IMPRESUMCIP - Katalogizacija u publikacijiNarodna biblioteka Srbije, Beograd 659.3BRIFING / glavni i odgovorni urednik Dejan Pavkov. - 2013, br. 1- Stara Pazova, Šafarikova 19:Štampar : Savpo - 30 cm. Mesečno, tiraž: 1000 ISSN 2334-6779 = Brifing COBISS.SR-ID195474444

Naslovna strana –

RUBRIKE

Proza i poezija, Savremena žena, Lečenje kulturom (knjiga, pozorište, film) Svet veštačke in-teligencije, Eseji, Drštvena i književna kritika

O NAMA Glav.odg.urednik, Prof. mr Dejan Pavkov

Mi zaposlenih nemamo. Šta je istina niko u našoj redakciji ne zna. Mi je tražimo. Preuzimamo odgovornost za ono što napišemo a ne za ono što ste vi razumeli.

Saradnici u ovom broju:Igor Feldi, Sanja Petrović, Miroslav Mahač, Zlatko Paško, Mirjana Se-lena, Selena Danilović-Miladinović, Dajana Kostić, Branko Rakočević, Nebojša Hafizović, Tat-jana Suslov, Gordana Knežević, Ljubica Đukić, Berislav Balaž, Milenko Milošević, Mina Mihić,Miodrag Jakšić, Tanja Milojević, Vladimir Blagojević, Bane Ekser, Aleksandar Obrovski,Branislav Đorđević, Zoran Antonić, Vitomir Miletić - Mića, Goran Poletan, Sanja Popović, Svet-lana Đurđević, Ljiljana Crnić, Vida Nenadić, Rajica Dragićević, Jelena Stojsavljević, FranjoFrančić, Irena Miletić, Sabahudin Hadžialić, Viera Benkova, Dagmar Maria Anoca, StevanĐekić, Samuel Boldocky, Aleksandra Prle, Danijela Tukelić, Zoran Milić, Jaroslav Litavski,Jaroslav Supek, Vladimir Valentik, Martin Prebuđila, Leontina Vukomanović, Miroslav Bjelik,Tanja Pljakić.

Čitaoci saradnici: Pišite, izložite svoje mišljenje sudu vremena.e-mail: magazinbrifing@gmail.com e-mail: dejan.pavkov@gmail.comŽiro račun: 285-2241050000068-41

IZDAVAČ ; „BRIFING“ RADNJA ZA IZDAVANJE NOVINA I ČASOPISA, DEJAN PAVKOV PRE-DUZETNIK, ŠAFARIKOVA 19, STARA PAZOVA, Stara Pazova,sa matičnim brojem: 63014753, dodeljen je PORESKI IDENTI-FIKACIONI BROJ – PIB: 107822680 pod kojim je i upisan u

jedinstveni registar poreskihobveznika Poreske uprave.

IGOR FELDI, BOŽIJA SVEMOGUĆNOST IPROBLEM ZLA

Verovanje u Božiju svemogućnost (om-nipotentia) i problem postojanja zla supovezani. Neki misle da hrišćani tvrdeda Božija svemogućnost znači da Onmože činiti što god želi, čak i ako je tologički nemoguće. Iz ovoga se izvodipitanje zašto onda postoji zlo, ako jeBog svemoguć, i u svojoj suštini abso-lutno dobro i ljubav? Ovo su neke os-novne dileme na koje ću se potruditi dadam, po mom sudu, logički, zadovolja-vajući, ali ne i konačan odgovor. Ta-kodje ću se potruditi da, osim ljudskeperspektive na našu temu, barem deli-mično ukažen na Božju perspektivu, po-gled na nju. Znam da će to nekomizgledati veomo optimistički, ali mislimda ako kao hrišćanin verujem da nam seStvoritelj objavio kroz Njegovu reč -Bibliju, mi imamo mogućnost da baremdelimično shvatimo Njegovu perspek-tivu naše teme. Osnov ovog izlaganja predstavlja jedan odmojih seminarskih radova iz vremena studija, koji sam pisaokod dr Hansa Zorna, u sklopu studija religije i flozofije sa se-minara „Filozofija religije“( Roanoke College, Salem, Virgi-nia.)

Ne slažem se sa konstatacijom da Božja svemogućnost značimoći činiti sve, i ono što je izvan logike. Zbog toga pitanjatipa: ako je Bog svemoguć, zašto ne može da stvori tako težakkamen koji ni sam ne može podići, ili ako je Bog svemoguć,neka stvori trouglasti krug... To su logičke kontradikcije i ne-maju veze sa Božjom svemogućnošću. Dakle, govoriti o touglastom krugu, tj relativizrati, ili otvorenoići protiv logike,po meni je neispravno. To bi nas dovelo i dorelativiziranja patnje i postojanja zla. U hrišćanskom shvatanju, patnja i zlo su realne kategorije. Nji-hovo postojanje, zajedno sa verom u Svemogućeg, dobrogStvoritelja, možemo logički, za sada, delimično shvatiti.U ovom radu ću se truditi da ovu tezu dokažem.Naš problem Božje svemogućnosti i zla se može izrazitii ovako:Svemogući Bog je mogao stvoriti svet bez zla, bez toga da iz-gubi svoju svemogućnostAko postoji ili-i ako je dobar On bi to i učinioU svetu ima zla–) Nema Boga ili On nije svemogućOdgovore na ove dileme tražićemo najpre u istoriji. Krenućemo od teističkog pogleda na egzistenciju svemira, gdese filozofski dokazuje Božja egzistencija i daje zanimljivo re-šenje za postojanje zla.

Argument nerealnosti zla

Ovaj argument su čvrsto podržavali hrišćanski filozofi starog isrednjeg veka. Na primer Sv. Augustin i Toma Akvinski. Oni supratili logiku klasičnih grčkih filozofa, Platona ili začetnika no-

voplatonizma Plotina. Ovi hrišćanski filozofi ne negiraju real-nost patnje i bola. Oni priznaju da se ljudi nekada i stravično

muče i da postaju žrtve. Ali zlo za njihnije neka samostalno bivstvujuća indi-vidua, konkretno ljudsko biće ili nekaosobina kvaliteta karaktera. Za njih zloje „praznina izmedju onoga što zaistapostoji i onoga što bi moglo postojati (itrebalo bi da postoji) ali ne postoji.“(Davies str. 169.) Jednostavno rečeno zlo je neprisutnostdobra. Akvinski veoma jasno dolazi dozaključka da ako je dobar Bog stvoriosve stvari nije moguće da nešto što jeOn stvorio bude loše, bude zlo. Zamene, iako zvuči dosta logično, ovonije ubedljiv odgovor, jer ako je Bogstvorio sve stvari, kako je moguće daimamo neprisutnost dobra. Drugim re-čima, šta ova neprisutnost u Božijemdobrom stvorenju zapravo znači? Jed-nostavno nisam našao dovoljno jasnorešenje ovog problema u ovom pogleduna stvari.

Slobodna volja

U savre-menoj fi-l o z o f i j iovo shva-tanje jejako na-glašavaoA l v i nPlantinga.Z b o grealnostizla mnogin e v e r u -jući ljudisu kriti-k o v a l ih r i š -ć a n s k u

veru u Boga koji je dobar i koji je stvorio svemir. Njihov pri-stup je bio sledeći: ako je Bog svemoguć, i ako je perfektnodobar, perfektno dobro biće bi mogao da stvori „savršen“ svet.To bi bio svet u kojem ne bi bilo zla. On to nije učinio i iz togaproizilazi da ili Bog nije savršeno dobar, ili on jednostavno nepostoji. Plantingov odgovor na ovo je baziran na argumentuslobode izbora koji je dat ljudima od njihovog Stvoritelja. Zanjega Božja svemogućnost znači da Bog može uraditi sve štoje logički moguće. Na primer, ako je Bog stvorio svet u komebi sve ljudske aktivnosti bile dobre (na osnovu njegove prirode)onda ljudi ne bi imali slobodu, ili drugačije rečeno, ne bi biliosobe, drugačije od Boga. Ljudi bi bili kao roboti koji rade je-dino po volji drugog. Da sumiramo Plantingovu poentu: lo-gički je nemoguće za Boga da stvori (biće) stvorenje čijedelovanje je ujedno slobodno i determinisano Bogom. Zaklju-čak argumenta slobodne volje jeste da Bog može biti shvaćenna ovaj način, što znači da je realnost egzistencije zla deter-

4

minisana našom mogućnošću slobodnog izbora. Po mom shva-tanju, ovo je najbolji mogući logički odgovor na problem po-stojanja zla, zato što ovaj pristup pokazuje samo mogućnostBožje egzistencije i u isto vreme egzistencije zla. Takođe, po-stojanja mogućnosti ljudskog izbora, što nije u logičkoj kon-tradikciji sa Božjom egzistencijom. Ali ovaj pristup ne dajeodgovor na pitanje šta esencijalno jeste zlo, i kako Bog možeili ne može koristiti zlo za postizanje dobra. O ovome govoresledeći argumenti:

Argument: „Sada ne možemo videti celu sliku“

Mnogo teista često koristi ovaj argument. On glasi otprilikeovako: „Zbog toga što ne možemo da shvatimo zašto postojizlo u svetu koji je stvoren dobrim Bogom, mora postojati ra-zlog. Tačnije, branioci ovog argumenta drže da zlo sa kojimse susrećemo može značiti da ga je Bog dopustio, ili da onodonosi na kraju dobro koje ne može biti dosegnuto bez njega(na kraju je nekako opravdano zlo), iako nismo u mogućnostida dokažemo ovaj argument (na primer, Bog ima svoje ra-zloge i kada mi ne možemo da ih shvatimo)“ Davies, str. 173.Jedan od najpoznatijih predstavnika ovog pogleda je Arlston.Njegove teze su da Bog zna šta radi i šta dopušta. On ima ra-zloge za činjenje onoga što čini, i onoga što dozvoljava, alimi ne moramo biti u stanju da shvatimo šta je u stvari Bogdok živimo ovaj život. Veoma sličan pristup je i sledeći.

Pogled sa kraja (pogled sa završnice)

Poenta ovog pristupa je da nam se mnoge aktivnosti i stvarikoje nam se dešavaju u životu na početku čine kao zlo, aliposle nekog vremena shvatimo da su, u stvari, bile dobre, ilisu služile većem dobru. Na primer, ako neko vidi nepoznatogčoveka koji seče nogu druge osobe, pomisliće da je ta aktiv-nost zla. Ali kada shvati da je taj „zao čovek“ u stvari doktorkoji pokušava da spase život druge osobe, taj isti doktor po-staje dobar u očima čoveka koji gleda i njegova aktivnostmože biti shvaćeno kao dobro. Sličan primer bi mogao bitiodlazak kod zubara. Ova logika daje smisao sve dok neko nedokaže da nije sve loše u ovom svetu u stvari dobro. Ne-opravdano zlo koje se dešava u svetu nazvao bih evidentnozlo. U ovom svetu možemo pronaći mnogo takvog zla. Naprimer, patnjai ubijanje nevinedece u ratovima,i slično. Za neve-rujuću osobu, tomože biti jasan„znak“ da dobarBog u stvari ne po-stoji, ili ako po-stoji, nije voljanili sposoban da za-ustavi zlo. Ja mi-slim da hrišćanskadoktirna životaposle smrti možepomoći verniku dareši problem zla.Ako ne bi bilonade za život posle smrti, onda je smrt te dece apsolutno ne-opravdana. Slična situacija se desila na kraju Isusovog ze-

maljskog života. On je bio razapet. Kada je umro na krstu,činilo se da je sve izgubljeno za njegove učenike, ali hrišćaniveruju da je sledeće nedelje On vaskrsnuo iz mrtvih, i sve,čak i njegova smrt, je dobilo smisao. Njegova patnja je shva-ćena među hrišćanskim vernicima kao patnja zbog nas. „Grozota zla i dobrota Božja“

Marilyn McCord Adams u svom radu „Grozota zla i dobrotaBožja“ je shvatila da rešenje za problem zla u hrišćanskompogledu na svet jeste u ličnom učešću u hrišćanskoj soteriolo-giji (nauka o spasenju). Ona je izrazila to na sledeći način:„Pošto je Bog u Hristu učestvovao u grozoti zla preko Nje-gove patnje i smrti, ljudsko iskustvo strahote može biti načinidentifikacije sa Hristom. Da li već kroz saosećajnu identifi-kaciju (osoba trpi lični bol) ili mističnu identifikaciju (u kojojosoba navodno doslovno oseća udeo u Hristovoj patnji) “Adams str. 219.Njen drugi pristup je da vernik ima mogućnost da zahvaljujeBogu za sve što je On učinio za njega, ali i Bog će reći:„hvala ti za svu tvoju patnju“ u smislu Božanske zahvalnosti.Ova Božanska zahvalnost će doneti radosno ispunjenje kojeće biti dar od Bog, a koji nije moguće zaslužiti čak ni moremljudskog bola i patnje kroz sve vekove! Mislim da u ovom trenutku ljudi stvarno treba da odluče gdestoje. Poznajemo tezu koja proizilazi iz augustinijanske pers-pektive- „vera koja traži razumevanje“. U našem slučajuradi se o shvatanju nedužnog paćenika i težnji da se verujeda sve što se događa verniku na kraju ima smisao. Ali sadruge strane tu je i ateistički pogled koji kaže da postojirealno zlo koje jednostavno ne može biti opravdano čak niverom u Boga. U ovom trenutku vidim tenziju u mogućnostiverbalnog objašnjenja, ili čak i razgovora između verujućegi neverujućeg, koju snažno izražava filozofija Vitgenštajnai Filipsa. Poenta je u tome što vernici i neverujući žive u dvarazličita sveta, dva različita pogleda na realnost. Na primer,hrišćanski vernik verom shvata smisao ličnog života kojiproizilazi iz biblijske tvrdnje da: „A znamo da onima kojiljube Boga sve ide na dobro, koji su pozvani po namerenju.“Biblija, Poslanica Rimljanima 8, 28. Ovo aplikovano u ličniživot znači da je vernik vođen snagom Duha Svetoga i da ap-solutno sve što mu se dešava, uključujući svu patnju i progan-janje, služi dobru. Mnogo puta čak i hrišćani ne otkrijuu vreme ovozemaljskog života smisao toga. Oni svoje pouz-danje i poverenje daju Bogu. U hrišćanskom pogledu, u najte-žim vremenima patnje i progonstva, oni se fokusiraju naIsusa na krstu, u kome vide da čak i nevina smrt biva oprav-dana. Čak i najveće zlo može biti nekako, kroz veru i pouz-danje u Boga, opravdano kada se hrišćanskim očimafokusiramo na Isusa. U svim okolnostima života, hrišćani suvođeni ovom verom i pouzdanjem, mnogo puta bez jasnogshvatanja, ali sa motom da „ sve ide na dobro“ ili u drugomprevodu „ sve stvari služe na dobro“. Što ne sme voditistanju pasivnosti i nesuprostavljanju zlu. Razume se - hriš-ćanskim metodama. Po Lutheru, u društvenom sektoru (sud-stvu i sl.) po starozavetnom principu ( na shvatitidoslovno)„oko za oko, zub za zub“, a u ličnom životu, princi-pom ljubavi i hrišćanskim moralom, izraženim u Jevandjeljupo Mateju (5- 7 glava.)

Iako u ovoj hrišćanskoj metodi rešeavanja problema zlamožda nisam našao jasno shvatanje šta je zlo u svojoj esen-ciji, odakle ono dolazi, nadam se da sam pokazao da „pogled

5

ESEJI

slobodne volje“ može delimično da odgovori na ovo pitanje.Čak i kao vernik moram priznati da problem zla i Božjeg po-stojanja kao apsolutno dobrog bića ima u sebi dozu misterije.Ali, prateći Augustinovu logiku, pouzdanje i vera u Bogau svim životnim okolnostima, i u momentu smrti, mogu, pomom shvatanju, i u logičnom smislu, voditi do konačnogshvatanja stvari.

Literatura: Filozofija religije, Edited by Brian Davies O. P.Georgetown Univerzity Press Washington BC, The Problemof Evil, Edited by Marilyn McCord Adams and Robert Merri-hew Adams Oxford Univerzity Press, Beleške sa seminara Fi-lozofija religije kod dr. Hansa ZornaAutor: Igor Feldi, sveštenik Slovačke evangeličke a. v.crkve u Staroj Pazovi

STEVAN ĐEKIĆ, ROMI

Već hiljadu godina Cigani lutaju diljem zemljinog šara.Iako su ih prezirali kao otpadnike, progonili kao zveri, pro-davali kao roblje, a u novije doba i sistematski uništavali unacističkim gasnim komorama, oni su ipak opstalizahvaljujući svojoj neverovatnoj dovitljivosti, prilagodljivostii oštroumnosti. Najveći broj njih još živi na rubu postojećegdruštva, od mrvica sa trpeze bogatih zarađujući za život kaozabavljači, muzikanti, gatari, trgovci konjima, kotlokrpe, prosjaci itd.

Romi su nomadski narod poreklom iz Indije koju su na-pustili početkom X veka. Naselivši se u čitavoj Evropi,Maloj Aziji i u Africi, pa čak i Americi i Australiji. Zbogspecifičnog načina života nisu uspeli da razviju svoju na-cionalnu kulturu niti da izgrade državnu etičku teritoriju. Nji-hov jezik pretrpeo je znatne izmene, uglavnom su zadržalinomadski način života baveći se uglavnom sitnim zanatskimposlovima. Kod Roma je razvijena usmena književnost (leg-ende i bajke), muzikom su veoma nadareni, međutim taj tale-nat se uglavnom svodi na interpretiranje pesama i igarasredine u kojoj žive. Ikone, srebrne čaše su im najveće bogat-stvo. Njihov način života oduvek je bio inspiracija mnogih umet-nika: književnika, slikara, muzičara i filmske umetnosti.

U Srbiji se prvi put pojavljuju 1289. godine (prvi pisanpomen). Naseljavaju Beograd, Požarevac i druge većegradove. Na našim prostorima su se doselila plemenaGurbeti, Usari i Kalderaši.U staroj srpskoj vojci trubači suuvek bili cigani pošto su spadali u retke vojnike koji imajuneko muzičko znanje. Tako je vojnička truba najčešći instru-ment koji cigani u Srbiji sviraju. Postoji priča kako je ubalkanskom ratu protiv Turaka 1912. godine jedan cigan usred bitke trubom oglasio tursko povlačenje i tako doprineosrpskoj pobedi.

U Staru Payovi se nastanjuje prva ciganska porodica 1787.godine. Slave Svetu Petku. Iz gruntovnice iz 1806. godinenema ih u imeniku Srba posrednika niti imaju kućni broj.Ciganske kuće su napravljene od pruća i blata, obično imajusamo jednu prostoriju u kojoj žive svi ukućani. U XVIII vekuza vreme vladavine marije terezije donosi se zakon o skitnji,Cigani počinju da žive u malim naseljima, a nomadski načinživota je počeo polako da izumire.

Stara Pazova je od svog nastanka uvek bila tolerantna usvim mogućim i prema svim norodima i narodnistima, kako udruštvenim tako i u verskim slobodama.

Slovačka evangelistička crkva poseduje bibliju na rom-skom jeziku. U pismu Vladimira Hurbana iz 1941. godineupućenog biblijskom društvu u Beogradu sledi citat: " Imamoi Ciganski prevod Biblije (evang. Luke) pa da vidite radostmalih Cigana kad im čitam iz knjige ciganski, a oni razdra-gani tumače na srpskom šta sam im pročitao". Za vreme dru-gog svetskog rata većina Rioma odlaze u partizane. Posle ratamalo po malo zbog neaktivnosti Roma i nadležnih organa nji-hov način života se odvaja po starim pravilima

Početkom XXI veka na đubrištima mnogih zemalja odvijase jedan drugi život, koji postoji istovremeno sa našim. Životkoji počiva na istim snovima i željama, ljubavima i strastima,nadanjima i očekivanju, ali na granici ljudskog postojanja. Dabi živeli život oni moraju da nauče naš jezik, prihvate našeobičaje da nas služe i da nas zabavljaju. A koliko mi znamo onjima i šta smo učinili za njih.

DEJAN PAVKOV HOĆEMO LI STVARNO NA KAFU

“Pozivom na kafu zapravo dajete do znanja da vam je staloda se zista vidite sa nekim; kafa je reč koja nas zbližava; takosmo se i mi stalno dogovarali da se vidimo i na kraju je taključna reč bila “stvarno” i otud i naziv knjige jer ni mi

nismo mogli da nađemovreme da dogovorimo neštou životu”, objašnjava naslovjedan od autora.Mogu im, Art grupi, reći, dami, Brifing grupa, negu-jemo huamizam (kao i oni)koji veruje u umetnost bezcenzure i očekujemo datome budu posvećene sve

šire grupe ljudi, različitih interesovanja i zanimanja.Slobodno vreme je ključna izgubljena reč za kojom tragamo.Ona je prostor, prvi prostor, kreativnosti i posebnosti rodaljudi.Šta se desilo sa slobodnim vremenom?I ono je fatamorgana?Putem saznanja fizike smo saznali da je haos uređen. Posred-stvom Teorije haosa to je dobro istumačeno ali sve to nedotiče iskušenja slobodnog vremena.Evolucije je ukinuta kao i svaki drugi lažni entitet. R-evolu-cija je otimanje otetog a religija rešenje kada više nemarešenja. Selekcija je surova. Poezija je krik oslepljenih. Filosofija muca svoja pitanja. Generacije ne komuniciraju.Hoćemo li, stvarno, na kafu.Amalija?BELEŠKASTEVANA ĐEKIĆA(skupljača starih spisa i alata)Čitaonica Srba zanatlija osnovana je 11. 04. 1904. Dramskasekcija u Staroj Pazovi, seća se Mira Jović, rođene Grujićradila je pri srpakoj čitaonici.

Sada te čitaonice nema. Knjige su spaljene a neke spašene odpaljevine i prenešene u ‘gradsku’ biblioteku. Na zahtev Jovana Vučevića sajdžije i Paje Todorovića krojačaSrpaska čitaonica bila je smeštena u gostionici S. Rapaića.Imala je 600 knjiga i pretplatu na 9 listova. Iz priloga te dvo-jice zanatlija, a i drugih, pomagane su mnoge srpske us-tanove. Pazovački Srbi su uprkos svojoj malobrojnosti uspeli

6

7

da održe svoje ustanove.

