте таква да на тренутке може да запрепасти и данашњег читаоца, свиклог и на много

Споменик у Даблину

123

горе демистификације табуа но што је призор романескног јунака који седећи на клозетској дасци прелистава новине. Ипак, и на срећу, неупоредиво је више било оних који су у Уликсу препознали неопозиву потврду Џојсове пуне стваралачке зрелости и најаву нових епохалних остварења. Није стога нимало чудно то што су многи његови поштоваоци били разочарани Џојсовом одлуком да сву своју креативну енергију посвети писању, испоставило се седамнаест година дугом, дела под називом Финеганово бдење. Тек ће време које долази показати да ли је та огромна жртва уродила достојним плодовима. Јер Џојс је, по свој прилици с правом, закључио да је у Портрету и Уликсу рекао својим савременицима све што је имао да им каже. Стога се у Финегановом бдењу, монументалном књижевном експерименту, обратио неким будућим читаоцима, истичући још током писања да ће то дело бити на прави начин схваћено тек кроз сто година. Пошто је у Уликсу исцрпео све могућности „технике тока свести“, Џојс је Финегановим бдењем кренуо у експеримент који би се могао назвати истраживањем „тока подсвести“. Даблински дан и ноћ из Уликса, као временски оквир романа, сменило је овде даблинско глуво доба ноћи. Кроз снове и сомнабулна размишљања господина Ирвикера, у виртуозном балансирању по танкој линији између јаве и сна, као водени жиг који у ово анархично дело уноси толико потребно јединство, пробијају се фундаменталне опсесије његове подсвести. По Џојсу, несумњиво, тамном страном

Споменик

124

човекове свести господари нагон; лајтмотив хаотичног путовања кроз свест господина Ирвикера представља његов вишесмислен, нагонски однос према жени и кћери. Читање овог романа заправо је одгонетање: неологизми, разбијена синтакса, фрагментарност и пребогата асоцијативност чине Финеганово бдење делом које за просечног читаоца представља несавладив лавиринт. Књига се завршава недовршеном реченицом – наизглед недовршеном, пошто њен завршетак налазимо у првој реченици романа. Тиме Финеганово бдење описује пун круг, као дело које се улива само у себе. Без правог почетка, али и без краја, то дело још увек чека своје праве читаоце. ...Нема никакве сумње да је Џојс, и то понајвише захваљујући Уликсу, један од неколико најутицајнијих писаца овога века. У последњих педесетак година, Џојсова достигнућа на плану приповедне прозе постала су за многе писце нека врста граничног подручја прозног казивања, далеки циљ коме треба тежити у испитивању граница властитих моћи. Недоумице се, међутим, јављају онда када треба указати на конкретне правце и облике многоструких Џојсових утицаја, пошто се они, управо због своје разноликости, ретко опажају лако и на први поглед. Дубина и слојевитост Џојсове прозе, као и непрегледно обиље у њој коришћених књижевних стилова и приповедачких поступака, претварају Џојсов по броју страница и не тако велики опус у колосалну грађевину коју је немогуће обухватити једним погледом. У њеним небројеним

одајама и лавиринтима крију се не само неисцрпна, него и с временом све богатија изворишта надахнућа и подстицаја за ствараоце, изучаваоце и читаоце...

125

Феникс парк у Даблину под снегом - атмосфера приближна оној из приче Мртви Џејмса Џојса

126

127

ОДЛОМЦИ ИЗ СТУДИЈА О ВИРЏИНИЈИ ВУЛФ

ИСИДОРА СЕКУЛИЋВирџинија Вулф (1929)Из страних књижевности II. – Београд: „Вук Караџић“, 1978. – Стр. 402-412

Линија творачког рада В. Вулф, иако се досада ради о пет-шест књига, кривудава је, обележена занимљивим етапама. У два маха, В. Вулф је мењала метод и стил обраде, а са последњом књигом и манифестацију уобразиље. Своје прве новеле, Знак на зиду и Кју парк, радила је мање више по традиционалној, класичној методи; у романима пак, особито у прослављеној Г-ђи Даловеј, подесила је методу и стил нарочитој импресионистичкој естетици; у последњем делу Орланду, она се више не задовољава спонтаном оригиналношћу своје маште, него тежи да буде оригинална по једном ванредном напору, у којем се слила непосредна имагинација са фантастичном комбинацијом производа те имагинације. Етапе стварања Г-ђе Вулф леже дакле у разним системима маште и технике. Талент те жене синтетизира у себи многа времена и многе природе... Уметничким својим очима Вирџинија Вулф више види нераспредену збрку живота и људских односа, него концентрацију живота у крупним јунацима и великим

судбинама. Јунака у класичном смислу код ње нема. Чак ни онда кад јој књига као наслов носи име једног лица, што је баш случај са њене две најзапаженије књиге: Г-ђа Даловеј, Орландо. В. Вулф не персонифицира и не типизира скупине психолошких појава, она не узима човека са оним што је у њeму од природе непроменљиво, судбоносно јако. Место пластике и згуснуте супстанце, она плете мрежу шармантних и чудних скица-синтеза... Импресионистичку естетику – цео роман Г-ђа Даловеј чини један дан живота Кларисе Даловеј – није В. Вулф прва донела; али и јесте; јер, прво, прави талент увек трансформира традицију; а затим, В. Вулф је у том стилу, у тој поезији пригушених догађаја и испрекиданих силовитости – успела потпуно. По много чему не, али по томе стилу је боље успела и од Аполинера и Џојса; успела да, насупрот Гетеу, који је тражио „око јунака много места и празнине“, да јунака замрси до неразазнавања у хиљаду ствари и односа, да од њега начини само јачу магнетичку тачку која ће више привлачити и узнемиравати оно разноврсно што укупно чини чаролију света, а да кроз то да свежу и праву уметност. В. Вулф је доиста један од најбољих писаца у Европи за специјалну врсту фикције, која није ни роман ни хроника, ни психологија ни историја, само чаробни трепет. „Оно што је већ било блиско, устукне, и крај је.“ Не треба на основу тога конструисати удес. Бог зна откуд, тихо, једва приметно, докотрљаће се она једна кап због које ће се прелити цео суд.

128

МАРГЕРИТ ЈУРСЕНАРСрамежљива и блистава жена (1937)Есеји. – Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада, 1991. – стр: 72-77

„Једна је звезда почела да мисли у часу мог рођења“, каже Шекспирова јунакиња. Шекспиру се треба увек враћати када су у питању Енглескиње. Ако застанемо да проценимо искричаву дубину дела Вирџиније Вулф, његову привлачност усидрену уз ко зна коју непознату обалу, или ако ослушнемо било стила који нам личи на светлост и кристал, на нешто што се простире и оно кроз шта се простире, дође нам да се запитамо није ли у часу рођења ове крхке жене једна звезда почела да мисли... Још од времена својих првих романа, Вирџинија Вулф се побунила против тираније теме у роману. Та је побуна значила много више од техничке новине, била је то потврда другачијег сагледавања живота. У делима Вирџиније Вулф, као и у онима већине савремених великих романописаца, предмети су приказани у светлости неизбежности и непредвидљивости, па се пажња са осећања која надиру премешта на стања која трају, као и на само време у коме се трајање успоставља. Главној теми Вирџинија Вулф измиче тако што је уситњава у мноштво споредних романескних тема, које су све неодређеније што им је временско трајање дуже или што о њима више размишљају удаљени посматрачи

попут псића Флаша, на пример. Од Госпође Даловеј до Орланда, од Излета на светионик до Таласа, Вирџинија Вулф, у свом бергсоновском настојању да у дело утка трајање, све више приближава своје романе роду који јој је био посебно драг, а који је у енглеској књижевности одувек имао посебно место: биографији. Неко би нас могао опоменути да романи Дикенса и Текерија, као Вашар таштине, имају тако мало заједничког са делом којим се бавимо, иако су заоденути у неку врсту биографског израза. Разлог је у томе што се велики романи деветнаестог века, у свом праћењу јунака од детињства до старости, пре свега баве биографијом карактера, док је овде више у питању биографија Бића, ентитети неупоредиво крхкији и тајновитији од услова живота и моралних особина самих јунака. Магличасто и искричаво дело Вирџиније Вулф се овим поставља на супротан крај од Марсела Пруста, који од Бића прави прашину, а од карактера лудило и помаму у најчистијем виду. Сви су велики послератни писци били обузети питањем личности и времена. На страницама Вирџиније Вулф буја Време-Дух и њени су јунаци, попут биљака, заливени трајањем без кога њихова унутрашња равнотежа не би постојала. У Госпођи Даловеј то време траје само један дан, али нам тај свеопшти пример дана не изгледа отужан само зато што одсијава и сажима хиљаде прошлих и будућих дана. С друге стране, у Орланду, три века енглеске историје

129

своде се на тридесет година живота младића који је полу-женско и који, лакоћом провалника или утваре, хита кроз временска раздобља и полове. У Излету на светионик, због тога што нема правога јунака, само Време постаје јунак, присутно као промаја која дува кроз напуштену кућу. Најзад, у Таласима који ће уследити, на обалама Времена-Океана, ти малобројни галебови постају јунаци као успомене, снови, свршене и крхке оваплоћености људског постојања, који нам личе на шкољке напуштене на обалама вечито узбурканих, величанствених мора.

МИЛИЦА МИХАЈЛОВИЋВирџинија Вулф и „Госпођа Деловеј“Предговор за Нолитово издање из 1955.

Вирџинија Вулф је почела онако како су то чинили импресионости у сликарству: бележила је све оне многобројне утиске који по њеним речима „долазе са свих страна као киша безбројних атома“. Јер по њеном мишљењу суштинске ствари нису само буре и ратови, већ и они сасвим ситни, безначајни гестови, догађаји, речи. Да би што боље и што непосредније приказала све то, она се служи тзв. „унутрашњим дијалогом“ којим њене личности стално размишљају и разговарају у себи. За такав дијалог она употребљава једну врло сложену технику. Њен метод се не састоји само у разбијању реченице или речи да би створила нове језичке, мисаоне, музичке и ритмичке целине које би имале своју посебну вредност и смисао као што то чини Џемс Џојс. Уствари, Вирџинија Вулф се овим много мање служи од њега, јер она не занемарује при том логичан смисао текста; и много мање од Џојса оставља читаоцу да сам наслути и назре. Њен метод се састоји у томе што њене личности размишљају и дискутују у себи, са самим собом, или другим замишљеним личностима на један асоцијативан начин. На пример, кад госпођа Деловеј излази на улицу, њу прозрачан и сунчан дан подсети на децу која се купају у мору, а то опет на Бартон и на младе дане, па се онда сети Петра Волша и неких његових безначајних

130

и карактеристичних речи. Зато су врло често реченице Вирџиније Вулф као музички комади са више тема које логично излазе једна из друге, да се на крају ипак слију у један завршни акорд. То скакање са једне ствари на другу, при чему је очувана она далека али дубока веза, чини текст врло живим и драматичним. Дајући својим личностима да размишљају једни о другима, Вирџинија Вулф их осветљава са разних страна, кроз различите психологије људи. Тако ми упознајемо госпођу Деловеј кроз њу саму, кроз Петра Волша, човека који је неких тридесет година заљубљен у њу, кроз Cели Сетон, њену велику пријатељицу из младости, Ричарда, њеног мужа, госпођицу Килман, инструкторку њене кћери, кроз Елизабету, њену кћер, кроз леди Бaртон, једну даму из високог друштва и друге. И та су осветљења увек нова и увек битна, тако да читалац и не осети како се ти ситни детаљи сливају у једну целовиту слику, и кад пре до дна упозна рецимо баш Кларису Деловеј… Проблемом времена се Вирџинија Вулф бави само донекле као филозофском преокупацијом; он је за њу уствари непосредно везан за саму технику и структуру романа. Радња и хронолошки ред ускpаћују слободу писцу и спутавају га да се несметано и по вољи крећу у простору и времену. Зато је требало занемарити и једно и друго. А логично, кад се разбију радња и време, разбијају се и карактери у стереотипном смислу речи. Главни јунак постаје сада свест и подсвест, или нека идеја о свету и животу...

