Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe ipokazivati svima. Bićeš moj način odevanjasvega nežnog i tajnog. Pa i onda, kaddotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebeskidati. Na meni ćeš se raspasti.Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju

ove detinje duše. I da se više ne stidim predbiljem i pred pticama.Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkatimoju kožu s tvojom. Ne znam da li meshvataš: to nije prožimanje.To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečijimiris, sav izatkan po nama.Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebeda se, ovako pokipeo, ne prehladim odstudeni svog straha i samoće.

Drhtava pesma

Osecam: nešto u meni rastepomalo bolno - pomalo belo,kao da nekakve zbunjene lastelete kroz moju glavu i telo.Vrte se.Prestižu.Nešto traže.Od njih se na usni dah užari.Ja ne znam šta cu,

a mama kaže:još si ti balava za takve stvari.Osecam: nešto u meni prskakao kad pupoljak zenice širi.Zašumi nekakva zlatna trskai nece pod celom da se smiri.Tu oblog ne pomaže.Duša se kikoce i krvari.Nešto me muci,a mama kaže:još si ti balava za takve stvari.

Onda me zakiti prezrelo leto:dva grozda - kao dve tople tacke.Sve mi u rebrima razapeto.Sve okrenuto naglavacke.A sve je ipak lude i draže.Srce bi prostranstva da ozari.Placem od srece,a mama kaže:još si ti balava za takve stvari.

Prirodo, cuj me:laganja nema!Ti bujaj - ja cu od tebe više!I neka široko u nama dvemaogroman ružicast vetar diše.I luduj, prirodo!Zri naopako!Samo mi nemir ne pokvari.Volim te što si zaista tako

k'o i ja balava za divne stvari.

Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vraćaškad već jednom u svet krenešNemoj da mi nešto petljašNemoj da mi hoćeš-nećeš.I ja bežim bez povratka.Nikad neću unatrag.Šta ti znači staro sunce,

stare staze,stari prag?Tu je ono za čim može da se patiTu je ono čemu možeš srce dati.Al' ako se ikad vratišmoraš znatitu ćeš stati I ostati.Očima se u svet trčiGlavom rije mlako večeOd reke se dete učika morima da poteče.Od zvezda se dete učida zapara nebo sjajem.I od druma da se mučii vijuga za beskrajem.Opasno je kao zmijaopasno je kao metakda u tebi večno klijai čarlija tvoj početak.Ti za korennisi stvorenCeo svet ti je otvoren.Ako ti se nekud žuri,stisni srce i zažmuri.Al' kad pođeš - nemoj statiMahni rukom.I odjuri.Ko zna kud ćeš.Ko zna zašto.Ko zna šta te tamo čeka.Ove su želje uvek beljekad namignu iz daleka.Opasno je kao munjaopasno je kao metakda u tebi večno kunjai muči se tvoj početak.Ti si uvek krilat biosamo si zaboravio.Zato leti.Sanjaj.Trči.Stvaraj zoru kad je veče.Nek' od tebe život učida se peni i da teče.

Budi takvo neko čudošto ne ume ništa malo,pa kad kreneš - kreni ludo,ustreptalo,radoznalo.Ko zna šta te tamo čekau maglama iz daleka.Al' ako se i pozlatiš,il' sve teško,gorko platiš,uvek idi samo napred.Nemoj nikad da se vratiš.

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam,a bio sam ti drag, onda će u tebi odjednom nešto posiveti.Na trepavici magla. Na usni pepeljast trag. 

Da li si uopšte ponekadmislio šta znači živeti? 

Ako ti jave: umro samevo šta će biti. 

Hiljadu šarenih ribalepršaće mi kroz oko. 

I zemlja će me skriti. I korov će me skriti.A ja ću za to vreme leteti visoko... Visoko. 

Zar misliš da moja ruka,koleno, ili glava može da bude sutrakoren breze il' trava? 

Ako ti jave: umro sam,ne veruj to ne umem. 

Na ovu zemlju sam svratioda ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. I zato: ne budi tužan.Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i čudno drag.

Noću,kad gledaš u nebo,i ti namigni meni. Neka to bude tajna. Uprkos danima sivim kad vidiš neku kometu da nebo zarumeni, upamti: to ja još uvekšašav letim, i živim.

Najljubavnija pesma

Ovo je zaista najljubavnija pesma,a ni reči o ljubavi.Svim pajacima i lutkama otkinute su glavei oni tako leže u ćoškubespomoćnii bačeni.Neko u ovoj sobi više neće da bude dete.Neko u ovoj sobi tri dana ne može da ruča.Neko u ovoj sobi samo ćuti,ćuti,i gleda kroz prozor kako jesen sa lišćem i vetrom

putuje preko pokislih gradskih krovovaza pticama.Ovo je zaista najljubavnija pesma,a ni reči o ljubavi...."Usne jedino zato postojeda s nekim podeliš nešto svoje"......

"Sve bi se jednim imenom zvalo.Đacki.I ženski.I naivno.Jedino bi se muški i mangupski preživalo"

22.02.2010.

Samoća

Svoju snagu prepoznaces po tome koliko si u stanju da izdrzis samocu. 

Dzinovske zvezde samuju na ivicama svemira. Sitne i zbunjene sabijaju se u galaksije. 

Seme sekvoje bira cistine sa mnogo sunca, uragana i vazduha. Seme paprati zavlaci se u prasume. 

Orao nikada nije imao potrebu da se upozna sa nekim drugim orlom. Mravi su izmislili narode. 

Svoju snagu prepoznaces po tome koliko si u stanju da prebrodis trenutak jer trenutak je tezi i strasniji i duzi od vremena i vecnosti.Epilog

Vodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.To seu stvariJutro po sebi peni i razapinje dugu.Ja sam priznao jednoj ženiDa je život nešto prosto u meni,- a nije baš tako prosto.Ja sam mislio da ću ići pravodok se ne pretvorim u lenjir,

a našli su me u krugu.

Našli su me posle lutanjasrozanog od vriska do šaputanja.Prošao je oktobar.Među nogama drveća polako zaudara na vlagui krv.Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.

Sedite malo kraj mene kao kraj groba.Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.Sedite malo kraj meneVidite: opet sam dobar.Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog porazakao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočijekroz naše utrnule oči,- a mi ih sačuvali nismo.Nešto mlado nam je rzalo na usni i uveloGorko od smeha i slatko do plača.Dozvolite mi da posle svegadalekoj nekoj gosdpođici napišem jedno pismo,onako malo nostalgičnokao što pišu senilni penzionisani admiralipreživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice,kazaću,gospođice,sve je,sve je,sve je gotovo.Ovde cveće pokojnoprodaju razliveno u parfemske flaše.I sve je,sve je,sve je spokojnokao da vetar nikad nije šamarao drvoredi po oknu se pleo.

Gospođice,kazaću,u ovu jesen,frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,

to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.

Ti si jedina nahranila svu moju gladsa ono malo mesa i sna.Jedina si bila sita od ono malo mojih noktijui dlanova.Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasai kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhovena horizontalama tvog dnai proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očijui stanova,i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovo nije ispovest.

Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.

Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.

Hiljadu puta ponovo se plašim

za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,

za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te boli

i koliko su pred tobom svi drugi bili goli,

ona mera po kojoj znaš ko te otima

i ko te plaća?

Da li sam još uvek među svim tvojim životima

onaj komadić najplavijeg oblaka u grudima

i najkrvavijeg saća? 

Ovde kod menedani imaju ukus piva i dosade.Ponekad kaplju kišečudno,spokojno.Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posadei ne želi da zbrišesa svoga oka nešto uzaludno,nešto pokojno,nešto golubije.

Možda je dobro da znaš:posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju.Nekad prvi žutokljunac republike,danas - mogu da podignem zarozane čarapelično bogorodiciu dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavajukao mali žuti psina mokrim,nabreklim,crnim sisama gospođe keruše.Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecajui onako pevuše.

Ti me svakako razumeš:sve je,sve jesve je gotovo.Uplašeno sam pijani prazani sam.Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,neko kome otkrivam sve tvoje putokazedo mog usijanog temena.Nikome nemoj rećiali ja,koji najmanje znam o sreći,hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dam

i dok umire drveće i vetar po lišću gazihteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavii davnoprošlog vremena.

Možda nećeš verovati:i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.Sve mi hoteli nekako liče na istu bajkui postelje u sobama smeškaju se na isti glas.Svi se portiri na isti način brinuonako malo rođački kad im laku noć kažemo.Svi se portiri isto onako brinu,majke mi,kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.Satovi su već odavno povečerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javimjedino možda to da si ostala najlepša medaljaiz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.

Gospođice,ja nisam za tobom bio onako obično,gimnazijski zanesen.U meni je sve do tabana minirano.

Inače,zapamtio sam:ljubav je najgolubija samo u onim kricimakoji se poklone prvima.Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebinasmešim u ovu jesenpomalo krišom,kroz suze,pomalo demodirano,ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.

Autobiografija

U običnom sam sebe uhvatio,pa nikad nisam to sakrivao,bar sam pošteno kiriju platio,na ovom svetu što sam živeo.

Možda sam nekome jad iscelio,i nekom u zenice sjaj namamio,i u komšiluk zvezde doselio,u prozor svitanja uramio.

Ako mi život krila skrati,i sneg u oku počne da veje,znam, bar se neću pokajatišto sam umeo da se smejem.

Razglednica

Mesec je tupom, krivom kamomposekao jedno vece žuto.Oprosti,bio sam skitnica samo,pa sam u tvoje oči zaluto.I čudno nespretno prosuo se:kao lopta vrelog snega,nasmejan,izgužvane kose,od ptica ranjav,

od cveća pegav.

Oprosti,uvek moram da odem.Vetrove žute jesen već plače.Jezera-oči.Što kvase vodeobale obraza za skitacem?

Uvek se biva lep na pocetku.Pomalo dobar.Pomalo tužan.

Uvek se biva na ovom svetuna kraju tuđ,

na kraju ružan.

I uvek samo sebe imamoi san pun želja,nedorečen.

Mesec je tupom krivom kamomposeko jedno žuto veče.

Mi smo se suvise sretali

Mi smo se suvise sretali na raskrscima neznanimMada smo razlicitim putevima koracaliTinjalo nebo vecernje u siprazima zvezdanimI uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali.

Mi smo se suvise sretali a reci rekli nismoI u leta kovrdzava sa preplanulim licimaPod kapom zelenih dudova za casak zastali smoPa onda prosli, odlutali svako za svojim

vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeliI vetar kisama umio sivo popodne ogoleloA putevi se duzili i raskrsca su zudelaZa nesto kratko u susretu sto se toliko volelo.

U zime snezne, pobelele k'o tvoji isprani dlanoviDugo si, dugo cekala pod jablanom, na smetuI vrat mi goli uvila maramom svojom lanenomDa sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanjaJer znam: na nekom raskrscu necu te videti visePruzices nekome dlanove, prestace putovanjaI pod krov neki svratices da se sklonis od kise.

Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza

I sa vetrom - drugarom otici nabranih vedjaJer meni zivot prestaje ako sidjem sa stazaI pred necijim vratima skinem torbu sa ledja.

Da li sam svuda gde su mi tragovi...

Da li sam svuda gde su mi tragoviKo zna s cim sam se spajaoa nisam ga ni takaomozda sam boravio i u svom zivotumozda postoje izvesni znaciili kao da je neko stran.Ali ipak uz mene se moze,

mada je neobicno.Sa mnom je opasno ici,ja se nikad ne umaram.Valjda sam jedini covjekkoji sumnja u sebesve cesce mi se cinida nisam nikakav oblikvec da slobodno jedrimkroz sopstveno pijanstvo- prepusten suncevom vetruodlivam se i dolivam.Ali ipak uz mene se moze,mada je neobicno,sa mnom je opasno hteti,ja nikad ne odustajem.Neiskvaren iskustvom,poseban slucaj samoce.Ponekad izmislim sadasnjost,da imam gde da prenocim.I suvise sam video,da bih smeo da tvrdim,

mnogo toga sam saznao,da bih imao ijedan dokazali ipak uz mene se moze,mada je neobicno.Sa mnom je opasno voleti,ja nikad ne zaboravljam.Pokusavam da shvatim ucenjakoja mene shvataju.Nejasna mi je veraspremna da u mene veruje.Tesko je biti okovanu moju vrstu slobode.Lako mi je s nemirom,ne mogu da umirim mir.Al ipak uz mene se moze,mada je neobicno,sa mnom je cudno cak i umreti...jer ja se ne zavrsavam.

Senka

Zbog svega što smo najlepše htelihoću da uz mene noćas kreneš.Ma bili svetovi crni,ili beli,ma bili putevi hladni,ili vreli,

nemoj da žališ ako sveneš.Hoću da drziš moju ruku,da se ne bojiš vetrai mraka,uspravna i kad kiše tuku,jednako krhka,jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,korake moje da uhvatiš,pa sa mnom boli smeh da piješi da ne želiš da se vratiš.Da sa mnomispod crnog nebapronađeš hleba komadić beli,pronađeš sunca komadić vreli,pronađeš života komadić zreli.Ili crkneš,ako crći trebazbog svega što smo najlepse hteli.Belo

Nebo.Nebo.Sreće dosta.U proleću po drvećuod meseca kikot osta.Ej umreću.

Ej umreću ispod granjakraj zaspale vodeniceza devojke,milovanja,pletenice.

Ej, umreću od daljina,od mladostii od snage,za krčage pune vina,za krčage,

da se pije,da se smeje,

da se peva preko njiva,sav od sunca po ustimaispolivan.

Da me čekaš ispred kuća,da razvezeš ruke zrele,oči bi se od svanućarazbolele.

Razbolele i opileda se smejem do bolesti.

Ej, da mi je niz apriletebe sresti.Ej, da mi je da izludim,a bagrenje rascvetano.Ej, da mi je golih grudi,sa košuljom poderanom.

Ej, da mi je da te ljubimslab do ropca,jak do krika,kad zabele zdravi zubiharmonika.

Ej, da mi je u proledjuu milion vrelih boja.

Ej umreću bos po cvećusamog sebe razboleću.Ej devojko dušo moja.

