lice pod maskom - iva mili

8/10/2019 Lice Pod Maskom - Iva Mili

http://slidepdf.com/reader/full/lice-pod-maskom-iva-mili 1/65

Lice pod maskom – I va M il i

1




2

- Oh, Ebi, jedva čekam da stignemo! - uzviknu Anet Legran svojoj pratilji.- Svi zaljubljeni su nestrpljivi - zaključi Ebi.- Misliš li da će me danas zaprositi?- Pa, ako postoji razlog da se to očekuje ... - poče pratilja filozofski, ali jemlada devojka nije slušala.- Kako je samo lep! Zamisli, biću vojvotkinja! Tako se radujem!- Samo polako. Znaš kako se kaže:”Prvo skoči pa reci hop”.

- Nemoj da mi kvariš. Tako sam nestrpljiva. I da znaš, dao mi je naznanje da mogu tome da se nadam, tako da može da se očekuje, kako tikažeš!Odjednom kočija stade. Obe glave proviriše da vide šta se dešava. Priđeim neki mladić iz pratnje, na konju.- Oprostite, gospođice Legran, imamo problem. Dok je sečena šuma nekastabla su popadala na put i još nisu uklonjena. Vojvoda Vam je poslaosvoju kočiju da ne biste čekali dok se raščišćava. Ovako ćete brže stići.Evo, njegovi Ijudi čekaju sa druge strane ovih prepreka od popadalihstabala. Molim vas, pređite u njegovu kočiju. Mi ćemo Vas stići.

- Vidiš, Ebi! Oh, kako je samo pažljiv - uzviknu ona izlazeći brzo iz kočije,obilazeći stabla na putu i ulazeći u drugu kočiju, koja je čekala napred. -Vidiš, poslao je svoju kočiju da me dočeka, da što brže stignem - radosno je brbljala smeštajući se unutra. Prijateljica ju je pratila, preskačućistabla popadala po putu.- Kako tvoj otac reaguje na tu tvoju ideju sa vojvodom? Misliš li da mu sevojvoda dopada? - upita Ebi kada su se smestile u drugu kočiju. Mladadevojka se uozbilji.- Rekla bih da odobrava to. Vojvoda je mlad i lep. Ima veliko imanje iplemić je, što je ocu najvažnije. Od toga se više ne može očekivati. Mislim

da je zadovoljan. Znaš, ipak je on za mene premija. Ja znam da može daizabere i neku lepšu i sa boljim poreklom. A čini se da voli mene. Oh,biću primana na dvoru! Tako sam uzbuđena! Mora da će me danaszaprositi. Prošli put mi je rekao da ćemo danas razgovarati o ozbiljnimstvarima. Koje bi bile ozbiljnije od braka?- A ono, što si mi pričala o nekoj plemkinji za koju se ranije pričalo da jebio zaljubljen u nju?




4

- To je baš šteta. U kući nema nikog ko ju je poznavao, da mi priča o njoj.Otac je nikad nije pominjao. Jednom sam ga pitala o njoj, ali sam nekakostekla utisak da to ne treba ponovo da radim - ona se strese. - Znaš, žaomi je, ali ja je se jedva sećam. I uopšte je ne pamtim bolesnu. Pitam se odčega je umrla.

Ebi ju je pustila da priča.- Pamtim kako me je držala u krilu, u nekoj sobi, za koju mislim da jebila njena. Imala je vrlo blage, lepe oči. Za mene'je bila najlepša žena nacelom svetu! I bila je vrlo tužna. Tako mi je uvek izgledala. Bez obzira štosmo se obe radovale našim, nekako suviše retkim, susretima. Ali nepamtim da sam je ikada videla u bolesničkoj postelji.- Možda te nisu puštali kod nje kad se razbolela.- Možda. Žao mi je što nemam neku uspomenu od nje. Neki portret, bilošta što mi je ostavila. Šta misliš, da nije ona ipak nešto ostavila za mene,a otac to nije pronašao, ili je zaboravio u staroj kući?

- Moguće. Znaš li gde ste ranije stanovali?- Ne sećam se. Moraću da pitam oca.Ona ućuta. Nije volela da pita oca, naročito o stvarima koje je onizbegavao da pominje. On nije bio čovek sa kojim se može neobaveznoćaskati. Bio je strog, prek čovek i ona se celog života trudila da ga nenaljuti i da bude poslušna kći. Zauzvrat, bila je njegova Ijubimica, zenicanjegovog oka, kako joj je jednom rekao. To je bio jedini put da joj je rekaotako nešto. Znala je da je voli, možda i previše posesivno nego što je bilopotrebno. Ali, ona je bila njegovo jedino dete. Slutila je da je nekadapriželjkivao sina, koji bi nasledio i njegovo ime, ali sada je izgledalo kao

da se pomirio da će imati samo nju.Briga oca je za nju predstavljala više teret nego čast. Previše ju je pazio,nadzirao, čuvao. Baš se pitala kako to da ju je pustio samu na vojvodinuproslavu. Doći će on sutra za njom, ali pustio ju je samu, prvi put! Ebi senije računala kao zaštita, više kao društvo. A on ju je štitio i čuvao višenego što bi devojka od osamnaest godina to volela. Pitala se kako jevojvoda uspeo da ugrabi ono malo trenutaka nasamo sa njom. Doduše,to je verovatno zbog toga što ga je otac ocenio kao dovoljno dostojnogudvarača za njegovu jedinicu. Jednom ih je videla kako razgovaraju,gledajući u njenom pravcu. Možda je vojvoda tada nešto pomenuo o

svojim osećanjima prema njoj? Volela bi da je tako. Jedva čeka da gavidi. Ovaj put traje za nju zaista previše dugo.- Ebi, zar nije trebalo odavno da stignemo do vojvodinog dvorca? - upitaAnet gledajući napolje. - Vidi, već se smrkava. I ovaj kraj mi ne izgledapoznato.- Možda nas vode nekim drugim putem. Videla si da je onaj bio zakrčen.




6

lako je sada govorio malo mirnije, ona primeti da je vrlo napet i da pratisvaki njen pokret. Poveo ih je do kuće. Kako je to zgodno smislio! Kućicau šumi, gde ih niko ne može naći. Osvrtala se, tražeći izlaz. Štale sutamo. Okolo su se muvali neki Ijudi. A da vrisne i počne da beži? Moždaće joj neko od njih priskočiti u pomoć?

- Ovo su sve moji Ijudi. Zato ne pomišljajte na tako nešto. - upozori je onna samo njeno uvo, stežući je za mišicu. - Samo će vam se nasmejati ulice i postideti vas.- Vi treba da se stidite. - prošišta ona Ijutito, pokušavajući da izvučeruku, ali on ju je stezao kao kleštima. Na kraju prestade da se otima ipođe mirnije za njim. Sad ionako ništa ne može da se preduzme. Ali nećemu ovo proći tek tako! Smisliće ona način da se odavde izvuče. Bila jeviše Ijuta zbog njegove drskosti, nego uplašena. Kako se samo usuđujeda je otima! Zar ne zna čija je ona kći? Otac će ga razbiti na komade kadsazna za ovo!

- Tako je već bolje. Vi se ponašajte kako smo se dogovorili. Bez gluposti ineće biti problema. Ako sve bude u redu, sutra se vraćate, gde godhoćete. I ne pomišljajte na beg. Na vas se dobro motri. - završi onzatvarajući vrata za njom. Ona brzo priđe prozoru. Soba je bila naspratu. Pre toga popeli su se uz uske, škripave stepenice. Činilo se da izkuće nema drugog izlaza osim tu gde su ušli.- Ebi, moramo da pobegnemo. - reče ona trljajući ruku gde je bio njegovčelični stisak.- Anet, zaboga! Pa vidiš koliko ih je! A i obećao je da će nas sutra vratiti.- Ništa ja njemu ne verujem. T o je neki razbojnik! Platiće on za ovo. Otac

će ga živog odrati kada ga se dočepa. A mi ćemo pobeći. Videla sam gdečuvaju konje. Čekaćemo da svi zaspu, i onda idemo.- Dobro, dobro. Videćemo kasni je. I mi treba da se odmorimo. Dođiovamo i lezi. Ja ću paziti.Anet leže na krevet. Borila se da je ne savlada san, ali bila je umorna.

II

Anet se trgnu u momentu. Koliko je dugo spavala? Kuća deluje priličnotiho. Mora da je prošlo dovoljno vremena i da svi spavaju. I Ebi se

uspavala. Ona polako ustade. Možda će biti bolje da sama pokuša. Ebi jenešto starija i teža, i nije tako spretna na konju kao ona. Mogla bi da jeusporava. A njoj neće ništa, obična pratilja im ne treba. Onaj razbojnikzainteresovan je samo za nju. Pobeći će sama, pronaći pomoć i vratiti sepo Ebi.Ali Ebi se probudila i tiho ustala. Prišla je vratima na prstima i okrenulase.




7

- Anet, čekaj. Ja ću prva niz stepenice. Ne želim da me posle grize savestako se tebi nešto desi. Proveriću da li ima nekog. Ako ima stražara, rećiću da hoću malo vode. Neće izgledati sumnjivo. Ako nema nikog, daću tiznak da siđeš, a ti beži. Ja ću im privući pažnju na drugoj strani. Samnom nećeš uspeti. Biću ti samo teret. Ali za sada čekaj tu.

Anet ostade na vrhu stepenica gledajući dole za Ebi. Bilo je priličnomračno. Ona se napregnu. Ništa se nije čulo. Izgledalo je kao da isprednema nikog. Ona poče polako da silazi. Ulazna vrata bila su pritvorena.Uh, ovo škripanje! Ebi se ne vraća, a i ne čuje se nikakva buka. Nisu jeuhvatili. Moraće da požuri za njom i što pre se oslobodi.Odjednom, ulazna vrata se sa treskom otvoriše i ona sa užasom shvati dagleda zarobljenu Ebi. Veliki nož presijavao se u polumraku pod njenimgrlom. Vrisak jpj zamre na usnama i ona ih pokri riikom.- Gospođice, niste poštovali dogovor - reče napadač upozoravajućimglasom. - Penjite se nazad u sobu.

Anet poslušno požuri uz stepenice. Valjda neće povrediti Ebi!Stala je na sredinu sobe i posmatrala kako on za njom uvodi Ebi, nesklanjajući onaj nož. Kada su ušli u sobu, on gurnu svoju zarobljenicuprema njoj i poče, jedva se suzdržavajući da ne prasne.- Dosta je bilo skrivanja. Vaš otac nije hteo da ispuni zahteve. Prinuđensam da ovaj posao sa vama doteram do kraja.Anet ga je sa užasom slušala. Kakav posao? Da je neće ubiti?- Vi, gospođo, izađite napolje. Neću povrediti mladu damu. Čuvar će vasodvesti u prizemlje, gde možete da doručkujete. Za neki minutpridružićemo vam se dole. Ali za sada moram da razgovaram nasamo sa

gospođicom Legran.- Ebi, ne idi! Ne ostavljaj me! - zavapi Anet grabeći je za ruku, ali on ovunestrpljivo izgura i zatvori vrata za njom.Kad su se za Ebi zatvorila vrata on se okrenu malo kruto prema njoj iosmotri je. Crno odelo i crna maska davali su mu zastrašujući izgled.Delovao je napeto i Ijutito. Anet se izmače videći ga kako joj prilazi.Osvrnula se. U sobi nije bilo ničega čime bi mogla da se brani. Onazgrabi jedan svećnjak, pazeći na svaki njegov korak.On vide njen uplašeni pokret i zaustavi se. Izgledala je zabavno ovakonaoružana, ali ništa ne reče.

- A sada, kada smo konačno sami, moram da vam iznesem svoj zahtev. -poče on ozbiljno, malo se smirivši.Ona se izmače još jedan korak, motreći budno i ne odgovarajući.- Ne zanima vas koji?- Sa vama ne želim da razgovaram. A moj otac će vam skupo naplatitiako me samo taknete.




9

- Zašto onda izvodite sve to? Pustite me, molim vas. - približila mu sedva-tri koraka. Možda će uspeti da ga gane, da ga nagovori da odustaneod svog nauma. Šta ako sve pođe naopako? Ako otac nije ni primionjegov zahtev? Ako i ne zna da je ona ovde zarobljena i primorana dapođe za drugog? Ona voli vojvodu, ne može se udati za nekog razbojnika,

kome ni lice nije videla, niti zna ko je ni šta je. Nije njen život za bacanje,pa da ga poklanja bilo kome.- Vidim da umete i da budete umiljati, kada hoćete. Ali verujte mi, ovo jeodluka vašeg oca, ne moja. Dao sam mu mogućnost da bira. On jeizabrao. Znači, spremajte se za svadbu. - završi on. Delovao je vrlorešeno. Ali ona je morala opet da pokuša.- Ali ... Ja volim drugog. Ne mogu se udati za vas.On se nasmeja, kao da je ispričala dobru šalu.- Baš mi je drago zbog vas. Mislim, što umete i da volite. Mislio sam daćerka onakvog oca neće nikada saznati šta je to Ijubav.

- Vi vređate.Oprostite. Nisam imao tu nameru.

Uprkos izvinjenju, glas mu je zvučao podrugljivo.- A ... Koja je bila druga varijanta? Mislim, da ne bude venčanja. Na šta

je to moj otac trebalo da pristane, pa da se to izbegne?- Vi, u svakom slučaju, niste u mogućnosti da je ispunite.- Recite mi, molim vas. Imam pravo da znam.- Druga mogućnost je bila da mi vaš otac vrati ono što mi je ukrao.- Ukrao? Moj otac nije lopov!- O, itekako jeste. Znate, ja sam jedno kratko vreme bio njegov pastorak.

Možda znate za to? Ili se sećate? Vi niste bili tako mali kada se to desilo.Bili ste već velika devojčica.Ona se zagleda u njega, pokušavajući da se priseti. Pre nekoliko godina... Bila je tada još devojčica, oko dvanaest-trinaest godina. Ah, toliko jebilo stvari koje su krili od nje. Ali ... Ovo je mogla da bude istina. Sećalase jednog dana kako su u njihov dvorac stigle kočije sa pridošlicama. Jedna lepa dama, mladić i devojka. Bila je na prozoru, i krišom ih videlakako stižu, a otac ih dočekuje raširenih ruku. Oni nisu izgledalu naročitooduševljeno, ni jedno od njih. Nije mogla dobro da vidi sa svojeosmatračnice, ali svi su izgledali gospodstveno. Bili su lepo obučeni, kao

plemići.Posle toga ih više nije videla, niti saznala šta je sa njima bilo. Mislila je dasu bili očevi gosti. Ona je imala svoje odaje u jednom krilu zamka i bilo

joj je zabranjeno da odatle izlazi, sem kada je otac pozove. Zaista, o o jetoliko stvari koje ona nije zrala. Niti smela da pita za njih. Kao oa primerko su bili ti Ijudi. To joj zaista niko do sada nije rekao.




10

Ona ga pogleda. Nije se činilo da ova tamna, maskirana i preteća oojavaima bilo kakve veze sa onim lepim i milim mladićem koji je tog danaizašao iz kočije.- Jeste li se prisetili nečega? - upita on malo blaže, posmatrajući je svevreme. Ona okrenu glavu. Da li izgleda kao da ume da joj pročita misli?

