mit i mitologija

Гимназија “Стеван Сремац” Ниш

_____________________________________________________________

МАТУРСКИ РАД

Предмет: Социологија Тема: Мит и Митологија

Предметни професор: Ученик: Марина Дејановић Mилица Хелдић Oдељење: IV 1 ________________________________________________________

Ниш, 2011.

Мит и митологија__________________________________________________________ Милица Хелдић

1

Садржај: 1. Увод . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2 2. Појам мита, његов настанак и развој . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3 3. Узроци настанка мита . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4 4. Функције мита . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 5. Класификација митова . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6 6. Садржај митских прича . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 7. Грчка и римска митологија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9

7.1. Митови о загробном животу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 7.2. Мит о постанку људи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10 7.3. Римски митови . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12

8. Сумерско-Вавилонска митологија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13 9. Египатска митологија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14 10. Однос између мита и филозофије, поезије, херојске приче, бајке и басне . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16 11. Мит, култ и филозофија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 12. Закључак . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20 13. Литература . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21


2

1. Увод

У данашње време кад се спомене реч мит већина људи одмах помисли на дечије приче или неко примитивно објашњење настанка света или нечег сличног. Међутим када се човек мало више позабави појмом мита и уђе у његове несагледиве дубине и ширине мит постаје озбиљан поглед на стварност. Већина митова потиче из посматрања природе и њених делујућих и стваралачких сила, које су се људској машти причињавале као дела надљудских бића. Та бића су сматрали час као пријатеље час као непријатеље људи (то је зависило од природних погодности односно непого-дности које би тада преовладавале), те су настојали да задобију њихову милост, ако не то онда да макар ублаже њихов гнев. Митови су настајали тамо где се свет није објашњавао логички. Тако да су сви митови производ људске маште, то јест у већини случајева су у потпуности измишљени, а није се ни настојало разликовати стварне догађаје од нестварних.


3

2. Појам мита, његов настанак и развој

Реч мит потиче од грчке речи ,,мyтхос”, што значи реч, прича, казивање или предање, а такође означава схватање света и живота које се начелно разликује од нашег данашњег научно заснованог разумевања и тумачења човека и његовог положаја у цјелини свега постојећег.

Готово је немогуће навести народ за који би се могло рећи да нема своју митску историју. Народ без митова је исто што и човек без детинјства, без периода маштања и снова у којима се као у митовима појављују невероватна бића (богови, духови, светци, огромне звери...) са људским особинама (говоре, размишљају, воле, мрзе...) која су у стању да својом снагом и надприродним могућностима учине невероватне ствари. Иако је њихова истина упитна митови обликују људска веровања, понашања, обичаје и вредности. Прича о Прометеју који је преварио Зевса при приношењу прве жртве у месу оправдава грчки обичај да се месо жртвоване животиње не спаљује, и тако приноси боговима, већ га верници једу. Из овог се може закључити да је немогуће схватити неки народ без разумијевања његових митова у којима је садржано толико поучних и драгоцених ствари.

Мит је прича (предање) која на својствен начин говори о надљуским бићима (претежно о боговима), надприродним силама, постојању света и многим другим фасцинантним темама, и која има за циљ да поучи или да да пример.

Митови о давно прошлим временима преношени су током многих векова усменом речју, са колена на колено, а касније су и записивани. Често су их чували и наредним поколењима преносили професионални приповедачи. Неки су се митови приповедали уз верске ритуале и обичаје, и то у одређено време и на одерђеном месту, да би на слушаоца оставио незабораван утисак. Често су митови повезани са обичајима, али то не значи да сви митови потичу из обичаја. У неким случајевима митови превазилазе обичаје да би се позабавили са недаћама и питањима која су тада мучила људе. Због тога нам митови пружају податке од непорценљиве вредности о друштвима која су их створила. Сматра се да су први митови настали са појавом робовласничког друштва. Митови се не могу везати само за друштва далеке прошлости. Чињеница је да и данашња савремена друштва имају митове.


