Kredo Eriha Froma

• Verujem da jedinstvenost čoveka, nasuprot ostalom živom svetu, potiče iz činjenice da je čovek svesni život po sebi.

• Čovek je svestan sebe, svoje budućnosti, koja je smrt, svoje sićušnosti, svoje nemoći; svestan je drugih kao drugih;

• Čovek je deo prirode, predmet je njenih zakona čak i kada ih nadilazi svojom mišlju.

• Verujem da je čovek proizvod prirodne evolucije koja je rođena iz suprotnosti zatočeništva u prirodi i izdvojenosti iz nje, i iz potrebe da sa prirodom pronađe sklad i jedinstvo.

• Verujem da je čovekova priroda protivrečnost ukorenjena u uslovima ljudskog bivstvovanja koje zahteva traganje za rešenjima, što sa svoje strane stvara nove protivrečnosti i potrebu za novim odgovorima.

• Verujem da svaki odgovor na te protivrečnosti može da zaista zadovolji uslov da pomaže čoveku da prevaziđe osećanje izdvojenosti i da postigne osećanje saglasnosti, jedinstva i pripadanja.

• Verujem da u svakom odgovoru na te protivrečnosti čovek ima mogućnost da bira između stvaralaštva i rušilačkog nasilja; između stvarnosti i opsena, između nepristrasnosti i netrpeljivosti, između bratstva-nezavisnosti i gospodarenja-potčinjavanja.

• Verujem da se ‘životu’ može pripisati značenje neprekidnog rađanja i razvoja.

• Verujem da se ‘smrti’ može pripisati značenje onemogućenog razvoja, neprekidnog ponavljanja.

• Verujem da čovek regresivnim odgovorom pokušava da nađe jedinstvo, oslobađajući se neizdržive usamljenosti i nesigurnosti, izopačujući ono što ga čini humanim i što mu zadaje bol.

• Regresivni odgovor se javlja u tri vida, odvojena ili spojena: nekrofiliji, narcizmu i incestuoznoj simbiozi.

• Pod nekrofilijom podrazumevam ljubav prema nasilju i uništavanju; želju da se ubija; obožavanje sile; sklonost ka smrti, samoubistvu, sadizmu; želju da se organsko pretvori u neorgansko sredstvima ‘reda’.

• Nekrofil, lišen sposobnosti da stvara, u svojoj nemoći uništavanje smatra lakim jer služi samo jednoj sposobnosti: SILI.

• Pod narcizmom podrazumevam odsustvo autentičnog interesovanja za spoljni svet, koje zamenjuje snažna privrženost sebi, svojoj grupi, klanu, religiji, naciji, rasi itd. – uz posledična ozbiljna iskrivljenja racionalnog suđenja.

• Uopšte, potreba za narcističkim zadovoljenjem proističe iz neophodnosti da se nadoknadi materijalno i kulturno siromaštvo.

• Pod incestuoznom simbiozom podrazumevam sklonost da se ostane vezan uz majku i njene zamene – krv, porodica, pleme – kako bi se pobeglo od nepodnošljive težine odgovornosti, slobode, svesti i našla zaštita i ljubav u stanju sigurne zavisnosti, za koje pojedinac plaća zaustavljanjem svog ljudskog razvoja.

• Verujem da čovek koji bira napredak može da pronađe novo jedinstvo kroz pun razvoj svih ljudskih mogućnosti, koje se iskazuju kroz tri orijentacije.

• Te orijentacije mogu biti predstavljene izdvojeno ili zajedno: biofilija, ljubav prema čovečanstvu i prirodi, nezavisnost i sloboda.

• Verujem da je ljubav glavni ključ koji otvara vrata ljudskog razvoja. Ljubav i jedinstvo sa nekim ili nečim izvan sebe, jedinstvo koje dozvoljava čoveku da sebe dovede u odnos sa drugima, da se oseti jedan među drugima, a da ne ograniči lični integritet i nezavisnost.