Čarobna pesma

Vidim te vec,istina-kao u nekoj srebrnoj magli,ali divno te vidim:na nogama ti cizme od sedam milja,u ruci Aladinova lampa,putujes na onom cudotvornom tepihu

iz 1001 noci,preleces planine i morai dizes se visoko prema zvezdama.

Mozda ti i ne slutiskoliko volim tvoju trsavu glavu,detinju glavu koja mirise na sapuni penusavi aprilski vetar,

Glavu u kojoj stanuju samo bojevisoke,ogromne,nedostizne,

glavu koja ce shvatiti bezmerjai razdaljine svetlosnih godina,nerazumljive cifrei geometrijske krivuljei hrabrost svemirskih brodovasto ce krenuti sutrana nova nepoznata sunca.

Ja sam svoja putovanjaprotutnjao pod celomi tu su stali prostorio kojima i ne sanjas.

Cetiri ulice tamoi tri ulice ovamo,tako sam jednom leteocak do Kumove slame.

Dve,tri,pet casa vinau restoranu kraj reke,tako sam beskrajno lebdeokroz udaljena sazvezdja.

I jedan obican osmeh,i jedno jesenje vece,tako sam trazio novezlatogrive komete.

Tako sam sebi nasaoi jednu tihu mudrostod koje rastu krila.

Zato i hocu samo da te zamolim:preleti beskonacnosti pobedi vreme i mastu,ali nikad ne zaboravikako se koraca po zemlji.

Dodirni rukama prasinudalekih dvojnih zvezda,nek ti se damari uskladesa ritmovima pulsara,al nikada ne zaboravikako se koraca po zemlji.

Jer ljudska srcazasadjena su nisko kao kupinetu, gde su svici crveni dzinovinaseg malenog kosmosa,tu gde smo sebi nacinilimilimetarske beskonacnosti,a ipak dovoljno glomazneda se u njima izgubimo:ja daleko od tebekao Alfa Kentaura,ti daleko od menekao belo zrnevlje Vlasica.

Pronadji nove svetovei izatkaj im nebo.I podari im vazduhda disu i da ozive.

Ali nikad ne zaboravikako se koraca po zemlji.Samo tako se mozemojedan drugom pribliziti.

Cetiri ulice tamoi tri ulice ovamo,moja i tvoja casa pivau restoranu kraj reke,i moje iskrene ocii tvoje iskrene ociu jedno jesenje vecedetinjasto i roditeljsko,

-to je ono prostranstvokoje hocu da pomirimizmedju moje i tvoje zvezde.

Mostovi

U meni večeras jedna rekarazbija ogromna brda daleka,muči se,urliče,razmiče klancei kida svoje zelene lancei rije kroz moje srcei pečei kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ista rekačudno je meka.Sva je od mleka.I čas je srebrna.I čas je plava.U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke drugepod istim mostovima sretne.

Zato su naše srece i tugeuvek drugačije istovetne.

Poruka

Kad prođu zore,kad zaspe kiše,i nas odavno ne bude više,ovo je, moj daleki sine,poruka za tvog još daljeg sinai za kćer najdaljih naših kćerikroz mnogo nadanja i godina,

za snove šarene i beskrajne,pegave pahulje budućih zora,

za čavrljanja,kikoti tajnei za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore,kad zgasnu kiše,i nas odavno ne bude više,reci nek budući lepše sanjaju,zamoli da čudno lepo sanjaju,naredi da bolje od nas sanjaju,pomozi im da tačnije sanjaju,ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,viči da sanjaju,sanjaj da sanjaju,

dok u njihovim detinjim grudimapokojna naša srca odzvanjajui čujui kujui odjekujukao zvonici među ljudima.

Kaži im:onamo,blizu neba,planina jedna na sve njih čeka.Mi smo je zidali od sna i hlebada se uspentramo u svetlost nekad.

Mi smo je digli.A nikad stigli.Za ljudski vek je ogromna bila.

I posrćući - u vis smo pali,sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore,kad umru kiše,i vidiš: nema nas nikada višereci im da smo se ko ljudi složili:mene podelili,tebe podelili,njih smo pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,osmeh i šapat za tvoga sinai za kćer njegovih najdaljih kćerikroz bezbroj nadanja i godina.I želja da se nešto produži.

Da se pre oduži.

Da se ne oduži,već da se šalje,od njih još dalje,mnogo dalje.

Reci im: onamo, blizu nebajoš divnih treba,još jakih treba,naivnih trebai čudnih treba.

Davno smo s mukom sve to sređivali.Sad smo na kraju i to sredili.Klinci su mame i tate nasleđivali.Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše,kad zore izgorekad splasni kiše

- nas sutra mora tamo negdezajedno s njima da imaza jednu običnu mrvu najglasnije,za jednu običnu mrvu najčasnije,za jednu običnu mrvu najviše.

Psovke neznosti

Sad shvatam:nismo došli zadovoljni ko travešto rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezdešto ludo u mrak se stmoglavei zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

Imamo rukedobrekao pijane lasteda se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izrasteu saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.Sad svako pruža šape i nova čuda traži.A sve je smešno,i tužno,i sve je neizbežno,i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,kažem, i svako ume da sanja,i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,stigli smo gde se gmižei stigli gde se leti.I znamo šta smo dali,i znamo šta smo dužni,i šta smo juče htelii sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,al nismo postali pepeo siviod kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,pa ipak:drukčije živiod svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:tako je dobro što nismo samo trave,što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvaveželjne da budu sunce makar trenutak samo.

Ljubav

Da li je istina ono što piše Kalevali:“Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima?”

Da li je istina ono što govore u Basri:“Ljubav je kao senka. Ako trčiš za njom, nikad je nećeš stići.Ako joj okreneš leđa, pratiće te”.

Neko je negde rekao i hvala mu:“Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta”.Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek.

Nema male sreće i male bolesti.Nema male krađe i male smrti.Nema malog rata niti malog poštenja.Nema maloga prijatelja i male tajne.Nema maloga čoveka i male ljubavi.

Ne okreći nikad leđa da bi te voleo.

Sećam se tvojih prvih zuba.Sećam se tvojih prvih koraka.Sećam se: Dečja bolnica u Novom Sadu.Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ozdraviš.I ozdravio si.No Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi.Verovala je samo naša ogromna ljubav.Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,dok je kao kućica slikala ažurnu svetlost po mojim dlanovima.Mi se prevrćemo naglavce kao peščani sat.I menjamo se jedan s drugim.

Dobićeš jednog dana dublji glas. Počećeš da se briješ.Oženićeš se i zaposliti. Imaćeš svoju decu i pričaćeš im svoje bajke.A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaćeš me po tome kako naivno verujem da ću večito živeti,opčinjen unutrašnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,koji je prvo smislio ceo svet u sebizatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli, i tako, ogromnom maštom,sam u Ničemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo nestvoreno.

Onda će doći sve naglo: moji poslednji zubi.I odmah posle toga: moji poslednji koraci.Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veće makar samo sat ili pola sata.Biće to sasvim dosta za sve proklete godine.I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.I neka kao kućica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovimaznak da ti nikad nisam, nikad okrenuo leđa da bi me poštovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, već bi se pretvorile u vetar.Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali okeani.Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali beskonačni.Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorili u večnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već davno bi bila zvezda.

Usne

Usne jedino zato postojeda s nekim podelis nesto svoje.I da ti sapat sapatom vrate.Usne postoje da se pozlate.

Usne su vulkan tvog tela.Usne su izvor tvojih reka.Usne su pupoljak gde se srelapcela od vetra s pcelom od mleka.

Usne postoje da se procvetau vatromete neba i sveta.Usne su da se u dahu zgusnekrilatost zvezda i kometa.

I nikad nikom nemoj ih datiako ne ume da ti ih vratitoplije,mekse, mladje i sladje.Jer usne samo zato postojeda osmeh po tvome osmehu skroje.

Rodjendanska pesma

Ja mislim da smo svi redomiz lepe ljubavi rođeni,ogromne, čudne i drhtavekao jasike zelene.Posle su došle kolevke,cucle i zubi, i ostalo.I noći kad smo kmečali.I pelene. Pelene. Pelene.Svejedno je da li su oblacijesenjim nebom tumarali,ili je košava bila,ili je mećava bila,ja mislim: oni su videlisva sunca kad su nas stvarali.Zato je kosa bebamameka i topla kao svila.

Ja mislim da su se volelii mislim da su zamišljalinajlepše usne za nas,najlepše oko i dlan.I želeli su da budemonajbolji na ovom svetu.Da li se ikad upitaš,ličiš li na njihov san?Mama i tata su stari već

i kažu: ljubav vene.A ljubav njihova ostajei u nama se širi.I nastavlja se. Nastavljau nekom malenom švrćišto će iz našeg srcauskoro da izviri.ako kažemo reži iskrene, istovetne. I samo onda kad i mi tražimo, moći će neko i nas da sretne.

24.02.2010.

Kad mi nedostajes

Mislim tudje misliKradem svoje vremeProvlacim gaIzmedju oblaka, snova,Daljine i snega...

Kada pozelimDa ti nedostajemOdsanjam pesmuZatvorim ociI na kaldrmi zamislimCvet beli.

Kada te nemaJer tako hocuZaledim osmehU sebi kazem imeUdahnem dubokoI pomislim

Tako mi nedostajes...

Najljepši stihovi - Miroslav Mika AntićKad sam rođen, svi mi kažu da sam bio jedna lepa beba. Lepa kao na reklami od sapuna. Samo su me zamenili u porodilištu za nekakvo gadno dete, nosato i buljavo. A šta možeš: takav ti je život... 

I ne znaš koliko kao ti - takvih večeras ponovo nekog nemaju. I ne znaš koliko kao ti - istih za susret sa tobom baš sad se spremaju. I ne znaš ko su to, kao ti - divni i što su jastuke suzama vlažili. A lepo ste se mogli sresti, samo da ste se malo potražili. I krećeš u život s pogrešnim nekim. S drukčijim nekim. Nekim dalekim. 

Mašta je čarolija.To je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada; umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus mesečine.

Ovde ti ostavljam dve prazne strane, jer ne umem da napišem pesmu o srcu. Molim te, napiši je sam. Ti to znaš bolje od mene. I zalepi svoju sliku.

Moja ljubav je kao pregrejane lokomotive. One što napuštaju šine i skreću poludele svetom, nekuda sasvim levo, nekuda sasvim beskrajno.Moja ljubav je kao kad se poskidamo bosi, do srca bosi, do sramote bosi.

Neko je negde rekao i hvala mu:"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta!"

Oprosti mi što te gazim poljupcima i psovkama milovanja budim iz sna. 

"Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove, neurednu frizuru i domaće zadatke. Najveća nevolja na svetu je sine moj, imati neuredan um."

"Samo onda kad i mi tražimo moći će neko i nas da sretne."

Ko se nikada ne usudi, taj nikada nije ni živeo. 

Ni sebi ne veruj previše. Jer, i kada poslednji čovek ostane sam na svetu, biće u njemu dvojica: jedan će drugoga varati. 

Jednom su me pitali zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom: nikad nećemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima šta nas je to tako vezalo...

Tešimo se malom srećom, ali nema male sreće, male bolesti ni malih ljubavi. Ili jesu ili nisu. :)

To, kako da se voli, ne uči se iz knjiga, ne uči se u školi. To se uči iz sebe, kad se otvori srce, pa boli, ili ne boli.

Boliš me. Ne preboliš me. Razboliš me. Razbolim te. Mrzim te. Ne prebolim te. Gorim te. A ogoliš me. Goriš me. A ogolim te. Volim te. Stvorim. Oborim. Ne volim. Volim te. 

Zamislite, ona kaže da ne voli ruske romanse. Kad sam joj pevušio - ništa. Slegne ramenima i kaže: ne podnosi ruski jezik. Suviše joj je mek. Onda sam čitavo prepodne govorio samo ruski. 

Pobrkali smo snove. Sad ćemo se zameniti. Vi meni vratite mene, ja ću vama vratiti vas.

Devojčica mnogo znam. Ako neka bude htela, ceo svet ću da joj dam, i dalje do kraja sveta na pedeset puškometa: bar još dva-tri sela. Kupiću joj šal od svile da ga vetar zatalasa. Slomiću je kroz aprile rukom oko pasa. 

Voli najžešćom nežnošću, kao da živiš jedini put i nikada više. 

Zamislite tu nesreću kad neko ne ume da bude ono što zaista jeste, i da u tome što jeste bude i svečan i uspravan, nego vam stalno zavidi što ne zna da bude: "vi". 

Na ulici smo se posvađali, onda smo se dugo ljubili, i bilo je jasno da je volim. 

Posle tebe će ostati iste ulice,i deca sto uče u školi da crtaju proleće, i raznosači novina, i niko neće za tobom posuti kosu pepelom i poludelo kukati prema mesecu, mada si u sivim

očima nosila svet koji je vredeo više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.

I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva, ako je prava. I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera, pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.

Vidim da sigurno nešto jesam.Ovde sam. Tamo sam.Jedno sam. Sve sam.Pa ipak, ne znam šta sam i gde sam.

Ni Bog nam nije verovao tih dana.Ni priroda. Ni ljudi.Verovala je samo nasa ogromna ljubav.Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci. 

Kad nekoga u prolazu pitaš: kako si,ti to sebe proveravaš i sebe pitaš.Nauči se da umeš da uplašiš svoj strah,umesto strah da tebe plaši.Nauči se da umeš da zaboliš svoj bol,umesto da on tebe boli.Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve,umesto putevi tebe da vode.I nauči da umeš da odživiš svoj život,umesto da on tebe živi.Jer njemu je svejednoda li nas ima ili nemai da li, uopšte,i mislimo da mislimo...

Gospodjice,dalje zaista nemam vise sta da vam kazem.Osim...mozda..Da ste ostali najlepsa medalja iz najlepseg rata u kom su mi srce amputiraliGospodjiceJa nisam za vama bio onako obicnogimnazijski zanesenu meni je sve do tabana minirano... 

I trpimo se koliko god umemo, i lagaćemo kako se razumemo, sve dok na kraju, zajedno, ne stignemo tim istim putem na dve suprotne strane.... 

I jedna za kraj, gdje pise o mojoj velikoj ljubavi, Vojvodini :))

VOJVODINA

Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,

pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, -tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i ivnsku,belju od jaganjaca, crnju od paljevina,tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narodrobijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav -volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,i milioni rumenih suludih zvezdanih pticavečito će lepršati nad našim umornim glavama.