4

3. Узроци настанка мита

У неким случајевима митови су настали као могуће објашње(тада) непознатих појава. Као нпр. гром - стари Грци нису знали данашње научно објашњење грома, већ су смислили мит о богу Зевсу који управља овом природном појавом. Све појаве које се нису могле логички објаснити нашле су своје место у митовима, где су уз помоћ надприродних сила и бића објашњене у потпуности, од самог настанка па до најситнијих детаља. То значи да се митови односе увек на стварање, тј. мит саопштава како је нешто започело постојати, односно како је нешто настало. Упознавањем митова упознаје се извор ствари, и тада оне постају много ближе и јасније. Чињеница је да се људи боје непознатих ствари, и ту се можда може наћи разлог зашто су људи одувек тежили, као на пример у митовима, за објашњењем свега могућег.

Данашња ситуација је неупоредиво другачија. И није ни чудо што је данашњи човек сасвим неповерљив према митовима. Наука је толико напредовала да је успела не само потисне мит као могуће објашњење настанка света или нечег другог, већ је успела да побије његову духовну вредност. Ми више нисмо у стању ни да замислимо да би могао постојати неки други облик сазнања и истраживања поред научног. А наука је неповерљива према стварима које превазилазе границе људског ума, које се не могу логички објаснити.

Не треба ово схватити као критику науке, без које се не може ни замислити данашњи свет. Нити треба да постоје неспоразум и недоумице између мита и науке као два историјски различита извора сазнања. Науци припада примарно место, али то не значи да мит треба занемарити.


5

4. Функције мита

Функција мита није толико у задовољењу знатижеље колико у ублаживању несреће, боли и патњи сликовитим и задовољавајућим објашњењем света и човековог положаја. Смештене у разумљив оквир, животне недаће постају ако не добродошле, а оно лакше подношљивим.

У животу препуном патњи и опасности људи су морали да нађу начин да се макар на тренутак одвоје од окрутне стварности, па макар то било и у митским причама, у којима људска машта и слобода немају границе. Зато се ми данас можемо само делимично приближити миту, јер ми га не можемо доживљавати и разумети као људи који су били опчињени њиме, којима је мит био непходан за разумевање живота.

Уз све ово митске приче су имале и васпитну улогу. Митови су обликовали веру, културу, морал, обичаје, понашања... Навајо жене морају седити подвијених ногу, испружених у страну, мушкарци ногу прекрштених испред себе, јер постоји мит у којем је речено да су Неверна Жена и Убица чудовишта седели у том положају. Зато се са сигурношћу може тврдити да се ни један народ неможе схватити и боље упознати без разумевања његових митова.

Постоје четири основне функције мита: 1) метафизичка или мистичка (усклађује човекову свест са условима живота); 2) космолошка (обликује погледе на свет); 3) социолошка (очување друштвеног поретка); 4) психолошка функција (успостављање душевног мира унутар човека).


6

5. Класификација митова

Митови се могу класификовати по разним основама. Према својој функцији могу се поделити на више начина. Прва и основна

подела је на: 1. природне и 2. друштвене

Наравно, природни митови објашњавају природне појаве, а друштвени друштвене појаве. Уз ово треба напоменути да природни митови нису толико наметљиви као друштвени који настоје да што више подреде људе друштвеном систему.

Митови се могу поделити и на: 1) теогонијске - објашњавају настанак богова, људи, света... 2) космогонијске - говоре као би свет требао да изгледа 3) антрополошке - објашњавају настанак и развој човека 4) есхатолошке - говоре о крају човека и света

Такође постоји и подела на: 1) приповедачке - њихова основана функција је забава 2) оперативне - дају упуства о животу 3) експланаторне - објашњавају и тумаче разне појаве

Важна подела је на: 1) религијске и 2) политичке

У основи сваког религијског мита је Бог, док код политичких та улога припада човеку.

Као што видимо постоје велики број подела митова према функцији, а што се тиче приступа углавном је подела на: функционалистички (овај приступ заступа мишљење да митови оправдавају друштвене чињенице), симблички (за овај приступ митологија је начин мишљења и песнички начин комуницирања а значење се тражи испод површине мита) и структуралистички приступ (овај приступ разлаже мит на његове саставне делове, те разматра као се међусобно односе ти елементи, с циљем да открије подлечећу структуру).


7

6. Саджај митских прича

Догађаји које митови описују нису се стварно догодили, они су у већином плод људске маште и као такви не могу се узети за историјске чињенице. Међутим постоје митови чија се основа темељи на чињеницама, али таквих је мало већином су у целости измишљени.

