1

I I Д Е О

Литература:

Банђур, Вељко и Поткоњак, Никола (1999): Методологија педагогије, Београд

Bakovljev, Milan (1997): Osnovi metodoloдije pedaдoških istraživanja, Beograd

ТОК И СТРУКТУРА ИСТРАЖИВАЊА

Научно истраживање – процес решавања научног проблема (или проналажења проблема које треба решити) методама које су научници у одређеној области прихватили као адекватне.

Истраживање има своју структуру. Све фазе чине кохерентну целину, неке се одвијају истовремено а неке секвенцијално (не једна за другом).

1. Формулисање проблема 2. Израда пројекта истраживања3. Реализација истраживања4. Интерпретација налаза5. Писање извештаја о обављеном истраживању6. Примена резулата

1. ФОРМУЛИСАЊЕ ПРОБЛЕМА ИСТРАЖИВАЊА

- Постављање проблема (изор теме и конкретног проблема истраживања). Избор теме зависи од бројних чинилаца, између осталог, и од самог истраживача. Треба истаћи разлику између избора теме и конкретног проблема истраживања. Наслов треба да садржи управо проблем а не општу тему истраживања.

У васпитању и образовању, као сложеној активности, појаве нису узроковане само једним, већ више фактора.

Пошто је изабрана тема и формулисан проблем, приступа се припреми за његово истраживање.

1.1. Припремна фаза (проучавање литературе, да би се урадила тзв. прегледна студија. Треба саставити листу питања да би анализа прочитаних текстова била организована и систематична. Главни део листе чини неколико стандардих питања на која одговарамо у току или после читања текста:

Како је одређени аутор формулисао проблем свог истраживања?

Који је био циљ истраживања?

Који су основни појмови и како су дефинисани?

Које су методе и технике употребљене за прикупљање података?

2

Који су главни налази, како су интерпретирани и које су њихове импликације?

2. ИЗРАДА ПРОЈЕКТА ИСТРАЖИВАЊА

Пројектовање је процес у којем истраживач доноси одлуке о свим питањима која се односе на реализацију истраживања. У току пројектовања, истраживач стално има у виду истраживање у целини. Пројекат је писани документ у којем се наводи шта, зашто, како, када и са ким ће се истраживати.

Пројекат се може поделити на теоријски и методолошки део. Теоријски део се може посматрати и као посебан вид пројекта који се назива идејни пројекат.

2.Идејни пројекат (шта ће се истраживати)

1. Формулисање проблема – проблем истраживања се језички формулише у једној реченици, обично у форми питања. У идејном пројекту треба образложити допринос истраживања одређеног проблема. При томе се обично имају у виду два аспекта: развој науке и унапређивање праксе. Који ће од та два аспекта бити у првом плану, зависи од сврхе и карактера истраживања. У овом делу идејног пројекта се такође даје преглед основних налаза ранијих истраживања истог проблема.

2. Формулисање циља и задатака истраживања – постављање циља је директно повезано са одређивањем проблема. Формулисање проблема и постављање циља су у ствари два аспекта једног истог процеса. У већини случајева циљ није могуће директно реализовати због чега га је потребно конкретизовати на задатке који представљају уже циљеве.

3. Формулисање општих и посебних хипотеза – хипотеза је претпоставка о решењу одређеног проблема, о односима између две или више варијабли, тј. могући одговор на неко питање који се мора проверити. Читаво истраживање је усмерено ка потврђивању или одбацивању постављених хипотеза. У педагошким истраживањима хипотезе се обично изражавају експлицитно, о постојању (или непостојању) корелације између две или више варијабли. Хипотезе су тесно повезане са циљем и задацима истраживања, тј. директно произилазе из њих. Обично се формулише једна општа (генерална) хипотеза која одговара циљу истраживања и више посебних хипотеза које одговарају постављеним задацима.проблем истраживања → циљ истраживања → општа хипотеза

1. задаци истраживања → посебне хипотезе4. Дефинисање основних термина и класификација променљивих – у овом делу израде

пројекта дефинишу се основни термини који постоје у проблему истраживања. То је неопходно јер се у педагошкој литератури појмови различито дефинишу и употребљавају у различитим значењима, што зависи од теоријске оријентације. У дефинисању основних појмова користе се монографије, педагошки речници, енциклопедије, лексикони. Варијабле – проблем истраживања по правилу садржи једну или више варијабли. Варијабла је један од основних термина у методолошкој терминологији, подразумева променљиво својство објекта, особе, појаве коју истражујемо, тј. оно својство које се у различитим условима у различитом степену испољава. (нпр. интелигенција, мотивисаност, толеранција)

Основна подела варијабли је на независне и зависне.

3

- Независне варијабле су оне за које се зна или претпоставља да претходе другим појавама, да изазивају друге појаве. (нпр. интелигенција у одређеном смислу узрокује успех у учењу).

- Зависну варијаблу изазива независна варијабла (нпр. учествовање у групним активностима, као независна варијабла, утиче на развој говора деце, као зависну варијаблу).

2.2. Студијски пројекат (како ће се истраживати; конкретизација свих елемената идејног пројекта). Студијски пројекат обухвата конкретизацију свих елемената идејног пројекта. Његов централни део чини избор одређених метода, техника, инструмената, тј. процедуру истраживања. Главни критеријум одабира је свсисходност.

Основне методе у педагошким истраживањима су дескриптивна, историјска и експериментална.

Избор техника- истраживач треба да се определи за одређену технику или технике којима ће прикупљати податке. Основне технике прикупљања података су: посматрање, анкетирање, интервјуисање, скалирање, тестирање.

Избор инструмента – развијени су многи инструменти за регистровање и мерење појединих варијабли у педагошким истраживањима. Уколико већ постоји инструмент који је истраживачу потребан и који је раније проверен, нерационално је да сам конструиште нови. Када је неки инструмент начелно прихватљив али се из одређених разлога не може применити у изворном облику, врши се његова адаптација. (нпр. инструмент који је примењен на старијим узрастима може да се примени на млађе тек после одређене адаптације).

Избор нацрта узорка (узорак – испитаници или учесници који су извор података). Прво питање у планирању реализације истраживања је: како обезбедити приступ испитаницима. Неопходно је благовремено добити дозволу од надлежних у срединама у којима ће се вршити испитивање (управа дечјег вртића, родитељи).

Предвидети како ће се презентовати резултати

Предвидети и прелиминарно истраживање

2.3. Технички пројекат

Списак установа и појединаца који ће учествовати у истраживању

Организација прикупљања планираних података

Рокови обављања предвиђених послова

Преглед планираних трошкова

Планирање реализације истраживања обухвата и списак основне литературе која је релевантна за истраживање, прилози под којима се подразумевају инструменти који ће се применити у реализацији истраживања.

