lajos zilahy - samrtno proleće

7/26/2019 Lajos Zilahy - Samrtno Prolee

1/133


2/133

Lajos Zilahy

Samrtno prolee


3/133

Naslov originala ZILAHY LAJOS HALALOS TAVASZ

Nad gradom je lebdeo sumrak. Nebo je bilo kao veliki zlatni plamen. S ostrva je plovioDunavom mali beli parobrod, iznenada otro zapita i zvuk se razlee kao samrtni, divljikrik. Odbijajui se sa padine Gelertovog brega, krik belog broda polete u nevidljivomluku put neba. I umue negde na visini.Sa brega koji je odisao proleem silazili su u sumrak mlade ene i mukarci. ene suumorno vukle svoje suncobrane za sobom po zemlji, a mukarci su ili utei.Na obali je stajao gologlav mukarac, ruku prekrtenih na grudima nepomino je gledao uvodu, po kojoj su se utrkivali talasi bakarnog preliva. Svuda je bilo sveta po stepenicamaobala; stara gospoda, starije dame, mlade devojke uhvativi se prisno pod ruku i sluavke,koje su na asakdva kriom skoknule do obale, etali su. Posmatrali su vodu. Na budimskoj strani, ispod dva kestena, etao se jedan mladi.

Naglo se smrkavalo i mrak je doneo sobom sipljivu, hladnu kiu. Mladi se jo uveketao izmeu dva kestena. Katkad bi umoran seo na jednu klupu.Neto kasnije preao je na petansku obalu i krenuo prema hotelu Grif. Popeo se u svojusobu i zakljuao vrata za sobom. Seo je na ivicu kreveta i zapalio cigaretu. Putajui dugi,titravi mlaz dima, cigareta je sama od sebe dogorevala meu njegovim ukoenim prstima.Upalivi stonu lampu sa zaklonom i uronivi glavom u njenu svetlost poe da pie pismo. Evo ta je napisao:Dragi prijatelju, oprosti mi to u te uznemiravati ovako dugim pismom. Sedim ovde usvojoj hotelskoj sobi, vrata sam zakljuao za sobom i, nagnut nad stolom, piem ovopismo. Piem, piem i posmatram kako se hitro niu crna slova po beloj hartiji. Moje srcepie ovo pismo, moje srce dri i pokree pero.Onaj, koji ti se danas na stepenitu hotela javio tihim i zbunjenim zdravo", i nestao preno to si ti mogao da se priseti ko je taj tebi u neku ruku poznat, pa ipak neznan mladibio sam ja. Ne bih mogao da ti objasnim zbog ega sam se urno izgubio, zato nisamstao da porazgovaram s tobom, zato te nisam upitao: kako si, gde si, jesi li srean, ilinesrean?Pobegao sam, popeo sam se u svoju sobu, bacio se na divan i dugo zurio u prazninu.Uplaeno sam oslunuo kako naviru, bue i navaljuju moje uspomene i misli, kao ledenesante u renoj struji.Reci, sea li me se jo? Sea li se iroke ulice maloga grada, nekadanjih sutona, naezbirke insekata to je zaudarala na pirit? Sea li se Betijeve istorije knjievnosti, kueBoncoevih, prazne, dimom cigarete ispunjene sobice, lonia kafe, latinskih imenabiljaka? Sea li se asova fizike ispunjenih priguenim strahom, ogromnog ugleda izaprepaujuih poseta gospodina inspektora, koji je nosio dvostruke naoari i bio takobeskrajno moan da je ak i profesor fizike pomalo zazirao od njega; pa onda veleokretana vratilu, koluta na razboju, neobuzdane i pomamne miline kojom su nas ispunjavalimajalosi, groznice prvih pijanstava, vitkih nogu devojica, tajanstvenog mirisa njihovihdugih, smeih pletenica? Sea li se zalizaka boje hleba gospodina direktora Simona,misterija zloglasne kue na kraju grada, uina kod Benickijevih pod zracima sunca nazalasku, pod granama dostojanstvenih, starih javora, ije je lie tiho umorilo na


4/133

veernjem povetarcu, lepog, utog, damastnog arava, malina posutih snegom od eerana malom, staklenom tanjiru sea li se naeg srenog, sumnjama, bolnimuzbuenjima, mahnitim nadama, opijajuim nasladama ispunjenog akog ivota?Reci, da li me se jo sea? Sea li se da smo mi, petnaestogodinji mukarci (jer mi smosebe smatrali mukarcima) sklopili ozbiljno i sveto prijateljstvo, da nikada neemo

napustiti jedan drugoga, ni u dobru ni u zlu. Uhvativi se za ruke, srca prepunogpriguenih uzbuenja, stajali smo puni tajanstvenih slutnji na kapiji ivota koja je zrailazaslepljujuim sjajem i vrelinom, i ija su se krila u ono doba otvarala pred nama uztutanj i grmljavinu.ta e biti s nama, ta e biti od nas kad odrastemo?Eto, odrasli smo. Evo nas. Petnaest godina te nisam video i sada posle petnaest godinahou da ti priznam, da sam i ja u ono vreme bio nomalo zaljubljen u malu Benickijevu.Tada, sa svojih petnaest godina, stideo sam se ove svoje slabosti. Otada je prolo mnogogodina, otada sam nauio da je ljubav najvea bitka u ovejem ivotu. Priznau ti, da bihkatkad u svojoj tridesetoj godini zaurlao nou na jastuku i tupo jauknuo, kao da mi jeneko no zario u ivo srce.

Uvek sam krio od tebe da sam zaljubljen u malu Benickijevu. Odmahnuo bih rukom ismekao se nadmeno, a ti si gledao u mene sa zaprepaenim uenjem, kao na nekonatoveansko bie. Nisi mogao da shvati kako je moguno da postoji neko ko nijezaljubljen u Maliku Benicki, kako je mogue da mukarac (naime ja), u koga je Malikazaljubljena, ne klie od jutra do mraka izbezumljen od sree.

Jer Malika je bila zaljubljena u mene. Dozvoli mi, pokoenom oveku koji se oprata,ovo malo zadovoljstvo. Bila je zaljubljena u mene, bleda i uplaena, puna patnji, kakosamo etrnaestogodinja devojia moe da bude zaljubljena u lepog, uobraenog akakoji nee da je gleda.U etvrtak po podne bili smo kod Malike. Posle kafe sedeli smo u tremu i igrali drutveneigre. Tata Benicki sedeo je pod granama javora, puio na dugaku lulu i itao petanskenovine. Katkad bi pomolio glavu iznad novina, pogledao u nas i doviknuo nam u trem: Deurlijo! Ne kikoite se tako glasno! Nije voleo galamu dok ita novine. Ljubav ga vienije zanimala.Igrali smo se poklopcem od lonca. Neko od nas zavrteo bi poklopac po zemlji. Lupajui izveckajui poklopac se okretao i onaj koji ga je zavrteo viknuo bi jedno ime. Dotini jeonda morao da zgrabi poklopac. Da, ali da bi zabuna bila vea, svako od nas dobio jedrugo ime i kada bi uzviknuli moje ime, trebalo je da ti zgrabi poklopac, a kad bi tebeprozvali, bio sam ja na redu.Bila je to glupa igra. Ko se zabuni, morao je da da f o tu. Devojke ukosnice, trake, tanke,zlatne prstenice, a deaci peroreze, belenice i olovke. Fote bi dobili natrag po cenuraznih kazni. Svoj perorez od sedefa morao sam da otkupim na taj nain to sam dvaputpoljubio u ruku Andraa, paradnog koijaa Benickijevih.Kad god bi Malika okretala poklopac, svaki put bi viknula tvoje ime. Ti bi se,prestravljen i sav srean, maio za poklopac, ali izgovarajui tvoje ime, ona je u stvariprozivala mene! Deset, petnaest puta uzastopce. Sve, sve ovo bese izjava ljubavi upuenameni, a tebe je od silne ljubomore oblio hladan znoj.Nas dvojica stanovali smo u kui Boncoevih, plaali smo meseno dvadeset i osamforinti za stan i hranu. Tvoj otacbio je optinski belenik u istom selu u kome je moj otac


5/133

bio posednik. I tebe su smatrali gospodskim detetom, ali sam ja ipak svuda uivao veiugled. Priznaj da si mi i ti donekle zavideo. Ipak smo se nas dvojica mnogo voleli, zarne? Odlazili smo zajedno i u zabavite, kod tete Roe, koja je bila udova uitelja i kojanas je uz zvuke violine uila da igramo. U velikoj, blistavo izribanoj dvorani zabavitaigrali smo palota* u naim majunim cipelama uz zanosnu svirku violine. Sada, umaui

pero u mastilo, u meni neto treperi i avetinjski jasno ujem slatke i meke zvuke tetaRoine violine.Dakle, stanovali smo zajedno kod stare gospoe Bonco, u palanci u kojoj je nae mladeivote doekala gimnazija. Zajedno smo vadili latinske rei iz Burjanovog renika umekim, mrkim koricama i pri svetlosti none lampe zajedno smo se probijali do reenjamatematikih problema.Otada je prolo petnaest godina. Nisam te video od tog vremena i nita nisam uo o tebi. Pre jednog asa video sam te na stepenitu hotela. Sa tobom je bila ena u mekom krznu,s nakitom, zraila je lepotom mlade ene. Odmah sam prepoznao Maliku.Pre no to sam se popeo u svoju sobu, ponovo sam se sjurio niz stepenice i zatraio odvratara da mi kae ko ste. Vratar je pogledao u knjigu gostiju i rekao:

Jedan inenjer i njegova ena. Doli su iz Nemake. S prikrivenim uzbuenjem upitaosam ga: U kojoj sobi stanuju? Trei sprat, dvesta etrdeset!Za trenutak je srce prestalo da mi kuca! Ja stanujem u sobi broj dvesta trideset devet! Dokpiem ovo pismo, katkad mi zastane pero u ruci, i oslukujem umove iz druge sobe.Tamo vlada tiina. Svakako ste sada dole u restoranu na veeri. ekaj, odakle daponem?* Sveani staromaarski ples (prim, prev.)Idue srede bi trebalo da se venam sa Joom. Dogovorili smo se da u doi po nju u njenstan. Svedocima sam zakazao sastanak kod matiara.Nameravali smo da posle venanja sednemo u brzi voz za Rijeku i da etiri nedeljeprovedemo u Opatiji. Joa, boe moj, Joa...Toliko bih imao da ti ispriam, a ne znam odakle da ponem. Da se vratim u vreme kadasmo se rastali.Da ne zaboravim, gospodin direktor gimon umro je sledee godine i za direktora je doaojedan profesor iz Pete. Godinu dana kasnije preselila se porodica Benicki u Petu. A tvojotac je prodao ono malo zemlje i takoe se preselio u Petu. Postao je blagajnik u nekojbanci. Sad ve sve znam. Ti si se posle nekoliko godina u Peti ponovo sastao saMalikom, postao si inenjer i naao zaposlenje u Nemakoj. Svakako ti je dobro i sreansi sa Malikom.Eto, to se dogodilo s tobom. Ali sa mnom! Dozvoli mi da ti sve ispriam, onako kako miizvire i otie iz samog srca, kao vreli mlaz krvi. Ja moram da govorim, urno i naduak,hou da ti ispriam sve; preko tebe obraam se svima, oseajui da je ovo moje pismokao otegnuti krik kojim se jo jednom osvrem na ivot sa ijeg ruba u uskoro da sesurvam.Poloio sam maturu. Iz maarskog odgovarao sam o Imreu Madau, iz istorije o Josifudrugom, iz fizike toga se vie ne seam. Od nas paoje samo Ajvas. Toliko bih mnogoega imao da ti ispriam to bi te zanimalo, ali ne mogu sve da ti ispriam, jer moje mislihuje po mom minulom ivotu, kao vetar kroz granje staroga hrasta u Narodnom parku.