131

МОНИК НАТАНВирџинија Вулф њом самомБеоград: Савремена школа, 1964.

Алтернатива између живота и смрти складно је повезана у роману Вирџиније Вулф са контрапунктом између времена и трајања, који је открио Бергсон, а илустровали сви писци који су, као што Пруст каже за Сент-Бева, сматрали да је „књижевност категорија времена“. Алдос Хаксли пише читаву књигу о једној шетњи од Пикадилија до Черинг кроса; Конрад, Џојс,Фокнер и Елиот одбацују традиционални појам иреверсибилног времена. Хронолошком континуитету они супротстављају психолошки континуитет, и са њима роман и поезија падају у нов временски релативизам. Време је код Вирџиније Вулф четврта димензија, која укида простор, као што код Пруста метафоричко деловање сећања укида време.Времену на часовницима даје ритам и симболично га представља Биг-Бен, велики часовник на Вестминстерској кули, који, један за другим, избија седамнаест часова у дану једне жене из високог света, у Лондону 1923. године. Тих седамнаест часова довољни су да нам дају кратак преглед читавог Кларисиног живота, њене средине и њеног доба, баш као што се у Улису за двадесет четири часа живота Леополда Блума у Даблину излаже историја читавог човечанства. Прошлост више не постоји, будућност још није наступила, а време се претвара у неухватљиво протицање тренутака

које у дну душе оставља само талог нагомиланих навика и искустава. Поступак је обрнут у Излету на светионик, у којем се, пошто је опкорачио мали део мртвог времена, довршава дан који је почео још пре десет година; у првом делу, који као какав прозор гледа на време, сав усмерен на испитивање неизвесне будућности, одговара трећи и последњи део, право трагање за изгубљеним временом, окренуто прошлости, док читава књига улази, помоћу три речи Лили Бриско, у вечиту садашњост уметничке визије. Скраћивање је још очигледније у Орланду у којем без предаха прелећемо не десет година, већ три и по столећа, током којих се јунак никако не мења; у делу Између чинова, драмској верзији Орланда, чији је предмет широка ретроспектива историје Енглеске, од првих почетака до наших дана; у Годинама, сегменту времена којем се не зна ни почетак ни крај, у којем се кроз више генерација приказује сага једне лондонске породице на почетку овога века. Револуционарна техника Вирџиније Вулф више нас подсећа на филм него на сликарство. „Средиште свести“ које се налази у једном лицу и кроз које писац посматра друга лица, давало је јединство традиционалном роману једног Хенри Џејмса. Код Вирџиније Вулф већ наступа владавина „ока камере“ (camera eye). Њен апарат за снимање час клизи дуж своје осовине, час га она са унутрашњег плана управља на спољашњи; подела сценарија, сливање слика између секвенци, враћање уназад, елипса, смењивање

132

планова у разним пољима свести – лако бисмо препознали, скоро свуда, филмске поступке, које она, уосталом, у истом тренутку открива као нови тајни језик. Резултат примене тих поступака, а то су амерички романописци добро увидели, јесте бесконачно повећање броја углова посматрања, а самим тим проширивање познавања стварности, која више није виђена само из једног угла... Без пропратног коментара који јој и није потребан, само мењањем угла снимања, Вирџинија Вулф, попут Џојсовог Стивена Дедалуса, „поново ствара дистанцу“ и поново проналази свет. Уметник у том случају није више онај свемоћни полу-бог који са свога Олимпа влада једним пантеоном лица, па чак ни спикер који који нам тумачи низ слика које се смењују на живом екрану његове свести. Он је невидљиви оператер који управља нашом пажњом, нека врста једва свесног медијума, прожетог емоцијама, преплављеног сензацијама и понесеног речима, који се узастопно ставља на тачку гледишта свих својих лица, укључујући ту и пса Флаша, чије се гледиште, можда и не разликује толико, посматрано са тачке гледишта Сиријуса. Као Пруст, Џојс или Фокнер, Вирџинија Вулф одбацује роман-панораму у корист романа са перспективом, ослобађа се робовања чињеницама и постиже пуноћу и сложеност живота.

ЕРИХ АУЕРБАХСмеђа чарапаМимезис: приказивање стварности у западној књижевности. – Београд: Нолит, 1968.

Писац као приповедач објективних чињеничних стања скоро се потпуно повлачи; готово све што се каже јавља се као одражавање у свести личности романа. То иде тако далеко да се чини као да уопште и не постоји неко становиште ван романа са кога се људи и догађаји посматрају, па ни нека објективна стварност различита од садржаја свести личности у роману. Гђа Ремзи је окружена свим на њу управљеним садржајима свести (укључујући и њен); покушава јој се прићи са многих страна, 3свим људским могућностима сазнања и изражавања. Намера приближавања правој објективној стварности путем многих субјективних утисака до којих су дошле различите личности (и у различитим временима) битна је за модерни поступак који овде имамо у виду. Друга стилска специфичност – у блиској и нужној повезаности са управо разматраним „многоличним приказивањем свести“ – односи се на обрађивање времена. Време причања не употребљава се за сам догађај – он се прилично шкрто репродукује – већ за прекидања: уметнута су два дуга екскурса чији временски однос према оквирном догађају изгледа ипак потпуно различит. Тако да се на један чудан, ранијим епохама потпуно неуобичајен начин оштро

133

истиче супротност између краткотрајности спољашњег догађаја и сну сличног богатства догађаја свести, који прелазе читав свет живота. То су значајне и нове особине поступка: случајан повод који изазива догађаје свести; природна и чак, ако хоћемо, натуралистичка репродукција догађаја у свој својој слободи, неограниченој неком намером и недиригованој неким одређеним предметом мишљења; истицање супротности између „спољашњег“ и „унутрашњег“ времена. Битно је да један безначајни спољашњи догађај изазива представе и низове представа који губе своју стварност и слободно се крећу у дубини времена. На крају, ми не сазнајемо ништа о гђи Ремзи, само се тужна узалудност њене лепоте и животне снаге појављују из тајновитих дубина. Кад прочитамо цео роман, остаје неизречено, загонетно и само слутњи доступно шта представља однос догађаја између планираног и после много година оствареног излета на светионик и какав садржај има завршна визија Лили Бриско, она визија која јој омогућује да заврши своју слику једним потезом кичице. То је једна од малобројних књига те врсте, књига испуњених добром и правом љубављу, али ипак, и на свој женски начин, иронијом, безобличном тугом и сумњом у живот. Оно што се овде у роману о светионику дешава, то се покушавало свуда у таквим делима, наравно, не свагде са истим унутрашњим увидом и мајсторством: ставити нагласак на произвољан догађај, не искористити га у служби неке планске повезаности радње,

већ самога по себи; при томе је постало видљиво нешто сасвим ново и елементарно: богатство стварношћу и животна дубина свакога тренутка коме се ненамерно предајемо.

ДЕЈВИД ДЕЈЧЕС

134

Роман и модерни светМодерна теорија романа / избор Миливој Солар. – Београд: Нолит, 1979.

Размотримо, конкретно, приповест Госпођа Даловеј Вирџиније Вулф. Ако би се судило по временској схеми, рекли бисмо да је то припoвест о једном дану у животу средовечне жене. Но није тако: прича захвата велики део протеклог живота госпође Даловеј, њен однос према другим особама у прошлости и садашњости, па ако причу разматрамо на једноставном наративном нивоу, увидећемо да је реч о нечем другом од обичног приповедања о делатности у једном дану.Опис непрекидног мењања стања свести омогућује обухватање великог дела протеклог живота госпође Даловеј. Фиксирајући физички њен карактер у одређеном времену и простору, Вирџинија Вулф кроз те две димензије слободно прати „струју њене свести“. То је као кад би нас однеле врлудаве притоке, а повратак нам је у било ком тренутку могућ, јер смо својевремено једва приметно означили место на коме се притока спаја са главном струјом. Главна струја је важна зато што се у односу на њу прилагођава наше понашање, и спрам ње у датом тренутку одређујемо властити положај. Значење романа какав је Госпођа Даловеј – метафорички речено – јесте у истраживању притока а не главне струје. У оваквом роману линија коjом се крећемо у традиционалном хронолошком роману постаје

једна од осовина дијаграма око које се заплићу кривине нашег путовања, а осовини се обраћамо само кад желимо проверити сопствени положај. И на крају Госпође Даловеј подједнако знамо све о прошлости, садашњости и о њеним неоствареним могућностима (а она је жена при крају животног пута). Оно што традиционална метода постиже опсегом, метода „струје свести“ – у најизразитијим и најистанчанијим случајевима – постиже дубином. Она успева да прикаже карактер изван времена и простора, и то двоструко: прво, ова метода раздваја приказивање свести од хронолошког реда догађаја; и друго, она, освешћујући удаљене асоцијације и сугестије, омогућује потпуно испитивање стања свести, те нам више није потребно време у коме оно што је могуће постаје стварно, како бисмо били у стању да сагледамо целину.

135

ЕЛИО ВИТОРИНИО „Току свести“Рађање модерне књижевности: роман / приредио А. Петров. – Београд: Нолит, 1975. – стр. 390

Инoвација позната као „stream of conciousness“ без сумње је важна и не само афективне природе; дотиче сферу рационалног, достиже вредност готово техничког проналаска, па ипак се није учврстила у једном облику који би важио за све писце (Џојс је примењује на свој начин, Вулфова на свој). Значи, није безусловна, није свеважећа, не пориче радикално систем чијем се начелу супротставља, чак тежи да се уклопи у њега и на крају то и чини (као да писац не верује доиста у нова искуства физике, биологије и дугих наука, којима и ова иновација припада, него се само труди да верује, док у ствари још увек верује у стару физику, у стару биологију, у стару механику итд.) тако да у овим старим појмовима налази оквир и перспективу за своју иновацију, а при том нема сумње да је ова иновација (коју зовемо „stream of concious-ness“ по њеној најистакнутијој али не и јединој особини) дубоко мотивисана. Она подразумева и кроз њу се испољава дубока забринутост и нелагодност пишчева пред стварношћу; данашњи писац је свакако изгубио некадашњу сигурност и чврсту увереност буржоаских реалистичких писаца (која је трајала све до Золе) да се стварност може представити објективно, са тачке гледишта свезнајућег бога; он сумња да

може имати објективан став према стварности; да је уопште могућ објективан став једнога лица; он долази до закључка да је досадашњи став књижевности према стварности био „ауторитаран“, самоуверен, деспотски (где је писац – једном техничком фикцијом претворен у демијурга, у средиште и савест света, свевидећег духа – удељивао с висине истину читаоцу) и увиђа потребу да замени такав став једним „демократским“, дијалeктичким , конјектуралним (где се читаоцу оставља да сам одлучује и бира међу елементима стварности о којима писац није изрекао свој став... ...Баш као и ауторитарни (класични) писци, и ови теже објективности, с том разликом што не верују да је могу постићи ауторитарним поступком и труде се да јој се приближе комбиновањем већег броја синхроних тачака гледишта, или нивоа, или димензија (психолошких и временских, интериорних и екстериорних), као и увођењем читавог низа (или више низова) међусобно повезаних субјективности, где писац више нема улогу да управља свешћу већ једино да повезује разне свести, њене разне нивое. Писац више није једини носилац, него регистратор свести, њених разних нивоа, чиме се долази до једне хипотетичке објективности и некакве сједињујуће свести, која се представља у виду мозаика плурисубјективних, плуриперсоналних свести,у виду једног информативног модела, где и читалац има своје место, способан да се сам оријентише и доноси одлуке...

