Naslov originala Javier SierraEL SECRETO EGIPCIO DE NAPOLEÓN Copyright © Javier Sierra 2002Translation Copyright © 2010 za srpsko izdanje, LAGUNA obrada: Miss Smila, Lenawww.balkandownload.org

Možda ćeš, čitaoče, biti u iskušenju da pomisliš kako su tvrdnjeiznete u ovoj knjizi isključivo plod moje mašte. I bićeš veoma dalekood istine. Ono što se u njoj pripoveda promišljena je mešavina živeistine i mogućih zapleta, a tu istinu će samo najpažljiviji u potpunostiumeti da cene.

Jednom od njih, mom duhovnom dedi Antoniju Riberi, posvećenisu sledeći redovi. Znam da će on, s druge obale nebeskog Nila,bolje od ikoga razumeti šta želim reći.

Dakle, ne dovodi se u pitanje to da oni imaju legendu o tome kako jeOzirisova duša večna i neuništiva, već to da je njegovo telo Tifončesto kasapio i bio uzročnik njegovog fizičkog nestajanja, i da jeIzida potom lutala tamo-amo tragajući za njegovim delovima i potomih spajala; ono što je stvarno i perceptivno i dobro, suštinski jenemoguće uništiti i izmeniti.

Plutarh, Izida i Oziris, LIV1

UVOD

Neophodna beleška

U predvečerje prvog jula 1798. trideset i šest hiljada vojnika, neštoviše od dve hiljade oficira i nekih trista žena, što vojničkih supruga,što prostitutki krišom ukrcanih na jednu od najvećih ratnih flota ikadaokupljenih, stupilo je na egipatsko tlo nadomak Aleksandrije, Rašidai Damijete. Osim malobrojne vojne elite, niko nije tačno znao štaFrancuska od njih očekuje na drugoj strani Sredozemlja.

Nakon što su prevazišli prve poteškoće, deo ovih trupa zadvadeset dana preuzeo je kontrolu nad deltom Nila i sada sespuštao ka Kairu. Tu su prvi put ugledali zadivljujuće piramide u Gizi,pod čijim su oštrim senkama porazili slabo organizovane hordemamelučkih boraca. Na taj način okončano je tri veka otomanskeprevlasti u Egiptu.

Zapovednik tog kolosalnog i neuobičajenog poduhvata bio jeperspektivni general Napoleon Bonaparta. U dosluhu s ministromspoljnih poslova i francuskim konzulom u egipatskoj prestonici,nameravao je da prekine unosnu trgovačku rutu Engleske s Azijom, itako oslabi najvećeg tadašnjeg neprijatelja Francuske. Međutim,Napoleon je ubrzo upao u zamku sopstvene slavoljubivosti. Britanskiadmiral Horacije Nelson pronašao je i potopio njegovu tek okupljenumornaricu pred obalom Abukira prvog avgusta iste godine,ostavljajući je odsečenu i s više od hiljadu sedamsto žrtava, bezzaliha i na milosti njegovim protivnicima na neprijateljskoj inepoznatoj teritoriji.

Ali Francuzi su uporno odolevali.Sledećih četrnaest meseci provedenih na egipatskom tlu

Bonaparta je dobro iskoristio: osnovao je institut za proučavanjetajanstvene prošlosti ovog naroda, uposlio je više od stotinušezdeset stručnjaka hitno regrutovanih u Francuskoj ne bi li izjalovog peska iscedili sokove zaboravljene i moćne nauke. Ovim

činom pokazao je da njegov krajnji cilj u zemlji faraona nije bioisključivo ratne prirode.

Generalova obuzetost željom da zavlada ovim delom planete bilaje tolika da se čak uputio u Svetu zemlju s namerom da je pokori.Bonaparta kao da je odlučio da ponovi podvige prvih krstaša.Zapravo, poput templara iz trinaestog veka, krstario je Palestinom sjuga na sever, sve dok četrnaestog februara 1799, protivno volji svihgenerala iz pratnje, nije poželeo da prenoći u seocetu zvanomNazaret, blizu Tiberijskog jezera.

Nikada – čak ni tokom potonjeg zatočeništva na Svetoj Jeleni –nije objasnio zbog čega.

Vojni pohod u sveta mesta i Siriju bio je novi promašaj. Znao jeda njegovoj karijeri preti krah ako se porazi i strateške greškenastave. Možda je stoga Napoleon opkolio Jafu, zauzeo je ognjem imačem i bez zazora okončao živote mnogih vojnika, žena, staraca idece. Ali se Akra – poslednje uporište pobunjenih Turaka –suprotstavila, osujetivši njegove planove da stigne do samihcarigradskih kapija i dokrajčivši njegovu tajnu želju da ponoviosvajanja Aleksandra Makedonskog.

Malodušan, general se vratio u Kairo da bi otkrio da sepetnaestog jula 1799, uz podršku Engleza, više od petnaest hiljadaTuraka iskrcalo u Abukiru s namerom da ga konačno proteraju izEgipta. Neprijateljev izbor bojišta povratio je Napoleonu mučnasećanja. Ali dvadeset petog jula njegove trupe porazile sumameluke, osvetivši se delimično za Nelsonovu uvredu.

Opijen uspehom, Bonaparta se ponovo zaputio u Kairo gde jestigao jedanaestog avgusta, usred najvećih vrućina te godine. Tadase dogodilo nešto neočekivano: dok je krišom privodio krajupripreme za pobedonosni povratak u Francusku, odlučio je daprovede još jednu noć na nimalo preporučivom mestu. Ovoga puta,unutar Velike piramide u Gizi.

Opet, nikada nije objasnio zbog čega. Niti je otkrio suvišepojedinosti o tome šta se unutra zbilo. Njegovi biografi nikada nisuotkrili tu tajnu. Ali nakon što je proveo noć dvanaestog na trinaestiavgust 1799. u unutrašnjosti najvećeg antičkog spomenikapodignutog ljudskom rukom, Napoleon više nije bio isti čovek…

EGIPAT

Giza, treća dekada, peti dan termidora2

„U zamci!“Korzikančevo bilo silovito je ubrzalo dobujući po slepoočnicama

jačinom malja.Sve se odigralo u jednom trenu: najpre, telo mu je klonulo kao da

ga je neki snažni magnet povukao ka središtu Zemlje. Potom su muse zenice raširile u beznadežnom pokušaju da pronađu neki tračaksvetlosti dok su mu se svi mišiči zgrčili.

„U zamci!“, ponovo promrmlja Korzikanac, lica priljubljenog uzpod. „Zarobljen! Živ sahranjen!“

Svestan da će umreti, on proguta pljuvačku.Bio je sam, zarobljen pod tonama kamenja i bez proklete mape

koja bi mu pokazala izlaz. A gorko saznanje da je bez rezervnebaklje i vode pretilo je da ga parališe od straha.

Kako je mogao biti tako glup? Kako je on, prekaljen u brojnimbitkama, junak koji je nedavno u Abukiru ponizio svog protivnika,zaboravio da preduzme mere predostrožnosti? Čuturica i lampebrižljivo spakovane u bisage njegovog sedla svakako su bile vandohvata. Prekasno je bilo da žali zbog propusta. Zapravo, prekasnoje bilo za sve.

Korzikanac se prenuo tren kasnije: u toj kamenoj ćeliji, okružennekom svetom tišinom koja je skoro bolela, iznenada se setiojedinog što mu je moglo spasti život vere. Morao je imati vere. Vere upobedu, kao kada je za dve nedelje prešao Alpe i pokorio Italiju nabojnom polju. Ili kada je porazio Austrijance u blizini mosta kodArkole ili kod Rivolija.

Dakle, morao je odmah povratiti veru u svoju sudbinu, koja ga jenebrojeno puta izvukla iz neprilika.

Zar to nije bio njegov nedovršen posao? Nije li se i sam čestohvalio kako se prepustio usudu za koji je verovao da je negde

zapisan? Zašto sada ne bi iskušao svoju veru?Vojniku se postepeno vratilo samopouzdanje. Razum je izdao telu

nekoliko brzih i jednostavnih naredbi, poput: razmrdati nožne prste ukožnim čizmama, stegnuti čvrsto zube ili pročistiti grlo kratkim, suvimnakašljavanjem. Odmah potom je nabrao nos u pokušaju da izdahnemalo čistog vazduha u okolni, vekovima taloženi vazduh.

Bio je živ ali i uplašen.Uplašen? Da li je strah ova jeza koja mu obavija kičmu? Ako nije,

onda... Šta je? Zar će ga baš sada ophrvati sujeverje koje je čuo sbeduinskih usana o nevidljivim stanarima piramida? Da li je moguće,kao što su ga opominjali, da će izgubiti razum ukoliko se predugozadrži unutar piramide?

I koliko mu je vremena preostalo ovde unutra? Večnost?Neki ledeni drhtaj koji je poticao iz najveće dubine njegovog bića,

obuzeo ga je pribivši ga za pod. Nešto – slutio je – samo što se nijedogodilo.

Nikada nije osetio ništa slično. Kao da mu je bezbroj finih ledenihtrnaca probilo uniformu i nemilosrdno se zabilo u kosti. Krv u žilamastade, a oči mu obuze skamenjen, samrtnički izraz koji ne gledanikuda.

Nekoliko trenutaka nije ni treptao. Plašio se da će mu srce stati.Skoro da nije ni disao.Kada ga je užas već nadvladao, usred jeze i rastrojenosti

pomislio je da njegove zenice uočavaju neko lagano kretanje.Korzikanac zaškilji u pomrčini. Najpre nije poverovao. Nije bilomoguće da se oblak pustinjske prašine uvuče tako duboko. Alikasnije se čvrsto zagledao u himeru. Vojnik je imao jasan osećaj dasu se u dnu prostorije ukazali obrisi najmanje dve osobe, kao da jeneki sunčev zrak oblio kamen načinivši ga prozirnim, otkrivajućiprisustvo skriveno hiljadama godina.

Korzikanac nije mogao da ih prepozna. Bile su nestvarne, lažne,nesumnjivo plod bunila, ali tako žive da je namah poželeo da potrčika njima.

„Ko... je to?“, zamuca.Niko ne odgovori.Priviđenje je stajalo nepokretno a potom su se obrisi rastočili i

nestali u potpunom crnilu.

Da li je počeo da gubi razum?Da li kletva piramide već deluje na njega?Ima li još koga unutar ove ogromne grobnice?Vojnik udahnu vazduh u uzaludnom pokušaju da razbistri um i

otera snoviđenje. Baš kako su ga poučili u Nazaretu, zatvorio je oči iduboko izdahnuo. Uzalud. Ni za tren se Napoleon Bonaparta, velikigeneral koji je oslobodio Egipat mamelučke prevlasti, nije mogaootresti misli da je upravo živ sahranjen.

I prvi put u životu, očajan, strašni Bonaparta klonu duhom.Da li je sanjao? Da li je već umro?Napoleon nikada nije saznao koliko je vremena proveo ležeći

obeznanjen na hladnim pločama kraljevske odaje. Kada je došaosebi – još uvek nesvestan onoga što će uslediti – bio je uveren danije sam.

Nikada nije uspeo to da objasni rečima. Nije mogao. Ali dok jenepokretno ležao, granit je obasjao okolinu nekom avetinjskomsvetlošću.

„Evo me!“, viknuo je opominjući svoje utvare. „Ne plašim vas se!Pokažite se ako smete!“

Utroba spomenika ga je prečula. Njegov odjek je jedini bio živ tuunutra.

Napoleon je shvatio da se ne sme predati. Naslepo je levomrukom napipao raščupanu kosu, vezao je u konjski rep desnom i ujednom skoku stao u gard. Još uvek je bio živ. Nije smeo dopustiti daumre. Ne na ovaj način.

Niz dobro uvežbanih pokreta mišića povratio je deo izgubljenetoplote. Načas je ponovo osetio kako mu se u nos i usta uvlačismrad slepih miševa koji se širio čitavom piramidom.

Slika onog zelenkastog, kratkotrajnog sjaja povratila mu je neštosnage.

Mada nije pamtio da se ikada ranije našao u sličnom mraku,nikada ga odsustvo svetlosti nije toliko prestravilo.

Šta je tu radio? Zašto ga je najednom toliko uplašilo ovo mesto?Nije li to ista ona piramida kojoj je posvetio brojne pohvale pred

svojim generalima? Nije li to isti onaj spomenik od čijih bi blokovamogao podići zid metra visine oko čitave Francuske?

Pipajući oko sebe u potrazi za zidom na koji bi se oslonio,Korzikanac se preslišavao. Kad bolje razmisli, imao je samo jedanrazlog za strah: sve ovo unutra, uključujući i trenutak kada je zaiskrioposlednji plamičak njegove baklje pre nego što je utrnuo, izgledalo jesvesno isplanirano. Samrtno pucketanje vatre, kolutovi dima koji seuzdižu ka ravno granitnoj tavanici, pa čak i mukla tišina koja jeispunila prostoriju trenutak posle zamračenja, bila je u skladu sbrižljivim smicalicama drevnih čuvara Gize. Ili mu se činilo?

Da nije „sultan El Kebir“3 upao u zamku?Korzikanac zagunđa.Ne. Nije to. Političari iz pariskog Direktorata već su ga naučili da

bude pripravan na jednu tako ljudsku mogućnost kao što je izdaja.Glad za moći te šake ljudi i njihov dokazani manjak obzira uvežbalisu ga da razlikuje pritvorne od plemenitih duša.

Takođe, nije se prevario posumnjavši u ljubazne znakeodobravanja kairskih imama kada su nekoliko dana ranije, uz širokosmeh, prihvatili njegove malo verovatne duhovne težnje. On selično, po povratku iz pohoda u Svetu zemlju, predstavio gradskimduhovnim ocima kao otelotvorenje uzvišenog bića čiju pojavu proričeKuran. Onoga što bi trebalo da stigne sa Zapada i nastavi Prorokovodelo...

A ako su ga doveli ovamo kao kaznu zbog bogohuljenja?Napoleon stade da se preslišava: Ilijas Buktur, vešti koptski

tumač u službi vodiča još od njegovog iskrcavanja u Egipat, odveoga je na obod pustinje s obećanjem da će mu otkriti nešto izuzetno.Nil se upravo izlio šireći svoj plodonosni mulj po poljima delte. Narodje proslavljao blagoslov reke. Ali Ilijasu, čoveku bezizraznog lica, kaoda je bilo svejedno. Navalio je da ga iste večeri povede izvan grada,u unutrašnjost najveće piramide u Gizi, i uputi ga u njene tajne.

„Ko pokori piramidu, pokoriće svet“, izjavio mu je usput. Na nekinačin Napoleon je bio siguran da je to prava istina. Možda jedina.

Taj čudnovat poziv, izgovoren u kabinetu koji je Bonaparta uredionedaleko od Azbakijskog jezera, opsedao ga je satima. Ilijas,omiljeni nećak vernog generala Jakova Tadrusa, odlikovanog vođe

koptske legije francuske vojske, nije imao razloga da ga obmane unečemu tako očevidno bezopasnom.

Ili je pak imao?Napoleon se do detalja svega sećao: Ilijas, lukavog pogleda,

bledog, sjajnog tena i zašiljene bradice preko oštre i jake vilice,upozorio ga je da je njegovo učešće u ritualu piramide od izuzetnogznačaja. „Niko ne sme znati da dolazite“, opomenuo ga je. „Samo navaše insistiranje general Kleber je dobio neophodan blagoslovbogova da vam se pridruži kao pratilac, dokle god se drži narazumnom odstojanju od vas. Ali ako se odlučite da me neposlušate, uveravam vas, to što treba da se razotkrije neće sepokazati.“

Napoleon mu je, začudo, poverovao. Čak nije ni obratio pažnjuna vodičevu opasku o bogovima. Ilijas je, razmišljao je, religiozniKopt. Ali šta to treba da mu se prikaže u Velikoj piramidi? Da li jemislio na nemu prikazu koju je upravo ugledao? U tom slučaju, kakoje Buktur mogao znati...

U pratnji omanje grupe muškaraca i sa četiri magarca natovarenaćebadima, vodom i bananama, Napoleon je u sumrak u velikoj baržiprošao selo Nazlet el Samam. Prešavši dolinu u kojoj počiva Sfinga,uputio se na konju ka najvećoj od piramida. Bile su to praveveštačke planine, koje su stvorili graditelji jednog nestalog sveta snamerom da odole vremenu. Te letnje večeri, svečano kao nikadapre u Gizi, zvezdani kralj obojio je hiljadugodišnje ruševine bojomstarog zlata.

„Gospodine“, reče Buktur na odličnom francuskom čim ga jenizom uzanih hodnika doveo do najviše odaje u piramidi, „pre negošto vam se otkrije ono za čim toliko žudite, morate isprazniti dušu idopustiti da je večni čuvar ovoga mesta izvaže. A to ćete,gospodine, učiniti sami.“

„Sam?“Ilijas ozbiljno klimnu glavom.„Uvek je tako bilo. Od razdoblja faraona do dolaska muslimana.

Takav je zakon. Tako su postupili Cezar i Aleksandar Makedonski, iobojica su postali gospodari Egipta. Tako morate i vi.“

I general, ne razabirajući najbolje šta tumač pokušava da mukaže, prihvati još jednom.

„Kako sam mogao biti tako brzoplet?“, prebacivao je sada sebi.Bonaparta je čak mogao naslutiti u crnim Bukturovim zenicama

sujeverni strah. Možda isti onaj zbog kog su mameluci poraženi uKairu Napoleona prozvali„đavolskim Bunabartom“, zamišljajući gakao kakvog džina, zlog duha dugih i oštrih noktiju, kadrog dapogledom skameni protivnika. Obazrivi Ilijas, iako mesecima u bliziniNapoleona, i dalje nije bio sasvim siguran da li je utisak starihgospodara „Majke sveta“4 bio samo obična iluzija.

Njegova porodica generacijama je vodila iskušenike uunutrašnjost Sauridovog hrama,5 ali nikada mu nisu spomenulikandidata tako moćnih odlika poput ovog.

„Gde ćeš me čekati, Ilijkse?“, prekorno je upitao Korzikanacnaslutivši da će ubrzo ostati sam.

„Napolju, generale.“I bi tako. Kada su prugasta vodičeva galabija i plavi oficirski

mundir zamakli niz hodnik kojim se izlazilo iz piramide, Napoleonjedva da je imao nekoliko minuta da se smesti. Kako je vreme biloproračunato, činilo se, s preciznošću časovničara, dogorela mu jebaklja.

Bonaparta je zadrhtao. Kao da se piramida zatvorila, i to zauvek.Svuda je zavladala tama; ulaz u prostoriju, dva malena četvrtasta

otvora nepoznate namene, izgrađena na severnom i južnom ziduodaje, što su vodila unutar zidina, kao i veliki granitni kovčegusredištu prostorije uronili su u iznenadnu i mrklu tminu. Sve je prekriogusti crni veo. Zapravo, kovčeg mu je jedini privukao pažnju. Radilose o kovčegu dovoljno prostranom da u sebe primi čoveka. Da li jeovde trebalo da isprazni svoju dušu? U tami? Zar će je na ovommestu „izvagati“? Ako je tako, na koji način?

„Piramida će vas voditi“, upozorio ga je Ilijas Buktur nekoliko satiranije, ne nagoveštavajući da će ga prepustiti njegovoj sudbini.„Dopustite da vas vodi sveta sila koju su drevni vladari Egiptapodarili potomcima. Ne opirite se. Ne pokušavajte da shvatite.Prihvatite ono što vam stigne.“

Napoleon je teškom mukom mogao zamisliti da je u tako prostkovčeg nekada bilo položeno telo nekog kralja. Ili da je tako

jednostavna prostorija svojevremeno mogla biti faraonska grobnica.Grešio je. Savršeno pravougaona i izgrađena od velikih kamenihblokova uklopljenih do u milimetar, trebalo je da prođe neko vremeda bi čovek mogao da pojmi njenu pravu veličinu. Savršenstvoforme, harmonična i jednostavna izrada, odsustvo natpisa ilipovršinskih ukrasa činili su je nalik svetilištu nekog moćnog,uspavanog božanstva, napuštenom mnogo pre dolaska AleksandraMakedonskog na Nil i verovatno poharanom stotinama puta preKorzikančevog dolaska.

Ta misao ga uznemiri.Lagano, skoro nagonski, opipao je levi kraj pojasa u potrazi za

drškom sablje. Hladna ručka ga umiri. Ako mu nešto prepreči put,umeće da se odbrani. Ali od koga da se odbrani? Ili od čega? Zar gaIlijas nije upozorio da će unutra sam sebi biti največi neprijatelj,možda i najstrašniji od dosadašnjih protivnika? Nije li to još jednoiskušenje koje mu je namenilo tajanstveno bratstvo u čijoj su službinjegov tumač i – više nije bilo sumnje – general Kleber? Možda jepreviše poverenja imao kad im se priključio, sam, bez zaštite, naputu do opasne visoravni Gize, kuda se ni jedan jedini stranac nijeusuđivao bez jake vojne pratnje?

I odlučno, on potraži prstima uglačani granit.Pošto je napipao površinu kovčega, pridigao se do ivice, i ispružio

se svom dužinom unutra. Nije imao šta da izgubi. Bio je spreman dasačeka da se sve odigra bez njegovog udela i da se njegovsramotan položaj reši na najpasivniji način.

„Šta je llijas hteo da kaže time da ispraznim svoju dušu kako bi jeizvagali?“, pitao se leđima naslonjen na dno kovčega.

Upravo tada Napoleon Bonaparta, vođa okupacionih trupa uEgiptu, otkri nešto strašno: ovaj kovčeg bio je tačno po njegovojmeri…

1.

Stari Kairo, deset dana ranije. 28. abib6

Sirilo se jedva vukao ka početku prolaza koji vodi do crkve svetogSergija. Vlažan i zagušljiv, hodnik je počinjao iza jednostavnogstepeništa kojim se monah veoma obazrivo spustio.

Uz njega je bio Takla, još jedan koptski sabrat, kršten tako u slavusveca zaštitnika Etiopije. Ima nekoliko nedelja kako nikuda nijepolazio bez njega, čak ni kad bi rešio da prošeta po muslimanskombazaru u potrazi za poklonima koje bi darovao svojim najubogijimvernicima.

Takla, koji još ni dvadeset pet nije napunio, na leđima je nosioogroman zavežljaj koji mu je naružio siluetu. U polusenci, neki odsujevernih stanara Masr al Kadime7 mogao bi da ga pobrka sasledbenikom nečastivog.

„Moramo požuriti, brate Sirile“, šaptao je fratar isprekidanog dahausled napora. „Patrijarh želi da vas vidi pre mraka. I, ako dopustiteda dodam, činilo se da je vaš sekretar izuzetno uznemiren zbogovog sastanka.“

„Uznemiren?“, zagunđa starac. „Zbog čega uznemiren?“„Brine se da li ćete stići na vreme da položite račune svetom

ocu...“Taklin ton odavao je loše prikriveno nestrpljenje.„Dosta, dosta!“, pobunio se starac pazeći kuda korača. „Šta može

znati dobar pastir o problemima svoga stada! Da Francuzi nisunačičkali kontrole po gradu, već bismo odavno bili s njim u AbuSargi.“

Mladi Kopt sakri osmeh sagnuvši glavu. Po manastirima unaokolostarog Kaira znalo se da Sirila niko ne može požurivati. U svemu jebio spor, ali i izuzetno pedantan. Neospornom majstoru ikonopisa,restauracije fresaka, čak i razvrstavanju starina kojima je zemlja bilakrcata, dobrom Sirilu, italijanskog porekla i preke naravi, krv bi

proključala svaki put kada bi neko pokušao da poremeti njegovnaročit životni ritam.

„Treba ih razumeti, oče“, pokušao je Takla da opravda Francuze,mada ne naročito ubedljivo. „Izgleda da se plaše novog napadaEngleza ili Turaka, što mu dođe na isto. Poraz u Abukiru nikako imnije prijao, i sada se već sigurno naoružavaju...“ Sirilo nijeodgovarao.

„...Juče su, goneći dva špijuna po tvrđavi, rasturili bazar tkanina;veoma su slabih živaca. Po Kairu se ni o čemu drugom ne priča.“

„Špijuni, pih!“Obojica pružiše korak. Jednolični mujezinovi pozivi na molitvu iz

stotina gradskih minareta podstakli su ih da ubrzaju hod. Ukočenpod teškim teretom, Takla pruži ruku časnom starcu da se ovaj ne biokliznuo. Jasno mu je naređeno: morao je da prati starca i da gabrani i sopstvenim životom, ako bude neophodno. Na kraju krajeva,Sirilo Bolonjanin je jedini u čitavoj parohiji bio kadar da rešizagonetku koja je mesecima uznemiravala svetog oca Marka VIII, imorao ga je zaštititi.

Iskušenik je dobro znao tu čudnu priču. Lično je bio svedokotkrića dveju glinenih posuda zapečaćenih smolom, što su sepojavile napola raskopane ispred džamije Nebi Danijel.

Bilo je to u Aleksandriji. Jednog jutra prošlog leta Abdul Hariš,turobni čuvar hrama, pozvao ga je, užasnut, da ukloni „onehrišćanske stvari“ ispred njegovih vrata. Zahtevao je to s gađenjem,kao da je sinoćnji zemljotres uskomešao opojno i kužno koptskognojivo.

Štaviše, njegovo uverenje da „stvari“ nisu ništa drugo do urne spepelom nekog starog hrišćanina – na šta je ukazivala riba nacrtanaugljenom – nateralo je savesnog Hariša da se brzo reši otkrića. „Nebih ni mrtav dotakao pepeo nekog Kopta“, zarekao se.

Aleksandrijskom episkopu pak oči su zaiskrile čim je o tomesaznao. A šta ako su kojim slučajem u onim sudovima sačuvanerelikvije nekog mučenika? Episkop je oblizivao usne pomišljajući dabi to mogle biti i mošti samog svetog Marka, koji je, poznato je,propovedao u Egiptu i podigao prvu crkvu nedaleko od NebiDanijela. I što da ne? Njegova razuzdana vera, kao i njegovih

najbližih sekretara i sveštenika, hitala je: hoće li konačno sastavititelo velikog jevanđeliste čiju su lobanju posedovali.

Silno oduševljenje bi kratkog daha. Iako Kopti izričito zabranjujuobožavanje svetaca, ta bi pravila pala u vodu da je pronađen deotela svetoga Marka. Jevanđelista nije bio tek neki običan svetac,sveti Marko je doneo istinitu veru u Egipat!

Takla se jasno sećao razočaranja koje je malo kasnije doživeo:po skidanju pečata, u grnčariji ne nađoše nikakve kosti; samonekoliko svitaka prljavog i raskupusanog papirusa.

U početku niko nije obratio pažnju na svitke. Činilo se da suispisani koptskim pismom, ali nijedan od sveštenika koji ih jepregledao nije razumeo ni redak. Za kaluđere željne kostiju i čuda tobeše galimatijas. Nije uzalud jezik prvih Kopta vodio poreklo direktnood jezika kojim su se služili stari Egipćani.

Najučeniji su smatrali da je do VII veka pre Hrista od hijeroglifanastalo prostije pismo nazvano hijeratskim, a od ovoga jošjednostavnije koje su krstili demotsko. S demotskog na koptskiprelaz je bio lak: dovoljno je bilo grčkim slovima beležiti jezik drevnihbogova s Nila. Međutim, tekst pronađen u Aleksandriji nije ličio ni nakoptski, već na grčki.

Jedina razumljiva rečenica čitavog spisa bila je napisana naovom jeziku. Naslovljavala je najduži tekst i episkopove nade u čudooživele su kada ju je pročitao.

Glasila je:

O Gospodovim poslednjim danima na ZemljiU početku je čak i on sumnjao. Pomislio je da je reč o ujdurmi

Abdula Hariša i njegovih ostrašćenih pristalica, ali odmah je odbaciotu pretpostavku. Čekati da dođe do potresa tla kako bi se pojavilićupovi bilo je suviše prefinjeno za varvare iz Nebi Danijela. Osimtoga, bio je uveren da niko od odgovornih u džamiji ne bi umeo dasastavi ni jednu jedinu rečenicu na grčkom a da ne napravi mnogogramatičkih grešaka.

Pa onda?Čak je i episkop, koga nikada nije pratio glas da je mudar, znao

da je preostala samo jedna razumna mogućnost: da su ove posude

zapravo pripadale nekoj drevnoj aleksandrijskoj hrišćanskoj zajednicii da su u njima sakriveni njihovi sveti spisi. Grad je tokom istorijeprošao dovoljno burnih razdoblja da bi ovako nešto bilo moguće.

Mašta sirotog patrijarha se razmahala. Gotovo da je mogao videtilica prvobitnih hrišćana dok zapečaćuju svoje najvrednije papiruse.Desetak, najviše dvanaest porodica. Svaka s dvoje ili troje dece iverovatno u službi nekog rimskog patricija nedovoljnozainteresovanog za sudbinu svoje posluge. Mogao je čak da zamisliuskomešanost u zajednici, koju je morao izazvati neizbežan dolazakrimske patrole, spremne da ih zatre. Najverovatnije ih je neko odsuseda izdao u zamenu za nekoliko srebrnjaka, kao Juda Gospoda.Srećom, neko od plemenskih staraca, nadahnut Uzvišenim i željomda zaštiti živote i blago saplemenika, naredio je da se zakopajupapirusi koji bi ih razotkrili, a koji bi, sada u njegovim rukama, moglioživeti veru brojnih neodlučnih.

Uz to, po načinu kako su papirusi otkriveni sve je ličilo na pravočudo. Na Božji znak. Možda je čak to bio jedan znak više, ako seubroji i skorašnja francuska okupacija Egipta, da je hrišćanstvo nakorak od toga da se ponovo nametne islamu.

Ne. Taklu uopšte nije začudila užurbanost kojom je aleksandrijskiepiskop najpre otposlao rukopis njegovoj svetosti Marku VIII, azatim, preko njega, i ocu Sirilu. Bile su preduzete sve moguće merepredostrožnosti, tako što su spisi putovali razdvojeni, uvijeni uplatno, skriveni u čamcima s duplim dnom pa čak i pripijeni uz telaposlednjih glasnika koji su ih preneli do Kaira. Nijedna mera nije bilasuvišna kako bi se zaštitio novi božji znak.

Žurba i napor uloženi da se sazna šta sadrže ovi tekstovi bili suviše nego opravdani. I Sirilo Bolonjanin, u šezdeset i prvoj godini alilucidan kao da mu je dvadeset, znao je to. Zapravo, s odgovorimana brojne nepoznanice, buljooki starac ispucalih usana osećao senajpoželjnijim među Koptima.

Kada stigoše na odredište, ne primećujući zamišljenost mladogčuvara, stari Kopt uzdahnu. Na tamnoj fasadi u reljefu je bio prikazansveti Ðorđe kako ubija aždaju, preslikan s neke od istočnjačkihikona.

„Gospode, daj mi snage da postojano ustrajem u tvojoj službi“,gotovo neprimetno je promrmljao Sirilo.

„Amin“, klimnuo je glavom Takla.„Da li ti, mladiću, veruješ da je došao kraj našim brigama? Da će

sve proći kada prevod uručimo svetom ocu?“Iskušenika iznenadiše ova pitanja.„Ubeđen sam“, reče. „Dobro ste obavili zadatak. Naš cenjeni

patrijarh će vas obasuti blagoslovima i ubrzo ćemo se vratiti u našmanastir.“

„Neka bude tako.“„Uđimo, onda.“Kao i uvek u sumrak, i ovoga časa je hram svetog Sergija

prikazao svoje najsvečanije ruho. Od celodnevnih službi prostorija seispunila mirisima i svetlošću koji su podsećali na svetost. Nisu bezrazloga bili pozvani u prvu hrišćansku crkvu u starom Kairu. Crkva jepodignuta u IV veku na pećini u kojoj je sveta porodica potražilautočište pre više od osamnaest vekova, a detaljno isklesana pećinajoš uvek je služila kao kripta za najvažnije obrede.

Udahnuvši vekovima taložena isparenja tamjana, časni brat seprvi put tog dana nasmejao. Staračka kolena zaklecala su mu oduzbuđenja. Po načinu na koji je sve razgledao, reklo bi se da jemogao čuti i priče koje zidovi šušore.

„Zar ne čuješ ništa, dragi Takla! Ne primećuješ blagi lepet Duhasvetog u stomaku. U ovoj crkvi, kao ni u jednoj drugoj u Egiptu,kamen progovara. Kazuje priče koje nećeš čuti nigde na vascelomsvetu...“

Iskušenik nije ni pokušao da odgovori.„Obrati pažnju! Slušaš li? Čuješ li kamenje kako šapuće?“

Sveštenik, uzbuđen, podiže ruke ka lukovima crkvenog svoda.„Govore o bekstvu našeg Gospoda ovamo. Pripovedaju kako je,

pobegavši od nedela kralja Iroda, Josif drvodelja ovde sebi domnapravio. Zar ne čuješ njegovu ispovest? Kuća svete porodice bila jebaš ispod poda kojim tvoja stopala hode! Izujmo se!“

„Ja ne...“Sirilo mu ne dozvoli da odgovori.„Na ovom podu“, nastavio je, „Marija je podojila božjeg sina.

Pratioci u zbegu sagradili su ovde veliki spremnik svete vodice

kojom su krstili preobraćenike.“Pokušavajući da prikrije snažan utisak koji su na njega ostavili

toliki tragovi svete prošlosti okupljeni na malenom prostoru, časnistarac nastavi da objašnjava.

„Vidiš li ovih dvanaest stubova grupisanih pod brodom?“Sveštenik Sirilo pokaza ispred sebe.

„Svi su od belog mermera, osim jednog.“„A zašto, oče?“, upita zadivljeni Takla.„Predstavljaju dvanaest apostola. Ako se dobro zagledaš i pustiš

oči da se naviknu na ovo svetlo, videćeš iznad njih likove kojima sunekada ukrašeni. Jedan za svakog Hristovog pratioca.“

„A poslednji stub?“„Najtamniji“, oklevao je Sirilo, „podignut je da podseća na

nečastivost Jude, izdajnika. Zato je od granita. Zato nema lik...“Sveštenici nastaviše pripratom hrama, obilazeći brod u pravcusakristije i kripte. Ploče od abonovine i slonovače, prekrivenefreskama s likovima apostola i Bogorodice, visile su na skoro dvametra iznad njihovih glava. Izgledalo je kao da se u ovoj mračnojcrkvi nikad ništa ne dešava. Štaviše, Avram, Isak i Jakov, širomotvorenih, belih očiju, kao da su je štitili od neželjenih poseta: činilose da prate njihove korake još od južne kapele hrama. Takla, koji uAleksandriji nikada nije video slike ovako fine izrade, gledao ih jekriomice, strahujući da slučajno najednom ne ožive.