- Ne verujete mi? A aka bih sada pozvao vašu prijateljicu, da li bi vamznačilo kada bi ona to potvrdila?Ona ga brzo pogleda. Ebi nešto zna o tome? Zašto joj to nikada nijepomenula?- Ona zna?- Ne zna baš sve. Zna da je vaš otac bio kratko vreme oženjen mojommajkom. Moje ime osvežiće joj pamćenje. A ja ne krijem ko sam. Znate,moj otac je bio ugledan gospodin i posle smrti ostavio je svojoj porodiciveliko i lepo imanje. Na žalost, zapalo je za oko vašem ocu. Još uvek minije jasno zbog čega je moja majka pristala da se uda za njega. Sestra i ja

bili smo skoro odrasli, uskoro bi smo mogli sami o sebi da se brinemo.Mora da je bio izuzetno uporan i lukav kada ju je ubedio da to uradi.- Ne verujem vam. - reče ona tiho.- Nije prošlo mnogo vremena, moja majka je umrla. Mislim da je tek posleudaje shvatila kakvu je grešku napravila. Nije mogla to sebi da oprosti.Imanje je, umesto dece, nasledio suprug. A on je imao sa njim sasvimdruge planove. Znate, imao je on svoje sopstveno dete, koje je bilopotrebno dodatno obezbediti. Dosetili ste se? Jer, on nije bio plemić. Bio

je samo novopečeni bogataš, ali ne i ugledan čovek. Zato je kći trebalo dabude dovoljno bogata da bi je primili u dobro društvo. A kad se orodi sa

plemstvom, i njemu su bila sva vrata otvorena!- Ćutite! Ne mogu više da vas slušam! Vređate me otkako sam stiglaovamo!- Možda zbog toga što sve izgleda logično, pa čak i ako niste upućeni,možete lako da poverujete da je istina.- Ja ... Ako pristanem da se udam za vas, šta će posle toga biti?- Pa, ako budete imali sreće, vaš otac će me ubiti i osloboditi vas, sada sadodatnim imanjem. Znate, imam ja sada svoje imanje, nisam na ulici,kako je želeo vaš otac kad me je izbacio iz kuće. Moj pokojni otac bio je izstare, ugledne porodice. Nisam ja, kako kažu, tikva bez korena. Imam ja

nasleđe i sa druge strane.- Šta će vam onda ovaj brak? Ako imate dovoljno ...- Ja imam moralnu obavezu da povratim svoje, očevo imanje. Ne moguda dopustim da ono služi kao dopuna vašem mirazu. I vi ćete mi u tomepomoći. Kao što rekoh, možda ćete imati više sreće od mene pri izlasku izcrkve...- A ako ne?




11

- E, tu postoji više mogućnosti.U svakoj od njih ja vam ostajem doživotnisaputnik. Žao mi je.Ona se strese. On to primeti pa se na silu nasmeja.- Verujte, potpuno vas razumem. Vezati se doživotno za nepoznatu, čakmrsku osobu, zaista nije primamljiva ponuda.

- A ona devojka, je li to bila vaša sestra? Šta je bilo sa njom? - priseti seona iznenada, želeći da promeni temu.On je iznenada zgrabi za ruku. Vrisnula je više od straha nego od bola.Ali on je odmah pusti.- Za nju me ne pitajte. Nemate pravo na to. Ni vi ni vaš otac. - procedio jekroz zube, jedva se suzdržavajući. - Dakle? Šta ste odlučili?- Ja ... Ne mogu se udati za nekog koga nikada nisam ni videla, niti znamkako se zove. - reče ona drhtavo. Bila je umorna i uplašena. Sve ovo ličilo je na noćnu moru. Nije više mogla ni sopstvene misli da razbistri. Zaštone skine tu masku, ako već kaže da se ne krije i prizna joj ko je.

- Zar ne znate moje ime? Oprostite, molim vas, što vam se odmah nisampredstavio. - opet se on podsmevao. - Sasvim sam zabovio na pravilalepog ponašanja. Ja sam Maksim Rekamije. Možda vam moje ime neštogovori?Ona odmahnu glavom, grozničavo razmišljajući. Ako sada pristane, da gaumiri i zavara, pa posle pobegne iz crkve? Pre venčanja? Možda će jojsveštenik pomoći, ako vrisne i zatraži zaštitu u svetoj kući?Opet ju je nedokučivo gledao iza svoje maske, a ona se okrenu od njega,kao da će time sakriti svoje misli.- Imam još jedan uslov. Niste skinuli masku. Zašto se krijete ispod nje?

Ne mogu se udati za čoveka pod maskom.- I nećete. U crkvi neću imati masku. Na šta bi to ličilo!Ona se kiselo osmehnu njegovoj šali.- Zaista!- Želite da vidite moje lice? Možda će vam se dopasti, pa ćete se zaljubitiu mene, i poželeti da ostanete sa mnom?- Ne podsmevajte mi se. Da li je moj zahtev neopravdan? Možda ću savama ostati vezana do kraja života. - ona se opet strese. - Želim da vamvidim lice pre nego što uđemo u crkvu.- U pravu ste. To je najverovatnija mogućnost. Da ostanete vezani za

mene do kraja života. U tom slučaju nećete moći da se udate za vašegvojvodu, niti za bilo kog drugog.Ona stisnu usne. Bio je prilično dobro upućen. Vojvodu mu nijepominjala. I tačno je znao da će putovati sama, bez oca. Pitaia se otkudmu takve informacije.- Čudite se što znam za vojvodu? Pa, možda sam ja neki vaš dugogodišnjiobožavalac.




12

Ona baci jedan brz pogled na njega, ali on nastavi ne obazirući se. Moždaga zabavlja njena reakcija na njegovu priču? Ali ne. Nije joj uopštedelovao poznato. Doduše, niko koga je poznavala ne bi uradio ovakonešto.- Verujte da znam više o prilikama u vašoj kući nego što možete i da

sanjate. I znam za nameru vašeg oca da vas uda za vojvodu. Tako mu sežuri, da je vojvodi otvoreno izneo ponudu. Šteta, čak i jedan vojvodamože da se polakomi na veliki miraz. Naročito ako uz to nije preteranosentimentalan i zaljubljiv.- Ne vređajte boljeg od sebe! Niste mu ni do kolena!- Ho, ho! Kako ste vi hrabra devojka! Do kraja brani svog momka! Baš mi je žao vojvode, zbog toga što ga nećete usrećiti. Umesto toga, ja ću biti tajsrećnik! Ha, ha!Ćutala je stisnutih usana. Nije htela da se ponižava diskutujući ovojvodi. On ne zaslužuje ni da ga pogleda, a kamo li da razgovara sa

njim. Okrenula se u stranu.- Skinite masku. - reče mu još jednom.- Vi ste baš uporna devojka. Poštopoto ste odlučili da moram da vaszadivim svojom lepotom. Možda sam vam već zagolicao maštu? Lepi,tajanstveni stranac. Kad je lice sakriveno, možete sami da zamislitenjegov izgled i lepotu. Zar ne želite to?- Skinite je.- Vi baš želite sve da pokvarite.On poče da korača po sobi, osvrćući se prema njoj. Da li se predomišlja?Da li je nervozan zbog toga što će ga videti i saznati ko je?

Ali on je ionako rekao svoje ime. Ako je to zaista njegovo ime. Nema višešta da krije.Čekala je. Kada je stao ispred nje, držeći svećnjak, drugom rukomodjednom strgnu masku sa lica, kao da njegovo otkrivanje treba da prođešto efektnije. Pokrila je rukom usta da ne krikne. Na levom obrazu imao

je dubok, crveni ožiljak. Nije mogla da skrene užasnuti pogled sa njega. Jedino je to mogla da vidi na njegovom licu.On ostade nekoliko trenutaka ispred nje, posmatrajući njeno zgražavanjei užas, pa se odmače, ali nije vratio masku na lice. Opet je šetao po sobi.- Da li ste zadovoljni?

Ona ne odgovori, pokušavajući da se savlada. Groza joj se širila telom. Zatakvog čoveka ni slučajno ne može da se uda. Makar brak trajao samonekoliko sati, do njenog izbavljenja!- Bili ste u pravu. Bolje što ste me videli. Supružnici, koji planiraju daimaju uspešan brak, ne treba da imaju tajni jedno pred drugim. Janisam pristalica laži i skrivanja. Ironično, zar ne?




13

Ostala je i bez daha od malopređašnjeg šoka, inače bi mu već odgovorilašta misli o tome!- Ne verujete mi? Možda ste i u pravu, ko zna. Zaista je ponekadinteresantno kako Ijudi, mislim posebno na žene, vole kad ne znaju sakim imaju posla, kad puste mašti na volju. Vi ste jedna od retkih koja je

bila tako uporna u zahtevu da skinem masku, da znate.- Ni od koje druge niste zahtevali da se udaje za vas. Možda zbog toga? -uspela je nekako da se povrati.Mora da mu nije bilo svejedno zbog njene reakcije, iako se trudio da to nepokaže. Ali nije mogla da se uzdrži. Uostalom, to je i zaslužio! Beš je brigašto se tako zgrozila pred njim. Zašto bi se sad brinula zbog njegovihosećanja. Ima preče brige od toga! Svoje!- Je li vam žao što ste me videli? Ženama se više dopada kada samsakriven ispod maske. - podrugljivo je nastavljao. Da li to želi da mučinju, ili sebe?

Kako je ona ćutala, on produži.- Znate da je Anri Giz, čuveni čovek sa ožiljkom u stvari bio velikizavodnik. Ne verujete mi?- Vi niste Anri Giz. - procedi ona pokušavajući da smisli nešto, ali u glavi

joj je još uvek bila užasna praznina.- Da, čak i kad nisu znale kakav se užas skriva ispod nje, kad su mislileda sam lep kao Apolon, više su volele da zadržim masku, da ostanetajna. Čini se da žene više vole lepu laž nego ružnu istinu. Je li tako i savama? Više sam vam se sviđao sakriven ispod maske? Onda ste mogli dazamišljate da sam lep i privlačan.

- Utešite se. Niste mi se sviđali ni maskom, ni bez nje. - odgovori onakruto. On se zasmeja.- Sad ste me utešili. Volim što će moja žena biti iskrena sa mnom.- Ja neću biti vaša žena. - stresla se. - Zaboravite na to. Ne mogu seudati za vas. Ja volim vojvodu, i neću ga izneveriti. Ne mogu.- Kako pohvalno sa vaše strane. Vojvoda i ne zna šta će propustiti. Nesamo veliki miraz, nego i odanu i vernu ženu. Šta vi mislite, da li njegažene više vole kad nosi masku, ili kad je bez nje?- Ćutite! Kako se usuđujete da tako govorite o njemu!- Aaa! Izvinite, molim vas. - izveštačeno se naklonio. - Vi ste možda od

onih malobrojnih, koji veruju u Ijubav i odanost? Mislite da vas vojvodaneće lagati i varati kad potroši vaše pare koje mu je vaš otac velikodušnospremio, i kad prokocka vaše imanje?- Ne dozvoljavam da ga tako vređate. On je pošten i dobar čovek!- Ha, ha! Ovo vam je bilo dobro. Znam da je pošten i dobar. Ja se sa njimodlično poznajem, još od detinjstva. Odnosno nekad smo se poznavali.




14

Ona ga je ukočeno gledala. Šta je istina, a šta laž? Već je postala totalnosluđena. Cela ova situacija, ovo mesto, ovaj razgovor ličili su na nekiružan san.- Ništa vam ne verujem - reče ona tiho. Ah, kad bi ovo bio san! Pa da seujutru lepo probudi u svom krevetu i sve bude kao pre.

- Meni je svejedno da li mi veru jete ili ne. Ja jesam radio i radiću raznestvari na koje nisam baš ponosan, ali lagao nikada nisam, niti ću. Mojevaspitanje mi brani to. Evo, otvoreno sam vam rekao šta planiram savama. Čak sam vam otkrio i svoje lepo lice. Ne možete tvrditi da sam vaspre venčanja slagao o svom izgledu. A znate i da nisam dobar, zbognačina na koji ćete biti primorani da kažete da kad se to od vas budetražilo.- Ne mogu. - zaplaka ona. Već je bila iscrpljena.- Umorni ste. Već smo se dogovorili. A i razočaraćete svog oca. Sad imasavršenu priliku da me ubije. Propustio je jednu. T reća mu se neće

ukazati - reče on pokušavajući da zvuči malo blaže, nehotice dodirujućiobraz i ožiljak na njemu.Pitala se odakle mu takav ožiljak. Da nije to njen otac uradio? Pominjao

je da su se nekada sukobili.- Uskoro će svanuti. Moramo odmah da krenemo. Zaista mi je bilozabavno da ćaskam sa vama, ali čeka nas dug i naporan dan. Još jemnogo prilika pred nama za ovakve zanimljive razgovore. Dobićete neštoza jelo. Za deset minuta krećemo. Budite spremni.

Dok je kasnije sedela u kočiji, razmišljala je o protekloj noći. Šta je sverečeno, a šta nije. Mora da nađe neki izlaz. Ako pođe po zlu, ostaćezauvek sa njim! Tako je bila iscrpljena da nije imala snage da govori. Ebi ju je saosećajno držala za ruku. Mora da je saznala šta se od nje očekuje.Ona joj baš nikako ne može pomoći. Mora, mora posto jati neki izlaz! Bezprestanka je u sebi govorila sve molitve koje je znala: ”Bože, spasi me!Bože milostivi, učini nešto da se izbavim!”Ali ništa se nije dešavalo. Umesto toga, sve se odvijalo kako je onisplanirao. Venčanje se neumitno približavalo, a nju je hvatala panika.

Šta da radi, kako da se spasi?- Stigli smo. - reče on prilazeći kočiji kada su stali. Bilo bi glupo idetinjasto da počne da pravi scene. lonako bi to uradio, videla je ponjemu. Makar je izneo iz kočije i odneo unutra. Pridržao ju je za ruku.Ona prihvati ovog puta. Da nije, možda bi se srušila. Osetila je da nijebaš sigurna na nogama. Ceo njen svet se polako i sigurno rušio.




15

- Moram da vas upozorim. - dodade on ozbiljno. - Bez gluposti, bežanja izapomaganja. Zucnete li samo reč, vaša prijateljica biće mrtva većsledeće sekunde. Ona prva. A posle ću presuditi i vama i sebi. Znajte, janemam mnogo da izgubim i ne plašim se. Ali vi imate. Dobro razmislite otome.

Ono što se dalje dešavalo za Anet je predstavljalo pravi košmar.Sveštenik je bio nasmejan i očigledno nije ništa slutio. Smatrao ih je zaobičan zaljubljeni par sa posebnim prohtevima. Onda ceremonija. Ona seosvrće. Ebi stoji iza vrlo bleda i gleda napeto u nju, okružena njegovimIjudima.On je steže za ruku. Nije se branila. I on je vrlo bled i ozbiljan. Gleda jenekim čudnim pogledom, a njoj se muti pred očima. Čuje oko sebeglasove kao iz daljine. Svi gledaju u nju. Shvata da je to ovaj trenutak.Grlo joj je stegnuto. On je uporno gleda. Ona nekim tuđim, jedva čujnimglasom izgovara PRISTAJEM.