Od 1881. u Staru Pazovu dolazi Srpsko narodno pozorište izNovog Sada. 1907. godine izvedeno je čak 24 predstave. U to vreme Srpsko narodno pozorište u Staroj Pazovi imasvoje članove (17 članova). Predsednik je Simeon Aranicki. Zbog ratova pozorište je bilo zabranjivano ali je uvek nastavl-jano sa radom. Posle oslobođenja 1945 godine diletanske grupe pripremajuskečeve i kraće pozorišne komade. U to vreme jednu pred-stavu je pripremila grupa pri komandi mesta i milicija.Mešovita gimnazija 1948. daje predstavu Sumnjivo lice.Srpska narodna čitaonica od 1950. nastavlja pozorišni rad.1954. i 1964. daje predstave Hajduk Stanko; Đido; Koštana;Vuk Buboko itd. Reditelj svih predstava bio je MomčiloRakić. Glumci predstava su omladinci srpskog kraja StarePazove, tadašnji članovi čitaonice. To su porodice:Momčilović, Ivančević, Tabaković, Vranić, Grujić, Despot,Čortan, Babin, Rapaić, Čugalj, Borovac, Dolinić, Uzelac,Jović, Delibos, Budimirović, Vlahović, Gavranović, Jojić,Berber i Vujović. Zbog poljskih radova priredbe suuglavnom davane u zimskom periodu. Pored prikazivanja uStaroj Pazovi sekcija je učestvovala u mnogim sremskimmestima: Belegiš, Golubinci, Inđija itd. U to vreme entuzi-jazam i rad mladih je bio na visokom nivou. Svi su bili ak-tivni u stvaranju i organizovanju priredbe. Igranke su bileuobičajene posle priredbe.BRANKO RAKOČEVIĆ,SCENSKI TAJNOPIS UNIVERZUMA

Premjerno izvođenje koreo -drame “Vavilon “( “Babylon”) uSlovačkom pozorištu VHV u Staroj Pazovi ( koprodukcija saSKUD”Čmelik”); sezona 2012/13;Scenario , režija i scenografija:Mirosalv Kožik;autormuzike:Mirosalv Bako; kostimi : Ivana Bako ; svetlo:Vladana Stepanović ;tehnika:Davor Gašpar;igraju Zdenko iMiroslav Kožik ,Dušan Cetina , Milan Mutić,AndreaStanišić, Dušan Simić,Sanja Ćirkovič,Jelena Vučkovič iDavid ForgačViše od 400 mladih gledalaca ovacijama pozdraviloizv+ođače Više od 400 ljubitelja scenskih čarolija , skoro isključivomladih, koji su te večeri ispunili pozorišnu dvoranu doposlednje stolice,ovacijama je pozdravilo premijeru koreodrame „Vavilon „ autorski projekat tandema –dvaVladimra , Kožika, scenariste , reditelja scenogtafa i Bakoa,autora originalne muzike, a koja je u produkciji Slovačkogpozorišta VHV ( Vladimir Hurban Vladimirov) i u koproduk-ciji sa SKUD-om “Čmelik,”izvedena na sceni Gradskog po-zorišta u Staroj Pazovi .

O ovom scenskom događaju analog kojemu se odavno nijedesio na ovdašnjoj pozorišnoj sceni , tek će se čuti.Ponikao u teatru pokreta proslavljenog reditelja MirosalvaBenke Ponikao u stvaralačkoj radionici teatra poktreta proslavl-jenog Miroslava Benke koji je od 1990.g., kad je pred-stavom S.O.S utemeljio svoj pozorišni ideal kao lik,ikonu,onako kako ga je zamislio Tvorac, scenski satvorio desetakkoreo dramaskih igara u Staropzovačkom Slovačkom po-zorištu ili u svom Art centru , ali uvek sa glumcima izslovačkog ansambla,njegov imenjak Miroslav Kožik se predve godine osmelio da sam formira koreo ansambl , pipremiI izvede “ predstavu ćutanja „ u kojoj je izražajan samogovor tela i duše uz punu podršku muzike koju je za ovoscensko ostavrenje napisao treći Miroslav ( ime često kodSlovaka ), Bako .Tako je u sezoni 2011/ 12 nastala predstava „Porocičovečanstva „ koja je rediteljskom debiju Miroslava Prvogi autoru muzike, Mirosalvu Durgom ,donela priznanja i na-grade na festivalima kod nas i u inostranstvu.Kod glumaca istražuje unutrašnje impulse pokreta Sa dragocenim iskustvom igrača –glumca u koreo projek-tima svog učitelja i uzora, a uz to , i imenjaka ,Benke, Kožikje u od samog početka u obema predstavama istraživao kodsvojih igrača-glumaca unutrašnje impulse za pokret .Kako,od čega nastaje rađanje gesta? Upravo rađanje gesta ,a nenjegovo izmišljanje, osmišljavanje. Glumačka individualizacija plesne improvizacije u “Vav-ilonu”

U svojoj prvoj koreo drami,“Porocičovečanstva „ od pre dve godine,Kožik je za-kone plesne improvoizacije otkrivao pre-vashodno u kolektivnoj igri „zajedničkomnastupu“ glumaca na sceni , dok se u „Vav-ilonu“ nije zadovoljo „opštim stanjem“, pa jeprešao na praktično ulaženje u improvizaciju, unjenu glumačku individualizaciju.U „Vavilonu“je ubedljivije i jasnije ta traganja usmeravo utakva duhvna stanja u kojima igra ne bi samobila puka lutanja tela.Tako je ,iskjlučivo plesom, pokretima tela,muzikom, Kožik uspeo da kamerne sličice indi-

viudalnog doživaljaja propadanja drevnog Vavilona,poveže ujednu razigranu scensku fresku sazadnu od mašte kojom seurušavaju i ponovo uzdižu sve naše kule sreće. Vavilonske.Vladimir je Kožik, podstaknut muzkom svog imenajkaBakoa ,angažujući ujednačeni i igrački kolektiv u kome je isam učestvovao zajedno sa bardom Slovačkog pozorištapokreta Zdenkom Kožikom, prisutnim u plesnim scenskimsnoviđenjima još od 1984, godine („ Nesrećna Kafina“,lutkarska igra Miroslava Benke po Jovanu JovanovićuZmaju ) u svom „Vavilonu „ na zanimljiv način otkrivao na-jtešnju povezanost sa drevnom umetnošču upotrebomjednog jedinog instrumenta izražajnosti- čovekovog telakoje postaje scensko ovaploćenje duhovnog potencijala . Kad telo od nemuštog jezika duhovnosti prelazi u scenskitajnopis univerzuma Upravo taj instrumenat izražajnosti sa muzikom kao trećomdimenzijom duhovnosti, na radost više stotina mladih lju-bitelja pozorišta na premijeri „Vavilona „ u Staroj Pazovi,omogućio je gledaocima da dožive trenutke kad se telom , isamo telom, kao nemuštim jezikom , scenskim tajnopisom

8

uni-verzuma , može govoriti o mnogom: od najprizemnijeg donajproduhovljenijeg, o potisnutim instiktima kao i osloženom unutrašnjem svetu savremenog čoveka.Nekoliko stotina mladih gledalaca u staropazovačkoj po-zorišnoj dvorani ,koji su bez daha pratili jednočasovnadinamična scenska zbivanja u „Vavilonu „, shavtili su moćtog govora tela , taj dvoboj duhovnog i telesng,koji se prednjihovim očinjim vidom i sluhom odigrava na nepoičin-poljurazigrano-glumačkom Miroslava Prvog- Kožika ,scenariste ireditelja i muzičkih pejzaža Miroslava Drugog - Bakoa ,kompozitora .Mladi su spoznali da ima nešto važno u tom teatru pokreta

Mladapublika je spoznala da postoji nešto značajno i važno u tomteatru pokreta u kojemu su glavni akteri (u većini njihovivršnajci i vršnjakinje), nešto što naoko i ne liči na svakod-nevicu, ali ipak u celini nastoji da se porve sa višomrealnošću, što gledaocima omogućava da dožive potpunukatarzu. Predstava „Vavilon“, drugo koreodramsko ostavrenjeMiroslava Kožika , obogaćuje repertoar slovačkog teatrapokreta koje je učvrstilo vodeću poziciju Stare Pazove kaocentra neverbalnog pozorišnog izraza sa vrhunskim scenskimučinkom u Vojvodini.Teatar koncetrisanja izraza ritma čovečjeg tela Ova predstava je još jedan dragocen prilog razvoju „po-

9

zorišta organskog ćutanja“, tetara pokreta koje postaje načinfilosofskog osmišljavanja sveta, koncentrisanje izraza ritmačovečjeg tela.Jer „Vavilon“ se fokusira na čoveka onakvog kakv on jeste. Igrom se muzičkim smerom scenskih putokaza u ovoj pred-stavi „prelistavaju“duševna stanja čovekova koja vladaju inama samima, gledeoacima, koji postajemo, hetli- ne htelisaučesnici .Mladi gledaoci su se solidarislai sa čovekom koji je izgubiosebe zog velikih strahova , preživljavali njegov duhovni rast ipobedu, želju da se započne neki novi život, da se istraje naputu traganja za spasenjem,koje je moguće naći jedino ako sezagledamo u prirodu i opet vratimo sami sebi. A možda su mladi gledaoci u Kožikovom „Vavilonu“ naslu-tili, ako ne i sasvim otrkrili , neku začuđujuću grandioznostneslućene borbe između dobra i zla, naizmenične dominacjebelog i crnog u životu.Ili su elegantnost predstave, njen stil, izvođačka gracioznost,posebno mladih glumaca , čvrst korak i stroga lepota u rito-movima muzike Miroslava Bakoa bar donekle uticale damladi postanu nešto odlučniji u dilemi kojim životnim putemće svako od njih poći.Ostalo je sadržano ne samo u scenskom, nego i u životnomtajnopisu univerzuma.Branko Rakočević

ZLATKO PAŠKO

HARMONIJA

Pod harmonijom podrazumevamo uklapanje, sređeno i pri-jatno spajanje različitosti. Pri tom često kontrastni elementijedan drugog upotpunjuju. O tome govori i poreklo reči har-monija - grčki harmos – spojiti.

Crno-bele dirkePrema legendi, Pitagora je otkrio harmoniju slušajući udarcečekića u nakovanj u kovačkoj radionici, pa je to primenio navibriranje žica lire. Utvrdio je da dve žice zvuče najprijatnijekada su jednake ili u odnosu koji je u proporciji najmanjihcelih brojeva: 1,2,3,4.Proporcija 1:1 naziva se unison (u muzici prima).To je

ponovljeni osnovni ton.Proporcija 1:2 naziva se dijapazon (u muzici oktava) i pred-stavlja isti ton, ali na višem stupnju, odnosno osam intervalaiznad/ispod osnovnog tona.Prijatan zvuk proporcije 2:3 nazvan je dijapenta, danas poz-natiji kao kvinta.

Sazvučje proporcije 3:4 nazvan je dijatesaron,odnosno kvarta.

Proporcija 2:3 kvinte iznosi 0,666 što je približno odnosučuvenog zlatnog preseka koji iznosi 0,618..., a odgovaratrouglu u osnovici pentagrama).Kvarta nas upućuje na odnos pitagorejskog trougla (trougaokod petougla), dok oktava ima odnos 0,5 tj. geometrijski semože predstaviti kao pravougaonik sačinjen od dva jednakakvadrata. Dijagonala takvog pravougaonika je kvadratnikoren iz 5 = 2,236.Upravo ta dužina nalazi se u osnovi konstrukcije kvadrata sadva bočna »zlatna« pravougaonika.Prateći odnose tonova u muzičkim harmonijama, vidimo dase oni javljaju u alikvotnim tonovima ili harmonicima, koji semešaju sa osnovnim tonom dajući mu punoću i lepotu, tzv.tembr. Isto se može primeniti na izgled cele klavijature.Posmatrajući jednu oktavu prepoznajemo njene harmonične,zlatne proporcije: ima osam belih i pet crnih dirki, koje suopet, grupisane po dve ili tri. Ova serija 2:3:5:8 jeste dobropoznat početak Fibonačijevogniza, gde je svaki naredni brojzbir prethodna dva, a čijikoličnici svi teže ka iracionalnomi savršeno recipročnom količnikuzlatnog preseka 0,618.Muzike da nema - sve bi u namaostalo prazno i belo.

DAJANA KOSTIĆ UČITELJICI S LJUBAVLJU„Nauči se od mudrijeg – to ti jevelika korist.I nauči drugog – to ti je velikazadužbina“

Dositej Obradović

Da li se sećate koja je bila vaša

10

učionica kada ste išli u osnovnu školu?

Sećate li se u kojoj klupi u razredu ste sedeli? I ko je sedeopokraj vas?

Verujem da se tek mali broj može prisetiti tih dana , naročitoonih kada smo bili u nižim razredima osnovne škole.Sećamose verovatno više onih dana kada smo bili već „veliki“ đaci uvišim razredima , a i to čini mi se tek nakon zavirivanja uprošlost i pogleda na stare fotografije i prisećanja imena svihdrugarica i drugova iz razreda.

Verovali ili ne , postoji jedna osoba koja se , rekla bih bezpoteškoća, priseća ko je gde sedeo , u kom redu i sa kim.Ništa ne bi bilo čudno, da nije u pitanju 86 godišnjakinja.

Neko bi rekao starica , a ja nikako ne mogu sa time da sesložim.

Ona samo ima 86 godina, ali je i dalje mladalačkog duha,bistrog i oštrog uma, blage naravi, milog osmeha i toplogpogleda. Ista je onakva kakva je bila i nekada. Da,zaista,verovali ili ne.Uvek dostojanstvena, doterana, odmerena i sastilom.

Takva je Jelena Lela Petrović , danas učiteljica u penziji.

Učiteljica Jelena Petrović rođena je u Kragujevcu u porodiciNenković pre 86 godina od oca Čedomira i majke Zorke. Kaotrogodišnja devojčica ostala je bez majke , a onda je , kakokaže, dobila drugu mamu koju je od milošte zvala majkaZaga ili moja gospa Zaga. Uz dva brata , majka Zaga joj jebila jedina porodica nakon što je izgubila oca u stravičnomstreljanju Kragujevčana ‘41.g.odine u Šumaricama.

Kaže, maštala je da bude apotekarka. Sviđala joj se čistota ,belina i urednost u apotekama i beli mantili apotekara. Otacjoj nije branio, podržavao je u ambicijama. Nažalost , nakonsmrti oca , silom prilika , upisala je učiteljsku školu jer je to

tada bilo najjeftinije školovanje. Učiteljica Jelena kaže da nijevolela da bude učiteljica .... pa kako ste onda radili, pitalasam se, a ona mi kaže : „ Pa volela sam decu, zato sam tomogla da radim“.

Naviru neka sećanja na školske dane , moja tek po neka , anjena živa kao da se sve to dešavalo tek nedavno.Neverovatno. Jednog momenta pita me učiteljica :“Sećaš li sepriče o malom Gruji“? Šta da kažem , pa naravno da se nesećam i sramota me zbog toga , ali šta ću kada se ne sećam.

Ali , zato se učiteljica priseća i priča: „Čitam ja vama priču omalom Gruji , koji je spasao voz itd sad nije važno , negočitam vam ja samo donekle i kažem da za domaći uraditekako bi vi završili tu priču“. I dalje priča :“ čitam ja radove ,a moja Anica ( drugarica iz razreda) je napisala ... i onda jeDrug Tito pozvao malog Gruju za nagradu u nedelju naručak“ . Ja ostanem začuđena , ničega se ne sećam , aučiteljica nastavlja „Baš me interesovalo zašto baš u nedelju ,pa pitam , Anice , a zašto u nedelju na ručak , a ona mi odgo-vara , pa zato što drugarica Jovanka ne radi nedeljom i ondamože da spremi ceo ručak : supu, pa sa supe i bundevaru“ . Jasam stvarno ostala bez teksta , a učiteljica se slatko smejalakao da se to dešava ovoga momenta.

Prisetila se i pismenog zadatka koji je dala na temu šta ćemo biti kada porastemo. Svi smo želeli da budemo :učiteljice, doktori, inžinjeri , fudbaleri, a naša drugaricaRadojka želela je da bude frizerka i da češlja učiteljicu. „Joj“, kaže učiteljica,“ ja se pogledam u ogledalo da vidim na štato ličim kada dete hoće da me frizira, pa je pitam : a što sineučiteljicu da češljaš?“ . Naša Rada joj je odgovorila:“Pa davam se zahvalim za sve ono što ste za mene učinili“.

Mislim da je tada Rada rekla ono što smo i mi ostali osećali .

Učiteljica Jelena pamti da je bila skojevka, da je nosila prvuTitovu štafetu koja je išla iz Kragujevca , da je bila đak i om-ladinka za primer. Ali, pamti i da je, kako, kaže, imala svojuglavu i pitala kad šta nije razumela i govorila ono što misli, ato nije bilo popuularno , pa je onda izašla iz Skoj-a. Kasnije ,kaže, niko nije mogao da je uvede ni u kakva udruženja .

Jelena tada Nenković , prvu učiteljsku službu dobila je u seluSpanci kod Kuršumlije i tu je provela nekoliko meseci. Udalase ubrzo za Svetislava Petrovića koji je tada dosluživao vo-jsku u Kragujevcu. Na sva pitanja svoje majka Zage : ko jeon , odakle je , koga ima, šta radi i sl.odgovarala je sa neznam , a i na pitanje „znaš li ti išta“ opet je odgovorila da nezna.

I kaže , zaista nije mnogo znala , a eto sa svojim Svetislavomprovela je u slozi i ljubavi više od šezdeset godina. On jetakođe bio učitelj, tada je službovao u Krnješevcima , a ona jeod januara 1948.godine premeštena u Žarkovac , potom jeslužbovala u Putincima, Rumi, Novoj Pazovi i na kraju uStaroj Pazovi odakle je 1982.g. otišla u zasluženu penziju.

Za svoga supruga kaže da ga je uvek zvala Svetislav , a neSveta, da je bio divan muž i otac , da ju je uvek poštovao,voleo i uvažavao. On je bio član Saveza komunista, nijeslavio slavu , nije išao u crkvu , ali je podržavao i poštovaonjenu veru u Boga i nikada nije zaboravio da joj čestita ni

11

jedan praznik niti je ikada zaboravio njen rođendan i godišn-jicu braka.

Za svoje sinove , učiteljica kaže da su brižni , da su čestiti idobri ljudi , da im ništa nije teško za nju da urade i da će svešto joj treba časkom da učine , samo neka ona kaže . I ondana sve to , sa toplim osmehom kaže : ljubi ih majka. Snahevole kao svoju decu , a u unucima i praunicima uživa srećna,zadovoljna i ponosna.

Za nas svoje đake, kaže da smo bili dobra deca, da smo uspeli, za naš razred kaže da smo baš bili jaki i kompaktni. Svojeđake i danas prepoznaje na ulici, svi joj se rado javljaju, zas-taju, razgovaraju, pozovu je telefonom, svarte ponekad da jevide.

Učiteljica nas je posebno učila da se lepo ponašamo , da selepo izražavamo i lepo pišemo i čitamo, da igramo , pevamo,glumimo. Prve igračke korake naučili smo od naše učiteljice.Na velikom odmoru, obavezno se čula pesma , a mi smoigrali razne igre koje nas je naučila. Nešto mislim da je joštada i meni usadila ljubav prema narodnoj igri. Da, verovatnoda je tako. Godinama je vodila folklornu sekciju škole.

Učila nas je i da budemo dobri ljudi , da budemo solidarni ida pomažemo jedni drugima. Mislim da je jedna od retkih ,ako ne i jedina učiteljica koja je sve svoje đake posećivala dabi videla gde , kako i sa kime žive.Ništa joj nikada nije biloteško. Ili možda i jeste , ali mi to nismo nikada primećivali.Neki naši drugovi živeli su na Svinjogojstvu, pešačili su doškole. I njih je posećivala, mislim i češće nego nas ostale , a uzimsim danima dočekivala ih je brižno i stavljala ih kraj pećida se osuše i ugreju.

Danas učiteljica Jelena svoje penzionerske dane provodimirno u društvu svoje dece i prijatelja. Čita knjige i novine,štrika, druži se sa komšijama, ide na rođendane, poridčnaslavlja , u crkvu. Omiljena je u okruženju. Od milošte svi jezovu baka Lela.

Moja , a možda i vaša , učiteljica je jedinstvena. Ona nijeSremica po rođenju , ali svakako jeste značajna žena iz Srema. Zaslužuje da se o njoj govori i piše.Volela bih da napišemjoš i još i više....i mislim da ovo nije dovoljno. Verujem, čaksam sigurna da ću se setiti još nečega i da će mi biti žao štosam nešto zaboravila.

Moja učiteljica je draga i mudra žena. Mnogo je volim i mis-lim da ona to zna. Uvek se raznežim kada se vidimo, razgo-varamo , ispričamo i nasmejemo, a onda mi ona kada serazlizimo kaže: Ljubi te tvoja baba učiteljica“.

Ljubim i ja moju učiteljicu Jelenu.

BRANKO RAKOČEVIĆ, BIBLIJA ,KNJIGA NAD KNJIGAMA: MATIČNA KN-JIGA O JOVU

Bibliju je teško čitati zato što se ona sva sastoji odepigrafa.Reputacija te knjige je tako velika, da je svaka iz nje

iščupana rečenica napojena tajanstvenommnogoznačnošću.Na Bibliju se zaklinju, po njoj proriču, snjom umiru. Čitati je, međutim, sasvim druga stvar, u što sesvojim odnosom prema ovoj knjizi nad knjigama mogaouveriti svaki čitalac, a to znači većina ljudi na ovoj planeti štose još uvek skladno vrti.

Napisana prvim u svetu stihovima

Biblija je napisana prvim stihovima koje je svet sazadao.Mijednostavno od njih očekujemo jasnoću eposa. Pre bi semoglo reći da je u srodstvu sa Mesecom, nego sa

Suncem.Biblijska poezija svečini tajasnatvenim, plašljivim.

Homer je opisivao, Biblijaizražava

Homer je opisivao, onaizražava.Stvari Grci su deklam-ovali, ona je zakljinjala;oni supevali, a ona dovodila dotransa.Eliot je pisao da je njensmisao da posluži kao mamackoji drmusa razum da bi ga pod-

vela pod vlast zvuka .Ponavljajući ih , stihovi Biblije , za-vode, „dižu se na ustanak“ i dovode do ekstaze.Takve scenese stalno vide kod Zida plača u Jerusalimu,gde se ljudi mole,viču, skaču, „kao David pred Golijotom“.Biblija poputpevača u horu traži saučestvovanje umesto čitanja .Otuda njune treba čitati u sebi, nego celim telom, gestukulirajući idrmasajući se. Nije slučajno u mnogim prevodima Biblije ,pa i ovim na srpski jezik, glavni znak interpunkcije, koji senajčešće upotrebljava, tačka i zapeta . Oni dele stih na dveravne časti, koje govore o istom na dva različitanačina.Podižući se i spuštajući se ta retorička volna ,večnaplima i oseka, drži nas na mestu, usijavajući svetlost poz-nanja u našu pozicju, mobilišući emocije , slikajući večnuputanju od rođenja do smrti čovekove . Poput cveta,on serađa i opada, pobegne kao senka ne osvrćući se .