136

СВЕТОЗАР КОЉЕВИЋВирџинија ВулфЕнглески романсијери двадесетог века: 1914-1960. – Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003. – стр. 201-246

Прва дела Вирџиније Вулф – романи Излет на пучину (1915), Ноћ и дан (1919) и збирка приоповедака Понедељак и уторак (1921) – занимљива су превасходно као још недовољно уобличено импресионистичко посезање за песничким изразом у прози која ће одсликавати не толико чврсте обрисе ствари у фиксираном хронолошком распореду, колико треперавост човековог унутрашњег света у коме се непосредне перцепције мешају са сећањима, осујећењима и прижељкивањима. Но, већ следећи роман, Јаковљева соба (1921), назначује извесне могућности дубље животне утемељености и шароликијих тонова уметничке обраде, а посебно ироничног просветљења игре тзв „великих“ и малих ствари, која ће далеко снажније доћи до изражаја у Гђи Даловеј и Светионику. У првом од тих дела, у роману Гђа Даловеј, унутрашња експлозија стварности, огромна распршеност утиска у чудесним шарама перцептивне и асоцијативне узнесености, уметнички се бистри захваљујући одређенијим обрисима и друштвеној утемељености ликова, јасније успостављеним драмским релацијама, као и неком посебном хуморном тону, који као јединствена светлост пада по свим пејзажима лирских реминисценција. Сваки од два

основна круга догађаја – припреме за велики вечерњи пријем госпође Даловеј, као и кривудави пут у лудило и самоубиство Септимуса Ворена Смита – просветљен је на свој начин иронијом која обасјава свеколику слику света у овом роману, исткану од варљивих шара унутрашњег људског живота. Најзад, није случајно ни што је личност која повезује ова два света – богати и чувени лондонски неуропсихијатар сер Вилијам Бредшо, дат као иронични групни портрет оних неколико психијатара који су је, по њеном сећању, узалудно гњавили и мучили у животу... Следећи роман Вирџиније Вулф Ка светионику (1927) због своје троделне форме у којој се тако необично мења ритам протицања времена, каткад је називан и „сонатом“. Али у својој текстури он претежно лебди између перцепције и сећања, те су његова основна упоришта у искуству и сећању Вирџиније Вулф, далеко чвршће животно утемељена него у било ком другом делу. Не само што је општа слика у „Прозору“ евокација властитог летовања у родитељској кући на корнволској обали (без обзира на то што је кућа измештена у близину Единбурга), него су и у портретима г. и гђе Ремзи препознатљиво и непосредно насликани ликови њених родитеља. Светионик, међутим, није прича о томе какав је ко и шта је шта, него о крајњој условности, па и неизвесности свих људских судова, погледа и увида... Та непоузданост сваког погледа на ствари, варљиво шаренило живота, дочарани су у низу многих појединости, а посебно

137

у оним симболима који за сваки лик, а често и за исти лик у различитим тренуцима, имају разнолика значења. Ти симболи – светионик, цвеће, слика коју мала Лили Бриско, брош који ће Минта изгубити на плажи – често се понављају као Прустови лајтмотиви, као они медењаци и музичке фразе које плаве свест најразноврснијим асоцијацијама прошлости и у непосредној перцепцији садашњости сваки пут добијају и неки нов смисао и боју. Следећи роман Вирџиније Вулф, Орландо (1928), бави се, посредством веома радикалног експеримента, а делимично и фантастике, енглеском духовном и друштвеном историјом на можда сувише унезверен начин. Замишљен као нека врста полиптиха енглеске културе и нарави од 16. до 20. века, овај роман у исто време сабија целу ту панораму у повест о једној јединој личности. Најзад, ни Године (1937), као нека импресионистичка хроника живота једне енглеске породице у току две генерације, као ни последњи роман Између чинова (1941) – где се у току једне провинцијске позоришне представе мешају слике елизабетанских, викторијанских и модерних облика живота – не показују ни уметничку убедљивост ни зрелост њених врхунских остварења. Стога Таласи (1931) остају лабудова песма њене уметности, а поред тога још и најконтроверзније њено дело. Пре свега, можда стога што се у њему до крајности заоштравају проблеми њене романсијерске технике – проблеми радикалног импресионистичког обликовања и могућности књижевне комуникације такве творевине.

138

АЛЕКСАНДРА ЛЕМАСОНВирџинија ВулфБеоград: Клио, 2008.

Вирџинија ужива углед тешке ауторке. Сам њен живот огрнут је велом тајне. Њене депресије, лудило, самоубиство. Све води ка томе да та жена постане трагична јунакиња. Драматург Едвард Олби пише комад који није повезан са романсијерком, али чији наслов веома добро упућује на осећања која она зна да побуди, скоро упркос себи самој. Ко се боји Вирџиније Вулф? Много њих. Ко ју је читао? Много мање њих. Требало би, дакле, почети од њених књига, без икаквих знања о ономе што се прича о њеном животу. Не бити упознат са легендом и на тај начин открити истину... Више се не могу избројати предрасуде о Вирџинији Вулф. Њен снобизам. Њена таштина. Злоба. Крхкост, неодговорност. Способност одсецања од света и његове стварности. Толико етикета којима, међутим, постаје све теже и теже окитити је током живота. Која је веза између мале Џиније и те жене чврсто решене да јој се чује глас, па макар био супротан свим токовима мисли? Желимо да видимо само несталну младу девојку из Хајд парк гејта 22, док је Вирџинија Вулф много сложенија, несводљива, недостижна. Почев од њене педесете године, њен живот се одвија у знаку самовоље, која допушта да се читав њен животни пут сагледа из потпуно другачијег угла. Почев од болести. Зашто радије

139

спомињати хроничне депресије те жене, сталне покушаје самоубиства и нападе лудила, него необичну храброст коју је показала упркос „злоћудној болести“ завршивши једно тако богато и сложено дело? Зашто истицати њену крхкост, кад је управо њена снага задивљујућа? После сваке кризе, која је оставља у стању екстремне физичке и психичке оронулости, Вирџинија Вулф сваки пут налази храбрости да поново прионе на посао. Било да се ради о 1913, када завршава свој први роман иако је у стању које захтева хоспитализацију. Или о 1918, када започиње Ноћ и дан са јединим циљем да задржи главу изнад воде између два периода зарањања у лудило. Или о 1930, када пише Таласе и опет види како се оцртавају предзнаци депресије. Или о 1936, када завршава Године и пролази кроз кризу очаја. Прикована за кревет, омршавела, изнурена, жртва халуцинација и застрашујућих главобоља, Вирџинија Вулф увек наставља. Ићи напред је њена девиза, ма какве биле околности. Када њени симптоми жестоко и учестало погађају машту, то је само наличје невероватне моћи опоравка, које романсијерка не престаје да ставља на пробу и који се веома често превазилазе у тишини...Писање је једини излаз који је та жена, која саму себе дефинише као „меланхоличну од рођења“, пронашла да би се спасла, свака њена књига је победа над болешћу.

Опроштајно писмо за Леонарда Вулфа

140

ЗОРИЦА БЕЧАНОВИЋАндрогини дух Вирџиније ВулфЛетопис Матице српске. – Год. 171, Књ. 456, св. 4 (октобар 1995)

Постоји једна посебна врста многострукости која је на тематском плану заокупљала дух Вирџиније Вулф. Реч је о испреплетаним одликама мушке и женске природе у женској или мушкој стваралачкој личности. Откријемо ли и Вирџинију Вулф која је свој литерарни дар и интелектуални рафинман остваривала бавећи се темом двополности људског духа у комплексној пародијској игри у роману Орландо и у суптилној антрополошкој и поетичкој анализи теме “Жене и књижевност” у огледу Сопствена соба, удаљићемо се од општих места из енциклопедија и историја књижевности о Вирџинији Вулф као писцу романа тока свести и ангажованој феминисткињи и свој читалачки доживљај једног комплексног опуса учинићемо потпунијим. И роман Орландо, који у свом жанру не представља беспрекорно компоновано дело, али који због чудесне фабуле, луцидне пародије и сложене интертекстуалне игре свакако вреди читати, и оглед Сопствена соба, који, напротив, има све литерарне квалитете есеја, и може се у англосаксонској књижевној традицији сматрати једним од драгуља у оквиру жанра, изрази су ауторкиног уметничког, интелектуалног, телесног и социјалног доживљаја пола (сопственог и

супротног) и књижевности. Вирџинија Вулф је, у огледу Сопствена соба, наиме, доста непрецизно формулисаној теми “Жене и књижевност”, о којој је била замољена да говори, пришла у исто време надахнуто и студиозно. Проблем је поставила у историјској и социолошкој равни, синхроно и дијахроно, затим у антрополошкој, и најзад у поетичкој равни. Намерно кажемо антрополошкој, а не феминистичкој равни (премда оглед Сопствена соба слови као један од значајних текстова европског феминизма) јер άνδρώπειοσ значи људски, и односи се на πάν ιόάνδρώπινον, то јест на цео људски род, а Вирџинија Вулф жену у том огледу, баш као и у роману Орландо, првенствено посматра као људско биће унутар којег су “женскост” и “мушкост”, као и када је о мушкарцима реч, тешко разлучиве, а тек онда као пол који је у конкретном социјалном контексту супротстављен мушком... Као што се мисли Вирџиније Вулф, када говори о значају традиције, подударају са виђењем Т. С. Елиота, тако се, када говори о поетици романа, интегритету романописца и односу форме и теме, њене идеје уклапају у теоријско виђење романа које је Хенри Џејмс изнео у тексту Уметност прозе (The Art of Fiction) из 1884, и у предговорима за своје романе. Када пак наглашава материјални моменат као предуслов за књижевно стваралаштво, Вирџинија Вулф, истина, у поређењу са Елиотом и Џејмсом, звучи одвећ ангажовано, али се не сме заборавити да она има оптерећење специфичне,

141

недостатне традиције женског образовања, а затим и женског књижевног стваралаштва, и да она стога и свој усмени јавни наступ и есеј третира као део специфичне педагошко-просветитељске улоге жене афирмисане у професији... Ако се може приметити да у тексту Вирџиније Вулф нема довољно борбености, што јој феминисткиње замерају, а што би се тешко уопште могло очекивати од тако суптилног и надасве ироничног духа попут њеног, не може јој се замерити недостатак отворености и искрености, што су пре педагошки, а самим тим и феминистичко-активистички него литерарни квалитети, премда је њена искреност лишена сваке патетике и осенчена примесама ведрог дистингвираног хумора. Вирџинија Вулф приказује динамику сукоба различитих женских елемената у оквиру своје психе и динамику сопственог андрогиног духа. Она подробно описује како је у себи убила “вилу домаћег огњишта”, како је ослободила свој стваралачки порив и како је тај процес оставио чисто књижевне последице – промену стила, интонације текста и тематског распона... Орландо све време пише поезију. Ни за њу ни за њега пол не представља поетички фактор. Он је целовита, креативна особа само када у себи сажима одлике и моћи оба пола. У роману су све материјалне и социјалне сметње с којима се сусреће уметник, жена или мушкарац, представљене у виду фантастичне приче прожете хумором, пародијом и сатиром.Одмерен, прецизан и стилски углачан текст огледа

Сопствена соба ни сам не оскудева у хумору, сатири и пародији, али се читаоцу лакше отвара, а може послужити и као кључ за тумачење романа. Доследна у свом многоструком осветљавању једне теме, мотива или проблема, Вирџинија Вулф је, клонећи се сваке искључивости и кудећи сваку искључивост, двоструко обрадила сопствено поимање полне двострукости креативне личности.