4

УЗОРАК У ИСТРАЖИВАЊУ

У методологији се под популацијом подразумева скуп особа које имају неку заједничку карактеристику и о којима настојимо нешто да сазнамо. У сваком истраживању је потребно дефинисати садржај популације, њен обим, временски оквир. Сврха истраживања је да се дође до информација о одређеној популацији. Симбол којим се означава популација у методолошкој литератури је N. Међутим, већина истраживања не укључује целу популацију.

Истраживање се реализује на делу популације који се назива узорак. На основу налаза о узорку закључује се о популацији. Симбол за узорак је n. Да би информације о узорку могле да се уопштавају за целу популацију, узорак мора да испуњава одређене критеријуме.

Основни услов је да буде репрезентативан, да има исту структуру као популација. Величина узорка не гарантује његову репрезентативност. У циљу постизања репрезентативности узорка потребно је применити неки од нацрта или стратегија узорковања. Те стратегије могу да се поделе на стратегије добијања случајних и стратегије добијања неслучајних узорака.

1. Случајни узорци1.1. Прост случајни узорак – предуслов за узимање овог узорка је располагање регистром

или пописом свих чланова популације. Овај нацрт се заснива на претпоставци да ће због насумичног узимања узорка он бити репрезентативан. Међутим, често није могуће поседовати попис свих чланова популације.

1.2. Систематски узорак – делимично прилагођен прост случајни узорак. Заснива се на извлачењу јединица на основу узорачног интервала. Узорачни интервал се добија када се величина популације подели са жељеном величином узорка. (Пример: ако популација броји 2000 особа, а желимо да величина узорка буде 100, онда је узорачни интервал 20 и то значи да ће се узимати сваки двадесети члан популације. И овај узорак подразумева да располажемо пописом свих чланова популације.

1.3. Стратификовани узорак – узимање стратификованог узорка пролази кроз две фазе. Прво се популација дели на хомогене групе (стратуме) нпр. према полу, узрасту). Из сваке групе се насумично узима један број чланова узорка. Препорука је да популацију не треба делити на превише група.

1.4. Групни узорак – ако је популација природно подељена на групе (нпр. групе у дечјим вртићима) узимање узорка не обавља се директно из тих група већ се најпре узме узорак група па се потом из сваке групе узимају чланови узорка. (пример: ако на територији неког града постоји 11 предшколских установа, а желимо узорак од 200 чланова, најпре случајно бирамо 5 вртића и на крају из сваког вртића, насумично, по 40 деце у узорак).

2. Неслучајни узорци2.1. Пригодни узорак – то је узорак који је истраживачу лако доступан (нпр. васпитач

користи своју групу деце).2.2. Квотни узорак – то је неслучајни еквивалент стратификованом узорку, осим што се

чланови узорка не бирају случајно већ по нахођењу истраживача. 2.3. Намерни (циљни) узорак – истраживач бира оне чланове популације који су по

његовом мишљењу нарочито погодни за учествовање у датом истраживању. 2.4. Узорак „лавина“ – избор се врши тако што истраживач одреди мали број особа за које

жели да учествују у истраживању. Од њих тражи да предложе наредне учеснике који

5

потом дају своје предлоге. Ова стратегија је корисна у истраживању особа до којих је тешко допрети (нпр. тинејџера који користе наркотике, припадника секти и сл).

Ни један елеменат истраживања не може да буде произвољан, већ мора да буде планиран. Критеријум планирања треба да буде прикладност за одговарајућу сврху, тј. циљ, временски оквир истраживања, методе прикупљања података и друге факторе.

МЕТОДЕ ПЕДАГОШКИХ ИСТРАЖИВАЊА

Литература: Банђур, В. и Поткоњак,Н. (1999): Методологија педагогије, Београд: Савез педагошких друштава Југославије, 115-156

Дескриптивна метода у педагошким истраживањима – позната под називима „неекспериментална“, „некаузална“, „метода истраживања некаузалних веза и односа“ или „дескриптивно истраживање“.

Пошто се овом методом настоји дати преглед тј. снимак стања назива се и „сервеј метода“ (survey – преглед). Неки је сматрају само једном варијантом дескриптивне методе а неки чак посебном методом у истраживању педагошких појава.

Зависно од тога која логичко-методолошка операција доминира у оквиру дескриптивне методе, њеним варијантама се сматрају аналитичка, компаративна и класификациона дескриптивна метода.

Дескриптивна метода је намењена истраживању васпитне праксе (емпирије). Њоме се тежи што вернијем опису постојећих чињеница.

Дескриптивна метода се развијала под утицајем позитивистичких настојања да се проучавања и истраживања васпитања учине научним, ослањањем на искуство, на чињенице.

Међутим, чињенице нису довољне за научно закључивање. Да би се дошло до суштине проучаваних појава потребно је одговорити на питања: зашто су чињенице такве какве јесу, шта је довело до тих чињеница, шта их је условило (пример: неуспех ученика на тсетирању може да се констатује али треба установити шта га је проузроковало).

Дескриптивна метода може да служи за упознавање појаве коју ћемо даље ситраживати. Дескриптивно истраживање може да буде увод у неко друго, нпр. експериментално истраживање.

Слабости дескриптивне методе

- уколико остаје само на описивању емпиријских чињеница- истраживач је у пасивном положају јер не сме да утиче на проучаване појаве јер тиме

нарушава аутентичност те појаве.

Често се користи у педагошким истраживањима, било да претходи другом истраживању, да се комбинује или користи као самостална метода.

Дескриптивном методом може да се истражује велики број педагошких питања (васпитне појаве, мишљења и ставови субјеката у васпитно-образовном процесу).

6

Метода теоријске анализе

Користи се у проучавању битних, фундаменталних, теоријских питања педагошке науке. Анализирају се различита схватања о одређеним педагошким питањима, испитују се њихове основе, услови под којима су настајала и слично. Испитују се и утицаји осталих наука и теорија (филозифије, психологије и др). Може се користити и у проучавању педагошке праксе (емпирије). Основна техника у оквиру ове методе је анализа садржаја.

Каузална метода

Усмерена је на проналажење каузалних веза (узрочно-последичних веза). Није могуће истраживање каузалних повезаности ако претходно не располажемо дескрипцијом појава код којих намеравамо да установимо узрочно-последичну везу. Такође, није могуће тачно одредити границу између примене дескриптивне и каузалне методе.

Неекспериментална примена каузалне методе нпр. у историјским истраживањима, када се тражи каузална повезаност између појава, што је и највећа вредност ових истраживања. /Mužić, V. (1979): Metodoloдija pedaдoškoд istraživanja, Sarajevo: 72.