Ceremonija je pri kraju. Ona jedva stoji. On sve primećuje i pridržava jeskoro nežno ispod ruke. Primaju čestitke od sveštenika. Blagosilja ih.Njoj dođe da vrišti, ali nema glasa. Svaka sekunda duga joj je kaovečnost.Ona je sada njegov zarobljenik. Više nego što je to bila noćas. Tada je bilasamo Anet Legran, oteta devojka.Sada je Anet Rekamije. Njegova žena. Njegovo vlasništvo do kraja života.Njegovog ili njenog. Da li je sve ovo moguće? Možda je ipak samo san?Šta će se desiti ako ih otac ne sretne? Ako je ne oslobodi?Gleda ga ispod oka. Bled je, ali inače sasvim smireno izdaje naređenja. Ni

jednom je nije pogledao. Sada je postigao svoj cilj. Njena imanja su sadanjegova. Ona mu više i nije potrebna. Može je i ubiti negde usput, akohoće. Onda bi bio bogati udovac. Tako nešto nije bila retkost, čak i uvisokim krugovima. Tu je bilo čak i lakše da se sve zataška.Izašli su iz crkve. On se penje na konja. Zamišljen je. Njoj neko drugipomaže da uđe u kočiju. Ebi je do nje, grli je bez reči. Same su u kočiji,ali ona ne može da plače. Samo ćuti i gleda u jednu tačku. Možda će sesada probuditi? Potpuno se isključila, a Ebi je ne dira. Samo sedi porednje i ćutke je čuva.Ne zna koliko su putovali kada je primetila da se nešto dešava. Kočija je

stala. Ebi proviruje napolje. Konjanici pod maskama izlaze im u susret. One, samo ne opet maske! Ovi ih zaustavljaju i opkoljavaju. Nada se samoda je ovo otac, da nisu opet neki razbojnici. Mada, sada je sasvimsvejedno. Ebi sve vreme gleda kroz prozor, prati šta se dešava. Vrlo jenapeta, ali ništa ne komentariše.Začu se jedan pucanj. Ko li je to bio? Otac? Posle toga neko komešanje. Aonda neočekivana tišina.




16

Šćućurila se u uglu, u Ebinom naručju. Nema snage da proviri napolje.Obe ćute i strepe. Tišina već predugo traje. Neko je od onog pucnjastradao. Neko od njih dvojice. Ne, ne. Ne sme uopšte da razmišlja,izludeće. U svakom slučaju, ona se venčala. Hoće li je vojvoda hteti kaoudovicu, pa makar tek izašlu iz crkve? U tom slučaju, on bi morao da

bude mrtav. Stresla se. Bez obzira na situaciju, ne želi da niko budemrtav. A opet, zauvek vezana za njega. Na silu! Užas! Pokrila je očirukama, malaksala u uglu kočije. Jedino ostaje da čeka. Ona više ništane može da promeni.Ebi kao da želi da izađe i ode da pogleda. Potpuno razume njenuradoznalost. Ona očigledno nema snage da čeka u neizvesnosti. Ali njenulog je manji, može lakše da se suoči sa rezultatom.Odjednom se vrata kočije otvaraju. Anet nema snage da pogleda. Je li tootac? Ili ON?

To je on. Još je bleđi nego jutros. Baca jedan pogled na nju, ali se obraća

Ebi.- Gospođo, hoćete li da izađete za trenutak. Uskoro će doći kraljevi Ijudi.Molim vas.Ebi izlazi za njim. Anet ostaje sama u kočiji, poražena. Sada je zaista svegotovo. Naročito njen život.Stižu kraljevi Ijudi. Veoma su pažljivi i uviđavni prema njoj i ne zapitkuju

je previše. Svi ostali daju izjave i objašnjavaju šta se desilo.Njoj je sasvim svejedno šta će ko Reći. Otac je mrtav. Nije morala daprilazi i proverava telo koje leži u travi pored puta. Zna da je to on, pobeznađu koje ju je obuzelo. Sada zaista više nema nade za spas.

- Žao mi je, gospođice. Odnosno, gospođo. Ne morate ništa da govorite.Možete da idete, već ste dovoljno pretrpeli za jedan dan. Trebalo bi da jedan venčanja za devojku najlepši dan u životu. A dešava se nesreća. Odpucnja, konj vašeg oca se propeo i zbacio ga iz sedla. Ko bi rekao da će tobiti koban pad. Vaš otac bio je dobar jahač. Eto, nezgode se dešavaju.Budite hrabri i idite sada kući. I mi ćemo vas ispratiti. Idemo u istompravcu, prema Parizu. I gospođa vaša prijateljica nam je ispričala šta sedesilo. Kaže da je sve videla - teši je saosećajno jedan od kraljevih Ijudikoji su izašli na uviđaj.Želi da vrisne, da upre prstom ali nešto je steže u grudima, davi je i guši.

Kad bi se sad onesvestila, bilo bi bolje. Da je proguta crni mrak, da nečuje i ne vidi ništa oko sebe. Umesto toga, sedi ukočena u uglu kočije. Dali je to odgovor na njene molitve? Vera i optimizam uvek su bili njenipratioci. Zašto onda ne oseća ogorčenje zbog svega što joj se desilo? Da liona to pristaje da okajava očeve grehe? Možda je ipak nekakva pravdazadovoljena? A ona će biti njena žrtva?




17

Ebi ćuti u svom uglu kočije. Zna da je i on tu negde, jaše na svom konju.Ubica njenog oca. Ne direktni, ali ipak. Otac bi možda bio živ da nijesvega ovoga. I njen budući ubica, vrlo verovatno. Bolje i ne može daočekuje. Sam joj je otkrio svoju mržnju. Ona je ćerka njegovog najvećegneprijatelja. Šta može očekivati od njega, osim onoga što je dobio njen

otac?

IV

Uskoro se topot kopita promeni. Kočija staje ispred velike kapije. KraljeviIjudi Ijubazno ih pozdravljaju i odlaze. Kapija se otvara i oni ulaze uprostrano dvorište. Osvrnula se. To je imanje na obodu nekog sela. Kuća

je jednospratna i ne izgleda naročito velika. U stvari, za njen ukusprilično je skromna. Ona je do sada živela u dvorcu, okružena slugama.Nije razmišljala u kakvim kućama žive ostali Ijudi.Mora da iza ima još zgrada, jer se njegovi Ijudi izgubiše u tom pravcu,odvozeći i praznu kočiju sa sobom.Ebi je malo zbunjeno stajala pored nje ispred ulaznih vrata, kao da nezna više svoju ulogu.Maksim Rekamije im priđe. Njen muž. Anet se strese, ali se trudila da seto ne primeti. Ponovo je stavio masku na lice. Nije znala da li joj je višestrašan i stran sa maskom ili bez nje. Trudila se da ne gleda u njega, jerbi počela da drhti.On je uze pod ruku i povede u kuću. Ebi ostade u prizemlju, gledajućizabrinuto za njom. Valjda će biti dobar prema njoj. Anet isturi bradu idozvoli mu da je povede uz uske stepenice.Ušli su u salon na spratu. Mehanički je sela na sofu kad joj on ponudi.Sva se ukočila kad stade ispred nje. On kao da to primeti, pa se udalji istade kod prozora, gleda jući u dvorište.- Moram da vam zahvalim za vaše današnje ponašanje.Neka knedla još uvek joj je sta jala u grlu i sprečavala je da bilo šta kaže.- Izgleda da sam vas pogrešno procenio. Drago mi je što ste bili hrabri,niste histerisali ni padali u nesvest. - reči su mu bile Ijubazne, ali glas

još uvek tvrd.- Jesmo li ... - poče ona jedva čujno. On se saže da je čuje, ali ona niježelela da joj se približava, pa pročisti grlo i nastavi glasnije.- Jesmo li sada ... zaista ... venčani? -jedva izusti.On je gledao kroz prozor. Znala je koji će odgovor dobiti, ali ipak senadala da će uslediti neko čudo, neki neočekivani odgovor.- Jesmo.- Zauvek? - upita ona kao dete, pokušavajući da zadrži još trunčicunade.




18

- Pa, kad se Ijudi venčavaju, obično se smatra da će to biti zauvek.Zvučao je umorno. Pretpostavila je da sada oseća olakšanje što se svezavršilo dobro. Još i bolje nego što je očekivao. Nije ni došlo do borbe.Protivnikje imao nesreću da pogine zbog svoje nepažnje, prilikomnapada, a da on ostane nepovređen.

- Rekli ste da ni vi niste imali želju da se venčavate sa mnom? Da li stevoleli neku drugu? - upita ona nekim šupljim glasom.- To sada više zaista nije važno. –ni on nije zvučao bolje raspoložano odnje.- Ali, rekli ste, ako budem imala sreće, moj otac će vas ubiti i ... Visigurno niste priželjkivali da se to desi.- Nisam, u pravu ste.- Znači, mislili ste, ako vi budete imali sreće, vi ćete ubiti mog oca i...- I ostati doživotno sa vama u braku. Na to ste mislili? Ne bojte se, vasnisam želeo da povredim. Sa mojim željama je završeno. Drugih, osim ove

da se obračunam sa njim, nisam imao.Ona sagnu glavu.- Bio sam svestan rizika. Ali, neke stvari ne mogu da se ostvare bez žrtve.- Zašto smo mi morali da budemo žrtve? Priznali ste da ovaj brak nije bioono o čemu ste maštali.- O tome, draga moja, nisu brinuli oni koji su doveli do ovoga. Znate,niko ko je vaspitavan da brani čast i imanje svoje porodice, ne bi dozvoliobilo kom razbojniku da mu ih oduzima i uništava. Izvinite, možda vamovo zvuči grubo u ovom trenutku, vi ste danas doživeli veliki gubitak, alisa moje tačke gledišta, ja sam ostvario ono što sam planirao. Vratio sam

ono što je moje. Znajte, meni nije trebalo ništa tuđe. Doduše, to se bezvenčanja sa vama ne bi moglo ostvariti. Žao mi je - reče on, ali u glasumu se nije osećalo sažaljenje prema njoj. Samo umor i možda pokušaj dabude strpljiv sa njom.U sobi je gorela samo jedna sveća, ali kao da se niko od njih nije obaziraona to.- Jeste li gladni? - pokušao je da bude Ijubazan.Morala je da potvrdi. Od silnog uzbuđenja danas nije ni primetila daskoro ništa nije jela. Ali sada je osetila da je veoma gladna.On izađe iz sobe. Uskoro uđe Ebi, noseći joj večeru na poslužavniku. Bilo

joj je drago što je nije oterao. Ebi joj je bar na neki način veza sa njenimnekadašnjim životom. Jela je u tišini. I Ebi je ćutala.Uskoro on ponovo uđe. Drago joj je što je sada u sobi bila Ebi.- Već je prilčno kasno. Svi smo umorni.Ona pretrnu. Celog dana strepela je od ovog momenta. Šta će sada biti?




21

- Znaš, - poče Ebi nežno - ni ja nisam imala baš prijatne trenutke utvojoj kući. Moraš da me razumeš.Anet joj se ozbiljno unese u lice. Nešto ju je kopkalo od juče. Celog dananije umela sebi da objasni šta je u pitanju. Ali sada je imala to predsobom. Naročito posle ove njene podrobne i opširne priče.

- Ebi! Da li si ti znala za sve ovo?Ova je gledala u stranu.- Ebi! Ti si znala za sve! Znala si šta nas čeka na putu do vojvode! Ti...Izdala si me! - Anet poče da plače.- Dušo, moraš da me razumeš. To je bio jedini način. Rekamije je našaomog sina. I ne samo njega. Mnogima je još pomogao, koji su stradali odtvog oca. Morala sam da mu uzvratim. Nemoj da očajavaš. On je dobarčovek. Samo su okoInosti pod kojima ste se upoznali loše. Ne bih mu tenikada predala u ruke da je neki razbojnik od koga treba strahovati. Neboj se. On je ugledan i častan čovek

Anet je plakala. Nije dozvoljavala Ebi da je zagrli.- Znala si da nećemo ni stići do vojvode! On je čovek za koga sam želelada se udam. Znala si to! Zapričavala si me da ne primetim da kočija idena sasvim drugu stranu. Ono kad sam htela da pobegnem, ti si gaupozorila. Čak i pretnja pod kojom sam se udala, da spasim tvoj život,bila je lažna. Izdala si me! Učestvovala si u njegovoj predstavi! I onaj nož!Mora da ste mi se zajedno smejali posle toga.Ebi strpljivo sačeka da se Anet pribere.- Draga, ni ti ne deluješ preterano iznenađeno svojim zaključkom.Pogodila si da sam i ja umešana. Kako? Verovatno si slutila da je sve što

ti je ispirčao istina. Nije ti bilo teško da poveruješ da je tvoj otac kriv zasve te strahote. Je li to u pitanju?- Ne znam. Ne mogu da se setim tačno kada sam posumnjala. U pravu si.Cela ta priča koju sam čula ... o mom ocu .... bila je tako uverljiva. -

jecala je. - I ti si gamrzela. Svi ste ga mrzeli! Primetila sam ja to odavno.- Draga moja, ti si pametna, osećajna devojka. Zato ćeš sve razumeti ioprostiti.- Bez obzira, on je ubio mog oca.- Dušo, videla sam sve. Tvoj otac je nezgodno pao. Što je ipak bila dobra

sreća. Moram još da dodam, da se sve završilo obrnuto, da je on ubioRekamijea, opet se ne bi izvukao. Bilo je tu mnogo ogorčenih Ijudi koji gane bi pustili. Ovo je bila prilika koja je pripremana dugo vremena. Svikoji su bili tamo čekali su ishod borbe. Možda je bolje što nije nastradaoni od čije ruke. Možda je Bog tako udesio, da Rekamije ne uprlja svojeruke njegovom krvlju.- Bez obzira što ga nije svojom rukom ubio, ja sad više nemam oca.




22

Ebi reši da promeni temu.- Moram nešto da ti ispričam. O sebi. Onog dana u koči ji si me pitala i jasam ti rekla da ću ti ispričati kad dođe vreme za to. Mislim da je sadadošlo. Tvoj otac me je doveo u dvorac da tebe čuvam, kada si ostala bezmajke i kad ste se preselili. Ali u isto vreme i da budem njegova

Ijubavnica. Bila sam sirota, nisam imala mnogo izbora. Računala sam, tuću bar imati krov nad glavom i hranu da ne umrem od gladi. Ali bio je toskup i težak izbor. Trpela sam to prilično dugo, ali onda nisam višemogla. I nisam bila jedina. Sve žene u toj kući bile su izložene istomnasilju. Ali Bog se postarao da se njegov cilj ne ostvari. Nikako nijeuspevao da dobije sina. Ni na koji način. Ni sa jednom ženom. Verovatnose kasnije pomirio sa pomišlju da će ipak imati samo tebe. Znaš kako te

je budno čuvao. Nije mu bilo suđeno da ima još dece.Ali ima tu još nešto. Ja sam se zaljubila. Pjer je bio takođe u službi tvogoca. Sastajali smo se tajno. Tvoj otac bi me ubio da je saznao da ga

varam. I ... Ostala sam u drugom stanju. Gospodin Legran je bio lud odsreće. Mislio je da je dete njegovo. Pustila sam ga da u to veruje, da bihspasila Pjera i sebe. Rodio se mali Anri. Niko nije bio srećniji od mene. Alion je planirao da mi ga oduzme. Želeo je da ga prizna, a mene da udaiji.Pjer i ja smo se dogovorili da bežimo.Anet je ćutala. Ebi polako nastavi.- Uhvatio nas je u pokušaju bekstva. Sve mu je odmah bilo jasno. Menesu vratili u kuću. Dete je uzeo, a Pjera oterao u kraljevu vojsku. Bar ganije ubio na moje oči. Do pre neki dan nisam znala šta je sa njima.Maksim, mislim, gospodin Rekamije već neko vreme je pokušavao da ih

pronađe. I sad je u tome uspeo. Ja ... moram da te napustim. Idem davidim sina. On sada ima šest godina. Ne znam ni kako izgleda - Ebizaplaka. - Moraš da mi oprostiš. Ti si ovde nevina žrtva, ali svi smo uznjega, Rekamijea. Svi oni Ijudi koji su bili sa njim, i koji su sada uzadnjem dvorištu, oni bi i poginuli za njega, ako treba. A takvu odanostnije lako zaslužiti. Nije on to uradio iz obesti, moraš da razumeš. Tvojotac je bio opak čovek. I on ga nije ubio. To sam ja videla. Sam je pao. Ko je očekivao da će posle pucnja u Rekamijea on sam ispasti iz sedla!Nismo mogli da verujemo kada smo videli da se ne diže. Tako smosačekali kraljeve Ijude.

