konstrukcija saglostnosti svakodnevica i prostorne strategije neoliberalizma

Duan Marinkovi,1 Pregledni nauni radDuan Risti UDK 329.12:316.728Odsek za sociologiju 329.12:316.334.56Filozofski fakultet Received: 2.11. 2014.Univerzitet u Novom Sadu DOI: 10.2298/SOC1501112M

KONSTRUKCIJA SAGLASNOSTI:SVAKODNEVICA I PROSTORNE STRATEGIJE

NEOLIBERALIZMA

Construction of Consent:Everyday Life and Spatial Strategies of Neoliberalism

APSTRAKT U ovom radu autori analiziraju neoliberalizam kroz prostorne strategije koje su vidljive u svakodnevnom ivotu. Polazimo od pretpostavke da se, uprkos tome to je nemogue pronai konzistentno teorijsko odreenje neoliberalizma i to ne postoji jedinstvena strategija primene neoliberalnih praksi, hegemonistiki diskurs neoliberalizma artikulie kroz urbanistike prakse koje se u svakodnevnom ivotu nameu kao neto prirodno, kao normalizujui diskurs kao hegemonistiki zdrav razum. U radu zastupamo stanovite da globalna prisutnost dentrifikacije predstavlja neoliberalistiku strategiju za obnovu klasne moi, ali i urbanu strategiju koja doprinosi nejednakom geografskom razvoju i predstavlja pretpostavku za budue klasne sukobe. Takoe tvrdimo da je neoliberalizam kroz strategije i prakse radikalizovao teorijske pretpostavke klasinog liberalizma koje se danas reprodukuju na nivou svakodnevnog ivota u ustaljenim drutvenim odnosima. U zakljuku se istie da je u toj samo-reprodukciji, neoliberalizam istovremeno uticao na eroziju klasnog subjektiviteta i drugih oblika tradicionalnih kolektivnih subjektiviteta i doprineo mogunosti stvaranja novih subjektiviteta otpora.KLJUNE REI neoliberalizam, prostor, svakodnevica, urbanizacija, dentrifikacija.

ABSTRACT In this paper the authors analyze the neoliberalism through its spatial strategies in daily life. We assume that, despite the fact that it is impossible to find a consistent theoretical determination of neoliberalism and that there is no unique strategy of the application of neoliberal practices, hegemonic discourse of neoliberalism is articulated through the urban practices which in daily life are imposed as something natural, as a normalizing discourse as hegemonic common sense. Furthermore, the authors provide evidence for the hypothesis that global presence of gentrification as a key spatial strategy of neoliberalism is

1 [email protected]

Duan Marinkovi, Duan Risti: Konstrukcija saglasnosti: svakodnevica i prostorne strategije... 113

a strategy for the renewal of the urban geography of class power as well as the presupposition for future class conflicts. Neoliberalism signifies radicalization of theoretical assumptions of classical liberalism and reproduction of them in everyday life, through the strategies and practices of established social relations. In conclusion, it is stated that this self-reproduction of neoliberalism has simultaneously influenced the erosion of class subjectiveness as well as other forms of traditional collective subjectivenesses and contributed to the possibility of the formation of new subjectivities of resistance.KEY WORDS neoliberalism, spaces, common sense, urbanization, gentrification.

Uvod

Globalizovani svet danas ivi u neoliberalnoj stvarnosti koja se vie ne moe poricati, ignorisati, ulepavati. Uprkos tome to su varijeteti neoliberalnih praksi u razliitim geografskim, nacionalnim, urbanim, regionalnim i lokalnim kontekstima raznoliki do te mere da esto ponitavaju mogunost za celovitija sagledavanja jedinstvenosti ovog ekonomsko-politikog modela, njegovi praktini uinci imaju svugde neto zajedniko.

U ovom radu diskurs i prakse neoliberalizma bie analizirani u kontekstu svakodnevnog ivota. Uprkos tome to ne postoji jedinstvena strategija primene neoliberalnih praksi, u radu polazimo od pretpostavke da su prostorne strategije, odnosno urbanistike prakse (posebno dentrifikacija) polje u kojem se diskurs neoliberalizma najjasnije ispoljava. Cilj ovog rada je da pokae da se diskursi neoliberalizma sve vie reprodukuju na nivou svakodnevnog ivota, odnosno kroz drutvene odnose kao hegemonistiki oblik prakse, kao globalni zdrav razum i model samoostvarujueg proroanstva a ne dominantno kao spoljanji oblik ekonomske prinude.

Navedene pretpostavke u radu e biti potvrivane kroz predstavljanje klasinih i savremenih teorijskih pristupa kako kategoriji prostora tako i razliitim aspektima neoliberalizma. U tom smislu posebno su znaajna shvatanja Anrija Lefevra (Henri Lefebvre), Antonija Gramija (Antonio Gramsci), Miela Fukoa (Michel Foucault), Dejvida Harvija (David Harvey), Manuela Kastelsa (Manuel Castells), Kina Bira (Kean Birch), Vlada Mihnjenka (Vlad Mykhnenko) i Nila Brenera (Neil Brenner) i na neka od njih emo se tokom analize pozivati. U zakljunom delu istai emo drutvene posledice koje nastaju zahvaljujui globalnoj hegemoniji neoliberalnog diskursa. Meu tim posledicama izdvajamo problem erozije klasnog, ali i drugih kolektivnih drutvenih subjektiviteta, to predstavlja efekat neoliberalne ekonomske politike i prakse, odnosno posledicu razaranja tradicionalnih oblika drutvene solidarnosti i drutvene integracije.

Upravo je Dejvid Harvi (Harvey, 2005a) skrenuo panju na to da se u narastajuem kritikom diskursu o neoliberalizmu prostor pojavljuje kao kljuna re, odnosno da su razliiti modaliteti implementacije neoliberalizma kao teorijski nejasnog i heterogenog modela oposredovani prostorom da imaju svoje jasne prostorne dimenzije. Iako su neoliberalni zahtevi za ekonomskom

114 SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N 1

racionalnu vidljivi kroz koncepte deregulacije (trita rada), privatizacije (javnog sektora i javnih prostora), fleksibilnosti, liberalizacije (trgovine), marketizacije (drutva) (Birch and Mykhnenko, 2010: 5) i ograniavajue uloge drave i njenog intervencionizma, ove kljune rei neoliberalizma svoju konanu formu ispoljavaju u prostornim (i geografskim) dimenzijama. Ipak, mora se primetiti izvesno kanjenje kritike refleksije u klasinim drutvenim naukama. Izvestan dogmatski dreme pre svega je bio karakteristian za sociologiju, koja je dugo vremena bila zarobljena akademizmom, te je obnavljajui kritiki diskurs o drutvenom prostoru pre doao iz probuene kritike geografije: Zauujue je, meutim, da su politika, institucionalna dinamika i socioprostorne posledice neoliberalizma retko teorijski razmatrane izriito na urbanom nivou u starom industrijalizovanom svetu (Brenner and Theodore, 2002: v). Otkrie ekonomske i drutvene znaajnosti prostora kao kljune rei, stoga, moe da se uvrsti u red onih kljunih rei kao to su priroda, kultura, drutvo, ovek. Prostor je naglo izronio kao znaajna tema i danas je postao opta taka interesovanja u drutvenim naukama (Keil, 2002: 233). Meutim, upotreba prostora kao kljune rei ne znai istovremeno i otkrie jednostavnosti, banalnosti i oiglednosti neeg to je uvek bilo-tu a mi ga nismo primeivali; neeg ontoloki datog, venog, nepromenljivog i samorazumljivog. Upravo suprotno. Prostor kao drutveno, ekonomski, politiki i kulturno konstruisani fenomen unosi nemalu dozu komplikacija i nerazjanjenih pitanja u neto to se dugo vremena uzimalo kao neproblematino to je nemogue iskomplikovati. Pre svega, prostor kao bezupitni apsolutni fenomen rasprostiranja materije (rex extensa) u koji smo smeteni i protiv ega ne moemo nita da uradimo, bio je paradigma jednostavnosti. Prostor kao kategorija transcendentalne estetike u Kantovoj filozofiji javlja se kao nuan uslov pojavljivanja empirijskog sveta. Dominacija nunih datosti prostora dugo je vremena iskljuivala ulogu drutvenih nauka, jer i samo drutvo nije toliko jednostavno koliko prostor, vreme ili priroda. No ipak, uplitanjem drutvenih nauka u pitanje prostora stvari su se zakomplikovale. Fragmentacija koncepta prostora u drutvenim naukama otvara lavirint komplikacije (Harvey, 2005a: 93). Kako istie Balibar (2008), nama je potrebna izvesna komplikacija da bismo unitili lanu jednostavnost onoga to se javlja kao oigledno. Nije re samo o tome da se prostor konstruie na drutveno razliite naine, kao to su odavno pokazali Dirkem i Mos (Durkheim and Mauss, 1903). Re je o tome da drutvene nauke komplikuju shvatanje prostora onoga trenutka kada on vie ne moe da se odvoji od vremena kao istorije i kada se zahteva razliita tipologija vremena/prostora (TimeSpace) (Harvey, 1973; 1990; 2005a; Wallerstein 1991; 1998; May and Thrift, 2001; Castells, 1977; 2000).