• Ljubav je produktivna orijentacija za koju je najvažnije da su istovremeno prisutni: staranje, odgovornost, uvažavanje i poznavanje onoga sa čime se čovek povezuje.

• Verujem da je iskustvo ljubavi najčovečniji i najčovekotvorniji čin koji je čoveku dat na uživanje i da, kao i razum, nema smisla ako je shvaćena na delimičan način.

• Verujem u nužnost „slobode od“ unutrašnjih i/ili spoljašnjih prinuda, kao preduslov „slobode za“ stvaranje, građenje, saznavanje itd. kako bi nastala slobodna, aktivna, odgovorna ličnost.

• Verujem da je sloboda sposobnost da se sledi glas razuma i znanja, nasuprot glasu iracionalnih strasti; da je to emancipacija koja čoveka čini slobodnim i stavlja ga u položaj da koristi vlastite racionalne moći i da objektivno shvati svet i svoje mesto u njemu.

• Verujem da je „borba za slobodu“ nekada značila jedino borbu protiv nametnutog autoriteta, koji nadilazi volju pojedinca.

• Danas bi „borba za slobodu“ trebalo da znači lično i kolektivno samooslobađanje „autoriteta“ kojima smo se dobrovoljno podvrgli; samooslobađanje od unutrašnjih sila koje čine neophodnim to podvrgavanje jer nismo u stanju da podnesemo slobodu.

• Verujem da sloboda nije stalno svojstvo koje ‘imamo’ ili ‘nemamo’; možda je njena jedina stvarnost čin samooslobađanja kroz proces izbora.

• Svaki životni korak koji uvećava čovekovu zrelost, uvećava i njegovu sposobnost da izabere oslobađajuću alternativu.

• Verujem da „sloboda izbora“ nije uvek istovetna za sve ljude u svakom trenutku.

• Čovek sa isključivo nekrofilnom orijentacijom, ili narcističkom, ili simbiotički-incestuoznom, ima samo regresivan izbor.

• Slobodan čovek, oslobođen iracionalnih veza, ne može da ima regresivan izbor.

• Verujem da problem slobode izbora postoji samo za čoveka sa suprotstavljenim orijentacijama i da je ta „sloboda“ snažno uslovljena nesvesnim željama i umirujućim racionalizacijama.

• Verujem da niko ne može da ‘izbavi’ svog bližnjeg birajući umesto njega.

• Da bi mu pomogao, može da naznači moguće alternative, iskreno i sa ljubavlju, bez sentimentalnosti i iluzija.

• Poznavanje oslobađajućih alternativa i svest o njihovom postojanju može u pojedincu da probudi njegovu skrivenu energiju i uputi ga da izabere poštovanje prema ‘životu’, ne prema ‘smrti’.

• Verujem da se jednakost oseća onda kada se pojedinac, u potpunosti otkrivši sebe, prepoznaje kao jednak drugima i poistovećuje sa njima.

• Svako nosi ljudskost u sebi, ljudska sudbina je jedinstvena i jednaka za sve ljude, bez obzira na neizbežne razlike u inteligenciji, talentu, visini, boji itd.

• Verujem da jednakost među ljudima mora biti zapamćena naročito da bi se sprečilo da jedan čovek postane oruđe drugog.

• Verujem da je bratstvo ljubav usmerena prema bližnjem. Ostaće, međutim, reč bez smisla, sve dok „incestuozne“ veze, koje čoveka onemogućavaju da objektivno sudi svog ‘brata’ ne budu iskorenjene.

• Verujem da pojedinac, koji nije na putu da nadiđe svoje društvo i uvidi na koji način ono unapređuje ili ometa razvoj ljudskog potencijala, ne može da dođe u bliski dodir sa svojom ljudskošću.