Anet je ćutala. Suze su se polako sušile.- Kad krećeš? - tiho je pitala- Danas. Znam da nije vreme da se radujem, ali ne mogu da izdržim.Rekamije kaže da je moj sin dobro i da je zdrav. A na tragu je i Pjeru.

Toliko me je zadužio jer ih je pronašao. Moram da te ostavim. On me molida ostanem još neki dan, zbog tebe.- Zbog mene?




23

- Pa, da ti se nađem. Da ne budeš usamljena. I zbog svega što se desilo.On zna da nije osoba koju bi ti sada rado gledala. Svestan je toga. Verujmi, nije on tako strašan, ni loš kako je izgledao juče. On ... Morao je daizgleda opasno i grubo, inače ne bi pristala da se udaš za njega. Njegovpostupak ima opravdanje. Samo mi je žao što si ti morala da iskupljuješ

očeve grehe. Ali videćeš, biće sve u redu.- Šta je sa njegovom sestrom?- Jutros rano ju je doveo iz manastira. I tu je sve bilo pripremljeno.- Samo se čekala smrt mog oca.- Dušo, ne zameri. Ali to je istina. Ona napolje nije mogla za njegovogživota. To joj je bila kazna kad ga je sa prezirom odbila.- Gde je ona?- Smestio ju je u prizemlje, u jednu od soba. Još uvek je kod nje.- Šta joj je?- Ne zna se. Čini se kao da je bolesna. Možda je samo iscrpljena. Uzeo joj

je jednu negovateljicu, ali još ne mogu da se odvoje jedno od drugog. Bilisu dugo odvojeni. On je veoma brižan brat.Anet se okrenu u stranu da ne zaplače. Da, svi su oni uz njega. Nikomeod njih nije užasan kao njoj. Svi ga oni vole, podržavaju, brane. A ona ćezauvek biti ćerka omraženog zločinca. Čak i njena Ebi ne može da sakrijeradost što odlazi i što je konačno slobodna.Na vratima se pojavi Maksim Rekamije. Njen muž. Još nije mogla da senavikne na tu pomisao, pa se strese. Nije više nosio masku. Ebi jojstisnu ruke i žurno pođe ka kući. Nešto mu je rekla kada je stigla donjega. Da, mora da se spakuje, nestrpljiva je da ode što pre. A ona ostaje

sama. Potpuno sama. On nešto odgovori Ebi, pa pođe žurno ka njoj.Posmatrala je njegovu visoku i vitku priliku kako se približava.- Ebi ide. - reče joj kad je stigao do nje. Seo je na sam kraj klupice. Ebimu je upravo rekla za svoj razgovor sa njom.Ona oćuta. Trudila se da ne gleda u njega po dnevnom svetlu. Još uveknije mogla da se navikne na njegov ružni ožiljak. A nije htela da ga Ijutisvojim gađenjem.- Treba da je razumete. Nestrpijiva je da vidi dete koje joj je oduzetoodmah po rođenju.- Ne morate da je opravdavate. Već smo razgovarale. Neka ide.

- Drago mi je što razumete. I što je ne osuđujete. Rekla mi je da ste sveshvatili. Ne zamerite joj. Nije joj bilo lako u vašoj kući. - Osvrnuo seprema kapiji i nasmešio uglom usana. - I drago mi je što niste pobegli. Todokazuje da ste pametna devojka. Ovde ćete biti najbezbedniji, jamčimvam. Ne bojte se. Ovde su sve dobri Ijudi, nema razbojnika.- Pustite sad prazne Ijubaznosti. Nije mi do toga.




24

- Ne podsmevam se. Žao mi je što se sve završilo tako nepovoljno po vas.Što ćete ostati vezani za mene protiv svoje volje. - dovrši tiše.Ona ga pogleda suznih očiju. Žaljenje ovde ništa ne pomaže.- Voleo bih da me ne mrzite, ako možete. Nisam ni ja baš najsrećnijinastalom situacijom.

- Maštala sam da će moj brak biti kruna Ijubavi. - odvrati ona kroz suze.- I ja sam tako zamišljao svoj. Sada smo u istoj klopci. Pokušajmo da sebar dobro slažemo. Da budemo prijatelji, ako može. Znate, kad samshvatio da mi je ženidba sa vam jedini način i ja sam bio očajan.Nije ga ništa pitala, ali je prestala da plače. On nastavi tiho.- Nadam se da mi nećete zameriti, ali više nisam tako očajan. Pomiriosam se sa sudbinom.Neće valjda pokušati da joj se približi? Od te pomisli obuze je užas. Nijesmela da pogleda prema njemu da ne bi primetio, ali sva se ukrutila.Bojala ga se, bez obzira što je sada bio prilično pažljiv i što ga je Ebi

hvalila. Učinio je Ebi uslugu, ali kako bi ona znala kakav je on ustvari.- Kako vam je sestra? - rešila je da promeni temu. Prošli put kad ju jepomenula, naljutila ga je. Ali ne sme mu dozvoliti da počne da govori onjima kao o paru. Više joj je odgovaralo da joj se obraća sa gospođice,kao sinoć i da drže dis- tancu.- Bolje. Pitala je za vas.- Za mene? Ona zna za mene?- Zna sve. Žao joj je što je tako moralo da bude. Ali da nije tako, ona bi

još bila zatvorena. I verovatno bi uskoro bila mrtva. Pri kraju je snage.Ona tamo nije baš uživala jer nije otišla svojom voljom. Iz protesta je

neko vreme odbijala da jede. Nije mi ostavila mnogo vremena da je otudaizbavim. I vama je veoma zahvalna.- Nema na čemu da bude. Nije to bila moja zamisao. - Anet se prostouvredi.- Znam. Nego za to što ste potvrdili našu priču i što niste pravili scenepred kraljevim Ijudima.Ona se gorko osmehnu. - Da li bi to nešto promenilo?- Pa, i ne bi. To bi se protumačilo kao stres od prevelikog uzbuđenja.Znate, kad se neko u jednom danu venča i izgubi oca, može mu se maloprogledati kroz prste ako izgubi živce.

- Sve ste tako dobro isplanirali. Čak sam se i ja odlično uklopila u sve to.A moj otac je nastradao kao poručen.- Hoćete li biti dobro sada? - reče on malo hladnije pri pomenu njenogoca. Kad ona oćuta, on ustade i nakloni joj se. Da, kad je sve završeno,može da bude kavaIjer. Rešila je da bude Ijubazna koliko može, alimaksimalno na distanci. Zato je klimnula glavom gledajući u njegovenoge. Dalje od toga nije mogla.




26

- Jesam. Ali to tek sutra. A do tada ima da pojedeš dva tanjira čorbe i dase odmaraš.- Baš si dosadan. U redu. Gospođice Anet, on je najuporniji čovek kogaznam!Anet sada ustade. izgledalo je kao da sede u nekom salonu i vode

bezbrižan razgovor. To nije mogla da izdrži.- O, nemojte da idete zbog mene. Slobodno sedite koliko hoćete. Nezamerite mi ako se uspavam. Vi mi nećete smetati.Ona ponovo sede. Nije imala srca da je ne posluša. Koža na licu bila joj jeskoro providna. Ostadoše svo troje ćuteći. Devojka je uskoro zadremala.Anet primeti kako on nemirno posmatra sestrino lice. Imao je blag izabrinut izraz. Nije pamtila da je nju ikada neko tako gledao. Krišom ga je posmatrala, a on kao da je nije primećivao. Lusil je spavala, i toprilično mirno.- Možda je bolje da je sada ostavimo. Neće bolje spavati ako mi šuškamo

oko nje - reče mu ona tiho.On baci još jedan pogled na usnulu devojku kao da mu se ne da, paustade.- Hoćete li da vam pokažem ceo vrt?Kada je klimnula glavom, on joj pruži ruku i krenuše kroz zelenilo. Poslenekoliko koraka ona izvuče svoju ruku iz njegove. Ovo je ipak previše.Šeta se s njim ruku pod ruku, kao da su neki zaljubljeni par. Odmaklase malo. On to primeti.- Hoćete li pobeći od mene?- Mislim da to ne bi bilo previše pametno. A i nemam gde.

On se nasmeši.- Pošteno. To vam je za sada najbolje rešenje.

- Nisam baš želela vašu zaštitu.- Pa, nisam mogao da dozvolim da moje imanje bude samo deo sredstavakojima bi se potkupio vojvoda da se oženi vama.- Vojvoda me je voleo i bez miraza. - reče ona hladno.- Kako god vi kažete. Ali nisam mogao više da čekam i pustim vas da seudajete za bilo koga i nosite moje imanje u miraz. Uz to, bilo je krajnjevreme da oslobodim sestru. Vidite u kakvom je stanju.Nije joj se dopadao ovaj razgovor. Stvarao joj je nervozu. Opet pričaju o

istim stvarima, a ništa više ne može vratiti ono što je nekad bilo.- Šta ste joj to obećali za sutra?- Sutra joj stiže verenik.- Kako znate da će stići baš sutra? Jeste li vi neki prorok?- U stvari, vama ću priznati. On je tu od juče. Bio je sa mnom ... nanašem venčanju. - on skrenu pogled. - On mi je najbolji prijatelj. Došao

je da mi se nađe prilikom ... mog zadatka. Ali ga za sada krijemo. Mislim




27

da je još uvek slaba za takvo uzbuđenje. I on se složio da sačeka dosutra. Hoćete li da vas upoznam sa njim?- Gde je on? - Anet je bila zbunjena.- U kuhinji.- Krijete ga u kuhinji? - ona se malo nasmeja. - Vi ste baš gostoljubiv

čovek koji goste ne pušta da sede gladni.Nasmeja se i on.- O, nije baš on neka izelica. Nego, u kuhinji se najbolje čuje iz njenesobe. Zato sam i ostavio otvorena vrata. Da može da je čuje dok pričamo.Njoj se steže grlo. Kako mora da se oni vole. Svi oni, svo troje. TakvaIjubav, odanost, pažnja da se nađe u ovoj mrskoj kući, na neočekivanommestu i od neočekivanih Ijudi. Ali brzo se prenula. Ona nikad nije bilapredmet takve pažnje i Ijubavi, ni sa čije strane.- Gospodine Rekamije, vi ste baš čudan čovek. - ne izdrža ona.- Čudan u kom smislu? Čudno grozan ili čudno divan? Verovatno ono

prvo, znam. Već ste mi to dali na znanje kada ste me prvi put ugledali. Ai dalje mi to neprestano dajete na znanje.

Ton mu je bio opušteniji, ali ona nije bila raspoložena za takvo neobavez-no ćaskanje.- Izvinjavam se, ali i okolnosti su bile takve. A to ste možda i namernoizveli, da me tako teatralno uplašite ... svojom pojavom bez maske. -branila se ona.- Priznajem da ste pomalo u pravu. Bilo mi je potrebno dodatnopotkrepljenje u mojoj nameri da izgledam opasnije u tom trenutku.Znate, nisam ja baš tako strašan kako sam vam se predstavio. A ni vi

niste uopšte praznoglava, sebična lutkica kao što sam mislio ... - poče onali se prekide u pola rečenice.-Završite slobodno. Nemam iluzija o tome šta ste mislili o meni. I samiste mi rekli, u nekoliko navrata.- Pa, to baš i nije bila neka kavaljerska izjava sa moje strane, priznajem.Ustvari, više puta sam bio baš grub. Možda i preterano. Bio samnervozan. I malo ... Prosto sam se grozio onoga što treba da izvedem.Oprostite mi. Kao da sam ušao u nečiju tuđu kožu, i igrao tuđu ulogu zato veče.- Ko vam ovako lepo održava vrt? - upita ona da promeni temu. Sad mu

ne vredi pravdanje. I sam je rekao da je bio svestan posledica. Nije želelada se seća te noći. Bojala se da on ne vidi suze koje su jo j se ponovoskupljale u uglovima očiju.- Malo Jedan momak iz kuće, malo ja. Mada ne smem mnogo dapripisujem sebi, jer ovog proleća nisam imao mnogo vremena za cveće.- Vas zanima cveće?




28

- A vi ste mislili da me zanima samo otimanje i unesrećivanje nedužnihdevojaka?Ona ne odgovori. Opet on pokušava da ubaci malo veseliji ton. Neće muu tome pomagati.- Maks! Možeš da dođeš. Beba se naspavala. - začuše oni uskoro Lusilin

slabi smeh iz pravca kuće.- Stižem. Ali pre toga moraš nešto da pojedeš. - doviknu on. - Hoćete li samnom? - upita je on. Bila mu je zahvalna na toj pažnji. Mogao je daodjuri sestri i ne osvrne se više na nju.I gle, poželela je da sedi sa njima. Ali tešila se da je to samo zato štoinače nema šta drugo da radi.Vratiše se oboje kod Lusile. Anet sede na istu stolicu kao prošli put. Doksu zbunjeno pokušavale da razgovaraju o tome kako je lepo vreme u ovodoba godine, Maks se vrati sa činijom supe. Anet je gledala kako spretnonamešta sestru na jastuk i počinje da je hrani. Smejali su se i pričali,

povremeno pokušavajući da budu Ijubazni prema njoj, a i da je uključe urazgovor, ali ona bi se samo nasmešila i ćutke ih posmatrala.Verenik je sakriven čeka u kuhinji, zaljubljen tolike godine. A opetstrpljiv. Ima i brata koji je obožava i čini najveće žrtve da je spasi. Čak iako će sebe dovesti u bezizlaznu situaciju i zarobiti uz mrsku osobu. Baš je srećnica. Anet se trudila da joj ne zavidi. Ipak je do sada život nijemazio. Kao što je nju.Da li je sad ovo naplata za njen dosadašnji bezbrižan život? Ali zašto jekažnjena? Ako je njen otac "grešio, zašto da njegove grehe plaća ona? Tonije pošteno.

Ručali su zajedno i ona se posle toga pope na sprat, u svoj salon. Gle, većga je prisvojila. Pokušala je da se nasmeši. Ali nije joj išlo. Posle pogledana njihovu radost, dole u Lusilinoj sobi, još joj je teže padala njenausamljenost.