142

Нове књиге о Џојсу у фонду Универзитетске библиотеке

143

ЏЕЈМС ЏОJС У ФОНДУ УНИВЕРЗИТЕТСКЕ БИБЛИОТЕКЕ

ДЕЛА

На енглеском

Anna Livia Plurabelle : fragment of Work in progress / by James Joyce. - London : Faber & Faber, 1930. (Criterion miscellany ; no. 15)ПБ20 1079

The critical writings of James Joyce. Ed. by Ellsworth Mason and Richard Ellmann. – London : Faber and Faber, 1959. K5 2086

Exiles. A play in three acts by James Joyce. - London: Jonathan Cape, 1936. K5 1809

Finnegans Wake / by James Joyce. – London: Faber and Faber, 1960. K5 2127

Finnegans wake / James Joyce ; with an introduction by John Bishop. - Harmondsworth : Penguin Books, 1999. (Penguin twentieth-century classics)II 83512

Dubliners / by James Joyce: with fifteen drawings by Robin Jacques. – London: Jonathan Cape, 1956. K5 2125

Letters of James Joyce. - London : Faber and Faber, 1957-1966. Sadrži:Vol. 1 / edited by Stuart Gilbert. - 1957. Vol. 2 / edited by Richard Ellmann. - 1966. Vol. 3 / edited by Richard Ellmann. - 1966. II 5612/1, II 5612/2 II 5612/3

Occasional, critical, and political writing / James Joyce. - Oxford : Oxford University Press, 2008. I 64767

Pomes Penyeach and other verses by James Joyce. – London : Faber and Faber, 1975. I 19108

The Portable James Joyce / Selections from the works / with an introduction et notes by Harry Levin. – New York : The Viking press, 1953. J 1168

A Portrait of the artist as a young man / James Joyce ; with six draw-ings by Robin Jacques. - 3rd impression. - London : “Jonathan Cape”, 1960. К5 2124

144

Ulysses / by James Joyce. New edition entirely re-set. – London: The Bodley Head, 1960. K5 2126

Ulysses / by James Joyce ; with a foreword by Morris L. Ernst. - New York : Vintage Books, 1961. - (Vintage ; V-380)I 42547

Ulysses / James Joyce ; with Ulysses : a short history by Richard Ellmann. - Harmondsworth : Penguin Books, 1984. - (Pinguin modern classics)I 50360

Ulysses / James Joyce. - A critical and synoptic ed. / prepared by Hans Walter Gabler. - New York [etc.] : Garland publishing, 1986. Садржи:Vol. 1 : Episodes 1 through 11. Vol. 2 : Episodes 12 through 15 Vol. 3 : Episodes 16 through 18. II 58109/1, II 58109/2, II 58109/3

The voice of Shem. Passages from Finnegans wake by James Joyce freely adapted for the theatre by Mary Manning with an introduction by Denis Johnston. – London : Faber and Faber, 1957. II 3323

На српском

Даблинци / Џемс Џојс ; превео с енглеског Ђорђе Кривокапић. - Београд : Нолит, 1995. - (Библиотека Нолит. Проза)I 40842

Даблинци / Џемс Џојс ; [превела Рада Прикелмајер]. - Београд : БМГ, 1997. - (Библиотека XXI век)I 43215

Ибзенова нова драма / Џемс Џојс ; Златна греда : лист за књижевност, уметност, културу и мишљење . - Год. 8, бр. 78 (април 2008), стр. 32-36Ч 1099

Изгнаници / Џејмс Џојс ; превод са енглеског Ђорђе Кривокапић. – Београд : Албатрос плус, 2009. – (Библиотека Талас)I 61904

Пет писама Џемса Џојса / с енглеског превео Томислав Кетиг; Поља : часопис за културу, уметност и друштвена питања .- Год. 5, бр. 41 (септ. 1959), Стр. 18 Ч1 592

Писма Нори / Џемс Џојс ; приредио Бојан Јовановић ; превео Новица Петровић. – Нови Сад : Stylos, 2003. – (Библиотека Амброзија : џепна књига : књ. 8)I 36323

145

Писма Паунду и Т. С. Елиоту / Џејмс Џојс; Polja : časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja .- Год. 41, бр. 400 (jaн. 1996.), стр. 15Ч1 592

Портрет уметника у младости / Џемс Џојс ; [превео с енглеског Петар Ћурчија = редакција и поговор Душана Пухала]. - Београд : Нолит, 1960. - (Мала књига ; 60)К 2969/60

Портрет уметника у младости / Џемс Џојс ; [превео Петар Ћурчија]. - [1. изд.]. – Београд : Рад, 1964. – (Библиотека Реч и мисао. коло 7 ; књ. 173-174)I 3504

Уликс / Џемс Џојс ; превод с енглеског Златко Горјан. – Београд : Дерета, 1992. – 2 књ. (470, 471-959 стр.). – (Библиотека Фототипска издања)I 38503/1, I 38503/2

Уликс / Џејмс Џојс ; превод, коментари и поговор Зоран Пауновић ; [илустрацује Босиљка Кићевац-Поповић]. - Подгорица : ЦИД, 2001. (Библиотека ЦИД)Р 3490

Уликс / Џејмс Џојс ; превод, коментари и поговор Зоран Пауновић. – Београд : Геопоетика, 2003. – (Едиција Свет прозе)I 48263

На другим језицима

Komorna glazba / James Joyce ; prijevod i pogovor Ante Stamać. - Za-greb : Grafički zavod Hrvatske, 1990. - (Biblioteka Zora ; knj. 47)I 36694

Ljudje iz Dublina ; prevedel / in predgovor napisal / Herbert Grün. – Ljubljana : Državna založba Slovenije, 1955. K2 73

Mladost umjetnika / James Joyce ; [s engleskog preveo Stanislav Šimić]. - Zagreb : Državno izdavačko poduzeće Hrvatske, 1952. К1 902

Uliks / James Joyce ; [s engleskog preveo Zlatko Gorjan]. - Rijeka : “Otokar Keršovani”, 1957 (Rijeka : Novi list). - (Biblioteka svjetskih romana ; knj. 14)К1 1754/14

Uliks / James Joyce ; s engleskog preveo Luko Paljetak. - Opatija : Otokar Keršovani, 1991. I 38973

Ulysse / James Joyce ; traduction française intégrale de M. Auguste Morel, assisté par Stuart Gilbert entièrment revue par M. Valery Lar-baud et l’auteur. - Nouvelle éd. - Paris : La maison des amis de livres, 1930. ПБ22 4450

146

ТУМАЧЕЊА

На енглеском

ATTRIDGE, Derek Peculiar language : literature as difference from Rennaissance to James Joyce / Derek Attridge. - London : Methuen, 1988. II 46826

BISHOP, John Peale Joyce’s book of the dark, Finnegans wake / John Bishop. - Madi-son, Wis. : The University of Wisconsin Press, 1987. II 58780

BLAMIRES, Harry The Bloomsday book. A guide through Joyce’s Ulysses / By Harry Blamires. – London : Methuen and Co., 1967. (University paperback, 180)I 8633

BLAMIRES, Harry The new Bloomsday book : a guide through Ulysses / Harry Blamires. - 3rd ed. - London [etc.] : Routledge, 1996. II 70576

BOWKER, Gordon James Joyce : a biography / Gordon Bowker. - London : Phoenix, 2011. I 64774

BROWN, Dennis Intertextual dynamics within the literary group - Joyce, Lewis, Pound and Eliot : the men of 1914 / Dennis Brown. - London : Macmillan, 1990. II 54374

BURGESS, Anthony Re Joyce / Anthony Burgess. – New York : Ballantine, 1966. I 34368

THE Cambridge companion to James Joyce / edited by Derek Attridge. - Cambridge : Cambridge University Press, 1996. II 60785

A Companion to James Joyce / edited by Richard Brown. – London : Wiley-Blackwell, 2011. II 95453

COMPARATIVE literature symposium Proceedings of the Comparative literature symposium. – Vol. 2 : James Joyce : his place in world literature, February 7 and 8, 1969. Wolodymyr T. Zula, editor. – 1969. II 19604

DEMING, Robert H. A bibliography of James Joyce studies. /By/ Robert H. Dem-ing. – Lawrence : University of Kansas Libraries, 1964. (University of Kansas publications library series, 18)ИД 1901

147

ELLMANN, Richard James Joyce. By Richard Ellmann. – New York : Oxford Univer-sity Press, 1959.K5a 883

ELLMANN, Richard James Joyce / Richard Ellmann. – New and revised ed. – New York (etc.) : Oxford University Press, 1982.II 34629

ELLMANN, Richard Ulysses on the Liffey. /By/ Richard Ellmann. – London : Faber and Faber, 1974. – (Faber paper covered editions)I 19181

FLORIO, Joseph Emasculating the Rabble : Joyce’s Medieval Rites of Satire, Allu-sion and Deromanticisation : a study of the Life-Long Rebelliousness of the Modernist Irish Writer, James Joyce : presented to the Faculty of Arts of the University of Zurich for the degree of Doctor of Philosophy / Joseph Florio. - Zürich : Zürich University, 2000. I 46809

FOUNDATIONAL essays in James Joyce studies. - Gainesville : Uni-versity Press of Florida, 2011. II 95451

GIBSON, Andrew Joyce’s revenge : history, politics, and aesthetics in Ulysses /

Andrew Gibson. - Oxford : Oxford University Press, 2002. II 76158

GIFFORD, Don Ulysses annotated : notes for James Joyce’s Ulysses / Don Gifford with Robert J. Seidman. - 2. ed., revised and enlarged / by Don Gifford. - Berkeley [etc.] : University of California Press, 1988. II 49960

GILLESPIE, Gerald Proust, Mann, Joyce in the modernist context / Gerald Gillespie. - Washington. D.C. : The Catholic University of America Press, 2010. II 95442

GORDON, John Joyce and reality : the empirical strikes back / John Gordon. - 1st ed. - Syracuse : Syracuse University Press, 2004. (Irish studies)II 78803

GOTTFRIED, Roy Joyce’s iritis and the irritated text : the dis-lexic Ulysses / Roy Got-tfried. – Gainesville : University Press of Florida, 1995. – (The Florida James Joyce series)II 61202

GROSS, John Joyce. /By/ John Gross. – London : Collins, 1971. – (Fontana modern masters)I 15026

148

HOW Joyce wrote Finnegans wake : a chapter-by-chapter genetic guide / edited by Luca Crispi and Sam Slote. - Madison : The University of Wisconsin Press, 2007. (Irish studies in literature and culture)II 86734

HENKE, Suzette A. James Joyce and the politics of desire / Suzette A. Henke. –New York (etc.) : Routledge, 1990. II 55606

JAMES Joyce’s A portrait of the artist as a young man : a casebook / edited by Mark A. Wollaeger. - Oxford : Oxford University Press, 2003. - (Casebook in criticism)II 93014

JAMES Joyce’s Ulysses : a casebook / edited by Derek Attridge. - Ox-ford [etc.] : Oxford University Press, 2004. - (Casebooks in criticism)II 93011

JOHNSTON, Dillon Irish poetry after Joyce / Dillon Johnston. – Notre Dame /etc./ : University of Notre Dame Press /etc./, 1985.II 43419