Posebnu znaajnost prostora za drutvene nauke, pre svega za sociologiju, dae Lefevr (Lefebvre, 1991; Lefevr, 1974) ije e shvatanje prostora biti kljuni poticaj za kasnije Harvijevo shvatanje Prava na grad (Harvey, 2012; Harvi, 2013), neoliberalizacije prostora i neoliberalizacije urbanistikih praksi. Ono to se ipak pokazalo kao najznaajnija konsekvenca komplikovanja prostora u drutvenim naukama jeste to da je stara, spora geografija (slower geography) (Paasi, 2001: 18) osloboena svoje statinosti i nevinosti njenih kategorija posebno prostora. Vie se ne moe govoriti o podvojenosti (prostorne i geografske) strukture od


ekonomske konjunkture i drutvenih (klasnih) odnosa. Geografske kategorije prostori, granice, mee, mesta postali su inioci dinamikog procesa posredovanja, centralizacije i decentralizacije, regulacije i deregulacije, skupljanja i irenja i prostora i ekonomskih odnosa. Kada se jedan iskomplikovani i kontradiktorni pojam poput prostora prostor materijalnosti, metafora, lini, drutveni ili psihiki prostor (Harvey, 2005a: 93) povee sa drugim komplikovanim pojmom neoliberalizam postoji opasnost da drutvene nauke pribegnu strategiji naknadnog pojednostavljivanja i epistemoloke skromnosti, jer je neophodno precizirati na koji prostor se analiza odnosi. Prostor je nesumnjivo postao kategorija koja je neodvojiva od transmisije i proizvoenja moi (Berkhout, 2005: 319). Ali, nema nieg kontradiktornijeg od gradskog, urbanog prostora (Lefebvre, 1991: 386), a primetno izmiu i konzistentnije teorije neoliberalizma i neoliberalizacije prostora.

Teorijske nekonzistentnosti i zdravorazumska saglasnost

Sve vie postaje oigledno da nijedan dosadanji oblik kapitalizma nije bre doiveo svoju istorijsku refleksiju u drutvenim naukama nego to je to neoliberalizam i kao jedan dugorono tranzitorni oblik kasnog kapitalizma i kao politiko-ekonomska doktrina i praksa. Moe se rei da je nagli uspon kritikih refleksija na neoliberalnu stvarnost odgovor ne samo na njegovu praktinu efektivnost u svim segmentima svakodnevnog ivota u globalizovanom svetu, nego i odgovor na teorijsku i praktinu fluidnost jednog transgresivnog oblika kapitalizma (trans-nacionalnog; trans-dravnog; trans-kontinentalnog; trans-kulturnog; trans-geografskog) i trans-nacionalnog oblika civilnog drutva (Hinojosa and Bebbington, 2010). Mada ve sada postoje pokuaji da se teorijska sistematizacija i teorijska konzistentnost neoliberalnog kapitalizma kao globalnog i istovremeno globalizujueg fenomena (neoliberalni ekonomsko-politiki principi kao kljuni sadraj globalizacije tokom poslednjih trideset godina) sagledaju kroz njegovu istoriju (Harvey, 2005b), to traganje za teorijskom konzistentnou ima dominantno kritiki karakter. Radi se kritikoj istoriji jednog globalizujueg fenomena iji su doktrinarni koncepti, pa i konkretne ekonomsko-politike prakse kontradiktorne, nejasne, fluidne i difuzne, te se moe uiniti da je sveobuhvatnija i doslednija teorija neoliberalizma nemogua. No treba naglasiti da bliskost i povezanost neoliberalizma i globalizacije nije istovremeno i njihovo poistoveivanje. Globalizacija je mnogo stariji proces internacionalizacije svetske ekonomije i trita koja je uoena jo kod Marksa (Marx and Engels, 2008; Dumenil and Levy, 2005: 910), ali sa neoliberalizmom globalizacija dobija radikalizovane aspekte to je postala njegova sopstvena globalizacija (Dumenil and Levy, 2005: 910; Dumenil and Levy, 2004: 2) u poslednjih trideset godina. injenica je, kako istie Harvi (2012: 15) da su gotovo sve zemlje, od onih novoformiranih, nastalih posle raspada Sovjetskog Saveza, pa do starih socijalnih demokratija i drava blagostanja, kakve su Novi Zeland i vedska, prihvatile, nekad dobrovoljno a u drugim sluajevima kao


odgovor na pritiske i prinude, neku od verzija neoliberalne teorije i, u skladu s tom verzijom, prilagodile bar neke od svojih politika ili praksi.

Ne radi se samo o tome da postoji vie nejasnih verzija neoliberalnih konceptualnih modela i politiko-ekonomskih praksi ili o tome da neoliberalizam dolazi pod raznim krinkama (Keil, 2002: 233). ta vie, umesto da pojava neoliberalizma oznai kraj istorije, bilo je sueno da on sam ode u istoriju (Jessop, 2010: 171). On je za veoma kratko vreme proglaen kao diskreditovani projekat (Chatterton, 2010: 193). Zapravo, moe se rei da neoliberalizam nema svoj jedinstveni habitus, ni u teorijskom ni u praktinom pogledu. Njegove ekonomske strategije nisu homogene, kao ni njegova politika dimenzija. Potraga za teorijskom konzistentnou ne moe se izvoditi induktivno, iz njegovih empirijskih praksi, jer su one varijabilne i nekonzistentne. Takoe, nema jedinstvenog deduktivnog izvora za teorijsku konzistentnost. Naime, u njegovom jezgru mogu da se pronau ideje klasinog liberalizma isto kao i neokonzervativizma. Time se stvara i dodatna pojmovna konfuzija koja oteava konstrukciju jasnijih znaenja, te se moe postaviti pitanje ta je to novo u neoliberalizmu i kakvi su njegovi odnosi sa neokonzervativnom politikom i ideologijom. S obzirom na ideoloko prisustvo klasinog liberalistikog ekonomsko-politikog jezgra u neoliberalizmu, moe se rei da je novo to to je on uspeo da dovede ove principe do svojih krajnjih konsekvenci. Drugim reima, neoliberalizam je radikalizovao u svojim praksama teorijske pretpostavke klasinog liberalizma. Sve ono to je titilo klasini liberalizam Adama Smita (Smith) i Dona Stjuarta Mila (John Stuart Mill) od krajnjih i radikalnih primena ideja slobodnog trita i privatnog vlasnitva, a to su pre svega klasine ideje morala i drutva kao celine, neoliberalizam je pretvorio u varijabilnu, ali radikalnu praksu. Ta neoliberalna radikalizacija klasinog liberalnog seta ideja je zaista jedinstvena u itavoj istoriji. Ona je od neoliberalizma stvorila najuspeniju ideologiju na svetu (Anderson, 2000: 13).

Za razliku od prethodnih varijeteta kapitalizma, neoliberalizam je uspeo za veoma kratko vreme da preoblikuje svet, kulture, drutva i celokupno shvatanje civilizacije (Saad-Filho and Johnston, 2005). To je bila verovatno najdelotvornija ideologija u svojim posledicama, iako je heterogena po svom idejnom karakteru. Isto tako, da bi se umanjile napetosti u teorijskoj nekonzistentnosti celokupnog diskursa o neoliberalizmu vano je skrenuti panju na njegov desni nagib, koji ga esto spaja sa neokonzervativizmom. Iako se prepliu u nekim formalnim karakteristikama (Brown, 2006: 690), a pre svega u de-demokratizujuim posledicama svojih ekonomskih i politikih praksi (obezvreivanju same ideje politikih sloboda, drutvene jednakosti i koncepta graanstva i graanskog drutva), ova dva koncepta pokazuju i kljune razlike. Naime, neokonzervativizam je moralno-politiki koncept racionalnosti, a neoliberalizam koncept trino-politike racionalnosti (Ibid.: 691). Politika racionalnost neoliberalizma ogleda se u neprihvatanju kejnzijanske drave blagostanja i prihvatanju ikake kole politike ekonomije Fon Hajeka, Fridmana i drugih (Brown, 2005: 38). Radikalizacija pretpostavki o slobodnom tritu i ekonomskoj deregulaciji predstavljena je kao oblik racionalnosti modernog razmaijavanja sveta u kojem se svaka alternativa izjednaava sa neracionalnou. Uspostavljanje


jasnijih granica izmeu neokonzervativizma i neoliberalizma doprinosi procesu uspostavljanja teorijske konzistentnosti neoliberalizma, ali to ne znai da njihove preklapajue politike racionalnosti treba ignorisati. Treba se samo za trenutak vratiti na analize politike racionalnosti neoliberalizma, pre nego to su one aktuelizovane tokom poslednjih nekoliko godina. Naime Miel Fuko (2005) je u svojim predavanjima 1978/1979. godine, dakle, neposredno pre nego to je politiki projekat neoliberalizma ozvanien taerijanskom i reganovskom erom, ponudio socioloku analizu promena upravljakih modela politike racionalnosti kroz komparativni pristup ranom nemakom i amerikom tipu neoliberalizma. U Fukoovim analizama, koje nastaju gotovo simultano sa politikim programima koji e se truditi da legitimiu neoliberalne trine doktrine, moe se pronai jedan kljuni stav, a to je da se uinci globalnog delovanja neoliberalizma moraju sagledati kao razorni uinci prema drutvu, a ne samo prema starim tipovima privrednih sistema i funkcijama drave (Dean, 2002; Foucault, 1991).