Trgla se kada je začula šušanj iza sebe. To je bio on. Nije ga čula kad sepopeo, tako se zamilila. Stao je pored prozora sa koga se odlično videovrt.- Zašto nam se ne pridružite opet? Izaći ćemo kasnije u vrt. Napolju jemnogo lepše nego ovde. Lusil je nekoliko puta pitala za vas.- Ona je srećna devojka. Ozdraviće i udaće se za čoveka koji je voli i koji

ju je tolike godine čekao. - r eče tiho Anet gledajući kroz pr zor.- U redu. Reći ću da vas boli glava. - reče Rekamije malo ukočeno,nakloni se zvanično i ode. Nije mu pomenula svoje žel je, ni vojvodu. Alisvaku njenu reč on prihvata kao prebacivanje. Oči joj se napunišesuzama. Želela je da može da sedi sa njima i bezbrižno se smeje! Moždabi i mogla da ovde nije u ovakvom svojstvu. Da je obična gošća ilipoznanica. Osećala je da bi im u drugačijim okolnostima rado bila




30

bezbedna od njegove osvete. Drugi je da ti u tom momentu budeš udata izbrinuta. On ne mora biti ispunjen, ali je poželjno. Iz istog razloga. Kadaga budeš pročitala, odmah ga spali, naročito ako budeš udata za nekog zakoga misliš da će mu smetati ako sazna ono što u njemu piše. Nekog koviše polaže na društveni ugled i dosto janstvo nego na tvoja osećanja. Jer

nisam sigurna kakvog će ti Legran odabrati.Dugo sam razmišljala da li da ti ovo priznam. Možda će ti ovo što pročitašdoneti probleme u životu, a to nikako ne bih želela. Sa druge strane,možda će ti don eti i olakšanje i spoznaju o nekim stvarima. To je odnelo

prevagu u mom odlučivanju za ovakav korak.Dete moje, ne znam šta su ti pričali o meni. Bila si suviše mala da mezapamtiš kada su nas razdvojili. Nadam se samo da o meni imaš leposećanje i da će ti ono pomoći da mi oprostiš ono što ću ti priznati: FransoaLegran nije tvoj pravi otac.Mora da si sada zgranuta, a možda i Ijuta na mene. Nemoj da se Ijutiš,

molim te. Ja sam već suviše strogo kažnjena za svoje greške. Moram sadada ti ispričam sve, dok još imam snage.Bila sam veoma mlada da bih išta znala o Ijubavi. O mom braku suodlučivali moji roditelji. Oni su mi želeli samo najbolje u životu. Mislili suda to mogu dobiti uz ambicioznog i bogatog muža kakav je FransoaLegran. Ja sam poticala iz neka da ugledne porodice koja je počela daosiromašuje i bilo je logično što su roditelji bili zabrinuti za mojubudućnost.Zbog toga nisam ni želela da im priznam da sam zavolela mladića izsusedst va, divnog i čestitog, iz takođ e stare i ugledne porodice, ali na

žalost još siromašnijeg nego što sam bila ja. Njegovo ime je Šarl Albit. Tomi je bila najveća greška u životu, što sam ga ostavila i pristala da seudam za Legrana. Tu grešku ispaštam celog svog života. Nadam se samoda neće sustići tebe, naj draža moja.Tako sam ja ostavila mog Šarla i pošla za Legrana. Tada nisam znala daćeš i ti uskoro doći na svet. Mojoj sreći nije bilo kraja kad sam shvatila to.Legran se radovao, mislio je da si njegova. Moj jadni Šarl nikada nijesaznao da smo dobili bebu. Vi še ga nikada nisam videla, čula nešto onjemu. Ah, koliko sam noći pre plak ala kajući se zbog svog postup ka.Pristala sam na taj brak, nadajući se da će mojoj deci biti od koristi.

Ispostavilo se da ću imati samo tebe. Legran je očekivao sina, naslednika,k oga ja nisam mogla da mu podarim. Počeo je da te udaljava od mene, kaoda želi da me kazni zbog toga. Nikad me nije voleo, ni poštovao. Ali, takav

je bio prema svima. A, kao što si verovatno i sama mogla da iskusiš, onnije čovek kome se može lako protivrečiti. Tak o sam ja doživela da te sveređe viđam. Bila sam očajna. Jedino što sam lepo u životu imala, bila si ti.Ali, on je bio neumoljiv. Mislim da je uživao u tome da mi nanosi bol.




32

St alno se brinem i bojim da Fransoa ne nađ e ono pismo što sam ti ganamenila. Ali osoba je pouzdana a i on već sasvim retko dolazi. Kao da jezaboravio na mene. Mada znam da nije. Verovatno mu smeta što sam jošživa, pa se ne može ponovo ženiti. Jedino me ta pomisao raduje, da naneki način i ja njemu mogu da pomrsim pianove, pa se trudim da što duže

trajem, mada je teško, teško do suza. Svaki novi dan bez tebe je meninova kazna. Ne smem nikome da pišem, ni ti da primam poštu od nekoga.On je to strogo zabranio. ono što ne može s prečiti je da pismo odavde izađ e

posle moje i njegove smrti. Jer ovde ima jedna dobra duša koja se sažalilana mene i ispuniće mi poslednju želju, da za tebe čuva moja pisma. Tu jenemoćan.To me ne sprečava da patim što bar Šarl ne zna da ti postojiš. Nadam seda je posle svega našao sreću, da se oženio i ima decu. Želim da znaš dati je otac jedan dobar, pošten čovek, i da u sebi ne nosiš ni jedno zlo semeLegranovo. Toliko bar mogu da ti podarim. I još nešto. Iza mene će ti ostati

jedan medaljon u kome čuvam uvojak tvoje kose. To mi je jedino što imamod tebe. U njem u je jedna moja minijatura, rađ ena još kad sam biladevojka. Mora da si me do sada već zaboravila. Ako želiš, možeš saznatikako sam izgledala dok sam bila mlada i srećna. I da li ličiš na mene iline.Mnogo, mnogo te volim i Ijubim ovaj papir kad ne mogu tebe, znajući daćeš ga ti jednog dana držati u rukama. Užasno mi nedostaješ, da ne smemda mislim o tome. A opet samo na tebe mislim. Želim ti da budeš srećnaonako kako ja nikad nisam bila.Tvoja majka koja te voli i misli na tebe, Katrin Nei

Kod poslednjih redova Anet je već glasno ridala. Kad je završila čitanjebacila se na sofu, grčeći se od jecaja, ne obazirući se više na formalnosti.”Mama, mamice! Tako mi nedostaješ”, ridala je.Ljubila je zgužvane hartije i plakala bez prestanka. 0, kako je to bilookrutno. Sada je znala otkuda ona nenadoknadiva praznina u njoj, koja

je prati celog života. Ni Ebi, ma kako bila pažljiva i nežna, nikada nijemogla da joj nadoknadi majčinu Ijubav.Bože, ona je bila živa, sve vreme! Mora da sazna kada je tačno umrla. Tomora da je bilo neposredno pre nego što se on ponovo oženio. Godinu-dve

posle ovog drugog pisma. Bilo je Ijudi koji su znali da mu je žena živa,zato nije smeo da uzme drugu. Majka je bila živa! A ona to nije nisanjala. Pričali su joj da je odavno umrla. Nikog od stare posluge nijepoveo, odmah se preselio. Da ona ne bi saznala da joj je majka još živa!Čitavih šest godina. Možda i više. Ah, kako je samo mogao!




33

Nikad nikome nije priznala kako joj majka nedostaje. Vaspitavana je dane pokazuje osećanja, da bude dama. Pokušavao je da je načini sličnusebi. Ali nije uspeo. Bar joj je to drago. Njen otac, koji joj nije pravi otac!Ona zakorači da ustane, ali pade. Sad je već buncala. Otimala se. Morala je da ode tamo, da nađe i zagrli hladni kamen u kome su urezane brojke

za godine maminog rođenja i smrti i slova njenog imena. Njenogdevojačkog imena. Nije htela da se potpiše njegovim prezimenom. To jo jnije mogao zabraniti, da ga se odrekne u pismu namenjenom njoj.Neke ruke su je zadržavale, ali ona je bila jaka, otimala se, gurala,posrtala. Na kraju je pristala da se smiri, već u bunilu, u svom krevetu isamo je ječala osvrćući se prema salonu. Za tren su pisma ponovo bila unjenim rukama. A tu je bio i medaljon. Od suza nije mogla da vidi sliku unjemu. Ona ih obgrli i sklupča se na krevetu, dok su suze klizile i kvasile jasfuk. Neko ju je držao u naručju i blago Ijuljuškao. Ebi? Da li se to onavratila? I odakle? Zašto misli da je Ebi otišla? Nije mogla da se seti.

Polako se smirivala, stiskajući svoje blago. “Mama. Volim te.” Tako minedostaješ. Pred oči su joj izlazila neka čudovišta, maskirani Ijudipretvarali su se u njenog oca ... A onda je utonula u mrak.

VII

Otvorila je oči. Pisma i medaljon su još bili u njenim rukama. Zrake jutarnjeg sunca zamenila je večernja tmina. Nije više jecala kao sinoć, alisuže ponovo počeše da joj klize niz tice kako se zagleda u sličicu. Kako jemama bila lepa. Glava ju je bolela i osećala je kako su joj kapci natečeni.Raširila je hartije na jastuku pored sebe, milujući ih.Maksim je ležao je na sofi u uglu, u vrlo neudobnom položaju. Glava mu je pala na stranu, a pokrivač na pod. Ona se podiže na laktove. Mora da je tek skoro zaspao, bio je bled i sa tamnim kolutovima ispod očiju.Počela je da se priseća. Sinoć se nešto dešavalo. Neke ruke su je držale iumirivale, a ona se otimala i grebala. Pogleda ga. Ruke su mu bile kao da je spavao sa mačkama. O, ne. To mu je ona uradila. Spustila se ponovona jastuk. Bile su tu i neke nežne ruke koje su je umiru juće Ijuljale unaručju, koje su menjale obloge na njenom čelu. Šta se to desilo sinoć?Da se nije razbolela? Bila je sva malaksala i nije imala snage da sepomeri. Ko ju je to sinoć i noćas negovao? On? Da li je to moguće?Ponovo podiže glavu da osmotri priliku koja je ležala na sofi, malo ukosood nje. Stavio je pod glavu nekakvo ukrasno jastuče koje mora da jeužasno žuljalo. Nikada do sada nije imala priliku da ga ovako neometenoosmotri. Uvek je izbegavala da ga direktno pogleda.Ovako usnuo, izgledao je mnogo mlađi. Pa, on izgleda kao da je tek nekugodinu stariji od nje! Prisećala se ono kad ga je krišom gledala sa prozora




35

- Prilično ste spretni u negovanju. - reče ona između zalogaja. Sedeo jena ivici njenog kreveta i hranio je kašikom. - Niste do sada prosuli nikap.- Ne baksuzirajte. Obično kad se neko pohvali, odmah usledi greška.- Ne i kod vas. Do sada niste ni jednom pogrešili. Sve uvek bude kako vi

hoćete.- Ipak jesam. - sada se više nije smeškao, a ona nije smela da pita. Bojalase odgovora. Možda ima veze sa njom? Da ne misli na njihovo venčanje? Izašto tako strepi od tog odgovora?- Moja najveća greška je bila kada sam vašem ocu dozvolio da mi isečelice.Ona podiže pogled prema njemu. Sada je sedeo sasvim blizu nje i bliže odovoga do sada nisu nikad bili. Iznenadila se kako može da ga gleda u licebez gađenja. Čak i ožiljak joj više ne izgleda onako grozno. Daje mu samostariji i muževniji izgled. Skrenula je pogled. Kako samo ima lepe i blage

oči.- Ja sam očekivala da ćete reći nešto drugo.Čorba je bila pojedena. On je i dalje sedeo na istom mestu i gledao- Šta ste očekivali da kažem? Zar to nije najveća greška u mom životu?- Pa, mislila sam ... ovaj ... da je nešto u vezi sa mnom.- U vezi sa vama nema grešaka. Jedino osećam ... - zastao je, a bora muse urezala na čelu. - Ne znam kako da vam iskažem žaljenje za patnjekoje sam vam prouzrokovao. I za grube reči, koje sam u Ijutnji izustio. Vito niste zaslužili. Jest da ste njegova kći, ali to nije vaša krivica.- Čekajte malo. Vi niste pročitali ova pisma?

On se malo uvredi.- Znate šta, ja jesam radio mnoge ružne stvari zbog kojih mi je žao, alituđa pisma ne čitam. I ne lažem, to sam vam jednom već rekao.- Znam. Ja bih volela da ovo pročitate.- Ali to je vaše. Namenjeno je vama. Ne želim da čitam vaša pisma. -odbijao je on.- Molim vas. Insistiram.On uze pisma i poče da čita.. Okrenuo je drugu stranu. Ona bora odmalopre još se jače ureza. Zatim ustade i stade pored prozora, okrenuvši joj leđa.

Videla je da je završio i sklopio pisma, ali još uvek tamo stoji i ne okrećese.- Niste morali ovo da mi dajete. Vaša majka je odredila da ih spalite i daih nikom ne pokazujete. Čak ni ... svome mužu. - tiho završi on.- Želela sam da ih vi pročitate.




36

- Znam, rekli ste. Da vidim da niste njegova ćerka. Samo, to sada ništane menja. Šta je učinjeno, učinjeno je. Mi smo još uvek u braku, i to sene može promeniti, ako ste nato mislili. Izvinite, odmah ću se vratiti.On brzo izađe.Vratio se isto tako brzo.

- prostite, morao sam nešto hitno da obavim. Kao što sam rekao, toništa ne menja. A drugo, ne smete da otkrijete svima da mu vi niste kći.Vaša majka čuvala je tajnu dok je on bio živ i mogao da vam naudi. Vimorate da nastavite da je čuvate, njoj u spomen. A i zato što nije bašpraktično da se takve stvari objavljuju. Nemojte da mislite da sam mate-rijalista, ali vi kao vanbračno dete nećete imati isti tretman u društvu.Da ne govorim o nasleđivanju Legranovog bogatstva.Ona okrenu glavu.- Znam šta mislite. Pričam da nisam materijalista, a oženio sam se zbogimanja. Ali znajte da to nije isto. Ja sam se oženio da vratim svoje imanje

i svoju čast. To imanje mi je ostalo od oca, i niko drugi nije imao pravoda mi ga oduzima. A vaše mi ništa ne treba. Samo moje. Tu postojirazlika. Ako ikada dođe do toga da se mi rastanemo ... - on zastade dauzme vazduh.Ona ga brzo pogleda. Na šta je to mislio? Zar postoji takva mogućnost?- ... da se rastanemo, - nastavi on, gutajući vazduh - ne bih želeo da viikada imate problema sa prihvatanjem u društvu zbog vašeg porekla iliskandala koji bi takvo objavljivanje imalo u javnosti. Znate, ovo društvo

je vrlo surovo. Uljeze ne prihvata. Imao sam prilike da to osetim nasopstvenoj koži. Čim sam ostao bez imanja, izbačen iz vaše kuće kao

nezahvalnik ukaljanog obraza i kao potencijalni Legranov ubica, svi sume odbacili. Tu spadaju i neki Ijudi za koje vi mislite da su vam dobriprijatelji. I za koje sam ja smatrao da su moji prijatelji. Između ostalih,mislim i na vojvodu. Ali više ne žalim zbog toga. Prijatelji se proveravajuu teškim situacijama. A verujte, samo mali broj položi takav ispit. Ja samse uverio u to. Većina me više nije poznavala. lako sam po porekluplemić, ništa gori od njih. Bo jim se da ovako nešto vaš vojvoda ne bimogao da proguta. Da ste vi kći nekog beznačajnog, siromašnog čoveka. I još takav skandal. Čak i kada bi naš brak bio razrešen i vi postalislobodni da se udate za koga hoćete.

-Ali ... Kako bi to moglo da bude? Katolička crkva ne priznaje razvod.- Pa, vidite i sami da mi i nismo baš neki muž i žena. Oslovljavamo sekao dva stranca i ne živimo bračnim životom. Postoji mogućnost da sebrak poništi ako nije ”konzumiran”, mada je to vrto komplikovan proces.Gledao ju je netremice i vrlo ozbiljno, a ona pocrvene i skrenu pogled.- Ne kažem da bih to želeo, najmanje sada kada vama nije lako. - dovršitiho. - Možete da ostanete ovde koliko god želite. I voleo bih da ostanete.