Da niko neku metaforu slučajno ne proguta

Da niko slučajno pri govorenju njenih stihova ne progutaneku metaforu , jer one služe da bi Biblija njima prener-

12

ažavala one koji joj stihove slušaju .Svaka u isti mah i tamnai očevidna.Tako se u Knjizi o Jovu kaže:“Vjerovanjegrešnika –„paukova kuća“.Da je rečeno“paučina“ nestla bijedna vrlo važna nijansa za nomada.Uvereno razapinjući svoj šator, pauk živi i radi , premda jeto samo „sigurana kuća za muve.

Biblija, živa mašina moralnosti,posvećena onom što jevečno

Kao i pesmu, sitohove u Bbliji treba najpre da naučiš, pa daih naučene zavoliš, i zavoljene da ih razumeš.I tu je naj-važnije da je lepota samo “nuz produkt proizvodnje “. Biblijaje živa mašina moralnosti .Ona je sva posvećena onom što jeznačajno i važno .

Jer svako je od nas Adam, ostale su- Eve , a svi smo i Kain , iAvelj.

Biblija je lično, subjetivno delo. I ako su delima nastalim uantičnosti potrebni komentari, onda su Bibliji neophodnatumačenja, ali samo, lična, subjektivna.Sve je u njoj sazdanood gorućih pitanja i odgovora u potaji,koja su našla utočišta utajnovitim skrovištima da bi čovek zagonetajući prve (pi-tanja), bio kadar da odgoneta druge (odgovore ), čime nečini ništa drugo nego zauzima tačku gledišta, svoju, a i njenu.Podrobnosti je suviše mnogo, ali one nailaze tek kasnije.

Biblija je knjiga nepredvidiva

Biblija je knjiga nepedvidiva, ona odjednom prelazi na sušt-inu stvari,ostavljajući detalje da svedoče “šta će s nama bitido pošljetka”.Sve što je važno, razumljivo je bez ičejeg“tolkovanja “.Bibiju najbolje shvataju i razumeju Amerikancizato što je ona knjiga njihovog života, od dečjeg vrtića doBele kuće, i oni znaju sve njene pojedinosti.Ostali, boga mi ,ne. Možda i zato što detalji iz Biblije nisu nepohodni da biona jednom za svagda prodrla svojom celovitošću do dušečovekove,kojoj je i namenjena.

S Biblijom se ,kao s Bogom ,o glavnom govori na “ti “

S Biblijom se ,kao s Bogom, o glavnom govori na “ti “.Tome se takođe treba učiti, jer u poređenju s Biblijom, svenaše knjige izgledaju” neozbiljno” .Čak i Tostoj i Dosto-jevski u svojim delima kao da namiguju, a to čine zato štosami duh i poetika romana zahevaju od pisca otuđenje iironiju.Mi jedostvno ne umemo ni ćitati ni pisati bez

samozadovoljnog podsmeha koji Biblija nije poznavala.

Žanr Biblije je tragedija

Njen žanr je tragedija.Ali dok su stari Grci tragedije pisali iprikazivali da bi gledaoci prisustvujući stradnju dugih zbogteških im sagrešenja, osetili strah i sažaljenje prema sebisamima, doživljavajući katarzu, duševno očiščenje na tuđimgreškama .

U Bibliji je tragedija sam život, i ,što je najzloslutnije, našsoptveni.

Knjiga o Jovu –centralna tema Biblije koja treba daopravda Boga

Stari zavjet nije spomenik drevne književnosti.Moglo bi sereći bez preterane bojazni da će se naprviti odveć velikagreška da je centralna tema Starog zavjeta Knjiga o Jovukoja u očima čoveka treba da opravda Boga.Ako u tome neuspe, sve ostalo mora pasti u vodu.

Teodicija je kriterijum religije.Rečeno je da same preseljeneduše objašnjavaju naše stradanje :plaćamo za praroditeljskigreh.Karma da se odgovara za roditeljski greh je i Staljiniova“revolucionarna pravda”. Knjiga o Jovu zadaje jedinstvenapitanja koja nikog ne mogu mimoići.Čak i više od toga:Bib-lija na njih odgovara.

Stradalnik Jov čak i nije Jevrejin, on je apstraktnipravednik

Stradalnik Jov čak i nije Jevrejin,on je apstraktni pravednik izzemlje Uzu .“Bijaše čovjek u zemlji Uzu, po imenu Jov; itaj čovjek bijaše dobar i pravdan, i bojaše se Boga i uklan-jaše se od zla.” (1.,1.).Jov je žrtva nepravde, paragraf i ulogu ugovoru o klađenju zaključenom između dva “ortaka “ Sa-tane i Boga ;njegova sudbina je određena tiketom opkladedva međusobno suprostavljena lidera,”večita rivala”.

Bog Starog Zavejta je razočarani Bog

Bog Starog Zavjeta je razočarani Bog.On je uradio svenabolje da ljude spasi od prvobitnog greha , a dalje je svepošlo naopako do Potopa, i prvo što je uradio ucveljeni Nojkad se dokopao kopna , bilo je da se napije do izmenoglosti itako ugasi nesnoščljivu žeđ koja ga je morila , čime je princippaćeništva prešao na šaljivi “teren”.

13

Bog je iz gomile odabrao sebi elitno društvo koje ga jeokruživalo.Među “talentima i obožavaocima “ bio je i Jovkao produkt moralne selekcije,plod truda Gospodnjeg i na-jvišeg među smrtnicima postignuća: on je bio bezgrešan.Umilnim glasom šapuće Sotona koji služi Bogu kao un-utrašnjio glas njegov: ”A Sotona odgovori Gopsodu ireče:eda li se uzalud Jov boji Boga .” (1.,9.)Pošto iskušenjesa Jovom nije završeno uspešno, Gopsod dalje ne može pro-dužiti započeto, jer ga čekaju velika dela:izlaz iz Egipta, putu obećanu zemlja,Jerusalim, hram, mesija…

Pravednost Jova kao zaloga velike budućnosti

Beskorisna pravednost Jova služi kao zaloga velikebudućnosti .Zato je Gospod dozvolio Satani da iskuša Jovakoji se herojski nosi sa gubicima .Lišen dece , velikog bo-gatsva, stoke, “ ne rekavši ništa nerazumno o Bogu”, Jov sakamenitim dotojasnstvom stoički zaključuje :” Jer su strijelesvemogućega u meni , otrov njihov ispija mi duh, strahoteBožije udaraju na me “(6., 4.).

Ali smrt koju bi oduševljeno dočekao sa velikom radošću,takođe mu ne daju.Satana traži i dobija “kožu” Jovovu , paje od svih napasti da ga iskuša odabrao lepru, da bi mu patnjapostala iako ne smrtna, a ono očigledna, a to značisramotna.To je žigosanje grešnika na koje Jov ne pristaje,ćuteći se prevrćući do samog rasvita,ne kao mučenik negokao grešnik kažnjen sramotnom kaznom, nepravdeno, što jesamo po sebi nečasno, budući da je tema Knjige o Jovupravednost.

Dogovor Boga s čovekom

Bog se dogovrio sa čovekom:dao mu je sve što mu jepotrebno u zamenu za jednu jedinu vrlinu-pravednost.

Jov ovu vrlinu ne ustupa ni samom Gospodu i zavetuje se dadok ne umre,neće odustati od neporočnosti svoje.

A to su uparvo od njega tražila četiri njegoiva prijatelja:Eli-fas Tamanac(Bog ne kažnjava pravoga ) , Sofar Namaćanin(Jov ima da se pokori pred sveznalijem Bogom ) ,Vildad(samo je pokajanje za Jova njegov put sreće ), Elijuj,najmlađi prijatelj (prekoreva Jova zbog njegovog pravdanjasebe) .Jovovi prijatelji kao Staljinov glavni tužailac, Višinski:priznanje je carica dokaza

Svi Jovovi prijatleji su bili ubeđeni poput Višinskog,poslušnog Staljinvgo generalnog prokuratora , da je priz-nanje carica dokaza.Jovovi prijteljii savetnici ne mogu dapoveruju da neko može biti kažnjen bez ikakve krivice .Takoje pravedni, ali siroti Jov, kao i Buharin dva milenijuma kas-nije ,morao da prizna da je učinio ono o čemu čak ni pojmanema , kako bi drugima, navodno, bilo bolje i lakše.

Podlo ponašanje Jovovih prijatelja koje je ostalo bezodgovarajuće božje osude ,lišava ga poslednje kapi strplejnjai zadnje suze vere u čoveka, što se pretače u najpronicljivijebiblijske stihove posle psalmi. Taj kazus potresa ceo moralnikosmos .Dijalog između Boga i Jova započet zbunjeno nas-tavlja se vatreno , ali zamršeno.Oba “učesnika u postupku“havle Boga , proklinju grešnike i nevrnike, samo što Jov ,

kao od njega preslikani Ivan Karamazov , ne pristaje da prih-vati svet onakav kakvim ga je Gospod satvorio.Njega ,kao niSmerdjakovljevog srednjeg brata po ocu ,Ivana kKarama-zova,ne razjaruje toliko saznanje da Gopsod ne nagrađujepravednike, koliko činjenica da štiti grešnike kad god mu seukaže za to prilika, što se ne dešava tako retko.

Stari zavjet nije priznavao spasenje

Stari zavjet nije poznavao spasenje pa je zato sva punoćapravednog suda morala biti obznanjena sada i ovde.

Ateizam takođe nije rešenje jer u Knjizi o Jovu ima i onihkoji ne prihvataju božje zakone,ali nema nikoga ko bi negiraosamo postojanje Boga.I tako je autor doveo sebe u bezizlaznusituaciju :on je dužan da odgovori Jovu , ali tako da njegovereči budu dostojne Boga.

Jov je Bogu kao pas Pavlovu

Za Boga je Jov kao pas za Pavlova kome je ovaj naučnikpodigao spomenik,pošto ga je u vreme ispitivanja uslovljenihrefleksa “objekat” bio o jadu zabavio.

Jov ima ulogu veličanstvenog eksperimenta koji Bog izvodisa ljudima.Ali na kraju knjige Jov prestaje da bude laboratori-jska životinja ,neutralna materija koja služi za izvođenjaogleda .Mi o njemeu znamo mnogo ličnog, čak i nepri-jatnog,pošto on nikad nije zaboravio kako je nekad bio važanu pravednosti svojoj :”U pravdu se oblačih,i ona mi bijašeodijelo,kao plašt i kao vijenac bijaše mi sud moj.( 29.,14.)”Njegova je uvek bila poslednja :”Poslije mojih riječinitko ne pogovaraše,tako ih natapaše besjeda moja.”(29.,22.)

Poražavajuće je to što je i sam Gospod priznao pravednostJovovu, (a na onakve ga je muka stavljao ! ) , jer drukčije mune bi ni odgvorio.

Obraćanje Gospoda direktno Jovu u nelkoliko navrata jesamo po sebi grandiozan, neopisiv, senzacionaln poklončoveku , odgvor dat samo zato da ga mi više ne bismo nikadni zašta pitali.

Istorijski dijalog Boga sa Jovom počinje sarkazmom

14

I čime je gospod počeo taj istorijski monolog, odnosno di-jlog sa Jovom?Sarkazmom, eto čime.Šta treba neko da budekako bi mogao odbaciti tu pripovedačku logiku, taj nadmenihvalospev sopstevnoj moći , u koju nijedan ljudski stvor, anajmanje Jov,nije sumnajo, a kamo li da mu je bio nekioponenet, rival.”Tada odgovri Gospod Jovu iz vihora ireče:ko je to što zamračuje savjet riječima nerazumno ?(83.,2.)Opaši se sada kao čovkjek; ja ću te pitati,( 83., 3.) a timi kazuj. Gdje si ti bio kad ja osnivah zemlju ? kaži , ako sirazuman ( 83., 4.).”

Svet je dobar s nama ,ili bez nas

Svet je, kazuje Knjiga o Jovu, dobar s nama ili beznas.Čovek, istina , strada, ali sve se dešava u raskošnomdvorcu.Njegovo, ( naše) delo) slavimo ushićeno kao prazniksvemira, samo što poneko, kao Ivan Karamazov, na primer,vraća ulaznicu za raj zažmurivši od nepodnošljivog bola uduši.

Sažalivši se na Jova, Gospod mu je otvorio oči. Gospod(42,.4.”Slušaj kad izgovorim, a kad zapitam,kaži mi..”Jov:”Ušima slušah o tebi, a sada te oko moje vidi “ (42.,5.)Egzaltacija kao u partizanskoj priči Jovana Popovića“Pinki je video Tita !”,nema šta!

Hepi- end kao u Holivudu

Kao kod istin-skog pesnika ibogom nadahn-tog pravednikanastupa zanos iushićenjebožjompravednošću, pase Jov mogaookrenuti od svo-jih rana da bishavtio okolinu,onakvu kakvajeste, sama posebi,

bez nas.

Svojim očima seosvedočio da jesvet beskrajnolep.Ali od togase za njega, Jova,ništa nije prome-nilo.

On je kao i pre, bedan, go, bos, bolestan.Ipak,priznavšpi lep-otu sveta iznad svog bola, on se uzdigao nad svojomnesrećom zasluživši milost Gospoda.I dobio je.

Takvoj apoteozi ništa ne pridonosi srećni kao u Holiuvudukraj.

Jer u Bibliji je sam život tragičan. Bez obzira što je Gospodsve udovojio Jovu od onog što mu je na svojoj, Božjoj

pravdi bio oduzeo (42.,10.) “ I Gopsod povrati što bješeuzeto Jovu pošto se pomioli za prijateje svoje; i umnožiGospod Jovu dvojinom sve što bješe imao “( 42., 10.)I da nezaboravomo : ponovo imaše sedam sinova i tri kćeri.

DEJAN PAVKOV TAJNA ZVEZDE SIRIJUS

Da su nas posetila inteligentna bića iz svemira to se više nedovodi u pitanje. Ostavili u svoje znake i vratiće se kada teznake razrešimo. Razrešenjem tih znakova potvrđujemo damožemo sa njima komunicirati.

Bića, sa kojima ne znamo da komuniciramo, mi uglavnomjedemo. Ne valja im, neoprezno i glupo je, da dođu pre negobudu u stanju da nam razjasne svoje postojanje. Mi im,očigledno, čim ne dolaze, ili, ako dođu ne ostaju, nismohranljivi.

Sama činjenica da se raspored tri glavne piramide na platou uGizi poklapa sa trima zvezdama u Orionovom pojasu, pojasuzvezde Sirijus, smisleno navodi na misao da je to simbolikameđugalaktičke inteligencije koja je, ne tako davno, bilaprisutna na ’našoj’ planeti.7787

Velika piramida kod Gize u odnosu na Vitruvijskog čoveka.

Velike piramide predstavljaju određene mere Zemljineveličine. Čini se da Velika piramida obuhvata i izražava vred-nosti broja pi (3,1416) i još jedne prirodne konstante, fi(1,618) koja je vezana za ulatni presek i brojčanu seriju

15

PRIČE

Fibonačijevog niza (Robert templ, Tajna zvezde Sirijus).

Ovo su oblasti svesti gde svako ko insistira na neprikos-novenosti onoga što on govori mora da je šarlatan ili pre-varant. U politici i u religiji to su ubice. U sferi umetnosti,oni koji su neprikosnoveni, su buđavi i lajavi krelci.

Evo, za navedenu tvrdnju, jedan argument:STANOVNIŠTVO MALIJA SPAS, OD OGROMNE BEDEPOSLE NAJEZDE EKSTREMNIH ISLAMISTA, TRAŽI U

MUZICI.

Na Maliju, prema Nigeru, žive Dogoni. Oni kao i Egipćani sunarod koji Sirijus posmatra kao mesto gde se duša smeštanakon smrti čoveka i može da komunicira sa svojima nazemlji. Nikada ih niko nije mogao ubediti da se Sunce vrtioko zemlje i daMesec nije mesec zemlje.

Šta nas sprečava da mislimo da je moguća direktna komu-nikacija sa carstvom zvezde Sirujus putem inspiracije ilinadahnuća?

Humanizirati sebe znači ne nametati bilo koje znanje ili svestkao jedinu po kojoj je čovek čovek. Čovek je onoliko mnogotoga koliko i Kosmos. U tome je veličanstvenost stiha pes-nika. Ako si na frekvenciji stiha ti ćeš plakati zajedno sa pes-nikom, ili voleti... tamo neku Amaliju ili Sanju. Ili sve tri.Napisao je pesnik neku svoju muku ili sreću , ili već kakvuistinu od toga roda, po duhu svetom, po duhu zvezde Sirijus,ili po nekoj svooj ličnopj zvezdi, Amaliji na primer, i sada ćekilometre i kilometre preći da to ‘izrecituje’, da pokaže svojusliku, i da doživi vibracije drugog dok izlaže sebe rečima,zvukom ili bojom.

Zar pisanje poezije nije iz oblasti energije uma koja nadilazitaj um?

Zar poezija i sama nije paranormalna pojava zemljinogodjeka zvezdane inteligencije?

Poezija je bezgrešna filosofija. Filosofija je poezija sagreškom. To što su joj se, filosofiji, iskonski njene oblastiodmetnule u nauke ne znači mnogo. U naukama je uvek pre-

poznatljivo ono filosofsko, ono poetično. A filosofiju i poez-iju baš briga kako je po naukama. Podsmevaju im se kadagod im nauke pruže šanse. Celokupna ’nauka’ Frojda i Junga,na primer, je zastarela pamet kojom se muče, kroz svo ovovreme, ljudi koji funkcionišu na nekoj vanplanetarnojfrekvenciji.

DEJAN PAVKOV BARJAKTARU DARIVAT EVROPU GREHOTA JE OTOME I MISLITI

Veće Stare Pazove drži sednice gde novuinari bolje da neprisustvuju jer ne smeju da pitaju, govore niti da prenose štase dešava. Veće funkcioniše na bazi saopštenja. Bio sam,negde u decembru prisutan jednoj sednici, sekretarica Većame je upozorila da sam zalutao ali će me istrpiti ako se držimtih pravila.

Jako loše pamćenje imam, u zadnje vreme

od kada me žene nerviraju.

Nisam siguran da li sam dobro zapamtio jednu odluku, ili seona nije ni desila, pa je zato u formi stranog, a nama od bom-bardovanjadragog, jezika saopštava:

I forbid,“ says president, „to forbid the peopleto give thename Clinton to their dogs. After all, I forbid anything to beforbiden.“

Dobro je da Veće radi saopštenjima pa barem oni zanju štarade a mi može da mislimo da je nešto bilo kako bi želeli daje bilo.

Ne mogu da verujem da sam pobrkao gde sam šta čuo, ukafani ili Veću opštine. Veće je ozbiljno telo. Kafana mu dođekao lapourlart organ Veća.Dođe tako na vrata neko, onomad kada sam bio, male sale ivikne: članovi DS MKDV da odmah izađu iz sale ‘na kon-sultaciju’. Dvojica izleću kao ‘metak iz pušku’ i trk nadaske sa one strane vrata ‘što im, po svoj prilici, životznače’. Neke ozbiljne konsultacije.Pitam se ko li je sa one strane vrata? ‘Većnici‘ se ne pitaju.Oni znaju. A i njima tako neko ‘zvižduk’ i oni, kao pulini, utrk. Izvežbano je to kao plesači u Kožikovoj predstavi ‘Baby-lon’.Kako bi bila lepa (i posećena) predstava da se Veće održavana bini pozorišne sale. A ne ovako izlovani, sami, da ih niko

16

IZVINITE, DOSTAJE

ne vidi kako dižu rukice i idu na konsultovanje.

Mislim da imaju problem kao i ja. Ne mogu da zapamte a nabini ima mesto za šaptače.

DEJAN PAVKOV, PROFESORI,pogledajteKožikove predstaveBabylon i Porokečovečanstva i sluša-jte muzikuMiroslova Baka.

Zašto da pogledate‘Babylon’? Prvo, zato što jegenijalna, drugozato što se pozorište

posećuje i gleda, knjige čitaju i piše, ako imate vremena, začasopis Brifing. .To su karakteristike normalnog profesora kada knjige, i onoostalo nabrojano, postoje.

Babylon /Vavilon, biblijski grad poroka/ je pretstava muzike ipokreta takve snage da se pitate da li je moguće takvo neštonapraviti.? Kada shvatite da je moguće jer ste se sami u to uverili tadasledi suštinsko pitanje: Da li je moguće da se u Staroj Pazovitakvo nešto napravi? Eto, moguće je.

Ta pretstava, na prvi pogled, nema veze sa našim časopisom.Ali ima. Oni su inspiracija.Možda među nama ima pesnika, pisaca, naučnika, kritičara,takvih, van serijskih, vrednosti. Miroslav Kožik (scenario irežija), Miroslav Bako (muzika) Ivana Bako (kostimografija).Igraju: Zdenko Kožik - Marduk; Miroslav Kožik – Vreme;Milan Mutić – Mehanizam; Igrači: Andrea Stanišić, SanjaĆirković, Jelena Vučkovac, Dušan Simić, Dušan Cetina,David Forgač.Treba verovati u sebe,kao što je verovala u sebe i ekipa Baby-lon i Poroka čovečanstva.

Sate i sate njihovih vežbi mi trebamo zameniti sa satima isatima koncentracije i pisanja. Tu je počelo razlike od umet-nosti do umetnosti.

Oni se druže a pisac se usamljuje. Oni se sukobljavaju igrupiraju a pisac se sukobljava sa sobom i druži sa svojim de-monima. Nemaš u sebi saradnika. Bez demona ta stvar sapisanjem ne ide.

Žena ti je neophodna kao inspiracija.Životni prvi protivnik, žena, a mora da ti je inaspiracija ili svepropade.U toj klopci je sva lepota božanske namere čovekovogstvaranja.