I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama,i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima,pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama,K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklanai Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetimasivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama,ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,obešenu o bandere, probušenu po čelima,uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima,volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog.Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču,ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,ti što si dugovala i naplatila račun,nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,volim te što si prosta, sirova, divlja tako,i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti,ti,što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj,pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,makedonski i lički, preko dalekih njiva,i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća,od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova...Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!

"ako vam mnogo puta kazem da vas volim..."ako vam mnogo puta kazem da vas volim,jeli to vise ljubavi, ili je ista, jedna jedina?

ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste zivi,je li to vise zivota, ili je ovaj, jedan jedini?

moze li da se rodi pet miliona necega,a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog?

tu umetnost pretakanja iz jedne vrste necegau drugu vrstu necega zovemo nase sad i ovde.

zar vam je vaznije da prezivite ma i nekako,nego da dokucite sta je zivot?

dozivljaj ovog sveta kod vas je, na zalost, samodozivljaj vase vrste svet

"Ako bilo kad osetis..."Ako bilo kad osetis da mrtve stvari koje drzisodjednom menjaju boju i pocinju da disu,moras ih sam zavrsiti; niko ne moze da te zameni.

Jer, niko izvan tebe nema tu britku preciznoststo izdvaja iz prolaznog oklop od zelenog vetra,u kojem neotporno i pihtijasto podrhtavameko i vlazno klatno tvoje uobrazilje.

Svako moze da postavi tvoj osecajni skeleti oko njega ovije tvoje najdivnije namerei utisne u koru nemire tvoga uma ľ kao bore.

Ali, to je jos uvek tebi dalek i neprirodannacin kroŠenja vecnosti.

Niko na svetu nije ti,i zato niko ne moze ni zavrsiti tvoje delo.

Nikog nemoj da pitas sta znaci neko delo.Otkud on zna, kad nije: delo?

Uzmi u ruke materijal i na sebi to proveri.

Nikog nemoj da pitas sta znaci neka izlozba.Izlozba nije ono sto ti je pokazano.

Ti se pokazujes njoj.Duznost je izlozbe da te vidi.

Stani pred delo i zahtevajda ti objasni sta ti znacis.

Ako vec odlucis da gledas,svaki put istu stvar vidi sasvim drukcije.Ista je linija drugi put ľ nova linija."

Ne veruj onima koji ti uporno tvrdeda imas samo jedno culo vida.

Koliko tvojih ociju nikada nije progledalo?Koliko tvojih ociju, dok obuhvata ovo,vidi i nesto ono, cega uopste nisi svestan?

Koliko tvojih ociju nikada nece saznatida su bile i ľ oci?

Ako se usudis da stvaras, moras imati dokazada istu stvar jos jednom dotices prvi put.

"Reka bi mogla da bude..."Reka bi mogla da budeokean, ako se zgrcitoliko ima u sebiogromne, vecite vode.

Al ako ikada zapnei umori se dok trciumrece bez daljine,umrece bez slobode.

Umrece u njoj vetar.Umrece sume i zita.Umrece bokori suncasto se uz obalu pletu.

Zato ne sme da stanei zato vecito hita,sa usnama od vode,najzednija na svetu!Tako zamisljam nebo.

"Zaboravi da negde na svetu postoje..."Zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muževi,i moje žene, i postelje u kojima su snovi - zanat.Danas će drumovi biti za mene i tebe pruženidaleko negde u nepovrat.

Možda smo nas dvoje rođeni zato da tuda odemo,da ti milujem kosu i budem nežan prvi,pa posle da jedno drugome malo lepoga prodamoza jeftin honorar ljubavi i skroman bakšiš krvi.

Nikad zbog tebe neću ići da tražim rum,ni da napišem najbolju pesmu kraj čaše.Ne plači za mnom kad se vratiš niz drum.Ne maši ... ni ja neću da mašem ....Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook1 comments

"Nije to nikakva bajka..."Nije to nikakva bajka.Neka bezazleni zato zapuše svoje uši i ćute.Zavoleli smo se, ponešto pseći i svetački.Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.Imala je u oku električnu centralu,a ja neke bandere sasvim crvene i žute.Ispričali smo ramenima i rukama neštošto u prevodu na disanje znači: Ljubav...I detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela.Mahalo je šarenim kockama.Knjigama punim slika, igračkama i snovima.Otišli su konvejeri mašnicai odleteli listići presovanog staniola.Svet je najednom postao višiza jednu neznatnu zvezdu, tamo negde nad glavama,nad krošnjama i krovovima...I samo malo dubljiza krišku naprslog bola.

OpomenaVazno je,mozda, i to da znamo:covek je zeljan tek ako zeli.

I ako sebe celog damo,tek tada i mozemo biti celi.

Saznacemo tek ako kazemoreci iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi trazimo,moci ce neko i nas da sretne.

Čarobna pesmaVidim te vec,istina-kao u nekoj srebrnoj magli,ali divno te vidim:na nogama ti cizme od sedam milja,u ruci Aladinova lampa,putujes na onom cudotvornom tepihuiz 1001 noci,preleces planine i mora

i dizes se visoko prema zvezdama.

Mozda ti i ne slutiskoliko volim tvoju trsavu glavu,detinju glavu koja mirise na sapuni penusavi aprilski vetar,

Glavu u kojoj stanuju samo bojevisoke,ogromne,nedostizne,

glavu koja ce shvatiti bezmerjai razdaljine svetlosnih godina,nerazumljive cifrei geometrijske krivuljei hrabrost svemirskih brodovasto ce krenuti sutrana nova nepoznata sunca.

Ja sam svoja putovanjaprotutnjao pod celomi tu su stali prostorio kojima i ne sanjas.

Cetiri ulice tamoi tri ulice ovamo,tako sam jednom leteocak do Kumove slame.

Dve,tri,pet casa vinau restoranu kraj reke,tako sam beskrajno lebdeokroz udaljena sazvezdja.

I jedan obican osmeh,i jedno jesenje vece,tako sam trazio novezlatogrive komete.

Tako sam sebi nasaoi jednu tihu mudrostod koje rastu krila.

Zato i hocu samo da te zamolim:preleti beskonacnosti pobedi vreme i mastu,ali nikad ne zaboravikako se koraca po zemlji.

Dodirni rukama prasinudalekih dvojnih zvezda,nek ti se damari usklade

sa ritmovima pulsara,al nikada ne zaboravikako se koraca po zemlji.

Jer ljudska srcazasadjena su nisko kao kupinetu, gde su svici crveni dzinovinaseg malenog kosmosa,tu gde smo sebi nacinilimilimetarske beskonacnosti,a ipak dovoljno glomazneda se u njima izgubimo:ja daleko od tebekao Alfa Kentaura,ti daleko od menekao belo zrnevlje Vlasica.

Pronadji nove svetovei izatkaj im nebo.I podari im vazduhda disu i da ozive.

Ali nikad ne zaboravikako se koraca po zemlji.Samo tako se mozemojedan drugom pribliziti.

Cetiri ulice tamoi tri ulice ovamo,moja i tvoja casa pivau restoranu kraj reke,i moje iskrene ocii tvoje iskrene ociu jedno jesenje vecedetinjasto i roditeljsko,

-to je ono prostranstvokoje hocu da pomirimizmedju moje i tvoje zvezde.

SerenadaMesec je tupom krivom kamomzaklao jedno veče žuto.Oprosti, bio sam skitnica samo,pa sam u tvoje oči zaluto.

I sasvim nespretno prosuo sekao lopata vrelog snega,nasmejan, izgužvane kose,od ptica ranjav, od cveta pegav.

Oprosti, uvek moram da odem.Vetrove žute jesen već plače.

Jezera - oči. Sto kvase vodeobale niske za skitačem.

Uvek se biva lep na početku.Pomalo dobar. Pomalo tužan.Uvek se biva na ovom svetuna kraju tuđ, na kraju ružan.

I uvek samo sebe imamoi san pun želja, nedorečen.Mesec je tupom krivom kamomzaklao jedno žuto veče.

Ekspres za severMožda niko nije umeo da te želi ovakokao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečačkim prilepljenimuz okno vagona,

nejasan samom sebikao oproštajno pismo padavičara,

i čudno uznemiren toplinomkao razmažen pas,

putujem, evo, putujemda natrpam u glavu još neslućene predele,da drveću poželim najlepšu laku noćna svetu,

da se vrtim kao lišće,kao vetar po travnjacima,kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,liftovei okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.I lice uz tvoje lice.

CrtežiPonekad tako sebe damoza oci jedva upoznate.I na rastanku cutimo samoi ne trazimo da nas vrate.Zivimo posle u tom drugomsve dok mu oci svetom plamte.I ne znamo sto nas pamte dugokad ne trazimo da nas pamte.

Posle ljubaviOprastamo se,oprastamo se i strasno dugim nogamaodlazimo u svet.

Ti u svoju mladostonuda iza fabrika,iza pristanistai mosta,niz raskrsca koja se razilaze kao posvadjani ljudi.

Ja u svoju mladostonuda uz prugu,gdje trava ima okus vode,peskai sunca.

Nikad vise necemo sedeti u istoj klupini jedno od drugog prepisivati zadatke,ni deliti uzinu na odmoru.Nikada se vise necu smejati tvojim olinjalim lutkamani ti mom neukrocenom zvrku na temenuza koji su me vecito cupkalioni sto sede iza nas.Nije ovo vise zavrsena samo jedna skolska godina.Kazu:gotovo je detinjstvo.Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kazu,i svi su zajedno radosnii kotrljaju se niz stepenice kao saka prosutih klikera,i svi su smesni od zadovoljstvakao plastelinske figure,i svi su sareni i cudnikao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam:nikada vise,nikada vise ,necemo se uhvatiti za ruke

ni hodati od ugla do uglai pokusavati uzalud da se setimo dok cutimonecega vrlo vaznog,necega toliko ogromno vaznogcega se razdvojeni nikada vise necemo moci setiti.Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook2 comments

JedraProci cu nocas kroz sve lukebrodove stare da izlecim.

Zubate kotve da odvalim.Rumenom pesmom da plane mrak.

Da za plovidbe svi signaliu pravcu svitanja dadu znak.

Postoje nekakva bela vremenakad prva mladost u oko kane.

To je ta lepa praznina meneu koju ceo svet moze da stane.

Sa jednom smedjom, toplom vescuusne ce obalom da mi odu.

Limune zrele s neba natrescuu tamnu gorku vodu.

Za mnom ce vetar, kad me sretne,mrmljati neki osmeh nov.

Krisom cu svima da podmetnempomalo svoga srca pod krov.

Zorom ce okolo cvece radjatigde god sam iz krosnji visine pio.

I jos ce dugo ljudi pogadjatii nece znati ko je to bio.Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook0 comments

Đački korzoU prvi sumraksvi se tu sjateozbiljna licadržanja kruta.Odu do ugla,pa se vrate.I opet tako.

I opet takojoš dvesto puta.

Sarena povorkagura se, šeta...Hiljadu kapai bereta...Hiljadu šubarai kačketa...

A uz put pogledponeko baci,il nešto bajaginevažno kaže...

Ruku na srce:šta sve ti đaciuporno tražedok troše đonovei troše sate,dok odu onamoi dok se vrate,i opet takosve iz početka,danas i sutra,idućeg petka,idućeg jula,idućeg maja,tamo i natrag,i nikad kraja?

Čarape žute,zelene,plave,i duge nogekao štapovi.

I neki zvrkovina vrhu glave.I šiške na čelukao slapovi.

I podgurkivanja.I zavirkivanja.I zadirkivanja.I dobacivanja.

A možda ipak,ko će znati,možda tu ipaknešto postoji?

Možda to nisuprazni satikad se u gužvišeta i stoji,pa počne takosve iz početka,danas i sutra,idućeg petka,idućeg julaili aprila...

Možda tu nekomrastu krila?

Možda tu počnusva putovanja?

Možda se ovdenajlepše sanja?

Možda se ovdenajlepše zeli?

I možda su sebaš ovde sreliputevi nekidugi i tajni,putevi beli,putevi tajni?

I možda su sebaš ovde sreliosmesi neki- zavoleli?

Možda baš zatojedino vredida su u gužviovako luta,pomalo šašavo,pomalo sneno,pomalo smišljenoi besmisleno,pomalo onamoi malo natrag,i opet tako,još bezbroj puta.Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook0 comments

Dosadna pesmaToliko mi je dosadnoda ne znam šta ću.Kad izlazim iz školenakrivim kapu na levo okoi pobijem se sa trojicombar da me vide devojčice.Devojčice su smešna stvorenjadugonoge,okrugle,pegave ili kratkovide,mnogo lažu i ogovarajui pišu ljubavna pismakoja mi stave pod klupu.Meni je sve to dosadno.Ipak pročitam pisma,najlepše reči prepišem- ako mi nekad zatreba,a od onog što ostanenapravim papirne lađe,napravim ptice,slanike,žabe,i bajagi se igrama tako mi je dosadno.Dosadno mi je da porastem,da nosim tesne cipelei da se oženim.Oni koji porastu prvo se danima mrzeonda se danima svađaju.Jedino mi je žao mog tate.Da je ostao dečak - kao ja,baš bismo divno mogli da se družimoi da zajedno budemo zaljubljeniu nastavnicu istorije.Sve ostalo mi je dosadno.Toliko mi je dosadnoda ne znam šta ću,nego nakrivim kapu na levo okoi pobijem se jos sa trojicom.Čak i kad nema devojčica

Drugarska pesma

Ništa ti ne razumeš,moj najrođeniji blesane,uobraženi prinčešto te je život razmazio.

Da znas kolike sam noćiuznemirene i besanedrhtao kraj tvog uzglavlja,pokrivao te i pazio.

Ti si za mene jos uvekparče tek rođenog mesa:onaj musavko što vrištii celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,naučio da hodaš.Svima sam plaćao pićekad su ti zubi nikli.Ja sam ti dao život.Nije te donela roda.A sada smo se, odjednom,jedan od drugog odvikli,kao da sve što kazemzaista ne razumeši kao da sve što umemti triput bolje umeš.