Теме митских прича, у већини случајева, везане су за божански свет од којег у сваком погледу зависи овај наш земаљски свет. Дакле у средишту митова налазе се најчешће богови, полубогови и многа друга надприродна бића којима је су обични смртници подређени. У митовима се појављује мноштво богова, што значи да су политеистички (многобожачки). Иако се у митским причама сусрећемо са мноштвом богова они нису ту дошли ниоткуд, смишљена је и историја богова. У неким се митовима и објашњава редослед божанских нараштаја, тако да слушалац добија представу једног добро уређеног божанског света.

Такође честе теме митских прича су постанак света, порекло људског рода, животиња и биљака, као је човек дошао до ватре, као су настали рад, старост, болест и смрт као и многе друге фасцинантне теме. У митовима је, као и у сновима, готово све могуће тако да се сусрећемо са невероватним призорима као што су: оцеубиство, братоубиство, родоскрвнуће, ханибализам, силовање, убиства која се често и не осуђују и многи други.

Чак је и политика нашла место у митским причама, тако да су неки митови служили и политичким циљевима. У енглеској и Француској у 17. веку врховна моћ краљева оправдавала се веровањем да их је Бог поставио да владају. У нацистичкој Немачкој мржњу према другим расама делом су оправдавали оживљавањем древне германске митологије.

Сви митови без обзира из којег народа потичу дају нам представу о свету у коме владају тајанствене, надприродне силе, богови и многа друга надљудска бића која одређују људски живот и самим тим га чине тешким и опасним.


8

Праве митове треба разликовати од: 1. Филозофских алегорија; 2. “Етиолошких ” тумачења митова које више не разумемо,као што не

разумемо на пример, мит о Адмету који је упрего лава и дивљег вепра у своја кола;

3. Сатире или пародије, као у Силеновој причи о Атлантиди; 4. Сентименталних приповедака као што је легенда Нарцису и Ехи; 5. Улепшавања историје, као што је аринов доживљај са делфином; 6. Минстелних романси, као у причи о Кефалу и Прокриди; 7. Политичке пропаганде, Као што је Тешејево уједињење Атике; 8. Моралних легенди, као у причи о Ерифилиној огрлици; 9. Шаљивих анегдота, као што је брачна фарса са Хераклеом, Омфалом и

Паном; 10. Позоришних мелодрама, као у причи о Тестору и његовим кћерима; 11. Херојских сага, као што је основни заплет Илијаде; 12. Реалистичке приповести, као што је Одисејева посета Фајачанима.


9

7. Грчка и римска митологија

O митовима Грка и Римљана највише можемо сазнати преко сачуваних дела старих грчких и римских писаца. Узмимо за примјер да су већину грчких митова испричали а тиме и променили, обликовали и систематизовали Хесиод и Хомер.

Да би смо се боље упознали са грчким и римским митовима најбоље је кренути од самог почетка.

По грчкој митологији све је настало из безгранично и тамног Хаоса. Из Хаоса је прво настала богиња Земља - Геја, затим се роди љубав која све покреће - Ерос. Земља роди плаво Небо (Уран), Планине и Море. Пошто није било врховног владара светом завлада Уран. Уран и Геја родише шест синова и шест кћери (титане, киклопе и дивове). Уран затим замрзи своју децу те их затвори у недра богиње Земље. Мајка Земља је због тога патила, те наговори децу да устану против оца Урана. То учини најмлађи међу њима, подмукли Хрон, који је својим лукавством збацио оца са власти. Хрон бојећи се да ће га деца збацити са власти као што је он збацио свог оца, нареди својој жени Реји да му приноси свако новорођено дјете да га он прогута. Прогутао је Деметру, Херу, Хада и Посејдона. Реја је успела да сачува најмлађег сина Зевса, који стасавши устаде против оца и натера га да врати децу коју је прогутао. Затим се Зевс ожени Хером, која му је иначе била сестра, и постаде врховни бог на Олимпу (седишту свих грчких богова).

То је, укратко речено, мит о настанку грчких богова, за разлику од Римљана за које су њихови богови били пуке природне силе, хладне и њима туђе, тако да нису ни имали митова о њиховом настанку. Касније кад су се почеле зближавати културе Грка и Римљана, Римљани су прихватили грчке митове о настанку богова и пренели их на своје богове. Тако да је код Римљана Јупитер исто што и код Грка Зевс, Јуона исто што и Хера, Минерва исто што и Атина,...