Iz svoje najintimnije dubine, pišući, iznedriti umetničkoskriveno u sebi. Skriveno da nas ne povrede svojim podsme-hom oni kojima je vlastiti život ruganje životu.Ovo dvoje, Isidora Dankan (igračica, balerina) i Sergej jesen-

jin (pesnik- Jesi l’živa staričicemoja, živ sam i ja,pozdrav tebi, poz-drav...)), su Vav-ilon. Biblijski grad‘poroka’ u Iraku.Njoj, Isidori, vrataod auta su uhvatilašal kojim je obav-ila svoj vrat i kojiju je udavio a on uhotelskoj sobi,sam, veša se iubija o cev radija-tora.Uuuu kako su semrzili. igračica ipesnik. Kako su se volelito je Kožik

pokazao na Babylon sceni.

17

Ustvari, ja sam video igračicu i pesnika Vavilona u sceni silo-vanja gde je silovanje bila ljubav. Ili je ljubav bila silovanje.

Moraću da ga pitam.Prećutao je, umetnik, istinu - kada se kula sagradi doći ćeBog i srušiti je. Ali čovek je takav, nadam se da je takav, ponovo će je zidati,kamen na kamen iznova, generacije i generacije Sizifa će serađati i umirati do univerzuma a onda, kada se stigne, nar-avno, dalje.Evo kako se voli najlepša žena svih vremena . Prepisujempismo. Možda je lepša bila Nefretita, Ili Jelena od Troje, ili žena

Strahinića Bana.Ili ova mojadanašnja muka.Taj isti pesnik ifilosof,savetujeda kada ideš ženida uzmeš bič. Nez-nalica, ništa tu nepomaže. Bolje muje da pogleda štakažeZzaratustra.

Niče piše, svojoj i Rilkeovoj muzi, gospođi Lujzi-Lu Sa-lome. “Lu,Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćešili nećeš, draga Lu, ti sebe ponovo pronaći.Nikada nisam imao posla sa tako jadnom osobom kakva si ti:neznalica, ali oštroumna, koja obilato koristi ono što je poz-nato, bez ukusa, ali naivna u toj mani, iskrena i pravedna umalim stvarima, bez upornosti, obično.Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu - nepoštena,potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju; bez duha i bezsposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bezzahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročitonepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozaks nagoveštajima duše, karakter mačke - zver maskirana ukućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemeniti-jima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote, gruboprognana senzualnost, detinjast egoizam kao rezultat seksu-alne atrofije i nedozrelosti, bez ljubavi za ljude, ali s ljubavljuza boga; u želji za ekspanzijom vešta, puna samoograničenjau odnosu na seksualnost muškarca.”Tvoj, F.N.

U platonskoj ljubavi istina je, očigledno, u emociji.

Pisanje je isto što i čitanje. Samo, za divno čudo čitate sami sebe. I to ne jednom. Mnogo

puta. Gotovo da se znate napamet. Ne sviđa vam se kakorečenica izgleda?Menjate je. Tra-gate za dodatnimdetaljem priče. Di-jalog ne teče kakotreba? Upisujetenovi. Tražite sličnereči, sinonime;Tražite višeznačenja od svojerečenice, metafore;preneseno

značenje, personifikaciju; pravite poređenja – to je naj-važnije. Uzimate reči koje malo ljudi zna, samo oni najbliži,lokalna sredina. Pravite reči koje samo vi znate šta,kako ikada znače. Pravite reči kojima terate sebe da razmišljate o

značenjima slike koju ste rečima naslikali.Sami sebi stepametni.Bog kadaje stvaraosvet samsebi se,takođe,divio. Toje naj-važnije.Ulivatesebi

samopouzdanje. Izlazite iz mentalnog klonuća, depresije.

DEJAN PAVKOVNOVINARI

“Oni koji celu naciju snabdevaju informacijama i „poukamamoraju biti dobro obrazovani kako bi sprečili da „novinebudu najprizemnija, lažljiva i servilna publikacija koja

18

zagađuje društvo.”

Tako je pisalo u jednom od prvih dokumenata o obrazovanjunovinara, objavljenom u Americi još 1799. godine (radi se očlanku u časopisu „Gazette of the United States”, koji jenapisao Džon Vard Feno).

U 21. veku mišljenje da novinari treba da imaju univerzitet-sko obrazovanje je prihvaćeno u celom svetu.

A kada je rečo našem re-gionu, naprimerHrvatskonovinarskodruštvo od2001. godineviše ne primau članstvonovinare kojinemajufakultetskudiplomu.

Kada govo-rimo o fakul-tetskomobrazovanjuza novinarato ne po-drazumeva

da novinar mora nužno da završi studije novinarstva, medijaili komunikacije.

Novinarstvom seodlično može bavitii neko ko završineki drugi fakultet.

Verovatno je da ćedobar poznavalacfilma, sa diplomomFakulteta dramskihumetnosti i dobrorazvijenom nov-inarskom tehnikompisati odličnefilmske kritike.

Sigurno je da će senovinskomrubrikom o stanju uprivredi odličnobaviti ekonomista.

Nikad se ne raspravljajte sa glupim ljudima, svući će vas nanjihov nivo, i onda će vas pobediti iskustvom!- Mark Tven. Da se ne bi rasparvljao sa glupim ljudima sedneš i pišeš.Pišeš. Umesto da govoriš pišeš. I čitaš. Tako je i Mark Tvenpostao Mark Tven. Nije ga majka rodila. Majka je rodila

dečkića a Mark Tven je rodio sebe iz tog dečkića po imenuMark.

Jednostavno je to Mark Tvenovo iskustvo. Čim se čoveknađe na položaju koji je iznad njegovih moći suđenja on nemože a da ne bude glup.

Tu se javlja i jedna automatika tumačenja sveta . Što čovekmanje zna on je sve samouvereniji u vlastito znanje i sveisključiviji sa njim. Njegov svet je jedino mogući svet. Dir-nuti u njegovo razmevanje postojećeg ima značenje dovoditiu sumnju, čak šta više negaciju, JA po kome on jeste sebi pre-poznatljiv.Kako novinar da ne bude glup?Prosto ne moraju da znaju sve.Diovoljno je da znaju ko zna.

Evo nekih predmeta koji se slušaju na studijama novinarstvaili žurnalitike na fakultetima za Medije i komunikaciju, Filo-zofskom fakultetu i Fakultetu političkih nauka:

Novinarska etika, Metode istraživanja javnog mnijenja, Iden-titet i imidž države, Interpersonalna komunikacija, Uvod ukomunikologiju…Od svih ispita najlakši je ispit iz ‘Nov-inarske etike’. Ispit je razgovor na temu: poštenje novinara.

To je ono što su još roditelji predavali.

Zato je tako lakoshvatljivo. I najveći krimanalac svom detetupredaje dobro a ne zlo. Drugo je pitanje što mu potomak neveruje.

Kada novinaridentifikuje infor-maciju, naprimer, vršiprezentaciju nekeknjige ili časopisa,pošteno je da je tuknjigu ili časopispročitao. Ili nastajenered.

Kako jeprezentacijudrugačije moguće

raditi a poštovati onog kome je informacija namenjena?

Ako novinar drži u rukama kjigu ili časopis koji su takvevrednosti da ne zavređuju da budu pročitani tada neka tokaže.

Ali kako će to reći kada je nije pročitao? Zna čoveka? Bilo jetakvih znalaca koji su vratili za neki korak unazad ljudskirod.

‘Novinarska etika’ je ispit koji se sa uživanjem priprema.Čitajući Odbranu Sokratovu i Pukovniku nema ko dapiše već ste se naučili razlikovanju šta je časno a šta nečasno.Te dve knjige su dovoljne da prođete ispit. Ostalo čitanje jeza na dušu a ne za ispit.

19

SAMUEL BOLDOCKY RECENZIJA(Dušan Kovač, IstorijaSlovačke)

Kaže se da istoriju pišu pobed-nici, međutim onu pravu ljud-sku istoriju „piše,“ daklestvara, sam životi a pobednicije samo krivotvore, premasvom nahođenju, u svoju ko-rist, ideolozi selektiraju iiskorišćavaju za svoje

pragmatične potrebe, književnici ulepšavaju ili dramatizuju...Samo pravi istoričari pokušavaju da je prikažu što istinitije iobjektivnije. Među njih spada i akademik Dušan Kovač,inače brat bivšeg, prvog predsednika Slovačke posle razdva-janja Češke i Slovačke (1993). Knjigu Istorija Slovačkeslovački akademik Kovač je objavio 1998. god u češkom iz-davaštvu Lidové noviny u ediciji Istorija država imajući,između ostalog, u vidu činjenicu da u savremenoj slovačkojliteraturi nedostaje naučno zasnovana istorija Slovačke zaširu javnost. Jedina publikacija ovakvog tipa je, prema nje-govim rečima knjiga Slovenské dejiny grupe autora među ko-jima je bio i sam D. Kovač (1992). Međutim, ovakvikolektivni radovi, doduše, imaju neospornu prednost u tomešto je svaki autor stručnjak za razdoblje i problematiku kojuobrađuje, ali njihov nedostatak je to što je, u takvim delima,teško sačuvati jedinstven stil i, relativno često, se, zbog de-talja iz konkretnog razdoblja, gubi uvid u celinu. S drugestrane, ako se pisanja ovakvog dela prihvati jedan autor, teškomože da izbegne neka uprošćavanja i uvek mu preti opasnostda će napraviti i poneku grešku. Olakšica, u ovom smislu, au-toru u pisanju ove knjige bila je u tome što je kao upravnikIstorijskog zavoda Slovačke akademije nauka i kao članuredničkog saveta Istorijskog časopisa već po funkciji moraoda se bavi i rezultatima koje su u svojim istraživanjimapostigle njegove kolege istoričari, koji proučavaju druga raz-doblja, a koji su mu dali i značajne primedbe i dopune za ovuknjigu.

Odmah na početku rada na knjizi Istorija Slovačke autor sesuočio sa suštinskim pitanjem, t. j. od kakvih metodološkihprincipa da krene, jer ako bi pod istorijom država po-drazumevali istoriju državnopolitičkih programa, onda bi, utakvom smislu istorija Slovačke mogla do doseže samo dopolovine 19. veka. Međutim, ako državu shvatamo u takvomstrogom i modernom značenju te reči, onda ne bi starija bilani istorija Italije, a o istoriji drugih savremenih evropskihdržava da i ne govorimo. Dakle, jasno da je pod pojmom is-torija Slovačke autor morao obuhvatiti predmet mnogo širi,nego što je istorija samostalne slovačke države, odnosnoslovačke državnosti (koja, praktično, počinje odvajanjemSlovačke od Češke 1993). U slovačkoj istoriografiji se većduže vreme ustalio predmet istorije Slovačke: to je istorijasavremene slovačke teritorije, kombinovana sa istorijomslovačkog etnosa (etničkog entiteta). Ovaj princip se pokazaokao najproduktivniji za upoznavanje slovačkog društva.

Arheološki dokazani počeci naseljavanja teritorije Slovačkestari su oko 100.000 god. Čovek savremenog tipa se, naslovačkoj teritoriji, pojavio pre 30.000 godina a ratarska kul-

tura ovde postoji od 5. milenijima pre Hrista. Sa druge strane,slovensko naseljavanje naseljavanje na slovačku teritorijustaro je samo 15 vekova, a o Slovacima, kao o samostalnometnosu, korektno je govoriti tek od 10. veka. Savremenanaučna istraživanja, doduše, govore da su u Karpatskukotlinu Sloveni došli dok je još bila veoma retko nastanjena,međutim u istorijski poznatim razdobljima Karpatska kotlinanikada nije bila nenastanjena. Preistorijski etnosi su ovde, za-jedno sa istorijskim narodima – Keltima Germanima a,napokon, i Rimljanima – ostavili su svoje tragove.Stanovništvo je migriralo, mešalo se, sukobljavalo i stapalo,asimiliralo.

Ako se, pak, polazi od principa državnosti, onda se istorijaSlovačke odvijala, pre svega, u dva državna okvira – uUgarskoj i Češko-Slovačkoj. Uprkos tome, istorija Slovačkese potpuno ne iscrpljuje u tim okvirima. To bi nam ubrzopostalo jasno kada bismo pokušali da istoriju Slovačke za-menimo istorijom Ugarske do 1918 godine, a posle 1918 is-torijom Češko-Slovačke. Sem toga postoji i druga krajnost dase istorija Slovačke i Slovaka samo kao istorija nekog"slovačkog disidenta" u Ugarskoj ili, čak, i Čehoslovačkoj.Pronaći, u navedenom, prave proporcije predstavlja zaslovačkog istoričara veoma važan problem, koji istoričaridrugih država i naroda ne moraju da rešavaju, ili ne bar utakvom obimu.

Pošto su dosadašnja istorijska istraživanja u Slovačkoj bila,većim delom, usmerena na političku i kulturnu istoriju i is-toriju elita, takva istorija čini i okosnicu ovog dela. Na krajukrajeva, kod ovog žanra, kod popularne istorije država i nar-oda – to važi uopšteno. Autor se, ipak, trudio, i u tome je uvelikoj meri uspeo, da u delo unese i rezultate iz manje tradi-cionalnih oblasti istraživanja – iz socijalne istorije, istorijesvakodnevnog života i istorije nastanka građanskog društva ai iz, do sada zanemarivanih, oblasti koje se tiču etničkih i ver-skih grupa – Jevreja i Roma na teritoriji Slovačke

Istinitost kod svake interpretacije istorijskog procesa je relati-van pojam. Svaki istoričar za razliku od ideologa, trebao bi

da se zalaže za istinito poznavanje društva i istorijskihprocesa. Ipak, na svakom nivou saznanja ostaju i praznamesta i sporne interpretacije. Sporne interpretacije, naravno,ne moraju da budu baš one koje se spornim često smatraju ujavnosti. Zato, u ovoj knjizi, autor javnosti predočava takavsintetički pogled na slovačku istoriju koji, sigurno, neće bitiiscrpan, ali će na u datom prostoru i sa neizbježnim sažiman-

20

jima pružiti sliku o tome šta su slovačka i evropska nauka uovoj oblasti postigle a ta slika je sažeta u sljedećih šesnaestpoglavlja: 1. Pre dolaska Slovena, 2. Stari Sloveni, 3. U sred-njevjekovnoj Ugarskoj, 4. Pod pretnjom polumeseca, 5. U„prosvetljenom“ veku, 6. Nastanak modernog slovačkog nar-oda, 7. Postepeno otuđivanje od Ugarske države, 8. Prvi svet-ski rat, 9. U međuratnoj Čehoslovačkoj, 10. Slovačka državakao Hitlerov satelit, 11. Godine „dirigovane demokratije“, 12.Komunistička diktatura i njena kriza, 13. Od „normalizacije“ka novoj nadi, 14. Pad komunizma, 15. Slovačka Republika,16 Ulazak u 21. vek.

Ovaj osnovni sadržinski okvir funkcionalno dopunjuju prilozina kraju knjige: Hronološki pregled značajnih događaja, Ve-likomoravski kneževi, Ugarski vladari...

SANJA PETROVIĆ

UZ JUTARNJU KAFU

U jednoj povećoj prostoriji poslovnezgrade, u ranim jutarnjim časovima, zaovalnim stolom sedi grupa vrlorazličitih ljudi. Različitost znači bitidrukčiji kako po starosnoj dobi,etničkoj pripadnosti, polu, fizičkimsposobnostima/osobinama, seksualnoj

orijentaciji, tako i po obrazovnom nivu, bračnom statusu,roditeljskom statusu, ver-skom uverenju i radnomiskustvu.Da bi ih bolje osmotrilikrenućemo od najglasnije:

Moderna kurtizanaUvek doterana, ali ne iuredno očešljana... govoriglasno, voli da bude ucentru pažnje i ističe svojemišljenje kao da jepopasla svu pamet ovogasveta... uslužno širi nogesvom direktoru, a on je

časti svim poslovnim informacijama zbog čega se često desida se poistovećuje sa njim te voli da izdaje naređenja ilipametuje kolegama iako joj je obrazovanje srednjeg nivoa.Svesni njenog intelektualnog dometa većina kolega je ismevaiza leđa, pojedinci u lice.

NeObrađenaPopularni izraz za žensku slobodnu osobu koja do podnevamrzi sebe, a od podneva ceo svet, večito nezadovoljna i is-frustrirana... ima potrebu da se istresa na drugima. Nikada nepriznaje nezadovoljstvo, baš voli što je sama, niko joj netreba da joj zvoca... i samo joj je čedrdeset i kusur godina.

Potcenjuje druge, ismevajući neke njihove osobine da bi is-takla svoje vrline?!

IzgubljeniMolim Vas da mu ne postavljate pitanja ukoliko ne gleda uVas... ali ni tada nije sigurno da Vas je registrovao. Ne, nijepao sa Marsa, samo tako deluje. Nezainteresovan za ljude isituacije, rešava u svojoj glavi gro kućnih problema... a došaoje na posao da se odmori.

DoktorIako doktorirao, i kao takav najobrazovanija glava u svomokruženju, vrlo skroman kako u odevanju tako i u eksponi-ranju. Govori isključivo kada mu se obrate ili da da opaskukada baš ni on, takav kakav je, ne može da svari tolikuizrečenu količinu gluposti pojedinaca. Kako i dolikuje jed-nom doktoru nauka, opaska je vešto upakovana... toliko veštoda često većina ni ne shvati poruku koju nosi.

KulerkaKolege i situacije vezano za njih posmatra isključivo krozoko psihologa. Uživa u analizi svakog od njih i već u glavipiše priče koje će jednog dana ugledati svetlost dana. Nečesto, pecka, provocira, kako bi izazvala najrazličitije reak-cije iz kojih na površinu izlazi karakter kolega.

EPPKada ga slušate, mislite da firma bez njega ne bi izdržala ni5min... on vam dođe kao čist kiseonik firmi. Poznat po svomvrdanju iliti izvrdavanju situacija bilo redovnih ili vanrednih.Obožava društvo koje ga obožava, muziku i zabavu.

SeksomanIako u poodmaklim godinamaneda da mu diraju u starost/mla-dost... kiti se vezom sa ženommlađom dvadeset godina od sebe,opterećen seksualnim zado-voljstvima i fizičkim izgledom.Voli da kaže da kada zavodi ženesmanji sebi godine za 10, a kadahvali banju, iz koje potiče,poveća sebi godine za 10 ne bi lifascinirao slušateljke. Ateista poubeđenju, ako već želi da seobrati Bogu svakako to nećečiniti preko provajdera (crkve ipopova).

21

NesazreoBez obzira što se obavezao i dalje vodi momački životkoristeći fore pubertetlija savatavajući devojčice ispred škola.Kažu da se emocionalno nezrele osobe lako prepoznaju... akonisu u mogućnosti da levom rukom preko glave drže desnouvo, samim tim nisu u mogućnosti ni pertle dobro da vežu naobući... verovatno zato uvek nosi natikače.

DirektorPreozbiljno shvatajući svoju funkciju potrudio se da muveličina stomaka ne zaostaje za veličinom stomaka ostalihsvojih kolega na položaju... žena mu uredno pegla košuljepreko lavora. I naravno, u cilju ne zaostajanja za istima, pose-duje dve žene, dve kuće... da ne idemo baš u detalje.

Grupa mala ali odabrana svakog dana u isto vreme okuplja sena istom mestu i polemiše. O čemu? O mnogo čemu… dastavimo uho na čašu, a čašu na zid…

Žučno započinje priču Seksoman vidno uzrujan:“Da li ste možda dobili mail sa Cecinom fotografijom? Za-mislite… ma ono mogu samo ljubomorne žene da urade…”

“Šta to?”- prekide ga NeObrađena.

“Ma montažu su napravili 100%. Ceca da ima onolikicelulit?! Nemoguće!!!”

“Misliš na onu sliku gde je na bini u beloj haljini? Zašto? Parodila je dvoje dece… mene bi čudilo da ga nema…”- zaku-vava Kulerka.

“Ma ti si samo ljubomorna… ne samo ti… sve žene su ljubo-morne!!! Ceca nema šanse da ima celulit… bilo koja drugada, ali ona, ne!!! Gledao sam ja njene slike… u tangama…nema celulit!”

“Dobro, kada ti tako kažeš…” – dodaje Kulerka.

“Ne kada ja tako kažem… priznaj da si ljubomorna! Ajd priz-naj lepo da si ljubomorna na Cecu i ti i ostale.” – uporno ćeSeksoman.

Kulerka se od srca nasmejala što je još više iziritiralo Sekso-mana.

“Izgubljeni, reci…” – u vapaju će Seksoman.

“Šta? Molim?...Nisam u toku…”

“Ma, ništa…” – odusta.

“Ceca je dobra riba.” – potvrdi Nesazreo – “Kad izbaci sisiće,napući usne… ko bi rekao da ima toliko godina. Današnjimdevojkama je zaista teško odrediti koliko su stare…”

“Kada ih savatavaš… gledaj da to bude bar ispred srednješkole ili fakulteta… bitno je da su punoletne…” – dodajeKulerka.

“Ej, pa ta Ceca…” – nastavlja Seksoman – “…ta Ceca jeikona! Volim kada žena vodi računa o svom izgledu… imatako negovanu kosu.”

“Da, i plaća frizera 6000 din po šišanju… ovca.” – dodajeNeObrađena – I treba da je šiša… moš misliti, ta uzmemakaze, dva tri štric-štric i pun džep. A mi jadni, ceo dan rin-tamo za sitne pare.” – zajedljivo će.

“Pa nije baš tako.” – upada u razgovor Moderna kurtizana saprimesama – “Onda bi se svi sami šišali.”

“I na kraju krajeva ona uvek može da nosa papire kroz firmukao ti, a ti teško da bi mogla da puniš džep svojom veštinomštric-štric kose.” – dodaje Kulerka.

Nasta streljanje pogledima i mala stanka tek da se uzme kojisrk kafe.

U tom ulazi EPP odpozdravljajući: “Jureget!”

Svi u glas: “Jureget!”

“Društvo, da li ste videli onaj Pravilnik o evidenciji prisustva(odsustva) zaposlenih? Nije mi nešto jasno…”

“Ja sam ga protumačila ovako…” – po običaju preuzima rečModerna kurtizana sa primesama – “Šefovi upisuju odsustvo,a propusnice i dalje ferceraju.” – izjavi sva važna.

Doktor i Kulerka se pogledaše odmahujući glavama.

“Ja to tako nisam shvatio. “ – doda Doktor.

“Ni ja.” – kaže Kulerka.

“Verovatno to ima veze kojim je pismom pisano: latinicom ilićerilicom.” – uz smešak će Doktor.