6/133

Bio sam student prava druge godine kada mi je otac umro. Ostao sam sasvim sam, jer kaoto zna izgubio sam majku kada mi je bilo pet godina, a bio sam jedinac. Od svojihroditelja nasledio sam lepo imanje. Zemlju oko pet stotina jutara izdao sam podzakup, zadrao sam samo kuu i vrt, o kojima su se starali dvoje starih slugu.Upisao sam se u Peti na prava, ali sam stanovao kod kue i ove dvetri godine bile su

moda najsrenije u mom ivotu. itao sam mnogo, uglavnom politika i istorijska dela,jer sam se spremao za politiku karijeru. U meni je ivela uporna i besmislena elja ivolja molim te, nemoj da me ismejava zbog toga da postanem ministar. esto samsa rukama na leima etao po starinskim, sumornim sobama stare kue, razmiljajui imatajui o svojoj budunosti.U Petu sam odlazio samo da kolokviram, ili da mi se potpie indeks. Katkad bih navratiou kafanu maloga grada, ali nisam nalazio nijednog od svojih kolskih drugova koga bihsmatrao dostojnim da mi bude prijatelj. Ti ljudi su bili neobrazovani, lakomisleni ipokvareni, utonuli i zapali u duhovno siromatvo palanke. Ja, koji sam u ono vremestrasno itao Karlajla, nipodatavao sam ih i prezirao.Na njima su visila pohabana odela, pustili su brkove, izmenili se i udaljili od mene, tako

da najzad vie nisam ni odlazio u kafanu. Ali kad god bi neko od njih zapao u nevolju,izvrio neku manju proneveru uvek sam im ja bio poslednja nada. esto su dolazili kmeni na imanje, nategnuto razgovarali sa mnom o svemu i svaemu, kao da su doli samou posetu, ali sam ja uvek znao zbog ega dolaze. Da im potpiem menicu. Radilo se uveko sto do dvesta forinti. Nikada im nisam potpisivao menicu, pocepao bih je pred njima idavao im novac. Mislim da su me mrzeli, jer su smatrali da sam iznad njih. Ja sam ih ne pojedinano ve uopte sve njih iskreno i od sveg srca alio. Video sam da ih putvodi u budunost alosnog i bednog ivota poreskih slubenika, ili do skuenog i bednogivota sudskih pripravnika i nametenika palanakih banki.Ziveo sam u to vreme prilino povueno. Pozivali su me na razne uine i veere,prvenstveno po kuama gde je bilomladih devojaka. Iako sam katkad prihvatao ovepozive, nisam se oseao nigde prijatno, dosadilo mi je udvaranje mama i bilo mi jemuno to su se prema meni ophodile upadljivo ljubazno zapostavljajui ostale mladie.U svakom sluaju ja sam se zaista razlikovao od njih. Ve sam u ono vreme io svojaodela kod najboljih i najskupljih krojaa u Peti. Nikada nisam alio novac za cipele,rublje i mane. PetansM kroja govorio mi je uvek pri probi odela da imam stas da dobarkroja radi sa velikim zadovoljstvom. Bio sam visok i vitak. Mnogo sam hodao napoljupo suncu i vetru, a moje lice je bilo boje iarke. Oi su mi bile tamnoplave, sanjalake,sa izrazom tuge. To sam nasledio od svoje majke. Kosa mi je uvek bila kratko podiana,lice izbrijano, a oko usana su mi se ve sa dvadeset godina urezale dve duboke, otrebore, koje su mom licu davale nadmoan, muki i pomalo podsmeljiv izraz.Ove dve bore nasledio sam od oca. Naroito samvoleo svoje ruke, koje sam briljivonegovao i esto dugo posmatrao. Kao da razgovaram s njima. Bile su to lepe muke ruke,snanih zglobova i prefinjenih linija, vrste, samovoljne, u ijim su pokretima dolazile doizraaja sve moje elje i oseanja. Na levoj ruci nosio sam veliki peatni prsten sporodinim grbom koji je smatran za svetinju u porodici.Cesto sam odlazio u lov. Sa pukom o ramenu odlazio sam u umu, moda i ne toliko zaljubav lova, koliko zbog samoe i tiine, koju sam mnogo voleo. Priroda moe da probudii da unese istotu u oveju duu. Drvee, vetar, oblaci, zalazak sunca, mesec na pomolu,duboka i nepomuena tiina neba odraavaju se u naem raspoloenju i oseanjima. Imao


7/133

sam dvadeset i tri godine kada sam se odselio u Petu. Tada sam imao da poloim samojo nekoliko zavrnih ispita i nameravao sam da se primim slube u nekom ministarstvu,im dam doktorat.U meuvremenu hteo sam da odsluim svoj rok kod husara, ali me nisu primili u vojsku.Lekar je rekao da imam slabo srce. Imao sam puno razloga da budem zaprepaen i

ogoren, znao sam da je moje srce potpuno zdravo i da je lekarevo miljenje unapredsmiljeni dobar izgovor, jer sam traio da budem primljen u husarski puk u koji je biloteko ui. U njemu su sluili vojsku mladi aristokrati i sinovi najotmenijih porodica.Pukovnik, koga sam lino zamolio i koji je nekada bio prijatelj mog pokojnog oca, nijehteo da me odbije, pa se izvukao na taj nain.U Peti sam najpre stanovao u Lovakom rogu" (moja ua i ira porodica decenij ama jeodsedala u ovom hotelu kad god bi doli u Petu), ali sam ubrzo putem oglasa dobio uBudimu dve prijatne sobe sa posebnim ulazom.Moja gazdarica bila je udova austrijskog pukovnika. Otmena stara dama sa kosom belomkao sneg, podseala je na gospu iz doba rokokoa. Ophodili smo se jedno prema drugom sdubokim potovanjem prema propisima etikecije, a razgovarali smo uvek francuski. Stara

gospoa je odlino govorila francuski, a ja sam se radovao to mogu da konverziram. Pukovnikova udovica bila je veoma siromana. ivela je od izdavanja dveju soba, od trikoliko je imala, po prilino paprenoj ceni. Ja sam plaao oko sto pedeset forinti za dvesobe, ali nisam alio, jer se u njima nalazio divan, skupoceni, starinski nametaj, lepitepisi i ljupke, stare slike, sa tragom minulih godina po ramovima i potamnelom platnu,to me je donekle podsealo na na stan. Osim toga, imao sam i balkon i kupatilo zasvoju vlastitu upotrebu.Kad sam po sobama izveao slike oca i majke iz mladih dana, oseao sam se kao kodkue.Poloio sam ispit. Pre toga sam mnogo uio, uvee nikada nisam izostajao i gazdarica iniree da dosad nije imala solidnijeg stanara. Ruavao sam po restoranima hotela na obaliDunava, a gotovo jedinu razonodu pruao mi je korzo.Satima sam seeo na stolicama du etalita i posmatrao masu sveta koja je prolazilaispred mene, kao to usamljen i zamiljen ovek posmatra rene talase. Katkad sam imaoponeku beznaajnu i vedru pustolovinu, i to ne samo sa enama ve i sa mukarcima.Moje usamljene i besciljne etnje izazvale su kod izvesnih mukaraca verovanje da i japripadam njihovoj sekti.Voleo sam korzo, jer sam na sebi oseao poglede ljudi, koji kao da su izmeu sebegovorili: Pogledaj, kako mu je lepo odelo! Pogledaj njegove cipele! Vidi kako jeotmen mladi!Sve je to za mene bila razonoda i zabava. Boravio sam ve dve nedelje u Peti i tada samjednog etvrtka ugledao prvi put Editu Ralben, koja me je dovela dovde, dostranih patnji ove usamljene noi u kojoj se opratam i zbog koje Joa ...

ekaj, hou svega da se setim podrobno. U etvrtak sam ruao u Hungariji", vratio samse u svoj stan u Budimu oko tri asa po podne.Kroz kapiju kue u kojoj sam stanovao, iziao je jedan general. Na grudima je nosionepoznata, ogromna, udnovata odlikovanja, na nogama uzane, lakovane cipele a narukama bele rukavice. Bio je veoma otmen. Njegovo lice bilo je strogo i gordo, a tanki,engleski brkovi, prosedi. Sudei po svemu bio je jo mlad, svakako ispod pedeset godina.


8/133

S njim je ila i jedna dama: od prvog trenutka videlo se da mu je to supruga. Mrava, sapomalo zejim zubima, ena etrdesetih godina, ali otmena i vitka. Imala je eir sairokim obodom i crnu, svilenu haljinu. Oko vrata ukusnu nisku od isprepletenih zlatnihlania.Za njima je izala i mlada devojka. Liila je na majku, i ona je, iako u manjoj meri, imala

zeje zube. Ovo je njenom licu davalo pre karakteristian no neprijatan izraz. Nije bila nilepa, ni runa, ali mladost, otmenost, istota i briljiva nega zraili su iz nje kao kakavprijatan miris.Pre no to sam se popeo stepenicama bacio sam pogled na spisak stanara. Meustanarima prvog sprata naiao sam na ovo ime: Otto von Ralben, General der Cavallerie.Zamiljeno sam se peo stepenicama. Zastao sam izmeu drugog i treeg sprata, nasloniose uza zid i posle kratkog kolebanja resio da se oenim kerkom prosedog generala kojaje imala pomalo zeje zube. Znam da ovo zvui donekle smeno, ali veruj mi, tako sereavaju ljudske sudbine, tako se raa ljubav do groba: ovekse na ulici osvrne zajednom enom i pomisli: Sto ima milo lice..." sutradan je vidi ponovo, treeg dana, dokusamljen jede supu u restoranu ve pomilja na nju, etvrtog dana navikava se na tu

misao, kao plua aka na dim cigareta i dva meseca kasnije radi nje mu se zapalio svakiivac kao od smrtnog otrova.Ali ovek to saznaje tek naknadno. Popeo sam se u svoju sobu, legao na divan, skrstioruke pod glavom i zagledao se u tavanicu. Lepa devojka. Otmena. Njena kosa, u kojoj setamno zlato pomealo sa bojom kestena, ima naroiti preliv i sjaj. Sklopim oi ipokuavam da se tano setim njenog lica. Ali nikako ne uspevam da ga doaram, toliko jena susret bio letimian. Seam se jedino da ima pomalo zeje zube, ali moda mi je ovopalo u oi samo zato to sam prvi put ugledao njeno lice. Na prvi pogled u seanju seurezuju samo upadljive crte, kao pod olovkom karikaturiste. uo sam od jednog odlinogkarikaturiste da mnogo bre i jasnije moe da uhvati olovkom lice koje vidi prvi put, nolice starog poznanika ije crte, na koje je navikao, ve zna napamet. Kod nepoznatog licase istiu sve karakteristine crte, a navika ih postepeno brie. Opruen na divanu, zatvorenih oiju, oseao sam kraj sebe kerku generala Ralbena ipruao ruku prema njoj.Na vratima se zau tiho kucanje i moja gazdarica, starapukovnikovica, promoli svoju snenobelu frizuru kroz odkrinuta vrata. Monsieur, il vous est arive une lettre.*Skoio sam sa divana i uzeo pismo. Pukovnikovica je htela da se povue, ali sam iromotvorio vrata. Izvolite, sedite. Da porazgovaramo malo.Pismo sam bacio na sto, sada me nita drugo nije zanimalo, hteo sam samo to vie dasaznam o generalu Ralbenu i njegovoj porodici.Teta Kamila (tako mi se zvala gazdarica) gledala me je zahvalnim pogledom, jer joj jeobino bilo oajno dosadno i jednom je i sama priznala da je tokom godine pet putaproitala romantini francuski roman, u etiri knjige, od autora nepoznatog u svetskojliteraturi, to su bile jedine knjige u elom stanu.Raspitivao sam se o generalovoj porodici.Na licu teta Kamile ogledale su se neprijatne uspomene. To su veoma uobraeni ljudi ree. ena je po roenju grofica i ne opti ni s kimu kui.Zatim poe da se ali:


9/133

Treba da znate da sam im napravila posetu kada su se pre pet godina doselili ovamo,najzad, i moj pokojni mu bio je pukovnik. Ne mogu da kaem, primili su me lepo.Pomislila sam, nala sam kuu u koju katkad mogu da navratim na razgovor i da se vidimsa svetom. Ali mi nisu uzvratili posetu, samo su mi po sluzi poslali posetnicu. Poslenekoliko nedelja jo jedanput sam sila do njih, ali onda su me ve primili namrtena

lica... oh, to su veoma uobraeni ljudi... Koliko imaju dece? Samo jednu kerku. Bogme, ja i ne znam kako se zove. ujem da je verena rekoh lukavo.* Francuski: Gospoine, dobili ste pismo (prim, prev.) Verena? Ne bih rekla.Ovakve stvari se brzo prouju u kui, jer ih kriom svi motre. Sluavke prepriavaju osvemu, kada uvee iziu u hodnik na razgovor. I svaka devojka posle o svemu priasvojim gospodarima. Prekjue su se mu i ena posvaali, jer pekir u kupatilu nije biona svom mestu i general je sa mokrim rukama trkarao iz jedne sobe u drugu. Inae ivedobro.Mnogo su me obradovala obavetenja dobijena od teta Kamile. ena je grofica i porodica

strogo vodi rauna koga prima u kuu. Ovo ini elu stvar jo uzbudljivijom izanimljivijom. Devojka jo nema udvaraa, prema tome ja u biti prvi mukarac unjenom ivotu. Ovo e u izvesnom pogledu da mi olaka ostvarenje namere , koja ovakona prvi pogled izgleda neizvodljiva.Kada sam otiao od kue siao sam niz sporedne stepenice samo da bih mogao da proemhodnikom na prvom spratu pored njihovog stana. Ovo mi nije pruilo dalja obavetenja,ali me je uzbudila blizina stana, u kome u se uskoro to sam pouzdano znao odomaiti.Bacio sam pogled kroz prozor jedne od soba koja je gledala u dvorite, ali nisam videonita, samo ivau mainu uza sam prozor. Bila je pokrivena vezenim, zelenimpokrivaem.Te veeri dugo nisam mogao da zaspim. Moja mata je neprestano obletala oko devojke,grlila je grevito i pomamno traila njena usta. U meni su odzvanjala devojaka imenaAna, Melanija, Magda, Ica, Fani zasad jo nisam znao ni kako se zove, te je njenonepoznato i tajanstveno bie u mojim oima bilo jo uzbudljivije. Da H ti je poznatopojni zanos ovih asova? Lei u krevetu, na nonom stoiu gori lampa pod zaklonom,a asovnik tiho kuca na mermernoj ploi. U sputenoj ruci ti povremeno zaute novine,koje si sa dosadom prestao da ita zamuri i sav se predaj e ostvarenju jednezamiljene ljubavi, apue reci i dobija nanjih odgovor zaprepaujue jasnim glasom,usta su ti prepuna slasti zamiljenih poljubaca. Zamisli, te veeri stajao sam uzrhtalasrca pred sutranjicom i preksutranjicom kao trka spreman za skok, uzdrhtao, napetihmiia i stegnuta srca, ispred linije koja obeleava start, pre trke u kojoj se takmii zanajveu nagradu svog ivota.Ja sam u izvesnom smislu fatalista. I sada mi se ini da sam svojivot, budunost ikarijeru uvek hteo da izgradim na osnovi dobrog braka. Za mene je brak predstavljaostepenice kojima u se, stepenik po stepenik, peti sve vie. Muile su me arke, bezmalobolne elje da neto postignem, da se popnem visoko jer su mi uvek bili u pameti mojikolski drugovi, koji su u otrcanim pantalonama, prljavim okovratnicima, neobrijani,igrali bilijara, ili domina sa mesnim berberinom u palanakoj kafani Kruna". Zar i ja da