JOYCE AND PARIS – 1902…1920-1940…1975. Papers from the fifth international James Joyce symposium. Paris 16-20 june 1975. Ed. by J. Aubert and M.Jolas. – Paris : Editons du C.N.R.S., 1979. (Publications de l’ Universite de Lille, 3)II 30047

JOYCE in Trieste : an album of risky readings / edited by Sebastian D. G. Knowles, Geert Lernout, and John McCourt ; foreword by Renzo Crivelli. - Gainesville [etc.] : University Press of Florida, 2007. (The Florida James Joyce series)II 86726

JOYCE, Stanislaus The meeting of Svevo and Joyce / Stanislaus Joyce. – Udine : Del Bianco, 1965. (Universita degli studi di Trieste. Instituto di filologica germanica)II 5727

KAIN, Richard M. Fabulous voyager. James Joyce’s Ulysses / Richard M. Kain. – Chi-cago : The University of Chicago Press, 1947. K5a 289

KENNER, Hugh The Pound era : [the age of Ezra Pound, T. S. Eliot, James Joyce and Wyndham Lewis] / by Hugh Kenner. - London : Faber and Faber, cop. 1972. II 16459

KENNER, Hugh The stoic comedians : Flaubert, Joyce, and Beckett / by Hugh Ken-ner ; [with drawings by Guy Davenport]. - Berkeley [etc.] : University of California Press, 1974. - (California paperback edition ; 297)I 26650

149

KERN, Stephen The modernist novel / Stephen Kern. - Cambridge : Cambridge University Press, 2011. II 95440

KERSHNER, R. B. Joyce, Bakhtin, and popular literature : chronicles of disorder / by R. B. Kershner. – Chapel Hill (etc.) : The University of North Carolina Press, 1989. II 52283

KNUTH, Alphonse-Maria Leo The wink of the world. A study of James Joyce’s phatic commu-nication / Alphonse-Maria Leo Knuth. – Amsterdam, 1976. – (Proef-schrift. Amsterdam. Universiteit.)ДК5 209

KUMAR, Udaya The Joycean Labyrinth : repetition, time, and tradition in ‘’Ul-ysses’’ / Udaya Kumar. – Oxford : Clarendon Press, 1991. – (Oxford English monographs)II 61189

MAGALANER, Marvin … Joyce. The man, the work, the reputation. /By/ Marvin Magalaner and Richard M. Kain. – New York : New York University Press, 1956. K5a 847

MASON, Michael James Joyce : Ulysses / By Michael Mason. – London : Edward Arnold, 1972. – 64 str. – (Studies in English literature; 50)I 24036

MCCORMIK, Kathleen Ulysses, ‘’Wandering Rocks’’, and the reader : multiple pleasures in reading / Kathleen McCormik. – Lewiston (etc.) : The Edwin Mellen Press, 1991. – (Studies in British literature ; vol. 12)II 59990

MCSHARRY, Katherine A joycean scrapbook : from the National Library of Ireland / compiled by Katherine McSharry. - Wicklow : Wordwell, 2004. I 62107

NORRIS, David Introducing Joyce / David Norris. – London : Icon Books, 2012. I 64765

PALGRAVE advances in James Joyce studies / edited by Jean-Michael Rabaté. - New York : Palgrave Macmillan, 2004. II 81335

PETRUSO, Thomas F. Life made real : characterization in the novel since Proust and Joyce / Thomas F. Petruso. – Ann Arbor : The University of Michigan Press, 1991. II 61192

150

PLATT, Len James Joyce : texts and contexts / Len Platt. - London : Continu-um, 2011. I 64772

Post-structuralist Joyce : essays from the French / edited by Derek Attridge and Daniel Ferrer. – Cambridge (etc.) : Cambridge University Press, 1988. II 48647

ROUGHLEY, Alan James Joyce and critical theory : an introduction / Alan Roughley. - Ann Arbor : The University of Michigan Press, 1995. II 61190

SALGADO, César Augusto From Modernism to Neobaroque : Joyce and Lezama Lima / César Augusto Salgado. - London : Associated University Presses, 2001. - (The Bucknell studies in Latin American literature and theory)II 76212

SCHWABER, Paul The cast of characters : a reading of Ulysses / Paul Schwaber. - New Haven [etc.] : Yale University Press, 1999. II 74948

SLOCUM, John J. A bibliography of James Joyce (1882-1941). /By/ John J. Slocum and Herbert Cahoon. – New Haven : Yale University Press, 1953. – (Yale University library collections. Bibliographical series)Иб 852

SPOO, Robert James Joyce and the Language of History : Dedalus’s nightmare / Robert Spoo. – New York [etc.] : Oxford University Press, 1994. II 95450

TINDALL, W. Y. James Joyce. His way of interpreting the modern world / W. Y. Tindall. – New York : Charles Scribner’s sons, 1950. – (Twentieth century library)ПБ19 1703

ULYSSES in critical perspective / edited by Michael Patrick Gillespie and A. Nicholas Fargnoli ; foreword by Sebastian D. G. Knowles. - Gainesville [etc.] : University Press of Florida, 2006. - (The Florida James Joyce series)II 81327

ВЕКИЋ, Саша The Potential Symbolism in James Joyce’s ‘’A Painful Case’’ / Саша Векић // Philologia. Год. 5, бр. 5 (2007), сЧ1 1067

151

На српском

БЕРКЕТ, Џенифер Француске феминисткиње и англоирски модернисти : Сиксу, Кристева, Бекет и Џојс / Џенифер Беркет // Поља. – Год. 50, бр. 431 (јан-феб 2005), Cтр. 115-127.Ч1 592

БЕРОН, Луис Џојс у Падови / Луис Берон / превод Живота Филиповић // Дело. – Год. 27, бр. 5 (1981), Cтр. 109-118.Ч1 523

БОШКОВИЋ, Сања Пародија као облик мишљења у савременој књижевности : поетички приступи Џојса, Жида, Мана и Павића / Сања Бошковић // Летопис Матице српске. – Год. 182, књ. 477, св. 1/2 (јан-феб. 2006), Cтр. 50-86.Ч 945

БРКИЋ, Светозар Џејмс Џојс : велики изазов / Светозар Бркић // Осветљени спрудови : есеји. – Нови Сад : Матица српска, 1994. I 40277

БУЛСОН, Ерик Одисеју сличан : како се Џојс удварао Тршћанима и освојио их / Ерик Булсон // Златна греда. – Год. 3, бр. 21/22 (2003), Cтр. 22-24.Ч 1099

БУТ, Вејн Проблем одстојања у ‘’Портрету уметника’’ / Вејн Бут // Реторика прозе. – Београд : Нолит, 1976. – Cтр. 352-364I 18185

ВАЈЛДЕР, Торнтон Џојс и модерни роман / Торнтон Вајлдер // Рађање модерне књижевности : роман / приредио Александар Петров. – Београд : Нолит, 1975. – Cтр. 270-276.I 17058

ВИРТ-НЕШЕР, Хана Читање Џојсовог града / Хана Вирт-Нешер / превео Александар Стевић // Београдски књижевни часопис. – Год. 2, бр. 3 (2006), Cтр. 112-123.Ч 1235

ГОМБРОВИЧ, Витолд Малгошка и демон : о преводу Џојсовог ‘’Уликса’’ / Витолд Гомбрович // Кораци. – Год. 40, св. 9/10 (2006), Cтр. 102-104.Ч 948

ГОРДИЋ, Владислава Говор Уликса / Владислава Гордић // Поља. – Год. 37, бр. 394 (1991), Cтр. 494-495.Ч1 592

152

DERRIDA, Jacques Уликс грамофон : да-говор код Џојса / Жак Дерида ; [с француског превела Александра Манчић-Милић ; поговор Новица Милић]. – Београд : Рад, 1997. – (Колекција Печат) I 44205

ДИН, Шејмас Џојс и Бекет / Шејмас Дин / превод Сандра Илић-Ђорђевић // Txt. – Бр. 1/2 (2003), Cтр. 52-58.Ч1 1073

ЗВЕВО, Итало Разлика између Џојса и Пруста / Итало Звево // Рађање модерне књижевности : роман / приредио Александар Петров. – Београд : Нолит, 1975. – Cтр. 71-73.I 17058 ИГЛТОН, Тери Критика и идеологија (VI) / Тери Иглтон // Књижевност. – Год. 44, св. 3 (1988), Cтр. 358-362.Ч 595

ЈЕВРЕМОВИЋ, Петар Џојс и психоанализа / Петар Јевремовић // Трећи програм. – Год. 30, бр. 119/120 (2003), Cтр. 269-282.Ч1 770

ЈЕРЕМИЋ, Љубиша Џојсов ‘’Улис’’ и критичареви нокти / Љубиша Јеремић // Глас из времена : огледи и критике. – Београд : БИГЗ, 1993. – Cтр. 12-13 (Нове књиге домаћих писаца)I 39548

ЈЕРЕМИЋ, Љубиша Унутрашњи монолог код Толстоја и Џојса / Љубиша Јеремић // Малак њига о Толстоју. - Београд : “Филип Вишњић”, 2007. - Стр. 85-146 (Библиотека Албатрос)I 56329

ЈОРК – ТИНДАЛ, Вилијам Џојсове ‘’Сестре’’ / Вилијам Јорк-Тиндал / превод Љиљане Чубровић // Градина. – Год. 24, бр. 1 (1989), Cтр. 141-144Ч 947

КОВЕН, Томас О ‘’Финегановом бдењу’’ / Томас Ковен // Дело. – Год. 34, бр. 9/10 (1988), Cтр. 98-116.Ч1 523

МАРКОВИЋ, Вида Е. Енглески роман ХХ века. 1 / Вида Е. Марковић. – Београд : Научна књига, 1963. II 1128/1

153

МИЛИВОЈЕВИЋ, Ивана У мом крају мој је почетак / Ивана Миливојевић // Београдски књижевни часопис. – Год. 4, бр. 10 (2008), Cтр. 189-195.Ч 1235

МИЛИЋ, Новица Неколико општих места о Дериди уз пар речи за Џојса / Новица Милић // Уликс грамофон / Жак Дерида. – Београд : Рад, 1997. – (Колекција Печат). – Стр. 71-78.I 44205

МИЋИЋ, Весна Сличности и разлике између романа ‘’Уликс’’ Џемса Џојса и прве књиге ‘’Дана шестог’’ Растка Петровића / Весна Мићић // Зборник Матице српске за књижевност и језик. - Књ. 55, св. 1 (2007), Cтр. 191-211.V 651

НАБОКОВ, Владимир Владимирович Уликс – есеј о Џојсу / Владимир Набоков ; превод са енглеског Тања Булатовић. – 2. изд. – Београд : ННК Интернационал, 2004. I 51651

PARIS, Jean Џејмс Џојс : њим самим / Жан Пари ; превео Бора Глишић. – Београд : Савремена школа, 1963. – (Библиотека Микрокозма ; 6) I 317

ПАУНОВИЋ, Зоран Уликс Џејмса Џојса : митска узвишеност тривијалног / Зоран Пауновић // Уликс : Џејмс Џојс / превод, коментари и поговор З. Пауновић. – Београд : Геопоетика, 2003. – 785 стр. – Cтр. 761-785.I 48263

ПАУНОВИЋ, Зоран Рађање музике из духа поезије : Џемс Џојс, песник / Зоран Пауновић // Поља. – Год. 52, бр. 446 (2007), Cтр. 26-32.Ч1 592

ПАУНОВИЋ, Зоран Кажу да је Нора била пекарева кћи / Зоран Пауновић // Art 032. – Бр. 9 (2004), Cтр. 31-35.Ч1 1098