37

Ako i vi želite. Makar samo kao gost. Imaćete ovde svu brigu i negu kojuželite.- Hvala - reče ona tiho. Nije mogla da govori, inače bi se opet rasplakala.Eto, do pre neki dan bila je obična, bezbrižna devojka. Tada je bila kćiFransoa Legrana, bezmalo verenica jednog vojvode. Ali nije imala nikakav

trag ni saznanje o svojoj majci, ni istinu o svom ocu. I onom pravom, ionom za koga je mislila da je to.- Mogu li da vas zamolim nešto?- Ako je u vezi sa vašim ocem, mislim pravim, već sam malopre poslaoIjude da se raspitaju da li je živ i gde se nalazi.- Već sam jednom pomislila, one prve noći kada smo se upoznali, kakoumete da mi čitate misli. - reče ona polako. Mislila je da će je boletipominjanje one noći, kao što ju je do danas bolelo sećanje na nju.Interesantno, mogla je to sada da pomene, a da joj glas ne zadrhti. Kaoda je ova druga teška noć uticala na njeno razmišljanje. Ona joj više nije

izgledala tako strašno ni tragično.- Ne umem. Ali umem da budem u koži onog drugog. Pomislio sam, dasam ja na vašem mestu, voleo bih da saznam sve o njemu. Možda je živ.- Hvala vam. Tu sposobnost koju vi imate, da se uživljavate u tuđusituaciju, imaju samo dobri Ijudi. - gledala ga je zahvalno, ali on seodmače.- Nemojte, molim vas. - ustao je. - Nemojte da me hvalite. Ne želim da sezbližavamo, ako ćemo se jednog dana rastati.Ona zadrhta. Nije znala šta da misli. Da li drhti od radosti na tupomisao, ili je to strepnja? I da li se on to boji da je ne zavoli, pa je odbi-

ja od sebe? Ili je samo upozorava da će se jednog dana ipak rastati, patreba da se drže na razdaljini? Pogledala ga je, ali on je krio svoj pogled.- Znate, ako sve bude u redu, i ako vama sutra bude bolje, možemo danapravimo jedan mali izlet.- Zaista? - oči su joj zablistale. - Hvala vam.- Čekajte prvo da se vrati onaj moj momak. Možda ništa neće otkriti.- Bez obzira. Da li je bar taj manastir blizu?- Jeste. Možemo da odemo tamo. Ali ako obećate da se nećete onakopotresti kao sinoć. Dobro ste me uplašili.Kako je dobar i pažljiv. Neka toplina zahvatala ju je celu. Možda je Ebi

bila u pravu? Pa i toliki Ijudi koji su uz njega? Ne može toliko Ijudipogrešiti u proceni.- Hoćete li da ostanete malo sa mnom? - usudila se da ga pita.- Zar biste voleli to? - seo je na ivicu njenog kreveta, ali odmah seodmakao. Verovatno se boji da je ne uplaši. Ima divan osmeh, pomislila je neočekivano.




39

- Ubili biste ga? - upita ona tiho.- Šta biste vi uradili da ste bili na mom mestu?- Ja bih ga ubila.Zaćutala je i zagledala se kroz prozor. I on je ćutao. Nije joj to smetalo.Prijala joj je tišina, ona koja pomaže da se srede misli. I, morala je da

prizna, bio je dobro društvo u teškim situacijama. Ko zna kako bi ovosaznanje o majci i ocu podnela da nije on tu. Ili da je udata za vojvodu.Nije bila sigurna da bi njemu dala da pročita majčino pismo i tako saznanjenu tajnu.Nisu ni primetili kako je vreme brzo prošlo. Postali su svesni tek kada jeu sobu ušla Lusilina negovateljica i upalila sveće, donoseći vodu zaumivanje.On izađe iz sobe. Gledala je za njim i on uhvati njen pogled.- Ah, mladi! - dobroćudno je gunđala žena, a Anet shvati da se još uvekzaneto smeši. Uozbiljila se. Žena joj je donela večeru. Verovatno misli da

su zaljubljeni. Već zna da su sveže venčani, šta bi drugo bilo!- Sad se odmarajte i spavajte. Bez ludovanja. I bez društva, dok se neoporavite. - zapreti ona izlazeći. Anet ostade u sobi osluškujući, ali onnije više dolazio. Tako prođe skoro celo veče. Nije se pojavio, a ona seuspava vlažnih obraza.

VIII

Sutradan je ustala. Bilo joj je mnogo bolje. Bila je mlada i jaka. Dosta joj

je bilo bolovanja u krevetu. Zato se obukla sama i sišla niz stepenice.Iz Lusiline sobe čula se vesela galama i ona polako otvori vrata. Nastolicama pored kreveta sedeli su Maksim Rekamije i još jedan mladić,verovatno Dezmond. Nju zabole kako se njih troje veselo smeju ovde,dokje ona gore sama. Ali Maks odmah skoči, prinoseći stolicu,upoznajući je zbunjeno sa Dezmondom, koji je bio vrlo naočit i držaoLusil za ruku sve vreme.- Anet, tako mi je drago što vam je bolje, i naročito što ste sišli kod nas.Bojali smo se da vam ne pravimo galamu dok se odmarate. - reče Lusil, aMaks ju je samo toplo gledao, bez reči. Njena Ijutnja sasvim se istopi.

Naročito kada je primetila kako Lusil i Dezmond razmenjuju značajnepoglede kad ona progovori nešto sa Maksom. Od toga joj je postajalo joštoplije i osećala je kako joj se rumene obrazi. Sva se postidela.- Pa, dragi moji, pošto Lusil i ja nismo u mogućnosti da vas diskretnonapustimo, kako bi bilo da se vi malo prošetate po vrtu ili tako nešto iostavite nas dvoje same? - upita Dezmond, a Lusil se nasmeja




41

- To neće bitno uticati na njihovo mišijenje o vama. Ima Ijudi čiji suroditelji kriminalci, koji su odrasli na ulici, pa postanu dobri i pošteni ičovek želi da ih ima za prijateije. Neće oni dugo razmišljati odakle stedošli, nego kakvi ste sami. Sami ćete izgraditi mišljenje koje će drugiimati o vama.

Uzdahnula je. Kako sve to jednostavno zvuči kad on objašnjava.Kočija stade ispred jedne stare kuće. Anet proviri napolje.- Možda je bolje da sačekate u kočiji.Gledala je kako kuca na vrata. Otvorila je neka žena srednjih godina. Niječula o čemu razgovaraju, ali uzbuđenje koje je maločas osetila kao da sestišavalo. Sada je bila sigurna da će sve biti u redu. Da li zbog toga što jeon sa njom i brine o svemu?Prišao je kočiji, pružajući joj ruku da izađe.- Šta je bilo?- Idemo unutra.

Ušli su u skroman salon. Čovek u ranim srednjim godinama sedeo je zastolom i pregledao neke papire.Bio je prilično zgodan za svoje godine. Ustade da ih dočeka kad su ušli.- Gospodin Šarl Albit?- Da, ja sam. Izvolite.Rekamije se okrenu ka njoj. Ona je samo gledala širom otvorenih očiju.Ostala je bez teksta.- Ja sam Maksim Rekamije. A ovo je Anet Rekamije, moja supruga.Ona ga brzo pogleda. Sasvim je zaboravila na to. U ovom trenutkuosećala se kao Anet Legran, ćerka Katrin Nei, njegove bivše Ijubavi.

- Da?- Pre udaje bila je gospođica Legran. Da li vam to ime nešto govori?Senka pade na čovekovo lice. Gledao je sa prigušenim bolom u nju.Nije želela da ga drži suviše dugo u neizvesnosti i bolu, ali nije znala kakoda počne.-Znate, gospođica ... ovaj ... moja supruga je nedavno dobila jedno pismou kome se pominje vaše ime. Zbog toga smo došli da vas potražimo.Zahvalno ga je pogledala. Kako joj je značila njegova pomoć u ovomtrenutku! Gledala je u svog oca, koji još uvek nije znao za to, i nije moglada smisli način kako da mu to saopšti. Neka knedla stajala joj je u grlu i

nije joj dala ni glas da izusti.- Pismo? Ja vam nisam pisao nikakvo pismo.- Ne. Pismo je od njene pokojne majke, gospođe Katrin Nei.Gospodin Albit se uhvati za naslon stolice iza sebe.- Oprostite, baš sam nespretan. Molim vas, sedite.Anet sede na stolicu, a Rekamije ostade stojeći blizu nje.




42

- Da. Ona je nekada bila Nei. Pre nego što se udala za vašeg oca.Poznavao sam je dok je bila Katrin Nei. Zašto ste je tako nazvali? Ona jekasnije postala Legran. Zna li on da ste vi ovde.- Ne, on je ... ovaj ... Umro je pre neki dan. - promuca Rekamije, baca- jući kosi pogled na nju.

- A, tako.- Znate, ona se u tom pismu potpisala kao Katrin Nei. Izgleda da joj se toviše dopadalo nego da se potpisuje kao Legran. - pomagao je Rekamije idalje.Albit pogleda u nju.- Zaista. Neverovatno ličite na majku. - reče tiho i okrenu glavu u stranu,kao da mu je pogled na nju suviše bolan.- Mislim da je zaista izričito želela da se tako potpiše. Verovatno je htelada mi nešto poruči tim potpisom. - sada je konačno Anet pribrala i počelada govori.

Albit kao da se strese kad joj je čuo glas.- Interesantno. I glas imate isti njen. Samo delujete malo odlučnije odnje.- Gospodine Albit. Sigurno se pitate zašto smo mi ovde i postavIjamo vamovakva pitanja. Znate, ona mi je u tom pismu ispričala nešto o svomživotu. Pre nego što se udala. - nastavljala je Anet značajno.Šarl Albit opet pogleda u nju. Trag shvatanja video mu se na licu.- Pominjala je vas. I kajala se što se udala za Legrana.On se slomi. Zagnjurio je lice u dlanove.- Kasno je. Rekli ste mi da je mrtva. Koliko je već mrtva?

- Mislimo da je umrla pre šest godina - reče sada Rekamije. - Još nismostigli da proverimo.- Ne znate kada je to bilo? Kako to?- Gospodin Legran uhvatio je jedno njeno pismo, naslovljeno na vas izatvorio je u manastir posle toga. Tamo je ostala do smrti. Niko nije znaoza to. Svi su mislili da je umrla ranije. Tako su rekli i njenoj ćerki.- Oh! Nisam to znao! Nisam ništa znao o njoj od kako se udala. Kako bih!Možete li da mi kažete gde je sahranjena?Anet pogleda Rekamijea.- Gospodine Albit, mi smo upravo tamo pošli. Hoćete li da vas povezemo,

da pođete sa nama?- O, hvala vam mnogo! Voleo bih.On poče da oblači kaput, krijući suzne oči.Rekamije pogleda Anet.- Gospodine Albit, ima još nešto što treba da vam kažemo. U stvari, zbogtoga smo i došli - reče on.- Da?




44

- Pa, ne odbacujte ga posle svega što smo svi proživeli zbog njega,prokletnika. Krvavo ste ga dobili. Trebaće vam za vašu decu, da nikadane moraju da se odreknu svoje Ijubavi i života zbog siromaštva!- Nikako! Našoj deci dozvolićemo da odaberu koga žele. - uzviknuRekamije, ali se onda trže, susrevši njen pogled. - Oprostite. Malo sam se

zaneo. - dodade tiho, da ga Albit ne čuje. Ona ništa ne reče.- I to, a i red je da mu se naplati patnja koju je uzrokovao. Novac nemože da nadoknadi izgubljenu sreću i Ijubav, ali može da bude bar nekasatisfakcija.- Znate, ima još Ijudi koje je on unesrećio. Dobro bi im došlo malofinansijske pomoći. - reče ona. Rekamije se okrenu, odobravajući. Onaporumene od zadovoljstva.- Ostavila mi je i medaljon. - ona ga izvuče. Prišao je da ga pogleda. Aonda iz džepa izvadi isti takav.- I vi imate isti! - uzviknu ona.

- Imala je dva. Jedan je dala meni, drugi je ostavila za ... dete. Hm ... Nijevaljda znala da je trudna kada se udala za njega?- Mislim da je u pismu pomenula da je to tek kasnije shvatila. Ne verujem da bi pošla za njega da je znala da nosi dete drugog čoveka. Hoćete lida ga opet pogledamo?- Neka. Nemam snage da opet gledam njen rukopis.Otvorio je njen medaljon.- Je li ovo vaša kosa?- Da. Kad sam bila beba.Nežno je dodirivao umotani pramenčić. Okrenuo se od nje, da mu ne vidi

suze.- Sve je moglo da bude sasvim drugačije. Ali to je sve prošlo. Mi smopropustili šansu da budemo srećni. Nećemo sada da kvarimo vašu. Kozna, možda se to sve tako desilo iz nekog razloga. Možda je baš bilosuđeno da bude tako. Draga moja, raduje me što si ti bolje sreće, štoimaš divnog muža. Gospodine, hvala vam mnogo. Vidi se da ste dobarčovek. Ovo što vi radite za nju, za nas, ne bi uradio svaki muž. Teši mepomisao da će moje dete biti srećnije nego što sam bio ja. Da ima takodobrog čoveka pored sebe.Rekamije pocrvene i sav se zbuni na ove pohvale. Anet nije gledala u

njega, ali primeti njegovu zbunjenost.- Pa, možda bi bilo bolje da sada krenemo. - reče on.- Što se mene tiče, možemo odmah. Sačekajte me samo, da kažem sestri.Silno će se obradovati. Znate, ona sada živi kod mene, od kako je ostalaudovica. Nije imala dece. Do malopre smo bili kao dva stara panja. Asada ... - on se nasmeši šireći ruke. - Dolazićete nam ponovo u goste?Voleo bih da viđam unučiće, kad dođu na svet.




45

- Do... dolazićemo. – zamuca Rekamije, ali videći Albitov potrešeni poglednastavi. - Gospodine Albit, što se mene tiče, možemo da se viđamo štočešee. Moji roditelji su odavno mrtvi. Vi ste jedini roditelj koga nas dvojeimamo.Albit priđe i zagrli ga.

- Do danas nisam imao nikog, sem starije sestre. Od danas imam većdvoje dece! Hvala vam! Oprostite, brzo ću. Moram da joj prenesem lepevesti pre nego što krenemo. - brzo izađe brišući oči.Kada ostadoše sami u sobi, Rekamije priđe prozoru.- Nadam se da se ne Ijutite na mene?- Ne Ijutim se. Nema razloga za to - reče ona polako.On se okrenu i pogleda je.- Znate, nisam hteo da mu kvarim radost. Tek što je čuo lepe vesti,odmah da ga razočaramo. Zato sam rekao ... - on ne završi, gledajućinjenu reakciju.