Kao da je nešto slutio.„Pa dobro, Sirile“, zagrme nečiji glas iz pravca izvezenih haljina

patrijarha Avrama, „završi li već jednom posao?“Žmarci obuzeše Taklu odozdo naviše. Izgovorena ozbiljnim

nadmoćnim tonom, rečenica je odjekivala čitavim sintronom.8 Mestogde se episkop i starci okupljaju o važnim prilikama, sada crno ihladno, podrhtavalo je kao da će se srušiti pred njima.

„Zar je toliko potrebno da se prouči i prepiše jedan stari rukopis?“,rekao je glas.

Jadni Takla samo što nije pokleknuo pod zavežljajem koji jenosio. Činilo se pak da se Sirilo nije ni najmanje uzrujao. Ovaj glasmu je bio poznat: mogao je pripadati samo Marku VIII lično, stoosmom koptskom patrijarhu i poglavaru istinite i najstarije Hristovecrkve na Zemlji. Zaista, bio je pozvan ovde kod njega, ali šta je

najmoćniji patrijarh na Istoku radio, bez protokola, bez dosadneskupine pomoćnika koji se nikada nisu odvajali od njegovih skuta?

„Svetosti...“, prošaputa zadovoljno sveštenik, „konačno sesrećemo.“

Prvosveštenik se samouvereno nasmešio. Dva niza belih zubazasijala su poput krupnih bisera pod svetlošću ogromne uljanelampe, otkrivajući njegov položaj pod freskama.

Tek tada su monasi shvatili kuda da gledaju. Mada su prošlegodine otkako se nisu nasamo videli, Sirilu je teško padalo da unjemu ne vidi nestašnog učenika latinskog koji bi na svoju uniformuprišivao deklinacije kako bi ih ceo razred prepisao. Toliko sepromenio! Marko više nije bio golobradi buntovnik od pre dvadesetgodina i premda je u njegovim pokretima ostalo nečeg mangupskog,ugledavši ga kao ustoličenog svetog oca Sirilo se podsetio da većkrcka poslednje dane svoga života. Da mu je ostalo još malo, veomamalo.

„Pretpostavljam da ste odradili svoj posao, oče Sirile“, rekao jeozbiljno Marko VIII, prekinuvši ga u razmišljanjima. „Takođepretpostavljam da ste spremni da mi ovog časa predate delo.“

„Zaista. Sve je spremno u skladu s vašim željama.“Krupna prilika Marka VIII nadula se poput pauna koji ponosno širi

svoje perje pred najstrožim od svojih učitelja.„I, onda?“U crnoj pamučnoj odori, s kapuljačom opšivenom trakama i

zlatnim krstićima, prvosveštenik je bacio drzak pogled na zavežljajkoji je Takla nosio na leđima. Ni patrijarhova gusta brada nije moglasakriti njegovu znatiželju.

„Knjiga koju ste mi poverili ispala je složenija za prevod nego štosam pomislio kada sam je ugledao prvi put.“

Marko slegnu ramenima. Nije čak ni znao da su papirusi koje muje poverio deo jedne knjige.

„Složenija? Šta želite da kažete?“„Kao što dobro znate“, prekide ga starac, „dokumenti pronađeni u

Aleksandriji nisu bili potpisani. Nisu bili ni povezani, te sam ih jamorao ređati po nekom verovatnom redosledu. I kao da se nijedovoljno poteškoća nakupilo, uvideo sam da ih je napisalo više ruku,

i to na veoma iskvarenom grčkom. Redovi su puni čudnih izraza, štootežava čitanje. Bez sumnje, reč je o prilično izmenjenom koineu.“9

„Više ruku?“„Da. Čini se, trojica ili četvorica prepisivača radila su na

umnožavanju iste knjige, a neki pobožni sveštenik ih je sakupio i, uzbeskrajno strpljenje, složio.“

„Mogu li pogledati vaše delo?“Sirilo klimnu glavom. Naredi Takli da odreši čvorove što su držali

zavežljaj na njegovim plećima i ovaj ga razvi s prefinjenompreciznošću pred časnim ocima.

Zavežljaj je sadržao stotinu do stotinu dvadeset i pet svitaka odlistova palme iz El Fajuma, ispisanih gustim rukopisom oca Sirila. Uznjih su bili i originalni papirusi pronađeni u Nebi Danijelu. Radilo se odelovima različite izrade, koje je vreme oštetilo i rastočilo. Bili sumnogo čistiji nego poslednji put kada ih je Marko video, i premdastari, odavali su utisak da bi lako mogli izdržati još nekoliko vekova.

„Spis je...“, zamucao je Sirilo, „zapravo jedno jevanđelje.“„Jevanđelje?“Marko VIII je pomno posmatrao starca čekajući na objašnjenje.„...Ili tako izgleda.“„Objasnite to, oče.“„Svestan sam šta znači ovaj zaključak, zato bih voleo da

razboritost preovlađuje mojim rečima, svetosti.“„Nemojte okolišati.“Sirilo se nakašlja pre nego što je produžio. Hrpa papira u

njegovim sitnim i pedantnim rukama zašušta.„Svetosti, ovo što je pronađeno u Nebi Danijelu pripada, gotovo

sasvim sigurno, izgubljenom jevanđelju našeg voljenog svetogMarka.“ Udahnu duboko. „Po onome što nam prenosi predanje, ovone može biti ništa drugo do tekst koji je pisan istovremeno kad ijevanđelje koje poznajemo. Upravo ona knjiga koju je naš voljeniMarko odlučio da zadrži u tajnosti ubeđen da još nije došlo pravovreme da bude čitana i shvaćena.“

„Izgubljeno Markovo jevanđelje?“Patrijarh nije ostavio vremena sveštenicima da mu odgovore na

pitanje.„Kako možete biti tako uvereni, oče?“

„Svi tekstovi napisani su u prvom licu, sadrže prepise svihposlanica koje je Marko poslao Petru u Rim, obaveštavajući ga osvom napretku u Egiptu. Ne. Nema sumnje, svetosti. U pitanju jetekst jevanđeliste Marka.“

„Dakle, vi verujete da je došlo vreme?“„Neopozivo, da.“Sveti otac, ozbiljniji nego ikada, pogleda ga pravo u oči.„Takođe ste uvereni u to?“„Potpuno, svetosti. Nismo pronašli mošti jevanđeliste, ali Bog

nam je u ruke dao nešto još bolje: njegovu tajnu.“

2.

Noć je brzo prekrila Abu Sargu.Tako su stari Kopti zvali osveštani hram svetog Sergija, uvereni

da će se njegovi temelji poslednji urušiti kada nastupi apokalipsa okojoj Jovan pripoveda u poslednjoj knjizi Biblije.

Po zalasku sunca sve je naglo utihnulo u naselju pod upravom„Božjih revnosnika“, i premda se po obodima graja lutajućihprodavaca Arapa nesmanjeno nastavila, unutrašnjost crkve bila jepošteđena silnog žamora. Ovde unutra, u večitoj poluseni, bilo jesvejedno da li je noć ili dan. Takvo mora biti i carstvo nebesko:nepromenjlivo, ozbiljno, večno.

Marku VIII je bilo izuzetno drago što je preduzeo brojne merepredostrožnosti prilikom susreta sa Sirilom Bolonjaninom. Ovo štomu je počeo objašnjavati bilo je dovoljno da pokrene pravi sukobmeđu članovima njegovog episkopata. Nije mu bilo teško da zamisliGeorgija iz Asjuta kako frkće protiv svega što podrazumeva izmenubaštine, niti Mateja iz Damanhura kako zagovara upravo suprotno.Za ovog starog lava s delte i njegove brojne sledbenike povratiti„izvornu istinu“ svete istorije bilo je iznad bilo kog okoštalog načela.

Ali stvari su mogle poći po zlu, vest o otkriću izgubljene knjigesvetog Marka stigla im je dve nedelje pred mulid ili proslavu uspećaBogorodice. Prvosveštenik je bio siguran da bi isplaniranesvečanosti bile upropašćene ukoliko bi se široj javnosti objavilonešto tako značajno poput svitaka koje su doneli njegovi posetioci.Zato će čuvati tajnu. To je najrazumnije.

„Svetosti...“, prošaputao je Sirilo pogleda uprtog u drveni podcrkve svetog Sergija, pokušavajući da predvidi patrijarhovu reakciju.„Treba da znate još nešto.“

„Još nešto? Nešto... bitno?“„Kata Markon, znate već, Markovo jevanđelje, ono koje su prvi oci

prihvatili kao kanonsko kada je crkva bila samo jedna, sadrži

zagonetku uznemirujuću za našu svetu veru, a koju pronađeni spisrešava na neočekivan način.“

Takla radoznalo pogleda svoga učitelja. Nikada nije čuo SirilaBolonjanina da govori na ovaj način, niti da je ikada pomenuo ikakvumisteriju dok je prevodio. Patrijarh se takođe pretvorio u uvo.

„Nastavite, oče.“„Pre svega, kao što znamo, jedino se u Markovoj knjizi naznake

Isusove božanske prirode gotovo i ne pojavljuju. Ova odlika je nasKopte uvek uznemiravala, utoliko više što je sveti Marko doneoistinitu veru u Egipat, a naša vera priznaje samo da je Isus imaobožansku prirodu, nikako ljudsku.“

„Pa onda?“„Za razliku od onoga što propovedaju Matej i Luka, sveti Marko

prećutkuje da je Isusa rodila majka devica. U Novom zavetuspominje samo silazak svetog duha u Mesiju tokom krštenja uJordanu... Čak i tada, dok opisuje čudo, škrt je na rečima.“

„A gde je zagonetka, oče?“Patrijarh, koji je već seo na jednu od velikih klupa svetog Sergija

neko vreme nije treptao. Prekrstio je ruke u krilu i samo je s vremenana vreme prekidao objašnjenja Bolonjanina koji je mahnitoposkakivao s jedne noge na drugu.

„Iz kanonskog jevanđelja stiče se utisak, koji dele i mnoge studije,da je sveti Marko namerno pokušao da izbegne bilo kakvu opasku očudu ili uplivu natprirodnog. Da je njegova misija bila da nampredstavi čoveka, a ne boga. Međutim...“ Činilo se da se Sirilo natren zamislio pre nego što je načinio sledeći korak.

„Međutim“, s osmehom ga je prekinuo patrijarh zamišljajući šta jeto prevodilac upravo nameravao da mu otkrije, „njegovo tumačenjeje moralo biti pogrešno. Isus nikada nije bio čovek. Uvek je bio Bog.Ili grešim?“

Starac je izbegavao pogled svetog oca.„Ne treba žuriti. Nije sasvim tako.“„Ah, nije?“Patrijarhovo protivurečenje primoralo je Sirila da progovori

umerenije: „Svetosti, obojica znamo da je Rim optužio našu crkvu zajeres jer je u IV veku Evtihije, carigradski arhimandrit, vatreno tvrdioda je prorokova priroda bila samo božanska. Zašto pomišljati

drugačije? Zar našem Gospodu nije bilo dovoljno da bude Bog?Zastupati njegovu dvojnu prirodu (ljudsku i nebesku) kao što činesledbenici italijanskog pape jeste omalovažavanje Tvorca. I zbogtoga nas nazvaše monofizitima i nameriše se da nas zauvekprognaju iz hrišćanstva.“

„Više ne verujete da je tako?“U glasu Marka VIII osećala se neverica.„Ne više.“„Objasnite.“„Dobro, kao što bez sumnje znate, sveti Marko je stavio tačku na

svoje tako ’ljudsko’ jevanđelje u šesnaestoj glavi, stihu osmom. Tu jeopisao šta su to Marija Magdalina, Marija Jakovljeva i Salomija uuskršnju nedelju pronašle u grobnici našega Gospoda.10 Triuznemirene učenice ugledaše da je kamen kojim je grobnica bilazatvorena pomeren i da je prorokovo telo nestalo. Zapravo, uspelesu jedino da porazgovaraju s ’mladićem obučenim u belu haljinu’ kojije mirno sedeo unutra. I on im objašnjava da se Isus vratio u život.“

„Dobro, radi se o metafori koja pretpostavlja da Isus, oduvekbožanske prirode, nije mogao vaskrsnuti jer je, jednostavno, biobesmrtan već kada je razapet. On nikada nije umro.“

„Ne!“, povika Sirilo. „To je greška! Naša greška! Ako je Markouporno opisivao ljudskog Isusa u kanonskom jevanđelju, to je stogašto je znao da je njegova priroda bila smrtna... iako ga je kasnijenešto oživelo.“

Marko VIII je posumnjao. Da nije Sirilo izgubio razum? Kako jemogao odjednom poricati jednu od osnova sopstvenog nauka?

„Čudi me da upravo vi ovako pričate, oče“, kazao je ne gubeći naozbiljnosti. „Znate bolje od ikoga, jer ste to godinama predavaliučenicima, da se kraj Jevanđelja po svetome Marku odlaže sa čakdvanaest stihova u šesnaestoj glavi, koji pripovedaju opojavljivanjima vaskrslog Isusa. Kako se sećam, naš Gospod seprikazao najpre Magdalini a zatim i svojim učenicima pozivajući ih dapronesu jevanđelje po čitavom svetu. I vi ste nam, oče, u semeništuobjasnili da su ti poslednji pasusi zlonamerna dopuna koju je u IIveku uneo sveti Irinej kako bi dao za pravo onima što su verovali daje Isus prvenstveno bio smrtnik, a kasnije se vratio u život.“

„Prevario sam se.“

„Prevarili ste se?“„Novi tekst, koji sam preveo u skladu s vašim uputstvima, opisuje

dalji život Isusa Hrista nakon uskrsnuća. Marko je tekst namernorazdvojio od kanonskog teksta, svestan šta će iz njega proisteći,budući da prikazuje Isusa koji je povratio svoju ljudsku prirodu naizvesno vreme nakon što je bio podvrgnut mučenju na Golgoti.“

„Znači, sveti Irinej... ?“„Sveti Irinej je u suštini učinio veliku uslugu hrišćanstvu. On je

zasigurno znao istinu i pobožno ju je dodao kanonskom tekstu.“„Oče, ne mogu to da prihvatim. Crkva to ne može.“Starac se nije dao zaplašiti: „Bolje je da pročitate ovo što vam

donosim, svetosti, pre nego što se tako odlučno izjasnite. Ako je Bogželeo da nam sada položi u ruke ovaj spis, to je da bi nas izbavio iznaše vekovne zablude.“

Patrijarh je prigušio svoj novi prigovor. Ako je Sirilo Bolonjanin biou pravu, onda je, zaista, nauk koji su poslednjih petnaest vekovaKopti zastupali delom bio u ozbiljnom škripcu.

„Recite mi samo još jedno, to što ovaj spis pripoveda, da li je uskladu sa onim što nam je zaveštao naš časni KlimentAleksandrijski?“

Marko VIII je sačekao odgovor na ovo suštinsko pitanje. Znao jeda je i Bolonjanin tokom godina u semeništu proučavao obimnuprepisku koju je ostavio ovaj prosvećeni monah iz II veka,savremenik svetog Irineja. Istina je da je u pojedinim poslanicamaKliment pominjao određeno „tajno Jevanđelje po Marku“, opisujućiga kao knjigu koja sadrži najuzvišenija Nazarećaninova učenja,poput tačnih uputstava kako pobediti smrt i postići besmrtnost tela.Ali Kopti su to oduvek smatrali bogobojažljivom metaforom zauspeće duše na nebo nakon napuštanja našega tela. Iste te epistolesu, bez sumnje, s mnogo detalja prikazivale Isusa kadrog da potčinismrt u gotovo svim okolnostima. Kao biće obdareno darom života,koje je moglo povratiti dah preminulima ili zaputiti se u svet senki daiz njega izbavi duše što su zaslužile da produže svoj put po svetuživih.

Kliment je, prema onome malom što se o njemu zna, imao pristuptom „tajnom jevanđelju“ i koristio ga je u podučavanju svojihnajnaprednijih učenika. Međutim, kaluđer je lično upozorio svoju

sabraću da ubuduće moraju poricati njegovo postojanje „i to podzakletvom“, budući da se „ne moraju sve istinite stvari reći svimljudima“.

Sirilo se nasmeši snishodljivo.„Svetosti, budite spokojni. Tajni spis ne protivureči učenju oca

Klimenta ni za jedno slovo. Upravo suprotno, potvrđuje da ga trebadoslovno tumačiti i obavezuje da se prihvati da je Isus bio pre svegačovek, a kasnije besmrtnik. Sada, oče, možemo biti sigurni da je ovajdokument nadahnuo neke od njegovih najuzvišenijih kateheza.Kliment je verovatno bio jedan od njegovih najpažljivijih učenika.“

„I to je sve?“ Prvosveštenik je naslutio da Sirilo nije sasvimubeđen u ovo poslednje što je rekao. Sjaj u očima je nestajao kakoje napredovao u opisu, kao da mu se neka tužna uspomena sručilana povijena pleća.

„Nešto vas brine?“Monah je oklevao.„Zapravo, da, svetosti.“„Možete biti iskreni.“„Da li ste već razmišljali o tome šta sad da činimo sa ovim

Markovim jevanđeljem? Mada u suštini ne narušava osnove naševere, otkrića koja sadrži mogu nas dovesti u nezavidan položaj uodnosu na ostale hrišćanske crkve. Osim toga, podaci koje pruža opovratku u život našega Gospoda mogu čak izgledati... grešno.“

„Postaraću se za to, oče Sirile. Spis je u dobrim rukama.Uveravam vas.“

„Dobro, dobro. Ali neko može upotrebiti tekst u svoju korist kakobi...“

„Kako bi šta, brate?“„Iznutra uništio našu veru. A što je još gore, svetosti, kako bi po

svom nahođenju izmenio prirodan poredak stvari. Bog nije predaosvom jedinom sinu moć nad životom i smrću da bi je se dokopaoneki neodgovoran čovek.“

„Crkva će se za sve pobrinuti.“„Ali crkvu čine ljudi, a ljudi se plaše smrti i potkupljivi su.“„Dosta više, brate!“, prekinu ga prvosveštenik. „Danas više ne

želim da razgovaram o tome.“

„Razumite moj nemir... Čak i ja, ovako star, jedva sam odoleoiskušenju da ne izazivam Boga ovim otkrićem.“

„Na šta mislite?“„Upravo ovo; morao sam prevazići iskušenje pa da ne pokušam

da dostignem uskrsnuće tela prateći uputstva koje je Isus dao zapostizanje istog.“

Marko VIII je pobledeo.„Govori i o tome?“„Da.“„U tom slučaju, knjiga nije mogla dospeti u bolje ruke.“Pošto je to izgovorio, prvosveštenik ustade s klupe na kojoj je

sedeo, ostavi sa strane Bibliju, i ne uputivši više nijednu reč svojimsveštenicima i ne pružajući im episkopski prsten kako bi ga poljubili,dostojanstveno napusti crkvu s prevodom pod mantijom.

Takla i starac iz Bolonje se pogledaše ne znajući šta da kažu.

3.

Luksor, 29. safar11

„Prebrojavaju rupe! Rupe broje!“Glasan smeh Omara ben Abifa, najprostijeg trgovca starinama na

istočnoj obali Nila, sina prvenca istaknute dinastije arhitekata, zaoriose čitavom gostionicom. Gusta mešavina isparenja vrelog karkadea idima iz šiša12 ukazivala je da su se u Haimovoj krčmi uzburkalestrasti. Krupni gostioničar, velikodušan kada je reč o mesu ipoštovan zbog svog istančanog smisla za humor, kriomice je pratioBen Abifove ispade. Ne bi mu bio prvi put da provod završi tučom.Poslednja Ben Abifova tuča donela je gostioničaru ozbiljne neprilikes francuskim namesnikom i umalo nije platio zatvaranjem.

Nadija, koju su svi zvali Perfekta, iskoristila je nepažnju svoggazde da baci pogled na publiku. Stresla se. Ovoga puta plesačicase nije uplašila izlaska na binu i uvijanja kukovima pred bandomodmetnika. „Večeras ili nikad“, promrmljala je kroz zube upirući svojemačkaste oči u Omarovu neuglednu priliku. „I to zauvek“, rekla je.

Perfekta je bila prelepa žena. Taman ten, duga i crna kosa, oblinagrudi istaknutih grudnjakom opšivenim šljokicama i prodoran pogledoivičen srmom, činili su je najlepšom od svih lepotica. Haim je znaood dana kada ju je kupio da će ona biti muza njegove gostionice,najpoželjnija među njegovim igračicama. I bio je u pravu; njene ruke,pažljivo iscrtane kanom, otkrivale su izuzetnu učenost a muškarcimanagoveštavale koliko je nadarena da im pruži uživanje.

„Večeras ili nikad.“Nadija je bila spremna za prvi ples, muzičari takođe. Njena

suknjica ukrašena novčićima zveckala je svaki put kada bi mrdnulakukovima. Najavljena je pesma Leiljabu el Lajali, nubijski ples, aliPerfekta više nije ni pomišljala na svoj nastup. Još jedan Omarovpovik iz dna gostionice ju je uzbunio.

„Ono što ne znaju ovi glupi stranci jeste da nema rupe u Biban elMuluku13 koju ja nisam posetio! Zamislite...“, mlatarao je rukamaBen Abif opisujući krug u vazduhu. „Čete vojnika u onim vunenimuniformama tope se pod pustinjskim suncem u potrazi zagrobnicama koje su moji ljudi već poharali!“

Omar se opet grohotom nasmejao dok je grupa uparađenihfelaha14 svečanim galabijama ukrašenim finim vezom tapšalanjegovoj smelosti. Perfekta je računala koliko će još proći dok se neobeznane omamljeni duvanskim dimom.

„One što nadziru radnike dobro poznajem, jedan se zove ProsperŽoloa, drugi Eduar de Vije. Dva potpuna imbecila! Dva balavca!“

Omar, Egipćanin s tenom poput firentinske bronze, pravilnognosa, tankih usana i crta lica poreklom iz nešto južnije Nubije,izgovorio je njihova imena na savršenom francuskom tako da su,začuđujuće, zazvučala kao pošalica. Na trenutak je cela gostionicazamukla.

Neki se felasi, preplašenih lica osvrnuše oko sebe. Želeli su da seuvere da unutra nema nijednog stranog vojnika. Iako su znali davojnici ne bi razumeli ni reč arapskog, dovoljno bi bilo da čujuizgovoreno ime nekog od njih pa da pojačaju pozornost.

Sumnjičavost se rodila istog trena kada se ekspedicija generalaLuja Šarla Dezea de Vegua – poznatijeg kao Deze – iskrcala u Tebupre osam meseci. Manji odredi vojnika naoružanih do zuba ostali suu svakom važnijem gradu na jugu zemlje da bi obavili – tako sugovorili – tri osnovna zadatka: da zaštite naučnike, kao što su Žoloa iDe Vije, opčinjene istraživanjem Doline kraljeva i obližnjih ruševina,da podsete muslimanske poglavare čija je sada zemlja i, pre svega,da paze na mogući pokret trupa odbeglog bega Murata. Zbog ovogkrvožednog mameluka Deze je postao predmet podsmeha u čitavomGornjem Egiptu.

Ali ne. Sala je bila „čista“.Haimova prčvarnica, prva koju su francuske vlasti ozakonile, nije

bila veća od barže kojom su svakodnevno prelazili Nil. Vlasnik sesvojski potrudio da bele i oronule zidove ukrasi komadima afričkogkovilja rezanog u geometrijske oblike i bakarnim fenjerčićimaosvetljenim svećama u boji. U dnu, naspram golog zemljanog zida,

uzdignute su daske skromne bine gde je iz noći u noć igralaPerfekta.

„Kurva...“, procedi Omar čim su tri muzičara zasvirala nabubnjevima od palminog drveta.

„Tako mi Prorokove brade! Zar nisi ti bio spreman da pokradešsve zlato iz Tebe za jedan Nadijin poljubac?“

Tarikova opaska, jednog od najbolje obučenih felaha u Omarovojpratnji, izazvala je novu salvu smeha. Nubijac, uznemiren, pocrvene.

„Sinoć sam saznao da je u vezi s nekim Francuzom“, kazao jeogorčeno. „A što je najgore, reč je o jednom od kučkinih sinova kojisu zatvorili prilaz Biban el Muluku i okolnim dolinama, s lošomidejom da meni upropaste posao...“

Bubnjevi su ubrzavali ritam. Nadija bi trebalo uskoro da se pojavi.„To je zato što je lepši od tebe, Omare!“, smejao se drugi dok je

uvlačio dim miomirisnog duvana iz svoje lule.„I zato što ima manji stomak!“, dodao je treći iz dna sale.Omar Abif podiže pogled ka njemu. Oči su mu bile vlažne i

crvene, zubi od besa stegnuti. Ovi nikogovići ne samo da nisujadikovali zbog neprikladnog ponašanja lepe Nadije, već su seotvoreno rugali njegovom izgledu. Bili su željni koliko i on da stavesvoje prljave ruke na nežno i mirisno Perfektino telo. Zapravo,nimalo im ne bi smetalo da izbace iz igre čoveka koji se do jučehvalisao da je njen ljubavnik, pa makar to bio njihov naprasit i strašnišef.

Sve se odigralo veoma brzo.Haim je, videvši kako napetost raste iz minuta u minut, požurio da

pronađe neki komad ćumura kojim bi i dalje punio nargile mušterija.„Kuća časti“, nasmešio se. Ali nije bilo vremena. Abif, uvređen, većse pridigao s jastučića gde je ispijao svoj karkade i uneo u liceonome što se rugao njegovom stomaku, sateravši ga u ćošak poredulaza u gostionicu. Iz njegovih očiju – svi su videli – izbijala je vatra.

„Niko na obali živih ne ismeva sudbinu Omara Abifa“, režao jedok je grabio Salaha za vrat. „Niko!“

I čim je izvukao svoj bodež iz Carigrada, optočen dragimkamenjem, zabode ga felahu u stomak ne odvojivši od njega svojelice iskrivljeno od besa.

Salahu, najmlađem od Omarovih pljačkaša grobnica, trebalo jevremena da dođe sebi. Tek kada se Nubijac ognjenog pogledapovukao nekoliko koraka unazad, osetio je talas toplote kako mu seod pojasa širi nagore puneći mu grlo nekim gorkim i suvim ukusom.Njegova pamučna galabija bila je rasečena, a pod tkaninom,odsečno prerezanom, plavičasta i smrdljiva utroba podrhtavala jepreteći da se izlije iz tela.

Krvarenje je bilo obilno, i gusta krv je već navirala, kapajući popodu. Od udarca je izgubio svest. Usled gubitka životne tečnosti nijebilo izgleda da će ponovo otvoriti oči.

Nadija nije mogla da poveruje u svoju sreću. Iako su muzičari,neometeni, već na flauti svirali tonove koji su označavali da treba dastupi na binu, čitava gostionica, okrenuta im leđima, tiskala se okoOmara i Salaha. Haim je, očajan, mahao rukama moleći za sada većuzaludnu pomoć da se spase život ovog nesrećnika. Zanemeli felasiizgledali su poput kipova od soli...

„Ako si htela da pobegneš“, šapnula joj je na uho Fatima, jednaod Haimovih igračica, „ovo je pravi trenutak.“

Nadija se nasmešila. Fatima je pogodila njene namere. Nežno jepoljubila drugaricu u obraz, i prebacivši šal preko leđa, pohitala kaulaznim vratima.

„Potrajaće dok ne primete da te nema“, čula ju je kako joj govoriiza leđa. „Pokrivaću te. Pođi.“

Tanana prilika igračice prešla je zadnje dvorište i izašla na pustu imračnu ulicu. Okačeni fenjeri po molovima uz Nil, na nekih dvestametara udaljenosti, bili su jedina svetlost na vidiku. Uz sjaj zvezda,naravno. More zvezda veličanstveno je sijalo nad njenom glavom.

„Alah nek mi je u pomoći!“Preplašena Perfekta dade se u trk niz ulicu dok su se povici iz

Haimove prčvarnice gubili u daljini. Htela je da pobegne dogarnizona koji su Francuzi podigli južno od hrama u Luksoru. Jošdalje od kolosa velikog Ramzesa i šiljatih obeliska od belog granita,uzdizala se palisada urmi koje su čuvale logor njenog šarmantnogfrancuskog ljubavnika, Filipa. „On će me spasti...“, mislila je.

Još nekoliko minuta je hodala, ali kako je prešla put koji vodi zaNag Hamadi i Denderu, ugledala je nešto što ju je smelo.

U početku nije obraćala pažnju, ali kasnije, dok se približavalaapsidi hrama, neki odsjaj joj privuče pažnju. Ko li to u ovo doba lutahodnicima hrama u Luksoru?

Ovo mesto, skupina napola urušenih stubova i zidina podignutihna velikim kamenim blokovima, ulivalo je strahopoštovanje. Ugradskom jezgru, na nekoliko koraka od Nila, noću su njegovi mračnihodnici obično bili pusti. Svi žitelji Luksora, kao i oni što su samo biliu prolazu, znali su sasvim pouzdano da unutra još uvek obitavajuduhovi moćnih faraonskih sveštenika. I svi su izbegavali da sezadržavaju među tim zidovima prožetim formulama nekihnerazumljivih čarolija. Alah je izgleda izuzeo iz svog nadleštva ovakosenovita mesta.

Ko bi to mogao biti usred noći?„Francuzi!“Uverena u to, Nadija je zaplakala ophrvana osećanjima. Ako bi se

pridružila nekoj naoružanoj patroli, ni Omar niti bilo koji od njegovihsledbenika ne bi smeo ni da je takne. U suprotnom, dug put dologora mogao bi omogućiti felasima u službi onog ubice da jeuhvate. A Haimova kazna za nju bila bi smrt kamenovanjem.

Nije imala izbora. Bez premišljanja, Perfekta namesti šalpokrivajući kosu i, premda bosa, ubrza korak ka Ipet Resitu. TakoArapi zovu hram. Znači „južni harem“.

Nadija nije želela da razmišlja o tome. U suštini bila je uverena daove svete zidine nikada nisu služile za ženske odaje...

4.

Svetlost baklji titrala je na jednoj strani hrama. Perfekta je tačnoznala gde.

Njeni baba i deda, Nubijci poreklom, bili su poznati u čitavojoblasti kao naslednici jedne moćne loze vračeva. Oni su, kao i njeniroditelji kasnije, imali razne nesuglasice s imamima luksorskihdžamija. Imami su želeli da ih primoraju da se odreknu svojihvradžbina, ali ovi, znajući koliko su delotvorne i moćne kad je upitanju zdravlje ili žetva, svakodnevno su ih koristili na molbu svojihkomšija.

Gabrijel, njen deda, dovodio je Nadiju ovamo više puta. Iako jehram već vekovima zapušten, na milosti zemljotresima i lopovima,deda je uvek tvrdio da je ovo mesto živo. Nije to govorio uprenesenom značenju, već bukvalnom. „Živ je, pipni!“, šaputao ježustro svojoj unuci, „oseti njegovu dušu!“ A zbunjena Nadija biprislonila uvce ovde-onde ne bi li osetila jedinstvene otkucajenjegovih reljefa.

Poslednji put deda ju je otpratio do Ipet Resita malo pre nego štoće umreti. Kakve uspomene! Veliki vrač mora da je nešto predosetio,jer je odveo Nadiju u jednu uzanu prostoriju pored svetilištasagrađenog po naredbi Aleksandra Makedonskog, i poseo je ispredjednog detaljnog prizora isklesanog dletom u osnovi ogromnog zida.

„Dobro ih pogledaj, malena“, rekao joj je ozbiljno. „U ovimcrtežima nalazi se najbolje čuvana tajna naših predaka. Još od dobafaraona nijedan čovek nije umeo da ih odgonetne... Čak ni ja.“,potišteno je dodao: „Ako ja ili tvoj otac umremo pre nego štopročitamo šta na ovom zidu piše, biće na tebi da proučiš,odgonetneš i sačuvaš njegovu tajnu. Učinićeš to?“

Perfekti su navirala sećanja. Ako je osećaj ne vara, svetla sudopirala upravo iz te veoma posebne prostorije. Deda ju je nazivaomamisi ili soba rođenja, i prisećala se zidova visokih poput

četvorospratnice, potpuno prekrivenih slikama na kojima ljudi ibogovi izvode nekakav mračan obred. Kad bi zatvorila oči, mogla ihje jasno zamisliti: posmatrane jedna za drugom, odozgo nadole,sleva nadesno, sticao se utisak da pripovedaju o dolasku na svet istvaranju nekog princa. Svako božanstvo ponaosob imalo je svojezaduženje: Knum, bog s glavom ovna, oblikovao je u glini dvaistovetna dečakova lika, lik Amenhotepa i njegovog ka ili duhovnogdvojnika. Izida ga je na susednom bloku blagoslovila, dok su Amon iKnum u redu niže, činilo se, premišljali o dečakovoj budućnosti.

„Dete koje ovde vidiš“, kao da je čula, „ista je osoba koja jenaredila da se isklešu dva kamena gorostasa što nadziru prilazDolini kraljeva...“

Nadiji se činilo da i dalje sluša dedina objašnjenja. „Zapamtidobro ime ovog kralja, drago dete. Naša je sudbina povezana snjegovom“, kazao je.

Bosih nogu s izbledelim crtežima od kane, Perfekta je ubrzalakorak ka mamisiju, hramu Horusovog rođenja. Poput preplašenemačke, bešumno je skliznula uz istočni zid hrama. Njene oči, sviklena mrak, počele su uočavati sumnjive seni svuda unaokolo i to nebez razloga.

Kao i na ostalim zidovima izuzetnog Ipet Resita, na galerijama istubovima pored kojih je prolazila mogla se diviti svakojakimiznenađujućim bareljefima. Vojnici, činilo se, samo što ne iskoče izkamena, sveštenici nose svete barke na ramenima, muzičari udarajuu ratne bubnjeve... Svi su izgledali živi.

Ovi prikazi, izrađeni su, ne samo u slavu vojnih uspeha, već da bipodsećali vernike da se na tom mestu odigrava večna borba izmeđudobra i zla, svetlosti i senke.

Nijedan Egipćanin iz slavnih vremena, osim sveštenika i faraona,nikada nije prešao zidine na kojima su prikazani ovi crteži. Niko senije usuđivao. Znali su da se unutar hrama vrše obredi jedne moćnei tajne magije koja se ne sme oskvrnaviti. Zapravo, nikada običansmrtnik nije ugledao unutrašnjost „južnog harema“ sve dok prvi Koptinisu razotkrili neke drevne kultove.