10/133

budem takav? Ta pomisao uasavala me je vie od ona dva bauka iz mladosti: krvnebolesti i tuberkuloze. Jo od mladosti sam hteo da postanem visokorodni gospodin, sacrvenom lentom odlikovanja pod belom manom svoga fraka, sa sjajem blaenogsamopouzdanja oveka kome svi zavide u oima, hteo sam da budem otmen, nadmoan,istanana ukusa, duhovit, da se kreem samo u najotmenijem drutvu, da igram tarok sa

ekselencijama, da opsedam tajanstvene, divne ene, da ih volim onakve i onako, kao toje Le Menil ljubio mirisna ruiasta ramena Tereze u maloj kui u ulici Spontini, gdeitavu sobu osenava majski suton i timung starinskih goblena.Leei srca razdiranog udnjom prieljkivao sam te veeri uzbudljiv, patnjama proet,divni roman sa vitkom kerkom generala; sve do najsitnijih detalja matao sam o prvompoljupcu, prvom zanosu koji nam pokree ruke, video sam i osetio atmosferu sutona uulici u kojoj e ona sa mnom da mugne u jednu budimsku kuu, nad ijim se tronimkamenim ulazom nadvio jorgovan, dok se prozor sa malim, belimzavesama blista u sjajuzalazeeg sunca; zamiljao sam sobu u kojoj u pasti pred njom na kolena. Utonuo sam unadzemaljski, opojni zanos ovih trenutaka. Zamiljao sam svaki lagani pokret... sve dotledok me nije zabolela glava i nisam ugasio osvetijenj e.

Zaboravio sam da pomenem: u pismu koje mi je teta Kamila donela po podne izvetavaome ujak Karolj, da sam u ministarstvu prosvete postavljen za pomonog pristava bezplate. Dorukovao sam na terasi hotela Hungarija" i sluajno mi doe do ruku slubenilist u kome je stajalo i moje ime. Dok sam tog blagog, sunanog jesenjeg jutra sedeomeu uurbanim svetom, otreznio sam se od umalog sanjarenja u koje sam utonuoprethodne veeri pre spavanja, odjednom mi se uinilo besmisleno sve ono to sam u sebizamiljao o generalovoj keri. U stvari, nita i ne znam o njoj. Moda vrka, ili je tolikoglupa da ne mogu progovoriti ni dve reci s njom. Kakva nemogua ideja da odmahpomislim da se oenim njome! Zato to je kerka generala? Treba vie da se kreem udrutvu, da se ne bih bavio tako glupim mislima. Da, ali kako da uem u drutvo?udnovato, na to jo nikada nisam pomiljao. Uzalud imam novaca, uzalud imam odlinaodela, dobro ime, prijatno lice, kako da dospem u prisne sobe, za kojima toliko udim?Oajavao sam pri pomisli da e to ii veoma sporo, da sam tako rei nepoznat u ovomogromnom gradu i da nemam nijednog prijatelja koji bi me uhvatio pod ruku i odveo utakve kue.Sasvim sam zaboravio na generalovu kerku i do podne sam se etao obalom Dunava.Zamalo me nije oborio jedan od prodavaanovina, dovikujui mi u lice naslov jednogpodnevnog lista. Kupio sam novine, lagano skinuo rukavice i seo na jednu od stolica nakorzu. Poeo sam da itam novine. I tada mi se odjednom uinilo da me je nekoudarioposred grudi, tako je naime delovalo na mene nekoliko beznaajnih redova meupolitikim vestima.Ministar predsednik u audijenciji kod kralja... Prijem voa politikih stranaka ipolitiara ... Novi kabinet..." Orili su se naslovi, a dole, kao da se sakrilo ovih nekolikosivih redova: Posebni voz kree ujutro u osam asova sa Istone stanice. Posebnimvozom odlazi i konjiki general Oto Ralben, njegov odlazak dovodi se u vezu supranjenim poloajem ministra vojske..."Prebledeo sam. U magnovenju mi je prolo kroz glavu: izgubio sam kerku generala,karijeru, tasta ministra, sve, i to pre no to je sve ovo ma i za trenutak pripadalo meni. Dase ta stvar dogodila kroz petest meseci, sve bi bilo u redu, jer bih ja za to vreme dobiobitku. Upoznao bih se s njom, zatraio njenu ruku i ona bi ve bila moja verenica.


11/133

Svakako bi mi je dali, imuan sam, gospodskog i plemikog roda, sa doktorskomdiplomom u povezu od psee koe, slubom u ministarstvu, a osim toga, devojka... svudasu mi do sada u ivotu stavljali do znanja da sam, ne ljuti se to u ovde da ispiem,veoma lep mladi. A sada je svreno. Sa ovim ministarskim poloajem odjednom je onapoletela uvis kao luftbalon. Devojka je ve i nestala pod svodom moje mate. Uzalud

gledam za njom. Kerka ministra vojske (a uz to e se odseliti u Be) ne moe da mibude ena. Kao kerka obinog generala jo je za mene bila dostina, ali ovako... Svrenoje sa ovom zamiljenom igrom, ljubavlju, brakom, svreno zauvek, pre no to je iotpoelo.Mrzovoljno sam se etao ispred hotela. Dva dana ranije odista ne bih mogao da zamislimda u se rastuiti, to je konjiki general Oto Ralben pozvan u audijenciju. Da mi je nekou etvrtak u ovom obliku postavio to pitanje, ne bih mogao da mu odgovorim, ma kolikolupao glavu. udnovato koliko daleko misli mogu da odveduoveka, ba kao vihor uvelilist sa drveta!Sutradan sam otiao u ministarstvo i pred jednini starim ministarskimsavetnikom poloio slubenu zakletvu. Ministrov sekretar me je vodio tronim hodnicimai predstavio me mom efu, njih dvojica zatim odredie sobu u kojoj u da radim.

Unekoliko sam se oseao kao nekada u ako doba, kada sam doao u nov aki dom.Bilo mi je prijatno to su mi svi govorili ti.Uveli su me u malu sobu, iji su prozori gledali na ulicu. Kraj prozora je stajao mladovek. Za pisaom mainom sedela je plavokosa devojka, sa plavom somotskom trakomu utoj kovrdavoj kosi.Mladi napusti prozor, prie i prui mi ruku: Zdravo. Ja sam Cokonai.Devojka mi prui mali prst i nasrne ja se. Margita Nad. Izvinite, ruka mi je sva plava jer sapi stavila novu vrpcu u mainu.Oboje su bili simpatini i vedri, smesta sam ih zavoleo. Cokonai je bio vitak, zgodanmladi, sa licem kao u devojke, svetloplave kose. Oblaio se prilino jevtino. Devojkatankih usana bila je bezbojna, pomalo tuna petanska lepotica. Moglo joj je biti okodvadeset i etiri godine, pod tankom batistanom bluzom nazirale su se oble, mladalakelinije njenih ramena i grudi.Otpoe razgovor o sitnim, utivim beznaajnostima. Izvoli ree Cokonai i iz gornjeg depa kaputa izvadi i prui mi tabakeru. Imao jelepu, ukusnu, zlatnu tabakeru. Zapalili smo cigarete. Puila je i Margita.Ja sam morao da ispunim neku listu za ekonomsko odeIjenje, te sedoh za sto i poeh dapiem, okrenuvi lea ostalima. Odjednom me tre Margitiniznenadni uzvik: Cokonai, tako mi boga, opaliu vam amar! Osvrnuh se. Sa rukama u depu od pantalona, zabacivi glavu, Cokonai se grohotom smejao. Margitase pipala po vratu, kao da joj tamo bridi rana, a lice joj je plamtelo kao krv. Bezobraznik ree i pogleda u mene pritvorenim smekom. Ako jojedanput izvedete ovakvu budalatinu obrati se zatim okonaiju tuiu vasgospodinu savetniku.Cokonai izvue kesicu od svilene hartije i prui je Margiti. Devojka uze jednu bombonu,pogleda u mene i onda se nasmeja.Sve troje izili smo zajedno iz kancelarije. Na uglu Margita pripreti okonaiju: Ne zaboravite knjigu koju ste mi obeali!


12/133

Umesto odgovora Cokonai se duboko pokloni i skinuvi eir opisa njime irok luk dosamog plonika.Margita mu veselo prui ruku i odskakuta...Mi smo poli u pravcu Dunavske obale; Cokonai me uhvati pod ruku. Zgodna mala betija. Mislim da je ve imala ljubavnika.

Kakvu si joj knjigu obeao?Cokonai poskoi u hodu kao da hoe da zaigra i prte u smeh : Pustolovine viteza Fobla!Pogledao sam u Cokonaija sa zaprepaenjem, a on me uvue u gomilu sveta na korzu,javljajui se levo i desno, glasno dobacujui pozdrav zdravo" i ljubim ruke". Zavideosam mu Sto poznaje toliki svet.Otiao sam kui neto posle dva asa. Stigavi, bacio sam pogled na prvi sprat. Prozorigeneralovog stana bili su otvoreni, na jednom od njih leao je jastuk sa divana, a nanjemu plava devojaka glava, ba kao da je neko do polovine isturio odar kroz prozor.Plavokosa devojaka glava leala je na jastuku licem k nebu. U prvi mah nisam znao tato treba da znai, ali se onda setih: gospoica se suna. Sijak> je slatko, toplo, jesenje

sunce, oveku se inilo kao da mu mlaki medkaplje na nadlanicu, kada je malo duepodri u vazuhu. Gospoiina plava, zlatnosmea kosa prelivala se tamo gore, najastuku s divana, kao plameni venac od klasja.Za trenutak sam se zagledao u ovaj prizor, a onda uao kroz kapiju. Nije me viezanimalo.Zna li ta se dogodilo sutradan? Novine su ispunile svoje stupce izvetajima o prijemu uBeu. Imenovan je i novi kabinet, a ministar vojske postao je neko sasvim drugi. Imegenerala Ralbena listovi uopte nisu spominjali.Ovo je opet podstaklo u meni ranije misli.Dva dana kasnije ponovo sam video Editu Ralben. Stajala je u hodniku, nalaktila seobema rukama na gvozdenu ogradu. Dole, na sredini poploanog dvorita, tretao jepomamno neki grozni fonograf. Ona je sluala. Smelo sam se odluio: skrenuo samonuda da bih mogao da proem pored nje. Bele svilene arape, bele platnene cipele, lepe,vitke noge. Svee izglaana haljina od batista, tanak, vrst struk, umiljata, deakaramena. Kosa divna. Gusta teka puna, plava, zlatna i smea. Dve male uine koljke serumene kao dve ruine latice. Obavija je neizreciv miris, miris izglaane haljine pomeansa blagim parfemom. Miris devojaka istih kao pena.Leao sam u sobi na divanu da poinem. Oseao sam je pored sebe. Dva dana kasnije opet sam je video ispred kapije! Imala je tamnoplavu haljinu, jer jevreme bilo oblano. Susreli smo se ba na samoj kapiji. Otvorio sam ispred nje jednokrilo, ne progovorivi ni reci, ali je moj pogled govorio: izvolite. Pogledala je u mene,zastala za trenutak, kao da razmilja da li da prihvati ovo... ta? ovo nita. Zatim je izilakroz kapiju. Ja sam skoro neprimetno podigao eir, ona je jedva primetno klimnulaglavom.Tada sam joj prvi put pogledao u lice. Njene lepe, duboke i pametne oi imale su pomalojapanski oblik, uzane obrve, nene kao da su od somota. Ne, nije tanoda ima zejezube.Pet dana je nisam video. Onda smo se opet sreli na stepenitu. Kada me je ugledalaskrenula je pogled na drugu stranu. Ovo je znailo: Vi sada moda uobraavate da stestekli pravo da mi se javljate, jer ste mi onomad otvorili vrata; molim vas, nemojte to dainite, jer i onako neu da primim va pozdrav.


13/133

Nisam joj se javio. Ovakvim prenagljenim korakom mogao bih da pokvarim sve. Ako jeona gorda i nepristupana, ja u da se pokaem jo gordiji i nepristupani]i. Jedne veeri dovezao sam se kui kolima. Izdaleka sam video da se ona nalaktila naprozor. Iskoio sam iz kola i dao koijau neobino bogatu napojnicu. On se prenerazio ipoklonio tako duboko da zamalo nije pao sa svog sedita. Ja nisam podigao oi, pravio

sam se kao da ne znam da se ona nalaktila na prozor. Ne znam zato, ali mi se uinilo dasam joj se za stepen pribliio.I otada je mojim danima upravljao sluaj, sve je zavisilo od toga da li sam je tog danasreo, ili video.Kada bi mi pokatkad dolazila u susret, uvek je skretala pogled na suprotnu stranu.Oajavao sam pri pomisli da se moda nikada neu upoznati sa gordom Editom Ralben. Jednog dana u kancelariji, okonai mi ree: Do avola, nije mi gotov frak, ne znam ta da radim. Sta e ti frak? Pozvan sam na kuni bal kod moje tetke. Prii, da vidim... moda bi mi tvoj frakbio dobar... Da li bi mi ga dao na poslugu?

