LAZAR TRIFUNOVIĆ, Slikarski pravci XX veka, Priština 1982

(DADAIZAM I NADREALIZAM)Anti-umetnost

Nekako paralelno sa razvojem dade, gotovo u svim zapadnoevropskim zemljama, naročito u Italiji , Francuskoj i Nemačkoj, pojavile su se realističke tendencije. Te tendencije su bile različitog duhovnog opredeljenja, ali i srodne u nameri da ostvare novi tip realnosti, tip realnosti s one strane verističkog prikazivanja. Prethodnik ovakvog shvatanja bio je ANRI RUSO CARINIK. On nije slikao ono što vidi već ono što poznaje, jednu stvarnost koju je pronašao u sopstvenoj mašti i naivnim snovima. On je pretvarao viđeno u fantastično. On nije video prirodu čulima (kao njegovi savremenici), već uz pomoć jednog naivnog doživljaja. On je obnavljao stvarnost - svaki predmet je doživljavao izvan optičkih klišea normalnog saznanja stvarnosti (dobro bi upamtio formu i pomoću asocijacija koje bi mu pružio dati predmet gradio je novu stvarnost). Ruso je otkrio način da prođe kroz naslikanu stvarnost i toliko izmeni njeno značenje da od realnog stvori irealno, a od deskriptivnog magično. San - naga devojka na kauču usred šume je Jadviga koja je zaspala na svojoj sofi i sanja da se nalazi u džungli. Spojio je dva sveta stvarajući treći, medijalni, blizak kako automatskom radu podsvesti tako i čistoj apstrakciji. Kandinski je posmatrajući njegove slike rekao da pred duhom koji je iz materije išćupao formu postoje dva puta koja vode istom cilju: ka velikoj apstakciji i ka velikom realizmu.

Drugi oblik magijskog realizam nalazimo u slikarstvu ĐORĐA DE KIRIKA i Karla Kare od 1916 (tada su se sreli u Ferari). De Kiriko: "Svaka stvar ima dva aspekta: jedan opšte poznat, koji opažamo gotovo uvek, i drugi spektralni ili metafizički, koji opažaju samo retki pojedinci u trenucima vidovitosti ili metafizičke apstrakcije". Da bi to postigao de Kiriko je stvorio sopstvenu ikonografiju sastavljenu od tri tematska kruga:- renesansni gradovi (koristi se geometrijskom shemom i perspektivnom, vlada atmosfera plastične i

metafizičke usamljenosti)- krojačke lutke i figura manekena (čovek bez očiju i lica, "bizarnog tela, tužnog kao mašina", smešten u

magijski prostor)- slika u slici (mahom metafizički enterijeri, dve vrste realnosti koje jedna drugu dovode u pitanje)

Po završetku prvog svetskog rata i početkom 20ih i u Francuskoj su oživele realističke tendencije. Andre Deren, iako je nadmoć kubizma bila velika, nije se odrekao egzaktnog prikazivanja stvarnosti. Pikaso je posle rata potražio izvore u antici i istakao ideju o polarizaciji stilova. FERNAN LEŽE se oslobodio kubizma za vreme rata i već u prvim posleratnim slikama on se okrenuo životu, redu i mašini, počeo je da gradi jedan mit o tehničkoj epohi, slikajući ljudsku figuru kao mašinizovanu formu. Leže je bio ubeđen u "heroizam modernog života", voleo je ulicu i industrijsku civilizaciju i imao je poverenja u moderni svet. Njegovo slikarstvo (detaljno opisuje oblike, u slici vlada klasični red, ali i atmosfera mašinizovanog sveta) ostalo je negde na sredini između realizma i novog realizma 20ih, koji je našao brojne pristalice u Nemačkoj, u Novoj stvarnosti. Oni su se bitno razlikovali od dade, jer su se pojavili u periodu relativne stabilizacije, kad je do punog izražaja došla koncepcija sveta građanskog liberalizma. Nova stvarnost je donela deziluzionarnu umetnost, blisku ekspresionizmu, ali bez ekstaze i patosa, bez kosmičkih tema i sentimentalizama, sa trezvenim i hladnim pogledom oslobođenim svake emocije. Banalni i beznačajni motivi, oštro nacrtana forma, prostor bez ikakve vazdušne cirkulacije, predstavljali su elemente koji su veristički iskazanu stvarnost toliko sledili da su prešli preko nje i tako, na neki način, spojili Novu stvarnost sa magijskim realizmom i nadrealizmom.