“Ma od mentalnog sklopa.”- ne uspe da se suzdrži Kulerka.

I preživi još jedan rafal pogleda.

“Izgubljeni, reci…” – obrati mu se EPP.

“Šta? Molim?...Nisam u toku…” – plasira čuvene rečenice.

22

“Ma, ništa…” – prevrnu EPP očima.

Ulazi sada i direktor sav pokisao… pogleda društvo i reče:

“Ugasili smo ga.”

“Šta se desilo?” – svi ko zapeta puška.

“Ma… dobili smo žuti karton… zeznuli smo onaj konte-jner…”

“Ma šta… to nam je hvala što uopšte i radimo… odličan pot-sticaj… a one budale i debili su ispali pametni što lade onustvar… da, tako nam i treba… ma idemo ljudi svi na odmorpa da vidimo ko će im raditi!” – dobaci Nesazreo.

“Neka, neka, ja sam tu i sve držim pod kontrolom. Nego, gdeje onaj papir za prijavu godišnjeg odmora?” – upita EPP.

Svi se zgledaše i promoškoljiše… verovatno zbog čvrstogdržanja kontrole EPP-a.

“Ajd, 8h je, da se nešto i radi.” – Direktor će.

Naši junaci su se raštrkali. Svako na svoju stranu, svojimposlom, vođeni svojim mislima. Nemojte se iznenaditi ako ihsretnete... slobodno hodaju ulicama... baš kao i vi.

SANJA PETROVIĆOŠTAR JEZIK

„Tvoj oštar jezik će ti doći glave.“ – jerečenica koju sve češće čujem.Živimo u doba kada je opasno mis-liti... da ne spominjem beležiti i javnoiznositi isto.

Nekada...

Platon je vrednovao sposobnost racionalnog prosuđivanjaiznad hrabrosti i želje.Aristotel je smatrao da je promišljanje najviša delatnost.

Danas...

Kapitalističko društvo ili društvo koje teži da postanekapitalističko ne poštuje intelektualce, pogotovo ne one kojipromišljaju stvari pomoću reči.

Nepoželjni su. Opasni su. Mogu probuditi svest naroda kojisu oni tako uspešno uspavali hraneći ga dobro osmišljenomkoličinom budalaština koje se konstantno emituju putem TVekrana. Biblioteke su nam prazne, knjige se ne kupuju, piscisami finansiraju izdavanje svojih knjiga.

Intelektualci imaju niži status jer njihov ekonomski doprinosdruštvu nije u skladu sa ličnom vrednošću. Ko im je kriv... dasu manje čitali i dubokoumno razmišljali, a više živeli životnaučili bi kako postati bogatun za kratko vreme. Živeli bi uvilama, a ne u skučenim stanovima, vozili bi neka luksuzna

kola, a ne šklopocije, putovali bi po svetu bez zavirivanja uslamaricu, a ne da izvrću džepove za autobusku kartu...

Evo i ja sad upadoh u dubiozu umesto da živim život.

Odoh!

MINA MIHIĆ RUŽICA

U mutnim prozorima visokih belih solitera ogleda se sivonebo. Kraj je novembra. Pada sitna i uporna kiša, duvahladan, nesnosan vetar. Dvadesetsedmogodišnja RužicaTiosavljevic stoji sama na stajalistu čekajuci autobus. Prošloje podne i završivši sve svoje obaveze, jedva čeka da stignekući. Ujutru nije bilo naznaka da ce padati kiša, a zaljubljenorasejana nije se setila da ponese ni kišobran, ni kapu. Imasamo tanak, mrežasti šal boje ciklame koji je prebacila prekoglave pomislivši kako sigurno izgleda kao neka arapkinja.Zagledana u mokar kolovoz, sa izrazom tuge na licu pravilnihcrta i rukama u džepovima pevuši ...” I don`t wanna dance,dance with you, baby, no more, I never do something to hurtyou...” . Zaljubljena i usamljena, dozvoli sebi da joj se otmeuzdah. Obraduje se kad u daljini ugleda dolazeci autobus, ali

iz drugog pravca prolazi automobil.Crni mini moris i hiljadu letećih mrava joj prožme utrobu. Toje On. Da li da mu mahne, ne, On prolazi, a autobus se zaus-tavlja u stanici i sa tugom koja joj nakrivi krajeve sočnihusana, ona uđe među nepoznate ljude. Gužva je, a kako je

23

niska rastom, jedva uspeva da se drži da ne padne na staricukoja stoji do nje. Vešto manevriše kako bi našla sigurnomesto na rukodržaču za koji jedino može da se uhvati da biostala stabilna. Stabilna fizički, ali psihički i emocionalno već posrće. Njene oči menjaju boju. Kada je sunčano i kada je

raspoložena oči su joj maslinste, a kad jekišno i tmurno, boja je žućkastosmeđa.Kada dugo plače oči su joj zelene kao lis-tovi hibiskusa. Sada su joj oči smeđe sa ze-lenkastim areolama oko zenica. Vižljastmladić sa crtama lica koje podsecaju na Maria Vargasa Ljosu u mlađim danima. Povremeno joj dotakne desno rame i svakomalo baca poglede na nju. Ako ga ne

prekine oštrim pogledom nastaviće sve duže i duže da zuri unju. Svesna je svoje lepote, ali neprijatno je kad neko pilji utebe. Ružica ga pogleda i on skrene pogled, a ona nastavi dagleda kroz blatnjave prozore trupkavog vozila gradskog pre-voza. Misli na Njega. Zenice joj se šire, nozdrve hvataju sveviše zraka, bilo joj je ubrzano od trenutka kada ga je ugledala,pluća traže sve više vazduha, a u gužvi je kiseonik u deficitu.Odmakla bi se da ima kuda, ali je prikovana za mesto nakojem sa naporom održava ravnotežu. Mladi Ljosa je letim-ice gleda, verovatno u strahu da ga opet ne ošine surovimpogledom. Utonula u slatke misli, ni ne primećuje da jegologlavi dečko već duže vreme gleda i kao da skupljahrabrost da započne razgovor. Osetivsi njegov pogled, sadaga blago pogleda i prekine njegov pokušaj da joj priđe.Krajičkom oka primeti da je progutao knedlu, primeti nemomrdanje njegovih usana. Devojka izlazi iz autobusa i kreće selaganim korakom ka zgradi u kojoj stanuje.

U njenom malom stanu u potkrovlju vlada relativanred, nešto odeće mahom je po fotelji i stolicama. Knjige, dveslike i jedna minijatura, nekoliko mini skulptura od gvožđakojima se usudila da kopira svog nastavnika likovne kulture uosnovoj skoli, Ljubu Lackovica. To je bio veliki poduhvat, noizložene su samo u njenom domu. Skida kaputić i maramu,pere ruke i njima prolazi kroz kosu. Sedne da piški i opet pereruke. Odlazi u kuhinju i otvara frižider, vadi komadkačkavalja i grizući ga proždire, pa onda lagano žvaćka uži-vajuci. Seda u veliku fotelju i pali televizor. Izvali se kao umalom čamcu i potpuno se opusti, toliko se opusti da glasnoprdne, a onda se pocepa od smeha i opet prdne i ponovoprasne u smeh i glasno izgovori..” Jebote, pa ja pucam od zdravlja..” i ustane hitro i sva sasobom, iznutra u histericnoj, a spolja u neprekidnoj i bizarnojzabavi. Gotovo zaranjajući u frižider, sa hladnih rešetkastihpolica izvuče staklenu bocu Jelen piva, jer i ona zna zašto.Vrati se u fotelju i šaltajući kanale na tv-u, nastavi da pevuši..”I don’t wanna dance, dance with you, baby no more.” Izbor programa se svodi na parenje lavova u Nacinalnomparku Serengeti, građevinske poduhvate u Dubaiu, reklame,takmičenje za najboljeg poslastičara, američke, turske, indi-jske i meksičke serije, reklame,turbofolk kontakt emisije,simulaciju duplog ubistva za studente forenzike, reklame,emisiju o Aleksandru Velikom, skandinavsku fudbalsku,domaću košarkašku utakmicu i međunarodni teniski turnir,reklame, muzičke spotove, propoved o Kosovu, diskusiju ohomofobiji u Srba, reklame i vesti. Izabere parenje lavova u

Nacionalnom parku Serengeti, život jedne sezonedvanaestočlanog čopora, a zatim emisiju o hijenama u Na-cionalnom parku Kruger.

Mobilni telefon je kucnuo, stigla joj je poruka.Prišavši stolu, uze mobilni, sve sa pivom u drugoj ruci itaman da nagne, zaledi se. On joj je poslao sms. Srce joj jepreskočilo i nastavilo da pumpa sve jače, a ona se na tren za-misli da li uopšte da otvori poruku. Počne da drhti i klikne naview: “ Hej, mili, nema te da se javis? Kad ce ta usta?”. Bacitelefon i nagrne flašu dok ne osta u njoj ni pola guca. Ustane,dohvati telefon i neurotičim pokretima istipka:

“ Jebeno si romantičan. Nikad “. Izbriše ono Nikad, jer zna isama, a poznaje sebe, poznaje i Njega...izusti nešto kaonnrrn... i odgovori. Prošlo je dobrih deset minuta dok nijevratio poruku: “Svrati..”. Ružica, zarumenela kao ruža, što odstrasti, što od besa, što od stida.

Niko ne zna za Njega. Reši da mu ništa ne odgovarai razmišlja kako će svratiti kad ona bude želela. A želela jeodmah, iz istih stopa, kao metak da poleti ka njemu, ali ima iona malo ponosa. Nema gordosti, trunku oholosti, a ono malodostojanstva se svaki put pred Njim istopi kao parafinska,ona najjeftinija sveća. Uze novu bocu piva, urola veliki,dugački dzoint i legne da sanjari. Zamislja kako je Onpožudno gleda, kako joj sa glasom punim erotskog nabojakaže” Dodji”, pružajuci ruku ka njoj, zamišlja kako je ljubipo vratu, kako je mazi po grudima, butinama, kako ih spretnorazmiče, zamislja kako je grli i miluje, kako se zariva u njucelim svojim nabreklim egom. Ruža zatrese glavom i telom,kao kad ruža na vetru strese zrele latice, tako i ona stresesvoju požudu.

Odluči da ne misli na njega, ali odluka nije dovoljna,mora svoj um da zabavi nečim što će joj odvratiti pažnju sanjene opsesije. Ugasi televizor i uzme knjigu, Frejzer i 49 pe-sama od Srđana Valjarevića.

Alarm na mobilnom telefonu zapišti tačno u 7.00.Raščupane kose i razmrljane maskare podigne glavu samalog jastuka. Levicom dočepa telefon, ugasi alarm i zafrl-jaci telefon u policu sa knjigama, pri tom oborivsi starisvećnjak od mesinga koji bučno tresne o parket. “ Pička ma-terina jutro...jebem ti mater...” i zagnjuri lice u jastuk. “ Idon’t wanna dance, dance with you, baby no more..” i tapesma se provukla i kroz san u kojem dolazi kod njega. U snudrugačije doživljava prostor, nekako više kao kod autističnihljudi, ako može da se napravi i slično poređenje, a da se nenaruši integritet. Mala zelena čitaonica, fotelja, stočic,

24

dvogled, tri biljke u saksiji, radijator, piksle, činija sa vocem,parket pun psećih dlaka i prašine, polica sa knjigama, uraml-jene fotografije, vrata od terase i prozor, vrata od kuhinje,pokretna vrata od dnevne sobe, grafika, brojanica boje žada inekoliko relikvija. Sve je tu, samo je On okrenut ledjimakuhinji i gleda kroz prozor. Krene rukom do dvogleda, ali jeodustao i nastavio da čita “Katehezis”, pa se prekrsti. Devojka ustane, pa se i sama prekrsti i sunce je nekakoobasja i sam trenutak je nestvaran. Pod bleskom sunca pojavise Njegov lik i stiže nova poruka “ Dođi, tu sam dovečeras.” -“ A gde ćeš večeras, majke ti, na koncert etnomuzike?” - reče Ružica aparatu, hvata je pivo...

Trezna je kao Ejmi.

Kako joj nedostaje, kao rođena sestra, kao drugarica koja jepoginula, Vera...Kroz suze i smeh bori se sama sa sobom da lida mu odgovori ili samo da otkuca stih Edi Granta koji pe-vuši danima...

Kafa ili čaj u pet. Britanski sindrom, Ružica iliRouz, nesrećno zaljubljena bogatašica, kupa se polako, pijekafu, pije čaj, oblači, diskretno šminka i pali cigaretu. Uzimatelefonski aparat u ruku i sveže lakiranim noktima tipka brojtaksija, deset minuta, vozilo 323, kao mazda, tipka poruku“Tu sam za šesnaest min?”. Nije prošlo ni pola minuta, stižeodgovor od kog joj poskoče grudi, stegne stomak, zastanedah i ispusti dug izdah nesavladive želje..više fantazije, jerOn je zapravo nikakav ljubavnik. U mačkastom stilu, sva

umiljata i divlja, zvoni na Njegova vrata. Čuju se psi. I Nje-gov glas je među njima..ona ulazi i psi je ližu, drhti što odhladnog vetra, hladnog znoja koji je oblije u tom gnezdu, podmaskom morala i duhovnosti, lascivni fanatik, egocentrik,shizofreni ekshibicionist, priglupi desničar, ali ništa od te saz-najne odbrane ne odvrati Ružicu, tako nežnu kao lat ruže,plišanu i meku, da padne u zagrljaj Velikom Njemu.

Nešto se promenilo, nešto je sigurnija u sebe i kaoda preuzima njegovu snagu da ovlada situacijom. Prepuštamu se, ali oseća da ga više ne oseća, da je ne uzbuđuje sve štojoj radi. Sve što radi je radi Njegovog veličanstvenog zadovoljstva.

Ne želeći da se oseća kao gumena lutka iz sex šopa, čini malepromene i uvidevši koliko Ga to vređa, ćuteći se oblači dokon još pokušava da je zadrži hvatanjem za zadnjicu, grudi,ljubeći je. Ružica ne oseća Njegovo prisustvo u Njegovomprisustvu, mnogo je prijatnije da mašta, jer u mašti ne možeda je povredi. Obuče svoj ljubičasti kaput, pomazi pse i os-tavlja Ga nedovršenog, zbunjenog posmatrajući kako Gauvreda čini još grubljim. Izlije na Ružu nekoliko rečenicadirajući je u žive rane, bolne tačke njene prošlosti, ali muhladno vraća reči kao da su se odbile o ogledalo. Ljut kaodete, naduren, ne ustaje da je isprati, prate je psi i ona tihoizađe iz Njegovog stana rešena da stvarnost ostane fantazija.

U njenoj mašti Veliki On ne može da je povredi.

MIRJANA SELENA MALI CVET

Dušan je pre tri dana doputovao prvi put,posle tridesetidve godine provedene uAmerici, u Zemun. Kući.Iako je bio sumoran, vlažan i nikakav danza šetnju, ipak je odlučio da izađe iz jošsumornijeg stana. Njegova soba ostala je

skoro netaknuta od momenta kada je zatvorio vrata za sobom,poljubio majku i sestru i otišao. Dva protekla dana nije na-puštao ovo mesto, ovu grobnicu uspomena. Prvoga dana jesamo sedeo u staroj očevoj fotelji i pušio. Pušio jednu za dru-gom. Gde god je pogledao, video je njih. Majku, oca, sestru... bili su tu, tako živi, ali nečujni. Činilo mu se da može da ihdotakne, ali nije pokušavao, a nije ni mogao da podigne rukudalje od pepeljare, koju je već sasvim punu opušaka, onakoprljavu i smrdljivu, slučajno oborio kada je hteo da iz kutije

25

izvadi još jednu cigaretu. Glasno je opsovao, onako sočno,srpski, kako već duže vreme nije. A onda je ipak ustao, našaou kupatilu malu metlicu i lopaticu i uredno počistio gomilupepela i opušaka. Već se smrkavalo i u stanu je bilo mračno.Nije žaleo da pali svetlo, hteo je još malo vremena da u pot-punoj tišini, provede sa duhovima, koje je itekako osećao da

su tu, da ga gledaju i da ga vole. Otišao je napokon u svojusobu, skljokao se onako umoran u svoj krevet i zaspao snompravednika.

Tridesetidve godine ostao mu je u nosu miris ovogdoma, ove sobe, miris krofni iz kuhinje, miris majke, mirisknjiga, duvana iz lule njegovog oca i njegova slika, onakozavaljenog u ovoj istoj fotelji, sa naočarima debelim kao dnood sifona, uvek sa knjigom u rukama i tiho, siptavo disanjeteškog astmatičara. Sve teže je disao, ali lulu nije ostavljao.Znao da mu se bliži kraj i nije želeo da produži život za dvameseca, ako ostavi duvan. “Moja lula i ja idemo zajedno i nezaboravite da mi je tutnete u ruke, onda kada budem izlazionogama napred”.

Ovo sećanje mu je iskrivilo kraj usana i taj nežniosmeh poklonio je njemu. Svom dragom ocu, koji je otišaozauvek godinu dana pre njegovog odlaska u Ameriku. Setio se i majke, drage majčice, kako ga je grlila bez reči seopraštajući od njega, a znao je da ako izusti ijednu reč da ćese iz nje izliti čitava bujica plača i ridanja, pa je sirota, čvrstostežući zube, ostala tako pribrana da nikako ne sme to da mupriredi. Znao je i da su i ona i sestra neutešno plakale danima,mesecima...Sestra ga je ispratila pogledom punim nade da ćeje jednoga dana, možda kada mame više ne bude, pozvati kodsebe, u Ameriku. Dušan je to pročitao na njenom licu i čvrstose zakleo da će tako i biti. Međutim, kada su se pre dva danasreli na majčinoj sahrani, Duda ga je jedva nekako bezvoljnoi mlako zagrlila. Video je da je ljuta, razočarana. Njene oči nisu pokazivale nitugu za majkom, ni radost što, iako u ovakvoj prilici, ponovovidi jedinog brata. Bila je to sada sredovečna žena, ispijenoglica, siva, sa usnama povijenih krajeva nadole. Žena prazna,izmučena, ojađena, bez emocija. Žena na čijem je čelu pisaloda je imala promašen život.

Stezalo ga je u grudima, čak mu se činilo da jeneko trnjenje osetio u levoj ruci. Odmahnuo je rukom, izva-dio još jednu cigaretu i zapalio. Bilo mu je ustvari žao Dude,koja je čekajući da je pozove kod sebe u Ameriku, a poziv

nikako nije stizao, rešila da se uda za udovca iz komšiluka.Ostala je tu, blizu majke, ali je dobila još jednog bolesnikakoga je negovala. Majka i on. Njen muž. Dva izvora njenemuke. Njenog jada. Majka je otišla, a ona je odmah posledaće, zbrisala pravdajući se da mora kod Prleta, koji jenepokretan i čiji život zavisi od njenog prisustva.

Bolan grč mu je rasparao utrobu. Krivio je sebe zaovo što je, jednostavno iz čiste nemarnosti, učinio Dudi. Svevreme tamo, u Americi, sećao se obećanja datog da će jedovesti, ali kada mame više ne bude, jer tako je rekla samaDuda. Njen dolazak u Ameriku povezivao je sa tim....kadmame više ne bude, ali mama je živela. Živela do pre tridana. Mama je živela još pune tridesetidve godine. Ni Dudani on nisu razmišljali o tome...kad mame više ne bude....kadaće to biti. I evo, mame više nema, a Duda? Ne, Duda je ljuta.Na mamu? Na njega?

Rešio je da pobegne od ovih misli. Ovo je za njegasuviše. Prvi put posle ko zna koliko godina lagodnog ibezbrižnog života, ovako se oseća. Nepodnošljivo je.

Zemun nije više onakav kakvog ga je ostavio. Aliuvek divan. Najlepši grad na svetu. Zemun je najveća ljubavsvih Zemunaca, Zemun se naprosto voli. Ta ljubav ga je opo-ravila. Srce mu je poskakivalo od divote, od miline što opethoda svojom ulicom. Sreće neke nepoznate ljude, čuje ihkako govore nekim nepoznatim narečjem. Ko su ovi ljudi?Zemunci ne govore tako. Rešio je da prvo svrati na mamin itatin grob. Želeo je sada potpuno sam da popriča sa njima, daim kaže koliko ih voli, koliko voli Dudu, da im kaže kako jesrećan tamo daleko, da im se izvini za sve.

Zapalio je sveću i rekao im šta je mislio, a onda seuputio na kej. Ha, kej. Mesto svih uspona i padova, mestosvih ljubavi i rastanaka, jednostavno, sveto mesto za svakogZemunca. Klupe su bile vlažne, nije mogao da sedne, ali senaslonivši na jednu, na mestu koje je uglavnom bilo mestookupljanja, zapalio cigaretu i zagledao se u Dunav. Dunavnjegove mladosti. Ova klupa. Da, to je klupa na kojoj je prviput poljubio Ljiljanu. Zatvorio je oči i počeo da priziva Ljil-janin lik. Jasno je video njene bademaste smeđe oči sa pogle-dom preplašene srne, kada mu je kroz plač rekla da je gotovo,da mu ne prašta. Da odlazi. Da je ne traži. Da joj se nejavlja....da je zaboravi...svašta je izgovorila toga dana i otišla.A znao je da ga voli isto kao što je znao da i on nju voli. Ali,desilo se. Pogrešio je i gotovo.

Ljiljana je otišla.

26

Zatvorenih očiju nepomično je stajao uz vlažnu klupu.

Cigareta je dogorela do požutelih prstiju. Odjednom, izanjega neko pade...

Okrenuo se, bacio pikavac i zatili čas podigao devojku.Svilenkasta smeđa kosa joj jepala preko lica i ona je, čim sepridigla, blatnjavom rukompodigla kosu, pogledala nepoz-natog gospodina, zbunjeno mu sezahvalila i pokušala da očistilišće koje se prilepilo na kaput.On je devojku sve vreme držaoza mišicu ne dozvoljavajuči jojda ponovo posrne, a niti da ode.

- Vidim da ste u jed-nom komadu, gospođice....-

pokušao je da se našali.- Mislim da jesam, hahaha.....odgovorila je zbun-

jena. - Jako mi je neprijatno....hvala Vam...- Nema potrebe da se zahvaljujete niti da Vam bude

neprijatno. Šta mislite da sam ja pao a da ste Vi mene podigli,hahaha, e to bi tek bilo neprijatno.