U redu, pametna glavo.Ja sam te ljuljao, kupao,ponosio se tobom,nemušte reči sricao,i dosta svoje mladostizbog tebe sam polupaoi kad je u svet trebalonisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,moj naduvenko mili,da bi tvoj životi dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš,sve ću svečane tortepobacati kroz prozorna užas rodbine cele.Ti znaš: ja sam tvoj otac.Mi smo od takve sortešto ne sme da zadrhtikad odapinje strele.

Možda još nije kasno.Jednom se mora sve reći:i drugarski i tužnoi grubo i srneći.

Propustio sam godine.

Ispustio te iz ruku.Sve tvoje slabe ocenemoljakanjem sam rešio.Večito sam se svađaokad te drugi istuku.Bio si moje mezimčei tu sam najviše pogrešio.

Četrnaest ti je godinai zar te stvarno ne vređada stalno za tebe podmećemi dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeškad misliš da budeš muškarac.Zar treba i sutra da rešavamsve što ti odraslom fali?"Tata, škripi u braku...na poslu... daj za džeparac..."A ja ti i dalje pomažemjer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.Mi smo se uzalud borilii stvarali smo čuda,a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajemreč roditeljsku i mušku:ako ne postaneš čovekna ovoj, tek započetojčarobnoj stazi života- moram i razbiti njušku.Makar oženjen bio,makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.To za dečake nije.Al sutra, odrasli prinče,videćeš kako se bije

SaputniciZnam: sve se nece na jedan osmeh svesti.Znam: nece svima jednako biti sunca

Na istoj cesti uvek ce se uplestiTrag povratnika sa stopama begunca.

Hodace oba u jednom istom smeru,Tegleci svaki svoju drukciju veru.

Pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo,

Po istoj cesti teglimo zivote i dane.

I uporedo, rame uz rame, idemo.I lagacemo kako se razumemo,

Sve dok na kraju ne stignemoTim istim pravcem na dve suprotne strane.Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook0 comments

SnoviVelike ruke imaju usce koje ih pretvara u okeanVeliki vetar ima prozracne puteve ka ravniciJa imam samo san, obican malecki sanu kome sam za pedalj blize ponekoj zvezdi i ptici

U zoru od svega toga citavo nebo izrastena mojim rukama toplim i obrazima snenimi dan je nalik na neke zenice graorasteoivicene zelenim.

I uopste, zvedo i ptico,uopste - celi svete,divno je kad se u nama cekanje javi,pa se od toga na usni nesto rumeno ispletei nesto graorasto i zeleno u glavi.

Plava zvezdaIza suma,iza gora,iza reka ,iza mora,zbunja, trava,opet nocas tebe cekacudna neka zvezda plava.

Cak i ako ne verujes,probaj toga da se setis.Kad zazmuris i kad zaspis,ti pokusaj da je cujes,da odletis,da je stignes i uhvatisi sacuvas kad se vratis.

Ali pazi: ako nijesasvim plava, sasvim prava,mora lepse da se spava:da se sanja do svitanja.

Mora dalje da se luta.Tristo puta.Petsto puta.

Mora dugo da se nadje.

Treca.Peta.

Mora u snu da se zadjena kraj sveta.

I jos dalje iza kraja:do beskraja.

Mora biti takve zvezde.Sto se cudis.Pazi samo da je negdene ispustis dok se budis.

Jednog dana,jedne noci,ne znam kada, ali znam tacno,izgledace nebo bez njetako prazno, tako mracno.

I sva sunca,sve lepotei sve oci sto se jave,nikad bez nje nece bitisasvim tvoje sasvim prave.

Ja ti necu reci sta jeova zvezda cudna, sjajna.Kad je nadjes - sam ces znati.Sad je tajna....

NosačOduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtajudugacko, siroko i visoko.

Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj,kad im je tako lako da ga vide i izmere.

Oduvek sam se cudio onima koji razumeju znake ukalendarima, datume, mesece, stoleca, ili stanu predsat i procitaju vecnost.

To mora biti suluda i neobicna hrabrost usuditi sekomadati i usitnjavati vreme.

Kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom.

Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio, i ono stosam sada, jos uvek nisam ja.To je tek priprema za mene

Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.

II

Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zakljucaoza mnom kapiju beskonacnog.

Dresairan da mislis zajedno. Zato i ne volim zakletve.I zajedno da pevas. Zato i ne volim horove.I zajednicki da tugujes. Zato i ne volim sahrane.

Jedino si sam kad ostaris.

Bas zbog te samoce u starosti, koja se dogadja naprasnotamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah.I vecito sam sumnjao u to sto su me ucili.

Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas,pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."

Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana,dogodilose nesto sto mi je dalo znak da podjem sam sa sobom.Prohodao sam na rukama...

III

Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka.Tu nista nevraca dozive. Popiju ih daljine.

Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati.Sve se priginje zemlji.Sve je nadohvat ruke.

Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vremeduzinama senki. Mlecni put je do kolena, kao prosutaslama. Ne moras da se penjes: zvezde rastu u zbunju.Samo se uputis ravno,pa vrezama od zlata i posle desetakkoraka vec hodas po nebesima.

Zar sve to ne lici na slobodu?

XIV

Objasnjavanjem stvari, oduzimamo im nesto od one carolijeod onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolikacudesna znacenja svega sto izgleda isto.

Reci su iskracale. Iznosene. I krpljene. Mereno od prevremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kaocudo svih vidjenja.

Razmisljao sam o tome i to u sebi ponavljao,jer osecao samnejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva.

I hodao sam na rukama.

I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovimasvetlosti i bespucima vasione.

Eto, to je moj zivot i moja biografija.

To sam ja po zanimanju: nosac zemljine kugle.Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook0 comments

Ikona Zaboravi da negde na svetu postojenekakvi tvoji muževi,i moje žene,i postelje u kojima su snovi zanat.

Neka drumovi buduza mene i tebe pruženiove slucajne veceridalekou nepovrat.

Možda smo zato i rodjenida jednom tuda odemo.Da ti milujem kosukao da sam ti prvi.

A posleda jedno drugomemalo lepog dodamouz dve-tri mrve ljubavii jednu krpicu krvi.

Nikada necu zbog tebeici da locem rum,ni da srocim za vecnostnajbolju pesmu kraj caše.

Malo mi se osmehnikad se vratiš niz drum.I nemoj da mi mašeš.

Ni ja necu da mašem.

Bosonoga pesmaOvo je pesmaza tvoja usta od visanjai pogled crn.Zavoli me,kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembruda napravim jun.I nemam obicne srece.I nemam obicne grehove.

Moja je sreca srneca,a gresno mi je smesnoAko me neko cacneu ove oci placne,nije to neutesno:

ja umem od suza da pravimklikere lepe,prozracne.

2. 

Podelicu sa tobomsva moja sasava zdravlja.Zavoli moju senkusto se klati niz dan.

Sutra nas mogu srestiponori ili uzglavlja.Ludo moja,zar ne znas:divno je nemati plan.

Izidji iz tog detinjstvakao iz starih patika.Zavoli moj osmeh,dubokkao jezerske vode.

Evo,i ja sam se izuo.Pod vrelim tabanimarastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem.Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook0 comments

Mesečevo srebroNe priznajem rastankei nikad necuSuviše boli kada se grubootkine cvetkoji tek niceKada na samom pocetku pricevreme zatreperi i stanebaš kada bledajoš prazna zoramesecevo srebro ucutii kada zamre let povetarca

što dahom slutiuzdahe nove, nasmejaneJa želim da još s tobom gledamkako se bude zlatasta morada s tobom dišem i da te volimi vatrom noci i zore sjajemI zato ne dam, i zato necui zato rastanke ne priznajemŽelim da živim tvojim dahomi da se smejem osmehom tvojimželim da bolujem tvoje bolii da strahujem tvojim strahomdokle me imadok postojimŽelim da sanjam tvoje snovei da kroz virove tvoje rekeponovo osetim prste u kosida razvejano seme maslackatvoj vetar nosii sipa u šarene misli nekeu žute duge na modrom tluZato ne dam i zato necuZato moj odraz još vešto krijeistih osmeha tajne dalekeZato cu uvek biti sa tobomu dašku misli ili u snuJoš uvek naš cvet negde nicejoš uvek naše tajne snijei ustreptalom lepotom trajedok mu na lati leptiri slecuSvi su rastanci tužne pricezato ja rastanke ne priznajemi nikad necu.Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook1 comments

Fragment-Ljubici- 

Mi smo oboje nalik na jedan osmeh davni,i tako cudno slicni ponekoj suzi jasnoj.Mozda je sreca samo sto smo ko nebo ravnisisli sa istog voza na jednoj stanici kasnoj,i pronasli u sebi da zajedno umemoda docekamo drumom i cvetanja i vetar,pa da idemo bosi ... da idemo ... idemo ...bez straha da l' postoji sledeci kilometar.Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook0 commentsI 

Vredi li se upustati u tumacenja stvari

kojima nismo u stanju da sagledamo obim?Milijarde su godina potrebne da se vratimou dubine strpljenja.Jer ogromna je starosttog svojevrsnog cudakoje se zove: nas dvoje.

U tami prastare proslosti,bas kao i sad,ovako,spusti mi polako glavuna neko bivse rame,i zagledaj se pazljivou plave barice neba.

Da se ti nisi rodila,neko bi morao biti voljen na ovom mestu.Da se ja nisam rodio,neko bi umesto mene bio tu da te voli.Drugi bi primili porukui drugi bi produzilito sto se zove beskrajno.

Veruj mi,prva ljubavi,nemoguce je voleti prvi putu ovoj vecnosti.

XIX 

Vredi li se upustati u tumacenja stvarikojima nismo u stanju da sagledamo obim?Milijarde su godina potrebne da se popnemouz okomitu buducnostdo nekih kristalnih vrhovanacinjenih od zelja.Jer ogromno je obnavljanjetog svojevrsnog cudakoje se zove: nas dvoje.

U izmaglici dalekog,bas kao i sad,ovako,spusti mi polako glavuna neko sutrasnje ramei zagledaj se pazljivou plave barice neba.

Ako se ti ne pojavis,neko ce umesto tebe cekati tamoda primii da prenese poruku.

Ako se ja ne pojavim,neko ce drugi produzitito sto se zove beskrajno.

Veruj mi,poslednja ljubavi,nemoguce je voleti poslednji putu vecnosti.Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook0 comments

Rasejana pesmaPustite mi na mirumoje šutljive, pitome,rasejane dečake,vi najjači u razredu,najglavniji u ulici,vi što sve brzo hoćetei sve preglasno morate.

Mnoge se prave stvari ne postižu umećem,nego se prave u mukamaod svoje nesigurnosti.

Pustite mi na mirumoje smešne i smušenedečake sa uskim ramenimai očima što žmirkajukao da su kratkovide,kao da se u njimavreme polako otapa.

2. 

Oni obično padnuako se penju na drveće.

Njihova lopta redovitopromaši cilj.

Uvek dobiju batine,ako se s nekim potuku.

Oni nisu za nekevelike junačke igrei ja vas duboko molimpustite mi na mirumoje tihe dečake.

Oni su stalno povučeniu neke svoj eprostoreiz kojih pokušavaju

da se rukuju mislima.

To je kao kad sanjašda si usnio san.

3. 

Glas im je mek i šaputavkao zvuk mesečine.

I zapinju na ravnomkao da se sudarajusa samima sobom.

Stvarno vas čestito molim:pustite ih na mirui nemojte im se rugati.

Oni izgledaju takokao da nevidljivi pristižu.Zamisli kako tonešuvis, u provalijeovog ogromnog nebameu kristale svetlosti.

tako nekako pristižu.

4. 

Oni sede u razreduzamišljeni i drveni.Zabodu nos u knjigu,ili gledaju kroz prozor.

Ne čuju šta ih pitamo,jer ko zna gde su baš tada,u kakvom drugčijem svetukoji mi nikad ničimnećemo ugledati.

Ne sanjamo svi jednakoi to nikom ne smeta.

A zašto svima smetamokad smo drugačije budni?...

5. 

Čaroban je taj svetod izmišljene jave.

Tu su moji dečaci

najveće vojskovođe,moreplovci i sportisti.

Tu oni vide oštrokao kraljevski kondori.

Tu njihov govor činida vode postaju bistrijei misao im u vetrumiriše na polenov prah.

Ako bi ikada pristalida žive kao svi drugi,čime bi onda rasli?

6. 

Pustite mi na mirumoje šutljive, smušenerasejane dečake.Jar samo oni mogusutra da nas odvedusa one strane istoga,ako iznesu iz glavete neobične čarolijei nauče nas kako sepentra po samome sebido snežnih vrhova nade.

I puste nas da zajednoživimo u tom svetunemogušem i njihovom,i mi sa ovim uskim,i mi sa širokim ramenima,i mi najgori sportisti,i mi najjači u ulici,i mi, naizgled nevažni,i mi, zasad najvažniji.

7. 

Jer sve na svetu uvene.Možda i ne znaš: i klikeri,uvenu kao trešnje.

Uvenu jaka ramena.Uvenu lepe igre.Zaustave se sva trčanja.

Osvrneš se i, okolo,vidiš jedino sebekako si naglo zašutao

kao veliko zvono kome je puklo klatno.

I tek tada se prisetišda ipak u tebi ostajeto čudo što sadržine jednu, veš bezbroj večnosti.I shvatiš: samo se onaj,ko je imun na stvarnostnikada neće razboletiod rđe i od venjenja.

8.

Šta posle detinjstva ostajejedino još bezazleno.

Ostaju samo te glavepune čarobnih svetova,Što se nikad ne tope,Što se nikad ne troše,po nezastrtoj svetlostibez odjeka i senki.

Te glave iz kojih sutrarastu njive i šumekroz neŠto što se ne možesasvim nazvati vremenom,i rastu ogromne prerije,beskrajni okeanii negde, u bespušu mašte,nove neke komete,kroz nešto što se ne možesasvim nazvati prostorom.

9. 

Rastu beli počecisasvim drugačijih tebe,iz tih detinjih glava,zamišljneih i običnih,pametnih samo za čudno,samo za neizvodljivo,kao obilje rečis kojih se para vetar.

Tih usamljenih glava,pametnih samo za snoveod kojih suu naučilida istovetnost čitajuraznim brzinama shvatanja

I tako nikad ne dosadesebi i svome delu.