• Ako mu tabui, ograničenja, iskrivljene vrednosti izgledaju „prirodni“, to je jasna naznaka da mu nedostaje stvarno poznavanje ljudske prirode.

• Verujem da je društvo, koje istovremeno podstiče i sputava, uvek bilo u sukobu sa ljudskošću.

• Jedino kada se ciljevi društva poistovete sa ciljevima ljudskosti, društvo će prestati da parališe čoveka i ohrabruje gospodarenje.

• Verujem da čovek može i mora da se nada zdravom društvu koje unapređuje čovekovu sposobnost da voli svog bližnjeg, da radi i stvara, da razvija svoj razum i objektivnost samoosećanja, zasnovanog na iskustvu vlastite produktivne energije.

• Verujem da čovek može i mora da se nada kolektivnoj obnovi duševnog zdravlja, koje obežava sposobnost da se voli i stvara, oslobađanjem čoveka od incestuoznih veza sa klanom i tlom, osećanjem identiteta zasnovanog na iskustvu koje pojedinac ima o sebi kao subjektu i činiocu svojih moći; sposobnošću da se oseti realnost u sebi i izvan sebe i uticajem na razvoj objektivnosti i razuma.

• Verujem da će, kako naš svet postaje lud i dehumanizovan, sve veći broj pojedinaca osećati nužnost da se poveže i radi sa ljudima koji dele njihove brige.

• Verujem da bi ti ljudi dobrih namera trebali ne samo da dospu do humanog tumačenja sveta, već i da bi morali i da ukažu na put moguće promene i rade na njoj.

• Tumačenje bez želje za promenom je beskorisno, promena bez prethodnog tumačenja je slepa.

• Verujem u moguće ostvarenje sveta u kome bi čovek mogao biti mnogo čak iako ima malo;

• sveta u kome prevladavajuća motivacija egzistencije nije potrošnja;

• sveta u kome je čovek cilj, prvi i posljednji; • sveta u kome bi čovek mogao da pronađe

svrhu svog života kao i snagu da živi slobodno i bez iluzija.

• Da li nam Fromove reči zvuče emocionalno, sentimentalno, nedovoljno „naučno“?

• Pogledati prezentaciju 1, o racionalizmu i scijentizmu.

• Sve više se čuju glasovi koji opominju da urušavanje jedne civilizacije dolazi najpre iznutra, tako što civilizovana jedinka gubi čuvstvenost i osećajnost.

• Ne vidi ništa više srcem, a čula i osećaji su joj do te mere anestezirani da su joj potrebne sve snažnije čulne i emocionalne stimulacije da bi osetila da postoji.

• Gubitak osećajnosti „odsustvo velikih osećanja, nemoć da se oseća živim“ (pesnik i esejista Pol Valeri) manifestuje se opsesijom objektivnošću, tehnokratskom strategijom, ekonomijom i prizemnim i suženim racionalizmom.

• Osećati da živimo, znači biti poetski nošen životom, kaže još Valeri i dodaje: „Bez poetske veze, duhovno smo odsečeni od univerzuma i drugih ljudi“.

• Imamo višak razuma i manjak osetljivosti. Od silnog kalkulisanja, ismevanja verovanja i svih oblika „romantizma“, kao da smo postali nesposobni za unutrašnje doživljaje.

• „Doklegod njihov konfor i materijalni interesi nisu ugroženi, sve je u redu... a njihovo srce ostaje hladno“ (Amiel).• Francuski pesnik Patris de La Tur (Patrice de La

Tour) upozorava :„Zemlje koje nemaju više legendi su osuđene,

osuđene da umru od hladnoće.“

• Erih From ne napada progres ni zapadnu civilizaciju niti romantizuje prošlost i druga društva i kulture.

• Potrebno je osloboditi se jednostranih i isključivih shvatanja i vrednosnih sudova.