Постоје и разна друга објашњења о настанку света: Пелешки мит, Олимписки мит, Два филозофска мита,хомерски и орфички митови о стварању света. 7.1. Митови о загробном животу

Сизиф и Тантал

Грци су имали митове о загробном животу.То су познати митови о Сизифу и танталу.Сизиф, најмудрији и најлукавији човек у Коринту,због многих грехова био је осуђен да гура уз брдо један велики камен.Чим би камен доспео до врха, поново би падао у подножје брда,па је Сизиф увек морао поново да почиње свој тежак и бесмислени посао ("Сизифов посао").Тантал је због многих грехова (међу којима су крађа амброзије и одавање тајни са саветовања богова)бачен у подземни свет. Хад га је казнио да жедан стоји у бистром језеру,чија би се вода


10

повукла чим би покушао да се напије,а воће које је висило изнад главе одмакло би се чим би покушао да га убере. ("Танталове муке"). 7.2. Мит о постанку људи Прометеј, Пандорина кутија

У најстарије доба грци су предпостављали да су људи, попут биљака, једноставно никли из земље. током времена одбацили су то наивно схватање и прихватили предање да је титан Прометеј од глине сачинио човека, коме је Атина удахнула живот и душу.Први њуди били су немоћни али их је прометеј штитио и помагао. Украо је ватру од Аполона и дао је људима.Ухватио је дивљег бика и предао га људима да га упрегну у плуг.Најзад, научио је људе како да из земље ваде бакар, гвожђе и друге метале.Због свега тога, а посебно због крађе ватре, изазвао је Зевсову срџбу. По Зевсовом наређењу Прометеј је окован гвозденим ланцима и далеко на Кавказу прикован за неприступачну стену, на коју је свакодневно слетао орао да му кљује џигерицу. Прометеј је несносне муке јуначки подносио све док га херој Херакле није ослободио и тако му се одужио у име људи за које је страдао.Кажњавајући Прометеја, Зевс је истовремено казнио и људе, и то на овај начин: закључао је све невоље и несреће у једну кутију која је доспела у руке лепотице Пандоре.Ова лепа и знатижељна жена отворила је кутију из које су одмах излетеле све несреће и беде и брзо се рашириле међу људима.

Постоје и митови о настанку и пореклу богова од којих треба поменути: Дванесторицу са Олимпа, који су, још од времена када су загосподарили

небом и земљом, поделили међусобом, по Зевсовој жељи, власт, углед и достојанство.Њихов дом се налази на Олимпу, највишој планини Грчке, мада су често силазили међу људе, како би им помогли, или мешајући се са њима имали потомство. Деца рођена из мешовите везе неког од богова и људи, била су полубогови и располагала су изузетним способностима. Полубогови су чинили велика херојска дела и тиме придобили свачије дивљење. Богови су се хранили амброзијом и пили нектар, пиће које је искључиво било намењено боговима. Увек су се држали својих обећања, а поготову оних, која су била дата под заклетвом. Најсветија заклетва им је била над водом из Стига. Дванесторица су били: Зевс, Хера, Атина, Посејдон, Деметра, Аполон, Артемида, Хермес, Афродита,Ареј, Хефајст и Хестија.


11

Зевс

Хера Посејдон Aтина Деметра

Аполон Артемида Хермес Афродита Арес Хефест Хестија


12

7.3. Римски митови

Готово све религијске митове Римљани су преузели од Грка. Њихови

властити митови већином су се односили на град Рим (како је настао, како се развијао...). Као и у митовима осталих народа римски и грчки богови су људског облика и одликују се невероватном снагом, лепотом и другим фасцинантним способностима. Када Зевс само стресе своје амброзијске власи читав Олимп се уздрма. С обзиром да поседују надљудске способности ни исхрана богова са Олимпа није обична, као људска. Грчки богови једу божанску храну - аброзију, а пију божанско пиће - нектар.

Мит о Ромулу и Рему

Легендарни оснивач и први краљ Рима био је Ромул.Ромул и Рем били су синови бога рата Марса и весталике Реје Силвије.Малишани су остављени да у чамчићу плутају набујалим Тибром, али се насукаше крај једне смокве, где их је спасила и подојила вучица. Открио их је и усвојио краљев пастир Фаустул. Када су одрасли, основали су Рим, али међу њима изби свађа у којој Ромул уби брата.Самом Риму, као уточишту одбеглих робова и убица, мањкало је жена, што је Ромул решио отмицом сабињских девојака током једне светковине.После четрдесетогодишње владавине, Ромул је изчезнуо и постао бог Квирин.