Podigla je glavu i pogledi im se susretoše. Tog mo-menta je pustio devojčinu ruku. Pogled mu je ostao prikovanza te oči. Ne zna zbog čega, ali pogled nije mogao da odvojiod njenog lica, od očiju, tako lepih, kestenjastih. Gledali su separ trenutaka, ali oboma je to bila večnost. Devojka se prvapribrala.

- Ana - pružila mu je ruku u znak upoznavanja. -Ana Živković - i nasmešila mu se.

- Dušan, hm, možda čika-Dušan za Vas.- A ne, ne. Nikako. Nemojte tako da mislite ni o

sebi ni o meni. Pa nisam ni ja neka klinka, baš. - Vi svakako izgledate kao klinka, haha i ne bih sa

jednom tako divnom damom o njenim godinama, ja sam ipakjedan pristojan gospodin! - smeškao se već razmekšaniDušan. I naravno, ponudio se da Anu otprati ka njenomodredištu.

- Ja sam izašla samo da malo provetrim mozak,nešto nisam sva svoja ovih dana pa bih kući, pošto sam se bašlepo iskaljala. Gde bih ovakva?

- Vrlo rado ću Vas otpratiti, ali samo iz straha daopet negde ne poljubite beton, haha...

- Šalite se Vi, ali ni malo mi nije prijatno. Malosam se i udarila, sva sam se isprljala, ni sama ne znam šta sedogodilo, verovatno sam stala na ovo mokro, klizavo lišće i...

- Žao mi je što ste se povredili, ali ja, ovako za-gledan u Dunav, okrenut leđima....Vi bi ste prošli i ne bih Vasni video...ovako, sam Bog mi je bio u pomoći, ali na maluVašu štetu....Jel Vas boli?

- Neee, nije mi ništa. I meni je drago što sam Vasupoznala. Nadam se da ćemo se još sretati na keju, zar ne?

- Naravno, draga moja Ana, ne ljutite se što Vassvojatam, draga moja nova prijateljice, nadam se?

- Ne, nipošto. Ali ja sada idem. Doviđenja! -potrčala je poskakujući. Okrenula se i mahnula mu.Dušan je dugo gledao za njom sve dok je nije izgubio međušetačima.

Kao lopov tiho se ušunjao u stan. Seo je u očevufotelju, zapalio cigaretu i zažmurio. Video je samo oči. Anineoči. Uživao je tako par minuta, a onda sebe prekorio zbogtoga. Potražio je telefon i pozvao Ajrin. Kratko joj je ispričaoo pogrebu, pitao za decu, rekao joj da je voli, ali da će iz-meniti plan. Ostaće još jedno vreme u Beogradu, javiće jojkad dolazi. Ima mnogo posla ovde oko sahrane, oko stana,oko sestre...pravdao se osećajući krivicu zbog promene plana.Prekinuvši vezu, telefon je nehajno bacio na sto.

- Matora lažovčino - nasmejao se glasno i zapaliocigaretu.

Ana je nekoliko dana dolazila u isto vreme na kej.Šetala je po vetru, po kiši, stalno se osvrćući i trežeći pogle-dom Dušana. Ali, Dušana nema. A Dušan, nemajući pojmakoje je doba dana bilo a ne koliko sati kada je sreo Anu,dolazio je rano ujutro, dolazio popodne, uveče....sve sanadom da će ugledati Anine oči. Pronašao je stare drugare, obilazio zemunske kafane, ali uvekje nalazio momenat kada bi prošetao kejom, sve u nadi da ćevideti Anu. Najboljem svom drugaru Peđi se poverio. Priznaomu je da se, ovako mator odrtaveli konj zatreskao kao klinacu mnogo mlađu devojku koju je upoznao baš tu, na keju, takoi tako....Peđa se smejao, malo ga zafrkavao, ali ga je i upitaokakvi su mu planovi, šta misli o svemu....- Pa pobogu,razmisli, tamo imaš porodicu! - a Dušan je samo slegao ra-menima.

- Ne znam, ovo je nešto ludo. Ja jednostavnomoram da ostanem ovde i da je vidim. Bar samo još jednomda je vidim. Ni sam ne razumem, ali čoveče, ovo meubija....ovo je nešto sudbinski.... - izgovorio je puštajući dimkroz nos.

- Ana, hoćeš li mi konačno reći šta se to događa sa tobom,vrlo čudno se ponašaš!

Ja bihrekla da sise zalju-bila i tobaš!

- Mama, nemoj samo da mi se smeješ niti da minešto zameriš, ali...čini mi se da jesam, da, mislim da je toljubav, ali ja tog čoveka ni ne poznajem - i onda je sveispričala o njenom susretu sa Dušanom.

- Eto, šta da radim. Idem kao luda po tom kejusve u nadi da ću ga bar još jednom videti.

- Rekla bih da je taj čovek dosta stariji od tebe,bar po ovome što si mi sada rekla....

- Aha, bar duplo je stariji od mene, ako ne iviše....ali ne zameri mi, tata je isto tako stariji od tebe!

- Naravno da ti ne zameram, dušo. Nadam se daćeš ga videti pa ćeš nekako uspeti da definišeš to

27

osećanje....možda si samo opčijena tom pojavom, ponašan-jem....ali to sigurno ne može biti ljubav, ali dobro....

Zemun se već zabeleo, sneg je napadao i Dušanje krenuo na kej. Zastao je kod svoje klupe, vadio je cigaretui preko plamena iz upaljača, pogledao u pravcu “Venecije”.Ana je stajala na jedno dvadesetak koraka od njega. Kao kip.Nepomična i bleda. Nosić i obrazi su se samo malozarumeneli, ali njene tamno smeđe oči uokvirene dugimtrepavicama, video je sasvim jasno. Gledala ga je i stajala.Bacio je cigaretu i krenuo prema njoj. Stao je na korak dva odnje. Kao dva mermerna stuba, stajali i gledali se. Dušan, uz-dahnuvši duboko, pruži ruke ka njoj i zagrli je. Na tren samo.Odmah se pribrao, odmaknuo se i prošaputao

- Konačno sam te našao...- Da....tu sam. Tu sam danima....Čekala sam

te.... - Hajde, idemo na čaj, da se ugreješ. - Može.Dok su ulazili u “Veneciju”, Dušanu se za

trenutak pred očima pojavio Ljiljanin lik. Ovde su popili čaj,čuo se šlager “Mali cvet” i divan glas Živana Milića. Ćutalisu i slušali. A onda je Ljiljana predložila da izađu. Došli su donjihove klupe i tu mu je saopštila da je ovo kraj.....Brzo jepočeo nešto da priča, Ana ga i tako nije slušala, samo je silnoželela da ga drži za ruku...

- Pričaj mi o sebi, draga. - Šta bi ti želeo da čuješ? Nema tu mnogo

priče, jedan sasvim običan život.....- Sve, sve hoću da znam o tebi.- Otac mi je bio alkos, a majka se ubila. To bi

te zanimalo?- O mila, molim te, sve mi pričaj!- Bila sam mala, tata je strašno pio i tukao je

mamu. Godinama. A onda se ona obesila. Posle se on oženiosa jednom divnom mladom ženom, Natašom. Ona mi jestvarno zamenila majku, a on, on je nastavio da pije, takopijan je seo u auto i zabio se u kamion. Ostale smo nas dve.Same. Jedna drugoj smo sve. Ja je i dalje zovem mama, onato voli....Pomagala mi je u svemu, oko škole, završila samgimnaziju i višu ekonomsku i zaposlila sam se. Radim tu, u....Nije loše, ona je dobila njegovu penziju i nekako sastavl-jamo kraj s krajem. Eto to ti je sve. A ti? Mislim da te nikadanisam videla, mi Zemunci se uglavnom svi znamo, bar izviđenja....

- Jesam ja, dušo, Zemunac. Ali, otišao sam uAmeriku pre tridesetidve godine, da, ti se još dugo nisirodila....a ja sam tamo radio svakakve poslove. Malo pomalo, znaš mogućnosti su tamo velike i ako imaš imalosnage, volje i pameti možeš da uspeš. Nije bog zna šta, aliimam svoju firmicu, ništa naročito, ali dobro je. Mogu dakažem da je dobro.

Ućutao je. Zgrabio je paklicu i nervozno vadiocigaretu. Ljutio se sam na sebe što joj je prećutao da imaporodicu.

- Jesi li oženjen? - odjednom ga je upitala idotakla mu ovu drugu ruku, koja je kao u mrtvaca bilahladna.

- Bio sam - slaga i zakašlja se. - Šta ti je?- Ništa, duvan...mnogo pušim.

Tišina. Ana ga gleda širom otvorenih očiju upijajući svaku

njegovu boru....- Imaš li decu?- Da, dvoje. Odrasli su već. Ćerka i sin. - pa

opet pročisti grlo. - Jel se vraćaš tamo?- Ne znam.- Od čega to zavisi?

Počeo je priču o majci, sahrani, sestri.....a ona je gledala unjegove oči, usta, zube požutele od duvana, divne duge prste.

- Hoćeš li doći i sutra ovde, na čaj?Dogovorili su se. A onda su svakoga dana bili zajedno. Šetali,pili čaj, išli na ručak “Kod kapetana”, na večeru u “Šaran” ,smejali se dok joj je pričao o svojoj mladosti i o Zemunukakvog je ostavio.

Nataša je zahtevala da ga upozna, ali Ana jeizbegavala, pronalazeći milion razloga da to ne učini, a da nisama nije znala zbog čega.

- Dušane, znaš da je sutra Sv. Nikola, to jebila naša slava i svake godine na taj dan odem kod mojihroditelja. Ne idem često, jednom preko leta i za slavu. Bilasam ljuta na mamu što me je ostavila, a na njega isto, znašveć....Hoćeš samnom?

- Naravno, draga moja, svratćemo i domojih...

- Evo, ovde mi je majka - prišla je crnojmermernoj ploči, poljubila majčinu sliku, stavila mali buketićsuvog cveća, zapalila sveću i nekako je postavila uz ploču dane padne, okrenula se i prišla Dušanu.

- Dođi da vidiš sliku moje majke, bila jemnogo lepa....ali ja ni malo ne ličim na nju!Sa ovalne fotografije gledale su ga oči preplašene srne. Skamenio se. - Šta ti je, Dušane? - Ništa mila, idemo....hladno je,smrznućeš se. - Hoćemo li sada do tvojih?- Ići ću ja drugi put, idemo....hladno je. - Zar je tebi toliko hladno, dragi, sav drhtiš?- Odvikao sam se od ovih zima, znaš.

Ni sam nije znao kako se stvorio pred vratima Peđinog stana.Zazvonio je. Peđa je otvorio vrata i veselo uzviknuo- Oooo, Dućo, otkud ti? Baš si me iznenadio, ‘ajde upadaj!- Ne, duže, hvala ti. Došao sam samo da se pozdravim. Sutraputujem. Kući. - Peđa ga je gledao potpuno iznenađen. - Idemdruže, zajebao sam stvar....kao i uvek! Ja sam kriv....Bežim! Ostaj mi zdravo druže...Bežim....nemam izlaza.....bežim kao zadnja kukavica ikreten....da, bežim...nemam snage, nemam u ovimgodinama....mrzeće me....povrediću je.......ali mlada je ona,shvatiće.....vreme je da bežim......vreme je......

28

Na stepenicama je zastao. Okrenuo se.Peđa je bez reči stajao na vratima.

- Peki, uzmi pročitaj Kronina, “Judinodrvo”....a možeš i Golsvortijevu “Jabuku” svejedno....biće ti

sve jasno. A možda jednom i objasniš Ani....a ni ne moraš. Možda jojsamo kažeš da i ona pročita .....Zbogom prijatelju....

.MIROSLAV MAHAČŽELJKOVE ŽELJE

Ugledavši me kako ulazim u njihovo u dvorište, moj unukZdenko je istrčao iz kuće, sav uplakan, i krenuo mi u susretvičući:- Deda,deda. -Šta ti je Zdenko, zašto plačeš?- Tata mi ne dozvoljava da se igram na kompjuteru.- Da ti, možda, nisi nešto zabrljao?- Nisam deda, baš sam bio dobar, ali tata kaže da sam se zadanas već dosta naigrao a onda je počeo da mi ponovo pričao tome kako dugo sedenje ispred kompjutera nepovoljnoutiče na moje oči i kičmu i...

- Zdenko, da znaš da je tvoj tata potpuno u pravu.

- Ali deda, ja sam hteo još samo jednu igricu da odigram a onmi nije dozvolio! Zato sam, stvarno, ljut na njega.

- Znaš šta, ti si već veliki i pametan dečko pa mi nije jasnozašto si se sad raspekmezio kao neka mamina maza?! Boljebi bilo da me upitaš zašto sam došao kod tebe.

- Pa kaži onda kad si navalio.

- Došao sam da te pozovem da idemo na pecanje na onu baruna kraju sela, da pokušamo da upecamo nešto lepo za večeru.Da li se slažeš?

- Super! Baš bih voleo da vidim kako se pecaju ribe.

- Takvog te volim! Videćeš da je to mnogo lepše i bolje, negoda sediš po ceo dan sam u sobi za tim kompjuterom.

- Deda, ali ja mnogo volim da igram igrice na kompjuteru!

- A da li ti možeš da zamisliš da ja, kada sam bio tvojih go-

dina, nisam ni znao da kompjuter postoji?

- Stvarno? Pa kako si se onda igrao kad si bio mali? Da li sise nekako igrao ili nisi?

- Igrao, itekako i to mnogo lepih igara, mada smo mi, klincinajviše voleli da se igramo indijanaca i kaubojaca. Ali o tomeću ti, ako želiš, da pričam dok budemo pecali. Sada idemokod mene da se spremimo, ali ti prvo uđi unutra i kaži tatii mami gde idemo i da ne brinu, jer ćemo se, sigurno, vratitipre mraka.

Dok smo pecali, Zdenko me stalno nešto zapitkivao ne-strpljivo iščekujući da vidi tu prvu upecanu ribu. Konačno,posle više od dva sata upornog pecanja, prva riba se praća-kala na udici. Zdenko je odmah, sav srećan, skoči sa stolicevičići:

- Bravo, bravo,deda.

Mislim da sam, u tom trenuutku, bio srećniji od njega jer samveć poćeo pomalo da se plašim da ću se obrukati pred unu-kom što ne uspevam ništa da upecam. Kada sam ribu izvadioiz vode, Zdenkovo oduševljenje je naglo splasnulo te, razoča-rano, reče:

- Deda, mi takve ribice ne jedemo, već ih hranimo u akvari-jumu.

- Pa možemo je staviti i u akvarijum, mada bi bilo bolje daovu ribicu damo mačoru Mišku, jer ih on obožava a i inačemi je, pre nego što smo ovamo krenuli, šapnuo da mislimomalo i na njega.

Zdenko se namršti:- Deda, kako je on mogao da ti to kaže,kada mačke ne znaju da govore.

- Zdenko šta ti je odjednom?!

- Ništa!A da li ti gledaš crtane filmove? - Naravno da gledam, kad god stignem.- A da li si zapazio da u crtanim filmovima životinje, alii stvari, među sobom pričaju.- To je drugo, tamo je sve izmišljeno.- A zašto onda ne voliš kada ti takve i neke slične priče pri-čam ja? - Deda, nemoj odmah da se ljutiš. To je zato što kada ti pričašnije kao na filmu. Kada je neki ribar na crtanom filmu upecaozlatnu ribicu ona mu je ispunila tri velike želje...

- Zdenko izvini što te prekidam, ali šta bi ti poželeo ako,kojim slučajom, takvu ribicu upecamo mi?

29

- Imao bih samo jednu želju, da što pre porastem pa da pre-stanu matorci da me uče pameti!

ALEKSANDRA PRLEOLUJA LJUBAVI

Jos jedna tmurna noć,kiša sve jače pada,a nebo blješti zbogmunja.Biće ovo jedna duga i olujna noć,baš kao ona od prepar godina.Gledam slike i prisećam se prošlosti.Sećanjanaviru,a za njima i suze,pitam se da li je sve morala da budetako?

Sve je počelo pre četiri godine,završila sam fakultet i želelasam da odem da živim u Italiji,ali nije bilo moguće,nije bilolako naći posao,stan...Ipak verovala sam da ću jednog danauspeti u tome.

Pre četiri godine

:''Aleks dođi sutra do mene na večeru,dolazi moj prijatelj izItalije i želi da te upozna.."

Ova poruka je u moj zivot unela mnoge promene,ali togtrenutka i veliki osmeh na mom licu.Jedva sam čekala su-trašnji dan,znala sam da moram da se potrudim,da izgledamnajbolje što mogu.Jutro je ubrzo osvanulo,negde oko tri sam

otišla kodJovane.

"Videćešon jedivan,jakoje dobar i

lep,pomoćiće ti,a mislim i da mu se sviđas.."

"Ma daj,baš mu se ja sviđam,kao da..."

Razgovor je prekinulo zvono na vratima.Sledećeg trenutka navratima se pojavio prelep mladić,da dve ruže u ruci...

"Zdravo,ja sam Martin,a ti si sigurno Aleks," upitao me je ipruživši ruku poklonio mi ružu.

Imao je predivan osmeh,celo veče nisam skidala pogled s'n-jega.Dogovorili smo se da se opet vidimo za mesec

dana,naćiće mi neki posao do tada,a neko vreme ću živeti kodnjega.Dani su sporo prolazili,a od Martina ni traga ni glasa.

"Izvini, molim te, tek sada sam uspeo da ti se javim, Ne brini,sve je sređeno,budi u subotu u osam na aerodromu, sve jespremno, ti se samo opusti i uživaj. Jedva čekam da tevidim.."priznajem bilo mi je drago što mu nedostajem,ali josdraže sto će se moj san napokon ostvariti.

Subota, žurno sam se pakovala, pozvala taksi i krenula kaaerodromu.Plašila sam se da ću zakasniti,a poranila samčitavih sat vremena.Kratko sam čekala sama,a onda se Martinpojavio i snažno me zagrlio.

"Drago mi je što te vidim,od sada se više ne razdvajamo,"rekao je. Već nakon nekoliko dana sam se prilagodila životuItalijana, a brzo sam se i zaljubila u Martina.Bilo nam jedivno, svaki dan bi smo provodili zajedno, planirajucivenčanje, a onda... Olujna noć.

Te noci je bila jaka oluja, reka je poplavila deo grada, mnogiživoti su te noći ugašeni.

Martin je nestao.

Tri meseca sam čekala da ga pronađu,ali ništa.Tada samodlučila da se vratim u rodni grad i da ga zaboravim.

Danas.

"Mama,telefon ti zvoni,javi se," vikala je mala plavokosa de-vojcica.

Ona je bilo sve sto mi je ostalo od Martina, Nasa ćerka Ana.

"Halo, da ja sam,oh Bože, odmah dolazim." Užurbano samišla ka vratima.

"Jovana, pripazi Anu.."

Poziv je bio iz bolnice.Pronašli su čoveka kojije u novčaniku nosiomoju sliku, pozvali sume. Imao jeamneziju,ali kada meje video svega sesetio.Nisam mogla daverujem,posle dve go-dine ga ponovo vidim.

Zagrlila sam ga,a on jerekao

"Aleks,ti...Volim te."

Oluja mi je uzela Mar-tina i podarila mi ćerku,ali oluja ga je i vratila i napravilaporodicu.Bilo je vredno suza, straha.

Ovo je oluja ljubavi koja je naš život obnovila i zahvaljujućinjoj danas smo svi na okupu.

30

МЕЊАЈТЕ СВЕТ ИЛИ

СЕБЕ

Од малих ногу нас саветују

да марљиво учимо, заврша-

вамо високе школе и да тежимо да се запослимо

у некој државној фирми.

Оно што прећуткују је да ћемо и тако високо

образовани тешко састављати крај с крајем јер

ћемо радити за власнике компанија, за државу

којој плаћају порез и за банку којој отплаћујемо

хипотеку и кредитне картице.

С друге стране посматрамо новопечене бизнис-

мене, које краси штуро образовање али и изу-

зетна умешност у рачуноводство и инвестиције

и да нагласим њихову способност сурфовања по

разноликим политичким таласима и стомак који

све подноси.

Кажу да се вежбом и упорношћу може све. Да

покушамо. Са кључем успеха можемо да ме-

њамо свет. Једино ме брине, с обзиром на наше

склоности, да ће пре свет капитала променити

нас.

NEBOJŠA HAFIZOVIĆ

Rak je uobičajeni naziv, za preko stotinu pojavnih

oblika, oboljenja koje sve plaši. Ne bez razloga.

Optimističke izjave, demantuje stvarnost. Savre-

mena medicina rak opisuje kao: skup deformisanih

ćelija, koje se ubrzano razmnožavaju na račun

zdravih ćelija, kojima oduzimaju hranu.

O uzrocima: „Od ukupnog broja umrlih od malig-

nih oboljenja, 35 odsto umire zbog pogrešnog

načina ishrane, 30 procenata usled posledica

pušenja, za 15 i više odsto odgovoran je neki infek-

tivni činilac (bakterije, virusi ili neki drugi

mikroorganizmi), dok je alkohol zadužen za jedan

odsto smrtnih slučajeva, kao i sunčanje ili

zagađenje vazduha.“(INSTITUT ZA RADI-

OLOGIJU I ONKOLOGIJU SRBIJE)

U skladu s tim, kao preventivna mera se

preporučuje izbegavanje: konzumiranja masnog

(naročito svinjskog) mesa, duvanskog dima, infek-

cija, alkohola, zagađenog vazduha i jakih sunčevih

zraka. Preporučuje se ishrana: ribom, voćem i

povrćem, uz fizičku aktivnost.

Lečenje podrazumeva primenu pojedinačnih ili

češće kombinovanih terapija, s ciljem da se obolelo

tkivo ukloni iz organizma, a zatim, eventualno pre-

ostale obolele ćelije, ubiju i onesposobe za dalje ne

kontrolisano razmnožavanje. Obolelo tkivo se,

kada je moguće i proceni neophodnim, uklanja iz

organizma hirurškim putem. Ubijanje ćelija raka se

postiže hemioterapijom, koja podrazumeva kon-

trolisanu upotrebu toksičnih materija ili radioak-

tivnim zračenjem obolelog tkiva.

Savremena medicina primenjuje i metode

imunoterapije, kojima se podstiče imuni sistem or-

ganizma da reaguje na pojavu raka, kao oboljenja.

Krajnji cilj istraživanja u oblasti imunoterapije je

pronalaženje vakcine, kojom bi organizam

spremno odgovorio na pojavu raka. Sredinom

prošlog veka, hormonoterapija je vrlo obećavala,

zbog uočene veze između muško-ženskih hormona

i raka. Podrazumevala je primenu hormona

suprotnog pola u borbi protiv raka. Istraživanje se

31

nastavlja, ali s manje optimizma.