• O istovremenom postojanju dve strane zašadne civilizacije – svetle i tamne - filozof Žan-Pol Droa kaže: – „Najveći problem je upravo to zajedničko postojanje

oba lica. (...) I na kraju, Zapad je više od bilo koje druge civilizacije spajao milosrđe i krvoprolića, naučni napredak i prevlast, univerzalnu potvrdu ljudskih prava i potčinjavanje čitavih naroda. O tome bi trebalo razmisliti.“

• Nije li ambivalencija, u životu pojedinaca, kao i kultura i civilizacija, čovekov usud?

• Svaka nova invencija, koja predstavlja napredak i donosi blagodati ljudskom rodu, ima i svoju tamnu stranu. Što više menjamo okruženje, to više rizikujemo da proizvedemo nepredvidive, nepoželjne efekte.

• Svaki značajan proboj povlači novu vrstu ranjivosti.

• Moć stvaranja je povezana sa moći razaranja.• Stvaralaštvo sledi dijalektički zakon: uspeh

jedne kulture ili civilizacije nosi u sebi svoju antitezu, što je istorija obiljem primera potvrdila.

• Da li to znači da treba da se pomirimo sa tamnim naličjima svetlih strana? Nipošto!

• Iako svako novo rešenje postavlja i nove probleme, mogućnost napredovanja, poboljšanja, sve veće humanizacije društva i čoveka, postoji.

• Društvena i kulturna evolucija postoji, baš kao što postoji i suprotan proces − devolucija ili regresija.

• Pored toga, jedna kultura ili civilizacija, može u nekim svojim aspektima da napreduje (npr., u ekonomskom i tehnološkom), dok u drugim regredira, atrofira ili se izopačuje (npr. u moralnom, socijalnom, osećajnom i duhovnom pogledu).

• Stepen razvoja jedne civilizacije meri se obično stepenom razvoja njene tehnologije.

• Društveni progres je nezamisliv bez razvoja tehnologije, a prosperitet tehnološki naprednih društava je sasvim izvestan.

• Za gotovo sve važnije tekovine i blagodeti modernog života možemo da zahvalimo nauci i tehnologiji.

• Ipak, sve češće se čuju skeptični i razočarani glasovi. Sve više je onih koji u nezaustavljivom materijalnom i tehnološkom razvoju vide pretnju.

• Imperativ neprekidnog materijalnog rasta i tehnologiju optužuju da su vodeći krivci za narastajuće ekološke nevolje, nuklearni rizik, dramatično nestajanje biljnog i životinjskog sveta, masovnu eksploataciju ograničenih resursa, nove etičke dileme i krajnje neizvesne perspektive čovečanstva.

• Naša civilizacija je produžila život, smanjila mortalitet.

• U Šekspirovo vreme, samo jedno od troje živorođenih uspevalo je da doživi dvadeset prvu godinu. Mnogo njih je podleglo svojim genetskim manama. Danas 99 odsto dece doživi te godine!

• Uvećala nam je konfor, u velikoj meri nas je oslobodila tegobnih aktivnosti, oslobodila je individuu kolektivnih stega i sudbinske određenosti kulturom u kojoj je ponikla, donela najviši nivo bezbednosti do sada.

• S druge strane, pored već pomenutih opasnosti, preterana organizovanost, uređenje i upravljanje svakim aspektom života do tančina (birokratizacija);

• sve uža specijalizacija i administrativno usitnjavanje, apstrakcija, kvantifikacija svega, rentabilizacija, „višak“ reda, povlače gubitak odlika života, kao što su dinamizam, izvornost, spontanost, kvalitativna raznolikost, organska međupovezanost, kreativnost...

• Nema jednostavnog rešenja, čarobnog štapića za rešavanje protivrečnosti koje su imanentne postojanju – i individualnom i društvenom.

• A rešenje sigurno nije regresija na neki raniji, prevaziđeni stupanj življenja.

• U strahu od novog, u netoleranciji na neizvesnost i neodređenost, čovek je sklon da traži jednostavna, isključiva - „ili-ili“ rešenja.