S druge strane, Harvi je spremniji da u ovim slinostima vidi proces povezivanja neoliberalizma i neokonzervativizma, posebno u poslednje etiri decenije. Zato je, za njega neokonzervativizam u potpunosti konzistentan sa neoliberalnim programom koji obuhvata vladavinu elita, nepoverenje u demokratiju i odranje trinih sloboda (2012: 110). Naravno, oni su saglasni i u tome to su shvatili da se slobodno trite i kapital mogu relativno uspeno zatititi preko instrumentalizovanih dravnih aparata (neoliberalna drava) koji naglaavaju potrebu za militarizacijom kao lekom za haos pojedinanih interesa (Ibid.: 111). Otuda ne treba da udi da, pod pritiskom Sjedinjenih Drava...moda lei...umnoavanje neoliberalnih dravnih formi irom sveta od sredine 1970-ih godina naovamo (Ibid.: 24). Tamo gde vidimo da drava jo uvek funkcionie, ispunjavajui svoju staru ulogu, jeste njeno monopolistiko delovanje u sferi (legitimnih) prinuda i nasilja, pre svega nad onima koji ele da u otporu pronau alternative. Otuda se javlja i stalna tenja za militarizacijom. Istovremeno, instrumentalizovana neoliberalna drava jednostavno je svedena na to da bude mehanizam alokacije resursa ka biznisu (Miller, 2010: 3031), ili da minimalno intervenie: ono to je od neoliberalno-konzervativnog poretka jo ostalo jeste, naravno, utopijska vizija o drutvu zasnovanom na slobodnom tritu u kojem drava minimalno intervenie, samo koliko je potrebno da se obezbede individualne slobode i ugovorno pravo (Birch and Tickell, 2010: 57). Drugim reima, u tom procesu ulanavanja neokonzervativizma i neoliberalizma neoliberalna drava je i sama primorana da intervenie, katkad represivnim metodama, ukidajui time iste one slobode koje bi trebalo da podrava (Harvi, 2012: 95).

Da bi se obezbedio legitimitet za ograniavanje kompetencija drave i za njenu neoliberalnu instrumentalizaciju, kao i da bi se obezbedio legitimitet ideje i prakse slobodnog trita, deregulacije, privatizacije javnog sektora, sveopte komodifikacije, individualizma i ukidanja starih oblika drutvene integracije i solidarnosti (Harvey, 2010: 69), neoliberalizam se oslanjao na institucionalna nauna uporita. Meutim, ta uporita vie su bili centri za ubeivanje (Birch and Tickell, 2010: 44) nego za objanjavanje i razumevanje, koji bi ponudili intelektualnu pozadinu za teorijsku konzistentnost neoliberalne doktrine i prakse. Izostajanje teorijske konzistentnosti u shvatanju neoliberalizma, s jedne


strane, i njegove varijabilne sveprisutnosti na nivou svakodnevnog ivota, s druge strane, dovodi do prividnog paradoksa. Kako je mogue da nema teorijske saglasnosti oko onoga to je postalo svakodnevica najveeg broja ljudi na svetu? Svi su saglasni da postoji proizvodnja nesaglasja (Routledge, 2010: 206) na teorijskom nivou, ali svakodnevni ivot pokazuje neto drugo. Teorijski nekonzistentna doktrina ubeivanja pokazala je u svojoj nedoslednoj i varijabilnoj implementaciji ekstremne polivalencije (Jessop, 2010: 172), to je najverovatniji uzrok mnogostrukosti njenih praksi. Naime, globalizujui, kroz radikalizaciju, primarni set starih liberalnih principa, i uparujui ih sa neokonzervativnim politikim racionalizmom, neoliberalizam se suoio sa razliitim regionalnim, lokalnim, nacionalnim i kulturnim praksama i vrednostima.U svom polivalentnom povezivanju sa razliitim drutvenim, ekonomskim, kulturnim i politikim praksama koje je zatekao na putu sopstvene globalizacije neoliberalizam je izgradio strategiju svojih varijabilnih primena, a istovremeno je morao da relativizuje teorijsko jezgro klasinog liberalizma. Konano, neoliberalizam je naiao na geografiju razliitosti u kojoj su vladali principi drugaije racionalnosti. Stoga je prvi korak u izgradnji neoliberalnog hegemonistikog diskursa (Harvey, 2005b; Hall, Massey and Rustin, 2013: 10) i neoliberalizma kao hegemonistikog politiko-ekonomskog projekta (Birch and Mykhnenko, 2010: 6) bila izgradnja zdravorazumske saglasnosti na nivou svakodnevnog ivota. Bio je to put od hegemonistikog diskursa ubeivanja do hegemonistikih ekonomskih praksi koje su u jednom trenutku poele same da proizvode autoregulativne efekte neoliberalizovane stvarnosti. Neoliberalizam se pokazao kao samoostvarujue proroanstvo (Hall and OShea, 2013: 8) kojem konzistentna teorija nije potrebna da bi praktino delovao. Drugim reima, on je poeo da se reprodukuje u svakodnevnim drutvenim odnosima. Neoliberalizmu kao svakodnevnoj praksi vie nisu bili potrebni centri ubeivanja (kao to su Mont Pelerin, ikaka kola ili Vaingtonski konsenzus), jer je on otpoeo svoj novi ivot na nivou svakodnevnih ivotnih praksi kao bezupitna stvarnost, kojoj nije potrebna nikakva teorijska refleksivnost. Teorijska hibridnost neoliberalizma kao doktrine odvojila se od neoliberalizacije kao heterogenih procesa i praksi.

Moe se rei da je neoliberalizam za veoma kratko vreme, od poetka sedamdesetih godina, uspeo da se nametne kao habitus svakodnevnog zdravorazumskog znanja, bez prethodnog habitusa konzistentne teorije. Zato Harvi ironino primeuje: Mi smo svi sada neoliberali (2012: 30), ili kako zapaaju Pek i Tikel (Peck and Tickell, 2002: 33): neoliberalizam je, ini se, svugde. Ove konstatacije o sveprisutnosti imaju dalekosene implikacije, jer tu prisutnost vie ne moemo da izbegnemo ili ignoriemo. Kada je neoliberalizam otpoeo svoju reprodukciju na nivou drutvenih odnosa, stara Marksova tvrdnja da mi ne biramo drutvene odnose i oblike, ponovo se pokazala kao tana. Kao to kae Harvi: to je nova normalnost u kojoj ivimo (Harvey, 2012: 157). No sveprisutnost neoliberalne stvarnosti koja se predstavlja kao nunost normalnosti i instrumentalne racionalnosti, odnosno kao samorazumljivost marketizovane svakodnevice, ima zapravo normalizujuu i disciplinujuu snagu (Gill, 1995). Raznovrsna svakodnevica nekada razliitog sveta, razliitih geografija i kultura postala je zajednika neoliberalizovana


svakodnevica. Umesto konzistentnosti teorije, neoliberalne prakse su delovale u pravcu stvaranja unapred definisanih situacija bez potrebe za delatnim intervencijama u promiljanju smisla i svrhe. On se ustalio kao pre-definisana situacija koja je strukturirana u kognitivnu, konativnu, emocionalnu i delatnu strukturu svakodnevnog ivota ljudi; kao nerefleksivna pozadina svakodnevne rutine. Kako su skoro pokazali Hol i Oi nakon etrdeset godina usklaenog neoliberalnog ideolokog napada, ova nova verzija zdravog razuma brzo postaje dominantna (Hall and OShea, 2013: 11).

Ipak, sociolozi su iz drutvene dramaturgije Ervina Gofmana i etnometodologije Herolda Garfinkela nauili da je svakodnevica, uprkos svojoj rutini, veoma fragilni scenario koji moe da se poremeti i urui u svojim ustaljenim znaenjima i interpretacijama. Hol zato unapred skree panju na to da je borba oko zdravorazumskog centralni deo naeg politikog ivota (Ibid.: 8). Zbog nae uronjenosti u neoliberalnu svakodnevicu i neoliberalizam kao zdravorazumsko, mi esto ne primeujemo dubinu krize u koju smo uvueni. Pretpostavke svakodnevnog ivota se retko dovode u pitanje, a posebno kada se radi o skupu (nejasnih) ideja koje su nametnute kao prirodne (Hall, Massey and Rustin, 2013: 13; Harvey, 2007), kao neto tamo-spoljanje (Birch and Tickell, 2010: 43) kao naturalizacija neoliberalizma (Harvey, 2007). Nedostatak kulture kritikog diskursa, odnosno mogunosti da se kritiki diskursi racionalno artikuliu u javnosti vodi ka stvaranju onoga to je Grami nazivao zdravorazumsko kao smisao koji se isto shvata i koje uobiajeno podrazumeva saglasnost (Gramsci, 1992; Harvey, 2005b: 39). Opte mnjenje se konstruie iz dugo ponavljanih praksi kulturne socijalizacije koje su duboko ukorenjene u tradicijama datog drutva. Problem opteg mnjenja je taj to ono esto obmanjuje i zamagljuje, preruava realne drutvene probleme pod velom kulturnih predrasuda. Tako se neke stvarnosti mogu zamaskirati u javnosti pokretanjem pitanja razliitih kulturnih i/ili tradicionalnih vrednosti ili raznih oblika strahova i ideoloko-politikih diskursa koji maskiraju drutvene probleme u maglovitu retoriku maineriju (Harvi, 2012: 60). Problem, dakle, postaje takav da se u nedostatku javne artikulacije kritikih diskurs, politika i drutvena pitanja u javnosti esto predstavljaju kao nereiva, jer postaju preruena kao kulturna (Gramsci, 1992). Javni, kritiki diskursi u tom smislu treba da razotkrivaju politika znaenja ispod njihovih kulturnih omotaa.