Perfekta je ponovo suzbila suze.Nešto je zašuštalo među stubovima, kao da se neko sapleo. Tada

jedan muški glas zagrme negde iza zida gde su bili prikazi bitaka.

Nadija, još uvek u strahu da će naleteti na duha ili nekog odOmarovih slugu, obazrivo je izvirila.

Potom ih je ugledala. Zaista, u mamisiju su trojica ljudi stajalanaspram jednog od nižih reljefa i žučno razgovarala. Jedan od njihbio je, kao i ona, Nubijac; preostala dvojica nosila su Napoleonovuplavu uniformu. Bili su joj okrenuti leđima i nisu gubili iz vidaneobičnu scenu prikazanu u ovoj odaji: jedno muško božanstvo,kože obojene u bledoplavo, drži kraljicu za ruku. Ispod njih, činilo seda dve boginje – Nadija ih je razlikovala po raspoznatljivimživotinjskim odličjima na glavi – pridržavaju stolicu na kojoj seodmara božanski par.

„Da li ste pronašli grobnicu?“, upitao je Nubijac spuštajući svojfenjer na tlo. Francuzi potvrdiše.

„I videli ste kraljevski kartuš? Crtež s faraonovim imenom?“„Jesmo. Bio je poput ovog“, rekao je jedan od oficira pokazujući

komad reljefa i poredeći ga s nacrtima koje je imao u velikojbeležnici.

„Savršeno, savršeno...“, Nubijac se zadovoljno smeškao.„I to se dogodilo usred Hapijeve15 poplave. To je dobar znak, zar

ne, Muhamede?“Svetlost iz tri fenjera postavljena na pod prostorije produžavala je

senke veličanstvenih božanskih profila do samog plafona.„Recite mi“, nastavio je Nubijac s propitivanjem prečuvši pitanje

starijeg Francuza. „Znate li o kome je reč? Da li ste proverili koji jekralj tamo sahranjen?“

Nijedan od ove dvojice nije odgovarao.„Amenhotep III.“„Amenho... šta?“Nadija se nasmeja u sebi.„Njegovo ime znači ’Amon je zadovoljan’“, objasnio je odmah

mladić maslinaste puti. „Sin Mutemvije, najlepše medu nubijskimkraljicama, i boga Amona. Njihovo božansko sjedinjenje prikazano jesamo na zidu koji upravo gledate.“

„Um... umete li da tumačite crteže na ovim zidovima,Muhamede?“

Arapin se nasmešio. Nije mu mogla razaznati crte lica, aliPerfekta je nazirala odsjaj njegovih belih i ravnih zuba. Mora biti da

je iz neke važne porodice čim se može pohvaliti takvim osmehom.„I šta nam još možete reći?“„Vaše dugo putovanje se isplatilo. Ovde se nalazi skrivena

formula za kojom tragate i po koju vas je poslao vaš sultan Bunabart.Ja ću vam je otkriti“, rekao je, „ali svako otkriće ima svoju cenu, cenukoju morate biti spremni da platite...“

„Koliko god, Muhamede“, zabrzao je jedan od njih. „Napoleon ćevelikodušno platiti za vaše usluge, ako mu pružite ono što traži.“

„U redu je; čuo sam već priče o velikodušnosti vašega sultana.“„I bez sumnje vam je poznato da želi da prouči velika dela vašeg

naroda, prikupljajući za Evropu svaki dokument, spis ili formulu kojinađe. Zato je u Kairu i osnovao Egipatski institut.“

„Mudar je Bunabart“, potvrdi Nubijac. „Alah neka ga sačuva.“Muhamed, glave pokrivene plavim turbanom koji je isticao jednucrnu i gustu obrvu što mu je popreko presecala čelo, baci pogled izasebe. Kao da je primetio nekog ko ih posmatra, ali Nadija se navreme sakrila. Brzo je pognula glavu i sprečila da je sjaj očiju oda.

„Pećina Biban el Muluk u koju ste danas ušli“, nastavio je netrepnuvši, „mesto je večnog odmorišta faraona Amenhotepa,najvećeg i najdivnijeg vladara koga je Egipat imao. On je naredio dase ovaj hram izgradi i zahvaljujući njemu postoje neke odnajčudesnijih građevina koje ste videli u ovom podneblju...“ Činilo seda je Nubijac nešto sažvakao pre nego što je nastavio. „Međutim,samo mi koji još uvek umemo da čitamo svete simbole pamtimo daje njegov dolazak na ovaj svet bio ispunjen čudesima. Osmotritepažljivo ovaj reljef i shvatićete odmah njegov značaj.“

„Ovde je“, nastavio je Muhamed, „sve ispripovedano. Ako sezadubite, videćete boga Amona kako drži za ruku kraljicu Mutemviju,Amenhotepovu majku. Amon, koga Egipćani zovu ’skrivenim’, na tajnačin svoje besmrtno seme polaže u telo kraljice, dok ih boginjeSelket (sa škorpijom na glavi) i Neit (sa strelama) sprečavaju dadotaknu tlo. To je nepogrešiv simbol duhovnog značaja ove scene.“

Jedan od Francuza se uspravi.

„Ne želite valjda da nas uverite da je taj Amenhotep bio polubog?Poput biblijskih Titana, koji su verovali da potiču od anđela što suzačeli sa ženama?“

Arapin klimnu glavom s mangupskim izrazom lica.„To ste vi rekli. Ja ne...“Muhamed je zaškiljio. Činilo se da u nekom kutku svoje glave

traži primerene reči. Nadija ga je zainteresovano posmatrala; ponačinu na koji spaja ruke i po lakoći kojom se kretao oko svojih

pratilaca, gotovo da je bila sigurna da zna ovog muškarca. Njegovipokreti bili su joj poznati. Nešto u njemu podsećalo ju je na njenogdedu. Pa i na oca. Možda način na koji se kreće ili boja glasa...

„Postoji još nešto što vam se neće dopasti, ali to je istina“,nastavio je. „Pogledajte Amonovu boju. Plava, poput neba. Kao štoće biti i krv njegovog sina Amenhotepa...“

„Sujeverje, Muhamede! To je sujeverje!“Mladi Francuz s beležnicom punom crteža odložio je svoj alat na

pod i žustro se usprotivio. Njegov pratilac bi ga podržao jednakostrasno.

„U Francuskoj već neko vreme sečemo glave svima koji veruju danjihovim venama teče plava krv. I znaš li šta smo otkrili? Da imajuobičnu crvenu krv. Crvenu! Razumeš li, Muhamede? Svi smojednaki! Isti!“

„Ne svi, mesje Žoloa...“Nubijac je upro svoje crne oči u Francuza. Nije bio voljan da sluša

novu revolucionarnu tiradu poput one koju su Bonapartine trupebranile u svakoj prilici koja im se ukaže. Ne skidajući pogled sFrancuza, nastavio je: „Čak i vi u osami priznajete da je vaš sultanBunabart čovek drugačiji od ostalih, biće predodređeno usudom.“

„Dobro, Muhamede, touche. Ali čak i to govorimo s prenesenimznačenjem.“

„Kao i plava krv, monsieur. Na taj način su stari hteli reći da suodređene osobe potekle iz naročitih, drugačijih porodica. Moždabožanskog porekla.“

„Opet mitovi!“„A, ne“, cinično se nasmejao Nubijac. „Nije nikakav mit da je čak i

rođenje vašeg sultana bilo najavljeno vatrenom zvezdom niti da jenjegov krajnji cilj da dosegne slavu faraona. Čak i mi znamo da jeBunabart u crnoj zemlji Egipta u potrazi za eliksirom besmrtnosti!“

Arapinove reči probudile su jato slepih miševa koji zalepetašekrilima iznad njih. Svetlost fenjera takođe zadrhta.

„Izmišljotine!“, usprotivili su se Francuzi. „Ne znamo na štamislite! Bonapartu zanima jedino nauka vaših predaka, ne njihovepraznoverice.“

„Onda, bez sumnje, postoji nešto o njemu što ne znate...“,prosiktao je Nubijac sada glasom zmije. „Dok ste vi čeprkali po

svetoj zemlji Biban el Muluka, vaš je sultan za svoj račun krenuostopama proroka Isusa po našoj zemlji, pokušavajući da proveri onošto je o njemu ovde saznao.“

„Ovde? Isusa?“„Da...“, siktao je Nubijac preteći, kao da pokušava da omađija

oficire. „Zbunjeni ste?“„Ne verujem ti“, poricao je stariji vojnik, koji se predstavljao kao

baron.„Trebalo bi. Zar se nije i Isus rodio iz božanskog semena

položenog u običnu ženu, poput Amenhotepove majke? Osim toga,sigurno znate da je Ješua, vaš Isus, detinjstvo proveo u Egiptu, nije litako?“

„Ne znamo mnogo o religiji, Muhamede.“„Dopustite da vam ja ispričam. Dakle, ovde je Isus, kao veoma

mlad, naučio da vaskrsava mrtve i da vaskrsne sebe. Ovde je otkrioda njegovim venama teče plava krv, poput Amenhotepove, poputAmonove. Ili poput Ozirisove! Poput velikog boga Ozirisa, koji se prvivratio iz sveta mrtvih!“

„Šta želite da kažete? Da je naš general zauzeo Egipat kako biotkrio izvor plave krvi? Gluposti!“

„Ne izvor, mesje Žoloa. On je izgubljen u gusto razgranatimrodoslovima egipatskih kraljevskih porodica. Ono što Bunabart tražijesu sadašnji naslednici tog izvora. Oni koji nose taj izvor u svojimvenama... A ja bih vas, za određenu nadoknadu, mogao odvesti donjih. Zašto biste me inače pažljivo slušali i tražili od menejednostavno objašenjenje za vaša otkrića?“

Pogurena još uvek iza niskog kamenog zida, Nadija je pobledela.Već je ovo čula davno, pre mnogo godina.

Deda joj je – sada se prisećala – govorio nešto o nekakvoj tajni,ali nikada nije pominjao izvor. Bila je ubeđena: ovaj Muhamed morabiti vrač, upućenik njenoga soja, ali ko tačno? I kako se usuđuje datek tako otkrije tajnu nekim strancima? U zamenu za šta?

Obuze je jeza. Trebalo bi odmah da pobegne odavde. Čula jedovoljno da shvati da joj ova dva Francuza neće garantovatibezbednost. Ne ako je njihov vodič prepozna i nagovori ih da jeuklone. A, pored toga, vreme je radilo protiv nje. Omar i Haim susigurno poodavno primetili njen nestanak.

Šta joj je činiti? Šta bi uradili njeni roditelji ili deda pred sličnompretnjom? Zar nije bolje pobeći iz Luksora što pre i spasti senjegovog prekog gospodara? Da li će uspeti da stigne u Denderu ioptuži ovog izdajnika pred njegovim plemenom?

Odgovori, otelotvoreni u okretnoj senci džina što luta po obližnjemdvorištu velikog Ramzesa, samo što se nisu prikazali.

Hram – Nadija bi već to morala znati – nikada ne ostavlja nekunedoumicu bez zadovoljenja.

Nikada.

5.

Giza

Bilo je to treće dekade žerminala, baš u vreme blagog aprila u komeje ostatak hrišćanskog sveta uživao. Četiri meseca pre nego što ćeostati zarobljen u tamnoj utrobi Velike piramide.

Začuđujuće udobno smešten u granitnom kovčegu, Korzikanacse sada prisećao svega. I to s razlogom. Nikada do tada, nikadaranije, nije pomislio na smrt. Svoju smrt.

Slike tih ne baš davnih dana, pohranjene u najvećim dubinamanjegove duše, stadoše nadirati s lakoćom.

U početku, Napoleon je mislio da se radi o fiziološkom odgovoruna tišinu i tamu sarkofaga, ali ubrzo je odbacio tu misao. Iako mu seova kamena kutija činila neverovatno udobnom, to svakako nijeopravdavalo ovo što mu se dešava.

Najednom, sećanja navreše kristalno jasna, kao da ih nekakoodašilje van sebe pa može da ih posmatra s izvesne razdaljine,poput običnog posmatrača. A to ga nije čak ni začudilo.

Već su ga upozorili da piramida ume snažno da utiče na onogako je izazove.

Prvo što je ugledao – ako je ovo uopšte opažao vidom – bila jesuvonjava osoba u francuskoj oficirskoj uniformi. Platnene pantalonei plavi čojani sako s otvorenim džepovima, mundir iste boje i epoletes obrubom izvezenom u zlatu i svili. Muškarac se vrteo oko stolapunog mapa, pažljivo proučavajući tesnac obeležen nazivom„Jakovljev vrat“. Mlatarao je rukama ne bi li ga razumela dva oficirakoja su mirno stajala blizu njega.

„Nikada nećemo zauzeti Akru ako ne uspemo da isteramoneprijatelja van gradskih zidina...“, vajkao se.

Oficiri, bez sumnje dva divizijska generala, nisu znali šta daodgovore.

Nešto mu je bila poznata ova naprasita osoba. Način na kojihoda, jaka brada, istaknute jagodice... Potrajalo je, ali kada ga jeprepoznao, Korzikanca obuze čudno zadovoljstvo. Dobro jepoznavao ovu osobu. Radilo se o Napoleonu Bonaparti lično. Videoje samog sebe! Skoro kao da je Bog! Kao da je vrač!

„Vrač!“Činilo se da ova poslednja misao, uz izvestan strah, odjekuje

zidovima njegovog improvizovanog kovčega. Na tren je imao utisakda se nalazi unutar materice. U vlažnoj i udobnoj nutrini gde jekamen prestao biti kamenom da bi se pretvorio u finu mesnatu opnukoja na najmanji pokret podrhtava. Opčinjeni Korzikanac ostademiran i usmeren na ono što bi mu se moglo desiti...

General Kleber se ulogorio blizu Nazareta. Kao dobar strateg, znaoje da ga neprijatelj posmatra iz neposredne blizine; da prati njegovepoteze još od brda zahvaljujući maloj grupi špijuna na konjima kojuje bilo nemoguće presresti ili nadzirati. Kleberu je, osim toga, bilojasno da od polaska iz Akre nijedan njihov pokret nije promakaoKasapinovim očima.

Taj sjajni peti dan treće dekade žerminala,16 u proleće što jerasipalo svoje blagoslove po svetoj zemlji, mogao je biti dan D. Ili jeto možda bilo šestog dana. Ili sedmog.

Zapravo, bilo je svejedno. Smrt je do srži natopila polje koje se uBibliji naziva Jezraelskim, što paradoksalno znači „Bog seje“. Trupe,preplašene zbog neizvesnosti, pokorno su podnosile svoju sudbinu,baš kao što mornari pregrme oluju u potpalublju broda.

Kleber je postupao s oprezom. Podelio je dve hiljade i pet stotinavojnika pod svojom komandom na tri gotovo jednaka dela.Sedamdeset peta polubrigada, pod zapovedništvom generalaVerdjea, smestila se na levu stranu povorke, stvorivši savršenozaštićen kvadrat od ljudi i zaliha. Stotinu konjanika je raspoređenopo sredini, a ostatak je oblikovao drugi kvadrat na desnom boku, sciljem da zaštiti tu stranu u slučaju mamelučkog napada. Žino, koji jedva dana ranije izgubio šešir usled jednog turskog hica koji mu jenapravio poveću modricu na čelu, čvrstom rukom je upravljao

dodeljenim mu ljudima. Misli su mu se, poput Verdjeovih, kretale napola puta između straha i osvete.

Svi su iščekivali. Izvidnice koje su se vratile iz osmatranja okolišaTabor gore slagale su se u procenama: više od četrdeset hiljadaljudi, na čelu s Ahmed-pašom, samo je čekalo na naređenje da sepoput zveri baci na Francuze. „Pašu zovu Džezarom“, došaptavali suse. „A Džezar znači kasapin.“

Ahmedovi vojnici bili su čuveni po disciplini, surovosti i dobromnaoružanju. Svoje zarobljenike divljački su silovali i sakatili pre negošto bi im jednim zamahom odsekli glavu, a samo su ih povremenovraćali žive svojim neprijateljima kako bi svedočenjima demoralisalitrupe. Jedan mladić iz Liona, oslobođen nekoliko dana ranijenadomak Nazareta, ispričao je kako su ga čuvari sodomizovali iprimorali da gleda ubijanje brojnih drugova. „Nekima su“, pričao jeovaj nesrećnik, „vezali noge i ruke za četiri konja pa ih onda nateraliu galop, svakog na svoju stranu. Nema bolnije smrti od ove“, jecaoje.

Pomoću podataka koje je svakoga sata dobijao od osmatrača,Kleber je ubrzo sračunao pravu snagu svog protivnika: „Na svakognašeg vojnika ide sedamnaest mameluka“, procenio je ne bezfatalizma. „Previše ih je.“

Te noći, petog na šesti žerminala, general, utučen, donese jednuod najtežih odluka u karijeri. Naredio je svojim trupama da se okupe iodlučio se za čeoni napad bez oklevanja na vojsku Damaska, u nadida će ih ovakvim iznenadnim napadom poraziti. Oko ponoći, prenego što će poći na bojno polje da zauzmu najbolje položaje, pozvaoje jednog poručnika i poverio mu zapečaćen koverat koji je moraostići Napoleonu u ruke do zore. Konjanik bez pratnje trebalo je dastigne do Akre, prodre u logor generala Bona i preda Bonaparti uruke ovo pismo zajedno s poklonom zbog koga je poručnik u čuduizvio obrvu.

Ali zapovest je zapovest.

Napoleon je – čudne li povlastice – ponovo video taj prizor. Nije nipomislio na konjanika niti na njegov poklon još od tog dana...

Žan Iv Batista, mladi dvadesetdvogodišnji dragon, visok i očijuotvorenih poput dva puna meseca, ušao je u šator predvođenkapetanom straže. Prešao je mračnu pustinju bez neprijatnosti.Položaj zvezde Sirijus iznad horizonta bio mu je neprocenjiv vodičtokom noći.

„Gospodine, izvinite“, rekao je oficir. Bilo je prerano. „Ovaj vojnikje upravo stigao s fronta kod Nazareta. Donosi hitnu poruku za vas.“

Batista je istupio korak napred. Nikada nije video Napoleona izove blizine. Podsetio ga je na grčkog heroja koji tek što je iskoračiosa stranica Ilijade. Nežna, još uvek neobrijana brada, košuljaraskopčana do sredine grudi i izvesna odsutnost u njegovompogledu sačinjavali su portret njegovog vođe. Nije bio stariji odnjega, ali činilo se da je svoju mladost dobro zamaskirao.

„Hvala, vojniče“, šturo mu se obrati Bonaparta piljeći u njegovetamne oči.

„Gospodine...“, promrmljao je predajući povereni mu koverat.„Ima ih sedamnaest na jednog! Sedamnaest na jednog!“, ponovio jemučenik.

Korzikanac nije ni trepnuo. Jednim odrešitim pokretom otposlaoga je van šatora. Naredio je da mu se da štogod da pojede i da seobezbedi kakav džak sa slamom gde bi se mogao odmoriti, pazatraži da general Bon bez odlaganja dođe kod njega u šator.

Uzdrhtali glas mladog dragona naterao ga je da se zamisli. Zbogčega je strahovalo njegovo ljudstvo? Zar nisu već u brojnim prilikamadokazali svoju stratešku nadmoć nad protivnikom? Zar nisu ponizilimameluke u bici kod piramida, ima gotovo godinu dana, zahvaljujućisvojoj lakoj konjici? I zašto bi Kleber sračunao da poruka stigne uovo zlo doba?

Napoleon je pomilovao koverat pre nego što ga je otvorio,zagledajući unutar pletene korpe koju je građanin Batista doneozajedno s kovertom. Njen sadržaj je svakako bio jedinstven: tri belakokošija jajeta, kuvana, ležala su u gnezdu od sveže trske. Tri.„Kleber“, odmah se prisetio uz prizvuk zlovolje, „voli ovakvezagonetke.“

Sadržaj koverte nije bio ništa manje zagonetan. Radilo se ojednoj karti s crtežom očevidno nadahnutim Egiptom. Uz nju nije bilonijednog prokletog retka niti lista papira, ničega. Dotična karta,

požutela od sunca i vrućine, iskrzanih ivica usled svakodnevne ijednako tajanstvene upotrebe, nepogrešivo je prikazivala nekogfaraona kako levom rukom pridržava ogrtač, skrivajući iza njegaplamen omanje lampe. Odštampani natpis na savršenomfrancuskom glasio je: „Skrivena lampa…“17, pročitao je Bonaparta.

General Luj Andre Bon ušao je u Korzikančev šator. Njegovih stokilograma težine, mučenje za svakog afričkog ili evropskog ata,zateglo se po vojnički pozdravljajući nadređenog. Napoleon, zanet,prihvati pozdrav i zabrinutog izraza lica pruži mu kartu.

„Da li vi ovo razumete, generale Bone?“Ogromni oficir osmotrio je kartu, proučavajući izdaleka korpu s tri

jajeta.„Zbog svoje opsednutosti porukama nemogućim za dešifrovanje,

Kleber će se poslužiti najbesmislenijim zamešateljstvom“, Bonapartaje bio iskren. „Prokleti smutljivac. Da li ste znali da je jednom uFrancuskoj obrijao glavu jednom od svojih ljudi, napisao mu na glavipasus iz drugog toma Herodotove istorije, i sačekao da mu kosanaraste pre nego što ga je meni poslao kako bi iskušao mojudovitljivost?“

Bon očigledno nije imao pojma o tome.„I kako ste rešili zavrzlamu?“, upitao je zabavljeno. Napoleon je

kružio oko stola s mapama.„U pitanju je bila sreća. Njegov glasnik je sa sobom doneo i jedan

spis, stih koji je glasio nešto poput ’moju tajnu otkrićeš ako tvoj sudprevlada / Šesnaest, sedamnaest’.“

„Šesnaest, sedamnaest. Šta je hteo da kaže?“Korzikanac ga pogleda.„Očigledno je to bio ključ zagonetke. Ova dva broja, van

konteksta, morala su nešto značiti. Bila su nešto više od običnogstilskog elementa. I zahvaljujući čistom nagonu pomislio sam nastihove iz Biblije. Zapravo na knjigu Sudije.“

„Sudije? Zbog čega Sudije, gospodine?“„Zbog onog ’ako tvoj sud prevlada’, naravno!“Napoleon je nastavio.„Konkretno, pomislio sam na Sudije: 16-17. Žan-Batist Kleber je

vaspitan u strogoj katoličkoj porodici u Strazburu, i pomislio sam dabih zagonetku mogao odgonetnuti ako se oslonim na njegovoobrazovanje.“

„I …“„Dakle, to je scena u kojoj Samson priznaje Dalili da se tajna

njegove snage krije u kosi. Da će, ako ga budu ošišali, izgubiti svu

moć. Ne razmišljajući mnogo naredio sam da se glasnik ošiša i,naravno, pronašao sam poruku.“

Bon je zapljeskao mudrosti svog nadređenog. Jasno je, samo suKleber i Napoleon bili vešti u umeću zagonetanja. Neko neupućen unjihove igre – a naročito Kasapin iz Akre – nikada ne bi odgonetnuoporuku koju su njih dvojica razmenila ako bi u šifrovanju primenilineku sličnu dosetku. Inače, ova karta je očigledno spadala uzagonetke ovog tipa...

Bez jasnog razloga, Bon se namrštio. Podvaljak mu se nabraodok se u ugalj crnim očima izgubio zabavni sjaj koji se maločasvideo. Jedna nedoumica mu je promenila raspoloženje. Zašto li jeNapoleon naredio da se odmah pojavi pred njim?

„Ovoga puta me je nadmašio sa zagonetkom, Luje.“ Korzikanac spažnjom primeti promenu svom oficiru. „Ne moram pomno daproučim njegovu poslednju poruku da bih uvideo da je Kleberdodatno usložio svoj kod. Ne znam odakle da počnem sdešifrovanjem. Zato sam vas tražio, kako biste mi pomogli.“

„Ne vidim kako, gospodine...“, oklevao je Bon.Bon, želeći da udovolji svom generalu, zateže čvor na trobojnom

pojasu koji je pridržavao dugačke, bele jahaće pantalone i ponovo sezagleda u kartu.

„Vi poznajete Klebera jednako dobro kao ja. Zajedno ste bili nastudijama. Možda postoji nešto u ovoj poruci što meni izmiče, a štoje čoveku s vašim iskustvom očigledno.“

Napoleonova pohvala ulila mu je sigurnost.„Hmmm... pogledajmo.“Bon opipa kartu debeljuškastim prstima, kao da bi jagodicama

prstiju mogao videti ono što mu je očima promaklo.„...Liči na tarot kartu.“„Tarot?“, Bonaparta izvi obrve ne naročito iznenađen.„Možda i nije tako neobična.“Luj Bon je prošaputao poslednju rečenicu ne dižući oči sa karte.„Šta hoćete da kažete?“„Tokom plovidbe ka Egiptu, Kleber i ja smo dosta vremena

provodili u potpalublju broda L’Orient18 razgovarajući o brojnimtemama. Mnogo smo pričali o različitim vrstama tarota koje postoje io delu izvesnog Antoana Kura de Žeblena, koji tvrdi da su aduti

velike arkane, dvadeset dve glavne karte u čitavom špilu, istovetnehijeroglifima iz stanovite Knjige Tota,19 nestale u drevnimvremenima. Ne znam da li vam je poznato da je Kleber velikikolekcionar tarota.“

„Hijeroglifi. Ne mislite valjda da Žan-Batist ume da čita ovođavolsko pismo, i da to prećutkuje sve vreme?“

„Ah, ne, ne“, protresao se Bon. „Pokušavam da vam kažem daKleber veruje da svaka od tih karata, a ova je jedna od njih, sadržidelić suštinske mudrosti faraona. Tako mi je on objasnio.“

Krupni oficir je udahnuo naduvši stomak poput ogromnog kita.„Gospodine, verujem da vas Kleber poziva da odgonetnete ovu

kartu kako biste pronašli njegovu poruku. Možda ako bismo otkrili štaona znači...“

„Nemamo sada vremena da proučavamo delo tog Kura deŽeblena“, prekide ga Korzikanac. „Ne umemo da čitamo egipatskesimbole. Ne znamo ništa o znanju kraljeva s Nila. Čak i Egipatskiinstitut koji smo osnovali u Kairu priznaje da nije kadar da tako brzoshvati jednu tako izuzetnu kulturu... Onda, zašto mi Žan-Batist, kadveć zna našu ograničenost, šalje ovakvu zagonetku?“

„Kleber to sigurno zna, gospodine. Osim toga, sećam se da mi jeon sam objasnio da Kur de Žeblen nije čak ni osmislio ovaj špil.Njegovo delo bi nam bilo od slabe vajde. Prema onome što mi jeispričao, neki plemić, izvesni grof Sen-Žermen, nacrtao ga je pratećiuputstva koja ni Žan-Batist Kleber nije bio u stanju da zamisli.“

„U redu je, u redu“, promumlao je Bonaparta pokušavajući da sedoseti kada je poslednji put čuo nešto o tom Sen-Žermenu. „Ostavitese pustih priča i kažite mi šta mislite, možemo li da rastumačimo ovukartu ili ne?“

Bon je verovatno bio jedini od Napoleonovih generala oguglao nanjegove nagle nastupe nestrpljivosti. Svestan da nikada nijednu bitkune bi osvojio okretnošću – koju nije imao – već svojompromišljenošću, želeo je da se dokaže pred Bonapartom. Uzeo jekartu Le lampe voilee i po treći put je osmotrio.

„Da vidimo, muškarac na karti liči na starca...“„Zbog brade, mislite.“„Zbog brade, da. A starci su simbol mudrosti. Drži neku lampu

koju je iz obazrivosti sakrio rukom... A osim toga, na karti su

predstavljena i dva očigledno horoskopska znaka odštampana nagornjem delu crteža.“

„Horoskopski znaci?“Napoleon se ovoga puta približio Bonu kako bi zajedno pregledali

kartu.„Da, gospodine. Jedan je znak Lava, vidite li? Peti znak zodijaka,

i nema sumnje, jasno označava vas i vaš horoskopski znak. Drugi seodnosi na Jupitera, boga zdravog razuma i volje. Još jedan simbolkoji se uklapa kao saliven, gospodine.“

„I gde nas to vodi, Bone?“„Nisam siguran, gospodine.“„Niste sigurni?“Bon nije obratio pažnju na gorku ironiju Bonaparte, koji mu opet

okrete leđa. Iznenada, pozamašni oficir, čiju je ružičastu kožu većoblivao znoj, shvati zagonetku. Naglo, gotovo trenutno, bio jepotpuno uveren. Kao da ga je sama karta prosvetlila. „A šta ako jeovo neka vrsta uputstva?“

Napoleon okrete glavu ne shvatajući logiku svog generala. „A štaako vaša ekselencija treba da prinese svetlost ogrtaču, velu kojiskriva tajnu?“

Prošlo je neko vreme dok je Bonova opaska doprla do Bonaparte,koji je odjednom takođe pomislio da sve shvata. Nekoliko sekundi sućutali ali potom, ne uzdajući se ni u Boga ni u đavola, Korzikanac sebaci na korpu s tri jajeta i potraži svetiljku kako bi ih pogledao premaizvoru svetlosti.

Prva dva nisu mu privukla pažnju. Ispod njihovih belih i savršenihljuski naslućivalo se celo telo stvrdnutog belanceta bez vidljivihnepravilnosti. Na poslednjem jajetu, međutim, mogle su se teškommukom nazreti nekakve tamne mrlje, raspoređene u pravilne redove,činilo se.

„Poruka!“, zagrmeo je Napoleon. „Ovde se nalazi poruka!“Korzikanac je spretno oljuštio jaje razotkrivajući Kleberovu lukavost.Ispod ljuske, savršeno ispisana po besprekornoj površini, pojavila senjegova poslednja, očajnička, odluka:

„Nema nam druge, generale Bonaparta“, napisano je naodličnom francuskom. „Napašćemo u zoru pašu iz Damaska.Njih je četrdeset hiljada. Nas nema ni tri hiljade. Bog nek nam

je u pomoći u bici, a vas neka daruje mudrošću. Srešćemo sena nebu,“

Napoleonov pogled se izgubio u Bonovim sitnim očima. Ovaj je,ne znajući šta da kaže, na kraju uspeo da natukne nešto u vezi sastarinskim rastvorom mastila, stipse i sirćeta pomoću kojeg rečenicanapisana na ljusci jajeta prodire do belanceta i utisne se u njega.„Spolja ne ostaju tragovi“, rekao je kao da je njegovo naučnoobjašnjenje uopšte bilo bitno.

„Ali to je samoubistvo“, prekide ga Bonaparta prečuvši šta je Bonrekao. „Kleber srlja u smrt.“

I prvi put, Nepobedivi se uplašio smrti. Ako Turci prekrate životponositom Žan-Batisti, sledeći na redu je on. Četrdeset hiljadamameluka razjarenih pobedom nad Francuzima niko ne bi uspeo dazaustavi.

Da li je bio spreman da umre?Očigledno, ne.U tom slučaju, da li bi još uvek mogao izmeniti svoju sudbinu?

6.

Sumnjao je u to.Bonaparta je proveo gotovo čitav mesec pred zidinama Akre,

odlučan da uspešno okonča opsadu grada. Na neki način, osećaose kao osvetnik koga je Proviđenje izabralo da Evropljanima povratigrad koji im je egipatski sultan Kalaun preoteo u martu 1289. godine.Taj gubitak – o kome je Napoleon mnogo čitao pre nego što jeisplovio za Egipat – obeležio je početak kraja krstaških pohoda iuništenje svih hrišćanskih poseda na Svetoj zemlji. Od tada senijedan vojnik sa Zapada nije usudio da kroči ovde. Do njega.

Njegov položaj, međutim, nije ni izdaleka ličio na Kalaunov prepet vekova. Kairski vojskovođa zapovedao je vojskom od višedesetina hiljada vatrenih muslimana koji su, čak i po cenu svojihživota, navaljivali na zidine tvrđave tada prilično slabije čuvane negosada.

Francuzi nisu nameravali da toliko rizikuju.Sultan je upotrebio devetnaest katapulta i zaglušujući ritam

hiljada doboša kako bi sve do jednog templara naterao da zadrhteod straha.

Njegovim vojnicima, bilo je očigledno, nedostajala je ta moćubeđivanja, uprkos tome što su malo delotvorne katapulte zamenilitopovima visoke preciznosti.

Čak i tako, Korzikanac je sebe smatrao predodređenim zapobedu. Bio je uveren da sa druge strane ovih kula preplašeniAhmed Kasapin razmatra mogućnost dogovora o primirju. Da li bionda valjalo prepustiti opsadu kako bi spasao nepromišljenogKlebera? Da li je sebi smeo dozvoliti taj hir da napusti položaj kadaje nadomak pobede?

„Ne preostaje nam ništa drugo, gospodine. Moramo mu odmahkrenuti u pomoć.“

Pukovnik Žakoten, Napoleonov glavni kartograf, izgledao jeozbiljno zabrinut. Čim je razbijen kod kojim je skrivena Kleberovaporuka, Bon ga je pozvao u Bonapartin šator kako bi zajedno proučiliplan hitnog delovanja. Obojica su znali da će biti nemoguće osvojitiutvrđenje sve do iduće jeseni u slučaju da prestanu napadi na Akru.Usled letnje vrućine ovo mesto pretvoriće se u poprište velikogvojnog neuspeha.

„Moj generale, Kleber ne poznaje dobro to područje. Neraspolaže čak ni tačnim mapama Tabor gore niti njene okoline, isvakog časa može upasti u zasedu“, zaključio je Žakoten svojamračna predviđanja.

Napoleon ga mrko pogleda. To bi učinio kad god bi mu nekodoneo vesti koje mu ne prijaju ili se kose s njegovim planovima. Naneki način bio je ubeđen da je Kasapin ovo već predvideo i da jepripremio zasedu Kleberovoj izvidnici kako bi ga primorao da napustiAkru. Povrh svega, Bon nije krio da se u potpunosti slaže skartografom.

„Već smo brojne ljude izgubili na ovom polju, gospodine“, kazaoje. „Ne smemo dopustiti da izgine još tri hiljade. Bio bi to kraj za nas,kao i za našu misiju.“

„I šta mi predlažete?“, upita Bonaparta konačno.„Da odmah izjašemo njemu u susret, čak po cenu toga da

trenutno ne možemo kontrolisati Akru.“Korzikanac se ponovo zamislio. Znao je da nema izbora, i to ga je

žestilo. Svesno prepustiti smrti jednog od najvrednijih oficira ukopalobi ga za čitav život kao stratega i uništilo bi mu druge planove.Morao je da donese odluku.