• Entropija (Fromova nekrofilija) i regresija (povratak u simbiotičke veze, odustajanje od slobode i njenih izazova) vrebaju na svakom koraku, jer su to sveprisutne, spontane težnje kojima se možemo suprotstaviti samo odgovornim stvaralačkim naporom: težnjom ka uzdizanju iznad nekadašnjih, krutih obrazaca, ka razvoju, promeni, sve većoj kompleksnosti.

• “Ako se ne penjemo na gore, stropoštavamo se na dole, stajanja u mestu nigde nema, ni u ćeliji, atomu, vasioni” (Jerotić “Uzgredna razmišljanja”)

• Čovek, kao biće kulture, jednostavno ne može da ne stvara.

• Stvaralaštvo, kao moćan izraz njegove slobode, ujedno je i njegova sudbina.

• Psiholog kreativnosti, Čiksentmihalji, kaže da je naša vrsta, dopadalo nam se to ili ne, zavisna od kreativnosti.

• Bez stvaralaštva svet ne bi bio ono što jeste. Ponašanje čoveka bi još sledilo nekoliko jasnih genetskih instrukcija, a sva znanja stečena tokom života jednog pojedinca i pokoljenja, nestala bi zajedno sa njima.

• Nesporno je da ljudska vrsta ne bi nadživela nestanak kreativnosti i to iz jednog paradoksalnog razloga.

• Naime, glavne pretnje za opstanak naše vrste, isti oni problemi koje se nadamo da ćemo rešiti zahvaljujući kreativnosti, rezultat su prethodnih kreativnih rešenja (videti slajd 31)

• Stvaralaštvo se u tome ne razlikuje od života: oboje su opasni, ambivalentni.

• Zaustaviti stvaranje, u strahu od njegovih neželjenih posledica, značilo bi zaustaviti život.

• Kultura koja će preživeti i oblikovati budućnost planete je ona koja će intenzivno podsticati kreativnost i istovremeno pronaći načine da odabere, zadrži i razvije nove ideje u funkciji njihovog doprinosa dobrobiti čovečanstva. Pronalaženje tih načina će takođe zahtevati stvaralačke napore i sposobnosti

• To znači da kritički i stvaralački duh treba da budu prožeti biofilnom produktivnom orijentacijom; da se napredak ne meri samo ekonomskim i naučnotehnološkim kriterijumima, već kriterijumima individualne i društvene dobrobiti.

• Biofilina orijentacija podržava rast kvantuma sreće, slobode, prilika i mogućnosti za ostvarenje ljudske prirode (ljubav, razum, stvaralaštvo)

• Najnoviji podaci (Politika 5.04.2012): • Najsrećniji ljudi na svetu žive u severnoj Evropi i svoj

život na skali od nula do 10 ocenjuju ocenom 7,6, pokazalo je istraživanje Ujedinjenih nacija o sreći u svetu.

• Najsrećnije zemlje u svetu su Danska, Norveška, Finska i Holandija, dok su najnesrećniji stanovnici Afrike, odnosno Toga, Benina i Sijera Leonea, koji svom životu daju ocenu 3,4. Među glavnim kriterijumima sreće su političke slobode, stepen korupcije u društvu, psihičko i fizičko zdravlje, siguran posao i skladan privatni i porodični život.

• Među stanovnicima zemalja bivše Jugoslavije najsrećniji su Slovenci, sa ocenom 7,5, a slede Hrvati (6,9) i Srbi i Bosanci sa po 6,5.

• Istraživanje UN pokazalo je i da su srećne zemlje najčešće i bogate, kao i da sreća raste sa porastom standarda. Ipak, da to nije pravilo dokazuje činjenica da SAD nisu na vrhu liste.

• Među zaključima studije je činjenica da su ljudima na poslu važniji sigurnost i dobri međuljudski odnosi nego visina plate i radno vreme.

