Gramatička kategorija padeža u engleskom jeziku

SADRŽAJ

1. UVOD 3

2. Gramatička kategorija padeža 4

3. Broj padeža I jezika nad kojima se šire 7

4. Određivanje padeža 9

5. Analiza padeža…………………………………………………………………………………………………………………………10

6. Zaključak …………………………………………………………………………………………………………………………………11

7. Literatura…………………………………………………………………………………………………………………………………12

1. UVOD

Primitivni Indo-Evropljani su imali osam padeža. To su bili: nominativ,

rečenični subjekat; akuzativ, padež direktnog objekta; dativ, padež indirektnog

objekta; genitiv, padež opšteg odnosa ili of padež; instrumental, padež koji označava

praćenje i sredstva tj. with ili by padež; ablativ, padež koji označava odvajanje ili

from padež; lokativ, padež koji označava mesto tj. at ili in padež i vokativ, padež

oslovljavanja.

Svi ovi padeži su se prvobitno isticali razlikama na krajevima reči.

Međutim, pokazala se tendencija, od najranijeg perioda od kada postoje zapisi, da se

odustane od jednog ili više padežnih oblika, zatim da se popuni upražnjeno mesto

drugim padežom, regulisanim predlogom, ili da se napravi jedan padež koji će

obavljati funkciju drugog, pored sopstvene funkcije.

[2]

2. GRAMATIČKA KATEGORIJA PADEŽA

U kojoj meri će u engleskom jeziku postojati padeži, zavisi od značenja

koje pripisujemo reči padež. U rečenici a house of a father, pojam izražen rečima of a

father je pojam veze između njih i reči house. Ovo je pojam posedovanja ili svojine.

Odnos između reči father i house možemo nazvati prisvojni odnos. Odnos ili veza

između dve reči je izražen predlogom of.

Kod father’s house, zamisao je negde ista; odnos ili veza između dve reči ostaje ista,

ali se izraz razlikuje. Ovde odnos ili veza nije izražena predlogom, već promenom

oblika, father postaje father’s.

Kod primera he gave the house to a father, reči father i house su u drugačijoj vrsti

veze izražene predlogom to. Pojam to a father se razlikuje od pojma of a father po

tome što je izražen samo na jedan način, predlogom; ne postoji drugi način da se

izrazi promenom oblika kao što je kod father’s.

Kod sledećeg primera the father taught the child ne postoji ni predlog ni promena

oblika. Veza između reči father i child je izražena jedino redom reči. Ako odnos

između dve reči predstavlja padež, reči ili rečenice: child, to a father, of a father,

father’s, su sve podjednako padeži od kojih jedan možemo nazvati akuzativom, drugi

dativom, treći genitivom I tako dalje. Možda, međutim, odnos sam po sebi ne

predstavlja padež. Možda postoji potreba za dodatkom predloga (kao kod of a

father), ili za promenom oblika ( kao kod father’s ). U ovom slučaju, father’s, of a

[3]

father, to a father su podjednako padeži. Postoji primedba, barem stara koliko i Dr

Beattie, da ako upotreba predloga predstavlja padež, mora postojati onoliko padeža u

jeziku koliko i predloga, i da bi: above a man, beneath a man, beyond a man, round

about a man, within a man, without a man, morali da budu padeži, isto kao i: of a

man, to a man, with a man.1

U etimološke svrhe, neophodno je ograničiti značenje reči padež, i kao

definicija može se odrediti da gde ne postoji promena oblika, ne postoji ni padež. Uz

ovu primedbu, engleski jezik se može uporediti sa latinskim:

Latin English

Sing. Nom. Pater a father

Gen. Patris a father's

Dat. Patri to a father

Acc. Patrem a father

Abl. Patre from a father

Ovde vidimo da u latinskom jeziku postoji pet promena oblika, dok u engleskom

postoje samo dve ( ako govorimo a gore navedenim primerma pater i father ), u

latinskom postoje tri padeža više nego što je u engleskom slučaj.

Da bi nešto činilo padež mora postojati promena oblika. Ova konstatacija

je predmet definicije. Međutim, drugo pitanje proizilazi iz ovoga: da li svaka promena

oblika čini padež? U grčkom jeziku postoje reči kao što su erin i erida, suprotno od

reči father i father’s, ove dve reči imaju potpuno isto značenje i obe su u akuzativu.

Ovo ukazuje na činjenicu, da u cilju konstituisanja padeža mora da postoji ne samo

promena oblika, već takođe I promena u značenju. Da li je takvo ograničavanje reči

prikladno za sve gramatičare? U ovom trenutku možemo samo konstatovati da nema

promene padeža ako ne postoji promena oblika. Otuda, u odnosu na reč patribus ( i

ostale sličnim ovoj ), koja se ponekad prevodi from fathers, a nekad to fathers,

1 Murray’s Grammar, VOL 1, p. 79

[4]

moramo reći, ne da je u jednom slučaju ablativ a u drugom dativ, već da je u

određenim slučajevima korišćena određena širina značenja.