Istog tog jutra, bez vremena za san, Bonaparta je sve pripremioza Kleberovo spasavanje: pokrenuo je Bonovu diviziju, uredio da ihprati osam topova od dvanaest funti i izdao jasne naredbe da ihkonjica u punom sastavu isprati putem ka Džebel al Dahiju,20 krozdolinu okruženu strmim liticama, gde bi njegov general poproračunima morao biti uhvaćen u zamku.

Predosećaj mu je bio istančaniji nego ikada ranije.Pošto je rasporedio svoje snage na četiri dela, razdvajajući trupe

na nekih osamsto metara međusobne udaljenosti, zauzeo jeKasapinov logor u ranim jutarnjim satima dvadeset osmog žerminala

počistivši sve pred sobom, dok je ovaj u rovovima iza šume bajonetanapadao prve odbrambene redove Žan-Batiste Klebera.

Gusti stub dima koji su Francuzi podigli na svom putu uznemirioje Turke, nesposobne da zaustave francusku krvožednost: ratni plenod tri stotine kamila, više od hiljadu spaljenih šatora, spremištabaruta i vode rasturena u paramparčad od galske artiljerije i nekihpetsto zatvorenika pohvatanih za manje od dva časa, obeshrabrili suAhmed-pašu, koji je istog časa naredio povlačenje.

Pobeda je bila potpuna. Tokom sledeća dva dana desetineiskasapljenih leševa, još uvek obučenih u veličanstvenu svilu izDamaska, pojavile su se pored bunara, mostova, na obalamaJordana i na gotovo svakom delu Jezraelskog polja. Bog je svakakoposejao, ali njegovo seme bila je smrt.

Ubrzo posle tog istorijskog podneva dvadeset osmog žerminala,Napoleon je učinio nešto što nikome nije obrazložio: namesto da sevrati u Akru i nastavi da ganja Kasapina, zatražio je od svog maršalajednog pratioca kao zaštitu do Nazareta. Činilo se da se generalužuri. Kao da mu je pažnju privukla neka tamošnja neodložnaobaveza. Obaveza koja je svakako bila važnija od njegovih vojnihdužnosti.

Ilijas Buktur, verni koptski tumač, pošao je s njim.„Imam je poručio da će nas čekati pored Merjeminog izvora“,

najavio je usput. „Njegov izaslanik se zakleo da ima nešto veomavažno da vam saopšti, što mora lično da uradi.“

Napoleon nikada nije video Ilijasa tako ozbiljnog. U istoj crnojkošulji kao i uvek, Kopt maslinastih očiju bio je ozbiljan i zabrinut.

„Strahuješ li zbog nečega, Ilijkse?“„Samo zbog spasa svoje duše, gospodine.“„Zašto si onda tako ozbiljan?“„Predosećam da će ovaj sastanak biti veoma važan za vas. Imam

sa Svetih bregova ne prima olako čoveka strane krvi.“„Ispravno si postupio što si me tako brzo obavestio. Misliš li da je

naša pobeda ostavila utisak na njega?“„Mudraci iz pustinje nikada ne sude na osnovu jednog čina,

gospodine. Posmatraju koliko je neophodno, promišljaju čitavog

života ako treba i, u skladu s tim, delaju kad smatraju da je pravovreme.“

„U tom slučaju, dobri moje Ilijkse, mora biti da je ovaj imamprimetio da je sudbina na mojoj strani. Da me prati pobedničkazvezda...“

Nije bilo vremena da Buktur odgovori. Nazaret se iznenadaukazao na horizontu.

Sa brda na kome su se nalazili mogli su jasno da razluče trigradska područja. Muslimanski deo, s uličicama pokrivenimprugastim platnima kako bi se izbegla jara, bio je na zapadnoj stranigrada. Hrišćanska četvrt, u središtu, nadvisivala je ostalezahvaljujući ozidanom zvoniku franjevačke crkve Blagovesti. Apravoslavni, najistočniji deo, beše načičkan besprekorno okrečenimkupolama nevelike visine. Uprkos obilju kula i minareta, Bonapartase razočarao Nazaretom. Isusovo mesto rođenja bilo je jedva većeod nekog sela na jugu Francuske.

„Merjemin izvor se nalazi pored plavog minareta“, pokazao jeIlijas samouvereno.

„Pamti li se još uvek gde je živeo Isus?“Kopt pogleda Nepobedivog u čudu. Nasmešio se i bez reči

opisao prstom krug u vazduhu, pokazujući neodređeno na drugi deograda.

„Mi verujemo da je iza hrišćanskog područja. Eno tamo. Ali ništanije sigurno. Prošlo je gotovo dve hiljade godina, gospodine.“

Napoleonovih ljudi nije bilo više od desetak. Iako je postojao rizikda ulete u neku zasedu, pobeda nad Ahmed-pašom bila je takoubedljiva te je verovatnoća bila neznatna da se neki Kasapinovvojnik zadržao u Nazaretu i da će se usuditi da pomoli nos prednjihovim karabinima.

Grad je zaista bio prazan. Stupili su na mali trg gde je ozidanMerjemin izvor, pust kao i ostatak grada. Zraci sunca, olovno sivi,užareni, bez milosti su padali po vojnicima.

Bilo je taman vremena da sjašu, pokvase ispucale usne i otresuprašinu s uniformi. Brzom pretragom okoline grupa je potvrdila prviutisak: nije bilo razloga za strah. Nijedan kućerak nije bio dovoljnovisok da bi pružio nekom neočekivanom napadaču dobar zaklon zahitac. Osim toga, nijedan od ovih ravnih krovova, trščanih i

slamnatih, ne bi izdržao težinu odraslog muškarca. Patrola nijeotkrila ni oružje niti vojnike koji bi ga upotrebili. Područje je bilobezbedno.

Bonapartini ljudi su zauzeli položaje i u tišini sačekali dolazakdomaćina.

Kratko su čekali. Prošlo je nekoliko minuta pre nego što im semalobrojno poslanstvo odlučno približilo. Stigli su sa istoka. Samonjih trojica u svilenim galabijama i lica delimično pokrivenih plavimturbanima. Bile su to tri mršave i visoke prilike koje su brzo koračale isvakoj je na boku bio privezan po zavežljaj boje šafrana. Zapravo,činilo se da putuju bez konja i naoružanja...

Primakavši se prvoj grupi galskih dragona, najbrži od njih podižedesnicu u znak pozdrava, na šta Ilijas Buktur, inače uvek uzdržan uophođenju, odmah otpozdravi.

„To su oni, gospodine“, zadovoljno je prošaputao.Napoleonu odmah bi jasno koji je od njih trojice imam. Pošto je

skinuo turban, muškarac uzanog lica pokrivenog sedom,veomaurednom bradom pažljivo se zagledao u njega.

„Alah nek je s tobom, sultane Bunabarte...“Bonaparta se nasmešio pružajući mu ruku. Radilo se o

neobičnom čoveku. U njegovim staklastim, svetloplavim očimanazirala se čistota duha kakvu Korzikanac dotad nije video.

„Vaša pobeda nad Džezarom još jedan je znak koji potvrđujenaše sumnje“, rekao je. „Sasvim smo sigurni, vi ste taj kogačekamo.“

„Koga čekate?“„Da“, nastavio je imam ne predstavivši se. „Izaslanik koga

čekamo da obnovi drevnu riznicu znanja otetu pre gotovo dve hiljadegodina od egipatskog naroda. Bunabart je odabran da ispuni tajBogu važan zadatak.“

„Ilijas mi nije pominjao nikakvu riznicu.“Korzikanac potraži pogled tumača, koji se trudio da prevodi

mehanički, kao odsutan, ono što su jedni i drugi izgovarali.Začudo, Buktur je izbegavao da direktno pogleda u pridošlice,

kao da prema njima gaji strahopoštovanje.„Osim toga“, nastavio je Bonaparta, „ako ne znam o kakvoj mi

riznici pričate, teško da ću moći da pomognem u vašoj obnovi. Ovde

sam zbog drugog zadatka, a svodi se na to da povratim slobodučasnom narodu Egipta i obnovim njegovu slavnu prošlost.“

„Ništa više?“Trojica beduina se pogledaše kao da nisu poverovali strančevim

rečima.„Da li ste vi zaista Bunabart? Isti onaj koji je porazio mameluke

ispred piramida u Gizi? Onaj koji je u kairskim džamijama obećao daće sačuvati Prorokovu veru?“

Napoleon frknu ali ne odgovori.„Ako ste to zaista vi, znamo da vas drugo nešto opseda,

Bunabarte...“, promrmljao je najmlađi od pustinjaka umešavši se urazgovor. „A ima veze sa vašom obuzetošću da pobedite smrt.Plašite je se kao najstrašnijeg od svih neprijatelja, ali mudri ste vi:sada, dok vašim venama još uvek mladost teče, došli ste u ovezemlje da iz njih iščupate tajnu pomoću koje biste je mogli ubudućnosti savladati.“

Bonaparta odmahnu glavom.„Koji čovek ne traga za istom tajnom? U tome se ne razlikujem ni

od koga od vas...“„Nema razloga da se branite, o moćni sultanu sa Zapada“,

nastavio je mladić s očima boje opsidijana. „Ako je vaša sudbina onakoja je zapisana, ovo je pravi trenutak da vam razjasnimo poneštopre nego što produžite svojim putem.“

Ilijas Buktur ponudi trojici beduina da sednu na čaršav koji ječuvar razastro unutar jedne prostrane čatrlje. I dalje zadivljenduševnim mirom imama i njegovih pratilaca, Napoleon sačeka da onizauzmu mesta pre nego što im se pridružio.

Starac se zvao Balasan i, premda mu niko nije poverovao, kazaoje da ima stotinu deset godina. Njegovi učenici, Tagar i Titipaj, bili suznatno mlađi. Obojica su se odmah ponudila da posavetujuFrancuze u pripremi neplaniranog posluženja.

Bonapartini ljudi, izgladneli od puta, već su se snabdelinamirnicama iz nekoliko napuštenih domova. Izabrali su najbolje zagenerala i spremili posluženje. Malo meda, beskvasnog hleba i četiričaplje, očerupane i spremne za pečenje, okretale su se nadognjištem sklepanim na ulazu u sklonište. Imam, od početka jednakoozbiljan, odbi meso i uze samo malo voća iz jedne od pruženih mu

korpi. Pre nego što je prineo voćku ustima, objasni: „Pravedno je daznate da pripadamo bratstvu koje nadzire mesto u kome je živeo Isa,jedan od proroka prihvaćenih Kuranom“, rekao je Balasan toplim iprijatnim glasom. „Vekovima već proučavamo njegovu zaostavštinune obazirući se na sukobe koji razdiru hrišćanske i muslimanskevernike. Ako ćete danas ostati sa nama, podučićemo vas o Njemu, ipokazaćemo vam šta smo saznali o njegovoj sposobnosti da pobedismrt.“

Pošto je preveo poziv na francuski, Ilijas Buktur se nagnuo kaBonaparti i šapnuo mu na uvo nešto što trojica beduina nisu moglačuti. Korzikanac je klimnuo glavom a zatim od glave do peteosmotrio svog sagovornika.

„Ostaću samo ako mi odgovorite na jedno pitanje, časna starino.Zadovoljiću se s prostim da ili ne.“

„Nastavite, Bunabarte...“Napoleon ovlaži usta vodom pre nego što iznebuha zapita: „Da li

je istina da vi znate tajnu za povratak iz mrtvih?“ Imam se zadovoljnonasmeši. Više nije bilo sumnje: konačno se susreo sa veličanstvenimbelim sultanom koga je toliko dugo iščekivao.

7.

Stari Kairo

Otac Sirilo nije ostao ravnodušan na omalovažavanja Marka VIII.Isprva je stari Kopt čvrsto zažmurio pokušavajući da prikrije

nemoć koja ga je na trenutke obuzimala. Zatim je zgrabio malubrojanicu s koštanim kuglicama koju je nosio u džepu i stisnuo jetoliko besno da ju je gotovo pokidao.

„Za ime svih svetih!“, prasnuo je na kraju Sirilo Bolonjanin. „Svetiotac mora da me sasluša! Ova knjiga je izuzetno opasna! To jeoružje! Iskušenje!“

Takla se prenu. Zbog iznenadnog napada besa njegovog učiteljadaske su zaškripale u čitavom hramu. On se sav zajapurio i poviopoput mokre krpe. Gotovo da nije ličio na sebe. A da se nije nalaziona svetom mestu i pored čoveka besprekorne svetosti, Takla bipoverovao da se pred njim pojavio demon prvoga reda.

Ali nije.Nakon što je savladao prvobitnu nevericu, a pre nego što je Takla

uspeo da mu se približi ne bi li ga umirio, starac poskoči i ustade.Nije progovarao. Nije se čak ni požalio, kao po običaju, na slabost unogama. Istrčao je ka vratima svetog Sergija, kroz koja je Marko VIIIupravo prošao, mlatarajući rukama iznad glave.

Napolju je već pao mrak. Nalet svežeg vazduha opio ga je lažnimspokojem, dovoljnim da na bledoj svetlosti skoro punog meseca uočipatrijarhovu siluetu na putu ka njegovim odajama.

„Svetosti!“, povikao je za njim. „Moram vas upozoriti na još nešto!Morate me saslušati, molim vas!“

Marko se namah zaustavio i okrenuo ka starom Sirilu, koji mu sekrupnim koracima približavao.

„Verujem da sam vam jasno stavio do znanja da je moja namerada promislim o vašim rečima pre nego što odlučim šta valja činiti saknjigom koju ste mi predali.“

„I treba da postupite u skladu s vašom savešću, sveti oče. Aliželeo bih da uzmete u obzir još jednu sitnicu...“, Sirilo se zadihao.„Nešto za šta ne znam da li sam dovoljno istakao.“

„Nije sad vreme“„Da, vreme je!“„Oče Sirile, podsećam vas na obavezu da me poštujete.“„Upravo me poštovanje, ljubav prema vama i prema crkvi, goni da

vam se ovako obratim.“Marko VIII smekša. Njegovo lice, srebrenkasto na mesečini,

poprimi pomirljiv izraz.„U redu, Sirile. Kažite mi šta je to tako bitno što moram imati na

umu.“„Svetosti, knjiga sadrži jedno uputstvo. To je, ako mi dozvolite

poređenje, svojevrstan spis iz mehanike gde bi svaku parabolu ialuziju trebalo shvatiti kao metaforu koja krije određeno znanje.“

„Određeno znanje?“, Marko sleže ramenima. „Kakvo znanje?“„Ono koje jamči uskrsnuće tela, gospodine“, ponovo je Sirilo

pokušavajući da se smiri. „Knjiga koju sam za vas preveo, dakle,jeste priručnik za vraćanje u život preminulih, isključivo onih kojiispunjavaju izvesne preduslove.“

„To je nemoguće. Pogrešno ste to razumeli.“„Ja smatram da je tako. To sam otkrio čitajući grčki original i

primetivši reči koje su se iznova ponavljale, kao po kakvom ključu...“Patrijarh je oklevao. Možda se Sirilu razum pomutio od godina i

velikog truda koji je uložio u prevođenje spisa. Međutim, nije imaovremena da tumači njegovo ponašanje. Očevidno uzbuđen, usredpustih vrtova koptskog dela grada, stari učitelj nastavi: „Tajna je usimbolima, svetosti... Sećate se kako još od vremena prvih hrišćanaprikazuju svetog Marka?“

„Kao lava.“„Tačno. I lav ima veoma jasno nebesko značenje: kod drevnih

naroda, pa i Egipćana, postojao je božanski lav na nebesima, štodanas poznajemo kao sazvežđe Lava. Dakle, svaki put kada se Lavpojavi na horizontu, na istoku tačnije, pred izlazak sunca, formula zapovratak u život postaje delotvorna. Ko god bi umeo da pročita ovajznak na nebu, znao bi kada nastupa podesno vreme da se upotrebiknjiga...“

„Istok? Pre svitanja? Ali kakve su to reči, oče?“„Iste koje je sveti Marko upotrebio u svom tajnom jevanđelju,

svetosti. Po iskrcavanju u Egipat otkrio je da najstariji faraonskiobredi imaju veze s njihovim naporima da se vrate u život. I da suodržavani uvek u istim vremenskim razdobljima kada su određenezvezde gospodarile nebesima. Upravo stoga su balsamovali svojepreminule vladare. Da bi ih pripremili za vaskrsnuće kada dođevreme.“

„Ne vidim kakve veze ima astronomija...“„Vreme! Vreme na koje ukazuje Marko jesu astronomski ciklusi.“„I dalje ne razumem.“„Sveti Marko je razumeo da je sve u drevnom Egiptu imalo veze s

astronomijom. Da se njihov kalendar zasnivao na periodičnimkretanjima zvezda i sunca. Istok, tačka kroz koju izlazi sunce, bio jepoznat kao ’mesto vaskrsnuća’. A svitanje je bilo tačan trenutak kojiobeležava ciklični povratak u život zvezdanog kralja. Svaki put kadabi se zvezde koje iscrtavaju nebeskog lava našle na istoku i kada bibile vidljive upravo s prvim sunčevim zracima, drevni Egipćanizapočinjali su svoje najsvetije životne obrede.“

„I to je sveti Marko utvrdio?“„Sveti Marko je bio upućen u ove tajne. Pročitaćete to u njegovom

spisu. I zabeležio ih je svestan da će ih neko, u budućnosti, konačnoshvatiti...“

„Želiš reći da je sveti Marko došao do neke posvećeničkeegipatske mudrosti i prilagodio je svojim spisima?“

Sumjičavost svetog oca ohrabrila je Sirila Bolonjanina.„A zašto se čudite? Zar nije naš časni Kliment Aleksandrijski

zapisao da je lično imao pristup čuvenim izgubljenim četrdeset idvema knjigama boga Tota?21 Nije li on sam u ovim spisima otkrionagoveštaje nekog budućeg vremena s kojim se očekuje pojava ljudikoji će shvatiti njegove tajne?“

Patrijarh je oklevao. Spustio je ruke na ramena starom učitelju ipogledao ga s razumevanjem. Po ozbiljnom izrazu lica nije bilomesta za sumnju u njegovu zabrinutost.

„Opasno se udaljavate od pravoverja, oče Sirile, a najgore je štou tome koristite alat koji vam je vaša sopstvena vera pružila. Trebalobi da se odmorite i porazmislite o svojim uverenjima. Vi ste Hristov

sledbenik. Marko takođe. I dužni ste mu divljenje i poštovanje jer jebio blizak Gospodu.“

„Niste me razumeli, svetosti. Knjiga govori o jednom vremenu.Kliment je govorio o jednom vremenu. A to vreme je stiglo. Najavilisu ga nebeski znaci.“

„Kakvo vreme?“„Pogledajte u nebo i osmotrite ga sami!“Marko VIII podiže pogled ka nebu. Crni obris kupole Abu Sarge

zauzimao je jedino mesto na nebeskom svodu bez zvezda. Ostatakje bio posut zvezdama. Na jugoistoku je Mlečni put delio nebo nadve polovine. I mada je mesec jako sijao, svetlica je bilo na hiljade.

Sirilo Bolonjanin razrogačenih očiju pokaza nekud u tminu.„Kroz nekoliko sati, u praskozorje, na istoku prema piramidama,

poslednja vidljiva zvezda biće ona s glave Lava... Istovremeno, najugu će zvezda u oku sazvežđa Feniks22 prestati da sija. Shvatate lisada šta ovi simboli kazuju?“

„Ne.“„Feniks je ptica uskrsnuća u grčkim mitovima. To je ptica kadra da

se vrati u život iz sopstvenog pepela.“„Mit, oče. Paganski mit.“„Ali mit koji u ovom slučaju obeležava početak vremena. Zar ne

vidite? Lav najavljuje Feniksa na isti način kao što nas Markoupozorava da je vreme vaskrsnuća stiglo. Sve se uklapa!“

Patrijarh prosikta.„Dosta, Sirile. Niko se ne može vratiti u život osim Boga. Samo

On ima tu moć. Nijedna knjiga, ma koliko sveta, ne može razjasnitipostupke Uzvišenoga i poveriti čoveku moć koja nam je zabranjena ipre nego što smo bili stvoreni. Teško mi je da poverujem da stezaboravili ovo temeljno učenje.“

„Ova knjiga je drugačija, svetosti. Pazite da je ne zloupotrebite ilida ne padne u pogrešne ruke.“

„Dosta, kazao sam! Dovoljno sam čuo za danas.“„Ali, svetosti...“, usprotivio se.„Dosta! Odlazite!“Stari Kopt se suzdržao. Zakoračio je unatrag poslušavši naredbu

pretpostavljenog, ali pre toga prošaputa nešto što je i Takla na kapijihrama mogao sasvim jasno razabrati: „Ne ostavljate mi drugu

mogućnost, svetosti.“ Glas mu je zvučao preteći. „Pokazaću vammoć knjige i uskoro ćete pohitati da mi je poverite na čuvanje.“

Marko VIII nije odgovorio. Upravo je zamakao u manastir.

8.

„O Gospodovim poslednjim danima na Zemlji.“Rukopis oca Sirila bio je savršeno uredan uprkos tome što njegov

stisak više nije bio isti kao kad je predavao u semeništu. Patrijarh jezadovoljno posmatrao tekst u osami svojih odaja.

Već sam naslov, zvučan i neuobičajen, nagoveštavao jezanimljivo štivo.

Sve u svemu, rukopis koji je preveo stari Kopt iz svete Katarineimao je više od stotinu strana. Bile su ispisane istim malim i zbijenimslovima, već dobro poznatim Marku VIII. S uživanjem je posmatraosvežnjeve papira pod treperavom svetlošću sveća.

Zašto li je Sirilo toliko uporno tvrdio da je opasan? Od kakve bištete jedan spis star osamnaest vekova mogao biti nekomenjegovog obrazovanja i položaja?

Sveti otac čitave noći nije zaspao. Nije mogao. Za nekoliko sati ješirom otvorenih očiju progutao sve do poslednje stranice koje mu jeSirilo predao, opijen tekstom iz čijeg je svakog retka zračila snaga.

Dokument kome prethodi pismo svetog Marka, upućeno jednomnjegovom učeniku, verovatno nekom izaslaniku u Rimu, objašnjavazašto je jevanđelista hitno otposlat u Kairo. Čini se da je SimonaPetra, već nastanjenog u Večnom gradu i na čelu prvobitnihhrišćanskih zajednica, zanimalo obrazovanje koje je Učitelj stekao uEgiptu tokom godina u zbegu od Iroda.

To zanimanje sigurno mu je postalo opsednutost. Preko noći jesve u vezi sa Rabijem postalo predmet nagađanja i razmimoilaženjamedu prvim hrišćanima. A ako su želeli da stvore jedinstvenu crkvu,nedeljivu i neranjivu, kao što je predlagao Savle iz Tarsa, svakipodatak koji bi mogao biti upotrebljen protiv hrišćana morao se držatipod kontrolom.

Petar je u tom pogledu bio pravi strateg.

Zapravo, Markovo prisustvo u Kairu bilo je neophodno zbogglasina da je Isus bio upućen u Izidine i Ozirisove tajne. U Rimu sečak pronela priča kako je Sin čovečji prisvojio tajne egipatske religije,prenevši ih zatim u Jerusalim kao nešto svoje.

Marko i Petar plašili su se najgoreg. Znali su veoma dobro da jeUčitelj zaista proveo šest dugih godina u Egiptu i da je uticaj za kojije optužen zapravo bio moguć. U to vreme, iako još uvek dete,Gospod je svakako bio upućen u uzvišena učenja koja će koristititokom svog javnog života. I premda niko nije saznao o kakvim seučenjima radi, zbog sumnje da bi to mogle biti misterije upućenih uIzidino učenje, nova crkva mogla je dospeti na loš glas.

Prosti ribar iz Galileje bio je uveren u jedno: ako su optužbetačne, mora se preduzeti i nemoguće da se dokazi o Učiteljevojinicijadji unište. U suprotnom bi ideja jedinstvenog i nezavisnogSpasitelja mogla zauvek propasti.

Najpodobniji da otkloni sumnje bio je mladi i bistri Jovan Marko. Itako, u leto šezdeset i šeste godine po Mesijinom rođenju, budućijevanđelista isplovio je u pravcu rimske provincije Egipat snajopasnijim zadatkom svog života.

Sveti otac je užurbano iščitao tekst.Ubrzo je saznao da se početkom šezdeset i sedme godine Jovan

Marko nastanio u konaku zidom spojenim sa tvrđavom koja čini stariKairo. „Svi su ovo mesto poznavali kao Vavilon ili Vavilonija, mada jezapravo reč o drevnom egipatskom imenu koje smo mi, stranci, lošeizgovorili: Pi-hapi-on, boravište Hapija, boga Nila“, objašnjava Markou svom izveštaju.

Na Petrovu preporuku jevanđelista je vodio račune jednojjevrejskoj kući za zajmove, a u doba kada bi posao utihnuo, koristioje slobodne časove za istraživanje, ne izazivajući suviše sumnju.

Potrajalo je nekoliko meseci da se mladi Marko prilagodičudnovatom mestu gde su upražnjavani njemu nerazumljivi kultovi.Kairo je bio kazan prepun mnogobrojnih verovanja. Sledbenici Mitre,Adonisovih tajnih obreda, Orfeja, pa čak i Pitagore preobraženog uspasitelja jedne zajednice ostrašćenika u usponu, razmileli su pogradskim ulicama vrbujući nove sledbenike za svoje ciljeve.

U toj uzavreloj sredini nije mu bilo odviše teško da se raspituje oučiteljima bilo Isusa, Ise ili Merjeminog sina, jer je verovao da sesveta porodica na sve ove načine predstavljala. Međutim, niko munije umeo odgovoriti. Neshvatljivo, činilo se da niko nije uočiodolazak troje izgnanika iz Galileje pre nešto više od pola veka.

Marko se takođe raspitao u jedinim dvema jevrejskimsinagogama u gradu, iako uzalud: ni rabini nisu čuli da se spominjeIsus ili njegova porodica. Čak je proveo dve nedelje u doba poplavas grupom grčkih trgovaca koji su mu ulili nadu da poznaju Učiteljevoprebivalište, ali na kraju ga ismejaše i prevariše za malobrojnesestercije koje je bio poneo na pohod.

Jevanđelista je skoro priznao poraz, ali vera u Gospoda gazadrža na putu.

U to vreme Petar mu je povremeno po nekom putniku slao pismapodrške i nešto novca, podsećajući ga da, uprkos tome što jeproteklo više od pedeset godina, mora još uvek biti moguće pronaćinekog živog ko je možda u najranijem detinjstvu upoznao Rabija.„Moraš ga zdušno tražiti“, napisao je Simon. „Bog uvek nagradiustrajne, kao i borce za čistotu njegovog svetog imena.“

I čekanje, i upornost Jovana Marka, urodili su plodom šestmeseci kasnije.

Posle još nekoliko bezuspešnih pokušaja, Marko je konačnonaišao na proveren trag. Poticao je od nekadašnjeg nadzornikaradova razrušenog Benuovog hrama u susednom gradu Heliopolisu.

„Ra-Moze, jer tako se zove negdašnji nadzornik hrama“, zapisaoje jevanđelista u jednom od izveštaja, „jasno se sećao drvodelje izidara Jevrejina koji mu je pomogao tokom radova na tavanicisvetilišta Feniksove palate. Njegova priča se dosta poklapala saonim što znamo o Isusu i dirnula me je toliko da sam mu bezoklevanja ponudio svoje usluge i nešto crkavice u zamenu za to danekoliko dana boravim u njegovoj kući i saslušam ga pažljivije. Ra-Moze ima više od sedamdeset godina, ali tokom noći koje smoprobdeli zajedno zborio je kao da mu je pamćenje nekog mojihgodina. Tako, ispričao mi je da je taj drvodelja često dolazio uHeliopolis u pratnji svog četvorogodišnjeg sina, bistrog i radoznalogdečaka koji je tokom nedelje po čitave dane slobodno tumarao

hramom i koji je Neb Senu, prvosvešteniku, bio naročito drag. Tajdečak nije mogao biti niko drugi do naš Gospod.“

Jovan Marko potom opisuje slučaj s više pojedinosti: „Ra-Mozenijednom nije spomenuo da je Neb Sen podučavao dečaka, niti jerazjasnio da li je bistri i radoznali mališan bio naš Voljeni. Ni ja nisamnjemu objasnio šta znam. Ali i ono malo što je priznao da zna oslučaju obećavalo je više od ičega što sam do tada čuo.“

Jevanđelistino pismo prožeto osećanjima iznenadilo je koptskogpatrijarha. Saznao je kako je Jovan Marko nakon pet dana u Ra-Mozeovoj kući otputovao u susedni Heliopolis u potrazi za novimpodacima. I shvatio je da je tamo naišao samo na ruševine i pustoš.Kao vrhunac zala, protekle su godine otkako je Neb Sen umro, a uHeliopolisu su kultovi posvećeni Sunčevom disku malo-pomalozanemarivani.

„U Vavilonu su mi ispričali o poreklu grada. Egipćani ga zovu Inu,što znači stub, budući da je na ovim područjima, danas pustim, udavna vremena postojao ogroman stub na koji je sletala nekakvaobogotvorena ptica koju su zvali Benu.“ Užasnut tolikim besmislenimpaganizmom, Marko nastavlja svoju pripovest: „Ali nisam pronašaoni trag stuba Inu niti ptice Benu. Međutim, doznao sam da je Grcizovu Feniks. Takođe sam saznao da je glavni kult upražnjavan naovom presvetom mestu bio posvećen vaskrsnuću. Prema onome štosu mi pripovedali, otprilike svakih trideset godina ptica Benu sežrtvuje na lomači koju je sama pažljivo pripremila kljunomsakupljajući suve grane. Nakon što potpuno izgori, za tri dana pticapodmlađena oživi, poničući iz sopstvenog pepela...“

Marko VIII, koji je ne trepćući iščitavao svitke papirusa, uzbudiose stigavši do ovog odlomka.

„...Sveštenici koji su svojim životom čuvali ovu tajnu znali su danisu sve ptice Benu, isto kao što nemaju svi ljudi dovoljno božanskesuštine u svojim venama da bi dostigli isto obnavljanje. Oziris je topostigao zahvaljujući veštinama koje je Izida naučila u Feniksovomhramu. Ona je umela da povrati dah svom bratu i mužu nakon što suga mračne sile žrtvovale a njegov rođeni brat raskomadao načetrnaest delova. A dečak Isus, ako je on bio to dete u pratnjiJevrejina drvodelje koji je pomagao Ra-Mozeu, bez sumnje je moraobiti upućen u ovo tajno učenje. Sve se dogodilo upravo tokom

nedelja kada je došlo do obnove hrama, s izričitom Josifovom iMarijinom saglasnošću.“

Iz istog spisa Marko VIII je saznao da Bogojavljenje pada u istidan kada i Ozirisov dan, kako su ga drevni Egipćani zvali. Tokom tenoći – pročitao je – pagani bi se molili bogu i sakupljali velike količinevode iz Nila, uvereni da će im pomoći da se pročiste od grehova itokom preostalog dela godine. Za tih nekoliko sati tame Oziris biumeo da blagoslovi pojedine porodice pretvarajući njihovu vodu uvino... baš kao što je Isus učinio na svadbi u Kani.

Jovan Marko je naročito pažljivo pribeležio sva ova otkrića.Njegov opis je obilovao naizgled beznačajnim detaljima osvakodnevnom životu sveštenika i posetilaca Benuovog hrama, kojeje prikupio od Ra-Mozea, kao i od drugih ljudi čije je poverenjezadobio.

U spisu se naročito isticao jedan od njih: neki neobičan trgovactkaninama, pripadnik plemena Rašid, poreklom iz stare naseobineMemfisa, na nekih četrdeset kilometara od Heliopolisa, s kojim seodmah zbližio.

„Pokazalo se da je Sulejman prijatan čovek prefinjenih manira“,piše Marko na kraju uvoda. „Pošto se raspitao o mom poreklu i kadsam mu poverio da verujem u jednog jedinog Boga koji je svogprvorođenog Sina načinio čovekom kako bi nas spasao našihgrehova i pokazao da je vaskrs tela moguć, prihvatio me je poputčlana porodice. Rekao mi je da je njegovo ime isto kao u mudrogjevrejskog kralja Solomona, premda, za razliku od Jevreja, njegovbog nije Isa već drevni Oziris. On je taj koji me je uputio u tajne kojeću na ovim stranama izneti i koje su, prema njegovim tvrdnjama, bileiste one koje je sveštenik Neb Sen predao drvodeljinom sinu.“

Marko ovde prekida svoj opis kako bi upozorio čitaoca, što jepatrijarha zateklo nespremnog: „Sulejman mi je kazao: ’Znam da mojkult posvećen Ozirisovim tajnama umire i da će se učenje mojihpredaka uskoro pretopiti u drugim verama baš kao što se Plavi Nilmeša s Belim Nilom. Međutim, moja porodica je odabrana da zaštitinešto više od obične vere. Naše pleme čuva tajnu vaskrsnuća pticeBenu i čuvaće njeno gnezdo nadomak Kemeta, svete egipatske crnezemlje, dok god ne nastupi vreme i dok se ptica ne pojavi opet iznadGize i Heliopolisa.’“

U nastavku, Marko dodaje: „A ja, dragi učeniče, prenosim tebi:ovo su Sulejmanova otkrića i ono što sam kasnije saznao o Učitelju io njegovom povratku iz sveta mrtvih pomoću učenja koja je Onsvojevremeno primio od prvosveštenika Neb Sena. Čuvaj ga svedok, baš kao što je bilo zapisano, ne nastupi vreme.“

„Dok ne nastupi vreme...“ ponovio je patrijarh kroz zube,iznenađen ovom poslednjom primedbom.

Sveće u njegovoj sobi gotovo su potpuno dogorele. Nije više biloni vina u čaši, iako mu stegnuto grlo ne bi propustilo nikakvu tečnost.Druga su ga pitanja mučila. Zašto li Sulejman svetog Marka naziva„dragim učenikom“? Možda ga je đavo – ko bi drugi mogao biti tajSulejman – preobratio u svoju čudovišnu veru?

Od brige da je Marko možda podlegao iskušenju pa je,sledstveno tome, njihov svetac zaštitnik bio najizopačeniji odjeretika, utroba stade da mu se prevrće.

Sada je razumeo Sirila Bolonjanina: zloupotrebljen, spis bi biogori od kuge. Pred njim je bilo veoma opasno oružje čijim bi sezveckanjem mogla uništiti čitava crkva. A potom, pod vođstvom zla,gurnuti u ponor i čitavo hrišćanstvo.