Kod Vendi Braun (Wendy Brown) nalazimo miljenje da je neoliberalizam konstruktivistiki projekat (2005: 40), ali to da je on konstruktivistiki ne znai da je iz tog projekta iskljueno prirodno. Re je o tome da prirodno zadobija novo znaenje. Prirodno je koncept a ne neto nepromenljivo. Dakle, neoliberalizam koji je postao deo naeg kolektivnog svakodnevnog iskustva ostavljen je intuitivnosti da je on proizvod prirode a manje istorije (Hall and OShea, 2013: 8). Ali sve dok postoji istorija, primat tog ontolokog prirodnog nee biti mogu, posebno ne u sluaju neoliberalizma. Suoavajui se sa sveprisutnom neoliberalizovanom svakodnevicom koja bezupitno oblikuje nae drutvene, ekonomske, politike i kulturne prakse dolazi se do jo jednog prividnog paradoksa, a to je da zdravorazumsko tei da bude drutveno


konzervativno (Ibid.: 9). Tako neoliberalizam svoje nekonzistentne teorijske hipoteze potvruje kroz konzervativnost svakodnevnih drutvenih praksi. Sve to moe da se pojavi kao problem zadobija svoju individualnu dimenziju, tako da je neoliberalizam preusmerio probleme sa strukturalnog na individualni nivo. On predstavlja kao sasvim prirodno to da smo jedino mi kao pojedinci odgovorni za sopstvene akcije, ali to ne ini bez uloge neoliberalizovane drave koja (neoliberalnu) politiku racionalnost vidi i na nivou individualnih produktivnosti i profitabilnosti (Brown, 2006: 694). Svaki je neuspeh ili problem (psiholoki, ekonomski, drutveni) individualizovan a: to proizvodi kulturu u kojoj su politiki problemi transformisani u individualne probleme sa trinim reenjima (Brown, 2006 in: Macleavy, 2010: 137); neoliberalizam proizvodi graanina po modelu preduzetnika i potroaa (Brown, 2006: 705). Zapravo, situacija je potpuno obrnuta: problem je sistemski, a ne individualni (Harvey, 2012: 160). Trenutno nema mogunosti da se teorijski konzistentno poveu strukturalni uzroci i posledice koje se vide na individualnim nivoima, jer je hegemonistiki diskurs neoliberalizma ve poeo da se reprodukuje kao neto unutranje a ne spoljanje; ne kao neto nametnuto, ve kao samoproizvodea realnost. Veina ljudi danas konstruie svoj svet u diskurzivnim kategorijama neoliberalizma toj novoj normalnosti. Obrnuto, svaki se otpor neoliberalizmu moe posmatrati kao nenormalnost, odnosno kao otpor normalnosti. Hegemonija neoliberalnog diskursa ija je medijska realnost ubeujua ve proizvodi pojmovnu arhitekturu za otpore koji niu na trgovima i ulicama gradova. Na novoj osi normalno/patoloko svaki otpor, pobuna, trajk, kolektivni zahtev, bie: nihilistiki, ruilaki, divlji, zavereniki, varvarski abnormalni.

Ideoloko jezgro neoliberalizma, koliko god bilo idejno, teorijski i intelektualno hibridno (Brenner, Peck i Theodore, 2014) uvek je raunalo na kraj onog istorijskog tipa koji je zasnovan na solidarnostima, kolektivizmima, levijatanskoj dravi i kejnzijanskom intervencionizmu. Kroz strategiju slobodnog i samoregulativnog trita, on je podsticao kompetitivni individualizam i ograniavajuu ulogu drave. Ni njegovo hibridno intelektualno-ideoloko jezgro niti njegove heterogene prakse nikada nisu pokazale neki prvobitni trenutak doktrinarne istoe (Ibid.). Drugim reima, i neoliberalna teorija i neoliberalizujua praksa oslanjali su se na rasprene idejne resurse...u kontekstualno situiranim liberalizmima austrijske ekonomije, njemakog ordoliberalizma, manchesterizma i anti-keynesijanizma u ikakom stilu. Neoliberalizam je tako ustvari ve roen u transnacionalno umreenom, intelektualno hibridnom i neujednaeno razvijenom ideolokom projektu (Ibid.). U tom smislu, postoje viestruka nepodudaranja neoliberalne teorije i prakse; izmeu neoliberalizma i neoliberalizacije/neoliberalizacija; izmeu utopijske samoregulativnosti i svakodnevnih, empirijski vidljivih kriza neoliberalizacije; izmeu trita i drave; trita i drutva; oveka kao kompetitivnog i solidarnog bia; izmeu dekonstrukcije starih institucionalnih formi i onih novih koje jo nisu uobliene. Uprkos svim ovim heterogenostima i nesuglasicama teorije i prakse, efekti varijabilnih praksi neoliberalizacije pokazuju jednu vrstu doslednosti: neujednaeni razvoj neoliberalizma kontekstualno je generisan, a ne naprosto kontingentan (Ibid.).


Neoliberalizacija, prostori, geografija

Unutranja kontradiktornost koja stvara dinamiku tenzija u samom kapitalizmu biva samo privremeno prevaziena novim geografskim ekspanzijama, osvajanjima prostora i teritorija kojima se namee trina logika kapitalizma. Na taj nain prostor se pretvara u drutveno proizveden i klasni fenomen po pravilima igre onih koji sa njim politiki i ekonomski raspolau sa pozicija moi. Tako su i u Strasoldovoj klasifikaciji prostora, organizacioni i politiki prostori uvek preoblikovani sa namerom; oni su proizvedeni i strukturirani od strane odreenih aktera u skladu sa njihovim ciljevima (Strassoldo, 1990: 31). Ovi prostori su prostori moi jer odraavaju prostornu korelaciju moi. Tu dimenziju javnih prostora i uopte, urbanog, posebno su isticali marksistiki i neomarksistiki teoretiari. Zajedniki imenitelj tih analiza bilo je posmatranje prostora kao drutvenog oblika, sredstva, politikog i ideolokog instrumenta koji nastaje iz drutvenih odnosa, to jest iz drutvene podele rada (Lefevr, 1980: 572). Arhitektonski i urbanistiki prostor, kako je pisao Lefevr, ima dvostruki karakter: izmrvljenost i razglobljenost pod fiktivnom koherentnou, a takoe, to je i prostor razasutih normi (i moi) (Ibid.: 579).

Ove i sline prostorne metafore mogu da poslue kao dobar primer za neoliberalizaciju prostora, kao i za novu geografiju obnove klasne moi. Majkl Kit i Stiv Pajl (Keith and Pile, 2005) piu o sve eoj upotrebi geografije da bi se postavilo vrsto tlo pod nogama sve nesigurnije sfere sociokulturnih teorija. S obzirom da jedan deo najvanijih pojmova sociologije gubi svoje reference, javlja se neka vrsta udnje za povratkom sigurnosti pomou esteticiziranog vokabulara gde se nejasni pojmovi legitimiu i na taj nain mapira nesigurnost, trai zajedniko stanovite (Nojman, 2009: 51; Virilio 2011). No, pored oznaavanja konkretne teritorije, geografija nas upuuje i na modernu nauku ije je poreklo politiko. Moderna geografija nastala je kao pomona disciplina za vojne pohode. O tome i dalje svedoi struni jezik geografije. Na primer, geografski pojam region potie od latinskog glagola regere, to znai vladati, komandovati. Prvobitni regioni su dakle, bili ono to bi se danas moglo nazvati teatar rata (Nojman, 2009: 5152). Dakle, odreene prostorne metafore mogu u podjednakoj meri da budu i geografske i strateke, to je sasvim prirodno jer se geografija razvila u vojnoj senci. To nam omoguava da posmatramo protoke pojmova izmeu geografskih i stratekih diskursa (Ibid.: 137). ta su onda oni pojmovi koje koristimo kao pozajmljene, kao da im je geografija podarila granice: teritorija, polje, premetanje, oblast, tlo, arhipelag, geopolitika, regija, horizont. Polje je ekonomsko-pravni pojam; premetanje vojni (premeta se armija, trupe se premetaju, narod); oblast je pravno-politiki pojam; tlo je istorijsko-geoloki (i ideoloko-politiki) pojam; region je poreski, administrativni, vojni pojam (regimentacija je vojna raspodela trupa, snaga, a politiki regimentacija je uspostavljanje apsolutistike dominacije, provincija je osvojena teritorija [vincere pobediti]; horizont je slikarski, ali i strateki pojam (Foucault, 1980: 68).