Ne dovoljno dobri rezultati lečenja (koje nije u ve-

likoj meri uspelo da popravi ni pomeranje „granice

izlečenja“ sa 7 na 5 godina), podstiču ljude da, na

sopstvenim i iskustvima drugih, traže alternativne

metode lečenja. Neke od alternativnih metoda

predlažu izbegavanje konzumiranja šećera, kao en-

ergetskog pokretača ćelija raka. Predlaže se

makrobiotička ishrana i konzumiranje namirnica

koje nisu termički obrađene. Vitaminska terapija

sigurno ne može da škodi, a pristalice je smatraju

putem izlečenja.

Jedna od retkih (još uvek) alternativnih terapija,

koja ima uporište u teoriji i praksi, podrazumeva

upotrebu ozdravljujućih efekata struja visokih

frekvencija. Ovi humani napori će svakako istra-

jati, do opšte prihvaćene terapije koja će

efikasnošću obesmisliti dalje napore.

Istraživanja

Prvi istraživači, koji su pod mikroskopom posma-

trali ćeliju raka, bili su zaprepašteni. Ćelija je, u

odnosu na zdravu čeliju, potpuno deformisana i

deluje: „monstruozno“, „čudovišno“ i

„zastrašujuće“. Razmnožavanje takvih ćelija

ugrožava ceo organizam, često do smrtnog ishoda.

Kasnije je utvrđeno da 95% obolelih ćeliija, nije

živo ili bar sposobno za razmnožavanje, ali da se

preostalih 5% razmnožava ubrzano! Ćelije raka

ponašaju se: „potpuno divlje“ i „nepredvidljivo“.

Frustracije istraživača dobro opisuje francuski

onkolog Lisijen Izrael, u svojoj knjizi „Rak danas“.

Retko iskreno, on opisuje svu nemoć istraživača da

uoče bilo kakvu pravilnost u njegovom ponašanju,

osim ..... JEDNE! Period udvostručenja, pretstavlja

vremenski period za koji se broj ćelija raka

udvostruči. Taj, period udvostručenja, je toliko pre-

cizan, da se može matematički precizno izraziti, on

je: EKSPONENCIJALAN, S TIM ŠTO MU KON-

STANTA S VREMENOM OPADA!

Matematički, se može pretstaviti grafički.

Prema prihvaćenom objašnjenju ove pravilnosti,

koju navodi Lisijen Izrael, u već pomenutoj knjizi:

„ Rast tumora pretstavlja kompromis između: gen-

eraciskog vremena, koeficijenta razmnožavanja i

procenta gubitka ćelja“.

Odgovor koji umesto jedne nepoznate, nudi kao objašn-

jenje tri nepoznate!?

To nije odgovor koji može da zadovolji moju

znatiželju. Može jedino da me podseti da je

„Prirodi draga jednostavnost i da ne pati od pompe

suvišnih uzroka“ kao što je napisao Isak Njutn i da:

„stoga, istim prirodnim efek-

tima, moramo (koliko je

moguće) pripisati iste uzroke.“

Pravilnost me je zainteresovala,

s obzirom na moja osnovna in-

teresovanja za fiziku i saznanja,

koja sam pretstavio u knjizi

„Oblik vremena“, vezana za ra-

dioaktivnost.

Hipoteza o biofizici raka

Rezultat je saznanje da: SVI,

32

pojavni oblici raka, imaju JEDAN zajednički

koren, ali dublje skriven u atomskoj strukturi

ćelija.

Saznanje je izraženo u tvrdnji da: RAK predstavlja:

PROCES FIZIČKE DESTRUKCIJE ĆELIJA, nizom ra-

dioaktivnih raspada, radioaktivnih biogenih ultramikro

elemenata, koji se nalaze u njihovom sastavu.

Radioaktivnost emituje zračenje čija je štetnost

uočena. Alfa, beta i gama zračenje razlikuje se po

prodornosti i štete koju nanosi živim organizmima.

Najveća oštećenja tkivu nanosi alfa zračenje, zbog

toga što je čestične prirode i čine ga četiri atoma

helijuma. Upravo zbog toga, ono ima najmanju

prodornost i smatra se opasnim samo u slučajevima

„unutrašnjeg zračenja“, pod kojim se (do sada)

smatra jedino zračenje koje dolazi iz telesnih šu-

pljina, u koje je dospelo unošenjem radioaktivne

materije: udisanjem, pićem i hranom.

Međutim, u sastav živih organizama ulaze svi

hemijski elementi, koji se nalaze u prirodi. Naš or-

ganizam pri tome ne pravi razliku između radioak-

tivnih i ne radioaktivnih hemijskih elemenata. Oni

se, ravnopravno i u približnoj srazmeri s

zastupljenošću u prirodi, nalaze u hemijskom sas-

tav naših ćelija.

Retki u prirodi, radiaktivni hemijski elementi, u

našim organizmima su poznati kao: radioaktivni bio-

geni ultramikroelementi.

Njihov sadržaj u ćelijama, nije sasvim nasumičan i

ukazuje na prvu pravilnost, koja potvrđuje ideju

„Drugog pravca“.

1. Nuklearna nestabilnost, radioaktivnog hemijskog ele-

menata karakterističnog za određeni organ, u direktnoj je

srazmeri s brzinom razvoja raka, na tom organu. Sasvim

je sigurno da svakodnevno (zbog velikog broja ćelija u or-

ganizmu), pojedinačni radiaktivni raspadi ubijaju ćelije,

koje organizam zameni novim.

Međutim, kada radioaktivni raspad dovede do us-

postavljanja „lančanog procesa“ radioaktivnog ras-

pada, započinje „rast“ tkiva, koje počinje da

ugrožava ceo organizam. Za tkivo pluća i organe za

varenje, karakterističan radioaktivni biogeni ultra-

mikro element, koji ulazi u sastav ćelija tih tkiva i

organa je: Uranijum 238 i 234. Relativno stabilan

(s dugim periodom poluraspada), nizom radioak-

tivnih raspada (uz Alfa zračenje i preko niza vrlo

nestabilnih produkata radioaktivnog raspada),

dovodi do „rasta“ mrtvog tkiva i uočljivog raka,

koji počunje da zdravstveno ugrožava

organizam (približnim prečnikom od

jednog santimetra) posle tridesetog

udvostručenja i perioda od 20 do 30 go-

dina.

Za ćelije krvi i koštane srži, karakterističan

radioaktivni biogeni ultramikro element

je Bizmut-214. Vrlo nestabilan radioak-

tivni hemijski element, svojim radioak-

tivnim raspadom (u skladu s

pretpostavkom) dovodi do pojave

Leukemije i raka koštane srži, koje se

zbog toga intenzivno i brzo razvijaju.

33

Pri tome, svaka brzina prati krivu perioda

udvostručenja raka, koja je eksponencijalna, stim

što joj brzina s vremenom opada, u skladu s radioak-

tivnim raspadom (bilo kojeg) radioaktivnog hemijskog el-

ementa koji je: EKSPONENCIJALAN, S TIM ŠTO

MU KONSTANTA S VREMENOM OPADA!

2. Broj ćelija raka, povećava se: po koordinati, koja

opisuje radioaktivni raspad!

Ukazujući da se ne radi o matematički preciznom

„razmnožavanju“ćelija raka, nego o: jednostavnom

povećanju broja, radioaktivnim raspadom, fizički

uništenih ćelija.

3. Da se radi o fizički razorenim ćelijama, potvrđuje

činjenica da su ćelije raka natopljene fibrinom, koji je

karakterističan za povrede, a ne za oboljenja.

Fibrin je karakterističan za fizičke povrede,

sprečava inficiranje rane i zaustavlja krvarenje.

4. Povećanje mase rezultat je povećanja zapremine, istog

broja ćelija, koje se fizičkom destrukcijom nalaze u

neuređenom stanju, zbog čega zauzimaju veći prostor.

Na povećanje mase mrtvog tkiva raka utiče

povećanje broja, radioaktivnim raspadom, ubijenih

ćelija u skladu s periodom udvostručenja i peri-

odom poluraspada, koje pri tome imaju veću za-

preminu, natopljenu fibrinom. Dodatno, na

povećanje mase, utiče pokušaj organizma da

nadoknadi mrtve ćelije, novim ćelijama.

5. Faze u razvoju raka se kreću po fazama radioaktivnog

raspada, od radioaktivnog biogenog ultramikro elementa

karakterističnog za određeni organ, do neradioaktivnog

olova-206 i zavise od nuklearne stabilnosti produkta i

vrste zračenja, koju raspad emituje.

Faze primirivanja odgovaraju fazama u kojima je

produkt, radioaktivnog raspada, relativno stabilan,

a intenzivira se kada je produkt tog raspada ra-

dioaktivno vrlo nestabilan, s kratkim vremenom

poluraspada. Faza radioaktivnog raspada koja emi-

tuje Alfa zračenje izuzetno je destruktivna i sa

znatno izraženijim posledicama, u odnosu na fazu

radioaktivnog raspada koja se odvija uz emitovanje

Beta zračenja.

Na primeru Leukemije fazu primirivanja pred-

stavlja faza olova-210 s nešto dužim periodom

poluraspada. Organizam koji izdrži sve faze, ra-

dioaktivnog raspada, do olova-206 je bez opasnosti

34

od ovog „oboljenja“.

6. Ne reagovanje imunološkog sistema na rak, problem sa

dosadašnjeg stanovišta, ne samo da je razumljiv, nego

pretstavlja i svojevrstan dokaz da se ne radi o oboljenju

(u klasičnom smislu) nego o fizičkoj destrukciji ćelija, na

koje organizam deluje fibrinom, a ne stvaranjem antitela.

Promene u sastavu krvi uzrokovane su izdvajanjem belih

krvnih zrnaca u izgradnji fibrina, a stvaranje antitela

eventualnom infekcijom, poodmakle faze raka.

7. Zaustavljanje kontaktom, karakteristično za sva tkiva,

nije prepreka širenju raka, zato što se radioaktivni ras-

pad ne povinuje biološkim zakonima.

Zaključak:

Razlika između shvatanja raka kao: „skupa de-

formisanih ćelija, koje se ubrzano razmnožavaju na

račun zdravih ćelija, kojima oduzimaju hranu“ i

tvrdnje po kojoj: rak pretstavlja proces fizičke de-

strukcije ćelija nizom radioaktivnih raspada, ra-

dioaktivnih biogenih ultramikro elemenata, koji se

nalaze u njihovom sastavu, je velika, ali se može

svesti na jedno: RAK NIJE ŽIV!

U skladu sa tom tvrdnjom: sve terapijske metode

(zvanične ili alternativne), koje se zasnivaju na

ideji da: „raka treba ubiti“ su u osnovi pogrešne.

Rezultat je i saznanje da: svi pojavni oblici raka,

imaju JEDAN zajednički koren, do sada ne

shvaćen, jer se nalazi dublje skriven u atomskoj

strukturi ćelija. Na ne razumevanje je, od ranije,

ukazivala „konfuzija uzročnika“, koja je obuhvata

(za svaki slučaj) sve što se i inače smatra ne

zdravim. Time je odgovornost za bolest uvek na

pacijentu, a ljudima se preporučuje da budu zdravi,

da ne bi oboleli. Dosadašnje lečenje je do te mere

ne utemeljeno na znanju, da nije u stanju da odredi,

ni kada je pacijent izlečen. Podjednako su ne sha-

vatljivi i slučajevi izlečenja, kao i neuspesi, jer

ponovljena, „delotvorna“ terapija ne mora i

najčešće ne dovodi do ponovnog izlečenja. „Is-

pravnost“ se pokazuje kao: slučajnost.

Efekti savremenih terapijskih metoda, se mogu ob-

jasniti „efektom bradavica“. Bradavice (na rukama

i sl.) nestaju same, posle nekog vremena. Ljudi (u

međuvremenu) pokušavaju „sve“, ne bi li ih se

oslobodili i zadnje što pokušaju (u periodu nji-

hovog prirodnog nestajanja) ih ostavlja u ubeđenju

da je efikasno ... „sami su se uverili“!

Rak se se razvija, u fazama radioaktivnog raspada,

35

od: radioaktivnog biogenog ultramikroelementa,

karakterističnog za taj organ, do neradioaktivnog

olova-206. Bezbedna faza olova-206 ili faza prim-

irivanja (relativno stabilan produkt raspada ili beta

zračenje), ostavlja utisak o ispravnosti terapije koja

se primenjuje u tom periodu. Međutim, „is-

pravnost“ se pokazuje kao ( ne shvatljiva)

slučajnost, jer već pri sledećoj primeni (zbog toga

što zatiče oboljenje u drugoj fazi) ne mora i

najčešće ne daje očekivane rezultate.

Provera

Na činjenicama zasnovana tvrdnja zahteva proveru,

ali nudi i neka razumevanja, jer je po rečima

Ernesta Raderforda, sve nemoguće ili trivijalno:

„Nemoguće je dok ga ne razumeš, a tada postaje

trivijalno“.

Potvrdu će pretstavljati, jednostavno detektovanje

zračenja iz inače mrtvog tkiva tumora, naročito iz

njegovih perifernih delova. Moguće je prepoznati

faze u razvoju raka, u skladu s iznetim.

Slobodan sam, na osnovu uočenog, da tvrdim da je:

80 do 100 puta češća pojava raka na tkivima, koja

su tretirana radi uspešnije transplantacije organa, u

100% slučajeva tretirana nekom od radioloških

metoda, što je lako proverljiva tvrdnja.

Profesionalno zdravstvo nas ne oslobađa odgov-

ornosti za sopstveno zdravlje, ali ni prava da o

njemu razmišljamo.

DEJAN PAVKOV

DEMISTIFIKACIJA UMETNOSTI

I u svim narednim brojevima, kao i u broju 4

Brifinga , objavljivaću, iz oblasti poezije, sve što

mi se pošalje.

Od kriterijuma kojeg bih priznao je da stih odgo-

vara na pitanje: Zašto postoje ljudi?

Slikari imaju odgovor na to pitanje: ljudi postoje da

bi se njima divili.

U početku beše reč - misao je prvo ispoljavanje

Boga - univerzum, priroda drugo.

Reč je stvaralačka i kada je loša. Posebno kada je

loša.

Crkvenih uniformi ljudi nisu sigurni sa rečima.

Inkvizicija nije prestala nikada da se dešava. I naj-

manje je ima tamo gde se rodila. Iza nje,

inkvizicije, stoji reč. Reč je gora od mača ako u

njoj nije pesnik-sveštenik.

Velika Umetnost je svet jednakih.

Pesnici su sveštenici reči, misli, duha, svetog duha.

Ljudski duh ima jedan vrh ka kome se penje, to je

ideal. Bog tu, povremeno, silazi.

Ko drugačije veruje u Boga taj nema pojma - čeka

ga sve ono što čeka siromašne duhom ‘njihovo je

carstvo nebesko’. Zemaljsko ne razumevaju.

Šekspir je prvosveštenik u svetu jednakih umova

Velike Umetnosti.

Svi ostali samo upotrebljavaju reči sebi na dobro.

Uglavnom, na zlo. Svađaju se, nameću svoja mišl-

jenja za jedina, večna, ‘za istoriju’.

I mala napomena saradnicima:

Pesme o Kosovu neću publikovati. Ali ću ih

pažljivo čitati.

Za pisati o Kosovu, našoj najvećoj autentičnoj

epopeji, epopeja koja nam je promenila i odredila

sudbinu, gene, valja biti prvosveštenik, srpski

Dante... sve do sada što pročitah, na tu temu, od

saradnika, bilo je namera da nešto svoje istaknu

daleko od Kosova i umetnosti, možda je bio i po

koji sveštenik. Prvosveštenik mi nije pismo pisao,

do sada. Prvosveštenik treba da progovori o srpskoj

tragediji na Kosovu a ne palitelji džamija i sina-

goga. Rodiće se srpski Homer, kao što se rodio i

Tesla, samo ne gušimo svoj duh, i sveti duh, lažnim

idejama koje nosi sila i nasilništvo, uglavnom,

bolesnih kriminalaca.

36

RASPEĆE SR-

BIJE

(naslikano

1991.godine. Slika

treba da bude os-

nova performansa

slikara samozvanca,

Kepe, Vladimira

Kepića.)

Scenario za performans Hag 1991 god.

Potrebni rekviziti i scenografija za izvođenje per-

formansa :

Drveni krst dimenzija: 3,70m visina 2,20m širina

prečke, debljina grede 24x12,5 cm potrebna

ukupna dužina grede 6 m.

Gipsana lobanja

Šumadijska Narodna nošnja više kompleta

,Crnogorska narodna nošnja 1.komplet , guslar i 5

učesnika starosti do 60

godina, 5 muškaraca od kojih je jedan guslar i

jedna starija žena. Još 6 pomoćnih radnika ,dvojica

u vojnim uniformama sa UN šlemovima i ostali za

pomoć oko izvođenja, rukovodilac dimnom maši-

nom i ton majstor . Mašina za pravljenje dima

,sveće. Muzička oprema ,ispravljač za pretvaranje

struje iz akumulatora sa 12volti na 220 volti za

muzičku opremu. Odštampati veliku sliku dimenz-

ija 4x3 m slike Hag sa belim anđelom na ciradu.

Slika se nalazi iza krsta .U slici napraviti

neprimetan prolaz (vrata) veličine 1,5 x 60 koja

mogu da se otvore i zatvore (na čičak traku). Dr-

vena ili metalna montažno- demontažna konstruk-

cija koja drži sliku. Mini autobus ili veće kombi

vozilo .

Izvođenje

Performans se izvodi ispred haškog tribunala u

Hagu Holandija.

Na pravoslavni veliki petak 03.05.2013.god prvi

put u Hagu (kasnija izvođenja uvek izvoditi na

pravoslavni veliki petak). Idealno bi bilo na nekoj

zelenoj površini.

Pribaviti sve dozvole od predsednika suda , ujedin-

jenih nacija i državnih i gradskih vlasti

Holandije(ako nije moguće dobiti dozvolu, izvesti

performans bez dozvole u blizini suda tako da se

sud bar malo vidi).

Trajanje performansa je 15 minuta.

Na predviđenom mestu instalirati krst (na postolje

od metala ,dužina 6 šipki postolja 1,3m

raspoređenih u obliku zvezde sklapajući).Postolje

prekriti belom ciradom veličine 3x4 m sa prorezom

od sredine preko polovine dužeg dela cirade.

U podnožje krsta staviti gipsanu lobanju. Kon-

strukcija koja drži sliku postavlja se iza krsta 2-3 m

.Učesnici obučeni kao na slici raspoređuju se (kao

na slici).

Performans počinje tako što mene, obučenog u šu-

madijsku narodnu nošnju sa šajkačom na glavi,

dvojica momaka u

maskirnim uniformama sa piroćankama na nogama

(crna gumena obuća koju nose srpski seljaci)

podižu i razapinju na krst vezuju me kaiševima oko

zglobova ruke i kače na kopču koja se ne vidi na

leđima za već pripremljen odgovarajući deo na

krstu.

Noge stoje na postolju kao i na autentičnim rim-

skim krstovima na postolju za noge. Na nogama

imam opanke šiljkane nove i vežene čarape .

Sve vreme dok se izvodi razapinjanje čuje se marš

na Drini i muzika iz filma kosa Let the Sunshine In

(prepliću se) . Ka da se momci u maskirnim unifor-

mama sklone(idealno bi bilo da to budu uniforme

UN) prilaze ostali učesnici tako što pale sveće

ispod krsta a žena koja kleči na deblu (trupac

prečnika 25-30 cm dužine 1 m cera sa ponekim lis-

tom) se krsti i gleda u zemlju guslar gusla i peva o

Kosovu ,iza jedan od starijih učesnika u narodnoj

nošnji drži otvoreno jevanđelje i mrmlja sebi u

bradu. Deda sede kose u narodnoj nošnji drži u ruci

veći krst i kandilo ponavlja oj Srbijo mila mati i

mlati kandilom kao da blagosilja.

Visok stasit momak sa brkovima u narodnoj nošnji

(samo anterija bez jeleka u košulji razdrljenih

37

grudi) drži u ruci nož i čačka nokte. Stariji čovek u

šumadijskoj nošnji drži deblju sveću u ruci i gleda

u noge čoveka na krstu. Prestaje marš na Drini i os-

taje muzika iz filma Kosa dimna mašina počinje da

pravi dimnu zavesu i svi učesnici ulaze u dim i

ulaze u prolaz iza krsta kroz sliku koji s posle zat-

vara.Dim se razilazi i pojačava se muzika Let the

Sunshine In,posle refrena muzika se utišava i raza-

pet učesnik krikne Srbijaaa i spusti glavu kao da je

izdahnuo ,muzika se sada pojačava i pušta se gust

dim oko krsta .

Dvojica ga brzo skidaju sa krsta zaklonjeni dimom

da publika ne vidi skidanje sa krsta, brzo se de-

montira krst i umotava u platno slike, ostali skidaju

konstrukciju koja je držala sliku i ciradu koja

pokriva postolje.Za to vreme dimna zavesa skriva

od očiju publike šta se dešava .Na mestu gde je bio

krst prosuti 0,5litara crvene boje na lobanju.

Pod okriljem dima napustiti mesto izvođenja

prestaje muzika kada svi napuste mesto izvođenja

ostaje samo lobanja polivena crvenom bojom. Dim

se razilazi ….

Kraj

O ČEMU JE REČ OVĐE?

SLIKAR OD IKONE bi smrt da oživi?

Odraslo čovečanstvo je rasčistilo sa

apokaliptičnom skupinom svetaca sa ikona i bron-

zanim i kamenim kipovima silnika.

I narodna nošnja jeste ono što jeste - uniforma..

Hoćemo li odrasti?

Hoćemo, čitajte pesnike.

Pesnici ne znaju da lažu. Lagali bi oni ali dok pišu

nije im momenat.

Slikar BI DA mistifikujee svoje zanatstvo na nivo

božanske metafore? Senka senke BI DA BUDE

NAUK ŽIVOTU?

Ili, još poučnije, bi da budu beležnici istorije.

Koje istorije? Stvarne? Gde je rat - rat? Kao

Gernika?

Ivan Grozni je grozan jer je obesio tek udatu ženu i

njenog muža postavio da čuva stražu da neko ne

preseče konopac,

Petar Veliki je vežbao sečenje ljudskih glava,

onako kako je, inače, običaj u silnika, i sečenje

ženskih dojki udarcem biča,

Nikolaj je proterao čoveka u Sibir i žena ga moli

da joj pusti muža a on naređuje: U Sibir, peške!