• Gledajući razvijene zemlje, žene su srećnije od muškaraca, a najmanje su srećni sredovečni ljudi.

• Aristotel Nikomahova etika, Prva knjiga• IV - 1. Da se vratimo sada na ono što kažemo u

početku: pošto svako znanje i svako opredeljenje teži nekom dobru, koje je onda to dobro za koje možemo reći da je cilj nauke o državi i koje je vrhunsko do svih ostvarljivih dobara? –

• IV- 2. U pogledu naziva postoji, uglavnom, kod većine saglasnost: jer i obrazovani i neprosvećena većina kažu da je to sreća .

• VII. - 5. Čini se da je takav cilj sreća, jer nju biramo uvek zbog nje same, a nikada zbog nečeg drugog, dok društveno priznanje, uživanje, jak um i sva [druga dobra] biramo za cilj, doduše i zbog njih samih (jer mi bismo se opredelili za svako od tih dobara čak i kad ništa drugo ne bismo time dobili), ali se za njih odlučujemo i zbog sreće, jer u njima vidimo sredstvo za sreću.

Bruto nacionalna sreća (izvor „Socijalna inteligencija“, Danijel Goleman, Geopoetika, Bgd, 2007)

• Butan, malo kraljevstvo na Himalajima, ozbiljno shvata „bruto nacionalnu sreću“ svoje zemlje i pridaje joj isti značaj kao bruto nacionalnom dohotku, standardnom ekonomskom indikatoru.

• Državna politika, objavio je kralj, trebalo bi da bude povezana s osećajem prijatnosti, a ne samo sa ekonomijom.

• Stubovi nacionalne sreće u Butanu, jasno, uključuju finansijsku sigurnost, nezagađenu sredinu, zdravstvenu zaštitu, obrazovanje kojim se očuvava lokalna kultura. I demokratiju.

• Sam ekonomski procvat samo je deo jednačine.

• Bruto nacionalna sreća ne postoji samo u Butanu: zaključak da se ljudskoj sreći i zadovoljstvu pridaje isti ako ne i veći značaj nego ekonomskom procvatu per se, prihvatila je mala, ali sve brojnija grupa međunarodnih ekonomista.

• Oni smatraju da je pogrešna univerzalna pretpostavka političkih krugova širom sveta da veća potrošnja znači i da su ljudi imućniji.

• Oni razvijaju nove načine za merenje blagostanja u okvirima koji prevazilaze samo prihode i zapošljavanje, i uključuju zadovoljstvo ličnim odnosima i osećanje smisla u životu.

• Danijel Kaleman je istakao dobro dokumentovano nepostojanje korelacije između ekonomskih pogodnosti i sreće – izuzev velikog skoka na samom dnu lestvice, kad ljudi od potpunog siromaštva uspeju da obezbede sebi oskudan život.

• Ekonomske teorije koje trenutno upravljaju nacionalnom i međunarodnom politikom ne nalaze načina da uračunaju ljudsku patnju (mada se ekonomski troškovi katastrofa kao što su poplave i glad rutinski procenjuju).

• Jedan od najslikovitijih rezultata jeste politika da se najsiromašnije zemlje opterećuju tako velikim dugovima da im ostaje isuviše malo sredstava za ishranu ili medicinsku brigu o najmlađima.

• Čini se da je ovakav ekonomski pristup namerno slep, jer mu nedostaje sposobnost da zamisli realnost drugih.

• Društvo treba da razvija sposobnost za saosećanje. Potrebni su opsežni društveni napori da se socijalni mozak učini što delotvornijim.– Npr., predlaže Goleman, ekonomistima bi dobro

došlo da prouče širu društvenu korist socijalno inteligentnog roditeljstva i školskih programa usmerenih na povećanje socijalnih i emocionalnih veština, i u obrazovnom sistemu, i u zatvorima.