Fuko (Foucault, 2008) koji se u velikoj meri sluio prostornim metaforama u okviru svoje analize moi i prostora smatrao je da slikoviti govor osloboenog


prostora predstavlja idealno sredstvo za analizu razliitih dejstava sila drutvene determinacije. Razliita istraivanja i analize prostora povezuju njegove ideje sa problemima prav, discipline, znanja, drutvene kontrole i moi, itd. Prostorni odnosi u njegovim istraivanjima drugosti drutvenog (social otherness) bolje je razumeti ne kao formalne geometrije, ve kao supstantivne geografije (Philo, 2003: 228). Prema Fukou, prostor je zamenio vreme i postao velika opsesija naeg vremena (Fuko, 2012). Dobra ilustracija toga mogu biti veliki problemi koji su otvoreni u vezi sa javnim prostorima koji sve vie postaju predmet neoliberalne privatizacije. Naravno, ti e problemi zahtevati da otvorimo vie pitanja nego to moemo dati odgovora. Ko ima mo da odluuje ta se moe odvijati na javnom mestu? Ko moe da koristi javni prostor? Da li su javni prostori vie dravni, drutveni ili privatni? Ili su vlasnitvo onih koji mogu da ih koriste svakodnevno? Zato smo disciplinovani na javnim prostorima? Kako se ta disciplina ostvaruje? (Sanders, 2009: 267). Ovakvim i slinim pitanjima drutvene nauke su uvedene u novo razumevanje prostora, naime ono u kojem je on neodvojiv od diskurzivnih reima, tako da u okvirima tih reima mo, znanje i prostor uzajamno se proizvode (Murdoch, 2006: 56).

Dentrifikacija: svakodnevna prisutnost neoliberalne urbanistike prakse

Odnos kapitala prema gradu, prema urbanim prostorima, pokuava da se nametne kao model kreativne destrukcije (Harvey, 2007) kao jedna revitalizujua ruilaka praksa koja ima iri drutveni interes. Istovremeno, ta vrsta kreativnosti povezuje se sa preduzetnikim sposobnostima, sa fleksibilnou i nunou za promenama. Meutim, iza eufemizama kreativnosti, revitalizacije, obnove, kvaliteta ivota, dentrifikacije, reurbanizacije, suburbanizacije, nalazi se stara matrica o urbanizmu kao proizvodu ideologije i trita u kojoj vlada unutranja strukturalna i istorijska kontradiktornost samog kapitalizma. Ona poiva na ideolokom konceptu ruenja prostornih barijera ili na saimanju prostora i vremena (Harvey, 1990: 260). Istovremeno ta kontradiktornost se manifestuje upravo u povlaenju novih granica koje proizvode nove barijere i nove prostore; u ruenju starog, da bi se proizvelo novo. U tom smislu, kapitalizam ne samo da preoblikuje postojee, ve prethodno drutveno-ekonomski i politiki proizvedene prostore (kroz urbanistike strategije koje su uvek spoj ideologije i trita), ve osvaja i nove, do tada drutveno neoblikovane prostore, koji nisu sadrali granice, zone, zemljita, definisana mesta ili hijerarhije: trite nekretnina tako posreduje prostorom na isti nain na koji finansijska trita posreduju vremenom (Sheppard, 2006: 125). Iza pokuaja da se ovim pojmovima konstruie jedan neutralni diskurs ili zdrav razum, postoji strategija da se prikrije injenica na koju su meu prvima ukazali Lefevr (Lefebvre, 1991; 2008; 2009) i Harvi (Harvey, 1973; 1990; 2007; 2010; 2012): da prostor ima izrazito ideoloku i politiku dimenziju, odnosno da je prostor ideoloki, politiki i trini proizvod ispod kojeg stoje drutveni odnosi kao proizvodni odnosi i odnosi klasnih moi.


Iako postoji kontradiktoran odnos kapitala i grada, jer on je istovremeno i gradio i ruio grad, istorija kapitalistikog grada vie je istorija predatorskih urbanih praksi (Harvey, 2012: 53; Harvi, 2013: 86) koje su klasno fragmentirale nekada relativno jedinstveni entitet koji poznajemo kao istorijski grad. Kapitalizam je u svoj odnos prema gradu uneo jedan radikalni istorijski i strukturalni diskontinuitet prema (istorijskom) urbanom prostoru, tako da e Lefevr rei da je grad mrtav ak i za one koji ga arko ele razumeti (Lefebvre, 2008: 18), a Harvi da polagati pravo na grad znai, u sutini, polagati pravo na neto to vie ne postoji (Harvi, 2013: 19). Ali taj grubi prekid sa kontinuitetom istorijskog grada takoe ima svoje uzroke i svoju istoriju. On je posledica agresivnog kapitalistikog razvoja koji se odvija preko predatorskih urbanistikih praksi. Grad je postao rtva neprestane potrebe da se (prostorno) raspolae prekomerno akumulisanim kapitalom, u ekspanzivnom urbanom rastu, bez obzira na drutvene, ekoloke ili politike konsekvence (Ibid.: 19).

Danas dominantni tip urbaniteta koji je proizvod kapitalistikih proizvodnih i merkantilnih strategija (Fuko, 2014b: 343; 345) prema prostoru, radikalno je preoblikovao tu bitnu karakteristiku tradicionalnog grada. To je bila njegova istorijski jedinstvena, sedimentirana sposobnost za integraciju i drutvenu solidarnost. Kapacitet da povee razliite i suprotstavljene elemente u jednu celinu, bez obzira na to da li se radilo o drutvenim, kulturnim, jezikim, religijskim ili politikim razlikama. Svakako, ne treba imati romantiarske predstave o istorijskom gradu. I on je bio geografija klasnih moi, politikih uticaja, drutvenih i ekonomskih razlika, pobuna, revolucija, segregacija, raznovrsnih zoniranja. Meutim, neoliberalne (predatorske) urbanistike prakse koje kroz kreativnu destrukciju komodifikuju sve urbane prostore, radikalizovale su odnos grada i kapitala. Mogue je navesti mnogobrojne primere kreativne destrukcije kapitala prema urbanim prostorima, kao i vie njegovih modaliteta, koji se samo na prvi pogled ine razliitim (u svojim krajnjim konsekvencama).

No ipak, jedan modalitet tog odnosa moe da poslui kao paradigma komodifikacije grada i predatorske neoliberalne urbanistike prakse to je dentrifikacija. Iako tek od ezdesetih godina dvadesetog veka koristimo ovaj pojam kreativne destrukcije za analizu odnosa kapitala i urbanih prostora, kao i za analizu urbane geografije klasne moi, sam je proces mnogo stariji. Danas ovaj pojam zaseca duboko u istoriju kapitalistikih urbanih praksi, otkrivajui jednu konstantu: da je urbanizacija uvek bila klasni fenomen koji stvara geografiju klasne moi i sukoba, a da je ona posledica prekomerne akumulacije kapitala. Zato ne treba da udi da je dananja kriza u tolikoj meri urbana kriza koliko je uvek i bila (Harvi, 2013: 86). U tom smislu, radi se o strategiji da se, s jedne strane, viak kapitala, a s druge, rastua nezaposlenost, umree kroz urbanizaciju. To umreavanje je zadobilo oblik jedne intervencionistike strategije plasiranja akumuliranog kapitala i angaovanja rada u stare, istroene, neprofitabilne prostore grada. Ali ta intervencionistika obnova istovremeno je obnova geografije klasne moi u samom urbanom tkivu grada. Postoji li bolji primer dentrifikacije od skoranje (olimpijske) intervencije u istonom Londonu? Dentrifikacija Ist Enda za potrebe Olimpijskih igara 2012. godine obeala je obimne privatne investicione projekte u tradicionalno zaputene i ruinirane delove Londona, kako bi se obezbedio prostor


za plasiranje vika kapitala. Kao i u mnogim drugim primerima i u Ist Endu je dentrifikacija imala predatorsko lice. To je bila primena one iste osmanovske (Haussmann) matrice rekonstrukcije Pariza koja je apsorbovala ogromne koliine kapitala i rada (Ibid.: 7). Kao i doba osmanizacije Pariza polovinom devetnaestog veka, tako je i olimpijska rekonstrukcija Ist Enda naila na isti problem na strukturalne tenzije izmeu kapitalizma i drutva. Svaka investiciona intervencija po modelu dentrifikacije u urbanom prostoru je pronalazila ono to je neoliberalizmu najvie smetalo: geografiju ustaljenih, solidarnih drutvenih odnosa klase koja nema ekonomske i politike moi. Iza izgovorenih rei Margaret Taer (Thatcher) da ne postoji neto kao to je drutvo, zapravo stoji strategija da ono ne bi trebalo da postoji. Nije ona mislila na apstraktno drutvo kao teorijski model. Ona je upravo mislila na vrlo konkretne oblike drutvenosti, na veoma konkretnu drutvenu geografiju radnikih etvrti, kvartove nie srednje klase, etnike prostorne enklave na sve ono za ta se borila Dejn Dejkobs (2011) (Jane Jacobs). Postoje pojedinci, mukarci i ene, i postoje njihove porodice, dodala je Taer, ali ije porodice, koji pojedinci?