ПЕНЧИЋ, Сава Савремени књижевни профил / Сава Пенчић. – Крушевац : Багдала, 1970. – (Мала библиотека. De arte) I 10131

ПЕРИШИЋ, Игор Уликс против Одисеја : комика геста, покрета и човековог физичког обличја у роману ‘’Уликс’’ Џемса Џојса / Игор Перишић // Књижевна историја. – Год. 43, бр. 143/144 (2011), Cтр. 19-43.Ч 200

154

ПЕРИШИЋ, Игор Физиолошка комика или Комички натурализам у Уликсу Џејмса Џојса / Игор Перишић // Наслеђе. - Год. 8, бр. 20 (2011), Cтр. 37-52.Ч 1162

ПОПОВИЋ, Тања Свет који нестаје - Десница и Џојс / Тања Поповић // Књижевно дело Владана Деснице : Зборник радова поводом 100-годишњице рођења / [уредници Јован Радуловић, Душан Иванић]. - Београд : Библиотека града Београда, 2007. - Стр. 175-206.I 55412

РАДУНОВИЋ, Душан Архитектоника парадокса : запажања о поетици Џојсовог ‘’Уликса’’ / Душан Радуновић // Повеља. – Год. 32, бр. 1 (2002), Cтр. 86-96.Ч 964

СТЕВИЋ, Александар Is There a Bloom in This Text? Џојсов ‘’Уликс’’ и јерес рекуперације / Александар Стевић // Txt. – Бр. 3/4 (2004), Cтр. 27-35.Ч1 1073

FARGNOLI, Nicholas Џејмс Џонс од А до Ш : основни појмови о животу и раду / А. Н. Фарњоли, М. П. Гилеспи ; превела са енглеског Тамара Вељковић. – 1. изд. – Зрењанин : Агора, 2006. (Библиотека Поглед

преко свега ; књ. 2)II 78319ФЕРБЕР, Т. Џемс Џојс у Цириху / Т. Фербер, М. Луксенгер / превео С. Пекановић // Стварање. – Год. 46, св. 8/9 (1991), Cтр. 768-773.Ч 674

ХАРВИ, Филип Музикални Џојс / Филип Харви, Ивана Крсмановић // Art 032. – Бр. 9 (2004), Cтр. 35-39.Ч1 1098

ХЕРМАН Секулић, Маја Књижевност преступа : пародија у роману Белог, Џојса и Мана / Маја Херман Секулић. – Нови Сад : Матица српска, 1994. I 40287

WILLIAMS, Raymond Драма од Ибзена до Брехта / Рејмонд Вилијамс ; превела Марта Фрајнд. – Београд : Нолит, 1979. – (Књижевност и цивилизација)I 21951

155

На другим језицима

ECO, Umberto Otvoreno djelo / Umberto Eko ; preveo s italijanskog Nika Milićević. - Sarajevo : “Veselin Masleša”, 1965. - I 5116

CECOVINI, Manlio Excursioni in Elicona : scritti su Barni, Marin, Saba, Joyce, Benco, Kandler, Stendhal, Sangiglio, Alessi, Fraulini, Sanzin, Mattioni, Salam, Fitzgerald, Becket / Manlio Cecovini. - Trieste : Lint, 1990. II 53312

CHERSICLA, James E tornato Joyce : iconografia triestina per Zois / Bruno Chersicla : con una prefazione di Giancarlo Vigorelli ; e un commentario di Stelio Crise. – Milano : NRE, 1982. II 34416

CIXOUS, Hélène L’Exil de James Joyce ou l’art du replacement / Hélène Cixous. – Paris, 1968. – (These. Paris. Université. Faculte des lettres et sciences humaines. )ДК3 1959

CRISE, Stelio Scritti / Stelio Crise ; a cura di Elvio Guagnini. - Trieste : Univer-sità degli studi, 1995. II 59448

CRIVELLI, Renzo S. James Joyce : itinerari Triestini = Triestine itineraries / Renzo S. Crivelli. - Trieste : MGS Press, 1996. II 60249

HAYMAN, David Joyce et Mallarmé par David Hayman. /Tome/ 1-2. – Paris : Lettres modernes, 1956. – (Les cahiers des letters modernes Collection ‘’Confrontation’’, no 2)/Tome 1: / Stylistique de la suggestion. /Tome 2 : / Les éléments mallarméns dans l’oeuvre de Joyce. ДК3 1666

HERGEŠIĆ, Ivo Džems Džojs ili svet na izmaku / Ivo Hergešić // Književni portreti. - Zagreb : Novinarsko izdavačko poduzeće, 1955. - (Svjetski pisci iz pet stoljeća ; [1]K1a 225/1

HERGEŠIĆ, Ivo Književni portreti / Ivo Hergešić. – Cetinje : Narodna knjiga, 1959. K1 225/3

JOYCE avec Lacan / Jacques Lacan …(et al.) : sous la direction de Jacques Aubert ; preface de Jacques-Alain Miller. – Paris : Navarin, 1987. (Bibliotheque des analytica)II 51496

156

JOYCE and Paris – 1902…1920-1940…1975. Actes du cinquieme symposium international James Joyce. Paris, 16-20 juin 1975. Textes rassembles par J. Aubert et Maria Jolas. – Paris : Editions du C.N.R.S., 1979. – (Publications de l’ Universite de Lille, 3)II 30215

MEĐUNARODNI simposijum o James Joyce-u, 3 Atti der Third international James Joyce symposium. – Trieste – 14-18 giugno 1971. – Trieste : Universita degli studi, 1974. – II 21168

MELCHIOR, Claus Stephen Hero: Textentstehung und Text Eine Untersuchung der Kompositions-und Arbeitsweise des frühen James Joyce : Inaugural-Dissertation / Claus Melchior. - München : Universität, 1988. ДС 219

VIDAN, Ivo Romani struje svijesti : James Joyce: Uliks, William Faulkner: Buka i bijes / Ivo Vidan. - Zagreb : Školska knjiga, 1971. - (Ključ za književno djelo. Interpretacije)I 11341

VIDAN, Ivo Pristupi Joyceovom ‘’Uliksu’’ / Ivo Vidan. – Rijeka : Otokar Keršovani, 1959. I 19771

157

ВИРЏИНИЈА ВУЛФ У ФОНДУ УНИВЕРЗИТЕТСКЕ БИБЛИОТЕКЕ

ДЕЛА

На енглеском

Between the acts / Virginia Woolf . – 5. impress. – London : The Hoga-rth Press, 1953. K5 1888

Collected essays / Virginia Woolf. Vol. 1-4. – London : The Hogarth Press, 1966-1971.I 13913

The common reader. First and second series combined in one volume / Virginia Woolf. – New York : Harcourt, Brace and Company, 1948. K5a 508

The essays of Virginia Woolf / Virginia Woolf ; ed. by Andrew Mc-Neillie. – London : The Hogarth Press, 1986-Vol. 1 : 1904-1912. – 1986.Vol. 3 : 1919-1924. – 1988. II 44535

Flush: a biography / Virginia Woolf. – London : The Hogarth Press, 1968. I 13914

A haunted house and other short stories / Virginia Woolf. / London : The Hogarth Press, 1967. I 13938

Jacob’s room / Virginia Woolf. – London : The Hogarth Press, 1971. I 13931

Moments of being: unpublished autobiographical writings / Virginia Woolf ; edited with an introduction and notes by Jeanne Schulkind. – Sussex : The University Press, 1976. II 22354

Mrs. Dalloway / Virginia Woolf. – London : The Hogarth Press, 1968. I 13915

Orlando : a biography / Virginia Woolf. – London : The Hogart press, 1954. К5 1889

The question of things happening: letters of Virginia Woolf / Virginia Woolf ; ed. by Nigel Nicolson. – Vol. 2: 1912-1922. – London : The Hogarth Press, 1976. II 24138

Roger Fry: a biography / Virginia Woolf. – London : The Hogarth Press, 1969. II 16653

158

A room of one’s own / Virginia Woolf. – Harmondsworth : Penguin Books, 1945. I 40481

A room of one’s own / Virginia Woolf. – London : Hogarth Press, 1967. I 13916

Selected essays / Virginia Woolf ; edited with an introduction and notes by David Bradshaw. – Oxford : Oxford University Press, 2009. I 61518

To the lighthouse: a novel / Virginia Woolf. – 9. impress. – London : The Hogarth Press, 1951. K5 1890

The voyage out / Virginia Woolf. – London : The Hogarth press, 1971. I 13934 The waves / Virginia Woolf. – Harmondsworth : Penguin Books, 1951. I 42531

The waves: a novel / Virginia Woolf. – 7. impress. – London : The Hogarth Press, 1953. K5 1891

A writer’s diary / Virginia Woolf ; ed. by Leonard Woolf. – London : The Hogarth Press, 1954. K5 1866

The years / Virginia Woolf. – London : Hogarth Press, 1937. ПБ20 75

The years / Virginia Woolf. 3 impress. / London : Hogarth Press, 1951.

На српском

Вињете Лондона / Вирџинија Вулф ; превела Ивана Дулитл. – Београд : ПортаЛибрис, 2005. I 53218

Госпођа Даловеј / Вирџинија Вулф ; превела Милица Михајловић. – Београд : Граматик, 2004. I 49853

Госпођа Даловеј / Вирџинија Вулф ; превела Милица Михајловић. – Београд : Политика, 2004. I 50100

Госпођа Деловеј / Вирџинија Вулф ; превела Милица Михајловић. – Београд : Нолит, 1955. К1 1808

Дневник списатељице / Вирџинија Вулф ; приредио Леонард Вулф ; превела Славица Стојановић. – Београд : Феминистичка 94, 2000. I 47268

159

Есеји: избор / Вирџинија Вулф ; превела Милица Михајловић. – Београд : Нолит, 1956. К 2969/36

Знак на зиду: кратка проза / Вирџинија Вулф ; избор и превод Славица Стојановић. – Нови Сад : Светови, 1991. – 203 стр.I 38399/2

Из дневника Вирџиније Вулф / Вирџинија Вулф ; избор и превод Славица Милетић и Слободанка Глишић // Мостови. – Год. 32, бр. 125/126, св. 1 (2001), стр. 91-116Ч 957

Излет на светионик / Вирџинија Вулф ; превела Зора Миндеровић. – Београд : Просвета, 1955. К 2906/15

Између чинова / Вирџинија Вулф ; превела Славица Стојановић. – Нови Сад : Светови, 1991. I 38399/4

Ка светионику / Вирџинија Вулф ; превела Зора Миндеровић. – Београд : Новости, 2004. I 50001

Орландо: роман / Вирџинија Вулф. – Нови Сад : Светови, 1991. I 38399/3

Писмо Кетрин Менсфилд / Вирџинија Вулф // Pro Femina. – 5-6, стр. 234-235Ч1 589

Походећи улице: авантура у Лондону / Вирџинија Вулф // Поља. – Год. 56, бр. 471 (септ.-окт. 2011), стр. 155-162Ч1 592

Руско гледиште / Вирџинија Вулф ; превела Славица Милетић // Руски алманах. – Год. 14, бр. 10 (2005), стр. 166-171Ч 1009

Сопствена соба / Вирџинија Вулф ; превела Јелена Марковић. – Београд : Плави јахач, 1995. I 40896

Сопствена соба / Вирџинија Вулф ; превела Јелена Марковић. – Београд : Плави јахач, 2009. I 62315

Таласи: роман / Вирџинија Вулф ; превела Милица Михајловић ; предговор Светозар Кољевић. – Београд : Нолит, 1983. I 27149

Таласи: роман / Вирџинија Вулф ; превела Милица Михајловић. – Нови Сад : Светови, 1991. I 38399/1

160

Уметност прозе / Вирџинија Вулф ; превела Биљана Дојчиновић-Нешић // Повеља. – Год. 25, св. 3, Cтр. 65-68Ч 964

Флаш: биографија / Вирџинија Вулф ; превела Хана Гадомски. – Београд : Артист, 2005.I 51916

Шекспирова сестра / Вирџинија Вулф ; превела Снежана Букал // Књижевна реч. – Год. 20, бр. 381-382, Cтр. 8VII 440

На другим језицима

Mrs. Dalloway : roman traduit de l’anglais par S. David / Virginia Woolf ; préface de André Maurois. – Paris : Stock, Delamain et Boutel-leau, 1929. ПБ12 565

Godine / Virginia Woolf ; preveo s engleskog Josip Torbarina. - Zagreb : Matica hrvatska, 1946.