Историјска метода

Користи се при проучавању педагошке прошлости (теорије и праксе). Проучавају се и анализирају сви доступни извори који садрже чињенице о педагошком раду. Основна истраживачка техника у оквиру ове методе је анализа садржаја свих извора, писаних и свих осталих.

Метода систематског неексперименталног истраживања

Ова метода се најчешће дефинише као научно истраживање при коме нема намерног варирања услова (манипулисања варијаблама). Односи међу појавама истражују се у природним условима.

Неопходни усливи:

- предмет посматрања и његова сврха морају бити јасно одређени- посматрање се врши према унапред планираном поступку- посматрање се врши систематски- контролишу се услови у којима се поматрана појава јавља- објективност (при регистровању појаве јасно радвајати тумачења и објашњења)

Предности:

- шира применљивост од експерименталне методе- већа природност ситуације- истраживање делује мање на испитивану појаву него у случају експерименталног

истраживања

Недостаци:

- тежа и несигурнија контрола услова у којима се испитивана појава јавља- мања позданиост у закључивању о каузалним везама. /Gojkov i saradnici (2005): Leksikon

pedaдoške metodoloдije, Vršac:161-162

7

Експеримент

Суштинска карактеристика је намерно изазивање појаве ради научног испитивања ефикасности утицаја. У експерименталним истраживањима постоји независна варијабла (узрок) и зависна варијабла (последица). Експерименталним истраживањем утврђују се (откривај) каузалне везе између независне и зависне варијабле, открива се законитост каузалитета.

Битни структурални елементи експеримента

- утврђивање иницијалног (почетног стања)- уношење експерименталног фактора- утврђивање финалног стања.

Основни циљ је да се установи разлика између иницијалног и финалног стања.

Модели педагошких експеримената

Експеримент са једном групом (када се у једну групу сукцесивно уносе, један за другим, експериментални фактори)

Експеримент са паралелним групама (када се у групу испитаника уноси по један експериментални фактор)

Експеримент са ротацијом експерименталних фактора (када се у сваку групу испитаника, сукцесивном ротацијом, уносе сви експериментални фактори)

Факторски (сложени) модел експеримента (када се истовремено прати деловање више варијабли).

Ex post facto експеримент (поступак)

Кад се испитују каузалне везе између неких педагошких појава, није увек нужно да истраживач намерно уноси експериментални фактор да би изазвао неку појаву. Понекад тај фактор од раније делује, он постоји, неко га је други увео. Задатак истраживача је да утврди деловање (ефекте) тог фактора, тј. не утврђује се иницијално стање већ само финално стање. Добијени резултати упоређују се са сличним ситуацијама у којима није деловао тај фактор, на основу чега се изводе закључци о његовом деловању. То доприноси смањењу валидности и позданости јер није могуће „уназад“ контролисати услове. Зато се сматра да је ex post facto експеримент научно мање вредан али је природнији од „правог“ експеримента.

ТЕХНИКЕ И ИНСТРУМЕНТИ ПРИКУПЉАЊА ПОДАТАКА У ПЕДАГОШКИМ ИСТРАЖИВАЊИМА

Технике представљају поступке организованог, систематског и планског долажења до података релевантних за постављени проблем. У оквиру једне методе може да се примњује више техника а у оквиру сваке технике могу се примењивати разни инструменти.

1. Посматрање – организовано, целисходно и систематско, са разним инструментима као што су: протоколи посматрања, чек листе, анегдотске белешке итд.

2. Интервјуисање – у усменој форми одговарају на постављена питања.

8

3. Анкетирање - у којем испитаници писаним путем одговарају на питања која су такође у писаној фроми: разне врсте упитника.

4. Скалирање – процењују се разна своства испитаника инструментима: дескриптивне, нумеричке скале, чек листе итд.

5. Тестирање – испитаници решавају постављене задатке са инструментима: тестови знања, тестови личности, тестови способности итд.

6. Социометрија – којом се анализирају односи у групи васпитаника са инструментима: социометријски упитници.

7. Анализа садржаја – користи се у свим педагошким проучавањима и истраживањима у којима се користе као инструменти дневници, белешке, упитници, тестови, скале, чек-листе; не може се приступити обради без анализе садржаја.

Истраживачки инструменти се називају и мерним инструментима; могу бити стандардизовани и нестандардизовани

Стандардизовани – за које су утврђене метријске карактеристике:

Ваљаност (валидност) – истраживачки инструмент је валидан када мери управо оно што се њиме жели мерити.

Поузданост (релијабилност) – истраживачки инструмент је поуздан када у два узастопна мерења истог својства, на истим испитаницима, даје идентичне или веома сличне резултате. Често се проверава применом паралелних форми инструмената или тест-ретест поступком.

Осетљивост (дискриминативност) – мерни инструмент је осетљив када је у стању да региструје разлике у својству које се њиме мери. Ајтем у инструменту (питање у упитнику, задатак у тесту) је дискриминативан ако има потенцијал да раздвоји испитанике који имају јако развијену особину која се мери од оних са слабо развијеном особином.

Објективност – под објективношћу инструмента се подразумева независност резултата његове примене од оног ко га примењује. Што више резултати мерења инструментом зависе од истраживача, то је инструмент нање објективан.

У педагошким истраживањима се знатно чешће примењују нестандардизовани инструменти, које конструишу сами истраживачи за потребе свог истраживања.

Приликом избора инструмената потребно је водити рачуна о природи чињеница које се прикупљају:

За стицање непосредног увида у неку васпитну појаву користи се посматрање Мишљења, ставови, интересовања, истражују се (мере) анкетирањем и/или интервјуисањем Степен присутности неког својства утврђује се скалирањем Односи у васпитној групи испитутјусе социометријом Знања, способности, навике истражују се тестирањем

Мерење концепата и индикатора

Да би смо мерили неку идеју или концепт, нужно је да га операционално дефинишемо, тј. да га разрадимо да би смо приликом мерења могли да уочимо разлику између индивидуа према нивоу или интензитету мерног феномена. Ради се о мерењу индикатора. (Пример: ако кажемо да је у

9

традиционалном васпитно-образовном раду са децом доминирао фронтални облик, најпре треба дефинисати шта подразумевамо под појмом традиционални васпизно-образовни рад, која су његова својства, а затим ћемо мерити нека од тих својстава – смер комуникације између васпитача и деце. Тада можемо да израдимо протокол, за одређени временски интервал, у који ћемо уносити сваког минута чињеницу куда тече комуникација, од васпитача према деци, од дететета према васпитачу, од детете према другом детету итд. Најчешће не меримо један индикатор већ него више њих за један концепт.