Vrlo rado. Poalji nekoga po njega danas po podne. Gde stanuje i uze olovku da zapie. Ulica B ... broj esnaest, trei sprat, stan brojetiri. okonai se tre. udnovato. Pozvan sam ba u tu kuu. Ali na prvi sprat. Kod koga? Kod Ralbenovih. Editi je roendan. Tog dana se kod njih uvekprireuje veliki kuni bal.Gledao sam u Cokonaija razrogaenih oiju. Zar su ti oni roaci? Da. I moja je majka roena grofica Velbek. Poalji samo nekoga po frak... rekoh i srce mi burno zakuca.Stajao sam kraj prozora. Gledao na ulicu. Zevao. Lupkao sam se dlanom po ustima doksam govorio. Prikrivao sam na taj nain svoje strahovito uzbuenje. uj rekoh Cokonaiju jedanput bi mogao da povede i mene na ovakav kunibal. Ne poznajem nikoga u Peti... Zna da igra? Znam. Hoe li da te povedeni na ovaj bal? Srce je htelo da iskoi. Slegoh ramenima.okonai se odjednom namrti. Ali ako mi da frak, u emu e ti ii? Imam dva fraka rekoh stegnuta grla. " ekaj, odmah u da telefoniram Editi.Priao je telefonu i podigao slualicu. Ja sam stajao pored prozora ruku skrtenih nagrudima. okonai mi prui drugu slualicu, da bih i ja mogao da pratim razgovor: okonai: Halo! Jesi li ti, Edita? Ovde Pista.Glas (pevuei): Zdraavo!okonai: Hoe li jo jednog dobrog igraa za subotu?Glas: Hou. Ali nemoj da mi dovodi makar koga. Zna kakav je tata.okonai: Sta ti pada na pamet! Dotini je pristav u ministarstvu presvete, bogat,posednik, lan naeg kluba, veoma lepukast mladi, ta bi htela jo? Poaljite i njemu


14/133

pozivnicu.Glas: U redu kad' ga toliko preporuuje... Kuda da poaljem pozivnicu, na ijeime?Cokonai: Stanuje u istoj kui u kojoj i ti stanuje... Doktor (i ree moje ime)... trei sprat,stan broj etiri.Duga pauza na telefonu.

Glas: To je onaj crnomanjasti mladi?Cokonai: Poznaje ga?Glas: Iz vienja. Ima lepeoi.Opet mala pauza.Cokonai: Da li ga poziva?Glas: Da.Cokonai spusti slualicu i rukom uini pokret koji je trebalo da znai: Voila!Rekao sam Cokonaiju da moram da idem na stanicu i odjurio iz ministarstva. Kao bezdue otrao sam svom krojau. Gospodine Kune poeh zadihano da objanjavam krojau danas je etvrtak,sad je pola dvanaest, do subote posle podne u pet asova potreban mi je frak...

Iskljueno, milostivi gospodine... Moram da ga imam! Nije vano koliko e da staje. Uzmite posebnog radnika, nekaradi nou... shvatite, moram da ga imam. Vi ete dobiti od mene na poklon srebrnutabakeru. Gospodine Kune, ovo mi morate svriti...Gospodin Kune mi najzad dade asnu re da e mi saiti frak. Ja sam, naime, imao samo jedan frak. A taj sam morao da dam Cokonaiju.Kada sam stigao kui, na mom pisaem stolu lealo je ljubiasto pismo. Na omotu tanki,neni devojaki rukopis, moje prezime ispisano pogreno, nedostajalo je jedno t, aumesto y stajalo je i. Moe li da zamisli kakvo mi je neopisivo zadovoljstvo priiniloovo pismo? Uzeo sam ga u ruku i nemoj da me ismejava zbog ovoga dugo samudisao miris omota. Osetio sam najzad, toliko dragi, ni sam ne znani koji, ist, arobniparfem, isti onaj koji sam osetio kad sam proao pored nje u hodniku.Edita! Sada ve znam i njeno ime. Podigao sam lice uvis i sa uzdahom duboke enjeizustio: Edita! Priao sam prozoru, koji se zamaglio od novembarskog mraza i prstom jou rukavicama, ispisao na oknu krupnim slovima: Edita. Iao sam iz jednog ugla sobe udrugi u zanosu sree; na prainom pokrivenom krilu ormara takoe sam ispisao prstomEdita. Sruio sam se na stolicu kraj stola, spustio glavu na ruke, zatvorio oi i pritisnuodug poljubac na politiranu povrinu stola. U mati sam traio njene usne. Hladne, tanke,prkosne usne sa kojih slast zamiljenog poljupca osetih kao da sam usnama dodirnuosomot, cvet, eravicu... rumeno, ivo meso devianskih usana. Bio sam lud. Veruj mi,nema nieg lepeg u ivotu od ljubavi koja se budi. Opijum mutnih i potajnih elja kojido dna srca udno uvlai u sebe, dubokim uzdahom, kao opojni, topli miris alfijomobraslih senokosa. Tajna nepoznatog i beskonanog, zvui harfe venog prolea naustreptalim icama due. Maae! Ja u kroz jedan as meu ovim zidovima to lie nastrane mrtvakog sanduka, u mukloj tiini hotelske sobe da pucam u svoje srce. Ja sadapiem svoje oprotajno pismo, voleo bih da imam vie snage, pisao bih dva dana i dvenoi uzastopce, stegnuta srca pisao bih, pisao, napisao bih knjigu iz koje bi se orila samojedna jedina re: ljubav! Divlji, gromoglasni, mladiki krik: ljubav! Uasan krik, kaourlik medveda koji se pare u prolenoj umi obrasloj evarom, kao otegnuti, blaenivrisak ene u ipkanoj, mirisavoj, snenobeloj postelji... gledaj, ja sada stojim na visokoj,


15/133

crnoj obali smrti, uskoro u se survati, ja znam, veruj mi, to je bila jedina lepota u ivotu;u mislima se vraam trenucima kada je moja zaarena mata prvi put zagrlila ovudevojku, kao neki plamen. Seam se tih trenutaka i ova uspomena sada ponovo strujimojim srcem kao tajanstvena struja koja pokree ukoenu ruku lesa... boe moj,zatomoram da umrem... Priekaj, ne mogu vie, moram malo da se odmorim.

Subota uvee, osam asova. Ve sam obukao frak. Bacio sam pogled u ogledalo: ugledaosam crnobelu senku. Vitak mladi, osenenih oiju, prkosnog, gordog dranja, irokihramena, tamna lica, odlunih crta oko usana neobina otmenost fraka bio sam takotu samom sebi. U mukloj tiini sobe seo sam u naslonjau, podboivi bradu rukom.ekao sam Cokonaija.Stigao je na vreine. Na njemu moj stari frak. Bio mu je malko irok. uj ree da ga avo nosi, nekako mi ramena landaraju u ovom fraku. Vrteo se i propinjao na prste pred ogledalom.Umirio sam ga rekavi da mu frak odlino pristaje. Sili smo dole na prvi sprat. Ja sambez reci iao za Cokonaijem. On se jo jedanput osvrnuo i veoma zabrinutim pogledomme upitao:

uj, nee li da mi se smeju u ovom fraku? Nee, nee, hajde idi gurao sam ga.iviluk u velikom predsoblju bio je ve pretrpan cilindrima, vojnikim apkama,zimskim kaputima i husarskim olamama. Preko stolica bila su prebaena meka, mirisnaenska krzna. U unutranjim odajama blistali su svenjaci i odande se uo i agormnogobrojnih enskih i mukih glasova, smeh i aljivi protesti. Hodi za mnom ree Cokonai. Osetio sam da sam pobledeo.U prvoj sobi Cokonai se probi kroz mnotvo ljudi do grupe koja je vodila ivahanrazgovor i rukom dodirnu miicu generala koji je, pretrpan odlikovanjima, saplamenocrvenim naitkom na crnim pantalonama stajao pored klavira. Cika Oto, davam predstavim svog prijatelja... General se okrenu, svoje lice prinese mom, zamirivioimasaslua moje ime, a zatim tiho zvecnu mamuzama. Zdravo.Prui mi ruku, a odmah posle toga uhvati se istom rukom za bradu, okrenu na drugustranu i produi razgovor sa oniskim, bradatim gospodinom sa naoarima koji je stajaopored njega i sluao generala.Cokonai me povue za sobom. Hodi, sada u da te predstavim tetki Sesil.Preli smo u salon u kome su sedele starije dame. Odmah sam meu njima poznaomravu generalicu. Cokonai upre prstom u mene. Tetka Sesil, evo najboljeg igraa. Generalica se ljubazno osmehnu i prui mi ruku.Poklonio sam se duboko i poljubio joj ruku. ujem da i vi stanujete ovde u kui. Da, milostiva gospoo.Poklonio sam se jo nekim starim damama i promrmljao svoje ime. Njihovih lica se viene seam.Cokonai me izvue iz salona. Odvede me u zimsku batu, gde je omladina bila na okupu.Jo izdaleka pronaao sam pogledom Editu. Evo rtve pokaza me Cokonai.


16/133

Edita mi prui svoju usku, hladnu ruku. Zadra je prilino dugo. Ili se to samo meniuinilo? Vas iz vienja ve odavno poznajem ree.Nisam odgovorio, samo sam se poklonio. U sobi je nastala tiina. Redom sam sepredstavljao. Rukovanje, uzajamno izgovaranje imena. Oseao sam kako me nemi

pogledi mere od glave do pete. Kako se zadravaju na meni. Po tiini koja je nastupilazakljuio sam da je moja pojava privukla panju. Stao sam postrani, uza zid, poredCokonaija, koji je ve otvarao tabakeru. Razgovori su se nastavili. Kada sam pogledompreleteo preko drutva video sam da me neki od njih jo posmatraju. Meu njima bila je iEdita.Edita je, u blistavoj beloj haljini, sa visoko zaeljanom zlatnosjajnom punom, rumenaod uzbuenja, stajala na sredini sobe. Posmatrao sam njen divni, vitki stas. Razgovaralaje sa jednini visokim, ulanskim porunikom, crvenog lica. Ko je onaj porunik? upitao sam Cokonaija, tek da neto pitam. To je grof Arenberg. Drugo mu ime ne znam.Malo sam pobledeo, ali to okonai svakako nije primetio. Moda ovaj... Arenberg...?

okonai mi je objanjavao ko se jo sve nalazi u salonu. Pokazujui jednu mladu, mravudamu, ree da je to Arenbergova supruga.Ovo me uspokoji.Nisam razgovarao sa Editora, ali su se nai pogledi esto susretali.Seli smo za veeru. Srebro, blistavi kristal, porculan, cvee na aravu belom kao sneg.Na drkama tekog, srebrnog pribora za jelo devetokraka kruna. Sedeo sam neto malopo strani, preko puta Edite. Zdesna sedeo je pored nje mladi ute kose i bubuljiava lica,sleva Arenberg. Pored njega debeli mladi sa svinjskom glavom i monoklom, koji jeuasno mnogo jeo i pio. Retko bi progovorio i tada nije izgovarao slovo r. Rekao je: dagipijatelju... ovo vino je izvsno ...A Arenbergovoj dugovratoj eni rekao je: Daga gofice...Setio sam se njegovog imena: zvao se Turkevei. Ali sam se setio i da je, predstavljajuise, jasno izgovorio slovo r, rekao je: Turrkevei. Svoje ime smatrao je vanim, jer je vodioporeklo od uvene porodice Turkevei.Pored mene sedela je devojka sa ribljim oima, kad god bih je oslovio zaigrale bi jojriblje oi, ali ni reci nisam mogao da izvuem od nje. S druge strane sedela je nekamala,punaka ena, koja je oigledno bila sva u vatri dok je razgovarala sa svojimsusedom zaklanjajui lice salvetom. Neki husar sedeo je pored nje. Punaka enica mi sepovremeno obraala, izvinj avaj ui se to mi okree lea.Izmeu ove dve susetke za stolom oseao samse potpuno usamljen, to mi je bilo veomaprijatno. I Editi su njeni susedi bili dosadni.Ja sam svoje lice i poglede upravio u Editu, koju je oigledno zbunio ovaj nemi,nepomini, ponizni, a istovremeno i vlastoljubivi pogled. Okretala je glavu tamoamo,kaoda joj sunce ija pravo u oi. Zatim se postepeno navikla i odjednom mi je i ona pokloniladugi pogled. Da sam u svom ivotu bio pisac, napisao bih knjigu: Razgovor nemihpogleda". Da sam bio Vagner, komponovao bih simfoniju: Borba pogleda".Moe li da zamisli u muzici, da mlad mukarac i ena, koji se jo ne poznaju, vodenemi dvoboj, nemu ljubavnu bitku svojim bojaljivim, poniznim, odriuim,nareujuim, usplamtelim, prihvatajuim, zamiljenim, odrenim, zauenim, radosnim,