Крајем IV века р.н.е. миту о Ромулу био је супротстављен мит о Енеји као претпостављеном оснивачу града Рима.Вучица је била симбол нације од оснивања Републике 510. п.н.е.Мада је царска заштита доделила званичну славу (148. на деветсто годишњицу традиционалног оснивања Рима, искован је новац којим је тројанском пореклу града дата предност), занимање за Ромула и Рема никада није спласнуло.


13

8. Сумерско-Вавилонска митологија

Готово свака област на свету има своје митове. Неке митологије, као што су римска и грчка, постале су опште прихваћене и популарне. Имена неких митолошких ликова из тих митологија су искоришћени и у астрономији за именовање новооткривених планета или галаксија. Подручје месопотамије се сматра подручјем прве цивилизације.Први становници Месопотамије били су Сумерани (своју земљу су звали Сумер).На та подручја су се населили 3500 г.пр.н.е.Сумерани су били први писмени људи(клинасто писмо).Сачувано је хиљаде плочица са записима о њиховом животу и веровању у богове.Митове и легенде су писали у стиховима.

Најважнији од свих био је Ан,отац богова,следећи на лествици био је Енлил,његов син,бог земље и ваздуха, којем су се указивали поштовање и послушност примерени старијем брату у породици. С њим у рангу , као старија сестра, била је Нинхурсага,која је представљала плодност и добра пожњевена с поља, чак и с каменитог тла.Према Енкију,сумерском богу воде, који се јавља касно, односили су се као према млађем брату. Он се такође волео са Нинхурсагом у рајском Дилмуну.

Сумерску културу наследило је најпознатије царство Блиског Истока- Вавилон. Тада се јављају митови који величају државу и богове.

Књижевност Вавилона и Месопотамије уопште, била је врло богата. Из тог периода су пронађени многи епови, легенде, митови, химне боговима, псалми, бајке, басне, пословице и приповетке.

Најпознатији међу њима су: 1) Мит о потопу (који ће доста утицати на касније монотеистичке религије) 2) Еп о Гилгамешу (о краљу града Урука који је био 2/3 божанство а 1/3

човек).


14

9. Египатска митологија

Египтологија

Египтологија је наука која проучава језик, културу и старине старог Египта.Почиње крајем XIX века , и у блиској је вези са дешифровањем хијероглифа.Познати египтолози су: А. Mariette, H. Brugsch, J. Dumischen, G. Maspero...

Посебно заслужан за истраживање праисторије је J. J. Morgan. Према египатској митологији, у средишту стоји сунчано божанство(Ра), а

постоји још и низ других божанства(Патх, Хорус, Сет, Озирис...). Веровање у прекогробни живот, балзамовање мртвака, мумије, култ мртвих доводи до грађења великих фараонских гробница, па се у вези храмова и гробница развија и ликовна уметност(кипови, рељефи),граде се и монументалне пирамиде, а мртва тела се сахрањују са златом и осталим благом уз велике ритуале.Најважнија ствар у египатској митологији је веровање у живот после смрти,чак су се и за живота припремали за то.

Египатска митологија, својим бројним спомињањем природних појава и природних божанства, одржава јединствен египатски географски и просторни контекст и посвемашњу зависност земље о двема животним силама – реци Нилу и топлини Сунца. Долина Нила, у време настајања египатске историје издвојена од провала народа и спољних утицаја, била је колевка јединствене цивилизације. Митови су се јавили у средини у којој су владале снажне супротности, што је Египћане непрестално подсећало на напоредност живота и смрти. Током више од 3000 година цивилизације Египћана њихова темељна поимања, политичке установе, верски и уметнички облици нису се битно мењали.Најзначајнија раздобља су: Стара, Средња и Нова Држава. Након слабљења нове државе почиње постепено слабљење Египта.Религија је била дубоко укорењена у историјском развоју земље. Египат се састојао од много одвојених племена, а свако је имало своје локално божанство, а 3100.г. пре.н.е. неколико божанства Севера и Југа су се ујединила у држави Пантеон.Развила су се три значајна верска средишта: Хелиополис, Мемфис и Хермополис, и била су три мита о постанку света.