Svjetionik / Virginia Woolf ; prijevod i pogovor Tomislav Ladan. - Zagreb : Stvarnost, 1974. К1 322

ТУМАЧЕЊА

На енглеском

BAZIN, Nancy ToppingVirginia Woolf and the androgynous vision / Nancy Topping Bazin. – New Brunswick, N.J. : Rutgers University Press, 1973. II 57603

BELL, QuentinVirginia Woolf : a biography / Quentin Bell. – New York : Harcourt Brace Jovanovich, [1974] II 36969

BELL, QuentinVirginia Woolf : a biography. Vol. 1, Virginia Stephen : 1882-1912 / Quentin Bell. – London : The Hogarth Press, 1972. II 64879/1

BELL, QuentinVirginia Woolf : a biography. Vol. 2, Mrs Woolf : 1912-1941 / Quentin Bell. – London : The Hogarth Press, 1972. II 64879/2

161

BENNET, JoanVirginia Woolf : her art as a novelist / Joan Bennet. – Cambridge : Cambridge University Press, 1964.I 2873

The CAMBRIDGE companion to Virginia Woolf / edited by Susan Sellers. / Cambridge : Cambridge University Press, 2010. II 93215

COHAN, StevenViolation and repair in the English novel : the paradigm of experience from Richardson to Woolf / Steven Cohan. – Detroit : Wayne State University Press, 1986. II 60009

DALGARNO, EmilyVirginia Woolf and the migrations of language / Emily Dalgarno. – Cambridge : Cambridge University Press, 2012.II 95448

DREWERY, CharlesModernist short fiction by women / Claire Drewery. – London : Ashgate, 2011.II 95449

FERNALD, Anne E.Virginia Woolf : feminism and the reader / Anne E. Fernald. – New York : Palgrave Macmillan, 2006. II 81332

HARRIS, AlexandraVirginia Woolf / Alexandra Harris. – London : Thames & Hudson, 2011.II 95447

KOPPEN, R.S.Virginia Woolf, fashion and literary modernity / R. S. Koppen. – Edin-burgh : Edinburgh University Press, 2011.II 95441

LEE, HermioneVirginia Woolf / Hermione Lee. – New York : Vintage Books, 1999. I 47024

MARCUS, JaneVirginia Woolf and the languages of patriarchy / Jane Marcus. – Bloomington : Indiana University Press, 1987.II 44878

MARSH, NicholasVirginia Woolf : the novels / Nicholas Marsh. – London : Macmillan Press, 1998. II 63439

PUTZEL, Steven Virginia Woolf and theater / Steven D. Putzel. – Madison : Fairleigh Dickinson University Press, 2012II 95452

162

SUNDIN, LenaIconicity in the writing process : Virginia Woolf’s To the lighthouse and Gerald Murnane’s Inland / Lena Sundin. – Göteborg : Acta Universitatis Gothoburgensis, 2004. II 72257

TIDWELL, Joanne CampbellPolitics and aesthetics in The Diary of Virginia Woolf / Joanne Campbell Tidwell. – London : Routledge, 2012.II 95439

TORGOVNICK, MariannaThe sister`s arts: Virginia Woolf And Vanessa Bell. // The visual arts, pictorialism, and the novel / Marianna Torgovnick. – / Princeton, 1985. II 43708

TOWARDS a new literary humanism / e. by Andy Mousley. – London : Palgrave Macmillan, 2011.II 95443

VELICU, AdrianUnifying strategies in Virginia Woolf’s experimental fiction / Adrian Velicu. – Uppsala : University, 1985. II 40473

WHITWORTH, Michael H.Virginia Woolf / Michael H. Whitworth. – Oxford : Oxford University Press, 2009. I 63145

На српском

АУЕРБАХ, ЕрихСмеђа чарапа / Ерих Ауербах // Мимезис: приказивање стварности у западној књижевности. – Београд: Нолит, 1968. – Стр. 532-563I 7175, ПБ26 177

БЕЧАНОВИЋ, ЗорицаАндрогини дух Вирџиније Вулф / Зорица Бечановић //Летопис Матице српске. – Год. 171, књ. 456, св. 4 (окт. 1995), Стр. 485-499Ч 945

БУРИЋ, ИгорСвет једне “луде” женске главе / Игор Бурић // Дневник. – Год. 68, бр. 22628 (11. феб. 2010), стр. 14VII 537

ВУКОБРАТ, СлободанЕнглеско-српске књижевне везе II / Слободан Вукобрат. – Београд : Филолошки факултет, 1997. I 43801

ВУКОБРАТ, СлободанМодерни романописац и биографија / Слободан Вукобрат // Летопис Матице српске . – Год. 159, књ. 431, св. 1 (jan. 1983), Стр. 54-67Ч 945

163

ВУКОБРАТ, СлободанО поеми у прози и модерној лирици : романсијер Вирџинија Вулф и песникиња Ирена Вркљан / Слободан Вукобрат // Зборник Матице српске за књижевност и језик. – Књ. 39, св. 3 (1991), Стр. 425-490V 651

ДАКОВИЋ, НенадВирџинија Вулф: Сопствена соба, Београд, 1995 / Ненад Дакови ћ // Политика. – Год. 92, бр. 29415, (09.09.1995). – Стр. 20VII 431

ДОЈЧИНОВИЋ-НЕШИЋ, БиљанаПолитика контекста у преводу – случај Вирџиније Вулф / Биљана Дојчиновић-Нешић // Pro Feminа. – Год 10, бр. 43/45 (летo/јесен/зимa) (2006), Стр. 232-239Ч1 589

ДЕЈЧEС, ДејвидРоман и модерни свет / David Daiches // Модерна теорија романа / избор Миливој Солар. – Београд: Нолит, 1979. – Стр. 134-140

ДОЈЧИНОВИЋ-НЕШИЋ, БиљанаУ лавиринту ума: Џојс, Вулфова, Фокнер / Биљана Дојчиновић-Нешић // Трећи програм. – Бр. 137/138 (2008), Стр. 109-115Ч1 770

ЂЕРИЋ, ЗоранВирџинија Вулф; Изабрана дела, Нови Сад, 1991 / Зоран Ђерић // Поља. – Год. 37, бр. 388-389, Стр. 273-274Ч1 592

ЂЕРИЋ, ЗоранТренуци постојања / Зоран Ђерић // Поља. – Год. 37, бр. 388/389 (јун-јул1991), Стр. 273-274Ч1 592

ЈУРСЕНАР, МаргаритСрамежљива и блистава жена / Маргарит Јурсенар // Есеји. – Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада, 1991. – Стр: 72-77I 38218

ЛИЗА ЗајншајнТеорија ума и експериментална представљања фикционалне свести / Лиза Зајншајн // Трећи програм. – Бр. 137/138 (2008), Стр. 184-209Ч1 770

КОВАЧЕВИЋ, ДанкаХомосексуална жеља у Госпођи Даловеј Вирџиније Вулф / Данка Ковачевић // Савремена проучавања језика и књижевности : зборник радова са II научног скупа младих филолога Србије одржаног 6. марта 2010. године на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Књ. 2]. – Крагујевац : Филолошко-уметнички факултет, 2011. – Стр. 303-310II 92326/2

164

КОЉЕВИЋ, СветозарЗавештање Вирџиније Вулф : поводом педесете годишњице смрти / Светозар Кољевић // Политика. – Год. 88, бр. 28010 (28.09.1991), Стр. 20VII 431

КОЉЕВИЋ, СветозарВирџинија Вулф / Светозар Кољевић // Енглески романсијери двадесетог века: 1914-1960. – Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003. II 70487

ЛЕМАСОН, АлександраВирџинија Вулф / Александра Лемасон ; превела са француског Драгана Банковић. – Београд : Clio, 2008. I 58998

MARSH, Nicholas : Virginia Woolf – the novels / Nicholas Marsh. / New York : St. Martin`s Press, 1998.

МАРКОВИЋ, Вида Е.Енглески роман XX века 1. / Вида Е. Марковић. – Београд : Научна књига, 1963. М II 1128/1, М II 1128/1а, М II 1128/1б

МИХАЈЛОВИЋ, МилицаПредговор / Милица Михајловић // Госпођа Деловеј / Вирџинија Вулф ; превела Милица Михајловић. – Београд : Нолит, 1955. К1 1808

НАТАН, МоникВирџинија Вулф: њом самом / Nathan, Monique ; превела Јелена Јелић. – Београд : Савремена школа, 1964. I 2197

НАУМОВ, НићифорОркански висови и Госпођа Деловеј : једна позајмица Вирџиније Вулф од Емили Бронте / Нићифор Наумов // Анали Филолошког факултета = Annales de la Faculté de philologie (Belgrade). – Knj. 9 (1969), Стр. [395] - 415Ч900, NK Č22 15

НОВАКОВИЋ, МирјанаРоман у форми живота / Мирјана Новаковић // Дневник. – Год. 68, бр. 22723 (21. мај 2010), Стр. 22VII 537

ПАЛИБРК, ИванаО преводу слободног неуправног говора у романима Госпођа Даловеј и Ка светионику / Ивана Палибрк // Наслеђе : часопис за књижевност, уметност и културу. – Год. 7, бр. 15/1 (2010), Стр. 143-151Ч 1162

ПАУНОВИЋ, ЗоранОдраз у води : пола века од смрти Вирџиније Вулф (1882-1941) / Зоран Пауновић // Дневник. – Год. 50, бр. 16221 (25.12.1991), Стр. 16VII 537

165

ПИСАРЕВ, ЂорђеШта је био Блумсбери : Вирџинија Вулф: изабрана дела; “Светови”, Нови Сад, 1991. / Ђорђе Писарев // Летопис Матице српске. – Год. 167, књ. 448, св. 6 (дец. 1991), Стр. 898-901Ч 945

САВКОВИЋ, НадаСедам кратких прича : непознати рукопис Вирџиније Вулф / Нада Савковић // Дневник. – Год. 61, бр. 20280 (27. јул 2003), Стр. 15VII 537

САНДБАХ-ДАЛСТРЕМ, КатринРазговор о дослуху: Три гвинеје Вирџиније Вулф / Katrin Sandbah-Dalstrem ; превела са Енглеског Драгана Старчевић // Pro Femina. – Год. 4, (1995/1996), Стр. 145-153Ч1 589

СЕКУЛИЋ, ИсидораВирџинија Вулф / Исидора Секулић // Из страних књижевности 2. – Београд : „Вук Караџић“, 1977. – Стр. 402-412I 19788/8

ТОКИН, МиланДва аспекта Вирџиније Вулф као целине : В. Вулф: Госпођа Деловеј, роман. Превод и предговор Милица Михајловић. Издање Нолит, Београд, стр. 216. В. Вулф: Есеји (избор). Превела Милица Михајловић, Издање Нолит, Београд, стр. 313. / Милан Токин // ЛМС. – Год. 133, књ. 379, св. 1 (јануар 1957), Стр. 66-68Ч 945