Marko VIII duboko uzdahnu.Sunce novog jutra samo što nije sinulo u vrtu smokava na koji su

gledale prvosveštenikove odaje, nadomak Abu Sarge.Patrijarh je poduže razmišljao o čudnim otkrićima iz ovog pisma,

neprimećujući da je sazvežđe Lava upravo nestajalo nad istočnimhorizontom Gize. Zapravo, toliko se uneo u premišljanja da je jedvaopazio kako je jedan njegov pomoćnik, bez kucanja, prestravljenogpogleda stupio u njegove odaje.

„Svetosti, reč je o bratu Sirilu!“Mladić je nešto pokazivao rukama pred bezizraznim patrijarhovim

licem.„Morate poći sa mnom!“, viknu. „Istog časa!“

9.

Luksor

Vrt koji je podigao veliki Ramzes beše pust. Nijedan od velikihstubova s kapitelima u obliku papirusa nije se više uzdizao na mestukoje je faraon odredio pre više od trideset vekova. Tokom najtamnijihnoći, poput ove, jedino su se pustinjske lisice i duhovi radovali štohaos već poduže gospodari ovim mestom.

Ali štetočine s ovog ili onoga sveta nisu bile jedina stvorenja štosu tumarala unaokolo Ipet Resita.

Nečija vitka prilika umotana u mrku galabiju napredovala je kacrkvenoj apsidi. Njene noge nisu dodirivale tlo; milovale su ga nepodižući ni trun prašine, skoro kao da su lebdele tik iznad kamenihploča. Bio je to neki muškarac srednjih godina koji po pokretima nijeličio ni na jednog od čuvara hrama.

Ličio je na džina.Dva koraka na istok, pet na sever... S milimetarskom preciznošću

prilika je nastavila ka kapeli koju su Rimljani podigli u Dioklecijanovodoba. Ne gubeći vreme da povrati dah prošla je kroz svetilišteAleksandra Makedonskog, savladala peščanu planinu pod kojom jepokopan najzapadniji deo hrama i krajnje obazrivo se približila svomcilju. Ispružena ruka, crna poput abonosa, duga i mišićava, brižljivolišena dlaka, obmotala se za tren oka oko Perfektinog vrata. Rukatog duha, velikog i snažnog, zategnuta poput luka, zapušila joj jeusta pre nego što je uspela da se pobuni.

„Tišina!“, naredi joj tiho. „To sam ja, Ali. Ne plaši se.“ Nadiji sesledi krv u žilama. Ali? Ali ben Rašid? A šta njen stric iz Dendere radiovde?

Najmlađi član plemena Ben Rašidovih iznenađujuće okretnopodiže krhku Nadiju na svoja ramena i brzo kao mačka odnese je saposeda hrama.

Zatim, ne progovorivši ni reč, naskočiše konju na leđa i pobegošeka istoku. Za samo nekoliko minuta ostavili su za sobom i poslednjeluksorske naseljene kuće, a kada su konačno zaobišli francuski logorizgrađen naspram veličanstvenog ostrva krokodila, stupili su naseoski put koji se gubio među zasadima pasulja i pirinča.

„Zbog tebe smo u velikoj nevolji, Nadija. U ogromnoj nevolji...“.Njen stric, muškarac od trideset i nešto godina, snažan i prodornogpogleda, bio je živa slika drevnih sveštenika prikazanih na zidinamahramova. Još kao devojčica, Nadija ga je pamtila po obrijanoj glavi iuvek okruženog istom i čudnovatom aurom svetosti. Godinama ganije videla. Ili, preciznije rečeno, nije joj bio ovako blizu. Ali šta jetražio u hramu u ovo doba noći? Zar ju je pratio? Da li će je zaštititiod Omara... ili možda, kao gotovo svi u Luksoru, i on radi za njega?“

Ali zamumla:„Prodali smo te onom krčmaru kako bi izbliza nadzirala Omara i

njegove pristaše“, procedio je kroz zube odgovorivši tako na njenebojazni. „Podučavali smo te da budeš naše uši u svetu nevernika. Iznajući to, nisi ispunila svoj sveti zadatak. Zbog čega si pobegla... ?“

Njegova prebacivanja postajala su sve glasnija.„Zašto si izdala svoje?“„Nisam mogla više, striče. Sita sam...“Perfekta nije imala prilike da dovrši rečenicu. Ogromna Nubijčeva

ruka udari joj snažan šamar od koga se preturi u blato.„Izdajnice!“, zareža Ali pljujući na zemlju. „Ko će sada pratiti tog

oskvrnavitelja? Ko će mu skrenuti misli s halapljivosti za našimmrtvima?“

Nadija, zažarenih obraza i vlažnog lica, prošaputa neštopokušavajući da zadrži suze.

„Striče Ali...“, prigušila je jecaj. „Sita sam igranja bezbožničkihplesova za one svinje. Sita da budem Omarova a’hira23 i umorna odslušanja samih gluposti i ničeg više. Zar je to tako teško razumeti?“

„Gluposti. Tebi se čini da je glupost što Francuzi prekopavajuDolinu kraljeva i što su jutros pronašli novu grobnicu među stenamasvete planine?“

Perfekta se trže.„A kako ti to znaš?“

„Rekla mi je tvoja drugarica Fatima...“, odgovorio je Ali. „Premdati to ne znaš, pleme te nikada nije napustilo. Bez tvog znanja, Fatimaje zadužena da te štiti ukoliko nešto krene po zlu, ona nas jeobavestila o tvom begu. Srećom, bio sam u gradu. Ovo su obrednidani. Reka nadolazi. Osim toga, ti si sama izabrala put plesa,obeleživši svoju sudbinu.“

„Da...“, promrmljala je otresajući prašinu sa haljine za ples. „Daklenikada mi niste ni verovali.“

„Čuvali smo te. Ti si, i sama to znaš, izuzetno važna našojporodici. Inače bi već platila smrću svoju izdaju.“

„Gotovo bih radije to izabrala.“„Ne govori to ni u šali.“Nisu više prozborili cele noći.Ali je promenio konja u seocetu smeštenom uz jedan rečni

rukavac i jahao je bez zaustavljanja do svitanja. Išao je uz Nil,uzvodno, držeći se određenog pravca.

„Ne idemo u Denderu, zar ne?“Ali, koji je i dalje jahao s Perfektom u sedlu, nije odgovarao.„Barem bi mi mogao reći da li bežimo od nekoga?“Nubijac prodornog pogleda kratko je odgovorio: „U svoje vreme.

Sve u svoje vreme“, odlučno zatežući uzde.Debeli rezervni konj koga su uzeli izdržao ih je sve do ulaska u

gradić Idfu. Ušli su sa zadnje strane, prošavši kroz vrtove što ihnazivaju jevrejskim, i sjahali pred nekim konačištem na lošem glasugde su konačno seli da nešto pojedu. Kajganu – jelo preuzeto odosvajača – sok od dinje i malo prokuvanog kozjeg mleka.

Dok je Nadija brzo jela, očiju još uvek crvenih zbog neispavanostii naduvenog obraza od šamara, njen stric je odlučio da bude iskrenprema njoj. Gostionica je bila prazna. Malobrojni Francuzi smešteniu Idfuu činili su slabašnu rezervu za hitne slučajeve koju je Dezeostavio kako bi pokrio svoje povlačenje, i malo je bilo verovatno daće navratiti baš ovde ovako rano.

„Idemo ka delti. U Heliopolis, drevni hrišćanski grad“, konačno jeprogovorio.

„Heliopolis? Misliš na prokleti grad On?!„Baš taj.“

„Ali, jahali smo ka jugu!“, usprotivila se Perfekta. „Idemo usuprotnom smeru!“

„Put nije važan. Uskoro ćeš razumeti. Samo je odredište važno.“„I zašto Heliopolis? Naša porodica nikada nije želela da kroči

tamo...“„Previše zapitkuješ, Nadija“, zaustavio ju je Ali mrgodnim tonom.„Možda zato što porodica, naša porodica, meni nikada ništa nije

ispričala. Zar nije tako? Uvek su verovali da sam jedna glupadevojčica i da nemam pravo da znam.“

„Ti si izabrala sopstveno obrazovanje.“„Grešiš! Ja sam izabrala put plesa, ali nisam izabrala da ostanem

po strani velikih plemenskih odluka. Moja braća znaju za te odluke,moje sestre takođe. Zašto ja ništa ne znam, kad sam već takoposebna kao što pričaš?“

„U redu...“, činilo se da je Nubijac smekšao. „Pre samo tri noćipoglavar Ahmed se probudio uzbuđen. Poznaješ li Ahmeda?“

„Slepi vidovnjak. Čula sam mnogo o njemu.“„U redu onda: u snovima, jedna prozirna figura, božji anđeo,

najavila je da ono za šta se naše pleme vekovima već pripremasamo što se nije zbilo.“

„Vekovima? Kakve pripreme? O čemu govoriš, Ali?“Ben Rašid nije ni trepnuo i nastavio je pripovest.„Naša porodica je zakoniti čuvar jedne drevne tajne. Tajne koja je

čuvana i pre Prorokovog rođenja i nad kojom smo odavno izgubilinadzor. Vizija prečasnog Ahmeda bila je proročanstvo, proviđenje.Objava koja ga je naterala da skoči sa tvrdog ležaja i sve naspodigne kako bi nam saopštio novost. Usred noći, staklastih očijučoveka koji je spoznao Istinu, upozorio nas je da ćemo uskoroupotrebiti svu svoju magiju kako bismo povratili tu staru i vrednuzaostavštinu, verovatno skrivenu u Heliopolisu.“

„Skrivenu. Od kada? Od faraonskog doba? A šta ako nije tamo?“„I mi smo to mislili. Ali saznali smo za dokumenta koja izgleda da

potvrđuju Ahmedovu viziju.“„Dokumenta?“Ali se nasmešio.„Saznali smo iz nekih papirusa da je u stara vremena u

Heliopolisu postojala građevina koju su svi znali po imenu Popis.24 U

njoj je izgrađena prostorija od granita u kome je čuvan veliki kovčegod kremena u kome je pak drugi bronzani, treći srebrni i poslednji odzlata. U njega je lično bog Tot pohranio zaostavštinu za kojomtragamo, i zaštitio je prokletstvom kako je niko ne bi ukrao. Ali to nijenajgore...“

„Hm, nije?“„Anđeo koji se prikazao Ahmedu obznanio je upravo ono čega

smo se pribojavali: da su sledbenici solarnog kulta, protivnici Tota iostalih noćnih božanstava, odlučili da zauzmu to mesto, ukradunjegovu hiljadugodišnju tajnu a nas uklone kako bi sprečili da je sedokopamo pre njih. A to nameravaju da učine tako što će nam navrat natovariti gramzive Francuze.“

Nadija je napravila grimasu kao da ne razume nijednu reč ovoggalimatijasa.

„Solarni kult... mi?“„Možda ti otac nikada nije objasnio“, Nubijčeve oči zaiskriše. „Ne

može ga čovek kriviti. Međutim, Nadija, vreme je već da neko toučini...“

„Šta da učini?“„Da pokaže Istinu, našu Istinu. Istinu naše porodice i koren

sukoba u kome ćeš ti, maleni biseru Ben Rašidovih, ispuniti svetuulogu. Prati me. Skrenuli smo ka Idfuu kako bi videla nešto. Smatrajto“, podsmevao se, „prvim danom škole.“

Perfekta se zainteresovala. Naučila je od svog dede Gabrijela dase poreklo porodice Ben Rašid gubi u pesku predaka, i da je nakondolaska islama u Egipat, veliki broj članova odlučio da preživi verskepromene priključujući se sufizmu, asketskoj grani Muhamedovihpratilaca.

Pronašavši zaklon u traganju za sjedinjenjem s Bogom u zanosukoji zagovaraju sufije, Ben Rašidovi su zasnovali jednu odmalobrojnih krvnih linija koja se i dalje koristila raznovrsnimmagijskim ritualima nasleđenim od egipatskih predaka. Jedan odpokretača ove grane, iranski filozof Jahja Suhravardi, pomučio se dau islam unese tragove onoga što je ublaženo nazivao „izvornomistočnjačkom verom“ koju je svetu obznanio Hermes Trismegistos, tojest, drevni egipatski bog Tot. Njegovo zamešateljstvo bilo jeotkriveno i Suhravardija je bagdadski kalif pogubio.

Nadija je rasla u ovom okruženju. Bila je upućena u ples i ritam,pojave koje su u očima islama bile dopuštene zahvaljujući učenjimapesnika i mističara Rumija, koji je u XIII veku osnovao red mevlevija,derviša. Ali uvek je išla u pravcu jeresi. Zapravo, zbog silneposvećenosti plesu, Perfekta nije stupila ni u jedno drugoposvećeničko znanje svoje porodice.

Bilo je jasno da je propustila nešto važno...

10.

Idfu, 1. rabija I25

I dalje se osećala jutarnja svežina kada su se Nadija i Ali uputili kasredištu grada ostavljajući za sobom pijačnu ulicu i dve oronuledžamije što su putnicima namernicima služile kao noćno utočište.Bila je subota i vazduh je mirisao na sveže voće i nanu. Prodavci kojisu zorom poranili potpuno su se posvetili polivanju ulice i ređanjurobe na oronulim raznobojnim kolicima. Nadiju je opčinila ovajutarnja užurbanost. Nije ni čudo: u Luksoru bi ove rane časove, anakon napornog radnog dana u Haimovoj krčmi, uvek prespavala.

Konačno, među kućama od naboja, okomite i šiljate zidinedrevnog hrama ukazaše se pred putnicima.

„Dobro došla u dom velikog Horusa“, prošaputao je Ali svečano.„Na ovom mestu božansko vlada nad prolaznim. U palativaskrsnuća.“

Perfekta je zadivljeno uzdahnula.Nikada nije posetila upečatljivije niti bolje očuvano zdanje. Zidovi

su bili viši čak i od ogromnih stubova hipostilne dvorane u Karnaku iprekriveni reljefima čudom sačuvanim od zuba vremena. Iz nekogNadiji nedokučivog razloga Rimljani, Kopti i muslimani se nisuiživljavali nad bezbrojnim pticama, zvezdama ni paganskimsimbolima vešto oslikanim na belom kamenu.

„Vidiš li?“, Nubijac je najednom bio ushićen. „Ovo mesto je zaistavredno bogova! Ovde u blizini, pre hiljadu godina, nalazio se Kap,mesto na kome je mladi Amenhotep naučio najvažnije životne lekcijei gde je upućen u u tokove nebeske bitke o kojoj danas želim da tigovorim.“

Ali ben Rašid se, poput izbrijanih sveštenika na zidovima,poklonio pa je prošao spoljni zid hrama i stupio u dvorište što vodi doulaza koji čuvaju dva ogromna granitna kipa. Dve gorostasnekamene ptice su ih nadzirale.

Muškarac crn kao abonovina skrstio je ruke na grudima i spustiokoleno na zemlju. Hram je, u ovo doba, još uvek bio pust.

„Horus, bog sa glavom sokola, bio je Izidin sin. Majka ga jezačela nakon što je privremeno povratila Ozirisa u život i primila usebe sveto seme boga mrtvih..

„Znam tu priču“, uzvrati Nadija naivno se osmehnuvši. „Kada jetaj posmrtni sin odrastao i saznao da mu je oca, božanskog Ozirisa,usmrtila stričeva ruka, odlučio je da ga osveti. Tako je nastala borbabez predaha između Horusa i svemoćnog ubice Seta. Njihova bitkaobeležila je verovanja naših predaka i generacijama je predstavljalapojam sukoba između Svetlosti i Senke. Horus je bio sin Svetlosti;Set Tame.“

„Upravo kao što govoriš“, Nubijac potvrdi. „Ovaj hram podignut jeda bi podsećao na tu borbu, ali i da bi poslužio kao upozorenje svimsledbenicima Seta, mračnoga. Arhitekte koje su podigle ove zidineispunile su ih rečitim slikama njegovih sukobljavanja s Horusom.Pođi sa mnom i pokazaću ti ih.“

Ali uze Nadiju za ruku i natera je da zađe dalje iza drugog stuba.Čim su ga prošli, zaputili su se uzanim bočnim hodnikom, bez trema,na čijim su se zidovima istakli raznovrsni prikazi neke izuzetnemorske borbe. Jasni reljefi prepuni detalja zadivili su Perfektu. Barkes jednim jedrom kojima upravlja vojska tanušnih veslačanapredovale su za jednom čudnovatom morskom kreaturom. Nakobilici broda veličanstveni Horus s kopljem u ruci pokušava da ulovičudovište.

„Horusovi sledbenici pričaju da je bog soko, jedna odveličanstvenih pojava Raa, sunčevog diska, kopljem pogodio Seta iposlao ga u tminu zauvek ga porazivši. Set je ovde u obličju nilskogkonja. Vidiš li?“

Nadija je zaneseno klimnula glavom.„U šestom mesecu godine u ovom hramu održava se Festival

pobede, u kome se podseća na pobedu Svetlosti nad Senkom...“„Dakle, na kraju je Horus pobedio Seta“, prekide ga zadivljeno

Perfekta.„Ne baš...“Perfekta krajičkom oka pogleda Alija, koji kao da je bio hipnotisan

ovim scenama boja.

„Šta želiš da kažeš?“„Zbog toga sam te doveo dovde, Nadija. Da naučiš da iako

istoriju uvek piše pobednik, to ne znači da je pobeđeni uništen. Nitida je pobednik bio pravedan a pobeđeni zlikovac.“

„Objasni mi to.“„Horus i Set bili su mnogo više od božanstava. Predstavljali su

dva različita načina shvatanja religije i postojanja. Prvi je obožavaosunce zato što je izvor života, dok je drugi obožavao noć zato što jeizvor saznanja.

„Ne vidim nesklad.“Ali se nasmejao Nadijinoj naivnosti.„Postoji nešto o čemu ovi zidovi ne pripovedaju; davno pre pojave

Seta je bog Oziris, ljubomoran i posesivan kao retko ko, pažljivoposmatrao put ljudi, vrste koju je podučavao. Video je da njihovosrce nije tako čisto kao što je očekivao i da ne zaslužuju skupocenidar večnog života. Set je, naprotiv, verovao da samo ustupanjemove privilegije ljudska duša može da napreduje, ali kako nije zadobioOzirisovu podršku za svoje planove, odlučio je da ukrade tajnu isakrije je na Zemlji uz Totovu pomoć.“

„I preda je ljudima?“„Ne. Set nije bio glup. Predao bi je isključivo onome ko je zaista

zaslužuje. Onome koji časnog duha traži i pred njim prikaže svojuvrednost. Ali postavivši stvari ovako, otvorio je ljudima put kabožanskom, a to se pretvorilo u žestoki sukob između Seta, Ozirisa injihove porodice.“

„A kako čovek da pokaže da vredi?“„Tako što će otkriti tajnu koja spaja Zemlju sa Nebom“, namignu

Ali. „Ali, to nije lako. U Egiptu naših predaka nije bilo časnije naukeod astronomije, nauke koja proučava nebesa... Neki su se odlučili daproučavaju sunce a drugi zvezde, sve u potrazi za dragocenimputokazem ka besmrtnosti. Gotovo svi su propali jer je njihovupotragu pokrenula želja da dostignu besmrtnost, a ne kakva časnatežnja koja bi obogatila njihov duh.“

„I tako su nastali solarni i Setov kult?“„Tako je. Raskol između ova dva učenja bio je sve veći. Setovi

sledbenici podigli su uz Nil hramove podražavajući oblik sazvežđa,26

uvereni da će na ovaj način izdvojiti eliksir života. Horusovi su

jednako činili sa svojim hramovima, poravnavajući ih sa suncem uključnim trenucima tokom godine. U suštini, solarni kultovi bili sujednobožački: verovali su da iz sunca izviru sva ostala božanstva,koja nisu ništa drugo doli pojedina svojstva jednog jedinog Entiteta.“

„Uvek sam mislila da..„Da smo mi Egipćani mnogobošci?“, Ali je prekide raspoloženo.

„Zapravo, to se dogodilo tokom Setove prevlasti. Ali pre nego što suta vremena nastupila, Horusovi sledbenici su obeležili vekovnupolitičku nadmoć podižući hramove poput ovog u Idfuu, ili čak ikasnije, zadivljujuće piramide poput onih u Gizi.“

„Piramide su delo sledbenika solarnog kulta?“, Nadijine obrve seizviše a lice joj se razneži.

„Zapravo, samo Kefrenova i Mikerinova, čija su imena i položaj uvezi sa njihovom verom u boga Ra.27 Keopsova piramida,28 prva inajveća od svih, bila je arhitektonsko čudo setijanaca, jer jeizgrađena da ispuni ulogu ’sprave večnog života’. Keops je verovaoda je u blizini, u Sakari, pronašao Totovu tajnu zaostavštinu i uklopioje najbolje što je umeo u svoj spomenik.“

„I, da li je funkcionisala?“Ali je oklevao.„Ne znamo. Keopsovo telo nikada nije pronađeno unutar

piramide. Sigurno je nestalo u pradavna vremena, što je dovelo dosurovih osuda i progona setijanaca. Nema sumnje da je jedini cilj tihprogona bio da se preuzme tajna koju je Keops otkrio.“ Nadija htedeponovo nešto da pita, ali Nubijac je ućutka pokretom ruke i nastavi:„U to doba su sledbenici solarnog kulta, s Kefrenom na čelu, preuzelivlast i sagradili svoje piramide kako bi dokazali da i oni mogu stvoritisvoju ’spravu večnog života’. I određeno vreme čak i sami setijanci,desetkovani i razjedinjeni, verovaše da ih je Horus počastvovaoblagoslovom formule života...“

Perfekta je slušala Alija neprekidno se diveći detaljnim prikazimarata na zidovima hodnika. Božanstvo s glavom sokola u poteri zasetijanskim nilskim konjem savršeno je ilustrovalo priču njenogstrica.

„Ubrzo je prevara otkrivena“, uzdahnuo je Ali. „Setovi učenici suizuzetno dobro odradili posao u Keopsovoj velikoj piramidi pa jesolarna religija oslabila usled nemoći da preslikaju to ’stanište

večnosti’. Iznenada su čak i faraonima nedostajala učenja Setovihastronoma po kojima su Izidom smatrali zvezdu Sirijus, Ozirisomsazvežde Oriona a Totom prijatno mesečevo lice.“

„I uspeli su da povrate moć?“Ali je mrzovoljno odgovorio: „Krv je morala poteći. Rat se

razbuktao krajem vladavine četvrte dinastije, kada je narodu postalojasno da ’solarni’ ne poseduju veliku tajnu koja ih je ojačala.Govorim, naravno, o formuli koja je Izidi omogućila da oživi Ozirisa izačne Horusa.“

„Tajna života!“„Usledila je strašna drama. Životna formula je faraonu vredela ne

samo kao putokaz ka besmrtnosti već i da mu podari snagu ienergiju i produži godine kraljevanja. A faraoni solarnog kulta počelisu malo-pomalo slabiti naočigled svojih podanika. Nisu više bili istogzdravlja ni snage kao prethodnici, a oni sami izgubiše veru u Horusa.U tim okolnostima setijanci nisu morali da ulože gotovo nimalonapora kako bi ponovo zadobili političku moć i konačno zavladaliEgiptom.“

„A da li su opet pravili nove ’sprave’?“„Zapravo nisu, Nadija. Za sve to vreme i oni su izgubili tajnu.

Čuvari su pomrli ne prenevši je nikome. Verovatno je predajaizostala tokom proganjanja koje su pretrpeli, a Totova formulaskrivena na Zemlji je zaboravljena. Međutim, umeli su da drže jezikza zubima. Obožavaoci zvezda vladali su Nilom još dvanaestvekova, sve dok im nije zapretila izuzetna opasnost...“

„Opasnost?“„U četrnaestom veku pre Hrista, posle smrti velikog faraona

Amenhotepa III, solarni kult se iznova pojavio neobično osnažen.Činilo se da su njihovi sveštenici bili kadri za poduhvate koji se samou pričama spominju, čak su im kraljevi izgledali životnije i radosnijenego ikada.“

„Povratili su Izidinu formulu?“Perfektino zaključivanje je nasmejalo Alija.„Mnogi su u to poverovali. Zapravo, njihov povratak bio je plod

više od hiljadu godina tihog otpora, svesno i pažljivo isplaniranog. Alijeste, bez sumnje, vratili su se zato što su na neki način povratiliIzidinu tajnu. Setijanci su opet počeli da strahuju od gubitka vlasti, ali

takođe i da se nadaju da će se domoći formule koju oni nisu umelisačuvati. Shvataš li sada? To je bila njihova velika šansa.“

„Spomenuo si Amenhotepa?“Nadijine crne oči zasijaše.„Kralja čiju su grobnicu Francuzi upravo otkrili?“Ali klimnu glavom.„Amenhotep je nemoćno gledao kako je čak i njegov prvorođeni

sin prigrlio solarni kult naslutivši politički preokret o kome sam tigovorio. Njegov je naslednik najednom prezreo sva stara božanstva ipredao se kultu blistavog dnevnog diska, ubeđen da će mu on otkritiželjenu formulu koja je njegovom ocu i setijancima bila izmakla.“

„A šta je ubedilo princa da promeni veru?“„Koliko je nama poznato, uzrok treba potražiti među određenim

nomadskim narodima iz pustinje. Na neki način, najskromniji žiteljiEgipta sami su sačuvali formulu još od razdoblja bogova, i uAmenhotepovom sinu su videli put kojim se mogu ponovo priključitipolitičkom odlučivanju u zemlji. Ti nomadi obično su se oblačili uplavo i premda ne znamo ništa o njima, morali su biti neka vrstaSetovih, ili Totovih, štićenika ili grupe božanstava ’otpadnika’.Zapravo, jedan od tih ’plavih mudraca’ dogurao je do položajakraljevskog učitelja mladog Amenhotepovog sina. Zvao se isto kao ikralj, Amenhotep, Hapuov sin, i između ostalog dospeo je donajodgovornijeg čoveka za faraonske heb-sed obrede...“

„Heb-sed obrede?“Stričeve šokantne novosti pomešale su se u Perfektinoj glavi.

Formula života, borbe za moć nastale u doba bogova, političkezavere zbog formule koja omogućava večni život... U kakvu to vrstuučenja Ali želi da je uputi?

„Da, Nadija“, nastavio je strpljivo Nubijac. „Heb-sed službe suobredi koji faraonu daruju zdravlje i besmrtnost i čine deo veliketajne nasleđene iz vremena Izide i Ozirisa. Heb-sed obredi, koji seodržavaju svakih trideset godina, omogućili su prestiž sledbenicimasolarnog kulta, jer, činilo se da ostarele faraone ispunjavaju životom.Ali od kraja četvrte dinastije, kada je tajna izgubljena, obredi su sesveli na jedva nešto više od obične predstave. Zato je kult Horusa isunčevog diska propao sve do vladavine kralja Amenhotepa IV.“

„I reci mi, striče, šta je bilo s učiteljem, Hapuovim sinom, kada jefaraonov prvenac stupio na tron?“

„Čudno je to bilo, veoma. Zapravo, izgleda da su nomadi koji suvratili u Egipat formulu života nestali ubrzo nakon krunisanja i objavevere Akenatona, ’Atonovog sluge’, što je bilo ime koje je pobunjeniprinc i izdajnik izabrao za svog kraljevanja... A s njima i ’Hapuov sin’koji nikada nije zauzeo svoju grobnicu pored faraonovog Hramamiliona godina.“

„Šta misliš, šta se dogodilo?“„Naša porodica ima svoje pretpostavke: na kraju, Akenaton nije

bio tako loš sin kao što se veruje. Izgleda da je u trideset šestojgodini očeve vladavine naredio da se održi veličanstveni heb-sedobred u njegovu čast. Bila je to neprimerena proslava jer jeAmenhotep III šest godina ranije već priredio jednu. Ali faraon je bioveoma bolestan, umoran i bezvoljan. Akenaton se sažalio nadnjegovom sudbinom i želeo je da mu omogući još života.“

„Još života?“Nadija je otvorila oči koje su sada bile poput dva puna meseca.

„Tako je“, klimnuo je glavom Nubijac. „Akenaton, koji je već imaoposla s moćnom magijom ’plavih mudraca’ primenio je svu snaguformule života na oca i ovaj je živnuo dovoljno da dogura dočetrdeset godina vladavine.“

„A šta su učinili ’plavci’?“„Po svoj prilici, smatrali su da ih je izdao onaj kome su poverili

obnovu njihove hiljadugodišnje mudrosti. Akenaton je za njihpredstavljao svežu krv, ali zbog osećajnosti, koju oni nisu shvatali,delimično je otkrio tajnu svom ocu na samrti.

„A Amenhotep III je to iskoristio...“„Donekle, jeste. Zapravo, njegovo oduševljenje posle uspešnog

heb-seda bilo je veliko, tako da je faraon preuzeo nadzor nadradovima na grobnici nadomak Doline kraljeva i sproveo raznorazneizmene u gradnji i u ukrasima. Izmenio je sve: natpise, reljefe,redosled tekstova za onaj svet. Kao da je ovde želeo da sakrije onošto je upravo doživeo.“

„Grobnica!“„Jeste, Nadija. Ista grobnica koju su Francuzi upravo otkrili i koja

je Omaru ben Abifu takođe poznata. Shvataš li sada? Ako na jedan

tren bilo ko od njih posumnja da je Amenhotep III možda zabeležio usvom večnom odru pojedinosti o formuli koju je na njemu primenioAkenaton, mogli bi nam oduzeti ono što nam po zakonu pripada.“

Poslednju rečenicu Ali je izgovorio tonom koji je bio taman takavda se Perfekta oseti krivom. Ona je ispustila svoju prednost,osmatračnicu uz Omara, odakle je nadzirala njegovo kretanje poobali mrtvih u Luksoru. Ali bilo je prekasno za žaljenje. Nubijac jebez oklevanja odbio njen predlog da se vrati u Biban el Muluk ikrišom ispita otkriće Napoleonovih vojnika. Pronalazak grobniceoplakivanog Amenhotepa III bio je, po njegovom mišljenju, samododatni znak da se nešto važno dešava u Egiptu. Nešto što joj je nakraju Ali priznao: „Beskorisno je gledati unatrag“, rekao je veomaozbiljno. „Imamo ozbiljne naznake da su se ’plavi mudraci’ vratili.“Njen stric je ove reči procedio poput nekoga ko otvara ustavu velikogrezervoara. I ne čekajući da Nadija razmisli, izjavio je: „ČasniAhmed, naš voljeni patrijarh, video je to jasno u svom snu. Osimtoga, iz drugih izvora smo saznali da su se četiri meseca ranijesastali s francuskim sultanom Napoleonom Bonapartom. Vratili su seiz pustinje u kojoj su vekovima sakriveni, a naš klan ima razloga zasumnju da žele iznova da uspostave veru sunčevog diska u Egiptu...Tragaju za novim Akenatonom. A da bi je nametnuli, iskrcaće se uoblasti delte proširiti svoje učenje po čitavoj zemlji. Ahmedovoproročanstvo je tačno.“

„I mogli bi to da urade? Mogli bi da nametnu svoju veru?“„Da, ukoliko pridobiju pomoć sadašnjih Akenatonovih naslednika i

sklope savez s njima.“„Sadašnji naslednici, kažeš? Mislila sam da je Akenaton bio prvi i

jedini kralj svog doba koji je branio solarni kult. Da su se njegovinaslednici vratili starim kultovima.“

Ali, koji čitavo vreme nije ispuštao nežnu Perfektinu ruku,odgovori joj očinski: „I bio je, lepa Nadija. Stari režim se nasukao neizgubivši vezu sa istinskim izvorom mudrosti. Međutim, međuegipatskim sveštenicima se održala prikrivena struja solarnog kultasve do dolaska stranog princa predodređenog da postane moćniduhovni vođa. Verujemo da je pripadao istim ovim ’plavimmudracima’, premda on to nikada nije potvrdio. On je bio princ čiji susledbenici u Egiptu za kratko vreme ojačali i čija je vera, suprotno

svim predviđanjima, na kraju prevladala dobrim delom civilizovanogsveta.“

„Ko, striče? Ko je bio taj princ? Da li sam negde čula njegovoime“

„Ime mu je bilo Isa.“„Isa...?“, melodičan Peifektin glas najednom postade hrapav.

„Misliš na hrišćanskog mesiju? Na Isusa?“Nubijac klimnu glavom:„Ne znam kako se to dogodilo, ali ovaj jevrejski doseljenik

dostigao je najvišu inicijaciju u egipatskim zemljama. Zasigurno, bilamu je poverena Izidina formula života i odneo ju je daleko od Nila dabi je primenio na smrtnicima... Čak i na samom sebi!“

Nadija ostade bez glasa:„A njegovi naslednici?“„Kriju se među Koptima, Nadija. Među prvim i istinskim Isinim

sledbenicima koji još postoje.“Perfekta ništa više nije pitala.

11.

„Da li zaista znate tajnu povratka iz mrtvih?“Korzikančevo pitanje visilo je u vazduhu nekoliko trenutaka,

preteći je lebdelo među prisutnima.Napoleon je, nestrpljiv, rasejano gledao oko sebe, kao da bi želeo

svojim sagovornicima da pruži priliku da se prisete tačnog odgovora.Niko nije odgovorio.„Gospodine...“, prošaputao je njegov tumač na kraju, „ovi ljudi su

sišli s planina po prvi put posle mnogo vekova kako bi porazgovaralis vama. Kada je za Kleberove trupe već sve bilo gotovo, neki od njihsu diskretno pomogli vojnicima da pronađu vodu i hranu. Oni suprijatelji. Ali žele da razgovaraju samo s vama.“

„I tu sam s njima, Ilijkse.“Ilijas Buktur spusti svoje sjajne crne oči izbegavajući da pogleda

pravo u Bonapartu.„Hoću da kažem da će njihovi odgovori imati vrednost samo za

vas. Ne za vaš ratni pohod. Niti za vaše ljude. Biće više lični. Ali,gospodine, uveren sam da će vam odgovoriti na ovo i na brojnadruga pitanja.“

„To su ti kazali?“Buktur odmahnu glavom.„Nisu. Zapravo, jedino njihova volja da odgovaraju može nam

razjasniti zašto su ovi ljudi uporno nastojali da se sretnu s vama. Naneki način, oni su istinski gospodari ovih predela i poznaju svenjihove tajne.“

Bonaparta se zainteresovao. Dobro je znao da bi Svetu zemljumogao osvojiti jedino ako bi uspeo da stekne moćne saveznikemeđu verskim vođama najrazličitijih struja, ali plašio se da će u ovomselu izgubiti više vremena nego što je neophodno.