Култ Сунца

У раздобљу Старе државе развио се службени Култ Сунца. Са слабљењем

краљевске моћи Култ Сунца је слабио, раов је утицај био велики, кога је касније Озирис ослабио.

Касније је «створен» велики државни бог Амон-Ра, али Култ Сунца је због удаљености обичном свету остао краљевски и државни култ.


15

Краљеви и свештеници

Храм се није сматрао местом заједничког обожавања, већ Кућом кипа.Свештеницима је био задатак да обављају одређене обреде за богове и у појединим приликама за преминуле краљеве проглашене боговима.На богове се гледало као на бића са људским потребама: треба им храна пиће, одећа, одмор... а све им је то пружано у храмовима током дневних обреда. Призори обреда могу се и данас видети јер украшавају зидове храмоваTeoretski, samo se kralj mogao približiti bogu, a verovalo se da je svaki kralj sin svoje majke, Velike kraljevske supruge, po volji vrhovnoh državnog boga. No, svaki je sveštenik obavljao dnevne obrede.

Како се дневно обављање обреда за богове темељило на појму размене, веровало се да оно осигурава краљеву победу над непријатељима.Верује се да се ту бог први пут појавио на Земљи и саграђен му је заклон од трске. Касније се надоградио.Првобитно светилиште била је колиба која је представљала прост заклон за култну статуу.

Иако су рођење и с њиме повезане опасности представљали поље бројне магијске и религиозне делатности, египатску свест је највише закупљала смрт.На смрт се гледало као на прекид живота , препреку преко које човек мора прећи да би досегао вечност.

Са развојем изузетно префињеног и сложеног друштва, поглавари раних заједница покапани су у разређене гробове наређаних опека који су богато опремани.Развило се веровање да тело појединца треба сачувати након смрти. Када би Краљ умро он би ишао до свог оца Ра-а, бога Сунца, а његова пирамида се сматрала узлетиштем или неком врстом краљева приступа на Небо.

Покушаји свештеника да ускладе и осмисле различита поимања загробног живота никад нису успели, нити су били широко прихваћени.

Судњи дан

Након што би погребни обреди били успешно довршени, покојник би се

појавио пред судом и испред 42 божије судије, пред многим другим боговима и Озирисом, великим Сунцем подземља:Потврдио би чистоћу своје душе и «исповедио се».

Ако је потребно, он ће покушати и преварити богове само да постигне тај циљ. Након тога уследио је други део суђења, где би се срце покојника стављало на један део ваге, а перо, симбол богиње истине и праведности, на други део ваге,Ако би било изједначено, покојник се проглашавао чистим од греха


16

10. Однос имеђу мита и филозофије, поезије херојске приче, бајке и басне

Још један од начина којим се данас може деломично приближити митским

причањима јесте поређење мита са поезијомІ ,то јест уочавање разлика између митског и песничког језика.

На први поглед рекло би се да свет поезије нема никакве везе са реалношћу, да је лишен сваке тежине и озбиљности, да представља нешто лако и ведро насупрот грубој стварности живота, једном речју, да је то нестваран, измишљен, привидан свет. Или бар да знатно заостаје за оним што бисмо данас најпре били склони да назовемо правим, стварним, истинским светом.

Песници знају монго боље него било ко други шта је животно важно за човека, они продиру даље и дубље од научника, пружају знатно више него што су научници уопште кадри да пруже.

Они продиру до саме људске душе, откривају оно за шта други немају смисла ни слуха. Ово не треба да наводи на закључак да песници презиру свет изван човека (стварност). Оно што повезује мит и поезију је начин на који се нешто саопштава или објашњава, који нас увек подсећа на дечије снове и маштања, дакле до изражаја долазе машта и осећања а то пре свега одликује поезију.

Поезија нам нуди одговоре на питања на које наука уопште не покушава да одговори. То су питања о смислу живота и вредностима живота. Поезија на своја питања (већином) нуди субјективне одговоре, док мит одликује строга објективност. Оно по чему се још разликују мит и поезија јесте вера у божански живот.

Херојске приче су ограничене с једне стране историјом, с друге стране митом и с треће стране народном бајком. Ове границе су доста не јасне и не постојане, тако да их је у неким случајевима веома тешко разликовати.