Dentrifikacija je uvek najneposrednije zasecanje u drutvo i odnose klasnih moi nosioca akumuliranog kapitala koji mora da se investira kroz urbanizaciju (dentrifikaciju ili suburbanizaciju) i onih koji e morati da napuste svoje domove, da presele svoje porodice, ili na nove periferije ili na veoma razliita mesta. Bio je to istovremeni napad neoliberalizma i na porodicu i na pojedince. Time se kroz dentrifikaciju sudaraju dve geografije: brza i spora (Paasi, 2001). Jedna od kljunih drutvenih posledica dentrifikacije kao predatorske urbanistike prakse jeste stvaranje geografije rasutosti. To je geografija koja rasipa nekada relativno vrsto integrisane i solidarne zajednice, kao to su one u pred-osmanovskom Parizu, Ist Endu, Park Sloupu, elziju, Harlemu, Glazgovu, Aper Vest Sajdu, Harlemu, da bi ih razmestila (kao u igri biopolitike) na veoma razliita mesta. Time se, zapravo, rasipa mogunost otpora neoliberalnim urbanistikim praksama. Jo vie, time se dovodi u pitanje pravo na grad, koje Harvi definie kao polaganje prava na neku vrstu oblikujue moi nad procesima urbanizacije, nad nainima na koje se nai gradovi grade i obnavljaju, i initi to na fundamentalan i radikalan nain (Harvi, 2013: 27). Dentrifikacija vie nije uska i donkihotovska neobinost stambenog trita, ve je postala vodea rezidencijalna otrica mnogo veeg poduhvata: klasna obnova centralnog urbanog pejzaa (Smith, 1996: 37). Konano, dentrifikacija vie nije usko prostorno orijentisana na zaputene centralne delove grada to je bila posledica naglih procesa suburbanizacije i stvaranja urbane geografije u periodima homogenizacije srednje klase (kao u staroj urbanoj ekologiji i geografiji amerikih gradova). Globalni gradovi su odavno izgubili svoja jedinstvena sredita. Time je i dentrifikacija proirila svoju primenu: Dentrifikacija je postala zatitni znak izrastanja globalnog grada (Ibid.: 37; Sassen, 1991). Radikalizujui kroz dentrifikaciju intervencije u postojeoj urbanoj geografiji, neoliberalizam je istovremeno obnavljao klasnu mo aktuelnih i potencijalnih nosilaca kapitala. Danas je sasvim jasno da je urbanizacija uvek bila klasni fenomen odreenog tipa, jer se vikovi izdvajaju iz nekog odreenog mesta i


od nekog, dok se kontrola nad upotrebom vikova obino nalazi u rukama manjine (Harvi, 2012: 27). Od mnotva razliitih simptoma neoliberalizovane stvarnosti dentrifikacija je bila simptom ire klasne geografije gradova koji se kontinuirano umnoava i obnavlja na razliite naine, ukljuujui modele i ritmove investicije kapitala u stanovanje (Smith, 1996: 39).

Dugorona posledica obnove klasne moi je raskid klasnog kompromisa izmeu rada i kapitala koji je bio garancija zajednikih interesa i smanjenja klasnih sukoba. Bio je to kraj kejnzijanskog grada (Smith, 2002: 432). Obnova klasne moi koja ima svoju jasnu urbanu geografiju nije nikakvo naknadno reenje: Neoliberalizacija je od samog poetka projekat za obnovu klasne moi (Harvi, 2012: 32). Neoliberalna urbanistika praksa je proizvela revanistiki grad (Smith, 2002). Globalizujui taj urbanistiki model, neoliberalizam je globalizovao obnovu klasne moi globalne elite, ali je time globalizovao i klasne sukobe. Poprita tih sukoba postali su trgovi onih istih gradova koji su postali revanistiki prema onima koje treba raseliti, iju klasnu geografiju treba uiniti rasutom. Ali, Harvi e skrenuti panju da je istorija klasne borbe koja se odigravala u gradovima zapanjujua (2013: 163) i da su drutveni odnosi u gradu mnogo sloeniji i snaniji od predatorskih urbanih praksi. Stalne tenzije izmeu praksi kojima se obezbeuje akumulacija kapitala i praksi otpora, zapravo vie deluju u pravcu ponovnog zadobijanja grada kao mesta za antikapitalistiku borbu (Ibid.: 163). Uprkos strategijama revanistikog grada da potencijale klasne borbe oslabi dentrifikacijskim dislokacijama, oigledno je da gradski prostor i dalje funkcionie kao vano mesto politike akcije i pobune (Ibid.: 166), te da je grad postao prostor proizvodnje identitet otpora.

Zakljuak:Erozija stare subjektivnosti i

normalizacija saglasnosti

Efekti neoliberalne ekonomske politike i prakse sve vie su izraeni u razaranju drutvene solidarnosti i drutvene integracije, to se najdirektnije odraava na duboke promene u drutvenoj strukturi. S jedne strane, taj uinak se jasno moe videti u gubitku subjektiviteta kolektivnih makroaktera kao to su drutvene klase i slojevi, sindikalni i iri drutveni pokreti.

Upravo je razaranje starih oblika klasnih subjektiviteta (na koje je zapravo mislila Taer) bio jedan od prvih zadataka neoliberalizma: demontiranje demokratskih drava blagostanja, za koje se smatralo da poveavaju strukturnu snagu radnike klase, te su stoga nespojive s dugoronim ciljevima kapitalizma (Miller, 2010: 51). Kada je neoliberalnim zahtevima za individualnim postignuima na tritu subjektivitet otrgnut od koncepta solidarnosti (od drutva), on je ostao ogoljen u svojoj individualnosti i kvazisubjektivnosti. On vie nije artikulisan ka univerzalnim interesima drutva, ve ka jednom novom obliku univerzalnosti univerzalnosti individualnosti i usmeren ka onom obliku (univerzalnosti) partikularnosti na kojem poiva ideja slobodnog trita


i takmienja. Naime izriito opredeljenje za vladavinu trita (ili kvazitrita) menja dravne strategije, modalitete upravljanja i politike subjektivitete (MacLeavy, 2010: 134). Moe se pretpostaviti da se u ovom sluaju radi o jednom mnogo dubljem tipu tranzicije. To nije samo tranzicija od jednog ka drugom tipu ekonomije i ekonomskih odnosa. To je istovremeno tranzicija od disciplinarnog drutva ka novom drutvu kontrole (Delez, 2010). Naime, disciplinarna logika je prvobitno funkcionisala u okviru institucija civilnog drutva, kako bi proizvela subjekte. Te institucije nuklearna porodina zajednica, kola, susedstvo sada su u krizi (Dean, 2009: 65). Sada ve istroeni oblici subjektiviteta graanskog drutva, privatni subjektivitet koji javno rezonuje, kao kod Habermasa (2012), graanin-subjekat autonomne politike sfere, disciplinovani subjekt civilnog drutva vie se ne moe rei da postoji (Dean, 2009: 65). Tako se, kroz hegemoniju neoliberalistikog diskursa o samoregulativnosti slobodnog trita na ekonomskom planu, jedna eksperimentalna ideja, zaeta na periferiji (od ilea do Kine iz razdoblja Deng Sjaopinga ili Iran Mosadekovog perioda) preselila u centar/centre, a onda ponovo, ojaana globalizacijom, naukom, ubeivakom retorikom, novom ekonomskom politikom i tehnologijom, proirila do krajnjih taaka periferije, ne ostavljajui prostora za alternativu njenom imperijalizmu univerzalnog. Pri tome, hegemonistika strategija neoliberalizma je monopolizovala jedan tip subjektivnosti, jedan tip racionalnosti i jedan tip modernosti kao univerzalni princip . Ali isto tako se moe govoriti i o specijalizaciji samog Gramijevog koncepta hegemonije (Gramsci, 2000; Brenner and Theodore, 2002: 12). Tako se ona ustalila kao jedna samorazumljiva, samoopravdavajua, samoregulativna paradigma globalne svakodnevice. Upravo stoga, drutvena regulativnost ili drutvo smo vie nije potrebno, pored jednog novog tipa samoregulativnosti (trita) koje se namee drutvu kao staroj paradigmi. Odlian primer koji svedoi o diskurzivnom iskljuivanju drutvenih aktera ukidanjem njihovog drutvenog identiteta, a time i politike subjektivnosti navodi Harvi, citirajui Lijevo delo Made in China koji kae da radnici, bilo da je re o onima koji rade u dravnoj slubi ili o onima doseljenim iz drugih podruja, odbacuju klasu kao diskurzivan okvir za konstituisanje svog kolektivnog iskustva (Harvi, 2012: 192). Time oni ne vide sebe ni kao ugovorni, pravni i apstraktni radni subjekt, kao to se uobiajeno pretpostavlja u teorijama kapitalistike modernosti, koji nose individualna zakonska prava (Ibid.: 192). Ukoliko dakle, diskurzivni okviri, koji se najveim delom stvaraju u okvirima javne sfere drutva, ne dozvoljavaju ili spreavaju artikulaciju odreenih identiteta (radnici, antiglobalisti, nacionalisti, feministkinje, itd.) i sa njima povezanih drutvenih praksi, oni istovremeno predstavljaju branu za odreene vrste drutvenih praksi i angamana, odnosno branu njihovoj drutvenoj vidljivosti, prepoznatljivosti, a time i znaaju.

Postojanje subjektiviteta linih odgovornosti jo uvek ne znai postojanje i autonomnog subjektiviteta otpora (otpora politikom drutvu i otpora trinoj monopolizaciji drutva). Jer tek je re o pomeranjima, o potencijalnom stvaranju novog tipa urbanog subjektiviteta koji moe da prui otpor: Mogue je da borbe koje se sada vode, a potom te lokalne, regionalne, diskontinuirane teorije koje se upravo grade u tim borbama i apsolutno su njihov deo, mogue


je da su te borbe prvi korak u otkrivanju naina na koji se sprovodi mo (Fuko, 2010: 100). Autonomni subjektivitet otpora je tek mogunost koja se artikulie. To je subjektivitet koji bi bio roen u tim borbama, ali i subjektivitet koji bi postigao refleksivnost o tome da hegemonistiki diskurs koji ne nudi alternative moe biti prevazien upravo diskursom alternative.