- To je bilo lepo od vas.- Nisam mislio ... znate ... ono za decu - pravdao se on sve se višezaplićući.Ona ustade i zagleda se kroz prozor.Uskoro se njen otac vrati. Za njim je stidljivo virila žena srednjih godi-na. Anet joj priđe i zagrli je. Žena zaplaka Ijubeći joj kosu.- Dete moje! Tako sam srećna!Šarl Albit bio je nestrpljiv i njih troje ubrzo pođoše. Anet ih je slušala ukočiji kako razgovaraju. Kako je to lepo kad Ijudi odmah nađu zajednički

jezik. Njih dvojica prosto nisu stizali da se ispričaju. Kad kočija stade

ispred velike kapije, zaćutaše. Rekamije opet izađe.- Drago moje dete. Kako imaš divnog i sposobnog muža. Veoma mi jedrago zbog tebe.- Hvala. - skrenula je pogled.- Kakav tužan i srećan dan istovremeno. Lepši dar Katrin nije mogla dami podari. Hvala ti.- I meni je drago.- Ali ne bi svaka devojka iz tvog staleža tako prigrlila vanbračnog oca!Veliki broj bi to krio, spalile bi dokazno pismo, terale bi oca sa svogpraga. Ti si zaista njena i moja kći.

Dok su oni razgovarali, Rekamije se sreo sa nastojnicom. Ona lično izašla je da ih pozdravi i dočeka.- Gospođo. Drago mi je što smo se konačno upoznale. Vaša majka bila jedivna osoba. Kakva slučajnost da je i gospodinova sestra bila kod nas!Obe su bile divne osobe. Žao mi je što niste zatekli majku živu. Ali tako jemoralo da bude.- Možete li da nas odvedete ...? - ona se zagrcnu.




46

- Pođite za mnom. Groblje je ovamo iza.Koračali su ćutke za njom. Anet napred, za njom njen novootkriveni otaci Rekamije za njima.- Njena je želja bila da se upiše njeno devojačko ime Katrin Nei.Gospodinu Legranu bilo je svejedno. Uostalom, on posle nije ni dolazio.

- Vi ste bili njena prijateljica?Mislim i više od toga. Ja sam nastojnica manastira. Meni su bila

poverena pisma za vas. I jedino sam ja znala za njenu tajnu. GospodineAlbit, moje saučešće. Vi ga zaslužujete više nego njen pokojni suprug. Jaznam sve.- Hvala. - odvrati on kroz stisnuto grlo. Stajali su pored groba. Rekamijepriđe i stade iza Anet. Uhvatio ju je za ruku, isprepletavši prste sanjenima. Ona ga pogleda suznih očiju, kao da mu potvrđuje obećanje dase neće potresati i padati u nesvest. A želela je, tako je očajnički želela,da legne preko hladnog kamena i plače koliko je grlo nosi, dok iz nje ne

isteče sva skupljena gorčina i tuga.Albit je stajao pogurenih ramena. Ona slobodnu ruku podvuče podnjegovu, obrisavši suze pre toga. On joj ćutke stisnu prste.Da je kojim slučajem bila sama, uradila bi ono što želi, ne bi se obazirala.Ali pred njima nije mogla. Morala je da bude jaka.- Dolazićemo ponovo - šapnu joj Rekamije, kao da je znao kakva se burau njoj kovitla. - Možda već sutra, ako želite - reče glasnije, da ga i Albitčuje. Već su oboje bili na ivici snage. Nastojnica je saosećajno ćutala.- Mogu li da ostanem malo sama ovde? - molećivo se okrenu Anet. -Obećavam da neću praviti gluposti. Molim vas.

Ostali se polako udaljiše.Rekamije se osvrnu. Brinuo se. Video je kako je sinoć reagovala napisma. A ovo je ipak mesto gde njena majka počiva. Bojao se za nju.Klekla je pored ploče na kojoj je bilo urezano majčino ime. Imala je samotrideset dve godine kada je umrla.Okrenula se prema njima. Stajali su malo dalje i razgovarali sa nasto-

jnicom. Njen otac, još uvek lep čovek prosede kose. I Maksim, tako visoki zgodan. Tako pažljiv i pouzdan.Da li joj ga je to majka odnekud poslala da joj se nađe, da ne bude samana svetu? Možda je ono za šta je mislila da je kazna, ustvari najvredniji

poklon u njenom životu. Možda je, kao što reče njen novi otac, baš takomoralo da bude? Jer da nije bilo, ona nikad ne bi srela Maksa.Odvezli su njenog oca.- Ne brinite. Doći ćemo ponovo - reče Rekamije na njegovu neizrečenumolbu.- Hvala - oči su mu govorile više od reči. Na rastanku je stisnuo Anetruku, a ona mu uzvratila. - Dete moje.




48

- Dušo, moraš da se odmaraš. - reče joj Dezmond, odmah se uozbiljivši.- Ne ostavljajte me, još mi se ne spava.- Sad već lažeš. - ne ostade joj dužan Rekamije, nasmejavši se. - Bićeškažnjena za svoje ponašanje, i to tako što ćeš odmah na spavanje.- Ih, a ti odmah moraš da izigravaš velikog, brižnog brata. - durila se ona

pružajući mu obraz za poljubac.Anet prva ustade. Rekamije pođe za njom. Dezmond se muvao okoLusilinog kreveta, i oni ih videše kako se Ijube za laku noć.-Ti, zete, ispred mene! -smejao se Rekamije, naređujući prstomDezmondu. - Dosta je uzbuđenja za ovaj dan. Strpite se malo.- Ma ja sam strpljiv! - uzviknu on komično. -To ona navaljuje!- Jeste! Dosta mi je čekanja! Hoću već sutra da se udam! - dovikivala jeLusil za njima, ali Rekamije se okrenu:- Laku noć!Nasmejaše se svo troje dok su se vrata zatvarala prigušujući Lusilino

smešno gunđanje.Dezmond je spavao u susednoj sobi i zastade u hodniku.- Dezmonde, ti si mi prijatelj već godinama. Nadam se da još mogu daimam poverenje u tebe - upozori ga Rekamije. Dezmond se uozbilji.- Makse, veruj mi da ne treba da budeš zabrinut. Ovo je sve bezazleno,Pa toliko smo dugo bili razdvojeni, ne možemo više da se lišavamoprisustva onog drugog. Znam da je ona još slaba. Do venčanja će moratimalo da sačeka, iako je vrlo tvrdoglava. Ista je kao ti!- Dobro, dobro. Imam poverenja u tebe - reče Rekamije polazeći uzstepenice za Anet. - Više nego u nju! - doviknu na kraju stepeništa, a

Dezmond ostade dole da se smeje.- Ah, ako se vrati u njenu sobu, razbiću ga. - reče on osvrćući se. Bilomu je drago zbog sestre i prijatelja.- Misliš li ... ovaj ... da će se vratiti u njenu sobu? - upita ona, ali odmahzaćuta.Uh, došlo joj je da sebi odgrize jezik. Otkud pa ona njemu odjednom nati, kad je sve do sada bio gospodin Rekamije! Na svu sreću, on se napravikao da nije čuo. Pa još ga i zapitkuje oko takvih stvari!- Čak i ako se vrati, to će biti samo dečiji nestašluk. U njega imampoverenja kao u sebe samog.

Ona sede na sofu, razmišljajući o njegovim rečima. Da, on bi mogao dabude merilo za poverenje. Čak bi i ona mogla da ga uzme za primer zatako nešto.- Nemojte da palite sveće. Dovoljna je ova jedna. - reče ona kad on pođeda malo pojača osvetljenje. On se vrati i sede na stolicu pored sofe. Bilo

joj je i drago, a i nekako žao što nije seo pored nje na sofu. Da je seo, nezna kako bi reagovala. Zna samo da ne bi ustala u znak protesta.




50

- Da li ste zaista imali više uspeha kod žena sa onom maskom? - upitaona odjednom. On se iznenađeno okrenu. Gledala je ispred sebe i nijehtela da ukrste poglede. Sad je ona zvučala kao on malopre.- Zašto vas to zanima? - upita on.- Pa, mislim da ste sami to pomenuli. Možda ste se samo hvalili.

- Neću da vam kažem.- Shvatiću to kao potvrdan odgovor.- Moraćete da priznate da većina žena više voli da zamišlja idealnog

junaka nego što voli pored sebe istinskog muškarca od krvi i mesa.- Ne možete ih kriviti za to. Retko koji istinski muškarac može da se merisa zamišljenim idealnim junakom.- Ali idealni junaci obično postoje samo u mašti. Kakvog ste vi idealnog junaka zamišljali i o kakvom ste maštali? Je li mnogo različit od mene? -sad je opet zvučao veseli je, ali ona ne htede da mu odgovori. Ustala je.- Idete?

- Umorna sam.- Nećete da mi odgovorite na pitanje?Već je bila na vratima svoje sobe kad ju je stigao. Okrenula se premanjemu. Stajali su tako nekoliko trenutaka u napetoj tišini.- Laku noć. - reče ona šapatom, ali se ne pomeri. On je ćutao i gledao jesvojim tamnim, s jajnim očinna. Nije je ni zagrlio, ni uzeo za ruku. Nisagao se da je poljubi. Samo ju je tako gledao, gledao.Stajala je tamo zanesena njegovim pogledom. Poče da je hvatavrtoglavica. Izmakla se jedan korak prema vratima. On ju je još uvekgledao, ali ne pođe za njom. Zašto?

- Laku noć. - reče mu još tiše. Kad on ništa ne reče, ona polako uđenatraške u sobu i zatvori vrata za sobom. Naslonila je vrelo čelo na njih.Ništa se ne čuje. Da li on još stoji ispred? Mora da stoji, ne čuje mukorake. Nikakav zvuk iz salona. Da otvori vrata? Šta će onda biti? Zaštonije ušao za njom? Možda je ipak ne voli i ne želi?Srce joj je iupalo kao ludo. Ako mu otvori vrata, da li će ući za njom usobu? Osećala je da ga ne bi isterala kad bi ušao. Prisećala se kako ga jedanas gledala u kočiji, dok su se vraćali, a sumrak ih obavijao. Ima lepeusne. Da li bi njegov poljubac bio sladak?Vojvoda ju je jednom ovlaš poljubio. Nije se tada ni približno osećala

ovako kao sada. Bila je više uzbuđena što je Ijubi neki vojvoda, nego što je bila svesna da je on čovek od krvi i mesa. Možda je on stvarno u pravuu vezi onoga što joj je malopre rekao. Više je volela svoj san o vojvodi,nego njega samog. Ovako, kad bolje razmisli, vojvoda je bio previšenapuderisan, namirisan i nakinđuren.Ona zažmuri. Kako Maksim lepo miriše! Malopre, dok su sedeli u salonu,kad je prvi put seo do nje na sofu, udisala je njegov miris punim




51

plućima. On sigurno ne koristi skupe parfeme kao vojvoda, pa ipak lepšemiriše. Miriše na mladog, svežeg čoveka. Na sebe.Odjednom shvati da ne može više ovde ovako da stoji. Odvojena odnjega. Celog dana nije o tome razmišljaja, samo je uzimala zdravo zagotovo da je on tu, da se brine o njoj na najlepši mogući način. Moraće

da ode opet na majčin grob da joj kaže kako je bila u pravu. Ona volisvog muža. Sada je postala svesna toga. Voli ga! I srećnija je za ovokratko vreme ovde, i pored svega što je bilo na početku, nego što je bila usvom dvorcu, okružena bogatstvom i slugama.On je najbolji čovek na svetu! Najvelikodušniji, najpouzdaniji, naj-brižniji! Kako je samo noćas brinuo o njoj! Celu noć se grčio na neudob -noj sofi, menjajući joj obloge!Naglo je otvorila vrata, nasmejana.Ispred nije bilo nikog.

X

Kada se ujutru probudila nije htela da sđ je odmah u prizemlje. Ali poslenekog vremena postade joj dosadno. Nije htela da prizna sebi koliko jedva čeka da ga vidi. Bez obzira što je Ijuta i povređena.U Lusilinoj sobi sedeo je samo Dezmond. Pozvaše je da uđe. Bili suIjubazni i trudili se da je zabave, iako je svaka njihova reč govorila samoo njihovoj uzajamnoj Ijubavi. Namerno nije ništa pitala o njemu.- Maksim je jutros rano otišao od kuće. Rekao je da ima neke posloveda završava. - reče Lusil gledajući je. Ona ništa ne reče na to. Ne želi da

mu posle komentarišu njenu reakciju. Nije htela ni da pita kakveposlove.Posle doručka izašla je u vrt. Osvežavajuće zelenilo, stazice i klupicemamili su na šetnju i odmor. Ona sede na jednu zaklonjenu klupu. Kako

je ovde lepo! Prosto kao neko tajno mesto, zaklonjeno sa svih strana, a sadivnim pogledom, u hladu. Sedela je tako neko vreme kad začu brzekorake. Ona spusti noge na zemlju i ispravi haljinu. Ispred nje banuMaksim, malo zaduvan.- A, našli ste moje skrovište! - bio je veseo. Kad je videla njegov leposmeh, nije imala snage da se više Ijuti na njega.

- Izvinite. Nisam znala da vam je ovde neko tajno mesto.- Ništa za to. Možemo da ga delimo.- Jeste li vi naredili da se ovako zakloni ružama puzavicama i da se nevidi od kuće?- Nisam naredio. Ja lično sam ih sadio.

- Oh! Sve ovo?- Ovo sam specijalno namenio ... - on se prekinu u pola rečenice.




52

- Za šta ste namenili?- Pa ... Zamišljao sam da ću jednog dana ovde sedeti sa nekom dragomosobom. - reče on gledajući ružine žbunove u travnjaku preko stazice.Ona ništa ne reče. Sedeli su I ćutali. Želela je da ga pita da li se nada daće mu se ta želja ispuniti, ali nije imala hrabrosti. Samo je bacila jedan

brzi pogled na njega. Sedeo je i dalje na klupici pored nje, ali nije joj sepribližavao.- Lusil i Dezmond vraćaju čoveku veru u Ijubav. Njihova Ijubav prosto jedirljiva - reče ona. On ništa ne reče. - Rekoše da ste imali da završiteneki posao? Jeste li išli u obilazak novog imanja?- Ne. Zašto to pitate? - on je pogleda iznenađeno, a ona se sva zbuni.- Pa ... Ne znam, pretpostavljam da bi trebalo, kao novi gospodar, daproverite situaciju ili tako nešto. Ne znam baš mnogo o vođenju imanja,na žalost.- Mislite da bi trebalo da proveravam imanja? - gledao je u nju, a ona

oseti kako joj gore obrazi. Sad joj samo nedostaje da se totalno zaplete ilipočne da muca!- Ne znam. Vi delujete kao čovek koji uvek zna šta treba da se uradi.Imala je utisak da on proučava značenje njenih reči, pa ga pogleda.Možda bi mogao da pomisli da mu opet prebacuje, a to joj nije bilanamera. Ali nije mogla dugo da izdrži njegov pogled. Osećala je kako jojobrazi gore i skrenula pogled.- Moje nekadašnje imanje je već u dobrim rukama. Tamo je upravnik mojstari prijatelj. Imao sam izveštaje otuda još pre ... svega ovoga. A mislimda i vaše ima dobrog upravnika. Vaš otac je bio čovek koji ne bi trpeo

loše poslovanje. Mislim, Legran. Oprostite. Zanesem se, pa zaboravim- Ništa. I ja ponekad zateknem sebe kako o njemu još uvek razmišljamkao o ocu. Ne može se čovek preko noći naviknuti na promenu. Ipak jepotrebno malo vremena.Ona opet pogleda u njega i opet pocrvene. Netremice ju je posmatrao. Onnije glup, verovatno će shvatiti da njene reči imaju još značenja.Pozitivnih.- Ovde je zaista divno. - reče ona hladeći se. Odjednom joj je vrućina,iako je dan veoma prijatan.- Hoćete li da ovde postavimo za ručak? Ja sam baš gladan, a šteta je da

se sedi unutra. Lusil i Dezmond će nas pojesti ako ih uznemiravamo uIjubavnom šaputanju.- Može.Uskoro nekoliko Ijudi iznesoše jedan manji sto i postaviše ručak.- Nisam ni znala da imamo poslugu. - primeti ona gledajući za njima. Onse osmehnu na to njeno mi, a ona uhvati njegov osmeh.- To znači da su dobri, kad se ne primećuju, a kuća se dobro održava.