Главнина херојских прича може бити и измишљена, али она има неко утемељење у чињеницама. Основ јој је у људима који су стварно живели или у местима која су стварно постојала или у догађајима који су се стварно догодили. Некад је довољна једна реч или име да настане легенда. Херојске приче, као и митови, вуку корене из давно прошлих времена, тако да нам дају податке од непроценљиве вредности о народима који су их стварали. Херојске приче су као и митови преношени са колена на колено, а касније су записиване. Једна од основних разлика између херојских прича, које се још називају и легенде, и митских прича је у главним јунацима. Код митова главни јунаци су увек богови, полубогови или нека друга надљудска бића, док код легенди јунаци су претежно обични људи, мудри владари, велики ратници, светци и друге велике личности. Додуше сви се они окдликују надприродним моћима. Јунаци из херојских прича боре се управо против митских јунака (богова, полубогова, надљудских бића...) од којих зависи живот обичног човека.


17

Херојске приче су се препричавале као забавне приче, у њима се уживало ради њих самих, тако да често описују оно шта је требало да се догоди уместо оног што се стварно догодило. Такав очигледан пример можемо наћи и у нашим легендама, на пример велики српски средњевековни јунак опеван у народним епским песмама, син краља Вукашина, Марко Краљевић, постао је народна легенда која прелази преко чињенице да је био турски вазал и да је погинуо у битци на Ровинама 1359, борећи се за турке а против влашког војводе Мирчете. Док се Марко Краљевић у народним епским песмама бори против турака и ослобађа српски народ од разних турских харача и злостављања. На сличан је начин, у руској легенди је катастрофални пораз од Татара 1224. претворен у руску победу.

Краљевић Марко Мада су легенде саме по себи приче које пружају задовољство, монге од

њих су више него обичне пустоловне приче. Као и митови оне имају намену да поуче или да дају пример. Основна порука сваке легенде је да границе људских могућности нису толико уске и стешњене као што нам се често чини. Легенде нам приказују великане овог света који нимало не заостају за боговима, већ се чак по много чему изједначавају са њима, а то значи да овај свет није толико слаб, у односу на божански, као што изгледа.

Бајке су приче које се баве неким типичним друштвеним ситуацијама, згодама и незгодама за које се може рећи да се врте у круг, то јест да се непрекидно поновљају.

За разлику од митова и легенди главни јунаци су обични људи (без надприродних могућности), и то претежно из сиромашнијег дела становништва. Основна функција ових фантастичних прича је да забаве и развеселе, али исто тако та поуче и опомену. Све бајке, без изузетка, баве се темом добра и зла, што значи да се баве једном озбиљном темом која мучи људски род од његовог настанака. Постоје претпоставке да су бајке настале у време када су митови о боговима полако почели да посустају. Тако да се у бајкама не сусрећемо са боговима, али ту су ништа мање фасцинантни полубожански, демонски и други ликови као на примјер аждаје, џиновски људи, виле, вештице...


18

Бајке, као митови и херојске приче, приказују људски живот који је под непрекидним утицајем надљудских сила. За разлику од херојских прича, које се увек трагично завршавају, за бајку је карактеристичан срећан крај – Happy end.На самој ивици митског подручја налазе се басне. Басне су настале много касније него митске и херојске приче или бајке. Пошто су басне новије творевине, познати су писци бар најпознатијих басана. Широм света познате су Езопове, Лафонтенове и Кирилове басне. Басне су такође састављали и рани грчки песници, као на пример Спесихор и Хесоид који је забележио и многе праве митове.

Басна је алегоријска прича о животињама којима су дате неке људске особине (пре свега говор) и која има за циљ да поучи или да да пример.

Дакле главни јунаци нису више ни богови ни велике историјске личности ни обични људи већ животиње које причају и размишљају.

На крају може се извести закључак да је основна разлика имеђу мита и ових других прича које су му сличне у томе што мит говори о највишој стварности, првим узроцима и настајању свега постојећег. Док ове остале приче говоре о овоземаљским згодама и незгодама. Док су се митови смели причати само у одређено време и на одерђеном месту, ове остале приче могле су се причати било кад и било где.