ТОШИЋ, ЈелицаУз педесетогодишњицу смрти Вирџиније Вулф и Џејмза Џојса / Јелица Тошић // Градина : часопис за књижевност, уметност и културу. – Год. 26, бр. 5-6, Стр. 156-158Ч 947

ЧАРАПИЋ, АлександарВирџинија Вулф: Сопствена соба, Београд 1995 / Александар Чарапић // Наша борба. – Год. 74, бр. 434, (18.04.1996). – Стр.15VII 510

ШЕРИ, ВинсентЗвуци које је стварала историја : Вирџинија Вулф и необична смрт либералног ума / Винсент Шери ; превод Љиљана Петровић // Златна греда : лист за књижевност, уметност, културу и мишљење. – Год. 3, бр. 23 (септ. 2003), Стр. 41-46Ч 1099

На другим језицима

BЕКЕR, MiroslavModerna kritika u Engleskoj i Americi / Miroslav Beker. – Zagreb : Liber : Mladost, 1973. I 13987

BЕКЕR, MiroslavVirginia Woolf kao kritičar : doktorska disertacija / Miroslav Beker. – Zagreb : [s.n.], 1961. РД 1000

166

BERTINETTI, RobertoVerso la sponda invisibile : il viaggio nella narrativa inglese da Dickens a Virginia Woolf / Roberto Bertinetti ; con un Pre/testo di Domenico Corradini Broussard. – Trieste [etc.] : Università degli studi di Trieste [etc.], 1995. II 58197

CHASTAING, MaximeLa philosophie de Virginia Woolf / Maxime Chastaing. / Paris : Presses universitaries de Grance, 1951.С3 480

GUIGUET, JeanVirginia Woolf and son oeuvre / Jean Guiguet. – Grenoble : Imprimerie Allier, 1962.ДК3 1809

MAYOUX, Jean-JacquesVirginia Woolf et l’univers féminin / Jean-Jacques Mayoux // Vivants piliers : le roman anglo-saxon et les symbols, 1960. – Стр. 201-227I 37465

Эти загадочные англичанки : Элизабет Гаскелл, Вирджиния Вулф, Мюриэл Спарк, Фэй Уэлдон пишут о сестрах Бронте, Мэри Шелли, Џейн Остен : перевод с английского / [составителЬ и автор предисловия Е. Ю. Гениева]. – Москва : Рудомино [итд.], 2002. I 53361

167

О МОДЕРНОМ ЕНГЛЕСКОМ РОМАНУ

На енглеском

Тhe CAMBRIDGE companion to modernism / edited by Michael Levenson. - Cambridge : Cambridge University Press, 2005. - (Cambridge companions to literature)II 75327

An IRISH literature reader : poetry, prose, drama / edited by Maureen O’Rourke Murphy and James MacKillop. - 2nd ed. - New York : Syracuse University Press, 2006. II 81222

MAHAFFEY, Vicki Modernist literature : challenging fi ctions / Vicki Mahaffey. - Malden [etc.] : Blackwell, 2007. II 93739

The OXFORD companion to twentieth-century literature in English / edited by Jenny Stringer ; with an introduction by John Sutherland. - Oxford ; New York : Oxford University Press, 1996. II 60796

The OXFORD companion to Irish literature / edited by Robert Welch. - [Reprinted ed. with corrections]. – Oxford : Clarendon Press, 1996. II 60571

TWENTIETH Century Authors : a biographical dictionary of modern literature : complet in one volume with 1850 biographies and 1700 portraits. – New York : The H.W.Wilson Company, 1955.СЧ ЧХ 55/1+прилог, СЧ ЧХ 55/2+прилог, СЧ ЧХ 55

WARD, Alfred Charles Longman companion to twentieth century literature / A. C. Ward. - 2nd ed. - London : Longman, 1975.II 21835

WILSON, Edmund Axel’s castle : a study in the imaginative literature of 1870-1930 / by Edmund Wilson ; with an introduction by Hugh Kenner. - New York [etc.] : Collier Books, Macmillan Publishing Company, 1991. I 41677

168

На српском

ЂОРИЋ-Француски, Биљана Одјеци енглеског романа : модерни енглески роман у нашој критици / Биљана Ђорић-Француски. - Београд : Филолошки факултет, 2006. II 79093

ЕДЕЛ, Леон Психолошки роман : 1900-1950. / Леон Едел ; [превела Емилија Кузмановић ; предговор Вида Марковић]. - Београд : Култура, 1962. (Књижевна критика и есеј)К1а 287

ИГЊАЧЕВИЋ, Светозар М. Енглески роман између два рата на српскохрватском језичком подручју (1918-1970) : докторска дисертација / Светозар М. Игњачевић. - Београд : [С. М. Игњачевић ], 1978. РД 6092

КОЉЕВИЋ, Светозар Тријумф интелигенције : огледи о новијем англосаксонском роману / Светозар Кољевић. - Београд : Просвета, 1963. I 974

ЈОСИПОВИЋ, Сандра Енглески модернизам у српској књижевној критици : докторска дисертација / Сандра Јосиповић. - Београд : Филолошки факултет, 2010.РД 21892

КОЉЕВИЋ, Светозар Енглески романсијери двадесетог века : (1914-1960) : од Џејмса Џојса до Вилијама Голдинга / Светозар Кољевић. - [1. изд.]. - Београд : Завод за уџбенике и наставна средства, 2003. II 70487

МАРКОВИЋ, Вида Е. Енглески роман XX века. 1 / Вида Е. Марковић. - 2. изд. - Београд : Научна књига, 1982. II 34473

МАРКОВИЋ, Вида Е. Подељена личност : дезинтеграција личности у енглеском роману двадесетог века / Вида Е. Марковић ; [превео Светозар Игњачевић]. - Београд : Нолит, 1972.I 12552

TEW, Philip Савремени британски роман / Филип Тју ; превод Наташа Ваван Пралица. - 1. изд. - Нови Сад : Светови, 2006. - (Библиотека АЗ)I 55415

169

Нове књиге о Вирџинији Вулф у фонду Универзитетске библиотеке

170

171

ПРЕПОРУЧЕНЕ МРЕЖНЕ СТРАНИЦЕ ПОСВЕЋЕНЕ ЏЕJМСУ ЏОЈСУ

http://joycesociety.org/ → Друштво Џеjмса Џојса основано у Њујорку 1947.

http://www.robotwisdom.com/jaj/portal.html → портал Џеjмса Џојса

http://www.jamesjoyce.ie/ → Центар за изучавање Џеjмса Џојса у Даблину

http://www.joycefoundation.ch/ → Фондација Џеjмса Џојса у Цириху

http://www.antwerpjamesjoycecenter.com/ → Центар за изучавање Џ. Џојса на Антверп универзитету http://www.finneganswake.org/ → Друштво обожавалаца Финегановог бдења у Њујорку

http://huespedes.cica.es/aliens/iberjoyce/ → Друштво Џеjмса Џојса у Шпанији

http://www.themodernword.com/joyce/ → најобимнији и најпоузданији сајт посвећен Џеjмсу Џојсу

http://joycefoundation.osu.edu/ → Међународна фондација Џеjмса Џојса на Охајо универзитету

http://www.james-joyce-music.com/ → музика у делима Џеjмса Џојса

http://www.biography.com/people/james-joyce-9358676 → биографија и хронологија

http://www.online-literature.com/james_joyce/ → сва дела у пуном формату и слободном приступу

172

ПРЕПОРУЧЕНЕ МРЕЖНЕ СТРАНИЦЕ ПОСВЕЋЕНЕ ВИРЏИНИЈИ ВУЛФ

http://www.online-literature.com/virginia_woolf/ → дела, есеји, писма, дневници, тумачења

http://www.virginiawoolfsociety.co.uk/ → Друштво Вирџиније Вулф у Великој Британији

http://www.utoronto.ca/IVWS/ → Међународно друштво Вирџиније Вулф са седиштем у Торонту http://ebooks.adelaide.edu.au/w/woolf/virginia/index.htm → у пуном формату и слободном приступу

http://www.biography.com/people/virginia-woolf-9536773 → биографија, хронологија, фотографије

http://fuckyeahvirginiawoolf.tumblr.com/ → за посвећенике, мноштво слика и цитата

http://etudes-woolfiennes.org/ → Француско друштво за изучавање Вирџиније Вулф http://www.vwoolfsociety.jp/index_en.htm → Јапанско друштво за изучавање Вирџиније Вулф

http://www.csub.edu/woolf_center/ → Центар В. Вулф на државном Калифорнија универзитету http://www.npg.org.uk/collections/search/person.php?search=ss&sText=virginia+woolf → портрети

http://www.smith.edu/libraries/libs/rarebook/exhibitions/stephen/index.htm → фото албум Л. Стивена

http://www.themodernnovel.com/english/woolfv/author.htm → биографија, библиографија, линкови

http://www.mantex.co.uk/articles/tutorials/20c-authors/virginia-woolf/ → студије, критике, коментари

173

174

САДРЖАЈ

Уводна реч ______________________________________________________________________________________5

др Ивана Миливојевић: Сопствени простор _________________________________________________________ 11

Вирџинија Вулф о Џојсу и модерној прози __________________________________________________________ 17

Џојс о другим писцима ___________________________________________________________________________ 21

Упоредна хронологија живота и стваралаштва Џејмса Џојса и Вирџиније Вулф____________________________27

Хронологија првих издања дела Џејмса Џојса ________________________________________________________85

Хронологија првих издања дела Вирџиније Вулф_____________________________________________________ 88

Одломци из студија о Џејмса Џојсу ________________________________________________________________ 93

Одломци из студија о Вирџинији Вулф_____________________________________________________________ 127

Џејмс Џојс у фонду Универзитетске библиотеке дела на енглеском, српском и другим језицима ______________________________________________ 143 тумачења на енглеском, српском и другим језицима __________________________________________ 146

Вирџинија Вулф у фонду Универзитетске библиотеке дела на енглеском, српском и другим језицима ______________________________________________ 157 тумачења на енглеском, српском и другим језицима __________________________________________ 160

Дела о модерном енглеском роману ________________________________________________________________167

Препоручене мрежне странице посвећене Џејмсу Џојсу ______________________________________________171

Препоручене мрежне странице посвећене Вирџинији Вулф ___________________________________________173

ИздавачиФилолошки факултет у БеоградуУниверзитетска библиотека “Светозар Марковић” у Београду

За издавачаПроф. др Александра Вранеш

Уредник колекцијеВука Јеремић

Аутори изложбе и каталогаВука ЈеремићЦвета Костов

РецензентПроф. др Зоран Пауновић

Ликовни уредникВукашин Јеремић

Штампа Белпак

Тираж300 примерака

2012.

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.111:929 Џојс Џ.(083.824)821.111:929 Вулф В.(083.824)

ЈЕРЕМИЋ, Вука, 1959- Роман као експеримент : каталог изложбе поводом 130 година од рођења Џејмса Џојса и Вирџиније Вулф : октобар 2012 / [аутори изложбе и каталога Вука Јеремић, Цвета Костов]. - Београд : Филолошки факултет : Универзитетска библиотека "Светозар Марковић", 2012 (Београд : Белпак). - 176 стр. : илустр. ; 17 x 24 cm. - (Класици светске књижевности : јубилеји)

Тираж 300.

ISBN 978-86-6153-118-71. Костов, Цвета, 1963- [аутор]a) Џојс, Џејмс (1882-1941) - Изложбени каталози b) Вулф, Вирџинија (1882-1941) - Изложбени каталозиCOBISS.SR-ID 193962508