Nekome ko će razumetiSad shvatam: nismo došlizadovoljni ko travešto niču da ih gazenečije trapave zore.Mi smo zvezde, što ludou mrak se strmoglavei zbog jednog bleskane žale da izgore.

Imamo ruke, dobrekao aprilske laste,da se grlimo plavoi gasimo u letu.I prisutni smo zbog nebašto mora da izrasteu pupljcima vidaponekome u svetu.

Prejeli smo se svega.I zubatog. I nežnog.Sad svako pruža rukei nova čuda traži.

A sve je smešno i tužno.I sve je neizbežno:i ove istine dobrei ove dobre laži.

Prejeli smo se, kažem,i svako ume da sanja.I svako ume da vrištii ruŠi daljine glavom.I jednako je u namai kamenja i grana.I jednako je u namai prljavo i plavo.

I svesni da smo lepiisto koliko i ružni,stigli smo gde se gnjurai stigli gde se leti.I znamo šta smo dali.I znamo šta smo dužni.I šta smo juče hteli.I sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo, al nismo

postali pepeo siviod koga bujaju žitai obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,pa ipak: drukČije živiod svih ostalih živihna ovom zbunjenom svetu.

I najzad: tako je dobrošto nismo samo trave,što talasanja svojanijednom vetru ne damo,već smo zvezde što sjajemsve nebo okrvaveželjne da budu suncemakar na trenutak samoEmail ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook0 comments

Kao pesmaJos se danas, rodjena, moglo plavo voletitu, gde kopni detinjstvo i mladost se javlja.Sutra ce se sigurno ceo svet razboletiod drukcijeg osmeha i drukcijeg zdravlja.

Dalje ce ti zenice zelenilom radjatii znam da ces,kao sneg,iza svakih tragovaostajati bela, ostajati cista.Al' u sebi, zbunjena, dugo ces pogadjatisto si tako drukcija kad si ipak ista.

O meni se ne brini.Prepun divljih gugutki ko seoski zvonik, avrelom dusom opruzen niz obzorja ravna,jedini cu ostati zubat ko harmonika,bez bola u ocima, prost i jednostavan.

Znam, sutra ce drukcije tepati i voleti.Nase stare osmehe niko nece shvatiti.Mozda ces me traziti.Mozda ce te boleti.Al se vise nikada necu tuda vratiti.

Predgradje pod granama.Zvezde su olistale.Trepavice sumraka uz okna se pletu.Strah me je da ne umruove noci blistave

zadnja svetla neznostiu velikom svetu.Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook0 comments

Koncert za 1001 bubanjMozda te niko nikad nece ovako tesno grliti,uznemirenu i belu,ovako presno,sasavo,i sumanutoi ridje.

Mozda ti niko nikad nece ovako u krvotok ulitiposlednju neznost celui ne umeti nikad iz tebe da izidje.

Mozda nikada vise neces ovako divno trulitiu obicnom hotelu,penjuci se samo kad znas da sidjes.

Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebommog mrkog dlakavog trbuha.

Ti si so sa oteklih usanakoje smo oljustili ocnjacimai prosuli po mojim ramenima i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonacnije,najplavlje nebo kraj mog rumenog uha.

Ti si najbesraminija devojkakoju sam sreo medju zenamai najstidljivija zena koju sam sreo medju devojkama.

---------------------

Mozda nikada niko nije uspeo da te zeli ovakokao ja nocas:tvoje ruke bele kao samoca,tvoja bedra sa ukusom platna i voca,tvoj malo saputavi glasů

Sa nosom decacki zalepljenim uz okno vagona,nejasan samom sebi kao oprostajno pismo padavicarai cudno uznemiren toplinom kao razmazen pas,

putujem,evo,putujem da natrpam u glavu neke neslucene predele.Da drvecu pozelim najlepsu laku noc na svetu.Da se vrtim kao lisce,

zvezdei ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,liftovei okean.

Da zaboravim ruku na tvome strukui lice uz tvoje lice.----------------------

Ovo nije ispovest.Ovo je gore nego molitva.Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vracam.Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plasimza tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,za tebe,podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam jos uvek ona merapo kojoj znas ko te bolii koliko su pred tobom svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znas ko te otimai ko placa?

Da li sam jos uvek medju svim tvojim zivotimaonaj komadic najplavljeg oblaka u grudimai najkrvavijeg saca?Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook2 comments

Rika jelenaI onaj koji napadaI onaj koji se braniimaju isto borilisteIstu crkvuIstu fresku u glavi.

Pa cemu onda sukob

To su,u stvari,dva ja jedne iste licnosti.

Jedno ja postuje te u borbi:svesno,razumno jai zato je unapred porazeno

Drugo ja prkosi postojecem,jer hoce da ga silom promenii zato je i ono unapred porazeno

Svi su izgubili bitku vec unapred.

I pobedjeni

I pobednici

Ricu jeleniTuku se celima.Stado kosuta drhti kao lisce

Vazduh se zgrusava od urlika.Mirise ceo svet na snagu i na plodnost.

A onda:upletu rogovei umiru i pobedjeni i pobednik.

I dodje neki trecimlitavi neki jelenizlapeo,neka poslednja vrebalica iz prikrajkaneko potpuno otrcano djubre od borcai odvede sve kosute.

Sto ste mastali jeleni?Sto ste se ubijali jeleni?I onaj koji napadai onaj koji se brani-imaju isto borilisteIstu crkvuIstu fresku u glavi.Bitku dobija treci.Bitku dobija onaj koji je nije ni vodio.Onaj koji jedino vreba sa strane,

Tako je prosao i taj umorniosmi dan.Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook0 comments

Pod starim mostomU meni veceras ova rekarazbi ogromna brda daleka,muci se,urlice,razmice klancei kida svoje zelene lance

i rije kroz moje srce ridjejer mora nekud da izidje.

U tebi veceras ta ista rekacudno je meka.Sva je od mleka.I cas je zlatna.I cas je plava.U njoj se ceo svet odslikava.

Svako u sebi reke drugepod ovim istim mostovima sretne.

Zato su nase srece i tugetako drugacije istovetne

Često te tako vidimIstina, kao u nekojdalekoj srebrnoj magli.Ali divno te vidim.

Na nogama ti cizmeod sedam svetlosnih milja.

U ruci ona lampau koju, posle Aladina,umesto duha zatvarasobrise vecnog vremena.

I cujem sapuces: sezame.I svet se pred tobom rasklapa...Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook0 comments

Protestna pesmaSvašta umem.Stvarno umem.Samo - sebe ne razumem.Ja, čuvao, ljudi ovcetamo negde na kraj sveta,mojoj deci kajmak smeta,luk im smeta...Sve im smeta.Ja do škole pešačioi po kiši i po snegu,moje kćeri k'o knjeginje,k'o da se u svili legu:jednom šmrknu,dvaput kinui beže u limuzinu.

Svašta umem.

Stvarno umem.Samo - sebe ne razumem.Ja krčio s ocem šumu.Plik do plika dlan mi ospe.Mome sinu - gospodinuteško i da đubre prospe.Kad mu mati nešto režimislim: žensko pa nek' reži.A on: odmah kupi stvarii od kuće u svet beži.Još mi žvrlja neka pismaoproštajna,puna bola.Ispadnemo pred njim krivimi i škola.Traži novac, kuka, moli- nema čime stan da plati,a ja šašavpa ga pustimda se mirno kući vrati. I

sve divno, divno umemsamo - sebe ne razumem.Sve sam ovo za njih stek'o.Niko hvala nije rek'o.K'o da moram da se zborami da leđa večno krivimzbog prinčeva i princeza.

K'o da samo zato živim.A ja živim jer se nadamda me i sad negde čekajedna šuma iz detinjstvai vedrica vrućeg mleka,i tišina ispod brega,i plav lepet ptičjih krila,i ogromne žute zvezdekao što je moja bila.Al' putevi zatravljeni.Nad njima se magle tope.Odavno su zatrpanemoje bose dečje stope.

Išao sam i ja u svetbez režanja,bez bežanja.Išao sam da odrastem.Sad sve mogu.Sad sve umem.Ali šta mi sve to vredikad sam sebe ne razumem.Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook

1 comments

Mali kameni nokturnoNikad te niko neće ovako tesno grlitiuznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasakome uvek polude ladje.

Nikad ti niko nećeovako u krvotok ulitiposlednju nežnost celu,ni uspeti u tebi toliko tuge da nadje.

Nikada više nećesovako divno trulitiu običnom hotelu,a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv svetakoju sam upio hlebommog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usanakoje smo oljuštili očnjacimai prosuli po mojim bedrimai tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,najubitačnije nebokraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojkakoju sam sreo među ženama.

Najstidljivija ženakoju sam sreo među devojkama.

mislim da sanjamto nisam ja....Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook0 comments

PesakOvu pesmu treba čitatisasvim polako.

Malo nakriviti glavu,sklopiti očii razmišljati o pesku pustinjekoji se talasa i prosipa

a ipak ima svoju povezanosti sigurnost,jer niko ga nije uhvatio da žuri.

Naiđu nepogode,i on ih utiša svojom težinom.

Niču i sahnu narodi i kulture,a on ih nadživi i zatrpa.

Eto zašto se ova pesma čitapolako kao pesakdok se naslanja na uhona ogromni gluvi prostor oko sebei razmišlja o stvarimakoje nas čine jakim i dugovečnim.

Samo onaj,ko nije uhvaćen da žuri,može se uzvisiti nad početkomi krajemi zaslužiti vrlinu da bude vladarjednog nezamislivog predela,

i istraživač jedne ružnoćeili lepote stvari oko sebe.

Ko žuri - zakasniće.Siroko začuđenih zenica,ostaće zauvek pobeđen.

Zauvek samo podanik.Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook0 commentsSaturday, August 9, 2008

GovorSmatram velikom slaboscu i stvarno bih biopotisten kada bih sve ovo sto osecam,morao da ti objasnjavam hudim jezikomcoveka: recima sumnjivim, rovitim, razjedenimi nekorisnim.Postoje svakodnevne, sasvim obicne stvari,koje su mnogima tajna.

"Najcvrsca vrata su ona koja su sirom otvorena,kaze jedan prastari zapis sa Tibeta.

Postoji govor koji ce neko otkriti sutra, amozda niko nece ni pokusavati da gaotkrije. Ali ti ga vec sada moras obuhvatitimislima.

Jer to je jezik znacenja, a ne dijalekt naziva.

Postoje kulture gestova, disanja ili vida.Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,stvarnost stvarnog, volja volje i moc moci.Postoji kretanje kretanja, razmisljanje razmisljanja,... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.

Sve se redje usudjujem da izgovaram reci, jeruvek znace drugo nego sto ja to zelim.Sve dalje su od govora i tesko ih razabiremu sumovima beskraja.

Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleda. Takvoje moje cutanje s tobom ove noci. Opnu poopnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamormedju nama civilizacije protozoa, epohevirusa, celije stena i vazduha, i ustavljenakoza vode i vecnosti.To je kao da se sporazumevamo u svimvremenima, sada iz ovog trenutka, u kojemsmo se zadesili.

Pisem umesto tebe Snezani i Alisi. Saljemtelegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljamse bar jednom dnevno telefonomGalebu Dzonatanu Livingstonu i Pepeljugi.Ali ni reci odgovora. Znaci da mislena nas.Ko zna glasove misli, retko kada se oglasiglasom govora.Ljudi se postuju recima, a vole cutanjem.

OtkrićaOgroman je trud moga razmisljanja ove noci.Nista ja ne znam o znanju, sine moj.Istorija otkrica mozda i nije red, negonered radoznalosti nas koji sve vise znamoda ne znamo.

Tebe ce uciti znanju, ali se ne rugaj neznanju.Evo da ti procitam poruku Karela Capeka:"Zamisli onu tisinu, koja bi nastala nasvetu, kad bi ljudi govorili samo ono sto znaju."

Muka je sve to sa znanjem, veruj mi. Ono sezasiti sebe i prestaje da saznaje. Neznanjeje pocetak hiljadu novih pocetaka. I nemojga se nikad stideti.

Svetlost znanja je slicna svetlosti vasione.

Sve su se misli dogodile odavno, kaozvezde.Lepota trazenja nije u nalazenju, nego u nasodluci da trazimo.

2.

Ja, koji ne znam sta je culo starosti i samoce,jer okruzen sam stalno ogledalima decjihociju, posmatram ovaj zivot kao nestosareno,kao mnogostruki oblik, ogromni luna-park,kao vrtesku igre i vrtesku neznanja kojaje kruna mudrosti.

Izlazim iz svog tela. Pevac sam i otac himni.Lutam po udaljenim mestima. Opsenarsam i svetac koji je sisao sa freske.Mozes me upotrebiti kao nalepnicu.

Umem da oblikujem vatru dlanovima ihodam po peni reka i okeana. Ucenja kazuda je to nemoguce. A vidis, moguce je,jer sve cinim neznanjem.

3.

Badava Njutnova razglednica: »Priroda nijeslicna tebi, vec sebi samoj".Ima ih koji su verovali i starom Sokratu:"Onaj ko ne zna, samo bi trebalo da seseti sebe"."Jer znanje se" - kaze Platon - "u ljude neunosi ucenjem. Donosis ga rodjenjem naovaj svet".

Ne znam kome da verujem. Najbolje ti jeda pitas Ajnstajna. Taj je sve izbrisao,i sve poceo iz pocetka.

Brizljivo neguj neznanje i razlikuj se odonih koji, osamuceni od srece, likuju stouspevaju na nov nacin da izgovore nekupotpuno istu stvar.Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook0 comments

Mogućnosti Stavis li tezak teret na pleca, hodaces posrcucicelo jutro. Ako ga odbacis, odleprsacesstopalima.Isto je tako i sa tezinom saznavanja.

Gomila prolecnih paukova se grohotom smejaladok je, nosena vetrom, slusala kineskuposlovicu: »Samo strpljenje i vreme pretvarajududovo lisce u svilu«.Pa evo, rekose oni, mi svakog trena mozemoisplesti toliko niti da prekrijemo nebo.

Kako objasniti prolecnim paucima da nijevazno plesti i ukrasavati vazduh lepotomsvoga tkanja? Vazna je upotreba nti.Jos nisam nosio kosulju od paukove svile.