17/133

moleivim, preklinjuim i zanosnim pogledima? Moe li da zamisli kako to odzvanjasa violine, oboa, fagota i gromkih fanfara u orkestru? Jesi li ve osetio kada pogled enetihp, bojaljivo kae: da...?Posle jednoasovne bitke, raspravljanja i dogovora, Editin pogled rekao je: da. Ili je tobio samo plod moje uzbuene mate? Pio sam mnogo vina. Dobra, teka vina. I Editine

oi su se blistale. A jo ni reci nismo progovorili.Posle veere iz trpezarije su izneli nametaj i otpoe igra.Ja sam otiao u zimsku batu, seo u jedan polumraan kutak i ekao. Hteo sam da Editadoe k meni. Hteo sam da ona doe.Bilo je ve dva asa posle ponoi i ja sam poeo da se pribojavam da Edita nee doi,mada je ona povremeno bacala pokoji pogled u zimsku batu i videla da nem iusamljensedim u jednom uglu. Ona je to inila tako da je izgledalo kao da me vreba.Iznenada mi prie i sede kraj mene. Puila je. Oi su joj se neobino sjajile. Kosa joj jeve pomalo bila upava. Zaista ne igrate? Ne umem da igram.

okonai je rekao... Slagao sam okonai ja. Nikada ne igram. Mala pauza. Zato ste lagali? Hteo sam danas da budem ovde. Po svaku cenu. Iznenadila ju je moja iskrenost.Njene enice se rairie. Zato?Govorio sam ne okreui glavu; kao da sam govorio nozi od stola ukraenoj rezbarijama,udnim glasom, ne sputajui ton na kraju reci: Volim vas. Smrtno. Video sam vas tri puta u ivotu. Volim vas.Nastupila je beskrajna pauza. Zatim Edita tiho izusti: Ne veruj em.Nisam odgovorio. Opet je zavladala mukla tiina. Edita se digla i pola. Nisam sepomakao s mesta. Ni glavu nisam okrenuo. Cigareta mi se odavno ugasila meu prstima.A Edita tako mi se inilo elela je da poem za njom. Ali nisam poao. Ona jezastala na vratima i osvrnula se. Pa ipak nisam poao.etvrt sata kasnije vratila se i sela kraj mene. Ja sam isto tako nepomino sedeo na svommestu. Ni reci nije mogla da progovori. Gutao sam i ja, sve to bih rekao poremetilo biovu divnu tiinu.Malo kasnije ona se ponovo digla i pola vratima. Tada sam i ja poao za njom. Zimskubatu odvajala je od garderobe soba u kojoj je svetlost ve bila ugaena. Moglo je biti okotri asa izjutra. Mnogi gosti su ve otili.Stigao sam je na sredini mrane sobe. Naao sami zgrabio njenu ruku. I tada sam poljubio Editu Ralben. Poljubio sam je u usta. Sveza,tanka, prkosna, gorda usta.Kao da su mi usne dodirnule somot, cvet, eravicu.Trajalo je to svega jedan trenutak, onda je ona odleprala u pravcu garderobe, a ja sam sevratio u zimsku batu. Ne znam dokle sam tamo sedeo nepomian, drei jo uvek meuprstima ugaenu cigaretu.Iznenada mi prie okonai. Bio je tuan. uj, da li ovaj frak odista ne landara na meni? Pogledao sam ga, kao da sam hteo damu kaem: nemoj da


18/133

bude lud! Ovo ga je oigledno umirilo. Mislio sam to zato to su se sestre Baraba ele noi smejale neemu. Imao samutisak da se meni smeju.Odmah zatim podie obe ruke i, pevuei neku opersku ariju, koracima kao u igri, preeu drugu sobu, u kojoj se jo uvek igralo. Ve je bio pomalo napit.

Otiao sam sa poslednjim gostima. Sa Editom nisam mogao, a nisam ni hteo da govorimposle poljupca. Oigledno je i ona mene izbegavala. Ovaj na prvi susret vinuo se u noiu irokom luku uvis, kao vatromet, kao divni, pomamni vatromet. Rasprtao se i zablistaou onoj mranoj sobi, u kratkom smelom poljupcu. Poljubac nas je oboje ispunjavao utolikoj meri da bi posle toga svaki razgovor bio nepotpun, gluv i smeten. Gde su boje,nenost, plamen i muzika reci, koji bi mogli da se uporede sa drai naeg u t an ja?Pa ipak sam morao da se pozdravim s njom i ja joj prioh. Pruila mi je ruku gotovousteui se i nije me pogledala u oi.Trkom se popeh u svoju sobu i onako u fraku sruih se na divan. Dugo sam leao takonepomian. Kada earn se trgao iz ovog slatkog zanosa kroz zavese je ve prodiralamlenobela svetlost. Pozno, zimsko jutro.Sreo sam je sutradan po podne, pred kuom.

Otpozdravila mi je sa pomalo tunim osmehom i htela da proe pored mene. Unapredsam bio pripremio reci koje sam hteo da joj kaem; ponavljao sam ih nekoliko puta usebi, kao glumac svoju ulogu. Sada sam osetio da bi te reci bile prazne, glupe i zbunjene.Kada bih joj sad rekao: volim vas, gledala bi u mene zauenim oima i ne bi razumela.Niani znao kako da otponem razgovor. Postaviosam joj besmisleno pitanje: Da vam nije nakodilo noanje nespavanje? Ne ree lako oteui, a u njenom pogledu jasno se video nagovetaj da ne eli dagovorimo o onom to je jue bilo. Sa zaprepaenjem sam uoio u istom ovom pogleduizvesno zameranje i prezir, kao da je htela da kae: Time aludirate, zar ne? Istiete svojunadmonost! Hvalite se!" A istovremeno i tuno: Razoarala sam se u vama, za mene jeto neizrecivo uzvien, aroban dogaaj, o kome se ne moe govoriti, koga se moemosamo seati".Ipak smo nekako pronali ton kojim smo vedro i veselo mogli da eretamo. Zamislite, Arenbergovica je elo vee bila uasno ljubomorna ree ona i svomemuu prireivala potajne scene. Na koga je bila ljubomorna? Na mene! ree i nasrne ja se. Moda ne bez razloga... Kojeta! Arenberg je veoma mdo i zabavan mladi, ali zaljubiti se...Dakle, ipak se pojavila, iskrsla je ta re. Smesta smo osetili njenu vrelinu. I obojeuplaeno uutasmo.Otpratio sam je do ulaza u njihov stan i pre no to smo se rastali, upitao sam je tiho: Kada u vas opet videti?Pitanje je sadralo molbu i ljubavnu izjavu. Posle trenutka razmiljanja ona odvrati:Doite sutra po podne u pet asova k nama. Imaemo drutvo. I nestade ispred mojih oiju.Sutradan sam bio kod njih deset minuta posle pet. Plaio sam se da e moja bezrazlonaposeta moda pasti u oi. Ali me je milostiva gospoa primila veoma ljubazno. U salonuje sedelo nekoliko gospoa i jedan bradati gospodin. Gospoe su bile moram


19/133

upotrebiti veoma zgodan nemaki izraz tipine Wohltatigkeitsdamen.*' A bradatigospodin bese predsednik neke dobrotvorne ustanove.Sedeo sam u jednoj od naslonjaa, radoznao da vidim ta e biti sa mnom. Jedva su iobraali panju na mene. Samo me je milostiva gospoa povremeno udostojala jedniniletiminim pogledom.

Ubrzo je ula Edita. Sela je podalje od mene i utala kao i ja. Oko nas tekao je razgovorkao vodena bujica. Nas dvoje liili smo na dva nema, bela kamena usred ivahnog,bunog uborenja potoka, zapljuskivani talasima reci.Iznenada se Edita die i poe u zimsku batu. Pre no to proe kroz vrata dade mi znakda je sledim. Kada sam ustao i poao, pretrnuh, jer mi se uini da je razgovor nagloumukao, a zaueni pogledi svih bili su upereni u mene. Milostiva gospoa kao da midovikuje: Ehej, kuda ete vi sa Editora?U stvari, njih petoro je razgovaralo u isti mah i samo se meni inilo da je upadljivo tonaputam drutvo. Ostali to nisu ni primetili. Ne moemo tamo da doemo do reci ree Edita veselo hajdemo u mojusobu.

Proli smo kroz sobu u kojoj sam pre dve noi poljubio Editu. Soba je onda bila mrana.Sada je u njoj gorelo osvetIjenje. Ne bih je poznao, ali sam ipak znao da je to ta soba. Izaove sobe, koja je sluila kao soba za puenje, bila je Dame koje vole da budu lanice raznih dobrotvornih drutava (prim, prev.)spavaasoba. U njoj je preksino bila garderoba. Eitina soba nalazila se na kraju stana. Po zidovima, u belim ovalnim ramovima engleske umetnike kopije, divan pokrivenbelim somotom; ispred prozora mali, damski pisai sto. Edita mi rukom ponudi mesto unaslonjai, koja je bila toliko meka da sam sav utonuo u nju. Ona sede na divan. Prekrstisvoje lepe, vitke noge, a ruke spusti u krilo.Osvrtao sam se po sobi. Pogled mi se zaustavi na krevetu koji je stajao pored zida. Bio jemanastirski jednostavan. Na nonom stoiu u srebrnom ramu stajala je slika roditelja. Sirom otvorenih, poudnih oiju dugo sam gledao u krevet. Ona je osetila da ga otkrivami razmetam u mislima.Dugo smo utali. Vi stanujete u ovoj sobi... izustih u nekom zanosu i podigoh obe ruke, kao da sam sveoko sebe hteo da prigrlim. Da ree ona, nasmeivi se.Iz njene sobe vodila su jo jedna vrata. Edita se die, otvori ih i baci pogled u drugu sobu,kao da oslukuje neki um. Trenutak kasnije pritvori vrata.Ali nije pritisnula kvaku.Odmah sam razumeo ta to treba da znai. Ovako bismo odmah uli ako bi neko pritisnuokvaku u drugoj sobi. Dok proe onom sobom, dok stigne do naih vrata, mora da proesekunddva. Ogromno mnogo vremena!S druge strane, iza nas, nalaze se tri prazne sobe. Otuda pogotovo ne preti nikakvaopasnost.Seo sam pored nje na divan. Nije se protivila. Sklopila je oi i malo zabacila glavu. Nalicu joj je lebdeo devianski,blaem strah, a oko usana skoro neprimetni, blistavi osmeh.Oslukivali smo svaki um. Ako neko doe ree zadihano vratite se na svoje mesto...Odmah zatim pokri lice rukama. Sada smo ve bili sauesnici. Sada mi je ona dala savet.


20/133

Neko pritisnu kvaku na vratima zimske bate.Za tren oka vratih se u meku naslonjau boje zemike. Iz susednih soba se ulo utanjesuknje.Milostiva gospoa ue u sobu. Ona prie, uze Editino zarumenjeno lice meu obe ruke ipoljubi ga.

Sine, dola sam samo da te pitam: nisi li videla negde moje kljueve?I u tom je ve napustila sobu.Zajedno smo oslukivali korake koji su se udaljavali. Zatvorila su se i vrata tree sobe zanjom. uli smo i pritiskivanje kvake.I tada sam ponovo seo na divan.Kada sam se oko sedam asova oprostio, upitao sam u predsoblju Editu: Kada u vas opet videti? Edita mi otvoreno pogleda u oi. Sutra u pet asova.Postepeno sam saznao da je milostiva gospoa na potajni saveznik. General je svakogdana od etiri do devet boravio u oficirskom klubu.etvrtog dana upitao sam Editu:

Da li gospodin general zna da ja dolazim svakog dana? Edita je puila. Ispustila jedim i slegla ramenima. ta mari, ako ne zna? Dovoljno je da Sesil zna. Svoju majku je zvala Sesil.Pet dana nisam odlazio u kancelariju. Telefonom sam javio da sam bolestan. Do podnesam lekario, puio i razmiljao veoma mnogo. Oko podne proetao bih se po budimskimbregovima.estog dana otiao sam najzad u ministarstvo.I Cokonai i Margita doekae me izjavljujui da veomar avo izgledam. Margita izvueiz svoje torbice ogledalce. Pogledajte, kako su vam oi umorne! Cokonai me povue ustranu. uj, ne zaboravi da ode u posetu Editinima kad sam ve posredovao da te pozove.Oni veoma mnogo polau na to!Veselo sam zagrlio Cokonaija i umirio ga.Devet dana kasnije, uvee, kada su samo njih dve bile kod kue, Edita je pala majci okovrata i priznala joj da se nas dvoje volimo meni je odmah sutradan sve poverila.Generalica je zinula od iznenaenja. Bila je zapanjena (tako mi je Edita priala).Meutim, verujem da je ona tano znala da se Edita i ja ljubimo im izie iz sobe. Ona jeodista imala zlatnu duu.Edita mi dade savet da napiem jedno lepo pismo Sesili" u kome bih joj sve priznao.Ona e ga sama predati majci.Do ponoi sam sastavljao pismo. Utroio sam elu kutiju hartije za pisma. Sutradan upodne predao sam ga Editi. Ona ga sakri u nedra. Ja sam bez ijedne reci poljubio maluokruglu, obnaenu povrinu dlana, u veliini jedne forinte, koja joj je virila iz rukavice.Oboje smo bili veoma ozbiljni.U pola jedan svratio sam u kancelariju. Margita je bila upava, lica osuta crvenimmrljama. Svakako se pre toga rvala i ljubila sa Cokonaijem. Kao prvo Cokonai mi postavipitanje: uj, da nisi zaboravio da poalje svoju posetnicu Editinima? To bi bilo vrloneutivo!Pljusnuh se uplaeno po elu.