HERBERT RID, Istorija modernog slikarstva - od Sezana do Pikasa, Beograd 1967

ČETVRTO POGLAVLJE(Futurizam, dada, nadrealizam)

Među italijanskim slikarima koji su potpisali dadaistički manifest 1920. (objavljen u časopisu Bleu u Mantovi) bio je i DE KIRIKO (rođen u Grčkoj 1888 od italijanskih roditelja, UMRO 1979). De Kiriko je studirao u Minhenu (1905-08) i tamo pao pod uticaj Klingerovog i Beklinovog1 mističkog romantizma. Živeo je u Milanu i Firenci, da bi 1910. otišao u Pariz, gde se upoznao sa Pikasom i Apolinerom. U Italiju se vratio kad je izbio rat, a u Ferari se našao s Karlom Karom sa kojim je osnovao scuola merafisica - slikarski stil koji je nešto možda dugovao Ničeovoj filozofiji , ali u suštini novi tip romantičnog pejzaža koji se više koristi nevezanim i uznemirujućim slikama snova nego perceptivnim slikama 2 . Prvi de Kirikov pejzaž (u njima obično dominiraju elementi arhitekture) u ovom stilu naslikan je 1910. pre odlaska u Pariz. Nakon njega, počinje sa primenom elemenata - možda inspirisan Pikasovim "konsturkcijama" - poput geometrijskih instrumenata, delova mapa itd, slikanih postupkom trompe d'oeil i uklopljenih u groteskne figure, koje pomalo liče na čudovišta od voća i povrća (kakve je slikao u XVI veku Đuzepe Arčimboldo). Ali takve konstrukcije nikako nisu kubističke, pa čak se može i sumnjati da li je on shvatao njegove ciljeve. Njegov smer nije bio analitički, niti je imao naklonost i prema logici - on npr. nije upotrebljavo perspektivu u cilju predstavljanja, već zbog njenog emotivnog efekta. Predmeti na njegovim slikama su obično izolovani, pripadaju jednoj imaginaranoj pozornici i postavljeni su tako da stvaraju osećanje išćekivanja, drame . "Horizont je ponekad definisan zidom iza koga se diže tutnjava voza koji iščezava. Cela nostalgija beskonačnog (tako se zove i slika) otkriva nam se iza geometrijske preciznosti trga. Mi doživljavamo najnezaboravnije pokreta kad nam izvesni aspekti sveta, čije postojanje ptopuno ignorišemo, odjendom otrkiju tajne koje su nam sve vreme na domaku, a koje ne možemo da vidimo jer smo suviše kratkovidi i ne možemo da osetimo jer su nam čula nedovoljno razvijena. Njihovi mrtvi glasovi nam se izbliza obraćaju, ali oni zvuče kao glasovi s druge planete".Karlo Kara i Đorđo Morandi radili su neko vreme u skladu s ovim poetskim duhom (1915-20), ali su obojica po duhu bili klasičari u osnovi i, kad se de Kiriko vratio u Pariz 1924, oni su postepeno napustili taj metafizički stil: nisu tražili nostalgiju beskonačnog, već vedrinu konačnog.

MARK ŠAGAL je, iako nezavisan duh, takođe doprineo karakterističnom razvoju krajem dadaističkog perioda. Školovao se u Carskoj školi lepih umetnosti u Petrogradu i prvi put dolazi u Pariz 1910, gde se pridružio krugu Apolinera i Maks Žakoba, kao i slikara Delonea i La Frena. La Frene mu je postao najbliži drug, mada nije bilo uzajamnih uticaja. On je sa sobom doneo jednu poetsku viziju čiji koreni potiču iz ruskog života i folklora i nikad je nije izgubio. Već 1911. vidi se uticaj kubista - izlagao je kao kubista zajedno sa Glezom i Metsenžeom; slike kao Autoportret sa sedam prstiju i Golgota, obe iz 1912, i pored toga što su zadržale karakteristične elementa Šagalove ruske ikonografije, geometrizovane su u preovlađujućem kubističkom stilu. Međutim, kubizam je ipak kod njega bio samo površinski manirizam; sam Šagal je priznao da ne može da prihvati skrnavljenje čulne materije koja pripada motivu . Smatrao je da je u kubizmu suviše značaja dato arhitektonskoj formi; više je voleo une figuration anti-logique tj. iracionalan sklop prirodnih predmeta, nelogičnost likova iz snova. Pred rat, Šagal se sve više vraćao svojim izvorima i onome što je nazivao prisnošću jendostavnog života, jednoj detinjoj viziji. Za vreme rata bio je u Rusiji. U međuvremenu njegov illogisme ostavljao je dubok utisak na najmlađu generaciju slikara i pesnika; kada se u zimu 1922/23 vratio u Pariz, njegova i de Kirikova fantazija zajedno su otvorile put u carstvo nesvesnog. Ipak, sam Šagal nika nije potpuno prešao taj prag.Uprkos svojoj nezavisnosti, Šagal je ostao jedan od najuticajnijih umetnika našeg doba. Pored očiglednih umetničkih kvaliteta (bogatsvo boje - ono što je zvao "primordijalna paleta"), treba istaći i to da se on prvenstveno obraća emocijama, na koje deluje pomoću manje-više nostalgičnog simbolzma.

1 Arnold B. (1827-1901) - švajc-nem. slikar, radio je mitološke teme i portrete; sklon simbolici i anegdoti2 De Kiriko je napisao i roman u obliku sna, "Hebdomeros" 1929.

"Pokušavam da svoje platno ispunim zvonikim oblicima punim strasti, koja treba da ostvari još jednu dimenziju koja se ne može postići ni čistom geometrijom kubističkih linija, ni mrljam boje impresionizma". Nadrealisti su našli toliko inspiracije u njegovom delu, mada ih on optužuje za književno prilaženje slikarstvu. Ista optužba često je upućivana i njegovom delu, ali on je sam izjednačio slikarstvo i poeziju.