1. Посматрање

Циљ, план и начин регистровања су прецизно одређени и дефинисани.

Основни инструменти:

- протокол (листа) посматрања – има јасно дефинисане категорије појаве која се посматра, време посматрања је подељено на временске интервале, оно што је уочио, посматрач региструје одређеним симболима (нпр. √, /, 1). Протокол посматрања омогућава пребројавање фреквенција одређене категорије да би се установило која се најчешће јавља.

- чек листа - Састоји се из сета тврдњи уз које су понуђени одговори „да“ и „не“. На основу заокружених одговора истраживач констатује присуство (или одсуство) посматране појаве.

Може да се посматра група или појединац. Ако се посматра група, између посматрача и чланова се успоставља одређени однос. Разликује се посматрање са учествовањем (натуралистичко или етнографско) и посматрање без учествовања Истраживачка техника посматрања је често критикована као субјективна. Поузданост посматрања могу да угрозе:

- реактивност испитаника (тј. промене у њиховом понашању јер су свесни да су посматрани; посматрање помоћу скривене камере или кроз једносмерно огледало утиче да се смањи реактивност испитаника)

- пристрасност посматрача ( учешће у комуникацији отежава бележење посматраног понашања.

2. Интервју1) Структурисани (везани) интервју – основу за вођење разговора представља листа

прецизно утврђених питања која се морају поставити испитанику. Онај који поставља интервју мора их добро знати. Обично су затвореног типа, са понуђеним одговорима. Овај облик интервјуа се прибилижава усменом упитнику. Структурисано интервјуисање подразумева постављање истог сета питања, истим редоследом, свим испитаницима. Треба се придржавати следећих правила:

o Не давати опширна објашњења испитаницима

o Не сугерисати одговоре

o Не давати савете и своје мишљење

2) Неструктурисани (слободни) интервју – основу разговора чине оквирно одређена питања, тј. теме којих ће се придржавати током разговора. Питања су углавном отвореног типа. Уколико испитујемо више особа, редослед питања не мора да буде исти. Слободни

10

интервјуи су подобни за интимније теме или када се испитује релативно непозната област, за упознавање са детаљима феномена који се проучава.

3) Полуструктурисани интервју – унапред се припремају питања отвореног и затвореног типа. Доминирају питања отвореног типа и прецизно су унапред формулисана. После питања често следе „сондажна питања“ којима се проверава испитаников одговор.

Активно слушање је важно за све облике интервјуа. Обухвата и вербалне и невербалне облике комуникације. Вербална комуникација - парафразирање, тј. понављање својим речима саговорникове изјаве, рефлексија тј. провера садржаја невербалне изјаве (нпр. питање као провера да ли је добро протумачено емотивно стање испитаника, у вези са оним о чему је говорио); невербална комуникација – држање тела, гледање у правцу саговорника којим се исказује пажња и поштовање саговорника.

Фазе истраживања на којима је заснован интервју:

1) Одређивање проблема истраживања – шта ћемо истраживати2) Израда плана или протокола интервјуа – избор питања и њихов редослед; обично се

примењује распоред у облику „левка“ – најпре се постављају општа питања на која је лако дати одговор а затим интимнија питања.

3) Интервјуисање – квалитетније је ако су питања краћа а одговори дужи; могуће је направити аудио или видео записе интервјуа, као и белешке. Треба избегавати постављање сугестивних питања.

4) Транскрипција интервјуа транскрипт или препис интервјуа је текстуална презентација разговора снимљеног касетофоном или камером. Транскрипт мора да садржи сем одговора и паузе у говору, опис невербалне комуникације, понашања говорника, наглашавање појединих речи, расположење (нпр. љутито, узбуђено, апатично, весело).

5) Анализирање – заснива се на кодирању података. То је поступак којим се сваком испитаниковом одговору додељује ознака (реч, појам) која представља главну идеју. Када се спроведе први круг кодирања, истраживач може сличне кодове да групише у шире теме.

Групно интервјуисање – истовремено усмено испитивање неколико особа (хомогене групе). Предности над индивидуалним интервјуом:

- Економичније су јер се истовремено испитује неколико особа- Одговори су богатији јер појединци могу једни друге да подстакну на расправу- Флексибилнији је- Погодније је за испитивање деце јер се осећају опуштеније у друштву него појединачно са

одраслом особом (тешкоће – деца нису у стању да дају јасне одговоре, треба избећи могућност да им буде досадно, да буду уплашена, да говоре неистину)

3. Анкетирање

Поступак којим испитаници писмено одговарају на питања која су такође у писменој форми.

Врсте података који могу да се добију упитником:

Социо-демографски подаци (подаци о полу, старости, образовању, занимању и сл) Подаци о средини у којој појединац живи и ради Подаци о понашању

11

Подаци о ставовима, мишљењу, уверењима, осећањима, тј. субјективни подаци

Предности упитника у односу на посматрање:

Могу да се проучавају појаве које нису доступне посматрању (ставови, осећања, мишљења) Могу да се проучавају догађаји који су се десили у прошлости Економичност – за релативно кратко време може да се испита већи број особа

Предности упитника у односу на интервју:

Економичност (истовремено се испитује већи број особа; краће је време припреме и обраде података)

Испитаници више верују у то да је испитивање анонимно па су у већој мери спремни да дају тачне одговоре

Испитаник може да размисли о одговору док при интервјуисању, због присуства саговорника, има потребу да пожури са одговором.

Претпоставке на којима се заснива испитивање упитником:

Да је испитаник вољан (мотивисан) да искрено даје податке о себи Да је способан да пружи релевантне информације Да истраживач и испитаник успоставе квалитетну комуникацију

Фазе израде упитника (анкете)

Рашчлањавање проблема и одређивање садржаја питања – при изради упитника потребно је најпре рашчланити проблем на основне варијабле, које је потребно дефинисати (користећи одговарајућу литературу). Дефинисањем варијабли долази се до њихових основних аспеката (индикатора) који одређују садржај питања.

Формулисање питања – један индикатор може да се претвори у већи број питања. Треба водити рачуна о томе шта ће се питати (смисао питања) и како ће се питати (начин, тј. вербално обликовање питања).

Проблеми који се јављају у односу на смисао питања

- Информисаност испитаника о одређеној појави коју испитујемо (морају да буду обавештени о томе иначе неће моћи да дају одговоре)

- Непознате речи и нејасан смисао- Референтни оквир тј. контекст у који треба сместити питање, треба да зна на шта се заправо

односи (пример: бити задовољан; може да буде протумачено на различите начине). Потребна је квалитетна инструкција.