55

- Znamo da si se tek udala, ali nismo mogle da odolimo a da ti nedođemo u posetu.- Tako smo te se uželele. - naglašavale su izveštačeno, a ona se pitala gdeli je on nestao. Sigurno će je pitati za njega, i nije znala šta da im kaže.Ako se on pojavi šta će im reći i kako će reagovati? Da li je to dobar znak

što je otišao? Ili loš?- Jedva smo čekale da te vidimo. Ima tako puno novosti da ti prene-semo. A i da čujemo od tebe. - gledale su je prodorno. - Znaš, juče sevojvoda verio sa Kristinom Feš.Bila je Ijuta što tako pažljivo prate njenu reakciju ili eventualnorazočarenje.- Zaista? - upita trudeći se da joj g!as zvuči što ravnodušnije.- Da. Pa znaš, oni su odavno ljubavnici. Samo ga je tvoj otac pokolebao,kada ga je spopadao da se oženi tobom.- Moj otac ga nije ”spodadao” ni prisiljavao. Sve što je radio, vojvoda je

radio od svoje volje. - jedva se uzdržavala. Baš ju je bilo briga i zavojvodu, i za njih, ali nerviralo ju je ovo ispitivanje i proučavanje reakci-

ja.- Naravno, naravno. Ali ako neko dolazi svaki drugi dan i licitira sve većimiraz za svoju ćerku, posustaće i neko ko manje mari za novac odvojvode. Uostalom, i nju uzima tek pošto je saznao da će naslediti imanjeod tetke. lako je trudna i to se već odavno primećuje . Ali to tebe ne trebada pogađa. Ti si sada udata za drugoga.- Kako si ti bila lukava! - ubaci se ona druga, jedva prikrivajući otrov uglasu. - Dok smo svi mi mislili da juriš vojvodu, ti si se spremala da

pobegneš za drugog.- Niti sam jurila vojvodu, nisti se spremala da bežim ... - poče ona, ali jojone upadoše u reč, pričajući u glas:- Kako ne, molim te! Pa zar tvoj otac nije pojurio za vama da vas uhvati,kad je nastradao.- Nije nas on jurio. To je bio nesrećan slučaj. Pao je sa konja. Postojesvedoci koji su sve videli i dali izjave.- Draga moja, pričaj ti to nekom drugom! Jel’ ti otac bio na venčanju?Čule smo da je bio van sebe od besa tog dana. To nije bilo ododuševljenja zbog tvoje iznenadne udaje. Ili te je možda on oteo, a otac

hteo da te spasi? - upitaše je škiljeći lukavo. - Čule smo neke priče onekadašnjem njihovom neprijateljstvu. Kako to baš da se udaš za očevognajvećeg neprijateIja?Misli su joj se kovitlale po glavi dokje razmatrala najbolji odgovor.- Gde je on? Hoćemo li ga videti? Ili se krije? - smeškale su se izveštačenonaglašavajući.




56

- Trenutno je zauzet. - reče ona kratko. E, baš voli što se negde izgubiokad ih je video. Inače bi rastrubile ko zna kakvu priču i o njegovomožiljku, i o njoj i ko zna o čemu još. A on ne zaslužuje ni prezir nipodsmeh. Naročito od takvih kokoški kao što su ove dve! Ne bi volela daga uvrede grozeći se njegovog izgleda.

- Pa kako je to zauzet, ostavlja mladu ženu samu! Kaži nam, molim te. -sad već nisu mogle više da kontrolišu tračersku radoznalost. - Da lizaista ima ružan ožiljak kao što se priča?- Šta se priča? - upita ona, stišavajući se da ne zvuči previše goropadno.- Pa da je ružan i grozan. To ćeš ti najbolje da nam kažeš.- Ne znam šta se priča i ne zanima me. Za mene je on najlepši i najboljičovek na svetu!- O, pa ipak je to bio brak iz Ijubavi! Nije tvoj otac poginuo uzalud!- Njega niko nije ubio, da znate.- Možda, možda, ali moraš da priznaš da bi on ubio tvog lepotana da je

imao priliku.Oh, kako su dosadne i odvratne. Ali ne bi imalo smisla da ih izbaci.Moraće još malo da ih istrpi. Ali, za kaznu, dobiće od nje sočnu priču!- Ne verujem. Moj muž je divna osoba. To je bio čist nesrećan slučaj što

je moj otac baš tada i tako nastradao. - mora da pazi da ga i daljeoslovljava kao oca.- U svakom slučaju, nema ih mnogo koji će da žale za njim - ironičnozaključiše one. - Evo, čak i ti sva blistaš od zaljubljenosti i braniš svogmuža kao da je neki princ. Morada je lepši od vojvode? - opet su jeizazivale.

Ona oseti kako ni vojvodi ne bi škodilo malo "spuštanja na zemlju”.- Nemojte da mu kažete, - poče ona znajući da će mu sigurno reći sve štoim kaže - ali zaista jeste. Ne postoji lepši i bolji čovek od njega.- To je zaista veliki compliment. - sad su opet goreie od radoznalosti.Krišom počeše da se osvrću. - Hoćemo li imati priliku da ga upoznamo?Ili ga kriješ samo za sebe, ti sebična devojko! - izveštačeno su se smejale.Bolje što je sklonila Dezmonda. Lusil ne bi bilo pravo da ga spopadaju, aon bi morao da se smeška i bude Ijubazan, jer je tako kavaljerskivaspitan.- Pa, moram da priznam da ne izlazimo mnogo. U stvari, uopšte ne

izlazimo. - zadade im ona temu za razmišljanje.- Oh, znamo! Ne izlazite iz spavaće sobe! - kikotale su se a ona svapocrvene. - Mora da vam je zaista zabavno kad se tako krijete od društva!Gledaj kako crveni! Koji vam je recept za uspeh?Bile su previše napadne. Nije više mogla da izađe na kraj sa njima, apopodne je lenjo odmicalo. Senke se produžiše. Pitala se kada će već daidu? Postala je nestrpljiva. One joj dosađuju, a on joj nedostaje.




60

- Što se mene tiče, ne dajte da vam smetam. lonako je poziv bio višeupućen vama. Isplatio vam se trud.- Kakav to trud?- Pa zbog čega ste stavljali masku? I sami ste rekli da žene misle da steprivalčniji sa njom.

- Pa zar vi ne želite da vaše prijateljice misle kako vam je muž privlačan izgodan. Možda je trebalo da se pojavim sa ovim licem i poplašim ih?Setite se kako ste vi reagovali kada ste me videli bez nje prvi put. Moždabi bolje bilo da misle da sam strašan i ružan i da vrište kad me vide? -sad je ustao i počeo da šeta po sobi. Mora da se oneraspoložio. Ali ona je

još Ijuta.- Ne. Bolje je da misle da ste zgodni i lepi. To su mi i rekle. A i vama,koliko se sećam. Više puta. - reče ona malo nadureno.On se malo nasmeši. Da nije Ijubomorna? Zastao je bočno od nje ipogledao je. Ona, iz inata, nije htela da ga pogleda.

- Mislio sam da će vam biti draže da me vide u lepšem izdanju. Ipak jeistina da žene više vole ono o čemu se mašta nego što imaju pred sobom- zaključi on.- A vi baš volite da se o vama mašta? - upita ona istim tonom.- Ne možete me kriviti zbog toga. Svako želi da se dopadne. - osmehnuose, gledajući je ispod oka.Prišla je ormariću i počela nestrpljivo da razmešta cveće u vazi.- Dobro. Pre neki dan sam vas pitala da li ste imali uspeha kod žena satom maskom. Tada niste hteli da mi odgovorite. Verovatno ste danasželeli da mi demonstrirate to.

On joj priđe i stade pored nje. Uhvatio ju je za ruke i naterao da seokrene prema njemu.Gledali su se. Njene ruke još su bile zarobljene njegovim, ali bilo joj jedrago zbog toga. Pitala se može li on da oseti njen ubrzani puls dok jeovako drži za zglavke.- Da li sam vam i dalje onako odvratan kao one noći kada smo seupoznali? - upita je on tiho, netremice je gledajući. Ona zausti da kaženešto, ali nije mogla, pa samo polako odmahnu glavom. On stade sasvimblizu nje, a napeti stisak kao da popusti. Podigla je pogled.- Kad sam sinoć otvorila vrata, vas nije bilo.

- Niste me pozvali da uđem. - reče on polako uzimajući njene dlanove.Pustila ih je da leže u njegovim. - A pre toga ste mi naglasili kako u meneimate poverenja. Kao što sam ja poručio Dezmondu pre toga. To je mogloda znači da očekujete da i dalje budete gošća u ovoj kući, bez ikakvihpritisaka sa moje strane. I da mi to dajete na znanje.Ona spusti pogled. Osećala je kako joj se obrazi žare. Da li se toprimećuje na ovoj slaboj svetlosti?




62

- Molim vas da me prekinete na vreme, pre nego što kažem sve do kraja,ako se ne slažete sa mnom. Mislim da ste plemenita osoba i da nećetedozvoliti da pred vama iskreno izlijem svoja osećanja, a da ih vi posle saprezrenjem odbacite.Ništa mu nije odgovorila, samo ga je gledala. To mu je bilo dovoljno da

nastavi.- Ono veče ... Morao sam da budem grub. Tako mi je bilo teško.Bio sam strahovito Ijut na vašeg oca ... oprostite, na Legrana. Znao samda neće prihvatiti moj uslov da vas pustim. Bio sam Ijut i na sebe zatošto moram da uradim ono što sam započeo jer povratka nije bilo. Jedininačin na koji sam mogao to da izvedem do kraja bio je da vas naljutim,inače ne bih imao srca da to završim. Kada se sve završilo, osetio samolakšanje. Ali tu ste bili vi. Tu nije više moglo ništa da se promeni. Mis-lio sam da me mrzite. Ne bi ni bilo čudo, i da jeste. Ali vi ste sve vremebili tako tihi, mirni, niste se ništa bunili. Sve što sam vam rekao

prihvatili ste i poverovali, video sam. Čak i da ću ubiti Ebi. To mi jenaročito teško palo. Kad smo izrekli zavete pred sveštenikom, mislio samda ću umreti na licu mesta. To nije bilo venčanje o kakvom se sanja . Niza mene, kao ni za vas. Ja znam da se tog trenutka srušio vaš svet.Nikome nikada nisam nešto nažao učinio, ni namerno, ni slučajno. Svedo tada. Kada smo stigli ovde, Lusil me je kritikovala. Mislila je da netreba da se sklanjam, nego da vam se pokažem onakav kakav sam, dapokušam da ispravim koliko se može. Mislila je da treba da se zbližimo.Da sam vam sada potreban, kad više nemate nikoga.Uzeo ju je za ruke. Oči su joj bile pune suza, ali se smešila.

- Kad su sutradan stigla ona pisma, sve se preokrenulo. Tad mi jepostalo jasno da ti zaista nikog više nemaš osim mene i da sam ti potre-ban. Morao sam da budem uz tebe. A verovatno je već postojala simpati -

ja koju nisam sebi želeo da priznam, u strahu da ćeš me ismejati i odbiti.Možda sam zbog toga od početka bio Ijut na tvoje interesovanje zavojvodu.- Ja ...- Seti se samo kako si se zgrozila one noći kad sam ti pokazao svoje lice.Ona podiže ruku i nežno ga dodirnu po obrazu.- To sad nije važno. Meni je važno šta sada osećaš. Moraš sada otvoreno

da mi kažeš. Ja tebe volim, i ne mogu to više da krijem. N želim da krijem- završi on.- Mislila sam da sam najusamIjenija osoba na svetu. Sada mislim ...kako sam najsrećnija, jer jedino ja na svetu imam tebe.Zagrlio ju je. Ona zagnjuri glavu i njegove grudi. Obgrlila ga je rukama.Sagao se i Ijubio je u kosu, kao da je dete. Ali ona više nije bila dete.Podigla je lice prema njemu. Zastao je na trenutak, a onda nežno spustio




63

usne na njene. Zatvorila je oči. Da, baš je tako zamišljala ukus njegovihusana. Sladak i mirisan.Seo je na sofu i povukao je u krilo. Držao ju je u naručju i Ijubio joj kosu,obraze, sklopljene oči. Ona zavuče ruke u njegovu kosu. Kako je samomeka i gusta.

Usne im se opet spojiše. Ovoga puta poljubac je duže trajao. Pretvorio seu hiljadu poljubaca koji su poigravali na njihovim usnama.- Ovog puta nećeš otići u svoju sobu. - reče mu ona između poljubaca.- Ako ti tako kažeš. - nasmešio se i Ijubeći joj obraze i vrat.- Kažem. Nećeš me više tako sekirati.- Mislio sam da si mi dala na znanje da treba da budem odgovoran.- Ti nisi Dezmond, a ja nisam Lusil. Uostalom, mi smo venčani.Odmakla se od njega i nestašno napućila.- Je I’ ti to dovoljno, ili hoćeš napismeno odobrenje? - ciljala je na ononjegovo malopre, kada je težio da mu zvanično odobri izjavu l jubavi.

- Ne možeš da se Ijutiš na mene zbog toga. Vidiš kakav sam, koja bi mehtela ovakvog!- Danas smo čuli dve osobe koje su se prilično jasno izjasnile po tompitanju. - upozori ga ona.- One bi me htele kao čoveka ispod maske, nepoznatog i neviđenog. Ameni treba neko ko će me voleti ovakvog kakav sam. Bez maske i laži.- Imaš serće. Našao si baš takvu osobu.On je zagrli i zagnjuri lice u njenu kosu, udišući njen miris.- Ni ja ne volim laži. Koliko ti je samo trebalo da se izjasniš! Postaia samprilično nestrpl jiva! - kritikovala ga je između ukradenih poljubaca.

- Primetio sam ja promenu u tebi, ali nisam želeo da te požurujem i da seunapred nadam. Hteo sam da budeš sigurna u svoja osećanja premameni. Da ti dam dovoljno vremena da shvatiš šta osećaš i želiš. Trebalo jeda pređeš veliki put od mržnje do Ijubavi!- Sviđa mi se tvoja promišljenost.- I šta još? - umiljavao se on, mrseći joj kosu.- Pa, to što imam poverenja u tebe, ali to nemoj pogrešno da shvatiš,odmah da te upozorim. Mislim baš ono što sam i rekla.On se nasmeja. Opet se poljubiše.- Znaš, nije najbolji trenutak, ali želim da ti kažem. Mislim da sa

vojvodom ne bih bila ni deseti deo srećna kao što sam sa tobom.- Misliš? - promrmlja on. Pominjanje vojvode u ovom trenutku nije bilodobrodošlo.- Mislim da se on meni u stvari i nije zaista dopadao. Dopadala mi sepomisao da bih mogla da postanem vojvotkinja. I on je za mene uveknekako bio vojvoda, a ne čovek po imenu i liku. Ne verujem da bi me on




Scan: Djevojka sa FaceBook-a

Obrada: I storijski Povijesni Ljubavni Romani

lice pod maskom - iva mili

Documents