21/133

Gospode!Cokonai me je gledao pun prekora. Znai, zaboravio si? Da zna da te vie nee pozivati. Po povratku zatekao sam kodkue Editino pismo. Izvestilame je da joj otac nee biti na veeri, vratie se tek posle ponoi, trenutak je veoma

povoljan da doem na veeru. Obukao sam smoking. I Edita se doterala. Sesil je proitala tvoje pismo apnu mi uzbueno(kada smo bili sami ve smojedno drugom govorili ti) hoe da govori s tobom posle veere.Ja sam ispod kaputa (kao da sam ih nosio na svom srcu) doneo Editi nekoliko strukovaurevka, zavijenih u svilenu hartiju.Vee je bilo divno. Za vreme veere razgovarali smo malo. I to, ne znam zbog ega,mnogo tiim glasom no obino. Ge< neralica nije pominjala moje pismo. Posle crne kafepoloila je svoju lepu, uvelu ruku na moju i ree: Dragi moj, sada ete vi lepo da poete sa mnom u salon, da malo porazgovaramo uetiri oka.Editu obli rumen. Brzo okrenu zaareno lice, skoi, otra u drugu sobu i poe da svira

neki kaubojski mar u pomamnom tempu.Preosmo u salon. Gospoa generalica zatvori vrata za sobom i pokaza mi mesto spramsebe. Primila sam vae pismo... poe tiho i pogleda me smeei se. Bila je dubokodirnuta i htela je to da prikrije osmehom. Nije produila svoj govor, moda nije htela.Zelela je da ja govorim.Ispunio sam njenu neizreenu elju. Iz druge sobe se ulo Editino sviranje. Tog trenutkasvirala je neki tihi valcer.Ispriao sam ko sam. Govorio sam o svom ocu i majci. O svojih petsto jutara zemlje.Kui, koja bi se mogla nazvati i spahijskim dvorcem. Orahovom drveu koje baca svojesenke po velikom vrtu. Nemam nikoga na svetu rekao sam. Nemam drugova. Nepijem. Ne kockam se. Zdrav sam. to se tie mladikih bolesti moe da bude sasvimmirna. Ne elim da ostanem u ministarstvu. Mislim da sam prilino sposoban; uio sammnogo, hteo bih da se ozbiljno bavim politikom. Volim Editu. Hou da je uzmem zaenu.Govorio sam lagano, sa dugim pauzama, kao da me je gdegde zamorila poneka reenica,ili poneka uspomena. Boe moj, ta govorio sam o svom ivotu.Generalica je sa najveompanjom sluala moje reci.Kada sam zavrio oi su joj bile pune suza. Ree mi: Mnogo volim svoju ker. Ona za mene predstavlja sve i za mene nema nieg vanijegna svetu od sree moje Detike. (Tako je ona nazivala Editu.)Zatim poe da pria o sebi i svojima. Bila je siromana devojka, njen otac bese grof idragonski pukovnik. Upoznala se u Klagenfurtu sa svojim muem, koji je tada biokapetan. Njen mu je bogat ovek. U svakom pogledu on je gospodar u kui. Bez sumnjei Editina udaja zavisi od njegove konane odluke. Strog je, ali dobar po dui. Po prirodi jenepoverljiv, treba mu due vremena da nekoga zavoli, ali koga jednom zavoli, moe uvekda rauna na njega. Zasad mu jo nita ne treba rei, doi e i tome vreme. Ona e biti nanaoj strani; udeavae stvari enskom lukavou, treba da imamo poverenja u nju. Zahvalno sam je poljubio u ruku. Bili smo duboko dirnuti tako da dugo ni ona ni ja nismomogli da progovorimo.


22/133

Najzad se gospoa generalica die i ree: Priekajte, poslau vam Editu.I ostavi me uzrujanog, obuzetog mislima koje su se kovitlale po mom srcu kao vreli, tekimirisi u prolee nad bokorima jasmina.Trenutak kasnije ue i Edita u sobu. Umiljato i obeenjaki nestano stavi prst na usta,

oslunu ne uje li se kakav um iz ostalih soba, u kojima je ve unapred ostavilaodkrinuta vrata, da nas ko ne bi iznenadio. A onda mi polete u zagrljaj. Ja sam dugopritiskivao lice uz njene grudi. Ne poriem, krio sam od nje jednu suzu. Najlepu suzusvog promaenog, jadnog ivota.Oh, kako bih voleo da ti tano opiem asove koje sam te veeri proveo sa Editom!Grevito, izbezumljeno smo se drali jedno za drugo, kao da smo stajali na vihoru, upalilismo se i izgarali na sopstvenom plamenu.Njen vreli dlan pripijao mi se uz vrat, te i sada,usred ledene jeze bliske smrti, jasno oseam tu vrelinu na potiljku. Slatku vrelinu.Toplinu ivota. Zar prolea. Kako da ti opiem? Ona je sklopila oi, podigla lice, okretalaga, izvijala ga i krila od mene, ono je bilo u zanosu, koji ne mogu da ti opiem. Oh, kakosada jasno vidim linije njenih oiju, usana, vrata, kako mi se avetinjski privida njeno

zabaeno, uzavrelo lice! Deaka ramena, male grudi, izvijen struk, vatrene, slatke,poluotvorene usne, mali snani prsti koji su mi se uplitali u kosu... uj, sve mi se toponovo stravino privida.Negde je zakripela kvaka. Seli smo jedno spram drugoga, na pristojnom odstojanju iuzbuenog daha netremice smo se gledali. im je nastupila tiina nastavili smo.Oprostio sam se neto pre ponoi i otiao kui. Toga dana nisam hteo da se sretnem sageneralom.U budimskim bregovima budilo se prolee. Jedne nedelje pre podne, seam se, ve su seprodavale ljubiice, a pored Jelisavetinog mosta, u onom majunom parkiu, rascvetala sejednog jutra uta, kao kanarinka, grana zlatice.U rana popodneva esto sam sa Editom etao po Gelertovom bregu. Kad god bismo selina neku klupu Edita bi vrhom svog suncobrana crtala po zemlji plan naeg buduegstana. Koliko emo imati soba, gde e biti trpezarija, gde soba za rad, salon... Jedanput sam je odveo na Manjokijev put, tamo smo pronali prazno zemljite, nadrvenoj tabli pisalo je: Na prodaju". Odluili smo da ovde sagradimo vilu. Edita jeodmah uzdu i popreko koracima izmerila zemljite i danima smo planirali na dom. Aonda sam jedanput u jednoj kafani na Rakocijevom bulevaru naiao na gospodinaMandla, malog, elavog Jevrejina, koji je bio ovlaen da proda ono zemljite. Posledvodnevnih pregovora kupio sam ga. Sav srean odneo sam Editi ugovor.Jednom smo se sputali drei se pod ruku s brega i tada mi Edita ree: Zar ne, i ti ne bi eleo da imamo zajedniku spavau sobu?Rekla je to tako umiljato, bojaljivo i pitomo, da sam u vazduhu poljubio obod njenogeira, koji je pri hodu blago dodirivao moje lice.Razgovarali smo sve ee i sve smelije o spavaoj sobi. Tokom naih dugih, prolenihetnji govorili smo samo o tome. Ona se sa nekom zastraenom i razdraganomradoznalou pripijala uza me, kada bismo razgovarali o stvarima koje je tada ula prviput. Recima i u mati postepeno smo preivljavali sve. Ovo je nae zajednike asoveispunjavalo jo veim arom i nestrpljenjem.


23/133

Ipak nikada nismo mogli da budemo sigurni. Iako su nas gore u stanu katkad ostavljalinasamo, ipak bi as ovde, as onde kripnula, ili kvrcnula brava to je za nas vepredstavljalo pravo muenje.Jednom Edita nije mogla da poe sa mnom i ja sam se sam etao budimskimulicama.Zalutao sam u neku snenu, tihu uliicu. Naiao sam na troan, mahovinom obrasli kameni

zid, preko kamene kapije nadvio se plavi j or go van kao kakva arobna kita cvea. Nakapiji je stajala mala, zelena cedulja: Stan za izdavanje".Promolio sam glavu kroz kapiju: usred divne batice okopavao je cvetnu leju veoma starovek. Bledoljubiasti grozdovi zumbula ve su izvirivali iz zemlje. ija je ovo kua, ciko? Izvol'te unutra!Uao sam. Krupnim, glatkim, belim kamenom poploana staza vodilaje od kapije dokuice sa verandom. S leva i a desna behu cvetne leje, bunje tuje i u dnu kamenimzidomograenog dvorita stajala je stara lipa, koja se naslanjala o kameni zid i prualajednim delom iznad ulice. Dobar dan!

Stari prebaci motiku u levu ruku i prui mi desnu. Dobar dan. Ja sam, molim, Ferenc Site. Rekoh mu i ja svoje ime. Hoete da uzmete stan? Voleo bih prvo da ga vidim.Stari prisloni motiku uz bun i ispod kecelje (imao je na sebi dugu plavu kecelju) izvuekljueve.Otvori zatim staklena vrata od verande. Male verande, poploane crvenim ciglama, sabelim, platnenim zavesicama na prozorima. U meuvremenu, ika Site mi je avao raznaobjanjenja: Stan je prazan jo od jeseni, jer se u to vreme stari stanar, koji je esnaest godinastanovao ovde, odselio u Petu. Istakli smo cedulju, ali preko zime rei u vampravu istinu nije nam doao nijedan stanar jer je kua daleko od tramvaja, a i ulica jeblatnjava. Ali leti i u prolee ovo vam je kao u raju. Izvolite ...Otvorio je vrata od sobe i propustio me da uem prvi. Krevet, ormar, umivaonik, sto,stolice, pored zida dve naslonjae, nizak, irok divan, a svuda neka spokojna jedno,stavnost, istoa i prostodunost. Pod oriban i svetlout, nigde trunice praine, pauine,ili neke sumnjive mrlje; ela soba blistala je kao kutija. Iznad kreveta jedna kopija: Petefinalaken lei na bojnom polju kod Segevara, u raskonoj mrkoj honvedskoj dolami; izrane na grudima mu iklja krv.Ispred kreveta ilim, ija utkana ara prikazuje lovakog psa kako vreba. Iznad divana zidtakoe pokriva ilim, jevtina imitacija starih goblena; u vrtu klei mladi pred devojkom.Nad stolom visi uljana lampa sa zaklonom od staklenihperli. O njemu prikaena lepezicaod hartije. U uglu mala peod livenog gvozda, oiena, presijava se kao izma.Cika Site je stajao na vratima sa svenjem kljueva u ruci i vrebao moj pogled koji jelagano prelazio preko svega od poda do tavanice, du itave sobe. Imate samo ovu jednu sobu? Samo ovu jednu.Preoh pogledom jo jednom po svim stvarima. Cika Site je strpljivo ekao. Koliko traite za nju?


24/133

Cika Site je oborene glave dugo gledao u jednu svoju cipelu, kao da hoe s njom da seposavetuje. Pa znate kako je... pedeset forinti meseno. Jer, molim, ovo se rauna kao zasebnakua. Zasebno dvorite, zaseban klju od kapije, bez dozvole ne mogu ni ptice da uuovamo. Samo to moja ena doe svako pre podne da pospremi. A ja jedino kad treba

neto da uredim u bati. Koliko je vama godina, ika Site? Osamdeset i tri, molim. Stanujem sa svojim sinom preko u Peti. Sluio sam etrdeseti est godina kao troarinac na Lananom mostu, ali ve trea godina kako sam u penziji. Dakle, resio sam, ika Site, uzeu stan na tri meseca. Stari klimnu glavom . Pruiosam mu sto pedeset forinti,koje on brino stavi meu listove jedne odve stare belenice, a onda mi prui tri kljua.Klju od sobe, od verande i od ulazne kapije.Kada sam iziao, pogledao sam broj kue. Ulica Ag, broj 10/b.Uvee sam sve ispriao Editi. Kako sam zalutao u ovu malu budimsku ulicu, govorio samjoj o ika Siteu, batici sa cveem, verandi, o nametaju u sobi, pomenuo sam ona tri

kljua, samou i nadzemaljsku tiinu koja vlada u ulici Ag broj 10/b.Edita me je sluala zaaremh oiju. Otii emo jedanput tamo pl jesnu ona rukamaod radosti.Ali se smesta uplai od te pomisli. Ne... to nije moguno... kakve budalatine ja to govorim!Sela je za klavir. Ona je uvek kroz muziku izraavala svoja duevna uzbuenja. Svirala jekaubojski mar.Jednog popodneva etali smo po Budimu. Edita je bila zaneta mislima koje su se, kaoprilikom svih naih etnji, vrtele oko tajni ljubavi.Poveo sam Editu u ulicu Ag; ona nije znala, nije ni obraala panju kuda idemo, ve je,utonuvi u svoje snove, tiho koraala kraj mene. Zastao sam pored kamenog zida nadkojim se nadvila grana jorgovana. Evo nas. Gde?Pokazao sam joj kuni broj.Edita baci pogled i uhvati me pod ruku. Ne... ne... ree i pogleda u mene oima punim straha. Hou samoda ti pokaem odvratih, dok sam klju stavljao u bravu.Uli smo kroz kapiju. Napred ja, a za mnom Edita. Ona je za trenutak zastala na ulici. Zar se boji da ue upitao sam smejui se.Moj smeh je ohrabri. Pogledala je levo i desno niz ulicu. U ulici Ag nije bilo ive due.Edita ue kroz kapiju pognute glave. Pogledaj, kako je divna ova batica!Dok se Edita divila bati, ja sam iznutra zakljuao kapiju. Sta to radi? Zatvaram kapiju. Ovde smo sami. Edita se uhvati za kvaku. Pusti me... Hou da odem.Tog trenutka bila mi je toliko tua da sam se uplaio. I vesam se pokajao to sam je uopte doveo.Neko vreme drala je kvaku u ruci, a zatim podie pogled i uperi ga pravo u mene. Kaoda je od mene traila savet.