- Проблем друштвене пожељности одговора – испитаници избегавају да изнесу своје мишљење уколико је оно у супротности са општеприхваћеним мишљењем заједнице. Потребно је да буде обавештен да је упитник анониман и да неће сносити последице за свој одговор јер је немогуће установити ко га је дао.

Подела упитника у односу на облик питања:

- затворена питања (са понуђеним одговорима) - отворена питања (са слободним одговором)

12

Затворена питања могу да буду

- дихотомна (типа да – не). Формулишу се обично тако да једну алтернативу помињу а другу подразумевају (пример: „Да ли сте задовољни студијама у овој школи?“ не наводи се супротност „или нисте задовољни?“ већ се то подразумева). Недостатак дихотомних питања је груба категоризација одговора.

- Питања са вишеструким избором – понуђена је листа одговора, углавном је то 4-6 и уз то је препоручљиво да се као одговор понуди „нешто друго _______“ да би испитаник дао свој одговор ако се не пронађе ни у једном од понуђених. Требало би да се понуђени одговори не разликују знатно у дужини, јер би то могло да наведе испитаника на закључак да је најдужи понуђен одговор тачан, пожељан. Такође треба нагласити колико одговора може да заокружи.

Предност затворених питања је:

- Економичност: лакша су и за примену и за обраду- Понуђеним одговорима се избегава непрецизност испитаника (Пример: на питање отвореног

типа „Зашто се се определили за овај позив?“ могу да одговоре „Има пуно разлога“ а да не наведу ни један конкретан).

Обликовање упитника укључује:

- избор распореда питања - важно је придобити испитаника за давање искрених одговора; почетна питања зато треба да буду лака и занимљива, општег карактера. Најчешће се односе на социодемографске одлике (пол, старост, образовање итд). Обично се примењује „стратегија левка“. После уопштених питања следе интимнија.

- припрема инструкције упитника - треба да садржи битне информације о истраживању и начину одговарања. Потоји општа и посебна инструкција у упитнику. Општа инструкција се односи на информације о томе шта се испитује, ко организује и врши испитивање, која је његова сврха. Општа инструкција стоји на почетку упитника или се саопштава усмено. Посебна инструкција се односи на сама питања. Обично се наглашава да постоје две врсте питања (отворена и затворена) и евентуално могу да се наведу карактеристични примери.

На крају обавезно треба захвалити сараднику на сарадњи!

СКАЛИРАЊЕ

Два различита значења термина „скалирање“:

- конструисање, прављење скале као мерног инструмента- примена одређене скале у истраживању

13

Да би се установио степен присутности (изражености) одређеног својства (особине, карактеристике) користи се скалирање као истраживачки поступак и различите врсте скала процене као истраживачки инструменти.

Скале процене се најчешће користе за испитивање мишљења, ставова, погледа, за процењивање личних својстава учесника васпитно-образовног процеса.

Пример: у предшколској установи могу да се испитују, вреднују и прате одређене појаве и услови који постоје, поједина деца или читаве васпитне групе, одрасле особе које учествују у васпитно-образовном раду (афективност, црте карактера, склоности, интровертност-екстровертност, навике, вредноћа, савесност итд), резултати рада, квалитет услова у којима се одвија васпитно-образовни рад, простора у којима бораве деца итд.

Постоје различите врсте скала процене.

Према односу процењивача и предмета процењивања могу се поделити на:

- Скале самопроцене- Скале процене других

Поставља се питање шта је прецизније, самопроцењивање или процењивање других. Обично се сматра да људи нису у стању да реално процењују себе и да је процењивање других објективније.

Према изгледу, разликују се:

1. Графичке скале процене 2. Нумеричке скале процене 3. Дескриптивне (описне) скале процене 4. Комбиноване скале процене

1. Графичке скале процене – заснивају се на визуелном предтсављању појаве која се процењује. Најчешће се користе хоризонталне и вертикалне линије са одређеним подеоцима, које својом дужином указују на континуираност својства које се процењује и могућност диференцирања разних степена његове изражености. Препоручује се да линије буду дугачке 5 до 15 цм. Постоји дилема да ли линија треба да буде испрекидана или неиспрекидана (континуирана).Процењивачу (испитанику) се усмено или у писаној форми саопштава шта приказана линија представља тј. на које се својство односи и које значење има леви а које десни део. Обично леви део линије показује максимално присуство својства а десни део одсуство тог својства. Такође се препоручује да, уколико испитаници процењују више својстава, свако својство треба да буде приказано посебном линијом и на посебној страници.Потешкоћу би могло да представља очитавање датог суда приликом процене одговора. У том случају може да послужи и лењир са милиметарском скалом.

2. Нумеричке скале процене – Појава која се процењује представљена је узлазном или силазном серијом бројева. Већи степен присутности појаве означен је већим бројем. Могуће је средишњу тачку континуума означити нулом, лево од нуле распоредити силазну серију

14

бројева а десно од нуле, узласну серију бројева. Испитанику треба дати и вербално објашњење уз сваки број.Пример: -3 -2 -1 0 1 2 3

3. Дескриптивне (описне) скале процене – Степен присутности процењиваног својства изражава се вербално, тј. описно, у виду једне речи или детаљније, у виду реченице. Дескриптивна скала се састоји од низа тврдњи од којих испитаник бира ону која је по његовој процени најадекватнија. Најчешће се примењују скале које имају између 3 и 7 степена за процену.Пример скале са три степена процене:

Дете Н никад не испољава агресивно понашање Дете Н понекад испољава агресију Дете Н веома често испољава агресивно понашање

4. Комбиноване скале процене – Веома често се примењују скале које представљају комбинацију различитих врста скала процене.

Пример комбиноване скале процене:

│_________________________________________________│

Никад не испољава Веома често испољаваагресивно понашање агресивно понашање

Чек листе са скалом процене

Када се жели „снимити“ стање неке педагошке појаве, тј. констатовати присутност неког својства, примењују се чек листе (називају се и евиденционе листе зато што се њима евидентира неко стање).

Чек листа се састоји из низа тврдњи а уз сваку тврдњу се налазе одговори „да“ и „не“.

Чек листе се редовно користе у комбинацији са скалом процене. Прво се помоћу чек листе констатује присуство или одсуство неке појаве (свосјтва) а затим се скалом процењује степен присутности те појаве (својства).

Скале за испитивање ставова

Ставови се обично дефинишу као „унутарличне детерминанте“, „фактори који детерминишу понашање појединаца у односу на социјалне појаве“.