Ovu primedbu snosi reč her u engleskom jeziku. Kod primera her book, smisao je u

padežu genitivu, dok je u primeru it moved her, padežni smisao u akuzativu. Međutim

ako se pridržavamo onoga što je predviđeno, moramo prihvatiti izuzetke u ovom

načinu govora. Nije da van jedinstvenog oblika her možemo dobiti dva padeža, već

da određeni oblik ima dvojaku moć, prvo onu iz latinskog genitiva a zatim i onu

drugu iz akuzativa. Ovo vodi do zanimljivog pitanja koje glasi: koji pojmovi su u

dovoljnoj meri saveznici da bi bili izraženi u istom obliku i u istom padežu? U

latinskom jeziku reč domina izražava oboje: of domina = of a mistress; of domina =

mistresses, ne možemo reći da postoji jedan i isti padež sa istom širinom u značenju.

Reči su možda nekada bile različite ali ovo nas vodi do razlike između stvarnog i

slučajnog identiteta oblika.

U jeziku Anglo-Saksonaca imamo genitiv reči: smith, end i day; odnosno:

smithes, endes i dayes, dok je u nominativu množine bilo: smithas, endas i dayas.

Došlo je do promene u procesu kojom je izbačen samoglasnik poslednjeg sloga u

svakoj reči. Kao rezultat, oblici genitiva jednine i nominativa množine, prvobitno

različiti, postaju jedno i isto, tako da je identitet dva padeža slučajan.

Ova činjenica oslobađa poteškoća engleske gramatičare. Nominativ množine i genitiv

jednine su u današnjem jeziku Engleske identični a apostrof u reči father’s postaje

samo stvar ortografije. Međutim, nekada je postojala razlika. Ovo modifikuje ranije

iznetu konstataciju, koja sada može izgledati ovako: za promenu padeža mora

postojati promena oblika, postojećeg i pretpostavljenog.

[5]

3. BROJ PADEŽA I JEZIKA NAD KOJIMA SE ŠIRE

U engleskom jeziku bez sumnje postoji nominativ i to podjednako u

imanicama, pridevima i zamenicama ( father, good, he ).

AKUZATIV – Neki ga nazivaju the objective case. Reči him ( jednina ) i them

( množina ) su sada pravi akuzativi. Akuzativ nalazimo samo u zamenicama. Thee,

me, us, i you su u sigurnoj meri pravi akuzativi: 1) nisu izvedeni iz nekog drugog

padeža, 2) razlikuju se od oblika I, my, we, 3) njihovo značenje je u akuzativu. Ipak,

ovo su jedini nesavršeni akuzativi.

Jedna reč u engleskom jeziku je verovatno pravi akuzativ u striktnom značenju te

reči, a to je reč twain = two, gde –n u twai-n je –n u hine = him i hwome = whom.

Ovo vidimo iz sledeće modulacije:

Nent. Masc. Fem.

Nand. Ac Twá Twégen Twá

Abl. and Dat. Twám Twæ'm

Gen. Twegra Twega

Iako je nominativ isti kao akuzativ Latham je sumnjao u to jer je originalni znak u

twégen bio akuzativ, -n je znak akuzativa a ne znak nominativa.

[6]

Reči him i them su pravi akuzativi čak u manjoj meri nego thee, me, us, i you. Anglo-

Saksonski ekvivalenti latinskim rečima eos i illos su bili hi ( ili hig ) i pá ( ili pæge );

drugim rečima, znak akuzativa je bio drugačiji od glasa –m. Padež koji se stvarno

završavao na –m je dativ tako da su Anglo-Saksonski oblici him ( ili heom ) i pám

jednaki latinskim oblicima iis i illis. Ova činjenica objašnjava značenje reči, šta god

one bile prvobitno u prethodnoj rečenici. Takođe ukazuje na svež element u kritici i

nomenklaturi gramatičara, u kojoj meri istorija oblika reguliše svoju poziciju kao

modulacija.

DATIV – U zastareloj reči whilom ( at times ) imamo ostatke starog dativa u –m.

Smisao reči je priloški ali njen oblik je ipak dativ.

GENITIV- Neki ga zovu prisvojni padež. Ima ga u imenicama i zamenicama

(father's, his), ali ne u pridevima. Građen je kao nominativ množine, sa dodatkom

sibilanta (father-fathers, buck-bucks), ili ako se reč završava na –s onda se dodaje –es

(boxes, judges). Može se naći u svim brojevima; the men's hearts; the children's

bread. Ipak, u množini se retko može naći, gde god se množina završava na –s (skoro

uvek), onda nema genitiva. Da to nije tako imali bismo reči kao što su fatherses,

foxeses, princesseses.