19

11. Мит, култ и филозофија

Свако казивање мита у прошлости имало је култно значење, веза између мита и култу постоји кроз читаву митску историју, то јест од самог његовог настанка. Због тога се може рећи да не постоји мит без култа, као што не постоји култ без мита. Готово је немогуће наћи митске мотиве који немају ослонца у култу, а тако исто ритуалне обреде без митског уплитања. Може се рећи да је то последица услова у којима су митови казивани, одређено време, место и наравно професионални приповедачи. На тај начин свако казивање мита била је већ једна култна радња. А знамо да се човек у култним радњама уздиже до божанског, и најчешће понавља један важан догађај који се догодио у давној прошлости.

Суштина сваког религијког култа је у чудесном представљању божанског бића помоћу одређених верских ритуала, који су темељени на митским казивањима. Тако да је немогуће и замислити мит без култа и култ без мита, толико су они међусобно повезани, колико је мит испуњен култом, толико је култ испреплетен митом.

Узмимо примјер ,,царго” култова у Океанији. Било би тешко објаснити читав низ неубичајених поступака а да се не присетимо њиховог митског тумачења. Пророчки култови су прорицали раздобље изобиља и блаженства. Урођеници ће поново бити господари на својим острвима и неће више радити, јер ће се мртви вратити у чудесним лађама пуним хране, налик трговачком бродовима које белци дочекују у својим лукама. Стога већина тих ,,царго” култова захтева с једне стране уништавање домаћих животиња и оруђа, а с друге стране изграђивање пространих спремишта у која ће бити смештене залихе које донесу мртви.

Оваквих примера има много али једно је сигурно да поредећи мит и култ и узимајући у обзир њихову повезаност може се закључити да митиови нису просте приче које објашњавају свет, већ настоје да помоћу приче и сликовитог приказивања оживе првобитну стварност. А опет је све то у циљу да се здовоље човекове верске и моралне потребе.

Колико год било тачно да не постоји мит без култа и култ без мита, ипак се не може рећи да је ритуал толико битан састојак мита у том смислу као да никад и нигде није било митских казивања чији су ритуални елементи били сасвим занемарљиви, а исто тако као да никад и нигде није било ритуалних обреда чије је митско излагање било сасвим штуро.

Скоро у свим древним културама постојала су два основна култа: - култ природе и - култ предака

Ова два култа сматрају се темељима двеју првобитних религија - натурализма и анимизма, у којима су, опет, садржана два филозофска погледа на свет - материјализам и идеализам. Дакле мит је предходио и религији и филозофији, то јест био је њихов првобитни облик.


20

12. Закључак

Из свега до сад наведеног може се зкључити да су митови свете причеІ које оживљавају првобитну стварност, и које одговарају на човекове дубоке религиозне потребе и моралне тежње. А то значи да је улога мита у примитивним цивилизацијама била више него огромна. Зато се слободно може рећи да је мит основни елемент људске културе и не треба га никако сматрати за обичне измишљене и сувопарне приче јер мит је жива стварност којој човек непрестано прибегава.

Митови нису само занимљиви због оног што откривају о људској психологији и култури, него ради себе самих, због песничке истине која разликује велике митове, као и велика књижевна дела, од пуких прича и приповедања. Његов књижевни аспекат, који никако не треба занемарити, говори да су митови претече епова, трагедија, бајки и басни. Јер ништа друго сем грчке митологије није могло инспирисати Хомерову песничку машту да напише два епска споменика светске културе - Илијаду и Одисеју. Затим ту су такође ништа мање познати ремек-дјела свјетске књижевности: Еп о Гилгамешу, Махабхарата и Рамајана у којима се такође осећа утицај мита. Такође су три најпознатија грчка трагичара: Есхил, Софокле и Еурипид своју инспиирацију тражили у грчкој митологији као и многи други тадашњи и садашњи уметници, књижевници и научници.


21

13. Литература

1) Роберт Гревс: Гршки митови ,Фамилет,Београд 2002. 2) Михаило Ћ: Мит, наука, идеологија: нацрт филозофије културе, БИГЗ,

Београд, 1989. 3) Др Вуко Павићевић: Социологија религије, БИГЗ, Београд, 1980. 4) Мирча Елиаде: Мит и збиља, Матица хрватска, Загреб, 1970. 5) Веселин Илић: Мит и стварање 6) Е.О. Џемс: Упоредна религија, Матица српска, Нови Сад, 1990.

mit i mitologija

Documents