Став представља суму свега онога што појединац мисли, осећа и склон је да учини у односу на неки објекат. Можемо имати став према различитим појавама, а објекат става може да буде било која појава. Став има три компоненте:

- Когнитивну (знања, појмови, идеје, уверења о некој појави)- Афективну (позитивна или негативна осећања према некој појави)- Акциону (приправност да се поступа у корист или против неке појаве, објекта става).

15

Скале ставова Ликертовог типа (сумационе скале)

Најпозантије скале за испитивање ставова, назив су добиле по психологу Ликерту који их је конструисао.

Скала ставова Ликертовог типа представља низ тврдњи које говоре позитивно или негативно о објекту става а испитаник за сваку тврдњу означава у ком степену се слаже са њом. Уобичајена је петостепена скала одговора:сасвим се слажем; углавном се слажем; неодлучан сам; углавном се слажем; уопште се не слажем). Свака тврдња уствари представља скалу па се због тога овај инструмент назива сумациона скала.

У педагошким истраживањима могу да се примењују различите варијанте скале судова:

Контролна или чек листа (дескриптивна скала у којој уместо већег броја предложених тврдњи постоје само две: позитивна и негативна)

„Одреди ко“ скала (испитаник наводи име личности или више њих, на које се, по његовом мишљењу, предложено обележје односи).

Скала рангова (одређује се редослед особина, појава, субјеката, на основу неког својства).

Поступак помоћу поређења парова (испитаник упоређује две по две личности, методе, и слично, према неком својству).

Пример: Поређење ефикасности метода у обради нових садржаја ( наводи се по пар метода) метода усменог излагања – метода разговора; метода разговора – метода демонстрације; метода разговор – метода демонстрације...)

Скалограм (свака виша категорија обухвата све ниже категорије)

Скала производа (процењивање производа васпитно-образовног рада помоћу њиховог упоређивања са типичним производом нпр. скала писмених састава, скала ликовних радова, скала предмета који се израђују и сл).

Употребу скала судова у прикупљању података могу да прате различите грешке:

хало ефекат – претходна процена неке личности, појаве, процеса и сл. делује на каснију процену њихових карактеристика

„лична једначина“- обухвата грешке благости, строгости и централне тенденције процењивача

тенденција ка екстремима грешка контраста – у процењивању других полази од себе грешка близине – на процену делује близина скала судова у њиховом распореду „логичка грешка“ – на процену делује неко предубеђење о функционалној

повезаности неких особина која, у ствари, не постоји

16

Истраживач је дужан да посвети нарочиту пажњу конструкцији скале судова и њиховој провери, прелиминарној примени на мањем узорку. (извор: Банђур и Поткоњак, 253-254).

ИЛИ

Погрешке које могу да прате скалирање (други извор, аутор Баковљев за поједине погрешке наводи другачији назив али првих шест наведених погрешки су исте, додаје још две)

Хало-ефекат Погрешка централне тенденције Погрешка екстремног суда Погрешка контраста Погрешка проксималности (proximum – близина) Логичка погрешка Стереотипија Процењивање особе на основу њеног израза лица, гласовних особина, држања

Извор: Баковљев, 90-91)

СОЦИОМЕТРИЈА

Социометрија је за разлику од других врста истраживања усмерена према групи Познавање васпитне групе је предуслов усклађеног васпитног деловања па је ова техника широко прихваћена. Други разлог њене прихваћености је релативна једноставност примене.

Социометријом се могу истраживати формалне групе (нпр. васпитна група у дечјем вртићу) као и неформалне групе ( нпр. вршњака). У питању су групе чији се чланови могу идентификовати.

Сваки члан групе се одговарајућим питањима, стави у ситуацију да бира другог члана групе, односно чланове, на основу критеријума садржаних у социометријском поступку.

Претпоставке социометрије: Група мора да буде јасно дефинисана, да се тачно зна ко је члан те групе а ко није. Учесницима у групи треба омогућити да бирају и одбацују онолико чланова колико

желе. Учесницима морамо дати јасно дефинисан критеријум на основу којег ће бирати или

одбацивати. Питања треба формулисати тако да их чланови групе могу лако схватити.

Сваки члан групе може да се нађе у низу специфичних односа са другим члановима. Постоји девет могућности.

Пример за односе између два детета, А и Б

А бира Б Б бира А А ◄---------------------------►Б

17

А игнорише Б Б игнорише А А Б

А одбацује Б Б одбацује А А ◄ - - - - - - - - - - - - - - ►Б

А бира Б Б игнорише А А ---------------------------►Б А бира Б Б одбацује А А ---------------------------►Б ◄ - - - - - - - - - - - - - - - А игнорише Б Б бира Б А Б ◄---------------------------

А игнорише Б Б одбацује А А Б ◄ - - - - - - - - - - - - - - -

А одбацује Б Б бира А А - - - - - - - - - - - - - - ►Б ◄---------------------------

А одбацује Б Б игнирише А А - - - - - - - - - - - - - - ►Б

Социометријским поступком се испитује:

1. Социометријски статус појединца у групи (да ли је чешће биран или одбијен)2. Односи унутар групе3. Степен кохезивности (интегрисаности) групе

Социометријски типови:

“звезде” особе које бирају многи чланови групе

“одбачени” које многи чланови групе одбацују

“изоловани” које нико не бира нити одбацује

“парови” чланови који се узајамно бирају

“тријаде” три члана од којих први бира другог, други трећег а трећи првог

“ланци” већи број чланова од којих сваки бира оног следећег

Инструменти којима се прикупљају чињенице у социометријским истраживањивањима називају се социометријски упитници.

18

Социометријски упитник садржи онолико питања за колико се критеријума определи истраживач. За сваки критеријум избора даје се посебно питање. Питања могу да буду у афирмативној или негативној форми.

Пример питања која се односе на један критеријум избора – игру:

1) Са ким би највише желео да се играш?2) Са ким не би уопште желео да се играш?3) Шта мислиш, ко би од твојих другара желео да се игра са тобом?4) Шта мислиш ко не би желео да се игра са тобом?

Од сваког члана групе се тражи да одговори на иста питања. Избор може да се ограничи на једног члана групе а може и да се дозволи избор више чланова групе. У наведеном примеру критеријум је игра. Ако би као критеријум узели неку другу активност, избор деце би сигурно био другачији. Неки истраживачи препоручују да се после сваког питања постави и додатно питање „Зашто?“ да би испитаници образложили свој избор.

Социометријско испитивање може да се реализује на неколико начина:

- Да се умножи списак у онолико примерака колико је чланова групе. Ако сваком детету поставимо нпр. по 4 питања за 4 различита критеријума избора, онда би требало за свако дете да се обезбеди четири истоветна списка са именима другова, за сваки критеријум по један, а листе се затим означе бројевима (1,2,3,4). Попуњава се једна по једна листа.