Frnacuzi i Rimljani su još koloritniji.

Da li su slikari naslikali tu belosvetsku rulju

vladara sveta? Jesu - tako su jasno naslikali da

danas, na predavanju u organizaciji Rusko-srpskog

prijateljstva, profesorica gimnazije u Moskvi

tumači da Ivan grozni znači Ivan moćni.

Stanje uma naroda nije se promenilo od vremena

podviga silnika kada narod izlazi na trgove kojima

je car prolazio i ljubi zemlju po kojoj je hodao.

Glupost zna da se stabilizuje a mislilac je nemoćan

u ratu sa njom. Narod voli silu, sam bi je primenio.

I primenjuje je.

Čovek je lovačkog porekla i prirodno je biće plena.

Koliko zla se mora počiniti da bi se stvorilo dobro,

koliko ružnoće treba stvoriti da bi se stvorila lep-

ota. koliko materinstava treba da se desi da se desi

Kordelija - savršenstvo materinstva, materinstvo

kćerke nad ocem

Igrajte se, samozvanci, bojama i bojankama i

ulepšajte haljine naših lepih pesnikinja. I tada ste

već prešli granice svoga uma.

DANIJELA TUKELIĆBRAČNO STANJE - RAZVEDENA

,,Razvod braka je verovatno nastao istovremenokad i sam brak“, zapisao je Volter u svom Filozof-skom rečniku.

38

Razvod braka?

U porodičnopravnoj knjizevnosti razvod braka sedefiniše kao pravni način prestanka punovažnogbraka za života bračnih drugova.

Supružnici mogu da zatraže razvod braka ako subračni odnosi ozbiljno i trajno poremećeni ili seobjektivno ne može ostvariti zajednica života.

Brak je doživotna duhovna i telesna veza shodnoHristovoj besedi: ,,Zato ostaviće čovek svoga oca imater, i prilepiće se ženi svojoj i biće jedno telo. Tonisu više dvoje,nego jedno telo, a što je Bog sas-tavio čovek ne rastavlja“.

Uzroci razvoda braka?

Statistika pokazuje da svaki treći brak u razvijenimzemljama se završava razvodom. Deca,posao i fi-nansiski problemi se najčešce navode kao uzrokrazvoda braka, ali na vrhu su neispunjenaočekivanja i neverstvo.

Očekivanja ne može niko ispuniti a kamolimuškarac. Kada se ne ispune očekivanja dolazi donezadovoljstva,razočarenja što se odražava na braki razvod je jedini izlaz iz tog začaranog kruga,inovi početak. Preljuba se u pravnom životu teško

dokazuje. Ponekad i sumnja uneverstvo supružnika može dabude nezgodna.

Mit o Eufratu je tragičan.Jednog dana Eufrat je u krevetuzatekao suprugu sastrancem.,,Braneći svoju čast“,ubio je stranca. Kada je videoda je ubio svog sina koji se

odmarao kraj majke, Eufrat se bacio u reku koja odtad nosi njegovo ime.(rečnik grčke i rimske mi-tologije)

Preljuba ima svoju mušku i žensku ,, ontologiju“.

Muška preljuba je atavistički reproduktivni impulsda se ostvari što veći transver sopstvenih gena. Nji-hova preljuba je incidentna, bez emotivne utemel-jenosti i ambicije. Ženska preljuba je motivisananezadovoljstvom postojećim partnerom i ambici-jom supstitucije.

Bračno stanje-razvedena?

Jedan od najgorih emocionalnih kriza u ženskom

životu je razvod. Iako je danas postao socijalnoprihvaćen u slučajevima kada ne može da se nadjebolje rešenje za nesuglasice, u većini slučajevažene preseku i podnesu zahtev za razvod.

Srećom danas se na razvod ne gleda kao na životnipromašaj, na nešto čega se ne treba stideti, većjedan hrabar korak ka mirnijem i zadovoljnijemživotu. ,,Bolje dobar razvod, nego loš brak“, što jezaista tačna rečenica. Loš brak nije dobar ni zamuškarca ni za ženu. Remeti psihofizičko zdravljepartnera a deca tako mnogo više pate. Tako decauče loš model zajedničkog života i po tom modeluće verovatno živeti i u svojoj porodici.

Identično kao iz škole, iz braka se izlazi sa diplo-mom. Svaka razvedena žena vremenom uz napormože sebi da izgradi zadovoljavajući stil života.Život bez partnera ima svojih prednosti kao što jesloboda, nezavisnost, samostalnost. Radost jerraspolaže novcem, brine o deci i provodi vremekako njoj odgovara.

Deo života razvedene žene sastoji se u tome da onanauči da bude sama. U početku je to veoma teško,ali kasnije žena nauči kako to vreme da izkoristinajbolje za sebe i svoje potrebe ili uspavane tal-ente.

Kada udovica ostane bez muža svi se sete da jojpomognu, dok razvedenu ženu svi izbegavaju kao

da je okužena. Telefoni više ne zvone i umesto dabudu puni saosećanja ,,Prijatelji“ se povuku sanemom porukom ,,Promašila si životnu temumoraš da platiš cenom izolovanosti“.

Razvod braka ostavlja velike modrice na dušisvake razvedene žene, koja ne reši, naodgovarajući način, svoju razvedenost. Što naj-manje znači novi brak pod starim uslovljavanjima.

39

Devica devojka ima dve bračne projekcije,vekovima date i predskazane: brak Helene Tro-janske i brak Penelope Odisejeve... Ali to je teknapomena Viktora Igoa o Homerovom, muškom,maštanju žene.

ZORAN MILIĆ NOSTALGIČNI PUTOPIS

SVI SU PUTEVI VODILI U TRST

Započela je negde krajem šezdesetih, ili smo setada mi u nju uključili, to više teško da bi ko znao,a nije ni preterano važno, pomama zvana Trst.

Oslobađajući se stega real-socijalizma i sirotinjskeuniformisanosti, počeli smo otkrivati „šarene laže“Zapada, modne trendove i neke daleke svetove,čija smo postojanja tek slutili i maštom nadziđivalinjihove stvarne okvire.

U vremenu jednostavnosti i samoupravnogradničkog podvižništva, prevage funkcionalnostinad estetikom, kad je bezmalo svaki ukras doživl-javan kao luksuz, u čudu smo gledali veliku, crnu,plastičnu gondolu sa elegantnim gondolijerom,koju nam je tetka donela iz Trsta.Godinama potomje plovila talasnim dužinama Radio Luksemburga,sa kog su do nas dopirali brumeći zvuci San Remai italijanskih kancona. Usidrena na televizorumarke „Biser“, nemaštovitog, ruskog dizajna,budila je asocijacije i snove o uzbudljivim puto-

vanjima i dalekim zemljama.Koliko sam samo satiproveo sanjareći kako njome plovim Grandekanalom, ili pak ispod Rialto mosta u Veneciji,,gradu na vodi u kome vam naprosto ne gine nekiromantični susret i neko životno zaljubljivanje. Sagondolom su stigle i moje prve farmerke marke„Super rifle“, uzanih nogavica, zvanih „frulice“, odtamnog, krutog denima, sa čvrstim duplimšavovima, proštepanim koncem boje opeke, i sja-jnim, patiniranim nitnama koje su ojačavale iukrašavale spojeve.Bilo je veoma „šik“ da ih odoledesetak santimetara podvrnete na gore.Kako su pri-likom pranja obilno ispuštale boju i nakon sušenjabledele, neprekidno smo ih žutim ribaćim četkamaribali, ne bi li bile što bleđe, čime bi emitovaliporuku da ih imamo već godinama, da smo se mal-tene u njima i rodili. Do tada korišćenu grubuvojničku ćebad maslinasto sive boje, sa obaveznomuzdužnom prugom, koja jeste da su grebuckala, alisu ipak ugodno grejala, zamenila su meka, talijan-ska, karirana ćebad, predivnih boja i maštovitihdezena. U to doba u modi je bilo prstenje u čijemje središnjem delu bila pločica sa likom američkogpredsednika Kenedija, uokvirena kitnjastomkrunom.Ponosni vlasnik bi ga na večernjem korzouzagledao i pokazivao i kad treba i kad netreba.Nekako u to vreme sam dobio i svoju prvukožnu (čitaj od skaja) jaknu, sa bezbroj rajferšlusa,koja je u mnogome doprinosila mom visokompozicioniranju među vršnjacima.

Nekom čudnom zamenom teza, umesto da shodno,u ono vreme aktuelnoj, paroli „Trst je naš“, miokupiramo Trst, Trst je okupirao i potčinjavaonas.Uvlačio nam se pod kožu, opijajući namprobuđena i radoznala čula, poput muzike onog pa-stira iz bajke, sa sviralom čiji su zvuci mamili ne-brojene životinje da ga slede.

Kako nam je Rim i tada, a danas da ne pričamo,bio daleko, svi putevi vodili su u Trst. Rim je osim„večnog“ grada ostao i večna neispunjena željavećine nas.

Ako ne pola Trsta, ono četvrtina sigurno, izgrađenaje „crkavicom“ nebrojenih „Jugosa“, koji su kaocilj svih svojih „kvaziturističkih“ tura postaviličuveni trg „Ponte rosso“, koji se ubrzo pretvorio unajveći „buvljak“ na Balkanu.Kao „mladi maj-muni“beskrajno smo se oduševčjavali zavodljivimsjajem šljokica i raznih mamipara sa oznakom„Made in Italy“.To je bila šifra koja je otvarala

40

teška vrata nekog surogata otmenosti (danas bi tonazvali blaziranošću) i prestižnogpomodarstva.Marke i modeli su se smenjivali,samo smo mi, večito gladni i željni zapadnjačkihnovotarija, ostajali isti.

„Wrangler“, Levis“, Roy Rogers“, „Swinger“, „Sil-ver“, „Clark“, uzane nogavice, da se noga tekprovuče, ili „zvoncare“, koje landaraju, kupeći

prašinu pri hodu, tamni kruti teksas, kakav sunosili prvi doseljenici na „Divlji zapad“, ili pakmeki, svetlo plavi, gotovo beli, džins koji je takolako prianjao uz kožu.Meki vuneni džemperi, pre-divnih boja i dezena, flanelske, karirane i teksaskošulje, sa našivenim džepovima na „preklop“,duksevi i letnje majce sa raznim stranim natpisima,za koje najčešće nismo ni znali šta znače. „Vijet-namke“ i „vetrovke“ od zelenog, nepromočivogmaterijala sa belom imitacijom krzna marke„Tanker“, čije izbledele primerke i danas, poslečetiri-pet decenija od velikog trgovačkog pohoda,sretnem i sa setom prepoznam na našim ulicama.

Sa cipelama je bila posebna priča.Od čuvenih„šimi“ modela, kojima se jednim udarcem ko-motno mogla probušiti fudbalska lopta, došle su umodu takozvane „Bruks“ cipele, sa ogromnom„džombom“ pri vrhu kod prstiju, prilično grotes-knog izgleda.. Sve njih zamenile su u jednom peri-odu, meke mokasine ili „brodarice“, da bi na mestonjih, u nadolazećem „casual“ maniru, došle„spenserice“ od meke antilop kože, i tako u ne-dogled.Još negde na tavanu, pod debelim slojemvišedecenijske prašine, o nekim boljim vremenimatajnu čuvaju i svedoče par iznošenih , ali još uvekelegantnih, „Madras“ cipela, od predivne mekanekože, kao uspomena na veliki osvajački pohod na

„Trieste“.

Za one imućnije bile su rezervisane patike „All-star“ Converse“ ili „Su-perga“, dok su se oniskromnijeg imovinskog stanjamorali zadovoljiti, ne manjepopulanim „Forward-šanga-jkama“ kineske proizvodnje,manje zvučnim i atraktivnim,

ali, počesto mnogo kvalitetnijim.

Još „golobradi“, u predvorju sveta muškaraca,

oličenog u mirisu „Briona“, „Pitralona“

ili u najgorem slučaju komove rakije, kao dezinfek-cije posle brijanja, nervozno smo širili nozdrve injušili neke nove, zavodljive mirise. „Pacco Ra-bann“, „Aramiss“, tada tako popularni „Pino sil-vestre“, „Brut“. Magiju „Patchylyja“,„Mosshusa“(Indian summer)

i sandalovog ulja, ljubomorno sam prisvojio tihbezbrižnih „lavovskih“ godina i evo već više od tridecenije istrajavama na njoj, ljubomornio ječuvajući od zaborava.

Izuzimajući „Shanell 5“, Ninu Richi“ i meniposebno dragu „Rommu“, ženski deo naše gen-eracije posebno je tih godina gotivio „Charlie“, za-vodljivi parfem, čiji bi sladunjavi trag dugo lebdeoulicom, nakon prolaska neke devojane „obučene“ unjega.

Ko nije sa zebnjom u srcu, natovaren torbama, na-jlon kesama i sa „crvenim“ pasošem u ruci, sakojim su tih godina sva vrata sveta bila otvorena,osetio onu nelagodu u stomaku sa približavanjemgranične rampe sa oznakom „doane“, i momentukad vam prilazi strogi, namrgođeni carinik tražeći„passeporte“, taj ne zna šta je adrenalin i kako ondeluje.Graške ledenog znoja, dok vam uvežbaneruke i sigurno oko rentgenski izvizitiraju sadržaj

41

bagaža, i olakšanje uz ono „uh, dobro smo prošli“kad se sa granice uputimo ka našoj Pazovi. Trebaloje dočekati sutradan, kad ćemo se sa novim „per-jem“ pojaviti na „centru“, držeći napadno u zubimaitalijanski, dugački „Kent“ ili „Marllboro“,pripaljujući ih sa „kaubojskim“, samozapaljivimšibicama, koje su tih godina bile pravi hit, o đonnovih „Bally“ cipela.Uz sve to su se tako dobroslagale „Brooklin“ žvakaće gume sa okusomcimeta, kako bi prozapadnjački „šmek“ inapabirčeni rafinman bio zaokružen.

Eh, bile su to lepe godine, kad smo mislili dasmo tek na početku osvajanja sveta, nakon čega će,logično, uslediti sve lepše, udaljenije i atraktivnijedestinacije. Nismo ni slutili da je za većinu nas,tim putešestvijem istraživanje sveta upravo bilozavršeno.

JAROSLAV JAROSLAVSKI LITAVSKIpravo na PLANETU (kod 45. paralele):

jaroslavlje

„ ...mama mia – SLOVAKIA!to bi bilo TO, dragi jaroslave... da nam majku slovačku i psovačku...“

1. E, vala smo se naživeli na ovim prostorima ispreda i otpozadi.(kaže SEDA jebo me deda, kaže ZUZA opali memakar zguza)

Jesmo se napatili ali i za pojas zadenuli...

Bilo nam je i previše života ali i smrti, čuvari

tradicije i menstruacije, pobeđivali smo VREME iNEVREME slovačkom aritmijom: srcem, moz-gom, dlanovima, DUŠOM...

Ratnici sunca i kurca, nekih novih bolesti u pros-torijama zdravlja, sa motikom i internetom, uspom-enama i korenima. I majmuni i tajkuni! Nismo senikad kroz vekove, DŽABE i OVDE, jebavali sasvim i svačim – da bi eto, nekom UGOVORENOM PAPIROLOGIJOM bili oterani iproterani u tri pizde materine („do piči na koči“).Uz viski, tompuse i zvuke klavira. i neko novoDOGAĐANJE NARODA.

Probao je i satana, i SRP i ČEKIĆ i krst i virus,pa i bombe i katakombe, jebiga, neće pa neće. OSTAJU STAROPAZOVAČKI SLOVACI U PA-ZOVI I ŽIVI I ZDRAVI.

Jedni umiru da bi drugi živeli. I dalje i bolje. Todobro znamo i zbog toga OPSTAJEMO.

I pevamo.

Nismo se dali, nisu nas ni SRBI dali.

A ruse, amerikance, kauboje i indijance, das istWALTER odavno zabole ćuna i za RAVNOTEŽUMEĐU ZVEZDAMA a kamoli za srbina i slovaka.

Zbogom narode NARODA!

2. „Anjička – maljička.“

Treba umom biti dobar. Treba udom bitidobar. Stekli smo PRAVO na svog POŠTARA,MESARA, PEKARA, ČASOVNIČARA, KONO-BARA, APOTEKARA, DOMARA, ZLATARA,RATARA, FARARA...

Umeli smo i juriti i žuriti ali i stati i zaplakati. Ikleknuti, i zveknuti i zalegnuti.

NE DAJ BOŽE DA SE SRBI SLOŽE A SLOVACIMNOŽE !

Pa ipak.

SLOVAČKA ALTERNATIVA starija od Dunavaoduvek je znala biti i prijatelj i podrška ljudskojsorti u dimenziji dobra i zla. I to KAO POČETAK IKRAJ. Nikad zlatna sredina, jebeš joj ti mater. Fuj!

Prelepa i poštena SLOVAKINJA, može i u narod-

42

noj nošnji, može i u farmerkama, i sa tangama – aliuvek sa dobrim momcima, nikada sa bitangama.

Istorijski, bili smo i bebe i amebe PANONSKOGMORA, nekom šuljevi a nekome žuljevi...

Što se PLANETI I CIVILIZACIJAMA snilo – tose OVDE uvek zbilo.

Tvoje noge U RITMU MOLITVE. Možda nismo uvek bili za primer ALI SAPRAVOM NA PLANETU nema zajebavanja. To jestečeno krvlju, znojem i suzama.

Orgazam proleća: JAROSLAVLJE.

JANOŠIK je bio obična džukela a SEDAMVELOVA KRALJICE OD SABE, naspram dečjihpelena razapetim po našim dvorištima (kod 45.paralele), obične krpe.

3. Ovo ti pišem otvorenog srca i zatvorenogkruga.

Nema vetra, doneli su suton u naručju i počelipraviti prva gnezda.

Sa lastama je isto kao i sa SLOVACIMA:UZVIŠENO.

/Proza u pesmi(/ - jaroslavski -

JAROSLAV SUPEKIŠČAŠENE REČI

Savremenu književnost možemo podeliti na tradi-cionalnu i medijalnu. Tradicionalna književnoststvara, zapisuje tekst a medijalna manipuliše sa go-tovim tekstom ili sa izabranim tekstovima.

Knjiga Iščašene reči spada u medijalnu kn-jiževnost. Svaki namerni pomak štampanog teksta za vremefotokopiranja produkuje copy art, dakle vrloposebnu, a osim toga i lepu vizualnu poeziju. Kadsam otkrio, da vizualna poezije može biti samo onošto na originalni tekst liči, jer je posledica pomakaonog teksta za vreme fotokopiranja, prestao samstvarati nove artefakte za ovu knjigu i time sam jeustvari i završio. I ranije me je uvek obradovalo

ono što se desilo neočekivano. Tako sam na primerza svoju mail art akciju Homage Cavellini (kojusam kasnije realizovao u Muzeju moderne umet-nosti Andy Worhola u Slovačkoj) poslao faksomKavelinijev lik (reprodukcija portreta, koji jenapravio upravo Andy Worhol), ali tako da nisam

za vreme slanja dozvolio reprodukciji da prodjeuobičajnom brzinom kroz faks. A kad sam otišao upomenuti muzej da realizujem svoju akciju, otkriosam da je od slike duge samo oko 20 cm nastaomoj faks art artefakt dugačak oko jednog metra.Bio sam oduševljen, jer se reprodukcija kroz fakskretala takvom brzinom kakvu sam joj odredio,čime sam stvorio novo umetničko delo, ne samojednostavnu kopiju. „Lepo“ je dakle stvorilo neštoneočekivano, u ovom slučaju ometanje oubičajnogkretanja fotokopir aparata.

U pomaku teksta za vreme fotokopiranja jesuština Iščašenih reči, prilikom čega „lepo“ nastajeneočekivanom nadogranjom u obliku odredjenihslika. Te slike sam kasnije kombinovao sa drugimslikama i ponovo fotokopirao, iako sam u suštiniod njih retko pravio kolaže. Ukratko, Iščašene rečisu modifikacija dobijenih rezultata posle pomakaštampanih reči za vreme fotokopiranja. Vizualnotekst i poezije se razlikuju po tome, da poezija jesamo tekst, koji je pomaknut u sredinu strane, jed-nako s leve, kao i s desne strane. Predpostavljamda je ovaj pomak teksta ka poeziji odredio i nazivza nove pomake u tekstu, ali pre u pravcu razbi-janja teksta, pomoću čega je u stvari nastalavizualna poezija. Možda i zato što vizualna poezijaliči na tekst sa razbacanim slovima pomaknutim kasredini.

43

Vreme kompijuterskle tehnologije mi jeomogućilo da shvatim, da u Iščašenim rečimanema više slučajnog pokreta. Tako sam na primerpesmu Fujara napravio pomoću slučajnog pokreta,ali sama pesma je bila završena u kompijuteru, štoznači, da je bila namerno oblikovana. Ostao sam udilemi, da li u procesu nestajanja slučajnosti umojim artefaktima u Iščašenim rečima oni ne gubegubitkom slučajnosti na svojoj umetničkoj vred-nosti. Zato se ova knjiga završava pesmom Slovak-izam 5, u koja je u stvari jednostavno iskopirana407. strana Kratkog jezika slovačkog jezika, dakleknjige na osnovu koje su bile napravljene skoro sveIščašene reči (osim pesama Hentam, Hentu, Apo-liner, Zvrtniže ma sedem raz, ...a ja nemam iba, iba– jednu i već spomenuta Fujara , koje su napravljene na Apolinerov kaligram Ajfelova kula).

Iščašene reči su počele kao odredjeni an-tikolažni postupak a završile su sa intervencijomnapravljenom pomoću kompijutera. Ova knjiga jedakle stavrni postmoderni simulakrum (kao kopijabez originala) jer originali Iščašenih reči u stvari inepostoje. Iščašene reči počinju i završavaju kaokopija. Radi se o igri koju je omogućila savremenatehnika razmnožavanja i prikazivanja, samo (umom slučaju) radi se o igri koje se završila upotre-bom kompijutera.

Preveo sa slovačkog: Vladimir Valentik

Napomena: Tekst Iščašene reči je u stvari doslovknjizi vizualne poezije Iščašene reči (Vyšinuteslová) Jaroslava Supeka (1952-2009), koju jeprošle godine izdao Slovački izdavački centar uBačkom Petrovcu posthumno obeležavajući 60 go-dina rodjenja ovog značajnog slovačkog vojvod-janskog alternativnog pisca i umetnika.

44

45