„Koliko ćemo se dugo zadržati u Nazaretu, Ilijkse?“„Najviše ovu noć, gospodine.“

„Kako možeš biti tako siguran?“„Zato što će voda i hrana koju su spremili poslužiti taman za to

vreme.“Tumačeva domišljatost iznenadi Napoleona. Zaista, koliba

odabrana za neobično okupljanje bila je pažljivo opremljena zakratkotrajan susret: brojne prostirke od bambusa pokrivale su podkoji je prethodno bio poprskan kako bi se slegla prašina. U jednomuglu, čisti bakarni bokal i lavor spremno su čekali da buduupotrebljeni. Odmah pored stajala je karafa puna sveže vode. A dabi se dodatno zaštitili od spoljašnje jare, svi prozori su zabravljeni, paje dnevna svetlost jedino prodirala kroz trščani krov. Ako su beduiniželeli da spreče da nešto od ovog razgovora ode dalje bez dozvole,izabrali su savršeno mesto.

Uz neprocenjivu Bukturovu pomoć, Korzikanac je uspeo da sesmesti po uputama imama Balasana i njegove svite. Ništa od oružja,mamuza, kopči niti drugih metalnih predmeta. Ništa od obilne ilipreviše začinjene hrane. Samo supa od kukuruza, voće i povrće. Ijoš jedan uslov: Nepobedivi će morati da se prikaže otvorenog duhaako želi da uspešno usvoji poruku koju treba da mu predaju.

„Tajna za koju pitate obznaniće vam se sama po sebi ukolikoispunite sve ove proste zahteve“, obećali su na kraju pred Ilijasovimsjajnim osmehom.

„Ali najpre, naša je obaveza da vas uputimo od samog početka“,objasnio je drugi.

Tako je započela duga i jedinstvena priča u kojoj su njih trojicaKorzikancu razjasnila detalje Isusovog puta ka Egiptu i njegov kasnijipovratak u Nazaret. „Od suštinske je važnosti da saznate šta sezaista zbivalo, kako biste ispunili svoju sudbinu“, upozorili su ga.Zatim mu objasniše da je Isin boravak u delti trajao šest dugihgodina tokom kojih su Josif i Marija izgarali kako bi njihov prvenacprimio odgovarajuće obrazovanje.

Činilo se da su opsednuti ovom pričom. A sigurno je da su kodsultana Bunabarta donekle uspeli da probude znatiželju. Napoleon jeznao da nikada nijedan koptski, hrišćanski ili arapski spis nijeobuhvatio ovo razdoblje života Proroka iz Galileje. U najgoremslučaju, razmišljao je slušajući njihova objašnjenja, podaci koje sumu beduini pružili moći će da mu posluže u zavođenju hrišćanskih

grupica koje su i dalje gospodarile pojedinim gradovima u Egiptu ilina putu ka Jerusalimu...

„Isa je ostao u Nazaretu dok nije navršio tridesetu“, Balasan,najstariji, preuzeo je uzde priče u svoje ruke. „Međutim, iako je onošto se događalo u ovoj zemlji do početka njegovog javnog životamisterija za vernike, nije i za nas...“

Beduin se zagledao u ozbiljno Bonapartino lice koje je, činilo se,bilo bezizrazno. Balasan je shvatao da ovaj vojnik nije odložio borbusamo da bi slušao ovdašnje praznoverice, tako da se odlučio dakrene s neba pa u rebra.

„Nikada se niste zapitali zašto je Isa sačekao da napuni tridesetgodina pre nego što se potpuno posvetio svojoj misiji osvajačaduša?“

Korzikanac, i dalje bezizrazno, odmahnu glavom.„Odgovor je lak, sultanu sa Zapada: zato što je sačekao izvršenje

svog heb-seda.“„Heb-sed ili sed obred bila je najsvetija i najvažnija od svih

svečanosti drevnog Egipta“, umešao se Titipaj, beduin najmetiljavijegizgleda. „Održavala se tek kada bi faraonu prošlo trideset godinakraljevanja i tada bi on nizom tajnih obreda bio osnažen, a život bimu se produžio. Služba je bila božanskog porekla i isključivo pravokraljeva.“

Napoleon je, konačno, izgledao zainteresovano.„I da li je to delovalo?“Titipaj klimnu glavom.„Svečanosti su imale dvostruki cilj: s jedne strane faraon je bivao

podvrgnut moćnoj magiji koju je Izida primenila svojevremeno naOzirisu, sa znanim rezultatom, njegovim uskrsnućem. A s druge,pred narodom i poslanstvima susednih zemalja kralj je moraopokazati svoju snagu izdržavši razne fizičke probe na mestu naročitoodređenom za to. Jedino tako je dokazivano da je egipatska magijadelotvorna i da je Bog i dalje uz faraona.“

„Nešto mi nije jasno. Ako kažete da se ovaj obred primenjivaoisključivo na kraljevima, zašto je dopušten sinu običnog stolara izNazareta?“

Bonapartina zamerka ućutkala je mršavog beduina, ali imam senije iznenadio. Imam, naizgled nevezano s njihovim razgovorom,

zamahnu munjevito rukom i uhvati muvu između dlanova. Ubio ju jebez premišljanja, učinivši da njeno telo neprijatno zapucketa, da bipotom nastavio razgovor: „Nemojte žuriti u donošenju suda,Bunabarte“, kazao je. „Isa je u zemlji faraona upućen u tajna znanjaove magije zato što je prepoznat kao Horusov sin. Isa je imaokraljevsku, božansku, krv u svojim venama.“

„Ali Isus je bio Jevrejin“, usprotivio se Bonaparta.„Isa je bio Merjemin sin. A Merjema je pripadala Judinom

plemenu, koji je pak bio sin Lije, prezrene Jakovljeve žene, koja je saGospodom samim zatrudnela i rodila najmanje četiri dečaka poslenjegovog neposrednog upliva. Zar niste pročitali vašu Bibliju?“29

„I u kakvoj je vezi Lijina loza s Egiptom?“„Iznenadićete se. Od potomaka jednog od njenih sinova, Levije,

rodio se Mojsije, koji je bio princ Egipta, prvosveštenik i upućenik usve tajne Izidine magije. Shvatate li sada zašto su naslednici ovenebeske moći boginje Izide predali Isi svoja znanja čim su prepoznalida je božanske krvi? Možete li da zamislite oduševljenje tih starihmudraca kada su shvatili da je Isa, poput Jakova ili Levije u prošlosti,rođen iz božanskog i ljudskog semena? Kako da ga ne upute u heb-sed obred?“

„Nastavite, molim vas.“„Pre Isinog dolaska u Egipat važni faraoni su se podvrgli heb-sed

obredu. Nisu svi poživeli dovoljno dugo da bi navršili trideset godinakraljevanja, tako da su pojedini, naslutivši predstojeću smrt, unapredproslavili svoj obred besmrtnosti svesni njegovog moćnog magijskoguticaja.“

„Ali, pomrli su.“„Aha, Bunabarte! To je, a ne štogod drugo, velika tajna. Heb-sed

obredi mogli su produžiti život, to je tačno, ali nisu uspevali da gasačuvaju zauvek. Ramzes Veliki doživeo je devet ovih svečanosti,Amenhotep tri, ali na kraju su obojica okončali zemaljski život.“

„Dakle...?“, Napoleon je počeo osećati da gubi vreme s ovimpustinjskim ljudima.

„Krajnji cilj heb-sed obreda bila je obnova duše pokojnika.Pripremali bi je za uskrsnuće. Ali, kao što već sigurno znate, da bi seuskrsnulo, treba najpre umreti...“

Imam, koji još uvek nije bacio telo mušice na pod, pomilova jejagodicom kažiprsta i insekt, nakon što se zgrčio, ponovo zamahnukrilima. Neometen njenim trzajima, Balasan je nastavio: „Zato su sekraljevska tela s posebnom pažnjom pripremala tokom obredabalsamovanja. Oni koji su poznavali magiju primenjenu na Ozirisuverovali su da će mumificiranjem svojih preminulih omogućiti danjihov telesni pokrov pre ili kasnije oživi primenom moćnih činipripremljenih tokom heb-seda.“

Imam se zagledao duboko u Korzikančeve smeđe oči pre negošto je nastavio: „Ali ova magija, sultanu Bunabarte, zvanično sezagubila hiljadama godina pre Isinog rođenja. Heb-sed obredi koji suu praskozorje vremena služili da se ožive mrtvi zaboravljeni su unekom trenutku u prošlosti, i uskoro se niko iz egipatskog javnogživota nije sećao kako da ih upotrebi da bi se monarh vratio izOzirisovog kraljevstva.“

„A Isa?“„Kako?“, poskoči Tagar, poslednji beduin. „Još uvek niste shvatili?

Isa je bio upućen u heb-sed sa trideset godina. Umro je nakon trigodine propovedanja, a po isteku trećeg dana vaskrsnuo je... Nekoko nije zaboravio tajnu života primenio je na njemu drevnu magijufaraona!“

„Možda će Bunabart bolje razumeti ako sasluša priču oHordedefu, jednom od Keopsovih sinova, ocu velike piramide uGizi…“, rekao je Titipaj.

Priča o Hordedefu Imamove čvornovate ruke iscrtaše obrisepiramide na površini od fine prašine na podu koja je ostala nakon

spremanja kolibe.

Starac uze tanki i zašiljen drveni štap kojim je pokazao na uglovepiramide. Uradivši to, uputio je gotovo proziran pogled ka NapoleonuBonaparti.

„Istina je...“, reče imam. „Možda će stranac u ovoj priči pronaćiIstinu.“

Buktur požuri da prevede njegove reči.

„Keops“, nastavio je imam, „čije je pravo ime bilo Kufu, ’Knum gaštiti’, naredio je jednoga dana prinčevima da se okupe kako bi muispričali predačke priče koje su naučili na dvoru. Kralj je bioznatiželjna osoba i ovaj običaj bio je čest u njihovoj porodici. Dakle,jedini od njegovih sinova koji nije poslušao njegovu želju i nijepripovedao o drevnim zgodama beše Hordedef, jedan od starijihfaraonovih potomaka. Kada je došao red na Hordedefa da stupi predsvog božanskog oca, ispričao je Kufuu o nekom vraču koji ga jeopčinio i koga je nedavno upoznao uzvodno, u gradu Ðed-Sneferu.Volšebnik je imao izvanredne sposobnosti: bio je kadar da spojiudove raskomadanog tela a nije bio hirurg, mogao je pripitomitidivljeg lava a nije bio lovac, i najvažnije od svega, znao je koliko imatajnih prebivališta u svetilištu boga Tota.“

„Boga Tota?“Bonapartino pitanje zadovoljilo je Balasana.„Da. Bez sumnje, videli ste ga prikazanog na mnogim mestima u

Egiptu, jer velika je bila njegova moć i neobičan njegov uticaj. On jebio bog znanja, onaj koji je ljudima pokazao hijeroglifsko pismo, daoim zakone da se prema njima upravljaju i naučio ih da gradepiramide. Predstavlja se s telom čoveka i glavom ptice ibis, veomadugačkog kljuna, i uvek kako drži pisaljku i tablu za pisanje.“

„Sećam se“, potvrdi Korzikanac prebravši po pamćenju.„Nastavite.“

„Pošto je saslušao sve o čudesima koja je taj vrač izvodio, Kufuzapovedi sinu da ga dovede na dvor. Kraljeva je želja bila da se ličnouveri u ta čuda, čemu se Hordedef bez premišljanja pokorio.Pokazalo se da je Ðedi, jer tako se zvao vrač, bio još neobičniji negošto je faraon zamišljao. Imao je sto deset godina i zavidan izgled.Tvrdio je da je sposoban da pojede pet stotina parčadi hlebadnevno, polovinu vola i da popije gotovo sto vrčeva piva. Ali kada sepojavio pred faraonom, ovaj ga je želeo iskušati pa je naredio da mudovedu jednog zarobljenika koga bi raskomadali kako bi proveriodelotvornost njegove magije, Veštac je, uznemiren, odlučno odbio.Smatrao je da je ljudski rod ’uzvišena pastva’ s kojom se nije igrati izatražio je jednu gusku za probu.“

Beduin je sačekao da Buktur prevede i poslednju rečenicu prenego što je nastavio.

„Ðedi je pred Kufuom jednim potezom presekao vrat životinji ipostavio glavu na najistočniju stranu Dvorane sudova. Istovremeno,njeno nepomično telo postavljeno je u najzapadniji ćošak. Nakon štosu razdvojeni, i kada se uverio da se guščje telo posle poslednjegtrzaja srušilo, vrač je izgovorio čudnu basmu...“

Napoleon je očekivao da imam izgovori magičnu formulu, ali ovajto ne učini. Samo je podigao pogled ka trščanoj tavanici kolibe ipokazao zgrčenim prstima.

„U istom trenutku onaj leš se pridigao i šepureći se prešao sjedne na drugu stranu Dvorane sudova. Kada je stigao pred svojumrtvu glavu, trup se blago nagnuo nad njom. Glava se protresla dabi zatim poskočila i pripojila se svom starom vratu. Guska je oživela.“

Balasan uzdahnu.„Ðedi je ponovio formulu na jednom flamingu i jednom volu, i

konačno, pošto je udovoljio Kufuovim zahtevima, ovaj mu postavipitanje koje je toliko želeo: ’Da li je istina da znaš broj tajnihprebivališta Totovog svetilišta? Potreban mi je taj odgovor da bih svojhorizont30 priveo kraju.’“ Imam zatim pokaza na crtež koji je iscrtaona tlu, dodajući hodnike i prostorije kao da se radi o tlocrtu. To jeradio ne prekidajući priču, precizno brazdajući pesak vrhom štapa.„Vrač je onda odmahnuo glavom i odgovorio: ’Ne, moj gospodaru.Ne poznajem njihov broj. Ali znam gde se nalazi.’ Ðedi nije dozvolioda sve nestrpljiviji kralj čeka: ’To za čim tragate zaključano jevekovima ranije u jedan kameni kovčeg u zgradi Popisa, unutarsvetog hrama u Heliopolisu. Ali otvoriće ga samo kraljevska dinastijakoja zaista potiče od Raa. A onaj koji će imati tu čast još uvek se nijerodio.’“

Napoleon je zadržao dah. Stari imam, neprestano dodajućidetalje svom crtežu u prašini, dovršio je priču: „Ðedi je pokazao naRudedet, suprugu jednog od sveštenika hrama u Heliopolisu i Izidinuneposrednu potomkinju, kao ženu od čijeg roda će poteći onaj kojiće pristupiti kovčegu i njegovim tajnama.“

„Dakle, postoji kovčeg...“„Kovčeg, sanduk... Zar je bitno!“, odgovori Balasan. „Po Ðeđiju,

bog Tot ga je pohranio u svetilište ptice Feniks, što će reći u hram uHeliopolisu, kako bi u njemu sačuvao tajne Izdine i Ozirisovemagije.“

„Dakle, mogu da poverujem ovoj priči?“, prekide ga Korzikanac.„Moraš verovati. Raov sin koga su svi čekali da otvori kovčeg nije

bio Keopsov naslednik princ. Ni njegov unuk. Niti unuk njegovogunuka. Vekovi moradoše proći sve dok se jedan daleki rođak ovihdinastija nije iskrcao u Egipat i bio prepoznat kao Upućenik: zvao seIsa.“

„U redu, da pretpostavimo da je sve zaista tako kao štopripovedate. Da je sveta istorija u koju pola Evrope verujezasnovana na nedovoljno poznatom Isusovom životu...“

Napoleon je pogledao u Ilijasa Buktura pre nego što je završiorečenicu. Čudilo ga je što Kopt, uprkos ovim prilično užasavajučimtvrdnjama o „njegovom“ Isusu, ne izgleda naročito pogođeno.

„U tom slučaju, ne uspevam samo da dokučim zbog čega steodlučili da meni prenesete vaše znanje. Ja sam vojnik, a neduhovnik. Nisam ja papa!“

„Znaci koji vas okružuju, Bunabarte, tako su uredili.“„Znaci. Kakvi znaci?“Imam je ustao, gazeći bosim stopalima van prostirki. Iako nije bio

naročito visok, za dlan je nadvisivao Korzikanca a njegovoveličanstveno držanje je impresioniralo.

„Svi znaci!“, uzviknu. „Sultanu sa Zapada, rođenju vašemprethodila je pojava jedne zvezde na nebu, upravo kao što se ranijezbilo sa Ozirisom i Isom. Stigli ste u Svetu zemlju, dom samoga Ise,na korak da navršite trideset godina, i već spremni da budeteupućeni u svoj heb-sed obred. I, kao da ovo nije dovoljno, potičete izzemlje u kojoj je sagrađena poslednja Totova piramida. Poslednjesvetilište podignuto za heb-sed.“

„Ali…“Napoleon priguši svoje protivljenje. Bilo je tačno da sledećeg

osmog dana treće dekade termidora31 puni trideset godina. Takođeživa istina je i ono što je rekao imam o zvezdi. Dobro onda, kakomože jedan prosti beduin raspolagati takvim podacima? Zar takomoćne špijune imaju ovi pustinjski nomadi? A šta je ono bilo oposlednjoj piramidi? U Francuskoj? Gde je, do đavola, slušao o tomeranije?

Nepobedivi odmahnu glavom.

„Morate naučiti da ispraznite um, Bunabarte“, promrmljao jeBalasan primakavši se njegovom uhu. „U suprotnom, sumnje će vasodvesti u propast. Izašli smo vam u susret samo da bismo vaspodsetili da morate održati svoj lični heb-sed ako želite dazagospodarite Egiptom, a naš zadatak biće da vas uputimo u nekaosnovna načela kako biste bili uspešni u tom obredu.“

„Obred? Hoćete li ga vi urediti?“Imam klimnu glavom.„A gde će se održati? I kada?“„Tri dana pre vašeg tridesetog rođendana, u Velikoj piramidi u

Gizi.“Napoleona prože jeza.„Ali ja ne znam ništa o obredima! Ne znam šta bi trebalo da

radim!“„Veoma je prosto: postavićete svoj um na terazije boginje pravde

Mat i zatražićete od nje dopuštenje da se podvrgnete heb-sedu“,umešao se suvonjavi Titipaj.

„Ne znam kako se izvode takve stvari!“, bio je uporan Korzikanac.Poslednji beduin izvuče ispod svoje galabije tamnu staklenku

napunjenu nekakvim gustim napitkom. Bila je zaptivena tkaninomboje šafrana koja je sprečavala da se proširi čudna kiselkasta aromakoja je sada ispunila čitavu kolibu...

„Onda popijte ovo. Uvežbaće vas za taj trenutak.“Napoleon nepoverljivo baci pogled na bocu. Mrzeo je da kuša

nepoznate napitke, i uvek je odbijao da uzme bilo šta u čiju„bezbednost“ nije bio potpuno siguran. Međutim, ovom prilikomKorzikanac neočekivano promeni stav i prinese usnama staklenku.

Šta bi mogao da izgubi? Večni život?Buktur se, njemu iza leđa, nasmešio zagonetnije nego ikada

ranije.

12.

Luksor, 1. rabija I Omar je veoma rano, prljav i neispavan,prošao pokraj belih gipsanih ukrasa na kapiji Abu al Hagaga. Po

navici je ostavio sandale na drvenoj polici pored praga, i nagonskizahvalio Alahu što se nalazi u tako izuzetnom utočištu. Njegovajedinstvenost zasnivala se na tome što je Al Hagag bila jedina

džamija u čitavom Egiptu sagrađena u drevnom paganskom hramuuz poštovanje njegovog prvobitnog ustrojstva. Gotovo da nije

postojala još jedna takva građevina u svetu, ako izuzmemo džamijuu Kordovi koja je, nakon pada Al Andalusa 1492, postala hrišćanska

katedrala. Ali, istinu govoreći, Omar nije ni pomislio na to.

Zaobišao je dvorište uz Luksorski hram sa istočne strane i nakonšto se uspeo do prvog dvorišta, Nubijac je kročio u Božju kuću ninajmanje ne obrativši pažnju na dva ponosna obeliska smeštena nanekoliko metara od minareta od gole cigle. Nikada ranije nije doživeosličan osećaj poraženosti. A činjenica da je žena bila uzrok njegovogočaja samo je pogoršavala stanje.

Na njegovu sreću, u ovo doba samo su malobrojni potražiliutočište na mermernom podu Al Hagaga da se sakriju od žege.Teško bi ponositi Ben Abif podneo da ga neki od njegovihsaplemenika primeti u ovakvim okolnostima, kako oronuo ineprimerenog izgleda dotrčava u najsvetiju džamiju u gradu.

Slomljen, oborenog pogleda, nije primetio da Jusuf, stari imamzadužen za ovaj hram, prolazi kroz molitvenu sobu pravo k njemu.

„Sine“, šapnuo je čim ga je sustigao, „konačno si se vratio. Čitavesi noći bio napolju ne dajući znake života. Da li si uspeo neštodoznati?“

Omar je neuspešno pokušao da izbegne Jusufa. S jutrom senjegova volja za razgovorom istrošila. Ali kada je video zabrinuto licesvoga zaštitnika, osetio se obaveznim da mu odgovori.

„Žao mi je“, požalio se. „Još uvek je nisam uspeo pronaći. Kao daju je zemlja progutala.“

„Progutala je zemlja? A kuda bi moglo otići jedno nežno i sporobiće poput nje?“

„Nije mi poznato.“„Nije ti poznato?“, prosikta imam. „Ali shvataš li šta si učinio,

Omare? Izgubio si Nadiju ben Rašid! Nadiju ben Rašid!“ Jusufovprekor bio je presudni udarac. Njegov je greh bio što su muprethodne noći hašiš i krv udarili u glavu i što je dopustio lepojigračici, koju je držao kao naložnicu, da lako izbegne njegov nadzor.Sate je proveo posvuda je tražeći. Uistinu, noću je istočna obalaLuksora pružala brojna mesta za sakrivanje, ali ni on niti njegoviplaćenici nisu uspeli da ih na vreme pretraže i pronađu begunicu.

Kada je video preplašeno lice svog učenika, Jusuf se osetioodgovornim za očajanje koje ga je obuzimalo.

„Da li si pogledao u Amenhotepovu grobnicu?“Starčevo pitanje je iznenadilo Omara.„Na zapadnoj obali?“, Omar razrogači oči. „Naravno da nisam! I

kako bi do đavola uspela da pređe Nil a da je niko ne primeti?Plivajući? Po noći?“

„Molim te, i ja sumnjam u to. Ali prevelika je podudarnost da suFrancuzi upravo otvorili ovu grobnicu a, odmah zatim, poslednja izloze Ben Rašidovih nestala je nama pred nosom. A tebi, sinko“,dodade podozrivo, „ova slučajnost bi morala biti jednakouznemirujuća...“

Omar se osvrnuo oko sebe, proveravajući da ih neko neposmatra. Potom prebaci ruku preko imamovog ramena i ozbiljnomu reče: „Vidi, Jusufe, umoran sam, razdražljiv i gladan. Zašto mene bi pozvao da nešto prezalogajim pa da popričamo? Čitave noćiništa nisam okusio.“

Jusuf se namršti, ali pristade ne pružajući naročito otpor. Znao jeda je Omar osoba s nasilničkim ispadima koju ne bi valjalouzrujavati. Osim toga, i on je smatrao da džamija nije najprikladnijemesto za razgovor o ovoj izuzetno važnoj temi. Imam odlučno zgrabiOmara za ruku i povede ga na terasu s koje su se naziraliprepoznatljivi obrisi Tebanske planine. S balkona od ćerpiča pružao

se jedinstven pogled na sveto brdo predaka na drugoj obali reke. AJusuf nije oklevao da Omara ugosti najbolje što može.

Za tren oka pred njima dvojicom se pušila porcija mlevenogmesa, crnog luka i pšeničnog griza, koju je poslužila povorkadevojčica trudeći se da rastera oblak muva koji je obletao hranu.Poveći trščani zastor, koji je ponekad služio kao zaštita od sunca zazvanice, zaljuljao se na prijatnom jutarnjem povetarcu.

„Kad si već došao kući, voleo bih da pogledaš nešto“, počeo jeimam opuštenije. „To je nešto što su samo malobrojni bili povlašćenida vide, budući da postoje tek dva poznata primerka u čitavomislamskom svetu.“

Omar, znatiželjan, nije odgovarao. Željno proguta prvi zalogajmesa i hleba dok je starac ispod šarenih jastuka izvukao velikuknjigu, opšivenu i prilično oštećenih kožnih korica. Delo je imalonajviše šezdeset ili sedamdeset strana i osećalo se na memlu. Kaoda je u pitanju izuzetan primerak Kurana, Jusuf je pobožno poljubiosvežanj i pružio ga preko stola svom gostu.

„Ovo je jedan stari alhemičarski spis“, rekao je s osmehompokazavši tako svoje krezave zube. „Znaš već šta je to alhemija, zarne?“

„Da, Jusufe: egipatska nauka.“32

„Dobro. U tom slučaju umećeš da ceniš to što držiš u rukama.Verovatno te neće odvesti ni do kakve riznice, niti će ti otkriti staništekakve starine koje ti nije već poznato ili koje nisi poharao, alirazjasniće poneku tvoju sumnju...“

„Ne razumem. Šta je to?“Omar je sujeverno gladio vremešnu kožu ne usuđujući se da je

otvori.„To što držiš u rukama napisao je pre hiljadu godina jedan od

najvećih mudraca, Džabir ibn Hajan, poznatiji kao Sufija. Nazvao jedelo Knjigom terazija, a govori o pojedinim od brojnih tajni drevnenauke kojoj je imao pristup u Bagdadu, dok je bio u službi kalifaHaruna al Rašida. Znaš već: čoveka koji je nadahnuo priče iz Hiljadui jedne noći.“

Začuvši Al Rašidovo ime, Nubijac zamuknu u čudu.„Džabir je“, nastavio je Jusuf, „poživeo skoro ceo vek. Još veoma

mlad uspeo je da zadobije poverenje svog gospodara Haruna al

Rašida; bio je dobar prijatelj i učitelj njegovog naslednika Džafara alSadika, ali tajne koje je saznao od kalifa Haruna nije otkrio nikomedoli sultanu Abdulahu al Mamunu, trećem nasledniku po redu, kadase alhemičar već bližio devedeset drugoj godini.“

„A koje su to tajne, ako smem da pitam? Uputstvo za spravljanjezlata, možda?“, podrugnuo se Omar. Njegove ruke i dalje su spoštovanjem milovale knjigu, ne usuđujući se da je prelistaju.

„Nisi daleko od istine, nestrpljivi Omare, mada ti je sada teško uto da poveruješ. Džabir je bio prvi čovek koji je proizveo čelik,osmislio prvi poznati alambik, pronašao akvafortis i otkrio amonijum-hlorid. Ali najveće tajne koje mu je Harun al Rašid poverio, upravoone koje je odlučio sakriti na stranicama knjige koju ti pokazah, bilesu u vezi sa potragom za kamenom mudrosti i besmrtnošću.“

„Samo Alah je večan!“, usprotivio se Omar. „Nema tu bogznakakvih tajni.“

„Ne, ne“, prekide ga Jusuf. „Kao što je kalif otkrio Džabiru, bilo jetakođe izvanredno dugovečnih ljudi koji su uspeli dostići zavidnodoba zahvaljujući istim eliksirima koje je Al Rašid skrivao. Zapravo,kako je mudri Džabir priznao, sva njegova alhemijska znanja odugovečnosti proistekla su iz jedne knjige drevnih egipatskih bogovakoja je još uvek sakrivena u velikoj piramidi. Al Mamun je, mora biti,slepo poverovao u ono što mu je stari alhemičar otkrio o ovome, jerje 204.33 godine došao u Kairo i poslao svoje najbolje arhitekte dapročešljaju Veliku piramidu i pronađu dvoranu s tom moćnomknjigom.“

„I, da li ju je pronašao?“„Nije. Premda je mesecima radio, gotovo bez napretka. Piramida

je tada bila glatka i nesavladiva građevina, te je moćni sultan bioprinuđen da spoljne blokove zagreje lomačama da bi po njima, poštose usijaju, posuo hladno sirće kako bi ih nagrizao. Pošto je savladaotu prepreku, iskopao je vodoravnu galeriju koja se završavalamrežom tajnih hodnika po piramidi. Ali uprkos uspešnimiskopavanjima, u njima nije pronašao ni knjigu niti blaga za koja severuje da su zasigurno onde skrivena.“

Na pomen reči „blaga“ Omar podiže obrvu, međutim, i dalje jećutao.

„Al Mamun je, naravno, osetio da ga je prevario Džabir, koji je umeđuvremenu umro, budući da je bio veoma star. I zakleo se sebi daće on i njegovi naslednici držati na oku sve potomke Haruna alRašida sve dok im neki ne otkrije položaj prostorije i Knjige naukeživota skrivene unutar piramide.“

„A ja sam izgubio jednu od njegovih potomkinja!“„Da. Tako je, Omare. I time nisi ispunio svetu zapovest stariju od

hiljadu godina. Možda smo čak izgubili i našu najveću šansu dapristupimo tajnama njegove porodice i otkrijemo mesto gde se taKnjiga života, a ne ova potonja koju čuvam, danas krije.“

Nubijac poljubi pomenutu potonju knjigu i vrati je Jusufu, kao danije dostojan da drži tu svetinju.

„Ne vredim dovoljno da bih znao više“, kazao je ogorčeno.„Omare...“, iskra sažaljenja zasijala je u imamovim očima, „nisam

ti pokazao knjigu niti ispričao ovu priču kako bih doprineo tvom bolu.Mi, šiiti, uvek smo pomno pratili svako otkriće koje bi najaviloponovno zadobijanje Knjige života, jer smo ubeđeni da dvanaestiimam iz naše porodice, Mahdi, živi zahvaljujući njoj skriven u nekomdelu sveta i da će se uskoro vratiti da bi poveo islam do vrhunca.“

„Daće bog.“„Jedino nam nije poznato odakle će doći, i da li će to uraditi u

drugom obliku.“„U drugom obliku? Šta hoćeš da kažeš?“„Možda imam stiže iz neke neislamske zemlje. Moguće je čak i

da se ne pojavi kao takav već kao stranac nevernik koji je izgubiosećanje na svoj sveti zadatak.“

Omar u jednom gutljaju ispi svežu vodu iz vrča koji su doneli kaoprilog uz začinjenu hranu. Morao je izbrisati iz pamćenja nemoćizazvanu Nadijinim nestankom ako je želeo da shvati ovo što mustari Jusuf pokušava saopštiti. Ali pre nego što je uspeo da seoslobodi krivice, ovaj mu pruži novi list ispisan veoma neveštimarapskim kao i francuskim slovima, koje je Nubijac bez poteškoćapročitao:

„Kadije, šahovi, imami: došao sam da obnovim prava koja suvam oteli uljezi. Alaha obožavam više nego što to činemameluci, vaši ugnjetači, i poštujem Muhameda i slavniKuran.“

Poruku, koja se gubila u brojnim zavrzlamama vojne prirode,potpisao je Napoleon Bonaparta u Kairu i – po Jusufovim rečima –njegove trupe su je razdelile i pročitale u svim luksorskim naseljima iobližnjim selima.

„I šta s tim?“„To je, Omare, znak. Alahov poziv da obratimo pažnju kako bismo

povratili veru u skorašnji imamov povratak“, rekao je žmirkajući kaoda se upravo premišlja o svakoj svojoj reči.

„Nagoveštavaš li da je Napoleon sveti imam koga iščekujemo?“„A zašto da ne, sinko moj? Zar nije on taj koji nas je izbavio

carigradske vlasti i obećao obnovu naše suverenosti?“„Ali on je nevernik! Ne zna ništa o alhemiji! Njegova zemlja je

potpuno neupućena u naše običaje! A Muntazar je nestao pre devetstotina godina!“

„Dozvoli da ti objasnim nešto što ne znaš, Omare.“Jusuf raskloni hranu na drvenom stolu napravivši mesto gde će

ponovo položiti Knjigu terazija. Tom je, iako tanak, pao s treskom nadrveni stočić podigavši neprimetan oblak prašine. Čim ga je spustio,Jusuf nastavi: „Kada su Rimljani okupirali Egipat i osvojiliAleksandriju, sa sobom su odneli dragocene knjige, poput ove, izAleksandrijske biblioteke. U ondašnja vremena, vremena koja suprethodila rođenju islama, ove su knjige prevođene na jezikenevernika i čuvane na mestima teško dostupnim za neupućene.Samo najučeniji iz Rima, a kasnije i iz drugih provincija carstva, imalisu pristup tom znanju i razumeli su ga. S vremenom su neki od ovihtekstova, nadahnuti Knjigom života iz Velike piramide, proučavani udanašnjoj Francuskoj.“

„I?“„Potomci Haruna al Rašida su, još u islamsko doba, prečešljali

Grčku u potrazi za ovim spisima, pronašavši neke u bibliotecipravoslavnog manastira na gori Atos, kao i na drugim sličnimskrovištima. I otuda su proputovali čitavim Sredozemljem u potraziza raštrkanim delovima ovog hiljadugodišnjeg znanja. Kada susaznali da u Francuskoj ima alhemičara koji nevešto vladaju idejama

što su morale proizići iz Knjige života, hitno su krenuli ka njenimobalama.“

Omar nije skidao pogled sa knjige koju se nije bio usudio daotvori, dok je ne trepćući čekao objašnjenje starog imama: „Hoćusamo da ti kažem“, reče Jusuf gledajući ga pravo u oči, „da su BenRašidovi pronašli ove šegrte i namerno ih podučili. A tako su prolaziliostavljajući za sobom trag upućenika u alhemiju, koji će kasnijeoživeti zanimanje za ovu nauku s te strane mora. Čak su i sagradiliomanje piramide da bi u njima ponovili svoje obrede besmrtnosti,postigavši da poneki njihovi sledbenici dotaknu večni život.“

„Besmrtnici? Među nevernicima?“Omarovo iščuđavanje dostizalo je vrhunac.„A zašto da ne? Pamtiš li na kom je islamskom mestu poslednji

put neki od njih spominjan?“Jusuf je strpljivo sačekao odgovor. Bio je uveren da Omar, sin

poštovane loze arhitekata, poznaje ovu priču jednako dobro kao on.„U Granadi!“, rekao je konačno. „U Granadi Al Andalusa!“Imam se nasmešio opet razotkrivši svoje krezave zube.„Odlično. I čega se sećaš?“„Pa, to je stara porodična priča koja se prenosila s kolena na

koleno i koju tek ovlaš poznajem.“„Nije važno. Ispričaj mi je.“„Negde oko dvestote godine po hidžri na nasridski dvor u Granadi

došao je starac koji je tvrdio da je živeo još u vreme Proroka, koga jelično poznavao. Predstavio se kao zvezdočatac i alhemičar. Ipremda je vladar Ibn Habus hteo da ga ugosti u dvoru Alhambri, ovajodbi ponudu i smesti se u jednu pećinu s otvorom na gornjem zidu,kroz koji je nadgledao kretanje zvezda.“

„Sećaš li se odakle je došao?“„Svakako: iz Egipta. Zapravo, taj starac po imenu Ibrahim ispričao

je kralju Granade da je u Velikoj piramidi otkrio tajnu za produžetakživota dok je proučavao knjigu koju je Alah predao Adamu, koja jepak dopala šaka Solomonu i nekim putem završila u rukamaEgipćana.“

Omar se morao ugristi za jezik. Uspomena na ovu priču, koju muje majka davno ispričala, sada se činila kao udaljeni odjek u sećanju.Imam je primetio njegovo oklevanje.