Prvi neoliberalni eksperimenti pojavili su se u veoma razliitim politikim, kulturnim, drutvenim i ekonomskim kontekstima u razliitim geografijama. Bez obzira da li se radilo o ileanskom eksperimentu nasilnog uvoenja jednog modela neoliberalizma poetkom sedamdesetih godina u Junoj Americi ili njegovoj reformskoj i parcijalnoj implementaciji u okvirima kineskog dualistikog sistema Deng Sjaopinga ili o radikalnom taerijanskom zaokretu poetkom osamdesetih u Velikoj Britaniji, Reganovom (Ronald Reagan) zaokretu u SAD ili pak Volkerovoj2 (Paul Volcker) doktrini radikalnih zaokreta u amerikoj monetarnoj politici kroz novo upravljanje federalnim rezervama, jedno je oigledno: neoliberalizam je krenuo od rastakanja tradicionalne drave i njenih intervencionistikih uloga ka preoblikovanju drutva, odnosno razaranju klasinih oblika drutvenosti, integracije i solidarnosti. Neoliberalizam je od samih poetaka bio urbano pitanje i pitanje obnove klasne moi preko dominantne i globalizujue urbanistike strategije dentrifikacije.

Urbana svakodnevica je neoliberalizovana svakodnevica ne vie grada kao mesta trgovine i razmene, ve trgovine samim gradom i njegovim prostorima. Iza krize dananjih neoliberalizovanih gradova iji se intenzivni rast i razvoj maskirao teorijama modernizacije, postmodernizacije i globalizacije; starim liberalistikim obeanjima o slobodi stajale su neoliberalistike zamke poistoveivanja slobode sa slobodnim tritem; duboki problemi nejednakog geografskog i drutvenog razvoja globalnog, ali i regionalnog i urbanog. Bilo je to lano obeanje neoliberalnih promotera da e trini svet biti slobodniji, bezbedniji i bogatiji. Ista matrica po kojoj je izvrena najradikalnija urbanizacija Pariza (koja jo uvek traje), kada je Napoleon III na mesto glavnog urbaniste postavio barona Osmana danas je globalizovana kao ekspanzivna urbana obnova u Kini, junoamerikim, azijskim, afrikim i evropskim gradovima.

Dentrifikacija se nalazi izmeu nekonzistentnosti neoliberalne teorije i varijabilnosti neoliberalnih praksi u svakodnevnom ivotu globalne urbane populacije. Ovaj proces moe da poslui kao ira paradigma za razumevanje neoliberalnog kapitalizma. Kumulativni efekti viedecenijskih deregulacija, varijabilne primene teorijskih koncepata klasinog liberalizma i njihove radikalizacije u neoliberalnim ekonomsko-politikim praksama restrikcije budetskih davanja, neoliberalizacija dravnog aparata, privatizacija javnih prostora, komodifikacija stvorili su ne samo geografiju obnovljene klasne moi ve i geografiju buduih globalnih klasnih sukoba ije e poprite biti grad. Slom kejnzijanske ekonomske paradigme za sobom je povukao i slom kejnzijanskog grada i kejnzijanske ekonomije prostora. U tom smislu, neoliberalna ekonomska politika je ne samo revanistika prema istroenom kejnzijanskom modelu ona ga je stvorila, po uzoru na model trinog takmienja, revanistiki grad, revanistiki urbanizam.

2 Volker je preuzeo upravljanje Federalnim rezervama Sjedinjenih Drava 1979. godine.


Meutim, i teorijske i empirijske analize neoliberalne stvarnosti, kao i studije sluaja zdravorazumskog neoliberalizma i njegovih urbanih strategija u pojedinanim urbanim podrujima upuuju na to da se iza razliitih modaliteta primene neoliberalnih strategija krije jedan opti tip disciplinujuih i normalizujuih praksi upravljanja. Naime, to su ne samo prakse, ve i svi oni diskursi i znanja/moi koji su uestvovali u kontituisanju modernog subjektiviteta. U tom smislu, empirijski varijabilna sveprisutnost urbanizovanog neoliberalizma nee moi ubudue da se ogranii samo na klasine ekonomske, socioloke ili politikoloke analize, ve i na diskurzivne analize i na analize moi/znanja koje proizvode neoliberalni subjektivitet. Naime, obnova klasne moi ima svoje spacijalizovane dimenzije i svoju, za sada, strateku urbanistiko-ekonomsku praksu: dentrifikaciju. Naime, neoliberalizam ne bi mogao da postoji ili dugo da se odri jedino kao forma spoljanje prinudnosti. On postoji i kao internalizovani disciplinujui i normalizujui model koji time obezbeuje sopstveni zdrav razum, odnosno sopstvenu reprodukciju na nivou neoliberalizovane zdravorazumske svakodnevice u kojoj uestvuje neoliberalizovani subjektivitet i identitet.

Normalizacija prvobitne neoliberalne prinudnosti preselila se u unutranjost svakodnevice i unutranjost subjekta koji sebe i svoje akcije sada evaluira u kategorijama sopstvenog trinog uspeha i pozicioniranja. Kao i u sluaju klasine Bentamovske urbanistike panoptike paradigme osamnaestog veka koja je bila lokalizovana na prostore zatvora, bolnice, kole i fabrike (Bentam, 2014; Fuko, 2014a; Marinkovi i Risti, 2014; Foucault, 1980; 1995), njena generalizacija u neoliberalnoj urbanoj svakodnevici je postala pitanje unutranjeg, internalizovanog nadzora, a ne samo pitanje spoljanjosti. U tom smislu analiza normalizujuih efekata neoliberalnih praksi zahteva od nas da se pomerimo od Gramija ka Fukou, i od neomarksizma ka poststrukturalizmu (Larner, 2000: 12). Zapravo, ono to bi se moglo nazvati fukoovskim obratom od spoljanjosti ka unutranjosti ili od brige ka drugima ka brizi o sebi (Foucault, 1986), u neoliberalnoj svakodnevici postaje pitanje brige za jedan tip instrumentalne racionalnosti i upravljanja sobom (i drugima) koji odrava predstavu o sebi kao o trinom akteru. Na taj nain se politiko-ekonomski koncept individualizma i hermeneutika neoliberalnog subjekta proimaju u urbanoj svakodnevici neoliberalizma.

Literatura

Anderson, Perry. 2000. Editorial Renewals. New Left Review 1:120.Balibar, Etjen. 2008. ta je granica? Trei program Radio Beograda 137/138 (1/2):

98106.Bentam, Deremi. 2014. Panoptikon. Novi Sad: Mediterran Publishing.Berkhout, Susara, J. 2005. The Decentralisation Debate: Thinking about

Power. International Review of Education Internationale Zeitschrift fr Erziehungswissenschaft, 51 (4): 313327.

Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad. 2010. A World Turned Right Way Up. in: Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 121. London and New York: Zed Books.


Birch, Kean and Tickell, Adam. 2010. Making Neoliberal Order in the United States. in: Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 4259. London and New York: Zed Books.

Brenner, Neil and Theodore, Nik. 2002. Preface: From the New Localism to the Spaces of Neoliberalism. in: Spaces of Neoliberalism: Urban Restructuring in North America and Western Europe, Brenner, Neil and Theodore, Nik. (ed.). v-xi. Malden and Oxford: Blackwell.

Brenner, Neil, Jamie Peck i Nick Theodore. 2014. Zagrobni ivoti neoliberalizma: Smrt neoliberalizma? Pravo na grad. Internet izvor: http://pravonagrad.org/zagrobni-zivoti-neoliberalizma/, preuzeto 08.02.2014.

Brown, Wendy. 2005. Neoliberalism and the End of Liberal Democracy. in: Endgework: Critical Essays on Knowledge and Politics. 3759. Princeton and Oxford: princeton University Press.

Brown, Wendy. 2006. American Nightmare: Neoliberalism, Neoconservatism, and De-Democratization. Political Theory, 34(6): 690714.

Castells, Manuel. 1977. Urban Question. London: Edward Arnold.Castells, Manuel. 2000. Space of Flows. in: The Rise of the Network Society, 407

459. Oxford: Blackwell.Chatterton, Paul. 2010. Do It Yourself: a Politics for Changing Our World. in:

Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 188205. London and New York: Zed Books.

Dean, Jodi. 2009. Democracy and Other Neoliberal Fantasies. Durham and London: Durham University Press.

Dean, Mitchell. 2002. Liberal Government and Authoritarianism. Economy and Society, 31(1): 3761

Delez,il. 2010. Pregovori 19721990. Loznica: Karpos.Dumenil, Gerard, and Levy, Dominique. 2004. Capital Resurgent Roots of the

Neoliberal Revolution. London, Cambridge: Harvard University Press.Dumenil, Gerard, and Levy, Dominique. 2005. The Neoliberal (Counter-)

Revolution. in: Saad-Filho, Alfredo and Johnston Deborah (ed.). Neoliberalism: A Critical Reader, 919. London: Pluto Press.

Durkheim, mile et Mauss, Marcel. 1903. De quelques formes primitives de classification. Anne sociologique, 4:172.

Dejkobs, Dejn. 2011. Smrt i ivot velikih amerikih gradova. Novi Sad: Mediterran Publishing.