- Могуће је да се на једној листи поставе сва питања на коју се бележеи име и презиме детета које бира (или одбацује).

Обрада података

Графичка помоћу социограма Нумеричка – изачунавањем одговарајућих индекса

Да би се саставио социограм, неопходно је претходно утврдитит симболе: обично се дечаци означавају троуглом (или четвороруглом – квадратићем) а девојчице кружићима. У симболу је редни број детета на списку деце могу и иницијали али није увек практично, јер деца могу да имају исте иницијале). Пуна линија са стрелицом означава бирање, испрекидана означава одбацивање. Социограм је погодан за проучавање мање групе деце, због прегледности. Када је група већа од 35 чланова и ако је број критеријума бирања већи, онда је тешко направити социограм јер је непрегледан. Неки методолози предлажу кружни дијаграм. Обично се нацртају 4 концентрична круга. Распоређивање се врши по квартилима: они који имају преко 75% избора уписују се у први круг. Они између 50% и 75% у други круг; они између 25% и 50% у трећи круг; они испод 25% у четврти круг. У центар се уписује број чланова групе. Сваки социограм је особен и не могу да се стандардизују.

У већој групи је погодније да добијене податке обрадимо нумерички, израчунавањем социометријских индекса. Претпоставка је да се добијени избори претходно унесу у социометријску матрицу тип N х N. Најзначајнији социометријски индекси чија се вредност креће од 0 до 1 су:

19

1. Индекс прихватања (IP) говори колико је појединац прихваћен у групи. Израчунава се када се збир свих позитивних избора тог појединца подели са бројем чланова групе минус 1, по формули:

IP=Σх (+) N-1

2. Индекс одбацивања (IO) показује степен одбачености појединца у групи. Израчунава се када се укупан збир негативних избора тог поједица подели са укупним бројем чланова групе, минус 1, по формули:

IO= Σх (-) N-1

3. Индекс социјалног статуса (ISS) или индекс социјалне прихваћености показује положај појединца у групи одређен ставовима осталих чланова групе према њему. Израчунава се тако што се од збира свих позитивних избора одузме збир свих негативних избора за неког члана групе а онда се добијена вредност подели са бројем чланова групе минус 1. Овај индекс се креће од -1 до +1.

ISS= Σ(+) –Σ(-) N-1

4. Индекс групне кохезије (IGK) - исказује се солидарност (приврженост) чланова групе према групи и међусобно, компактност групе. Један је збиру свих позитивних избора у групи (ΣМPi) који се израчунава по следећој формули:

Mpi = N· (N-1) 2

IGK= __ΣPi__ ΣMPi Што је кохезија групе већа, то је и IKG већи.

5. Индекс групне тензије (IGT) – исказује се напетост у групи, одбојност чланова једних према другим. Једнак је збиру свих негативних избора у групи подељен бројем чланова гупе.

IGT= Σ(-) N

ИЗВОРИ И ИНСТРУМЕНТИ АНАЛИЗЕ САДРЖАЈА

Техника анализе садржаја има широку примену у свим педагошким проучавањима и истраживањима у којима се као инструменти користе дневници, белешке, упитници, тестови, скале,

20

табеларни прегледи, чек-листе и сл. Не може се приступити обради и сређивању чињеница без анализе садржаја.

Основни циљ анализе садржаја као истраживачке технике јесте да се дође до објективно датих чињеница које су садржане у разноврсним изворима. Извори могу да буду писани, фотографије, цртежи, слике, филнови, сви звучни извори, тродимензионална средства и др.

У педагошким проучавањима и истраживањима користе се следеће категорије докумената (извора):

- Званична документа (закони, уредбе, наставни планови и програми...)- документација васпитно-образовне установе (архива установе, матичне књиге, летописи,

дневници рада, опрема и прибор, настравна средства и сл)- документација ваншколских институција (спортских, културних и др)- радови наставника и ученика (васпитача и деце)- педагошка дела- педагошка белетристика (литерарна дела која се баве проблематиком васпитања)- литерарна дела (путописи, мемоари, бибографска и аутобиографска дела)- лична документација- тродимензионална средства (објекти, опрема, прибор, наставна средства...)- фотографије, звучни и визуелни записи- сви инструменти педагошких проучавања и истраживања

Документација може да се односи и на прошлост и на садашњост.

Примарни извори чињеница – они који су настали у процесу васпитања и образовања.

Секундарни извори чињеница – радови настали проучавањем неког подручја васпинте праксе, неког педагошког правца и сл.

На основу секундарних извора настају терцијарна дела.

Критичка оцена вредности извора:

- спољна провера (критика) извора – аутентичност- унутрашња провера (критика) извора – да ли су подаци тачни, потпуни, објективни;

потребно је поредити што више извора!

Истраживач врши

- избор, селекцију чињеница по својим критеријумима у зависности од проблеа који проучава- категоризацију извора – значај, важност, репрезентативност, целовитост- дефинише јединицу анализе садржаја – прецизно утврђује шта треба забележити као

чињеницу; могуће је и квантитативно исказати. У једном истраживању може да буде више јединица анализе садржаја

- утврђује критеријуме класификовања и сређивања чињеница- бележи резултате анализе садржаја извора (прегледно, јасно, лако, за сређивање и обраду)- сређивање, анализа, интерпретација, формулисање закључака

21

ТЕСТИРАЊЕ

У дескриптивним и експерименталним истраживањима често се користи техника тестирања а тест је инструмент прикупљања података. Помоћу теста се утврђује стање неке појаве (знање, навике, вештине, способности итд) и резултати васпитно-образовног рада, тј. утврђује се шта се постигло неким радом.

- тестови знања ( испитују се знања, вештине, способност примене знања) - тестови способности (испитују се различите способности: менталне, психосензорне,

психомоторне, механичке итд)- тестови личности (испитују се ставови, интересовања, емоције и слично)

Фазе у изради теста знања

- састављају се задаци на основу садржаја. Задаци треба да буду различити: присећања и допуњавања, алтернативног и вишеструког избора, „спаривања“, сређивања, аналогије итд.

- елиминишу се задаци за које се већ на основу првог увида установи да не одговарају постављеним захтевима

- од задатака који су остали, саставља се прва (прелиинарна) верзија теста- на основу прелиминарног истраживања врше се корекције, упутство и кључ оцењивања,

утврђује редослед задатака и сл.

У педагошким истраживањима чешће се користе нестандардизовани тестови које конструишу сами истраживачи.