25/133

Ludice rekoh egase plai? Slegla je ramenom: i sama nije znala.Poli smo prema kui. Otvorio sam vrata od verande. I njih sam zakljuao iznutra, imsmo uli u sobu, zakljuao sam i ta vrata.Edita je zastala na sredim sobe. Uplaenih, rairenih oiju posmatrala je malu, nepoznatusobicu i tiho izustila:

Boe moj...U naoj samoi bilo je neke lepote od koje smo se najeili. U ovoj tajanstvenoj tiini,maloj, primitivnoj sobi, iza triju zatvorenih vrata, u nemoj kui, u pustoj budimskojuliici. Ovo je bio jedinstventrenutak nedozvoljene samoe u naem ivotu i mladosti.Edita je sela na divan. Bila je pomalo bleda.Ja sam bacio jedan jastuk sa divana na zemlju, seo sam kraj njenih nogu i spustio jojglavu u krilo. Obujmio sam je obema rukama.Ne znam dokle smo ostali tako. Proimala me je neizreciva slast u ovoj nemoj inepominoj samoi. Da li je prolo etvrt asa, ili itav as? Ne znam.Edita me je neno prodrmala po ramenu, kao da ine je budila iz dubokog sna. Hajdemo... Plaim se ovde.

Skoi i poe vratima. Ja sam otkljuao i ponovo zakljuao. Zatim sam krenuo za njom.Prvi sam iziao na ulicu; nigde nikoga nije bilo. Rukom dadoh znak Editi da i onaslobodno moe da izie. Ona proe kroz;kapiju i pouri napred. Ja sam zakljuao kapiju.Odmah posle toga poao sam za njom. Ili smo nemo jedno pored drugoga. Tiinu jeprekidalo samo zveckanje tri kljua u mom depu. Odjednom sam se glasno nasmejao. Sto se smeje? Smejem se to se nismo ni poljubili.Edita je zamiljeno ila pored mene, pogled je oborila zemlji. Uplaeno mi apnu: Oh, kad bi Sesil znala za ovo... Ubila bi me! Spopade me neobuzdana veselost.Smejao sam se na savglas i moj smeh zarazi i Editu. Kikoui se sputali smo se spotiui se strmombudimskom uliicom. Nikada vie neu da uradim tako to ree Edita. Ali ja sam znao, a i Edita je znala,da emo sutra i jo mnogo puta ponovo biti u ulici Ag.Kad smo stigli kui Edita urno potra uza stepenice, jer je bila uobrazila da smo seupadljivo dugo zadrali, iako smo se vratili u uobiajeno vreme. Ali savest joj nije dalamira.Te veeri sam zaspao sa Petefijevom slikom u mrkoj dolamici na egevarskom bojnompolju pred oima. Verujem da su te noi i Editinom matom promicale kao aveti slike inametaj male sobe u ulici Ag.Sutradan posle veere siao sam do njih na crnu kafu. Gde ste bili jue po podne? upitala me je generalica bez senke podozrenja. etali smo se po Gelertovom bregu ree Edita tipkajui groe iz inije sa junimvoem. Meni celim teloni prostruja neka hladna jeza, ali Edita je odgovorila takosavreno hladnokrvno, da me je to jo vie uplailo. Milije bi mi bilo da se i ona uplaila,da je pocrvenela, da se i na njenom licu ogledala strepnja.Dva dana kasnije opet smo bili u ulici Ag. Setajui u tom pravcu, mate nam serazbuktae. Ni o emu nismo umeli vie da razgovaramo osim o nedokuivoj misterijipredstojeih asova, koju smo doaravali u mati, kao to smrtno edan ovek, lancemprivezan za obalu potoka, u najveim mukama prua lice prema vodi. Ona se nalazi svega


26/133

jedan pedalj udaljena od njega, pa ipak ne moe da je dohvati; uje kako ubori, ini muse da je dodiruje jezikom, osea je meu nepcima, osea je kako mu se sliva niz isuenogrlo, kako se razliva po usahlim grudima, razliva po kostima, srce mu uzbueno kuca,batrga se, prevre, ali ga lanac stee, ne puta ga a voa je svega pedalj daleko.Kada sam zatvorio kapiju i okrenuo klju u bravi, Edita je skakuui potrala napred.

Zakucala je na staklena vrata neme kuice kao da unutra ima nekog i veselo je uzviknula: Dobri bogo, pusti nas unutra!Tog dana obuzelo ju je neko pomamno, razdragano raspo loenje. Takvu je nikadanisam video. Bila je pijana, veruj mi, opola se od onoga to ino putem razgovarali.Kada smo uli u sobu i zakljuali vrata, ona baci eir u irokom luku na ormar, a zatimse srui na divan, kao da ju je oborio neki opojni zanos. Leala je zatvorenih oiju, upoloaju u kakvom je dotle nikada nisam video. Za trenutak sva se predala svojoj mati.Odmah posle toga zgrila je kolena, najeila se i naglo skoila. Obema rukama strasno jezagrlila vazduh oko sebe.Na usnama joj je lebdeo nesvesni, udni osmeh, osmeh njenog najskrivenijeg bia.uj, ja u ti sada ispriati stvari koje mukarac nikada ne bi smeo rei o eni drugome.

Toje podlost. Ja sam tako nauio, a svakako i ti to osea. Kada svojim mirnim,razumnim mozgom bude itao ovo moje pismo, pisano u poslednjim asovima mogludila, moda e, Maae, odmahnuti svojom lepom, ozbiljnom glavom! Ali shvati me,shvati da ja to moram da ispriam, da moram ove reci da doviknem ivotu. Voleo bih daspasem ove trenutke za venost i da ih raspem irom zemlje, po malim gradovima, kaorue, da ih ljudi podignu, da ih osete, da ih zadre u seanju, da ihostavim onima koje eveito ostati devojke, ili petanskim mladiima ije se mladosti i ljubavi pretvaraju ujevtino sladostrae po uasnim javnim kuama u krivim, zabaenim uliicama. Ono tosam ja doiveo, bio je poseban dar u rnom izuzetnom ivotu. Uspomene na one asoveblistaju u meni i greju mi duu, oni trenuci behu toliko divni da sada, kada su nestali,moram da umrem.Kako bih beskrvnim recima mogao da ti ih ispriam, da ti ih opiem ovde na ovoj hartijida bi ih i ti osetio? Nemoj da misli, meu nama se nita nije dogodilo, jedino to smobili sami, zakljuani u jednoj maloj sobi, sreni i spokojni u toj sigurnosti, gde je iezlo ibilo daleko sve to divnu neobuzdanost mladosti sputava okovima.Kada se sada setim svega toga, oseam da je Edita toga trenutka mogla da bude moja . Neznam zato se ipak sve dogodilo ovako. Bila je to mukama proeta, lepa, divna igra,titranje oko plamena i nita vie. Slatka groznica, vrela drhtavica, stvari koje su se njojuinile kao uasna smelost. Kao na primer to to je svlaila sa svojih ramena bluzu,spustila je duboko, patetino zgrenim prstima, kao da ih je zarivala u neku slatku i bolnuranu, tako duboko da su njene male deake bele grudi uzdrhtale i odjednom iskoile izbluze. Postajala je sve smelija, nekim zanosnim ivotinjskim nagonom eznula je zanagou, udila je da ustrepti svesna da moj muki pogled pomamno pije netaknutubelinu, da upija delove njenog tela koje muko oko jo nikada nije ugledalo. Tu nije biloreci, samo blaeno mucanje, apat, prigueni uzdasi, kratak uzvik, iznenadan smeh dve lepe, mlade ivotinje, dva glasa ljudskih bia koja su se u zanosu ovih divnihtrenutaka vratila desetinama hiljada godina unazad, zaboravljajui sve, pa ak i ljudskigovor.Pustila je da skinem s nje svileno ruho, pod kojim je u devianskoj tajnosti ivelo njenodivno, mlado telo. Otkopao sam joj najpre bluzu, zatim drhtavim prstima i


27/133

svilenoprslue. Stajala je preda mnom bez haljine, samo joj se laka batistana kouljapripila uz telo, odajui sve njegove linije. Samo latice rue imajutako meke linije,lukove, pregibe kao to su bile linije njenog izvijenog vrata, polukruga njenih oblihramena, pregiba njenog struka. Pogdege su se ove linije sastajale i iezavale u senci.Stajala je preda mnom u plitkim lakovanim cipelama, ukraenim malim masnicama i tog

trenutka mi se uinila idealno vitka, a u svojim dugim, srebrnosivim, svilenim arapamaliila je na neobian cvet, iji je struk uvijen u srebrnu hartiju. Malaksao pao sam joj prednoge i ljubio njena sveza kolena. Uzeo sam je u naruje i odneo na divan. Njena usta suse upijala u moja takvim arom kakav nikada dotle nisam osetio. Sada, kada se seamsvega toga, jo oseam otar bol u potiljku.Leala je oborene glave, krijui lice i predavala se najstrasnijem matanju; u pokretimanjenih ruku i podrhtavanju i trzaju njenih bedara osetio sam najvee ljudsko blaenstvo.Ja sam kleao pred njom i eleo da upijem u sebe njeno divno telo jednim jedinimpomamnim poljupcem.Posle dugog, veoma dugog vremena, iz ove opijenosti probudio nas je teak zamor. Alise ipak nismo potpuno osvestili. Kada smo zamagljenih oiju izili na ulicu nismo bili u

stanju da progovorimo ni reci, hodali smo, posrtali kao da nam je ona vatra istopila kosti.Nismo smeli da progovorimo, plaei se da emo moi samo da mucamo.Tek smo se kod mosta donekle osvestili. Edita prva progovori. Boe moj, da pourimo, mnogo smo zakasnili. Ve je bilo vreme veeri. Neemo vie da odlazimo tamo ree Edita.Ali poev od tog dana odlazili smo svakodnevno u ulicu Ag.Zna li da je onda ve bio maj. Jedne veeri doeka me Edita sa veu da na deset danasvi odlaze u Be. Ja samse gotovo obradovao to e otii, jer me je sve ovo potpunoizmirilo. Postao sam preterano osetljiv i ivci su roi bili napeti kao zategnuti luk. Slinoje bilo i sa Editom.Sutradan po podne u dva generalova porodica otputova brzim vozom. Edita mi je dalaadresu: odseli su u Nibelungengase kod njenog strica, koji je u Beu imao neku manjufabriku maina. Sporazumeli smo se da emo svakog dana pisati jedno drugome.Kada sam se te veeri peo stepenicama bilo mi je tako neobino to Edita nije tu, u istojkui sa mnom. Izneo sam stolicu u hodnik, seo, puio i gledao dole u prozore prvogsprata. Imao sam dosta vremena da razmiljam o onome to se sa mnom zbiva odseptembra. Prvi susret kada su njih troje izlazili kroz kapiju. Kada je u hodniku slualagramofon. Kada je leala na prozoru i sunala se. Kada sam se fijakerom vraao kui.Kada sam je na vratima propustio. Cokonai i telefon. Kuni bal i prvi poljubac. etnje isve ostalo. Ulica Ag.I teta Kamila izae u hodnik. Pokua da zapodene razgovor, ali poto sam kratkoodgovarao i pravio duge pauze, ubrzo me napusti. Zatvorio sam oi i pokuavao dapogodim ta li Edita sada radi.Sutradan sam otiao u kancelariju. Za poslednje dve nedelje nijedanput nisam doao, podizgovorom da sam bolestan. Ala vi ravo izgledate ree Margita. Njeni prsti su i sada bili plavi od trake napisaoj maini.Seo sam za sto i gledao kroz prozor. Kad bi za trenutak zavladala tiina, ja bih odmahzatvorio oi i osetio oko sebe atmosferu ulice Ag.Cokonai ue u kancelariju nisam ga ni primetio prikrade mi se i lupi me u lea.