INSTRUMANTAL- Član the kod instrumentala ima važnu ulogu a potiče još iz

Anglo-Saksonskog þy i predstavlja zajednički član; prvobitno the u izrazima kao što

su all the more, all the better jednako je izrazima, more by all that, better by all that,

kao i u latinskim frazama eo majus, eo melius.

Da je why u instrumentalu zajedno sa the (=þy), može se videti iz sledećih Anglo-

Saksonskih modulacija kod upitnih zamenica:

Neut. Masc.

N. Hwæt Hwá

[7]

A. Hwæt Hwone (hwæne)

Abl. Hwi

D. Hwám (hwæ'm)

G. Hwæs

Dakle, sa the i why imamo instrumental ablativ ili jednostavnije rečeno instrumental.

4. ODREĐIVANJE PADEŽA

Kako određujemo padeže? Drugim rečima, zašto him i them nazivamo

akuzativima, radije nego dativima i genitivima? To radimo po jednom od dva načina,

ili po smislu ili po obliku. Pretpostavimo da je u engleskom jeziku postojalo deset

hiljada padeža u dativu i isto toliko u akuzativu. Pretpostavimo, takođe, da su se svi

dativi završavali sa –m, a svi akuzativi nekim drugim slovom. Veoma je očigledno

da, kakvo god da je značenje reči him i them, njihov oblik bi bio u dativu. U ovom

slučaju značenja u akuzativu i oblika u dativu, trebalo bi da sumnjamo šta je ispravno.

Po mišljenju Latham-a, bilo bi prikladno odrediti padeže po obliku same reči, pa tako,

sve i da je reč u dativu imala smisla samo jednom, dok je u akuzativu imala smisla

deset hiljada puta, takva bi reč trebala biti u dativu. Kao što je već rečeno, reči him i

them (kojima možemo dodati i whom), su nekada bile u dativu; -m je u Anglo-

Saksonskom bio znak padeža u dativu. U vreme Anglo-Saksonaca, smisao se

poklopio sa oblikom. U sadašnjosti, oblici u dativu su sa značenjem u akuzativu.

Ipak, kako se reč give uzima u dativu, mi i sada imamo u rečenicama: give it him,

give it them, ostatke starog dativa. Reći give it to him, to them je nepotrebno i previše

[8]

pedantno kao na primer i kod whom shall I give it? Ako ikada formalnost postane

priznata i dosledno poštovana, him, them i whom će se nazivati dativi sa širinom u

značenju, a onda će približni akuzativi u engleskom jeziku biti oblici you, thee, us,

me, a jedini pravi akuzativ će biti reč twain.

My, oblika akuzativa (meh, me, mee), sada ima genitivni smisao. Isto se može reći i za

thy.

Me, akuzativnog porekla, je i kod Anglo-Saksonaca imala smisao u dativu. Give it me

je pravilni engleski. Isto se može reći i za thee.

Him, u dativu, sada ima akuzativni smisao.

Her, za ovu reč je slično kao i za me i my.

Kada se svi tragovi originalnog značenja dativa izbrišu, i kada svi dativi u jeziku

budu na sličan način uticali, tada bi se za akuzativ moglo reći da je potekao iz dativa.

5. ANALIZA PADEŽA

Kada se govori o analizi padeža, kod reči children's imamo mogućnost da

reč podelimo na tri dela i to:

- koren child

- znakove množine r i en

- i znak genitiva.

Analizirati padeže može biti veoma veliki izazov iako je i veoma korisno.

[9]

6. ZAKLJUČAK

U kolikoj meri će postojati padeži u engleskom jeziku zavisi od značenja

koje pripisujemo reči padež. U etimološke svrhe neophodno je ograničiti značenje te

reči a kao definicija može poslužiti da gde ne postoji promena oblika ne postoji ni

padež, tako da se na osnovu ovoga engleski jezik može uporediti sa latinskim. U

ovom trenutku može se konstatovati da nema promene padeža ako ne postoji promena

oblika.

Nominativ množine i genitiv jednine su u današnjem engleskom jeziku identični. Ono

što se sa sigurnošću može reći jeste da u engleskom jeziku postoji nominativ, i to

podjednako u imanicama, pridevima i zamenicama. Kada određujemo padeže, to

činimo na jedan od dva načina, ili po smislu ili po obliku.

[10]

LITERATURA

- Latham, R. G. ( 1862 ). The English Language. Vol. 1 Fifth Edition. Longman,

Green Longman, London

- Latham, R. G. ( 1855 ). The English Language. Vol. 2 Fourth Edition. Walton and

Maberly, London

- Lounsbury, Thomas Raynesford ( 1883 ). History of the English Language. Henry

Holt and Company, New York

[11]