Обрада података обично обухвата:

- означавање свих тачних одговора- утврђивање резултата (скора, тј. збира бодова)- израчунавање одговарајућих мера: просека (аритметичке средине), варијабилности

(стандардне девијације) и других.

КВАНИТАТИВНА (СТАТИСТИЧКА) АНАЛИЗА ПОДАТАКА

Квантитативна анализа података се највећим делом остварује применом поступака статистичке анализе. Резултати статистичке анализе говоре увек о целини, односно о групи објеката а не о појединачним резултатима.

22

Статистичка анализа се заснива на индуктивном закључивању, тј. закључивању од појединачног ка општем. Индукција се дели на потпуну и непотпуну. У потпуној индукцији се закључује од свих случајева неке појаве ка целини те појаве. Грана статистике која се темељи на потпуној индукцији назива се дескриптивна статистика.

У непотпуној индукцији закључујемо од дела случајева неке појаве ка целини те појаве. Нпр. проучили смо део популације тј. узорак деце у припремној предшколској групи у погледу припреме за писање и на основу тога закључујемо о целини. Ова грана се назива инференцијална статистика.

Ток (етапе) статистичке анализе

Сређивање података

Рангирање – одређивање редоследа резултата, да би смо установили који је испитаник у нечему најбољи односно најсалбији.

Груписање – груписани подаци постају прегледнији и чине темељ за даљу статистичку обраду. Број група је обично 5-10.

Учесталост резултата у групама назива се дистрибуција фреквенције.

Показатељи дескриптивне статистике

У овој грани се описују појаве, тј. варијабле васпитања и образовања. Основни показатељи су:

Мере средње вредности Мере варијабилности Мере корелације

Мере средње вредности

Најчешће се употребљава аритметичка средина (просек). Саберу се све појединачне вредности и тај збир се подели са бројем испита

__ Σ X X= N

Може се и летимичним увидом запазити приближна средња вредност, на основу резултата који се најчешће јавља. Та вредност се назива МОД.

Средишња, централна вредност, налази се тачно на средини у низу резултата поређаних по величини – МЕДИЈАНА

Md= N+1_ 2

Мере дисперзије (варијабилности)

Једна од мера варијабилности која се најчешће користи и која је аналогна аритметичкој средини је стандардна девијација.

23

σ = √N Σ x2−(Σx) ²N

σ (сигма)

Аналогно МОД-у код средњих вредности, исту улогу међу мерама варијабилности има укупни распон (распон варијансе). Укупни распон нас информише колики је број разних вредности између највише и најниже вредности. Израчунава се по следећој формули: Хmax –Xmin+1.

Уз медијану се израчунава њој припадајућа мера варијабилности, квартилна девијација.

Q= Q 3 - Q 1

2

Q1= N+1 4

Q3= N+1 . 3 4

Мере корелације

Док су се мере средње вредности и варијабилности односиле на једну варијаблу, мере корелације или коефицијенти корелације се односе на две варијабле. Пример: успешност детета у две области, можемо да сматрамо да су те две области повезане, да постоји корелација.

Корелација се креће од +1 до -1. Коефицијент +1 показује потпуну позитивну корелацију. Када су у питању сложене појаве које се проучавају, као нпр. васпитање, тешко је да се јави потпуна корелација. Коефицијент корелације 0 значи да нема корелације. Када се добије негативан резултат, постоји негативна корелација.

Може да се дâ приближни оквир вредности корелација, које може да послужи као оријентација:

До 0.20 веома ниска корелација

Од 0.21 до 0.40 ниска корелација

Од 0.41 до 0.70 умерена корелација

Од 0.71 до 0.90 висока корелација

Две најчешће мере корелације су Пирсонов коефицинет корелације и Спирманов коефицинет корелације.

24

ПИРСОНОВ КОЕФИЦИЈЕНТ КОРЕЛАЦИЈЕ

N Σxy-(Σx) (Σy)

rxy= √[ NΣx¿¿2−(Σx) ² ][NΣ y2−(Σy) ²]¿

r xy - Пирсонов коефицијент корелације

N - број резултата

Σ xy - збир помножених вредности варијабли x и y

Σ x – збир вредности варијабле x

Σy – збир вредности варијабле y

СПИРМАНОВ КОЕФИЦИЈЕНТ КОРЕЛАЦИЈЕ

Ако имамо број испитаника мањи од 30 (што одговара једној васпитној групи) оправдано је израчунавати овај коефицинет корелације. Мера која се примењује за израчунавање корелације између рангова. Ако постоји већи број деце са истим резулататом они добијају просечан ранг који се израчунава тако што се рангови саберу и поделе са бројем резултата.

Формула за израчунавање Спирмановог коефицијента корелације:

ρ= 1- 6 Σ D² N (N²-1)

ρ – Спирманов коефицијент корелације (ро)

D – разлика рангова

N – број резултата

ИНТЕРПРЕТАЦИЈА И ИЗВЕШТАЈ О ИСТРАЖИВАЊУ

Интерпретација је процес којим истраживач приписује значење резулататима до којих је дошао. Темељне претпоставке од којих истраживач полази се називају парадигма (образац). Потребно је изнети претпоставке од којих се полази у интерпретацији (своје становиште, полазиште).

Једна од честих грешака у интерпретацији је потреба за уопштавањем. Треба имати у виду да се сазнања до којих се дошло у истраживању не могу уопштити за целу популацију и то треба отворено рећи.

25

Извештај о истраживању

1. Наслов треба да буде одређен; он заправо представља проблем који је истраживан (уз наслов треба да стоји и име истраживача).

2. Сажетак (апстракт) на српском и енглеском језику (најчешће). Износи се општи приказ рада (предмет истраживања, резултати, и на крају закључци). После сажетка се наводе кључне речи најчешће 3-7.

3. Увод који треба да садржи постављање и образлагање проблема, кратак преглед ранијих истраживања, навођење хипотеза, дефинисање основних појмова.

4. Опис тока истраживања да би читалац имао увид у то шта је учињено као и евентуалне потешкоће до којих се долазило и како су превазилажење. У овом делу извештаја наводе се: узорак, методе, технике и инструменти истраживања.

5. Резултати се износе текстуално и помоћу табела и графикона.6. Интерпретација – истраживач износи опште претпоставке од којих је пошао и указује на

разлику између објективних налаза и субјективних тумачења.7. Закључак говори о томе да ли су постављене хипотезе потврђене или оповргнуте.8. Извори и литература су намењени пре свега читаоцима који намеравају да се баве истом

проблематиком. У питању је и научно поштење према онима чији је рад коришћен у истраживању.

9. Прилози обухватају инструменте, табеле, графиконе, што доприноси јаснијем схватању истраживања а не може да буде укључено у основни текст.