У сну везем црне очи

nedjelja, 10 januar 2010 08:15 Новости

У младости, док је студирао у Будиму, велики песник Лаза Костић (1841-1910)

упознао је Паву Станковић, шездесетих година 19. века, и пуне четири године

био са њом у страсној љубавној вези. О томе сведоче и два досад непозната

љубавна писма која су млади љубавници разменили. Пронашла их је Зорица

Хаџић (1977) асистент на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета

у Новом Саду, и уз коментаре објавила у последњем броју „Летописа Матице

српске“.

Два писма пронађена су у рукопису монографије о Лази Костићу, коју је

написао Милан Савић (1845-1930), књижевник и секретар „Летописа“, иначе

велики Лазин пријатељ. Рукопис представља проширено и досад необјављено

издање монографије и чува се у Рукописном одељењу Матице српске. Са њим је

својевремено био упознат и Младен Лесковац, али је одбио да га објави јер је у

њему Савић нека Костићева писма скраћивао и изостављао места која нису за

јавност - реч је о Лазиним писмима Антонију - Тони Хаџићу, управнику Матице

српске и такође његовом дугогодишњем пријатељу.

- Паулина - Пава Станковић била је велика младалачка љубав Лазе Костића. У

време док је био студент права, он је често и радо посећивао кућу њеног оца

Јосифа Станковића и највероватније је тако упознао и заволео - каже за

„Новости“ Зорица Хаџић. - Симпатница, како ју је називао, црноока Паулина

оставила је значајан траг у животу Лазе Костића. Двоје младих имали су многа

заједничка интересовања, попут потребе да се опробају у глуми. Приликом

прославе 100-годишњице рођења Саве Текелије у Новом Саду 1861, у

Стеријином „Кир Јањи“ Лази је припала улога нотароша Мишића, док је Пава

глумила Јуцу. Била је то бурна вишегодишња љубав коју је Лаза овековичио у

песмама „Волимо се“, „Ти и ја и твоја слика“, „Синоћ“, „Анђелићу“, „Срце

куца“.

Разменили су много писама, о чему је Лаза у једном писму Тони Хаџићу

забележио: „Ја запуцао готово сваке недеље писати у Будим као апостол“.

Хаџић је по свој прилици био и посредник између њих двоје, а претпоставља се

да је његова велика симпатија била Павина сестра Мара.

Тек сада пронађено подуже писмо, које је написао у Новом Саду, највероватније

1862, Лаза Костић овако започиње:

- Симпатницо моја! Кад два народа пате под аковом једне тиранске владе, онда

се та два народа љубе, и то се зове симпатија: кад две душе пате под аковом

једне исте тиранске судбине, и то се онда зове симпатија.

Изражавајући бојазан да ће његов анђео одлетети и оставити велику празнину,

песник пише: „Већ сада често погледам у небо, губим се у некој месечни,

пресипам се ситним звездама; алж кад ме туга земљи притегне, онда извадим

жуљевиту иглу бола мога, па том иглом набадам ситан бисер сјајни звездица, а

месечину разапнем на стиснут ђерђев среће моје, па тако везем у мирној ноћи,

докле год над везом не заспим, па у сну опет даље везем, непрестано један исти

вез, једне исте црне очи, једне исте усне - те усне кад је Бог стварао, мора да је

саставио с неба свога зору и вече, на једним устима почетак и свршетак, алфу и

омегу свога света, блажен је онај коме та зора и то вече своје сунце осетити

допусте! - једне исте црне власи, један исти неисказани лик! - треба л’ још да

кажем чиј је тај лик? треба л’ да му кажем имена?“

Писмо са потписом „Ваш Лакан“, Лаза завршава стиховима:

Лаку ноћ и мило и драго!

А пропос, сад ми је

фаворитна песма:

Тавна ноћи, пуна ти си лада,

Моје срце још пуније јада,

Јад јадујем, ником

не казујем,

Мајке немам, да јој јаде кажем,

Ни сестрице да јој се

потужим

Једно драго, и то на

далеко, и.т.д.