28/133

Nitkove! Prevario si me! Govorio sam jue telefonom sa Editom i uo da si vedvaput bio kod njih na veeri! Hteo sam samo da te uplaim odgovorih.Cokonai pree preko ovoga.U podne sam primio dopisnicu od Edite. Svega nekoliko reci, izmeu reci mnogo takica. Treeg dana nisam vie mogao da izdrim. Seo sam u dva asa na brzi voz i uvee stigao

u Be. Odseo sam u jednom malom hotelu i pred podne vrebao na uglu Nibelungengase.Hteo sam samo da je vidim. Kriom, da ona ne zna. ekao sam uzalud od jedanaest dopola dva. Kako je bilo divno ovo uzaludno, muno iekivanje.Posle podne sam opet bio na istom mestu. Oko est asova izae vee drutvo iz kue ukojoj stanuje njen stric sa porodicom. Napred Edita sa visokim mukarcem u tenispantalonama, iza njih general sa nepoznatom starijom damom, a naposletku generalica sagospodinom sede brade, koopernog hoda. Pored njih se gegalo uto psetance poploniku. Bilo mi je lako da pogodim da nepoznata starija gospoa i gospodin sede bradene mogu da budu niko drugi do stric i strina. Ali ko je onaj mukarac u tenispantalonama? Kada su doli blie poznao sam ga. Glegle, Arenberg!Naglo sam mugnuo u sporednu ulicu. Nisam hteo da me vide. Saekao sam da prou, a

zatim sam ih pratio izdaleka, isteui vrat. Poli su prema Ringu i zatim skrenuli uStatpark. Tamo vie nisam smeo da ih pratim, jer je lako moglo da se desi da doem upoloaj da ne mogu da izbegnem susret. Mogao bih, mislio sam, da ispadnem smean uEditinim oima. Mogla je da poveruje da je uhodim.Vratio sam se veernjim vozom. Kod kue me je ekalo Editino pismo. Pisala mi je da sujoj Be, strici strina ve dosadili i elela bi da se vrati. Poslednja reenica u pismu glasilaje: Ulica Ag..." Samo toliko. I tri reda takica. Lako sam mogao da zamislim ta se krijeiza takica. Pismo je bilo bez potpisa. Umesto imena, ispod takica bile su ispisane jedinoreci: Volim te".U utorak se Edita sa roditeljima vratila iz Bea.Video sam generala u pantalonama boje porculana sa sabljom pod rukom kako naputakuu. Siao sam do Edite. U meni se budio neki protest: ta se ja krijem od generala?Moje namere su asne i opravdane: hou da se oenim Editom, jer se volimo. Zato bihzbog toga morao da se krijem? ta bi general imao da mi zameri? Mlad sam, zdrav, imamdiplomu, slubu koja mi otvara put, poten sam i imanje mi je dovoljno da Editiobezbedim gospodski ivot. Potiem iz otmene, stare plemike porodice i na moje imejo nikada nije pala nikakva ljaga. Osim toga, pun sam ambicija.Dodue, silazei niz stepenice, pade mi na um da su moje ambicije prilino usahle otkakosam sa Editom. Osmehujui se, ali sa primesom tuge, pomislio sam na asove koje samposle smrti svoga oca proveo u usamljenoj roditeljskoj kui.Setih se nae kue, lepe, starinske kue u Peterfalvi sa otvorenim tremom,dostojanstvenim proeljem, prozorima sa zelenim aluzinama, setih se istarih, senovitihoraha, stare gospe Cetenice koja se sada stara o kui, i obuzima me neka neobjanjivaseta pri pomisli na ono mesto koje sam napustio. Sin stare Cetenice pisao mi je svakogmeseca po jedno pismo u ime svoje majke javljajui mi novosti izPeterfalve, gde senikada nije dogaalo nita novo. Koliko sam zaboravio na svoje uspomene! Kako sam ihizneverio! Nee li mi se ovo osvetiti?Ovakve misli su mi se vrzmale po glavi, dok sam ulazio kod Edite.Edita mi se nestano pokloni i prui mi elo da ga poljubim. Porasla si, otkako te nisam video rekoh osmehujui se. Ovim sam hteo da jojkaem koliko su mi bili dugi ovih deset dana, dok je bila daleko od mene.


29/133

Nalazio sam da je Edita dobila boju za ovih deset dana.Lice joj je lako preplanulo, a ikosu je eljala nekako drukije.Poeli smo da razgovaramo. I tada sam sa iznenaenjem primetio da se ne samo unjenom nainu eljanja, ve i u boji njenog glasa osea neto neobino. Ranije mi jeupuivala svoj pogled tako da sam tokom dugih minuta svojim pogledom mogao da

utonem u njene oi. Kao u nebeski svod. Hi kao to ovek zastaje na obali jezera i dugoposmatra vodu, kao da je njen pogled bio nemiran i tu. Pre je moja ruka klizila izadravala se na njenim ramenima, kukovima i kolenima kao da je imala neizreenudozvolu pristupa u ova zabranjena podruja. Sada je hladno odbila moj pokret. I ovanjena hladnoa ostala je da lebdi meu nama u vazduhu.Ja, razume se, nisam rekao ni reci da sam treeg dana seo u voz i poao za njom u Be.Ni da sam je vrebao na uglu Nibelungengase. Svakako bih ispao smean u njenim oima. Sta si radila u Beu upitah toboe sa dosadom. etali smo, etali i etali. Sta radi gospodin grof? Kakav gospodin grof?

Arenberg. Nisam ga ni videla. Poslednji put sam ga videla lane. Ujedoh se za usne. Kao da meneko s lea maljem udariopo glavi. Osetih da sam prebledeo. Ali sam pazio da se ne odam. Sedeo sam u senci, onanije mogla da prkneti bledou mog lica. Hteo sam da progovorim, ali mi se grlo steglo inijednu re nisam uspeo da procedim. Nasta mala pauza. Od tetka Nine sam ula da se razveo sa enom dobaci ona rasejano.Kao da mi je neko noem presekao ile kroz koje mi vrela krv tee u srce. Osetih da mi jesrce potpuno ledeno. Posmatrao sam njeno lice. Sada je bilo ba onakvo kao kada .jetrpkala groe iz inije sa junim voem i slagala majku. Prikupio sam svu svoju snagu. Uopte ga nisi srela? Mislim da on sada i nije u Beu ree. Podiui obe ruke, mirno je nametala jednuukosnicu u svojoj puni.Nastupi dugi tajac. Osetio sam da sam beo kao kre. Misli su mi se oajniki batrgale,kao udovi utopljenika. Da se nisam prevario? Ali ne, preda mnom jasno iskrsnu pegavolice rieplavog, visokog Arenberga i njegovog odela za tenis. Doe mi da skoim i da je pesnicom udarim posred lica. uj me, Maae, ja u umretikroz nekoliko asova, kada zavrim ovo pismo. Sada, u trenucima ispatanja, daleko odsvega, mogu da sudim o pojedinim sudbonosnim asovima mog minulog ivota: zaelo,to je trebalo da uradim. Da skoim i u divljakom, stranom besu udarim svojomkoatom, tekom pesnicom generalovu kerku posred njenog lepog, belog, pritvornoglica. Moda bi mi sa srca spalo ovo prokletstvo. Moda sada ne bih sedeo sa ovimposlednjtm, otegnutim urlikom u svom srcu.Ali tada, sedei na stolici, nisam imao ni toliko snage da podignem ruku. Samo samgledao u nju ukoenim pogledom, a zatim sam joj tiho ali otro bacio u lice re: Lae.Skoila je i u oima joj sevnu plamen. Ne dozvoljavam da me vrea!


30/133

Zmije njenih obrva izvile su se na meni dotada nepoznat nain. Bila je odvratna togtrenutka. (uj! Ja sada avetinjski jasno vidim njeno lice!) Zatim je ponovo sela na svojemesto i okrenula glavu na drugu stranu.Digao sam se i poao prozoru. Gledao sam kroz prozor ali nita nisam video jer sepreko prozora nalazila bela zavesa. Ukoena pogleda zurio sam u zavesu na odstojanju od

dva centimetra. Ne znam koliko sam dugo tamo stajao. Kada sam se osvrnuo Edita je jouvek onako isto sedela nepominona stolici. Pogled ini zaluta na pisai sto. Na mapi zapisanje leala je dopisnica i Editinim tankim slovima ispisana adresa: Visokorod.gospodinu grofu Karoju Arenbergu, Wien, hotel Sacher". Uzeh je u ruku. Ovo vie nijebilo nikakvo iznenaenje za mene. S druge ispisane strane mogao sam da proitam ovo:Ono to ste mi u etvrtak rekli..." I posle toga dva reda takica. Edita skoi munjevitom brzinom i istre mi dopisnicu iz ruke. I ona je sada bila bleda. Izvini, to je moja lina stvar.Brzim pokretom ubacila je dopisnicu u mapu za pisanje i ponovo sela na svoje mesto.Glavu je okrenula kao i malopre.Dugo sam gledao u nju ukoenih enica i oseao da je sve izgubljeno. Da u ja iz ove

sobe izii i nikad se, nikad vie neu u nju vratiti.Na mom mranom licu zablistao je klonuli, uplaeni osmeh, sada ve znam da je onajnemi, jedva primetni osmeh bio u stvari uasni, divlji jecaj mukarca koji ne moe daplae. S ovim nesvesnim, preneraenim osmehom na licu poao sam vratima i uhvatio seza kvaku. Vesam upola bio iziao kada sam, osvrnuvi se jo jednom prema Editi, kaoda sam na rastanku hteo da joj vratim sve to se meu nama zbilo, tiho rekao: Laku no, grofice... Moj glas bio je sasvim tu.Iziao sam i zatvorio vrata za sobom. Edita je i dalje ostala da sedi na stolici u onojudnoj nepominosti. Kao da je bila mrtva.Proao sam kroz salon, zimsku batu i trpezariju. Po svim sobama video sam Editu uraznim poloajima i razliitim haljinama. Smejala se, puila, ili sedela za klavirom, uveksa drugim izrazom na licu. Sobe su bile neme kao grob. U predsoblju sam skinuo saiviluka svoj meki, crni eir. Uinio mi se teak kao da je od gvozda. Iz kuhinje dopredomene meki glas generalice, koja je razgovarala sa kuvaricom. Borka, urku nemojte da zalivate sa mnogo masti...Dalje nita nisam uo jer sam ve bio iziao u hodnik. U polumranom stepenitu uinilomi se da Edita dolazi gore, meni u susret, u tamnoplavoj haljini, sa kiticom ljubiica nagrudima. Njene potpetice nisu lupale, niti joj je haljina utala.Iziao sam kroz kapiju i krenuo. Ne znam kuda. Ne znam dokle sam tako iao. Posledugo vremena stigao sam do mranog plota. Oko mene se ve sputalo pozno letnje vee pored plota stajala je plinska lampa, a njena svetlost osvetljavala je prljavo, tunodvorite predgraa. Smrtno umoran naslonih se na plot i zagledah u dvorite. Jednamrava, crna maka unjala se sanjivo preko dvorita. Nasred neurednog dvorita bio jebaen ulubljen, probuen plavi lavor. Ukoena pogleda, bez ikakvih misli zurio sam unjega.Mislim da sam ve onda bio mrtav.Sutradan sam ostao u krevetu. Teta Kamila je, drei jednu od svojih maki u krilu, okopodne provirila uplaeno kroz vrata moje sobe. Da niste bolesni? Jesam.


31/133

Da li da pozovem lekara? Ne, hvala. Samo sam nazebao. Da li da vam poruim ruak? Ne, hvala. Ustau malo kasnije.Do dva asa po podne zurio sam ukoenih enica u tavanicu. Srce bi mi zakucalo kada

bih spolja uo kakav um. Uporno sam oekivao Editino pismo. Dugo, oajno,preklinjue pismo u kome moli za oprotaj. Katkad bih sa uasompogledao na asovnik.Bakarna etalica zidnog asovnika etala je tamoamo beskrajno ravnoduno, s dosadom.U uvoj uasnoj mirnoi i tiini sobe jo strasnije sam oseao bol, koji me je pritiskivaokao kakva ogromna tamna stena.Kasno uvee kriom sam siao na ulicu (sporednim stepenitem). Veerao sam u jednojkafani na bulevaru, a posle toga otiao u bar Orfeuina. Grubo sam oterao kelnera koji mipokretom ruku, to je trebalo da znai lafica na mrtvo", preporui jednu crnku. Kelner sesa podsmehom duboko pokloni i u prolazu ree onoj crnki neto nerazumljivo. Pio sam ljutu poljsku rakiju. Moje misli je umorno opsedala uspomena na Editu. Pio sammnogo i naglo, moja oamuena svest grevito je traila Editin pogled koji sam video iza

svojih zatvorenih kapaka. Ve je bilo tri asa izjutra, crnobele prilike kelnera slivale su sepreda mnom sa plameno crvenim, ljubiastim i zelenim haljinama igraica, kao odsjajboja u voi. Muzika se meala sa sjajem lampi, dim sa zveketom razbijenih aa. Saakama duboko u depovima pantalona, skoro sam leao duboko zavaljen na stolici.Glava mi je pala na grudi, a malaksalom snagom svojih misli lagano sam pokuavao dase probijem do nedokuivog smisla tajanstvenog ivota.Pred zoru sam se nekako digao i siao na ulicu. Asfalt je bio crn i vlaan, kia je tihosipila. Seo sam u koije i rekao koijau: ulica Ag. Iziao sam iz kola kao teak bolesnik.Tri kljua zveckala su mi po depu. Okruavala me je pretea samoa. Kada sam u sobiupalio svecu, vezeni lovaki pas se digao sa ilima i lizao mi ruku. Gore, u polumraku,kuda je jedva dopirala slaba svetlost svece, uzdisao je teko i duboko, umirui Petefi sakopije.Legao sam i zurio u polumrak. Zatvorio sam oi i odmah zaspao. Pored moje glavegorela je sveca.Boe moj, koliko je sati? Otkad piem ovo pismo? ekaj, ne mogu vie.Iz ukoene ruke mi ispade pero. Dozvoli mi da se odmorim trenutak. Koraci u hodniku. Sad ste se vratili kui. Ispred vrata, koja razdvajaju tvoju sobu odmoje, stoji ormar. ujem razgovor, ali ne razabirem reci. Ne mogu da poznam vaeglasove samo je u Malikinom smehu za trenutak oivelo moje detinjstvo kao lepi,pitomi pun mesec nad tamnom

lajos zilahy - samrtno proleće

Documents