„A ovo ti nije tako strano, zar ne, Omare?“„Pa... ne“, priznao je konačno uz sramežljivi osmeh. „Moje

prezime, Ben Abif (sin Abifov), potiče od Hirama Abifa, arhitekte kojije sagradio Jehovin hram na brdu Moriji kod Jerusalima poSolomonovoj naredbi. Moji preci se verovatno pominju i u Knjiziživota.“

„Dragi Omare, da li sada uviđaš zbog čega ti sve ovo pričam?“Rastrojen okretnim umom starog imama Al Hagaga, Nubijac

odmahnu glavom.„Iz Granade i iz Kordove, sine moj, proistekla su alhemičarska

znanja koja su u potonjim vekovima preobrazila Evropu i pretvorila tezemlje u ono što danas predstavljaju. Oni koji su imali pristup ovomznanju postigli su veoma značajne podvige, kao što su preobražajmetala, ovladavanje pojedinim prirodnim silama ili dugovečnost. Zarnisi već čuo priču o alhemičaru Nikolasu Flamelu, čiji leš nikada nijepronađen i za koga se pretpostavlja da je živeo duže od dvestagodina? A zar među Bonapartinim trupama nisi nikada čuo da sepominje ime izvesnog grofa Sen-Žermena koga bije glas da jebesmrtan? Pa obojica su Francuzi, Omare. Ovo delo“, dodao jepokazujući tvrde korice Knjige terazija, „delimično objašnjava njihovetajne.“

„A zašto je meni pokazuješ?“„Zato što si ti Ben Abif i imaš pravo da saznaš ono što su tvoji

preci znali.“„Ja sam običan trgovac starinama. Nikakav vidovnjak ili mudrac.

A, osim toga, upravo sam omanuo izgubivši Nadiju.“„Razlog više, Omare! Ako nema Nadije, moramo pokušati da

dođemo do Knjige života drugim putevima.“„Drugim putevima?“„Knjiga terazija je tek daleki odjek obreda dugovečnosti koje su

izvodili drevni Egipćani. Najviše tih obreda izveo je faraon čijugrobnicu Francuzi upravo pretražuju.“

„Amenhotep!“„Amenhotep, tako je“, prihvati Jusuf. „Ovaj faraon je sakrio u

svoju grobnicu obredna uputstva neophodna za obnavljanje formulepomoću koje mu je produžen vek. Valjalo bi da proučiš ovaj spis i

ponoviš obred. Možda će nam se tako ukazati istina, bez potrebe zanekim iz loze Ben Rašidovih.“

„Bez Nadije?“„Bez nje, naravno.“

13.

Stari Kairo, 29. abib Stub dima bio je crn poput opsidijana. Itako gust da je izgledao čvrst.

„Požurite, sveti oče. Tamo je. Pored crkve svetog Mihaila.“Uputstvo Teodora, vernog sluge Marka VIII, zazvučalo je šuplje,

kao da je đakonu na umu uistinu nešto drugo. Ali njegova odsutnostni izbliza nije umirila prvosveštenika, još više ga je uzbunila.

Mora biti da je posredi neka nesreća. Činilo se da je i pogledbrata Teodora, u skladu s glasom, odlutao. Izgubio se nepromenljivistrogi izraz zbog koga su prema njemu brojni patrijarhovi pomoćniciosećali odbojnost, a ovako uzbuđenog niko ga još ne beše video.Ubrzo bi otkriven i razlog: s druge strane vrtova koji okružujusinagogu, svima u Kairu poznatu kao Ben Ezra, crna i gusta dimčinakrčila je sebi put kroz tavanicu.

Tada se svi sažališe na pomoćnikovu smetenost.Kao i on, i Njegova svetost lično se našla usred haosa. U

nekontrolisanom trku monasi, odora pokrivenih pepelom, dovlačili sunajbrže što mogu kofe pune vode s obližnje česme. Pored njih,nabijene uz niz urminih palmi, mnoge žene pokrivene tradicionalnommelajom34 neutešno su naricale. Nekako su znale da patrola kojanadzire zapadni deo grada neće napustiti trg dok god se prethodnone razjasne događaji. Francuzi su stanovništvu jasno stavili doznanja da se nikakva uznemiravanja neće trpeti. Osvajačka vojskase plašila – i to s razlogom – da se Kairo ne digne protiv njih.

Marko VIII ubrza korak.Zapravo, sve dok nije prošao kroz prvi red kaluđera i prešao

omanje groblje uz Ben Ezru, krupni patrijarh nije ni shvatio uzrokčitave gungule: jedna niska dvospratnica sa zidovima od ćerpiča ikrovom od palminog lišća buktala je obasjavajući blago kairsko jutro.Bila je to mesna biblioteka.

Sveti otac nije mogao da poveruje u ono što je svojim očimavideo. „Bog ne želi ovo. Nemoguće je da to želi“, tešio se gotovo naivici bogohuljenja, ali ubrzo se predao očiglednom. Zaveštanje odgotovo pet vekova truda pretvaralo se pred njegovim očima u pepeo.Za nekoliko minuta ničeg neće biti.

U dnu građevine grupa muškaraca se trudila da zadrži donjezidove i odloži neumitno urušavanje. Kolima su dovukli palminetrupce kojima su poduprli glavne pregradne zidove, ali oni su senadimali od vatre i svaki čas pucali. Videvši da između otrovnihoblaka dima i iskri pristiže poslanstvo patrijarha Marka, jedan radniknapusti svoj položaj da bi im se trkom približio. Obrijana glava mu jebila pokrivena garežom i mahao je rukama kao da već poznajeprvosveštenog.

„Brate Takla? Jeste li to vi?“Videvši mladoliko i ženstveno lice pomoćnika oca Sirila,

pokriveno debelim slojem mrkog praha, patrijarh se zabrinu. Oči,gotovo ispale iz jabučica, bile su crvene a pod njima su se nakupilicrni krmelji.

„Jeste li vi to plakali?“Takla potvrdno klimnu glavom.„A šta radite ovde? Trebalo bi da ste na putu za svetu Katarinu,

na povratku vašim dužnostima.“Činilo se da Kopt, drhteći od uzbuđenja, pokušava da progovori.„Sveti oče...“, soptao je na kolenima, drhteći. „Bilo je užasno...

Užasno!“„Šta je užasno, sine moj?“Prvosveštenikov neprirodno otegnut govor udahnuo je iskušeniku

novu snagu. Marko VIII je kriomice od svoje pratnje potražio nekoobjašnjenje za ponašanje mladog monaha. Uzalud. Niko nije nitrepnuo.

„Sirilo... Sirilo je...“, Takla je ponovo zajecao.„Sirilo? Otac Sirilo? Ne razumem te. Šta hoćeš da kažeš?“„On...“, proguta pljuvačku. „On je ušao u biblioteku pre dva sata a

onda... Onda je buknulo.“„Otac Sirilo je još uvek unutra? To pokušavaš da mi kažeš.“

Prvosveštenik duboko udahnu pre nego što je nastavio. „Sine, jesi lisiguran u to što govoriš?“

Takla, koji je obliven suzama grčevito držao svetog oca za skute,klimnu ponovo glavom.

U tom času, strahovita škripa zapara vazduh. Tavanica odpalminog lisća sa drugog sprata se sruči, povukavši za sobom igrede, plave prozorske kapke, drvene ukrase i gornji sprat biblioteke.Plamen, koji je izbio pod tim drevnim daskama, za nešto više od polasata sve je razorio ostavljajući još uvek uspravna samo dva od četirizida.

„Hajmo, braćo!“, čuli su se povici jednog monaha na čeluimprovizovane vatrogasne brigade. „Ovo ne može više da gori!“Užasnut ovim paklenim prizorom, Takla je pokrio lice rukama. Ni natren mu nije palo na pamet da negde u ovoj gareži moraju bitiprvobitne beleške koje je njegov učitelj zapisao uz Markovojevanđelje. Niko od patrijarhovih pratilaca nije uspevao da ga umiri.

„Strašna tragedija“, mrmljao je jedan od najstarijih, nagluvi monahproređene kose.

„Nenadoknadiv gubitak.“Skoro sat vremena kasnije plameni jezičci su svršili posao.

Precizno, gotovo hirurški, devet velikih polica prepunih knjiga idrevnih rukopisa svelo se na sivi prah koji se pušio, a isto se desilo isa zbirkom retkih ikona koje su monasi Abu Sarge predano sakupljalitokom razdoblja koje je teško tačno odrediti.

Nakon što su poslednjim kofama s vodom rashladili ugljevlje,grupa od pet monaha, nogu uvijenih u vlažne krpe, stade uzbuđenoda pretura po ostacima ne bi li pronašla još nešto vrednospasavanja.

„Potražite telo brata Sirila!“, doviknuo je s donjeg sprata neutešniTakla. „Mora biti ovde!“

Dobrovoljci su sve isprevrtali. S vremena na vreme poneki bi sepomolio iz oblaka dima i prašine uviđajući da je potraga uzaludna.Njihov zaključak bio je jedinstven i konačan: telo starca iz Bolonjesigurno je izgorelo poput suvog drveta, stopivši se s haotičnimprekrivačem od pepela koji je zatrpao patos na drugom spratu.

„Završnica dostojna mudraca...“, kazao je poslednji kad je izašaoiz ruševine.

„Ali, to ne može biti!“, usprotivio se iskušenik. „Nešto je moraloostati! Makar jedna kost. Potražite lobanju! Šta god!“

Na Taklino navaljivanje i po prvosveštenikovom samilosnomodobrenju, monasi poslednji put ispovrteše pepeo: pojavio se jedinoveliki bakarni prsten, koji je nosio otac Siril, pored ostataka nagoreleBiblije. Niko nije očekivao slično otkriće. Knjiga je bila pod nekombakarnom pločom, uvijena u plavu tkaninu i otvorena na sad odvećnečitljivoj strani Jovanovog jevandelja. Mastilo se usled dejstva jarerazlilo išaravši skoro sve listove. Čak i tako, posred ogromne mrljeod mastila videla se jedna lepa minijatura iscrtana zlatnim listićimana kojoj apostol gleda s lomače. Neraspoloženi Markos VIII je uočioironiju. „Ništa od Sirila?“, zapita.

„Ništa. Ali, pronašli smo još nešto, sveti oče...“Najstariji od pet monaha, kuvar Benhamin, pokloni se pred

prvosveštenikom pokušavajući da prikrije sopstveno iznenađenje.Nije najbolje znao kako će sveti otac reagovati na ovu vest, tako daje odlučio da je prenese brzo i bez uvijanja, ne ostavljajući prostoraza premišljanja.

„Na jednom od srušenih zidova pronašli smo natpis. I sudeći pomestu na kom se nalazi, na veoma vidnom mestu, svakako jeispisan neposredno pre požara.“

„Kakav natpis?“, Markovo okruglo lice nabralo se kao u starca.„Radi se o jednom delu Jevanđelja po Jovanu. Možete ga i sami

pogledati, ako želite.“Uz izvesne poteškoće, i stopala uvijenih u vlažne krpe, osmi po

redu Marko uspeo se pocrnelim stepenicama na drugi spratbiblioteke. Zdanje je čudno škripalo pod težinom uvaženogposetioca, ali je izdržalo. Ražalošćen učiteljevom sudbinom, patrijarhnaredi da se Takla popne s njim i da mu pomogne ukoliko muzatreba nečije mladalačko rame da se osloni.

Nisu morali mnogo da traže. Tekst se savršeno video nazapadnom zidu zgrade, baš naspram otvora za stepenište. Početakrečenice je jedini nestao kada se srušio deo pregradnog zida:

„...Zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne moževidjeti carstva Božijega.“

Velika, crvena i brižljivo ispisana slova isticala su se kao da zračesopstvenom svetlošću. Natpis je bio na koptskom, krasnopisan

istovetnim rukopisom koji se mogao videti u sada uništenim misnim ibiblijskim knjigama. Nije bilo sumnje da je rečenica napisana sposebnom pažnjom. Bez obzira na vreme i prefinjenost.

Prvosveštenik je pročita još nekoliko puta, kao da ove reči u sebisadrže objašnjenje za ono što se zbilo.

„Iz Jovana, treća glava, treći stih.“Takla potvrdi.„Omiljeni pasus oca Sirila.“„Čudno“, prekide ga Marko ne odvajajući pogled sa zida, „mislio

sam da mu je omiljeno Jevanđelje po Marku.“„Ne, ne... Ni govora. Ovo je pasus koji govori o susretu fariseja

Nikodima i našega Gospoda. Otac Siril, slava mu, čitao ga je često.“„A znaš li zašto, Takla?“„Pa...“, oklevao je, „ponekad je pominjao da je u ovom razgovoru

Isus objasnio fariseju kako njegova moć činjenja čudesa potiče odsvetlosti.“

„Od svetlosti?“„To je metafora, svetosti.“Marko VIII nije odgovarao. Očekivana patrola francuskih vojnika

upravo je stupila na trg. Bilo ih je sigurno deset, naoružanihmusketama i bajonetima, i uniformisanih u isti plavi sako i kilote kao isvi pripadnici Bonapartinih trupa. Njihova lica nisu biladobronamerna.

„Šta se ovde dešava?“, zapita na jednostavnom arapskom jedankoji je, činilo se, predvodio grupu.

Pontifeksovi pomoćnici se međusobno pogledaše oklevajući sodgovorom. Marko jednim pokretom naredi vernom Teodoru da seprimakne kapetanu i pokuša da mu objasni šta se desilo.

U raspoloženju u kakvom su bile osvajačke trupe, najbolje jesarađivati.

Vojnik je napola razumeo Teodorova objašnjenja, kome jeposvetio punu pažnju budući da se radilo o starcu bistrog pogleda.Po njegovim pokretima i poarabljenom francuskom izgovoru, vojnikje pretpostavljao da je požar koji ih je uzbunio bio nesrećan slučaj, ida nije imao nikakve veze s nizom nasilja koji je ovaj gradproživljavao usled mamelučkog otpora. Takođe je shvatio da je reč o

građevini samih Kopta i da će oni na sebe preuzeti sprečavanješirenja vatre na susedne zgrade.

Na kraju je kapetan, zadovoljan, zapitao nešto što je starogmonaha potreslo: „Nema žrtava, zar ne?“

14.

Azbakijska kasarna nije bila daleko od Abu Sarge. Zgrada je bilanova, Francuzi su je sagradili u pariskom stilu pre samo tri meseca, iu njoj su odsele trupe zadužene za nadzor sigurnosti grada. U ovomzdanju, savršenom kvadratu s prostranim dvorištem u sredini,smešteni su ne samo vojnici, već i kamile, konji, topovi i bogatonaoružanje neophodno za rešavanje svakakvih kriznih okolnosti.

Takla i Teodor su uz pratnju odvedeni do drugog sprata. MarkoVIII odredio da oni idu jer je smatrao da bi prvi mogao Francuzimapružiti kakav koristan podatak o ocu Sirilu, a potonji sprečitiosetljivog iskušenika da poklekne u slučaju da mu ispitivanje budemučno. Teodor je, zahvaljujući položaju izaslanika u teškimvremenima turske vladavine i skromnom poznavanju francuskog,naučenog silom prilika od mornara u potrazi za crkvama ualeksandrijskoj luci, umeo da ostane pribran.

Obojica su ćutke čekala sedeći na drvenoj klupi u neokrečenomhodniku gotovo puna dva sata. Tu su zbivanja bila mahnita.Uniformisani muškarci navirali su užurbanih lica iz brojnih prostorija.Svi su u rukama nosili zapečaćene koverte i izgledali odlučni daispune dobijene naredbe, kakve god one bile, najbrže moguće.Koptima nije bilo lako da shvate šta su ovi ljudi tu radili niti da li jeovolika užurbanost bila uobičajena. Konačno ih je neko primio. Oficirkoji se predstavio kao poručnik Fransoa Dimon uveo ih je u ured.

Prostorija je bila oskudno opremljena; između četiri žuta zidaisticali su se samo jedan sto sklepan od daske sa skele, dve stolice itrobojka okačena na zid. Taman dovoljno da zastraši.

Riđokosi oficir, lepo začešljan i ružičastog tena, zadivio jeiskušenika svojim besprekornim ponašanjem. Uistinu, nije se nadaotolikoj ljubaznosti. Vojnik je govorio grčki i nešto malo arapski.Ponudio ih je vrućim čajem s nanom, koji je sveštenicima povratiosnagu, i poverio im se da je njegova majka bila iz Atine i da je u

njenoj porodici bilo nekoliko pravoslavnih sveštenika koji su se, kaošto je uobičajeno u njihovoj veroispovesti, poženili i imali brojnopotomstvo. Zatim je oficir izuzetno taktično sačekao najbolji trenutakda započne s ispitivanjem mladog Takle.

„Dobro, brate“, reče uzimajući papir i pero, „treba da obavimoneke neophodne stvari... Ime nestalog?“

„Sirilo Bolonjanin.“„Starost?“„Šezdeset i jedna godina.“„Služba?“„Prevodilac.“„Neophodno je da ga svojim rečima opišete što detaljnije možete.

Važno je koliko za svedočenje toliko i za kasnija istraživanja.“Takli se zgrči želudac. To što važnost njegovog učitelja a, ko zna,

možda i razjašnjenje događaja zavisi od toga kako će bitipredstavljen u policijskom zapisniku izazvalo je u njemu čudnovatinemir.

„Vidite: iako je već imao podosta godina, niko mu ih ne bi dao.Bio je ćelav i gotovo slep na jedno oko, ali niko od nas koji smosvakodnevno s njim imali dodira ne bi mogao reći da je bio slabovid.Imao je krupne oči i nijedan detalj mu ne bi izmakao šta god da se unjegovoj okolini dešavalo.“

„Koliko je bio visok?“„Manje-više kao ja, to jest, nije bio viši od bilo kog sveštenika iz

naše zajednice, ali bio je blago povijene kičme.“„Boja kože?“„Bela.“„Boja kose?“„Bela takođe. Mada, jedva da mu je nešto i ostalo...“, Kopt je

počeo da gubi strpljenje. Pisanija njegovog sagovornika već suispunila stranicu i po.

„Da li vi živite u gradu?“„Ne.“„Pa gde onda živite?“„Mi smo monasi iz manastira svete Katarine na Sinaju. Dobro“,

oklevao je pogleda uprtog u Teodora kome ništa nije promicalo,„mislim jedino na oca Sirila i mene.“

„I, šta ste radili u gradu?“„Došli smo u Kairo na poziv našeg najvećeg poglavara.“„Patrijarha Marka, dakle“, dodao je.„Tako je.“„I kažite mi, brate, sigurni ste da ste poslednji put videli Sirila

Bolonjanina unutar zgrade koja je jutros izgorela?“Takla klimnu glavom.„Jeste li već poznavali biblioteku?“„Ne. Ovo je prvi put da smo je posetili.“„Dakle, postoji mogućnost da je Sirilo Bolonjanin napustio zgradu

kroz neki sporedni izlaz.“„Zar postoji drugi izlaz, gospodine?“Oficir se zlurado nasmešio.„Zapravo, ne.“„Onda ne znam šta želite da postignete.“„Prosto je. Ne možemo potvrditi smrt Sirila Bolonjanina ako

prethodno ne pronađemo leš. A leš još nije pronađen.“„Šta hoćete da kažete?“„Da je možda otac Sirilo izazvao požar da bi se dao u beg.

Spomenuli ste ranije da je bio prevodilac. Kakvu vrstu rukopisa jeprevodio?“

„Pobožna dela. Ništa zbog čega bi morao bežati. Ali, kakomožete pomisliti da...?“

Poručnik se namrštio i ostao pri svome: „Niste mi odgovorili napitanje.“

Teodor očinski pruži levu ruku ka Taklinoj halji: „Odgovori mu,brate Takla“, rekao je. „Samo uz pomoć istine saznaćemo šta se tomoglo dogoditi našem časnom Sirilu.“

Mladi Kopt je u pomoćnikovim rečima primetio radoznalost kojuranije nije uočavao. Njegov ledeni pogled se preobrazio u izrazstvarne zabrinutosti za nestalog.

„U redu...“, prihvatio je ponovo pogledavši francuskog oficira.„Otac Sirilo je radio na izuzetno osetljivom prevodu. Tu se proričedolazak novog vremena za Egipat. Neka vrsta drevnog i svetogproročkog spisa za našu crkvu.“

„Novog vremena?“

„U stvari, trebalo bi reći vremena. Istorijskog trenutka koji nastajesamo povremeno i tokom kojeg se veruje da će doći do velikihotkrića za vernike.“

Poručnik žustro zabeleži ovo u svoj izveštaj.„I mislite da bi to otkriće moglo objasniti ono što se desilo?“„Možda nekome ne ide u korist da se takvo što pročuje“, umešao

se otac Teodor. „Nekome ko je ljuti neprijatelj naše crkve i konamerava da nas liši jednog svetog i temeljnog spisa.“

„Da li je otac Sirilo uživao potpuno poverenje vaše crkve?“ Taklaje ponovo oklevao.

„Šta hoćete da kažete?“„Baš ovo: ako je Sirilo radio na nečemu od izuzetne važnosti,

možda je to spomenuo nekom kome nije smeo i ta nesmotrenost gaje koštala nestanka.“

„...Ubijen, oficire. Oca Sirila su ubili.“„Da li ste sigurni?“Taklinom strpljenju došao je kraj. Kao da se pokrenuo neki

unutrašnji izvor, on se uspravio pred oficirovim stolom na koji jepoložio šake.

„Sad vi meni odgovorite nešto“, progovorio je zacrvenelih očiju.„Od kada se Francuzi bave potragama za koptskim monasima?Otkud ovo iznenadno zanimanje za naše stvari kada vaše trupe jošuvek nisu uspele čak ni da jamče sigurnost našim crkvama imanastirima?“

Dimon podiže pogled preko naočara koje je upravo namestio. Bioje zatečen ovim pitanjem. Nije uobičajeno da se miroljubivi monahiznenada razbesni.

Ne odugovlačeći, reče:„Možda niste čuli da je u gradu došlo do niza nesrećnih napada u

poslednjih mesec dana. Ne krivim vas za to budući da dolaziteizvana, ali naša je dužnost da proučimo svaki požar, svaku smrt isvaki nestanak koji se dogodi ovde sve dok ne pronađemopočinioce... A to podrazumeva i deo grada koji je pod nadzoromkoptske crkve. Da li vam je jasno, brate?“

Mladi monah ustuknu ponovo do svoje stolice dok je oficirzavršavao svoju odbranu: „Postoji čak mogućnost da je otet s

namerom da se traži otkup iz patrijarhove riznice. Ovih dana u graduima previše verskih fanatika bez nadzora.“

Najednom se Takla doseti: „Imaju li ti napadi veze sa špijunima zakoje se pretpostavlja da su u Kairu?“

„Vidi, vidi!“, nakašlja se poručnik Dimon. „A kako vi to znate,brate?“

„Od sinoć se ni o čemu drugom ne govori po gradskim četvrtima.Čak se spominje i da su uhvaćeni u tvrđavi. Čuo sam govorkanja otome na pijaci začina. Ali, recite mi, da li se radi o mamelucima? IliEnglezima, možda?“

Koptova radoznalost je po drugi put iznenadila poručnika. „Nemogu odgovoriti na vaše pitanje, između ostalog zato što je netačnoda smo ih uhapsili. I dalje ih tražimo. Znamo jedino da su ušli u Kairosa istočne strane, iz pustinje, da su odseli u nekoliko konaka, svetroškove platili zlatom i nakon posete gradskom jezgru, zaputili su seka Heliopolisu.“

„Da li su... opasni?“„Na izvestan način, svaki je špijun opasan. Iako ovi izgleda putuju

bez naoružanja.“„I šta nameravate s njima ako ih pohvatate?“„Da ih predamo pravo generalu Bonaparti. Sve naredbe za

potragu i hapšenje potiču od njega, i njemu je posebno stalo da ihizručimo žive.“

„Znate li da li su muslimani?“Poručniku Dimonu nešto bi sumnjivo.„Već sam vas opskrbio suvišnim detaljima“, reče suvoparno. „Ako

imate nekakav trag koji bi begunce izveo pred lice pravde, obavezniste da nam ga saopštite.“

„Ne, ne. Nikako. Požar je sve uništio osim...“„Osim čega?“Poručnikove zenice se skupiše.„Osim gotovo izgorelog primerka Biblije, prstena oca Sirila, plave

tkanine u koju su oba predmeta bila uvijena“„Plave tkanine, rekli ste?“Dimon razrogači oči.„Da... Zar vam je ova pojedinost zanimljiva?“

„Pa, jedino što za sada znamo o ljudima koje tražimo jeste danose plave turbane“, priznao je Dimon.

„A to je već neobična podudarnost, zar ne?“Poručnik u tišini osmotri ovog mladića i njegovog časnog pratioca

ne znajući šta da odgovori.

15.

Giza

Jeza trenutno obuze Korzikanca kad se prisetio događaja snapitkom. Baksuz. Gotovo da je uspeo da ga potpuno smetne suma.

Najednom, u sećanje mu ponovo navre gorki osećaj da mu jenekakav kovitlac zahvatio želudac. Pogled mu se zamaglio, svestgotovo nestala, a njime je za tren oka zagospodarila neka užasnasila, moćna i jaka. Bedna koliba u Nazaretu gde je proveo satezasedajući s beduinima pretvorila se u neopisivu zbrku boja i oblika.

Nakon što ga je bezdušno šćepala za želudac, tekućina je počelada deluje. Iscrpljen od pokušaja da ostane na nogama, Bonaparta sesručio ne mogavši ni reč da prozbori. Ako je u pitanju otrov –pomislio je u poslednjem času pre nego što je onesvestio – napitakće ga ubiti pre ili kasnije. U suprotnom, znači da je imam častančovek u koga može imati poverenja... Ali, na šta je beduin misliokada mu je rekao da će izvagati dušu na „Matinim terazijama“?

U jednom silovitom grču ostao je bez svesti. Njegov um,katapultiran već u istu višebojnu mrežu koja ga je okruživala, leteo jevelikom brzinom ka najdubljim uspomenama, činilo se.

Čudno; na neki način se dejstvo progutane supstance nije bitnorazlikovalo od onoga što mu se sada dešava u Velikoj piramidi.Napoleon, i dalje opružen koliko je dugačak u granitnom sarkofagutaman po njegovoj meri, nasmešio se ironiji sudbine. Razum kao damu je postao jedna od onih šarenih ruskih lutki, međusobno istih poliku, ali ne i po veličini, koje se savršeno uklapaju jedna u drugu.

Poput njih, podsećanje na jednu uspomenu hirovito ga je dovelodo drugog, dosta starijeg sećanja. Ovoga puta izgleda da je njegovpometeni um odredio smer ka jednom bizarnom događaju u kome jegodinama ranije sudelovao i koji je skoro sasvim izbrisao iz svoguma.

„Čudne li vradžbine“, promrmljao je delom i da bi proverio da li jejoš uvek živ. „Sigurno se tako prazni duša na ovom mestu...“

Piramida i napitak, zaključio je Korzikanac, sigurno su neka vrsta„sprave za prisećanje“.

Kako bilo, u polu budnom stanju Bonaparta je opet video onučatrlju u Nazaretu pretvorenu u dugu boja kako za čas postaje tamnai negostoljubiva poput srca Kufuovog horizonta. Nije mogao ništa dapreduzme kako bi sprečio da ga beduinov napitak prenese u jedandan od pre tri godine, primoravši ga da se „vrati“ u Pariz.

Prošle su tačno tri godine. Ni dan više.Prvo je sevnulo kao kada opali top a zatim, posle svetlosti,

stvorila se slika tamne kapije u jednoj pariskoj ulici. Korzikanac jedobro znao koja je to adresa bila: Ulica Ru de Vestrapad, brojtrinaest. Bio je dvanaesti avgust 1795. Da li se ova „prikaza“ vratilapukim slučajem? Prostom ćudljivošću njegovog uma?

Pariz, treća dekada, peti dan termidora Godina IIIBonaparta, artiljerac, brigadni general u iščekivanju svoje sudbine,odlučio je da se poigra s budučnošću kao što je u brojnim prilikamavideo da čini njegova porodica u rodnom Ajačiju. Šta bi mogao da

izgubi? Jedino se morao pobrinuti da njegova odluka ostane tajna. Ito s razlogom.

Profesionalni vojnici, kolege s akademije, već su ga neko vremegledali s podozrenjem. Siromašan je, smatraju ga pobornikomRobespjerovih ideja i šapuću uvrede u njegovom pravcu kad god imse ukaže prilika. Ali, iznad svega mrze njegovu pamet, čestitost istudentska postignuća. U ovakvoj atmosferi poslednje što bi smeodozvoliti jeste da svojim „protivnicima“ pruži nove argumente.

Ovi meseci proleća i leta 1795. godine bili su najduži u njegovojkarijeri. Od jutra do mraka radi na izradi mapa, priprema nemogućepohode protiv Italije i Turske i tokom dana pokušava da dobrimraspoloženjem prikrije oslabljeno zdravlje i glavobolje. Kakvubudućnost može da očekuje general sa dvadeset pet godina,besposlen poput brojnih drugih, sateran u ćošak od snobovskog iomatorelog vojnog vrha?

Sumnja ga nagriza.Tog vrelog avgustovskog jutra, odlučan da reši svoju budućnost,

napustio je vedriji nego obično svoju sobicu u hotelu Rodoljubi u uliciRu Sen Roš. Izgledalo je da ima nešto bitno da uradi i užurbano seuputio u viši deo Pariza.

Kada je stigao na cilj, Korzikanac je nestrpljivo ispovrteo džepovesvog azurnoplavog kaputa. Nekoliko okreta bilo je dovoljno dapronađe zgužvani papirni oglas koji mu je poprilično privukao pažnjuprethodne večeri.

Pročitao ga je, bez daha, po ko zna koji put:Bonaventura Gijon.Profesor nebeske matematike.

Nudi nepogrešive savete o svemu što vas može zanimati, osrećnoj ili nesrećnoj sutrašnjici građanki i građana Pariza.Proriče posebno buduće uspehe domovine. Razotkrivadevojkama zavodnika koji im preti i supruga koji će ih usrećiti.Otkriva roditeljima buduće zanimanje u kome će njihova decasteći bogatstvo i slavu. A za ova rodoljubiva pređviđanjaprihvata samo dobrovoljne priloge i to jedino u slučaju akodokaže svoje Znanje Stvari Budućih tačnim pogađanjem StvariProšlih.

Prima od svitanja do zalaska sunca.

Upravo to je tražio. Veštog i jeftinog astrologa koji će ga uputitikojim putem da pođe.

Kao da sebi pruža poslednju šansu pre nego što krene, Napoleonponovo pročita papir da proveri adresu. Prema razlivenom mastiluna listiću natopljenom znojem, kao što je to bila i njegova košulja,nije bilo sumnje: ovo je taj posed na vrhu padine Sen Ženevjev, izapariskog Panteona.

Kapija broj trinaest bila je zatvorena prljavim, crvotočnimhrastovim vratima koja je Korzikanac otvorio bez naročitihpoteškoća. Ono što je tražio nalazilo se u dnu hodnika, gde supočinjale veoma dugačke stepenice koje su se završavale drugim,manjim, škripavim stepeništem od zarđalog gvožđa, što je vodilo dojednog golubarnika. Tu gore, na šestom spratu koji nije bio označen

na sandučićima za poštu, moglo se pročitati ime profesora Gijonaispisano na musavoj bakarnoj ploči.

„Uđite, uđite“, zabrunda glas s druge strane vrata. Očigledno gaje čuo dok se peo. „Danas ne naplaćujem za gledanje.“

Dotični „profesor nebeske matematike“ krio se iza stolapretrpanog knjigama i izgužvanim nebeskim kartama. Sazvežđa,složeni proračuni i više od pola desetine nagorelih sveća bilo jerazbacano po daskama od kojih je sastavljen njegov pisaći sto. Gijonje nadzirao ovaj prizor s vojničkim izrazom lica. Izbrazdan boramasvih veličina, ćelav i pegavog tena, astrolog podiže pogled da biosmotrio novu mušteriju.

„Napred, oficire. Ne bojte se“, nasmejao se pokazavši žute zube.„Smestite se gde god možete, začas ću vam se posvetiti.“

Napoleon je hitro poslušao.„Znam već šta mislite“, zbrzao je. „’Siroti ludak! Izgubio je razum

zatvoren u ovoj prevrućoj mansardi!’“Korzikanac i dalje nije progovarao.„Da, da... Metalne ploče kojim je krov pokriven jesu korisne da

zagreju ovaj ćumez preko zime, ali u leto pretvaraju se unepodnošljivog neprijatelja.“

„Oprostite, gospodine, ali, da li ste vi profesor Gijon?“ Pitanje jeokončalo starčeve žalbe. On se ponosno ispravi u stolici.

„A ko drugi, mladiću? Iako vam je sada teško da poverujete poštome vidite siromašnog kao crkvenog miša, u druga, ne tako davnavremena bejah bogat i poštovan. Vi mora da ste jedan od onih štojoš uvek ne znaju da sam pao u nemilost zbog proricanja Luju XVIda će dane kraljevanja završiti bez glave...“

„Ja nisam...“„I vidite već“, nastavio je starac ne obraćajući pažnju, „Njegovo

veličanstvo me je osudilo zato što sam ga upozorio. Najgore je štosu me zatim oni koji su ga obezglavili saterali u ćošak poput šugavogpsa jer njima nisam prorekao uspešno ubistvo kralja.“

„Takva je politika, mesje.“Bonaventura Gijon prestade da nervozno lista papire na stolu i

popreko pogleda svoju mušteriju.„Da li ste vi političar?“, pročistio je grlo. „Kako rekoste da se

zovete?“

„Nisam još rekao.“„Gospodine...?“„Bonaparta“, odgovori Korzikanac. „Napoleon Bonaparta. I nisam

političar. Ja sam general.“Astrolog skrenu pogled u stranu, kao da nešto proračunava.