Zato ja vise verujem jednoj svilenoj bubi istrpljivom Heraklitu koji misle da ljudiogromna znanja nalaze u malim svetovima,a zaborave traze u vecem i zajednickom.I verujem Francuzima. List je cak iz Normandije.Datum 1726: "I sitne kise jedu velike puteve".

Zasto se kaze: beskorisno i korisno? Zastose kaze: usplahireno i spokojno? Kao stopostoji ponasanje coveka, sine moj,tako postoji i ponasanje njegovih misli.

Rado bih nesto dodao Aristotelu. Recimoda je rekao: »Mudrost je jedina nauka kojase bavi mudroscu, a ne naukom".I onda bih ga i pod ovo potpisao, jer mi jepotrebna i takva razglednica: »Ljubavje jedina umetnost koja se bavi ljubavljua ne umetnoscu".

Kjerkegor kaze: »Nema nikakvog Ovde iTamo. Postoji samo nekakvo Svuda iNigde«.A stari dobri momak Ricard Bak dopisao jeispod toga nesto potpuno suprotno.Obojica su u pravu.

Ovako kaze Bak: »Kad bi nam prijateljstvozavisilo od vremena i zavisilo od prostora,savladavsi ih, mi bismo upropastili nasedruzenje.Savladamo li prostor, ostaje samo Ovde.Savladamo li vreme, ostaje samo Sada.I zar ti se ne cini da cemo se nas dvojicana tom cudesnom putu izmedju Sada iOvde ipak ponekad sretati?"

Sad shvatas, sine moj, da cu morati da tiobjasnim neke stvari.

Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook0 comments

Hodajući na rukama (Nosač) IOduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugacko, siroko i visoko.Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.

Oduvek sam se cudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleca, ili stanu pred sat i procitaju vecnost.To mora biti suluda i neobicna hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.

Kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom.

Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio, i ono sto sam sada, jos uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.

Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i pripada.

II

Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zakljucao za mnom kapije beskonacnog.Mnogima se to dogadja. Sav svet se oko tebe udesi tako da pomislis da si svoj, da si slobodan, a ustvari si mnostvo.Dresiran da mislis zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevas. Zato i ne volim horove. I zajednicki da tugujes. Zato i ne volim sahrane.

Jedino sam si kad ostaris.

Bas zbog te samoce u starosti, koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me strah. I vecito sam sumnjao u to sto su me ucili.

Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."

Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana, dogodilo se nesto sto mi je dalo znak da podjem sam za sobom. Prohodao sam na rukama...Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook0 comments

"Izgleda, prestao sam da volim..." Izgleda, prestao sam da volim. Počeo sam da mislim ljubavlju. Izgleda da sam izdao najlirskije u sebi. Počeo sam da mislim osećanjima.

Sedi uz mene i gledaj kako se vatra za dimom, upregnutim u varnice, polako uliva u nebo. Ne pitaj posle otkud u ovom samotnom kraju takvo obilje zvezda.

Kad odem, vazduh će postati pomalo rapav i boleće. Na usni. I u grudima. A o napuklom miru kamenja, zemlje i cveća, bolje da i ne govorim.

Ako je život materija, ako su osećanja materija, pa eto: i večnost ako je materija, ipak ostaje ono što se ne da objasniti.

Postoji nešto na svetu, nešto, a u to sam siguran, što nikad neće biti samo od materije. To su ta moja pitanja, milion puta brža nego svetlost.

Poslednja bajkaUsunjam se u tvoj jastukkao tisina perja,kao trsave siske vecerimirisave od lisca,od mesecine na pescanim obalama,od uvele svezine oktobra,- bas tako se usunjami slusam,slusam sta sanjas.

Nikome necu kazati.Ali hocu da znas:cuo sam,cuo sam sve sto sanjas,jer drugo nista i ne znamsamo se u snove razumem,kao sto se kauboji razumeju u laso,kao sto se tvoj tata razume u politiku,kao sto se najveći fudbaler razumeu svoju veliku utakmicu,- tako se i ja samo u snove razumem.

U snove zbog kojih, kad se probudimo,gledamo nekud visoko,visoko,i rastemo,rastemo,produzujemo se kroz rukave i nogavice,rastemo,produzujemo se kroz oci i srcekao putevi,kao pruge,kao nevidljive sare pticjeg leta,daleko,daleko,bez Aladinovih lampi,bez cizama od sedam milja,osamuceni od bajke koja se zove detinjstvo.

Usunjam se u tvoj jastukda ne znas,usunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,pokrivam te celu noc,a pre no sto se probudisostavim ti na rukama toplim od sna,na trepavicama i rumenim obrazimamali smotuljak jutra,jer drugo nista i ne znam,samo se u jutro razumem

i raznosim ga kao mlekarice mleko,kao pekari kifle,kao postari pismavelikom belom kocijomkoja necu da ti kazem kako se zove,ali sam ces se setiti.

AutobiografijaU obicnom sam sebe uhvatio,pa nikad nisam to sakrivao.

Bar sam posteno kiriju plationa ovom svetu sto sam ziveo.

Mozda sam nekome jad iscelioi nekom u zenice sjaj namamio.

I u komsiluk zvezde doselio.U prozor svitanja uramio.

Ako mi zivot krila skratii sneg u oko pocne da veje,

znam, bar se necu pokajatisto sam umeo da se smejem.

SpomenikAko hoces da dignesspomenik svoje nade,ne pisi ljubavna pisma.

To samo smuseni rade.

Ko, kome, cime da pisekako se vecnost dise?Pisma se pisu tajno,a citaju javno.

I svima ispadne smesnoto sto je tebi ljubavno.

Uzmi ti ostru britvupa nekom maleckom boruurezi svoju ljubavu neznu mirisnu koru.

Borovi su strazarii najbolji cuvari.Oni su pisma za vecnosti zivi spomenari.Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook0 comments

Krov svetaAko hoces da pobedis divlju zver,kaze klovn,ne govori joj rezanjem ili urlikom.Ne laj na lavai ne rokci na krokodila.

Pevaj im.Sapuci.Tepaj im jezikom pticaili jezikom dece.

Cim cuje jezik risa- ris kolje.Cim cuje jezik tigra- tigar razdire.

Nemoc svih divljih je u tomesto nasedaju drugom nacinu izrazavanja.

Borac snage se plasi tudje vrste.Klovn je borac iz plemena izbezumljene smejurije.Ukrotitelj.I sarlatan.On pobedjuje neozbiljnoscu.

Zubi su meksi od usana.Cuvaj se poljupcai budi na oprezu.

Zubi ujedu za trenutak.Poljubac za ceo zivot.Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook1 comments

HoroskopSvemu će probati da te iz knjiga nauče. Možešnaučiti da izgovaraš laž kao istinu. Daizražavaš kako to dolikuje, ili da imitirašžalost i sreću.

Da budeš privržen, ili na izgled privržen. Dabudeš hrabar, ili na izgled hrabar. Da budešiskreno ili pritvorno zadovoljan malim.

Da sebe ceniš toliko koliko se žrtvuješ. Da imašsažaljenja, ili da nemaš milosti.Naučiće te da budes čak i pomalo darovit, tekda bi kunjajući proživeo svoj vek.

Sve se, sine moj, može naučiti iz knjiga, osimčetiri stvari. Osim vrline nadanja,

veštine verovanja, vizionarstva budućnostii umetnosti strpljenja.

BolestVolim te kao sveži beli zalogaj seljačkog znoja i trudai dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici.Proći će proleće kao san razbarušen i čudanšto liči crvenoj ptici.

Doleteće i odleteti danas sva cvetanjabićemo i meki i okoreli, i u radost i u setu ćemo zaroniti.Izgaziću tvrdim usnama tvoja ramena detinja,a zvezde će zvoniti ... zvoniti ...

Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo.Izgubićemo se u njemu i opet dohvatiti.Ima u nama srce, u krpe smeha i plača vezano.Kako ćemo se iz sebe vratiti ?

Proći će proleća ... Ona nose tragove i cvrkutanja.Ona nose mir od kog se ruke ježe.

Mir. Samo malo mira, malo kiša, šaputanja,tamo gde se nebo za njive zakiva i veže.

Mir radi budućih nemira, radi ludovanja,na uzglavlju od tvojih toplih detinjih šaka,pa da dugo zvazdama mašem i odzvanjamprepun kikota i cvetnih naramaka.

Volim te. Eto. A nebo je u proleće plavokao nešto čega se nikad setiti neću.Ništa ... Samo crvene ptice nad glavom uzleću ...

Probaš i uspeš...I odjednom sam shvatio:postoje reči bez usana.I verovanje bez daha.To je nekakav izazov onoga što je ispred nas,kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti,a ti probaš i uspeš.

Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriši da se bojiš svetlosti.A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

Objašnjavanjem stvari,oduzimamo im nešto od one lepe čarolije,od onog zlatastog omota,

ispod kojeg se kriju tolika čudesnaznačenja svega što izgleda isto.

Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene.Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena,ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja.

ŽmurkePostoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju.Nekakva groznica uobrazilje. Čarolija.Trag koji se već dogodio unapred.

Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra.Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.

I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči.I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.

Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,unutra, u skladištima tajni i korenju energije.Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama,kipe orijaška sunca.

Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života,mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tekpostojati u našim drugim životima.

I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli.I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja.Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi.

Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš žmurke.Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati.

Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja,samo zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida,i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook0 comments

Saturday, August 9, 2008

Oči U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu.

Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.

Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida.

Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. »Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.

Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina.Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu"

Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «.

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook0 comments

"U jesen uvek nestanem iz Novog Sada..."U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Cinim to zato sto se svakog novembra, kao po nekom smusenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrdjavom, u lavirint krivudavih sokacica oko Matice Srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod "Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice, za svu uzurbanost prolaznika, za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim cetvrtastim ocima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kise.

Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu, duz nekih drvoreda, pod nekim prozorom... znaci: ostati ovde zauvek. I neka to izgleda neverovatno i romanticno, znaci: secati se tamo cak na Sen Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine, ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na obroncima kamenicke obale.

Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima sta nas je to tako vezalo...Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook0 comments

Vuk I

Kao da ce kraj agusta. Nebo se kruni i odranja zute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama.

Umotavam se u lisce. Tako smo blizi vetru. Osecam ga u kicmi i u dubinama ociju. To je moj skroviti nacin vajanja ovog sveta.

Dobro je u gorskom kraju sto, i kad nema pljuskova, leto mirise na plodnost, na hleb i materinstvo.Nesto sveze i hranljivo useljava se u mozak i pomaze mi da mislim.

Kroz nebruseno staklo naprsle mesecine lepo mogu da cujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.

To ne oticu doba. To misli postaju bistrije.

II

Disu uz mene zvuci drukcije zivi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.To priroda pokusava sapatom da mi objasni na svom nemustom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoca.

Grom u tisini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.U samoci smo ljudi. U covecanstvu smo metez.

Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noci odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani.To place najveci vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima.

Rekli su mi pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera da je to cudan vuk, drukciji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse.Valjda je to njegov nacin vajanja ovog sveta.

III

I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje,

a nisu ga dotukli.

U ovoj zabiti svemira, kojoj pogresno dajemo svetlece ime: zemlja – zvezda zivota i razuma, vecito se ubijaju.Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja. Pa sto ne vriste dok zvacu? Zar misle da je bol nesto sto samo njima pripada?

Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustosi? Ili vapaj za pomoc?

Ne, moje doba, izgleda, jos nije spremno za zvezde.

IV

Ovde se smatra cascu i viteskom vrlinom kad ponizis do samrti sve sto te nadvisuje spretnoscu, snagom, lukavstvom i umom.A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineses dokaze da si ubio boga.

Usi sam zalepio liscem.

Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati postenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo narucje. Drvece krosnjama njuski brsti zalutala jata.Dusa vecernje rose postaje moja dusa. Telo vecernjeg umora postaje moje telo.

Ne, ovo doba jos nije spremno cak ni za zemlju.

V

Boli me pod ljuskom lobanje dok slusam kako vuk urla, osakacen i zedan, gore na visoravni, i kolje copore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita.

Niz kanjon protice reka.

Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sici, bar da se pre smrti okupa.Hteo sam da ga vidim.

Prepoznao sam nesto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je cudesno nalik na moj plac u detinjstvu.Ti pamtis, trsava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mucili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu.

Potpuno isti jecaj, samo sad suplje izoblicen i umnozen kroz odjeke.

VI

Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muci. Naleteo je na zasedu, a nesto nije dovrsio, nesto vazno i veliko, shvatljivo samo njemu.

I ostao je zagrcnut, sa vrelim parcetom zelje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi.

Presvlacio je zivot da ga ne vuce na ledjima, izguzvan i u ritama.

Postoji umesnost nadmoci. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji vestina opreza. Mozda je taj vuk sanjar?Postoji kultura venjenja. Jos je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt dogadja drugima.

VII

Zasto sam se usudio da pokusam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muci da ne umre?

Izuvijas li metal, on pamti i vratice se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal.

Odrezi glavu drvetu. Ono pamti i listace i dalje u pravcu svetlosti istrajnoscu i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo.

Ma kakvo nasilje vrsio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomis izvor ili zajazis potok, bilo da zadavis reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubice korito tamo gde su i poceli. Ako su prava voda.

I vuk je nesto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

VIII

U sebi sam ponavljao:

“Ta pokipela vatra sto mu je nacela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je nacas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve ce se vratiti, mirno, na svoje mesto.”

To sam ja tesio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne moze umreti.Kao sto ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne moze umreti grimizni tocak promene, koji nema pocetka i ne znas gde se zavrsava.

Kako mu izgleda dan? Na sta mu lice noci? Jer strasno je i gresno je kad te neuko odstrele u necem gde si pravedan, pa ti se zamrse zile u cicak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos vise od vuka.

Ko je taj sto je pucao? Cime je vukao oroz: mrznjom, strascu ili zaviscu?

IX

Da nema takvih u planini, i kamen bi se smeksao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli.Da nema takvih u planini, i noci bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.

Veliki vladaru zverinja, velicanstvena nakazo, osakacena lepoto i prelomljena vitkosti, cekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike sto vise nikada nece zarasti u ovom

vazduhu.