И од Павиних писама сачувано је само једно из 1864, које је написала пред удају

за адвоката Мишу Рогулића и назвала га опроштајним: „Господине! Немојте се

чудити, што вас, ето, позивам на своју свадбу, што морам сасвим искрено да

признам, да ни сама не бих знала протумачити, како се то тако брзо свршило:

при вашем одласку одавде на то нисам ни помишљала, али сада видим да сте

имали право кад сте ми рекли: нас двоје смо се волели, и то је било па прошло

(разумете ме јамачно?); и што ме још теши, то је да нисам можда једина на

свету која види уништене сањарије своје младости; иначе шта знам, можда је

добро овако за мене, нико не може да предвиди у тамну будућност; ко доживи,

видеће.“

„Што се тиче моје свадбе“, пише даље Пава, „верујте ми, господине, да не могу

ни да замислим да ћете је пропустити. Уверења сам да ћете учинити све што

можете да ми не покварите ту радост. Извините што вам пишем мало расејано

но можете замислити какав је хаос у нас и зато врло нестрпљиво очекујем ваш

долазак да бих вам могла искрено говорити; још једном вас молим, дођите чим

пре можете; имала бих још много да вам кажем, али ми време збиља не

допушта; надам се да ћу све моћи усмено. Чекајући поздрављам вас.“

Млађани и несташни песник је у то време имао истовремено неколико

љубавних веза, о чему је запис оставио Милан Савић: „... Лаза се у Будиму а и

ван Будима заносио Павом; у Новом Саду је ашиковао с Јованком, а доцније с

Милом. Али, истиче Зорица Хаџић, нема сумње да му је Пава била посебна на

срцу и да се веома тешко опоравио од ове пропале љубави. После њене удаје и

одласка у Вуковар, писао је пријатељу Хаџићу: „А опет збиља: Морам ти

признати да се још нисам опоравио од ране. Бадава, љубав је једна, и телесно и

душевно, и видом и невидом. Ако поштено орањаваш од ње, можда ћеш се и

излечити којекако, ал’ кад год је рђаво време, кад год се спрема каква бура, ево

је да се буди - стара блуди!“

Како је даље текао животни пут великог романтичара и истовремено зачетника

српске авангардне лирике, драмског писца, полиглоте, доктора права,

публицисте, саборца Светозара Милетића... до танчина је познато. Каква је била

судбина његове непреболне Паве Станковић - остало је непознато. Може то да

буде изазов за неке будуће проучаваоце животног пута и дела Лазе Костића.

НЕСТАЛИ РУКОПИСИ

Многа Лазина писма налазила су се у власништву Милана Савића, односно

његове ћерке Анице Савић-Ребац, записао је Младен Лесковац и навео је да ју је

неколико пута молио за оригинале тих писама, али да му је увек одговарала да

нису код ње. Лесковац је исказивао сумњу да су Савићеви уништили Лазина

писма јер су неговали „врсту дирљивог култа Лазе Костића“.

- Но, Савићеви рукописи побијају сваку помисао на то да је он уништио Лазина

писма - каже Зорица Хаџић. Он је написао и то веома јасно и недвосмислено да

се писма Лазе Костића и Паве Станковић налазе у Матици српској. Данас тих

писама тамо нема. Многа писма из преписке Лазе Костића очигледно нису била

у Матици ни у време када је покушала да их пронађе Аница Савић-Ребац, која је

записала: „Из приложених докумената види се да је мој отац рукописе поклонио

Матици, али где су рукописи писама?“

АНЂЕЛИЋУ

Анђелићу, враже мали,

ко те створи, од чега ли,

јел’ од злата, злато моје,

је л’ од злата, ил’ од сребра -

ил’ од мога левог ребра?

Од мога си ребра лева,

ти си, душо, моја Ева,

само, кад те створи бог,

искино је с ребром мојим

још и парче срца мог.

Лаза Костић