Foucault, Michel. 1980. Questions on Geography. in: Gordon, Colin (ed.). Power/Knowledge Selected Interviews and Other Writings 19721977 Michel Foucault, 6377. New York: Pantheon Books.

Foucault, Michel. 1980. The Eye of Power. in: Gordon, Colin (ed.). Power/Knowledge: Selected Interviews and Other Writings 19721977 Michel Foucault, 146166. New York: Pantheon Books.


Foucault, Michel. 1986. The Care of the Self. New York: Pantheon Books.Foucault, Michel. 1991. Governmentality. in: Burchell, Graham, Godron, Colin

and Miller, Peter. The Foucault Effect: Studies in Governmentality, 87104. Chicago: The University of Chicago Press.

Foucault, Michel. 1995. Discipline and Punish: The Birth of the Prison. New York: Vintage Books.

Foucault, Michel. 2008. Of Other Spaces, in: Dehaene, Michiel and De Cauter, Lieven (ed.). Heterotopia and the City: Public Spaces in a Postcivil Society, 1330. Oxon, New York: Routledge.

Fuko, Miel. 2005. Raanje biopolitike. Novi Sad: Svetovi.Fuko, Miel. 2010. Intelektualci i mo. u: Mladen Kozomara (Prir). Spisi i

razgovori, 89102. Beograd: Fedon.Fuko, Miel. 2012. Pitanja Mielu Fukou o geografiji. u: Mo/znanje: Odabrani

spisi 19721977, 6983. Novi Sad: Mediterran Publishing.Fuko, Miel. 2014a. Oko moi. u: Bentam, Deremi. Panoptikon. Novi Sad:

Mediterran Publishing. 928.Fuko, Miel. 2014b. Bezbednost, teritorija, stanovnitvo. Novi Sad: Mediterran

Publishing.Gill, Stephen. 1995. Globalisation, Market Civilisation, and Disciplinary

Neoliberalism. Millennium Journal of International Studies, 24: 399423.Gramsci, Antonio. 1992. Selections from the Prison Notebooks. International

Publishers: New York.Gramsci, Antonio. 2000. Hegemony, Relations of Force, Historical Bloc. in:

Forgacsthe, David (ed.). Gramsci Reader, 189221. New York: New York University Press.

Habermas, Jirgen. 2012. Javno mnjenje. Novi Sad: Mediterran Publishing.Hall, Stuart, and OShea, Alan. 2013. Common-sense Neoliberalism. Soundings,

55:925.Hall, Stuart, Massey, Doreen and Rustin, Michael. 2013. After Neoliberalism:

Analysing the Present. Soundings, 53: 822.Harvey, David. 1973. Social Justice and the City. Oxford: Basil Blackwell.Harvey, David. 1990. The Condition of Postmodernity. Cambridge and Oxford:

Blackwell.Harvey, David. 2005a. Space as a Key Word. U: Spaces of Neoliberalization:

Towards a Theory of Unevan Geographical Development. Hettner-Lecture 2004. Heidelberg: Franz Steiner Verlag. 93115.

Harvey, David. 2005b. A Brief History of Neoliberalism. Oxford and New York. Oxford University Press.

Harvey, David. 2007. Neoliberalism as Creative Destruction. Annals of the American Academy of Political and Social Science, 610 (NAFTA), 2244.

Harvey, David. 2010. The Enigma of Capital. Oxford and New York: Oxford University Press.


Harvey, David. 2012. Rebel Cities: From the Right to the City to the Urban Revolution. London: Verso.

Harvi, Dejvid. 2012. Kratka istorija neoliberalizma. Novi Sad: Mediterran Publishing.

Harvi, Dejvid. 2013. Pobunjeni gradovi: od Prava na grad do Urbane revolucije. Novi Sad: mediterran Publishing.

Hinojosa, Leonith and Bebbington, Anthony. 2010. Transnational Companies and Transnational Civil Society. in: Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 222238. London and New York: Zed Books.

Jessop, Bob. 2010. From Hegemony to Crisis? The Continuing Ecological Dominance of Neoliberalism. in: Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 171187. London and New York: Zed Books.

Keil, Roger. 2002. Common-Sense Neoliberalism: Progressive Conservative Urbanism in Toronto, Canada. in: Spaces of Neoliberalism: Urban Restructuring in North America and Western Europe, Brenner, Neil and Theodore, Nik. (ed.). 230253. Malden and Oxford: Blackwell.

Keith, Michael and Pile, Steve. 2005. Introduction Part 1: The Politics of Place. in: Keith, Michael and Pile, Steve (ed.). Place and The Politics of Identity. 122. London and New York: Routledge.

Larner, Wendy. 2000. Neo-liberalism: Policy, Ideology, Governmentality. Studies in Political Economy, 63: 525.

Lefebvre, Henri. 1991. The Production of Space. Oxford: Blackwell.Lefebvre, Henri. 2008. Pravo na grad. in: Operacija grad: Prirunik za ivot u

neoliberalnoj stvarnosti. Zagreb: Centar za nezavisnu kulturu i mlade.Lefebvre, Henri. 2009. Reflection on the Politics of Space. in: Neil Brenner and

Stuart Elden (edit.). State, Space, World: Selected Essays by Henri Lefebvre, 167185. Minneapolis, London: University of Minnesota Press.

Lefevr, Anri. 1974. Urbana revolucija. Beograd: Nolit.Lefevr, Anri. 1980. Teorija prostora. Trei program Radio Beograda, 2(45): 513651.Macleavy, Julie. 2010. Remaking the Welfare State: from Safety Net to

Trampoline. in: Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 133150. London and New York: Zed Books.

Marinkovi, Duan i Risti, Duan. 2014. Geoepistemologija pogleda. u: Bentam, Deremi. Panoptikon. 115156. Novi Sad: Mediterran Publishing.

Marx, Karl and Engels, Friedrich. 2008. Manifest Komunistike partije. Ekonomija/Economics, 15(3): 565596.

May, Jon, and Thrift, Nigel. (ed.). 2001. Timespace: Geographies of Temporality. London: Routledge.

Miller, David. 2010. How Neoliberalism Got Where It Is: Elite Planning, Corporate Lobbying and the Release of the Free Market. in: Birch, Kean and


Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 2341. London and New York: Zed Books.

Murdoch, Jonathan. 2006. Post-structuralist Geography. London: Sage.Nojman, Iver Brinild. 2009. Znaenje, materijalnost, mo: Uvod u analizu

diskursa. Beograd: Centar za civilno-vojne odnose, Alexandria Press.Paasi, Anssi. 2001. Europe as a Social Process and Discourse: Considerations of

Place, Boundaries and Identity. European Urban and Regional Studies, 8 (1): 728.Peck, Jamie and Tickell, Adam. 2002. Neoliberalizing Space. in: Spaces of

Neoliberalism: Urban Restructuring in North America and Western Europe, Brenner, Neil and Theodore, Nik. (ed.). 3357. Malden and Oxford: Blackwell.

Philo, Chris. 2003. Foucaults Geography, in: Crang, Mike and Thrift, Nigel. (ed.). Thinking Space, 205239. London and New York: Routledge.

Routledge, Paul. 2010. Dreaming the Real: a Politics of Ethical Spectacles. in: Birch, Kean and Mykhnenko, Vlad (ed.). The Rise and Fall of Neoliberalism: The Collapse of an Economic Order? 206221. London and New York: Zed Books.

Saad-Filho, Alfredo and Johnston, Deborah. 2005. Introduction: in: Saad-Filho, Alfredo and Johnston Deborah (ed.). Neoliberalism: A Critical Reader, 16. London: Pluto Press.

Sanders, Rickie. 2009. The Public Space of Urban Communities, in: Public Space and the Ideology of Place in American Culture, edited by Orvell Miles and Jeffrey L. Meikle, pp. 263290. Amsterdam/New York: Rodopi B.V.

Sassen, Saskia. 1991 [2002]. The Global City: New York, London, Tokyo. Princeton: Princeton University Press.

Sheppard, Eric. 2006. David Harvey and Dialectical Space-time. in: Castree, Noel and Gregory, Derek (ed.). David Harvey: A Critical Reader,121141. Oxford: Blackwell.

Smith, Neil. 1996. Is Gentrification a Dirty Word? in: Smith, Neil. The New Urban Frontier: Gentrification and the Revanchist City. London and New York: Routledge.

Smith, Neil. 2002. New Globalism, New Urbanism: Gentrification as Global Urban Strategy. Antipode, 34(3): 427450.

Strassoldo, Raimondo. 1990. The Social Construction and Sociological Analysis of Space, in: The Social Nature of Space, Hamm, B. and Jalowiecki, B. (ed.). 1949. Warszawa: Polish Academy of Sciences, Committee for Space Economy and Regional Planning.

Virilio, Pol. 2011. Kritini prostor. aak-Beograd: Gradac.Wallerstein, Immanuel. 1991. The Invention of TimeSpace Realities: Towards an

Understanding of our Historical Systems. Geography, 73 (4): 522.Wallerstein, Immanuel. 1998. The Time of Space and the Space of Time: the

Future of Social Science. Political Geography, 17 (1): 7182.

konstrukcija saglostnosti svakodnevica i prostorne strategije neoliberalizma

Documents

u zakljuku se istie

words neoliberalism

u radu zastupamo stanovite

je u toj samoreprodukciji

everyday life

daily life

univerzitet u novom

urban practices