Ostace ranjiva obzorja. Ostace zauvek zive duboke naprsline u naborima neba.Ostace gorcina sto kljuje ne samo iz vaseg mesa, nego sad i iz moga.I ja ricem sa vama. I krzam se. I krunim.

Znam, sici cete ovamo. Mi se moramo sresti.

X

Neka beze pastiri, gonici karavana i zbunjeni hajkaci. I ja sam vucjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?

Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i tamane sto nismo kao ostali. Rugaju name se, smeju, proganjaju nas i zigosu.

Vuce, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Nas san je: nemoguce, a nepoznato – nas zavicaj.

Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svecano najezen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oci i zamisljam da lebdim. Stvarno vas duboko postujem. Evo me u klisuri. Cekam vas.

XI

Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.

Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde pocinje zagrljaj.

I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje.

Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoci u lice. Nijedan nije smeo da mu skoci za vrat.Pratili su ga rezeci. I kadgod podigne njusku, usrce nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamisljajuci tako da su i sami vukovi.

Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

XII

Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa.

Hteo je da kaze: ” Sreca je u samrtnom casu sresti u ovom bespucu nekoga ko je u sebi sacuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino mozda jos vazduh, jer je u sebi sacuvao mladost i svetlucanje pamcenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips. U krecnjak, krv i salitru.”

I hteo je da kaze: “U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda.

Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala sto ste razumeli moj neobicni govor, videli mojim vidom i culi mojim sluhom.

I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema nistavnom”.

XIII

Jos uvek na sebi osecam taj pogled vucji, uporan, opor, tezak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namucen lik.

Hteo je da mi kaze: “Necu izdrzati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”.

Hteo sam da mu kazem: “Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vaseg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuce, psi su sekta.

Vec to, kad uzdisu vazduh koji vi udisete, cini ih uzvisenima. Vec to, sto idu pravcem kojima se vi batrgate, cini im cast i slavu. Psi nisu cak ni copor. Oni su menazerija”.

XIV

I hteo sam da kazem: “Vidite kako bi zeleli da vam polocu mozak i isisaju srce, da dosegnu vas um, vasu snagu i gordost.Zamislite tu nesrecu kad neko ne ume da bude ono sto zaista jeste, i da u tome sto jeste bude i svecan i uspravan, nego vam stalno zavidi sto ne zna da bude: vi”.

Hteo je, valjda, da kaze: “Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da sirom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha”.

I hteo je da kaze: “Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Polozite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lisen sramote i cist”.

XV

Hteo sam da mu kazem: “Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja sam nesto sa strane, nesto cime se staklo umotava da ne prsne.I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuce, besmrtni.Pustite me da verujem i odem odavde zmureci. Umrite mimo mene”.

Hteo sam da mu kazem, a nista nisam rekao. Hteo je da mi kaze da me je sasvim razumeo.

I kad sam pomislio da ce ziveti zato sto je bog neunistiv, on je tako odjednom, tako strasno odjednom, skocio usred vira.

Stajao sam izbezumljen. Umro je najveci vuk koji je ikada ziveo na ovom najmanjem svetu.Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt?

XVI

Spustio sam se, zadihan, na kamen u plicaku.

Bio sam uzasno sam, ne samo svojom samocom, vec i samocom vuka, koju sam na sebe primio kao zig zavestanja.Kao cast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu.

Stvarno i dalje verujem da ono, sto je vucje, ne moze u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja.

Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.

Poznaje se na meni. Vidim u psecim ocima. Vidim kako me vide. Vec ulaze u mene. Vec lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duse.Gladni su vucjeg u meni. Muci ih da shvate sta nosim, cime mislim i volim, sanjam, cekam i nalazim.

XVII

Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.

Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da cuvam tajnu kako se biva nad drugima visi snagom i umom.

Lako je meni sa psima.

Ali naslednik vuka i sam je divljac van zakona. Dizu na mene potere i cekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nisanu.

Neko ce ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svraticu da vidim ko ce.Svraticu, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim, da sam ikada ovuda prolazio i sanjao.Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook2 comments

Koren 1.

Postoji jedan mudrac. Dok ovo govorim, on cuci u velikoj pustinji juzno od ovih planina. Cuci ne znam koliko godina u pesku i ne podize oci. Ali sve vidi. Sara noktom nesto nerazumljivo i uplaseno ponavlja: i ovo sam vec stvorio...i ovo sam vec stvorio. Ako mu zatrazis orla, on ne poseze u visine, nego ga prstom iskopa iz zemlje kao koren. To je, kaze on, orao iz kojeg nicu drugi orlovi. Posle mozes da mu zatrazis aligatora ili mrava. I njih iskopa prstom iz zemlje kao kosticu. On sve moze, jer njegovo je stvaranje drukcije nego nase. Od njega sam naucio to sto ti danas kazujem kao tajnu.

2.

Gospodine, kazem ja njemu, koji se mnogo ljube i bratime. Ako ljubav postoji cemu je dokazivati? On samo cuti pognute glave i dugo mrmlja u sebi. I tek u podne, kad sunce kao mac visi sa zenita, govori glasom belim poput zguzvane

hartije. Iz toga ce, kaze, proizici velika nevolja. Narod koji ne prestaje da peva nesrecan je, siromasan i gladan.

3.

Gospodine, kazem mu ja, video sam coveka koji preskace neverovatne visine. Kako to cini kad nije jaci od drugih, ne trci brze od drugih, niti je umesniji i lukaviji? Taj covek, kaze mudrac, uzima zalet kao da ce preskociti oblake. Stoga i ne primecuje to sto mu je pod nogama. Treba preskakati nebo. Treba imati samo najvecu zelju pa ce sve druge same od sebe biti ispunjene.

4.

Gospodine, kazem mu ja, jedan moj prijatelj iskopao je u basti kamen. Poklonio ga je nekom vajaru da nacini od njega skulpturu. Bio je to obican kamen, ali ako ga okrenes prema svetlosti, u njemu se odslikavao ceo svet. A vajar ga je odbio. Mudrac mi kaze: i morao je da odbije, jer nije ga sam pronasao.

5.

Gospodine, pitam ga ja, kako to da moja glava, koja ispunjava prostore, moze da stane u jednu obicnu kapu? Zateceni sasvim slucajno, kaze on, u istom nizu godina na ovoj staroj oronuloj planeti, mi se nastavljamo jedni na druge, kao sto se grana nastavlja na granu, a ipak zivi svoj vek okrenuta ka drugoj strani sveta, ka nekim svojim olujama i vidicima. Zato je tvoja glava zumance nekog jos neotkrivenog sunca. Zato zasad staje i u obicu ljusku.

6.

Gospodine, kazem ja njemu, imam neverovatnu snagu. Mogu da upravljam brodovima, jer sam ih pokorio. Mogu da zidam nebodere jer sam savladao beton i celik. Mogu da rijem kroz planine i menjam lice kontinenata. Ali kad uzmem u saku obican mali sljunak, ma koliko ga stiskao, nikad ga necu razbiti. Kako to? Veliki umovi, kaze on, bili su u pocetku neznalice, kao sto je reka bila potok ili tajfun - tisina. Najvece hulje istorije bile su pre toga bucmasti bezazleni malisani. Himalaji su bili para. Nesto cvrsto i oblo, kao kipovi Vavilona, bilo je u svom vulkanskom detinjstvu bezoblicno i meko. Zato je sljunak, u stvari, jedna ogromna planina, oljustena od golotinje svog lepog i strahovito zgusnutog srca. Ceprka zatim po pesku, prstom izvadi zametak Kilimandzara; stavljam na ledja obicno kristalno zrnce, ali padam pod teretom.

7.

Gospodine, kazem mu ja, video sam slikara koji prolazi kroz platno kao kroz svetlost. Naslika sebi vodu i pliva. Kako to? Naslika Alpe i penje se. Naslika daljinu i izgubi se. Mudrac mi nista ne govori. Samo vidim, u sumrak, kako se poistovecuje sa sivilom, rasplinjuje i nestaje. Odlazim zamisljen i dogadja senesto cudno: za mnom ne ostaju stope, kao da nikad nisam ni prolazio ovim krajem. Kao da sam to samo pozeleo u snovima.I - izmislio.Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook1 comments

Jedan izgubljeni randevu Ne znam ko je rekao: “ Pogledaj kakva groblja ima narod, pa ćeš ga prepoznati”. Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja, video sam vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva, i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta.

U Lenjingradu je proleće, mila moja. Uskoro počinju bele noći, mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo... Čekao sam vas sinoć na Fontanki, pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva, jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.A vi ste umrli.Ovo je moj izgubljeni randevu.

Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina, a liči na vas, pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin,obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe.Vi biste popili kafu, ja obe votke, i ja bih vas voleo. Ljubio bih vam dlanove,mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.

Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivnice za bal u „Astoriji“ povodom osvajanja Lenjingrada. A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada. U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941. Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942. Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942. Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942.Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi.

Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija. A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom,babuškom, braćom, sestrama, ujacima. Vi ste umrli, kako mi ovde kažu, na Putu života, na ledu Ladoškog jezera, i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada, tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmehu osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova, u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova, gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba... Tanja.

Prever je rekao: Rat je zaista jedna velika svinjarija, ali to je najmanje što se o tome može reći. Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu,imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc„Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“.

Dvadeset šest hektara mrtvih. Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila. I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko.Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa očima od neba. Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi. Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu.

Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas.Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim.Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće.I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga,dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.Drugo, sem votke, sem suza, stvarno ne umem.

Email ThisBlogThis!Share to TwitterShare to Facebook0 comments

Pećine Aprila sam odlučio da predjem planinske vrhove i spustimse ka moru.Od zime bio sam opčinjen jednom vešću iz novina i neobičnimslikama okeanskih dubina.Neko je dole pronašao novu vrstu života.

U petnaestoj godini dečaci kao ja znaju za mnoge tajne i odmahprepoznaju pesmu u svemu što ih okružuje.U čavrljanju trava ili u mrmljanju vetra. U mekom coktanju reke štorije usnama sprudove. U blagom dahtanju šljunka iotkucaju srca neke bube na dlanu.

Kasnije, mnogi potroše čitav usplahiren život da sve to ponovootkriju. Da opipaju. I provere. Da objasne. I dokažu.

Ljudi najteže vide ono što je nevidljivo. Za takve stvari jepotrebna ogromna mudrost očiju.

Onda: ta vest. Te slike. Taj svet karbohidrata. I materinstvohemije.Ti zagonetni sistemi života, što se ne otvara iz sunca i izsvetlosti, nego ga plodi mrak, jer obasjano je ljubavlju vulkanašto se mehuraju pod strahovitim pritiskom vodenogzagrljaja.

Džinovski cevasti crvi, koji umesto očiju imaju purpurnekreste. I laticama vrebaju. I brste vreli mulj.Šta će boje u tami, u dubinama mora, razmišljaju dečaci upetnaestoj godini, dok u sebi pevuše svoja purpurna pitanja.I otkud krabe i pauci što gmižu po magmi? Ili korali i algesa hemoglobinom u krvi, kao u kapilarima sisara?

Ljudi najteže shvataju to što je nezamislivo.Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost mudrosti.

Ushićen i potresen otkrićem te čudne prirode, za koju ne bih nisaznao da sam se ovde na zemlji rodio stoleće ranije, išaosam ka moru kao ka zvuku iz sna.Pa valjda zato i nisam primetio na vreme kako me neko prati,ali ne planinskim stazama, već iznutra, kroz stene.

Naviknut da se stvarnost od polovine marta ponaša prema meninekako pomereno, i da mi raspršuje razum kao severni vetaroreole maslačka, odlučio sam da ćutim, da posmatram sastrane i pravim se ravnodušan.Ko me sledi, taj sigurno ima dubokih razloga.

Tim pre, što je i dečak. I ima moje oči. I moje crte lica.

I ima moje godine i moju tihu upornost.Što onda ne bi imao i moju lepu radoznalost?

Znao sam: neće izdržati. Pojaviće se iz kamena.

Izišao je iz stene u smiraj šestog dana. Čitavu milju predamnom. Spustio se do potoka i zapalio vatru.Prao je čelo i oči dok sam mu prilazio. Onda sede na kamen i izvadiiz nedara pregršt nezrelih narova. Pružio mi je pola."Na čudan način stižete", rekoh umesto pozdrava.

On je lomio plodove i neko vreme ćutao. Na licu mu je treperiozlatnocrveni odsjaj od soka, vatre i sunca što se po namagrušalo.Nabacujući granje, reče: "Pridjite vatri."

Lepljivi krici ždralova još uvek su mi mirisali na sever i nasneg.U ovom kraju je bilo škorpiona i zmija. Zato sam ležaj prostrouz samu obalu potoka.On reče: "Budite spokojni. Paziću na Vas dok spavate."

Magla sa vode, na mahove, kao da je dobijala pamučne napadekašlja.Ostali čvorovi sumraka polako su se vezivali u pepeljastutišinu.

Sunce je odavno zašlo. Ćutali smo i jeli dve ribe što samulovio u viru ispod kamena.Onda legoh na ledja i zagledah se u nebo. Jedan cvet - belakometa, sa dugim repom peteljke, obleteo je galaksiju mogužarenog uha.

Rekoh: "Iako nemam neke vidovite oči, ja sam Vas ipak posmatraozatvorenog u kamen i želeo bih da shvatim, čestitiprijatelju, je li to lavirint pećina kroz koji se Vi krećete,ili u sebi nosite nekakav urodjen dar da prolazite kroztvrdo?"

Seo sam levo od njega, niže za čitavu glavu, odajući mu takodostojno poštovanje.

On reče: "Postoje dva sveta. Jedan smo izmislili, a na drugi nasteraju. Od koje ste Vi vrste?"

Od koje sam ja vrste?

Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. Ikadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njegai mislim: konačno, evo me; ako podignem oči, vidim dasvako najdalje ima svoje još dalje.

Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde,neće moći završiti.

Nije reč o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se nemogu saznati samo očima.Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i vazduha,metala, ikre, semenja...

Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. Tobeskraj po meni hoda.

Od koje sam ja vrste?

Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima.Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem.Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane,neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.

Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i pticeprevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.

Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik.Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštricarealnog.Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja utačku i produžetka u nedogled.

Dečak je i dalje ćutao.

Ovako sam mu rekao:

"Seme sam, što čuva u sebi neproklijalo vreme. A siguran samu jedno: nemam pamet od magle.Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da gaotkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje dalekeuspomene.

Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. I mnogo puta samživeo u onom što još ne poznajem.I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici.

Zato izgledam izgubljen i neprekidno se osvrćem. A u sebi sesmeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.

Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i u nekakvomprostoru, ako u sebi ne nosi sva vremena i prostore?"

I ovako sam mu rekao:

"Pokret od mene do mene nije ni ulaz u mene, ni izlazak izmene, već lice moga naličja.

Tu negde ispod kože, tu negde bliže kičmi, gde rskavica okoštava,množi se novost već poznatog.

Pokret od mene do mene nije umeće sazrevanja. Šta bih ja, da seuobličim u krošnju svoga konačnog?Šta bih ja, kad bih prestao da iscrtavam trajanje, upremorenom vazduhu medju pepelnim senkama?

Neukrašen i običan, bavim se odgonetanjem. Vidite kako seigram. Vidite kako to umem.Igra je neobičan i nepogrešiv život.

Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem."

Od koje sam ja vrste?

Postoje ljudi iz prošlosti koji žive i danas. Ko se pažljivozagleda, možda ih može primetiti već negde u budućnosti.Eto od koje sam vrste.Sve što mi učini prolaznost, ne prima se: ni poljupci, niožiljci, ni starenje.

Pokret od mene do mene nije umeće šarenila, mada mi se svatkanja poznaju kao ćilimu.Tu negde oko očiju, tu negde oko usana, moj osmeh čita petlje iblaži nesklad boja.

Prislanjam jezik uz nepce. Tu je sav okus prostora. Mili pomeni tišina.Otvaram poklopce noktiju. Moji prsti mi pevaju.

Pokret od mene do mene nije ni umeće venjenja. Ja samo uplićemsmisao večitih ornamenata u ovu prelepu njušku, mokru odsopstvene svetlosti.

"Verujte", reče mi on, "odavno nisam sreo nekoga ko je u sebetako aljkavo preobučen.Vi osećate stvari kao što životinja oseti zemljotres, šumskipožar, poplavu ili smrt.Ali to nije dovoljno.

Mučite se da mislite dalje od odmišljenog.

Da li se drveće muči dok lišćem rezbari prostore? Da li seokean muči dok brsti stenovite obale?Da li se izvori muče dok putuju kroz zemlju? Da li se vetrovimuče dok bez napora udišu jedno po jedno nebo?

Probaću da vam objasnim neke obične stvari. Ali vas upozoravam:najteže je razumeti ono što je razumljivo.I najteže je čuti ono što vam prećutim. Za takve stvari jepotrebna ogromna mudrost ušiju."

Sedeli smo do svitanja. On reče da u kamenu nema nevidljivihhodnika, niti mora postojati nekakva posebna lukavost da seprodje kroz tvrdo.Jednostavno se bira prvi, najpreči put, i to je čitava pamet.

Prepreke, ako ih ima, ne nalaze se u stvarima, nego u našojnemoći.Jer zašto na njih ne naidju oni koji ih ne vide? Ili ih vide, apreziru?

Nema ni tajni, ni trikova, niti se takve stvari mogu negdenaučiti.Treba zadržati dah, zažmuriti, i zatim, zagnjuriti se uplaninu.

Poneko nikad ne primeti, ushićen lepotom svog vida, da zagledanu neobično, smeta njegovoj običnosti.

Gledao sam ga zbunjeno: "Samo mi nemojte reći da prolazak krozstenu zahteva isti napor kao i hod kroz vazduh".On se zamisli začas i reče: "Imate pravo. Teže mi je kroz vazduh.Mučim se da ga savladam.Vazduh je dosta žilav, neposlušan i razmažen. I uvlači se učoveka."

"O ovom bi", rekoh, "valjalo razmisliti. Ako nije čarolija, iako svako može da se kreće kroz tvrdo, znači: i ja bih mogao.Biću vam blagodaran ako uspem da shvatim čime se tamo ulazi."

"Ćutanjem", reče on. "Vi koji prolazite samo kroz razredjeno,isuviše ste brbljivi.Zadihani u srcu, retko kad osetite istinski ukus reči.

Ja, i kad najviše žurim, žurim vrlo polako. To nazivamrazmišljanjem."

I ovako je rekao:

"Treba dopustiti mislima da se smire i stalože, da bi Vam odsvega ostalo tek nekoliko reči, oljuštenih i čistih,lišenih nepotrebnog.Sve teže se odlučujem na upotrebu govora. Velika je to smelosti opaka je nevolja, i beskrajna je slava i čudovišan jad, usuditise kazivati.

Sjaj i dragocenost vatre. Nemir lišća i oblaka. Čvrstina i grčplanine. Istrajnost jezerskih voda. Dah vetra u dolinama.Miris sunca u semenju.Sve su to dostojanstva pred kojima sam postidjen i kad pogrešnoslušam, a kamoli kad pokušam i da ih objavim rečima.

Govor je opasna umetnost."

A zašto nam je potrebno da znamo svetle reči?

"Da ih u sebi nosimo, prostodušne i smirene, kao čestitu opremuprotiv lukavstva i zablude."

A koliko je potrebno takvih istinskih reči da se ispuniživot?

"Deset. Možda čak dvanaest. Ko shvati tih dvanaest reči, uspećeda odabere na kraju onu najsvetliju, i odbaci sve ostale.Jer u poslednjoj reči sadrži se sav govor."

A zašto nam je potrebno da znamo najčistiju reč?

"Da je u sebi ljuštimo kao svoj način ćutanja. To je jedini ključkojim se može otvoriti najtvrdja stvar na svetu."

Tako mi je govorio. Kroz polusan sam video kako polako grickaposlednje zrno nara.U potoku je svitalo, u vatri se smrkavalo.

Jesam li išta primio? To što u sebi nosimo, prevazilazidokaz, ali dobro je saznati kako se misli bez napora.Ko tako ume da misli, taj ima oslonac u nečujnom. Ko ume takoda odluči, taj ima oslonac u nevidljivom.

Bio sam sanjiv i umoran, sav nešto nežno ošamućen. Umalo damu priznam, ni učtivo, ni oholo, da mu obazrivo verujem.Drukčiji sam od ostalih i to je moja muka. Težak, od jezgranačinjen, ja lečim metalnu potrebu da briznem u gvozdeniplač od straha i lepote.Ali čemu priznanja? Ko je mene razumeo?

Duboko se poklonio. Reče da smatra čašću što mi je pomogao dabudem manje umišljen. Zahvaljuje mi na tome.Više se nismo sreli. Odlutao je kroz kamen.

Proveo sam dve nedelje kao u blistavom bunilu, trudeći se daizdvojim bar nekoliko reči za koje doista verujem da suneukaljane.Prvo sam rekao: majka. I ponavljao: majka.

Kad mi se sasvim učinilo da je ta reč od svetlosti, odlučih daje progutam kao malenu semenku i sačuvam za sebe.

Da je nikad više ne upotrebim uzalud.

Onda sam pokušao da me misao o njoj provede kroz kamenuliticu.Udario sam čelom i pao licem ka zemlji sa punim ustima mleka.

Govorio sam mlekom. Vilice su mi bile otečene i rovite.

Onda sam rekao život. I rekao sam sloboda. Ponavljao sam tereči.I kad mi se učinilo da imam u ustima svetlost, odlučih da ihprogutam kao zalogaj saća i sačuvam u sebi.Da te dve reči nikad ne upotrebim uzalud.

Dogodilo se isto. Udario sam čelom o liticu pred sobom i paolicem ka zemlji sa punim ustima vatre.Govorio sam žar, i desni su mi bile u plikovima i ranama.

Izabrah još neke reči. Dugo sam ih ponavljao. I videh da govorimmeso i da govorim dim. I videh da govorim kišu i da govorimkorenje.

Skoro sam se udavio.

I tek tada sam shvatio da svaka reč na svetu sadrži u sebi govor,ma bila i najobičnija.Reč: ptica. I rel: hleb. I sreća. I ljubav. I istina.

Jer veličina reči nije u njenom značenju, nego mome značenju.

Zagrizao sam vetar na samoj ivici usne, tu gde počinje osmeh.Jesam li, najzad, siguran? Ako ni u šta drugo, bar u svoj neukium?

Bio sam, napokon, spreman da se ponovo vratim rečima kao: majka,sloboda ili život.Ali ne da ih govorim, ali ne da ih mislim, već da ih živim u sebi,žureći polako i oprezno.

Postoje mnoge stvari koje sam zanemario.

Dok gledam kako april silazi u dolinu i u naručju odnosinezrele plodove kiše, ljuštim se, ali se provlačim krozokočtali vazduh i rskavicu nevidljivog.Da li ću ikada biti dovoljno mudar i upućen u rastvaranjeprepreka?

Kad budem ravan vodi, koja bez ikakvog oslonca drži na plećimabrodove natovarene nebom, možda ću to razumeti.Kad budem ravan nebu, koje bez ikakvih eksera zakiva zvezde uprazno, možda ću to razumeti.Kad budem ravan vetru, koji bez kičme i kostiju nosi težinuptica, možda ću to razumeti.

Kad budem ravan sebi, možda ću to razumeti. Vreme je daodrastem bar do sopstvenog temena.

TI SI MOJE SVE

Ti si moje sve.Moje raščupano ‘Dobro jutro’,moja prva jutarnja kafa,moj partner u zločinu,moja briga,moja jača polovina.

Ti si moje ‘Volim te’.Moje ‘Do kraja života’,moje ‘Bolje sutra’ u koje se kunem,moja budućnost,moj oslonac,neko bez koga ne umem.

Ti si moje ‘Nerviraš me’.Moj večiti krivac,moje ‘To bi ti trebao da umeš’,moje ‘Zar to ne umeš?’moje ‘Pusti me,ja ću,smotani stvore’.

Ti si moje,ipak samo moje.I volim sve tvoje.Tvoje ‘Lako ćemo’,tvoje ‘Ne brini’,tvoje ‘Na mene osloni se’,tvoje ‘Hajde,ne slini,ne histeriši’,tvoje ‘Meni prepusti se’.

Ti si moje,kakvo god da si.Moje ‘Uvek tu si’,moje ‘Zauvek’,moje ‘I u dobru i zlu’,moj prijatelj,moj drug,moj ljubavnik,moj muž.

Šta poslije ljubavi ostane?Telefonski broj u memoriji telefona,koji s vremenom izblijedi,sve dok ga jednog dana ne osjetim potrebu pobrisati... Lozinke od raznih računa kao kombinacija mog i njenog datuma rođenja. Ostanu i neke pjesme koje me sjete na nju,i neka

mala praznina u srcu kad negdje u pozadini zasvira neka balada. Ostaju i neke ulice kojima smo skupa prolazili,koje još uvijek u svojim zavučenim kamenjarima skrivaju njene mirise. Ostane i njen miris u nosu,i danas toliko intenzivan da ga tražim u svakoj zeni koja pored mene prođe s njenim parfemom;osjetim ga na kilometre…I neke stare poruke u inboxu mail-a, koje mi je žao pobrisati jer su svjedoci jedne velike ljubavi... 'Pa zar sve ljubavi na vrijeme prekinute, nisu velike? ', rekao bi Đole… Ostaje i pokoji pogled slučajnog prolaznika koji više ne vidi tvoju ruku u mojoj ruci;ostaju njegove raširene zjenice shvativši da su među mojim prstima sada neki drugi prsti. I naše ceste kojima smo se vraćali poslije ljubavi,naše plaže na kojima smo dijelili poljupce. Tvoja četkica za zube u mom stanu... Ostanu i tvoji prijatelji, koje sam u vrijeme dok sam bio s tobom nazivao našim prijateljima,a danas,kad od mene okrenu glavu na ulici,shvatam da su bili samo tvoji, da se prijatelji ne dijele. I tvoja sestra koja mi i danas čestita rođendan. Ostaje i lančić bez privjeska,jer sam tada rekao da mrzim pločice,srca i ostale gluposti koje vise po lančićima. Da sam ih volio,danas bi ostao i privjesak… Ostane u ustima okus gorak k'o pelin. Spoznaja da više nisi i nikad nećeš biti tu. Jedno više iskustvo i jedno poveće razočarenje.Ne ostaje baš mnogo,zar ne?

"Poslije nekog vremena naučiš da ljubav ne znači oslonac, a društvo ne znači bezbjednost. I počneš učit da poljupci nisu ugovori i da pokloni nisu sve što ti treba. I počinjes prihvaćati poraze podignute glave i otvorenih očiju, smiren kao odrastao čovjek, a ne kao očajno dijete. I naučiš graditi svoje puteve i sadašnjost, jer je tlo sadašnjice suviše nesigurno za planiranje. I naučiš da imaš snage i da vrijediš!"

 Kada pokušavaš da se sjetiš kada je sve zapravo počelo, otkrivaš da je sve počelo pre nego što si mislio, mnogo ranije, i tada u tom trenutku shvatiš da se sve dešava jednom u životu. " Možda je i naše počelo prije nego što mi mislimo, ko zna, ali je sigurno nešto što se dešava samo jednom životu. Osjećaj kao da sam TRI METRA IZNAD NEBA. ♥

Umorna sam... Od sebe, od tebe, od vas, njih, nas, svih. Vise vam ni imena ne znam. Ne znam ni svoje, ostala sam tamo negdje u daljini cekajuci.. Vrijeme me uhvatilo u svoj kostac. Dani lete, nizu se, a ja i dalje stojim na istom mjestu. Cekam tebe, cekam Godoa. Pa koji prije dodje. Ime sam zaboravila i sebi i tebi. Znam da smo nekad bili "mi". Nekad.. Kratko,ali sasvim dovoljno da mi udjes pod kozu i postanes vladar srca, misli, mene.Veceras me ubija ova ravnodusnost. Ne osjecam nista, ne znam nista. Svi su oko mene, a ja sam sama. Toga se i plasim. Plasim se ove svoje samoce vise nego onoga bola koji mi nocima nije dozvoljavao da zaspim.Obecavala sam, stavljala tacku, lagala tebe, lagala druge, ali nisam uspjela sebe. To nikad nije bila tacka, uvijek bi mi ruka zadrhtala i dodala jos jednu crticu, dobijala sam zarez. I tako, vec godinama.Ti, ja, ali nema nas." –