Zapravo je prebacivao sebi zbog nepromišljenosti: nije obratiopažnju na besprekornu uniformu svoje mušterije.

„Bonaparta“, razlagao je lagano na slogove, rasejanog pogieda.„Napoleon Bonaparta... Ne treba da se brinete za svoju budućnost,mladi moj generale! Vaša je sudbina zapečaćena, i to dobrozapečaćena. Skoro kao sudbina Luja XVI. Kad smo već kod toga: jeli vam poznato da je šesnaesta arkana tarota upravo ona sa’obezglavljenom kulom’? Zar to nije ironično?“

Gijon, s gotovo vragolastim osmehom nije sačekao odgovor. Kaopravi profesionalac, astrolog pohita da odgonetne budućnost svojemušterije na osnovu imena, pred nemim vojničkim pogledom.Vrškom krede zabeležio je ime i prezime na crnoj tabli.

„Vidite li? Od vašeg imena može se sastaviti jedna rečenica,skoro savršena, na latinskom“, kazao je očigledno uzbuđen:„Napoleo bona parte fruitur, ’Napoleon se zadovoljava većim delom’,’lavovskim delom’. Da niste vi slučajno rođeni u znaku Lava?“

Korzikanac je razgaljeno gladio bradu.„Tačno. Rođendan mi je za tri dana.“„Divno! Kada ste se rodili? Koje godine? I ostavite se

revolucionarnih formulacija: dajte mi datum po gregorijanskomkalendaru, moliću“, na Gijonovom licu se iscrtao još jedanvelikodušni osmeh.

„Godine 1769, u Ajačeu, na Korzici.“„Italijan.“„Ostrvo je te godine postalo francusko“, istakao je Bonaparta.„Tačno! Zauzeli smo ga, zar ne?“Korzikanac nije odgovorio. Ni ovoga puta Gijon nije sačekao da to

učini. Pogleda zadubljenog u pregršt papira s pribeleženimlogaritamskim tablicama, astrolog se zadubio u proračune, pa nijeprogovarao nekoliko minuta. Kretao se s jedne na drugu stranustola, kao da boluje od neke vrste manije koju se trudio da prikrije.

Soptao je. Svaki čas bi obrisao čelo maramicom, a s vremena navreme bi frknuo.

„Vidi, vidi“, konačno je uzviknuo upirući kažiprstom u jednu knjiguefemerida. „Šta to imamo ovde? Tačno sedam dana pre vašegrođenja čitavu Evropu, od Pariza do Kadisa, preletela je kometaizgubivši se nad Tenerifom.“

I dodao je tajnovitim tonom:„Ovo je zaista zanimljivo... Kometa, velika i veoma sjajna, pojavila

se na obroncima sazvežđa Ovna. Nema sumnje, to je dobar znak.“„Znak. Znak čega?“„Molim vas, ne gubite strpljenje“, prošaputa „profesor“. „Čitanje

zvezda je složena nauka i podrazumeva proračune koji zahtevajuodređeno vreme. Međutim, na prvi pogled vidim da ukoliko sterođeni petnaestog avgusta, što se prema tebanskom kalendaruodnosi na dvadeset treći stepen Lava, izuzetna je verovatnoća dadostignete napredak i bogatstvo. ’Kraljevska zvezda’ znači da steslavoljubivi pustolov. Nakupićete veliko bogatstvo...“

„Nemojte mi uludo laskati, nije mi to potrebno. Od vašeg znanjasam očekivao nešto konkretnije, profesore Gijone.“

„Nije uludo, generale! Zvezde i vaše kršteno ime znače daposedujete silu jednog lava.“

S uglomerom i lenjirom, ne gubeći iz vida tablicu efemerida za1769, Bonaventura Gijon je odlučnim potezima iscrtao Napoleonovunatalnu kartu. Od ostalih manjih figura oko savršenog trougla,oblikovala se mreža linija i uglova zbog kojih „profesor“ u nevericipodiže obrve, i to ne samo jednom.

„Jeste li sigurni da ste rođeni u podne?“, zapitao je ne dižućipogled s pisaćeg stola. „I da je bio petnaesti avgust?“

Korzikanac je na svako od ovih pitanja odgovarao pomaloneraspoloženo. Počeo je da sumnja da će u ovoj papazjaniji iskrsnutinešto što bi mu rasvetlilo budućnost.

„Vi ste Lav, s podznakom u Škorpiji. Mesec vam je u Jarcu, uopoziciji sa Saturnom, a Mars vam je odlično smešten u Devici.Bićete izuzetan vojnik na bojnom polju, mesje Bonaparta!“

„Aha. I šta još?“„Pa...“, oklevao je. „Nemojte ovo uzeti kao laskanje, generale, ali

spoj Neptuna i Marsa u vašoj karti čini vas genijalnim čovekom.

Samo treba da se pazite sopstvene sklonosti ka fatalizmu. OpozicijaMeseca i Saturna razotkriva da je to slaba tačka vaše ličnosti.“

„Nastavite.“Napoleon je, zadubljen, s izvesnom nevericom posmatrao svoju

natalnu kartu. Ako su profesorove reči tačne, ovaj list hartije jesvojevrstan matematički portret njegove duše. Verni prikaz njegoveprošlosti, sadašnjosti i neizvesne budućnosti.

Nastavljajući s proračunima, Gijon je začuđeno prošaputao krajnjiishod, a njegov glas se polako ugasio. „Ovo je, svakako, horoskopjedne izuzetno preduzimljive osobe sa zanimanjem za okultne naukeukoliko su joj od pomoći da dostigne moć, što otkriva Jupiter poredpodznaka“, objasnio je Gijon kroz zube. „Takođe, ovo je karta osobeizrazito sunčevog karaktera.“ Što znači, sunce smešteno u podnenjegovog rođenja, uvećavalo je kod Korzikanca snagu i privlačnostKralja džungle, uprkos tome što ga je predstavljalo kao neveštog uumetnosti razgovora. Međutim, začudo: premda se činilo da „govor“zvezda ni na koji način ne proriče ništa loše Bonaparti, „profesorovo“oduševljenje je malo-pomalo splašnjavalo.

„Vidite li nešto što vam se ne sviđa, profesore Gijone?“„Ne, ne“, nakašljao se starac. „Radi se o tome da ovako povoljno

aspektovanu horoskopsku kartu nisam video još od...“Starac nije dovršio rečenicu. Inače pričljivi astrolog okrenuo je lice

na drugu stranu. Napoleonu bi jasno da je nešto krenulo po zlu.

Ne prozborivši ni reč, Gijon se uputio ka polici punoj staklenihposuda, kerozinskih lampi, avana i tučaka i teglica sa sasušenimbiljkama, koja je bila naslonjena na istočni zid mansarde. Kao da jenajednom morao tamo nešto važno da potraži.

„Od kada, mesje?“Korzikančevo pitanje ga je istog časa zaustavilo.„Od vremena kada sam služio kao iguman opatije La Trap,

generale.“„Bili ste sveštenik?“, začudi se Napoleon. „Vi?“„Tako je“, potvrdi starac. „Ali, obično ne govorim o ličnim stvarima

s mušterijama.“„Sudeći po onome što ste mi upravo ispričali, ja nisam samo još

jedna mušterija. Meni možete verovati. Nije mi bitna vaša

crkvenjačka prošlost; ako vas prijavim, čitava će akademija saznatida sam dolazio da se posavetujem s jednim šarlatanom, a, verujtemi, to nikako ne bi doprinelo mojoj karijeri.“

Iako nepoverljiv, „profesor“ je izgleda prihvatio obrazloženje.„U redu, generale. Objasniću vam, premda sumnjam da vas

zanimaju moji razlozi.“„Rizikovaću. Retko šta mene ne zanima.“„Vi ste odlučili“, nasmešio se starac. „Astrologiji su me podučavali

bibliotekari opatije u Lanjiju, takođe su me uputili u tarot i kabalu.Mnoge sam godine posvetio ovim mračnim naukama te me jegospodin Roan zamolio, u doba Luja XV, da pređem na dvor gde bihslužio kao kraljev predavač nebeske matematike.“

„Lep eufemizam.“„Ništa manje nego nazvati našu novu vlast Komitetom javnog

spasa.“Bonaparta je uočio gorčinu negdašnjeg sveštenika.„Nastavite, molim vas.“„Upravo sam na dvoru video drugu zvezdanu kartu istovetnu

vašoj. Izradio sam je za izvesnog grofa Sen-Žermena, koji se jošonda hvalisao da ima više od dvesta godina i koji je opčinio poladvorana.“

„Dvesta godina! Prevarant, nema sumnje.“„Isto sam i ja mislio, generale. Međutim, vojvoda Šoazel, čovek

od poverenja Njegovog veličanstva, naredio je svojim špijunima daispitaju još ponešto o tom privlačnom muškarcu kojim su seplemkinje oduševljavale na zabavama te jeseni 1765. Nikada nisuotkrili mesto njegovog rođenja, nikakav pomen o precima, niti susaznali poreklo sredstava neophodnih da bi danas boravio u Parizu,sutra u Amsterdamu a sledeće nedelje u Londonu. Bilo je to kao daje upravo pao s neba!“

„Špijun, mesje?“„U tom slučaju, nimalo diskretan špijun, generale“, usprotivio se

Gijon. „Raskošno se oblačio, nikada ništa u javnosti nije jeo i uvek jeodbijao da priredi zabavu u svojoj kući. Ono što je uzbunilo vojvoduŠoazela, po prirodi nepoverljivog, bilo je to što je Sen-Žermen umeoda pridobije kraljevo poverenje uz pomoć veština koje bismo moglinazvati... mračnim.“

„Mračnim?“, ponovi Bonaparta. „Hoćete da kažete, magijom?“„Procenite sami: jednom prilikom mu je Luj XV predao poveći

dijamant naružen jednom unutrašnjom nečistoćom. ’Da li ste u stanjuda je otklonite i donesete mi zaradu od četiri hiljade franaka’, izazvaoga je. Sen-Žermen je odneo dijamant kući i po isteku mesec danavratio ga besprekornog Njegovom veličanstvu. Kralj ga je merio ipremeravao, i dragulj jedva da je izgubio nekoliko miligrama u težini.Alhemija, bez sumnje.“

„I kažete da niko nikada nije kročio u njegovu kuću...“„Radi se o tome da je ministar Šoazel, ne mogavši da sazna ništa

o njemu, tražio od mene da zadobijem poverenje tog grofa koji sepojavio niotkuda. ’Neće posumnjati u sveštenika’, pretpostavio jevojvoda. ’Koliko god vremena da vam treba.’ I tako sam postupio.“

„I, šta ste saznali?“„Da je grof Sen-Žermen bio i više nego zanimljiv tip. Kad god sam

ga pitao za mesto i datum rođenja kako bih mu napravio zvezdanukartu, odgovarao je uvek isto: ’Rođen sam blizu Nice, s pogledom naSredozemlje, ali morate tačno reći koji datum od mojih brojnihrođenja želite za vaš horoskop.’ Mislio sam da je to bila samo igra,jedna od njegovih zagonetki kojom je želeo da iskuša mojudovitljivost, ali kasnije sam otkrio da nije. Sen-Žermen zaista verovaoda je umirao i ponovo se rađao u raznim prilikama tokom poslednjadva veka. ’Vraćam se svakih osamdeset pet godina. Izaberite vidatum’, bio je uporan.“

„Još laži.“Bonaventura Gijon odmahnu glavom. Izgleda da on nije bio tako

uveren kao Korzikanac.„Vidite, generale, grof mi je dao jedan datum, 1509. godinu, za

svoje ’prvo rođenje’. Uradio sam mu horoskop s koordinatama Nice itu sam ugledao glavne linije, ukoliko su bile tačne, gotovo istovetnevašim. Imao je iste trouglove u svojoj natalnoj karti kao i vi: jedan sUranom i drugi s Plutonom. Znak ambicije i genijalnosti. On je biouspešan. Putovao je, imao žena, uspeha. Vi ćete, prijatelju, imati sveto... Možda i više.“

„A znaću i tajnu smrti i ponovnog rođenja poput otmenog grofaSen-Žermena?“

Profesor je spremno dočekao Napoleonov zajedljiv ton. „Čak ćetei to na kraju tražiti. Mogu vam jamčiti.“

„Kako možete biti tako ubeđeni? Samo prevaranti i ludaci sutakvi...“

Bonaventura Gijon je primetio neupućenost svoje mušterije unebeska pitanja.

„To je stari zvezdani zakon, mesje. Svakih trideset godina Saturnse vraća na isto mesto gde se nalazio u trenutku rođenja. U vašemslučaju, kada napunite trideset godina, vratiće se u devetu kuću, kojaobeležava životnu filozofiju. Velika pitanja o sudbini i smrti.“

„A šta to znači?“„Da ćete, kada dođete u to doba, shvatiti kuda da usmerite životni

put. Isus Hristos je bio kršten u tridesetoj, upravo kada je zauzeosvoju ulogu spasitelja i započeo javno putešestvije. Ignasio de Lojolaje pao ranjen u borbi u to doba, i započeo duhovni put u jednoj pećininadomak Montserata. Isto to se dogodilo s Budom...“

„Primećujem da vas je sveštenička odora obeležila, profesore“,nasmejao se podsmešljivo Korzikanac. „A u mom slučaju, gde ću,gospodine, potražiti smisao života i smrti?“

„Najpre, veoma daleko odavde. Kasnije, Bog će odlučiti.“„I ako vam kojim slučajem ne platim ovu mutljavinu?“„Učinićete to kada se vratite, generale“, Gijon je odgovorio ne

trepnuvši. „Dar strpljenja posedujem i znam da ćete se vratiti dapotražite moje usluge. Na neki način ćete uvideti da mi dugujete. I daće se, zaista, kada napunite tridesetu, za vas sve promeniti.“

„U redu“, frknu Korzikanac. „A gde mogu da saznam više stvari otom Sen-Žermenu?“

Gijon mu uzvrati uz onaj isti pređašnji mangupski osmeh. „Za tovam neće biti potrebna moja pomoć. Čitav Pariz je čuo priče onjemu.“

16.

Čitav Pariz?U nedostatku bolje razonode kojom bi ispunio slobodno vreme,

Napoleon je odlučio to da ispita.Premda ga je koštalo napora i novca, u nedeljama koje su

usledile njegovoj poseti profesoru Gijonu, Korzikanac je uspeo dastekne određena prijateljstva u okrilju Komiteta javnog spasa. Tražioje poznanstva koja će mu obezbediti vojnu službu što je pre moguće.Čeznuo je da pode u akciju. I mada je Evropa mogla svakog časa dase podigne na oružje, činilo se da je Republika odabrala da skrenepogled na drugu stranu i ne upliće se u bilo koji oružani sukob.Francuska i Prusija su upravo zaključile mir u Bazelu, čak su iŠpaniji vraćeni posedi izgubljeni u prethodnim ratovima. Dakle, nijebilo slave na vidiku za čoveka poput njega.

Pošto mu je dozlogrdio birokratski nemar, Bonaparta je odlučio dasvoje delovanje usmeri na drugu stranu. Okupljanja u kafanama naglasu, primerice kod Lorana ili Prokopea, dala su oduška njegovojozlojeđenosti. Zahvaljujući njima ratosiljao je um većih briga i ostajaou toku s prestoničkim glasinama. Zapravo, Korzikancu ni u jednomtrenu nije bilo naporno da dugačke večernje razgovore skrene katemi koja ga je najviše zanimala, i tokom nekoliko dana vodio ih jesamo sa ciljem da otkrije šta se u izvesnim krugovima govorkalo očudnom grofu Sen-Žermenu.

„Nestao je nešto malo pre revolucije. Ispario je!“Dulseu de Pontekulanu, članu Komiteta javnog spasa s kojim se

najviše zbližio, posle druge rakije razvezao se jezik. Napoleon ga jepozvao, zajedno s drugim istaknutim kolegama s akademije uzakupljenu salu kod Prokopea. Nameravao je da potroši malobogatstvo na piće, ali nadao se da će saznati ono što ga je kopkalo...

„Kakav čovek!“, nastavio je oduševljeni De Pontekulan. „U todoba, svi su ispirali usta njime. Revolucionari su ga posvuda tražili

ne bi li ga poslali na giljotinu. Zamislite, građanine Bonaparta, uVersaju su presreli nekoliko pisama upućenih kraljici u kojima je grofupozorava na postojanje zavere da se zauzme Bastilja i svrgnekralj.“

„I pretpostavljam da ga nisu pronašli.“Prikrivajući znatiželju, Napoleon ponovo napuni čašu svom

prijatelju Dulseu. Ostale zvanice su ga sledile i nazdravile po ko znakoji put.

„Bez traga! Kao da ga je zemlja progutala!“, komesar ispi čašu ujednom gutljaju. „I, verujte mi kad vam kažem, čovek poput njega nemože nikuda proći neopaženo.“

„Poput njega? Objasnite; molim vas.“„Pa...“ oklevao je. „Taj čovek je govorio sve jezike, poznavao sve

zemlje, slikao, pisao i bio virtuoz na klavikordu. Stekao je naklonostvelikih dvorskih dama poklanjajući bočice s vodom koja im jenavodno pomagala da ostanu bez bora. A svojim poznavanjempoezije ih je zadivio: jednako je recitovao Dantea kao i Molijera. Alinajčudnije beše to što se nikada, uprkos njegovom očevidnomuspehu, nije pročulo da je ljubavisao s nekom od njih. Ama bašnikada! “

„Možda mu se nisu dopadale žene...“Žilijen Renjo, mladi kapetan iz Šampanje, Korzikančev prijatelj,

dobacio je ovu opasku kao da je reč o osudi na giljotinu.„Ne. Nije to bilo“, odmahnuo je Dulse pijano. „Tip je sigurno bio

neka vrsta monaha ili je bolovao od neke ozbiljne polne bolesti, jerse nikada nije saznalo ni za kakvog njegovog ljubavnika, bilomuškarca bilo ženu. Osim toga, često je nestajao iz Pariza. Govoriobi da ’mora da se obnovi’ u svom rodnom mestu... mada nikada nijerekao gde se ono nalazi.“

„A da li je objasnio kako to postiže?“„Bonaparta!“, komesarov grohotan smeh privukao je pažnju svih

okupljenih. „Zar i vi nameravate da osvojite tajnu večne mladosti!“„Ama, da li je objasnio ili nije?“, prekide ga Renjo.Na navaljivanje oficira njihov sabesednik promeni stav.„Zanimate se za nesumnjivo jedinstvena pitanja, građanine

Bonaparta. A vi, kapetane? Zar nemate na štogod bolje da usmerite

pažnju? Zapravo, ja ne znam mnogo više od ostalih, ovdeprisutnih...“

„Ali poznavali ste ljude koji su imali veze sa Sen-Žermenom!“,Korzikanac je bio uporan.

„Da. I većina njih je mrtva.“„Baš ste lakoverni, mesje Pontekulane!“, odbrusi kapetan Renjo.

„I teško mi je da priznam da ste u pravu: ovde mogu samo daizgubim vreme...“

„Meni je još teže“, odvrati Dulse kiselo. „Šta biste više moglipoželeti nego da dostignete besmrtnost bez odricanja od seksa,kapetane!... Zato je pobeda samo za one zaista velike duhom.“

Ovo je žacnulo ponos usplahirenog Renjoa. I pre nego što jeNapoleon uspeo da učini nešto kako bi umirio uvređenog oficira, ovajnapusti zakupljenu prostoriju zalupivši glasno vratima na izlasku.Poslednje što je progunđao – dobacio je „budalo“, ali nije bilo sasvimjasno upućuje li to sebi ili komesaru – pomešalo se s novim pitanjemKorzikanca, zainteresovanog ovim šturim otkrićima.

„Dakle, mada vam se može učiniti neumesnim, mesjePontekulane, kažite mi, da li je grof Sen-Žermen objasnio kako topostiže da se obnovi, ukoliko je govorio istinu? Ako su vašipoverenici mrtvi“, odlučno je navaljivao, „više ne morate da se plašiteza njih ili da ćete pogaziti časnu gospodsku reč.“

Dulse je drhtavom rukom dopunio sebi čašu i pohlepno je iskapiopre nego što odgovori. Oko njih dvojice, grupica vojnika je većobrazovala živahan kružok gde su se mogle čuti svakojakeprimedbe.

„Zaista nisam baš siguran, generale“, kazao je pokušavajući daprikrije koliko mu je bilo neprijatno da o tome javno govori. „Morateuzeti u obzir da o ovom grofu kruže zbunjujući i protivurečni podaci.Neki veruju da je portugalski Jevrejin, drugi da je zakoniti sin FrancaLeopolda, transilvanijskog princa Rakocija, budući da je u nekimprilikama koristio ovu titulu.“

„Stvarno?“„Naravno. To je priznao princu Karlu fon Hesenu kazavši uz to da

ga je podučavao poslednji vojvoda Mediči.“„Gluposti!“

„Da, da... Ali po Transilvaniji kruže glasine o plemićima kojidostižu besmrtnost ispijanjem ili kupanjem u ljudskoj krvi. Mada,koliko sam razumeo, Sen-Žermen je otkrio prefinjeniji način odrumunskih prinčeva.“

„Koji, komesare?“, Bonaparta je bio uporan.„U redu, generale: čuo sam da je tokom svojih dugotrajnih

boravaka u našoj voljenoj Republici stupao u neku piramidu na tridana, a kasnije iz nje izlazio potpuno podmlađen.“

„Ali u Francuskoj nema piramida!“„Tu se varate, građanine Bonaparta“, prekide ga Pontekulan

izazivački. „Silno grešite. Dođite sutra izjutra u posetu u moj kabineta ja ću vam pokazati gde u našoj domovini možete naići napiramide.“

„Previše ste popili, mesje.“„Previše ste zapitkivali, generale.“

17.

Tog ponedeljka ujutro pogled na park Tiljerije iz paviljona Flor bio jeveličanstven. Kroz jednostavne kružne prozore u potkrovljunekadašnje kraljevske palate video se lavirint fontana i kipovaizrađenih po ukusu obezglavljenog kralja Luja. Zdanje je biloizuzetno. Iako već poodavno nije bilo kraljevo sedište, još uvek je biouočljiv sav sjaj, kao i raskoš, naizgled u potpunoj suprotnosti snarodnim duhom revolucije.

Na šestom spratu zgrade, u hodnicima koji vode do kancelarijakartografskog odeljenja u kome je Pontekulan službovao, gotovo dase ništa nije dešavalo. Zašto bi radili? Direktorat ionako nije imaonameru da upotrebi nijednu od njihovih mapa u nekom vojnompohodu.

Pre nego što je kročio u ured iza najbogatije ukrašenih vrata,Napoleon se iz zabave poslednji put osvrnuo ka okolišu. Mesto jebilo opčinjavajuće, samo otelotvorenje moći na Zemlji. Odavde bi –pomislio je na tren sanjareći – dobar strateg mogao zavladaticivilizovanim svetom. Strateg... poput njega.

Neprestano lupanje potpeticama nekog službenika trže ga izmaštarija.

„Građanine Bonaparta, komesar Pontekulan vas čeka u svomuredu.“

Napoleon se ugrizao za jezik da ne bi zajedljivo odgovorio portiru.Nije on tek tamo neki građanin; on je general. Međutim, odlučio je daćutke pođe za njim.

Pontekulan, s perikom prikladno napuderisanom i podvezanomcrnom trakom na zatiljku, još uvek je pokazivao znake mamurluka.Iako više nije ličio na mangupa i šaljivdžiju od prethodne noći, crveneoči razotkrivale su njegove ispade.

„Bonaparta!“, uzviknuo je iz dna ureda, krcatog velikim mapamaFrancuske obešenim po zidovima. „Tačniji ste od većine vojnika

naše vajne armije.“„Ništa pametnije nisam imao danas da radim, mesje.“„Odlično!“, razdragano je zapljeskao Pontekulan. „Onda ću vas ja

zabaviti.“Zapravo, Korzikancu se nimalo nije dopadao ovaj nikogović u

finoj svilenoj košulji s karnerima. Zanimao ga je, to jeste, zaradsvojih ciljeva i trpeo ga je dokle god je Pontekulan mogao da gapreporuči ministru Obriju ili Barasu, koga su svi nazivali „kraljemRepublike“. Premda Baras već neko vreme nije skrivao svojunaklonost prema Napoleonu. Sada je Bonaparta predosećao da ćese njegova budućnost zakuvati ovde, usred dvorskih spletki, prenegoli kao junaka iz rata u koji ga nikada neće poslati...

„Hteli ste da mi pokažete gde se nalaze francuske piramide,komesare. Sećate se, zar ne?“

„Svakako!“, laskavac se ponovo nasmešio. „To je malo poznatoovde, ali privuklo mi je pažnju i pre no što sam postavljen utopografsko odeljenje paviljona Flor. Juče ste me pričom o beguncuSen-Žermenu podsetili na njih.“

„Nema sumnje, srećna slučajnost.“„Svakako. Nego, poznajete li Oten?“Pontekulan je otvorio nekakvu kutijicu ispod radnog stola, izvadio

štap za pokazivanje i zaokružio omanju tačku, smeštenu malo iznadLiona, na najbližoj mapi.

„Ne, gospodine.“„Pa, tu je prva piramida... Zapravo, od nje je ostala samo gomila

razbacanog kamenja, koja se još uvek može videti ako pođeteputem ka Vezleu ili Dižonu, a zatim se spustite naporedo s rekomAron.“

Pontekulan mu se obraćao kao da će Bonaparta odmah poći uistraživanje tog predela.

„Mi smatramo da je podignuta u vreme Rimljana i da je moždaposlužila kao grobnica nekom imućnom patriciju, ali bilo jenemoguće dokazati išta više. Vršili smo neka iskopavanja.Odgovorni su se postarali za puteve i luke, bez vajde. Nisu otkrili nitijedan prokleti zlatnik. Ništa.“

„A šta rekoste, gde se nalazi, mesje?“

„Nalazi se otprilike na kilometar i po od planine po imenu Brisku.Nije je teško pronaći, jer je prvobitno sigurno imala sedamnaestmetara u osnovi i bila dvadeset sedam metara visoka.“

„Nimalo zanemarljivo, zaista. To je kao desetospratna kuća usredištu Pariza.“

„A ko je kazao da je zanemarljivo, građanine Bonaparta?“Korzikanac, vešt, brzo preokrenu tok razgovora.

„A, kažite mi, komesare, da li ste pronašli išta što bi povezalo ovupiramidu s grofom Sen-Žermenom?“

„Nažalost, nismo. Ispitali smo čak i jedan prirodni izvor koji izviretačno pod piramidom, u potrazi za nekim dokazom čudnih obreda iličak, ko zna, grofovim skrivenim blagom. I kao što sam vam rekao,ništa nismo pronašli. Ama baš ništa.“

„Prirodno je zaključiti da ste nastavili potragu za njim na drugimmestima.“

„U selu Komel, u Ori la Vilu, pronašli smo još jednu piramidu. Čakse i meni učinilo neverovatnim da naiđemo na dve drevne piramideusred Francuske. Srećom, o ovoj smo uspeli da saznamo mnogoviše. Podignuta je u XIII veku kao grobnica jedne plemićke porodiceiz te oblasti, ali kada smo posetili piramidu naši ljudi nisu pronašlinikakve naznake skorašnje upotrebe...“

„Kakva nesreća“, Bonaparta pucnu jezikom kao da saoseća sovim smutljivcem Pontekulanom.

„Znate šta, Bonaparta? U tom razdoblju, između hiljadu stote ihiljadu dvestote po hrišćanskom kalendaru, podignut je najveći brojpiramida u Evropi. Kao da je, pored gotskih katedrala, ušlo u modugraditi ovu vrstu građevina.“

„U modu, velite?“„Ne bih znao koju drugu reč da upotrebim. Zaista, to je jedina

imenica koja umiruje moju znatiželju. Ideja da su piramide podignuteradi čisto estetskog užitka i ničeg više.“

Bonaparta se namrštio pre nego što je odgovorio.„Ali, komesare, vi znate bolje od bilo koga da srednji vek nije bilo

doba hedonista. Sve je rađeno s praktičnim ciljem. U slučajukatedrala, da bi se slavila Devica. Ali piramide?“

Pontekulan klimnu glavom, ne mogavši da spreči sledećegeneralovo pitanje.

„Držite me na žeravici, komesare. Šta ste još otkrili tokomistraživanja, mesje?“

„Još jednu piramidu. Možda najviše iznenađujuću od svih.“„Zaista?“„Otkrili smo je na jednoj planini nadomak Nice. Ili bolje rečeno,

iznad samog grada.“Kada je čuo reč Nica, Korzikanac obrati pažnju. Možda ipak nije

bila tako loša zamisao da ovo jutro izgubi u parku Tiljerije.„I zašto vas je zainteresovala više od ostalih?“„Bez sumnje zbog jedinstvenog položaja. Piramida nije odveć

velika; prvobitno sigurno nije bila više od devet metara visoka, ali sejoš uvek ističe nad gradskim zalivom i ima zavidan pogled naSredozemlje. Da se ne radi o piramidi, pošto nesumnjivo to jeste,lako je mogla poslužiti i kao temelj za svetionik našem brodovlju.

„Nastavite.“„Do nje se dolazi iz sela Falikon, prave zabiti na vrhu velikog brda

Šov. I tako je osamljena da smo, kada smo je pronašli, morali daraskrčimo mnogo rastinja ne bi li se ponovo videla.“

„Vi ste lično išli da je vidite?“, začudio se Bonaparta. Teško mu jebilo da zamisli ovog debeljka kako se uspinje bilo čime osimstepeništem kafane kod Prokopea ili kakvog bordela na glasu.

„Pa“, nasmešio se ponosno, „uspeo sam da se priključimekspediciji nakon što su mi ispričali o njenoj besprekornoj izradi, kaoi o tome da niko nije uspeo da odredi je li reč o grčkoj, rimskoj iliegipatskoj piramidi.“

„Egipatskoj! Preterujete...“„Ne, ne. Verujte mi. Iako u selu niko nije znao da postoji, pronašli

smo katastarski dokument iz XIII veka koji potvrđuje da je piramidavlasništvo izvesnog Ahmeda, egipatskog trgovca tkaninama,cenjenog u okolini po uvozu pamuka. Osim toga, tu je i jedanizuzetno čudan detalj u vezi sa imenom sela: Falikon je nastalo odfrancuske reči faucon, soko, a ova ptica je ključna u egipatskojikonografiji. Horus, podsećam vas, bio je božanstvo s glavomsokola.“

„To sve objašnjava, zar ne mislite tako, mesje Pontekulane?“„Šta hoćete da kažete?“Napoleon se zagonetno nasmešio.

„Veoma je prosto: taj Ahmed je zbog čežnje za piramidama izsvoje zemlje odlučio da napravi jednu takvu kako bi bio sahranjen uFrancuskoj. I potražio je najprikladnije mesto da to učini.“

„Ili ju je možda nasledio.“„Nasledio?“„Pa, Falikon je selo koje su Rimljani naselili dosta ranije. Tu čak

leže i ostaci podzemnog akvadukta iz ovog razdoblja“, kazao jeslužbenik.

„Ali Rimljani nisu gradili piramide, mesje.“„To nije sigurno. U Rimu se, trebalo bi to da znate, još uvek može

videti piramida Gaja Cestija, sagrađena u doba Oktavijana Avgusta,nadomak sadašnjih Vrata svetog Pavla. Osim toga, šta vi znate opiramidama, generale?“

„Ne mnogo“, priznao je neljubazno Bonaparta, „ali ponešto znam.Upravo sam pročitao jedno zanimljivo delo: Sethos ou vie tiree desmonuments et anecdotes de l’ancienne Egypte. Da li vam jepoznato?“

„I delo i pisac. Sveštenik, zapaženi helenista, opat Terason.“„Mene je iznenadilo. Opat Terason opširno pripoveda o

iskušeničkim ogledima kojima se kralj Seti podvrgao u Velikojpiramidi...“

„Previše maštate, građanine Bonaparta. Veseli opat nikada nijekročio u Egipat.“

„Pa, izgleda da poznaje sve u vezi sa Setijem.“„A ko od nas poznaje dovoljno kraljevinu tog Setija da bi ga

opovrgao? Niko, dobri moj prijatelju!“Dulse, vidno uzrujan, skinuo je sako prebacivši ga preko jedne od

sofa u prostoriji. Košulja boje vanile bila mu je natopljena znojem.„Stoga verujem da je vaš dobri opat sve izmislio“, reče

zadržavajući dah. „Nikada se nisu vršile takve inicijacije u velikojpiramidi. I da jesu, veoma mi je teško da poverujem da je opatTerason uspeo da sazna išta o njima. Nisu uzalud ti obredi, u slučajuda su održavani, morali biti van paganskog dometa i zaboravljeni sumnogo pre dolaska prvih hrišćana u Egipat.“

„Ne mogu da opovrgnem vaš argument, mesje Pontekulane“,neočekivano krotko odgovori Bonaparta. „Danas me je ispunilozadovoljstvom što sam podosta naučio od vas. Šteta što nam

nijedna pročitana knjiga, a naročito ne knjiga gospodina opata oSetiju, nije pomogla da rasvetlimo tajnu grofa Sen-Žermena...“

„Dakle, već odlazite?“„Moram, mesje komesare. Druge me obaveze zovu.“„Možda piramida u Falikonu?“Korzikanac se nasmeja na tu opasku.„To će biti kada posetim Nicu, prijatelju Dulse. U tom slučaju,

poslaću vam izveštaj.“

18.

Luksor, druga dekada, deveti dan termidora35

Žan-Batisti brčići smešno zaigraše s jedne na drugu stranu, kaouvek kada bi hteo da zausti nešto svečano. Oficir je pustio brkovekako bi prikrio detinjast izgled i pridodao na svoja nedavno navršenadvadeset tri leta još kojih četiri ili pet. Mrzeo je kad bi ga nazivali„malim“ ili „mladićem“, i jedan od čestih gnevnih ispada okončao jezahtevajući od svojih kolega da mu se obraćaju isključivoprezimenom: Prosper Žoloa. Nikako Žan-Batist.

„Šta je snaga vekova, barone!“, uzviknuo je pridržavajući povećikomad šarenog gipsa u rukama. „Juče smo ušli u kraljevskugrobnicu, pokupili smo ovaj kamen načinjen pre trideset vekova, adanas se raspade u našim rukama poput peščanika...“

„To i jeste peščanik. Šta ste očekivali?“Odsečni odgovor Eduara de Vijea nije ga obeshrabrio.„Zar nam to ništa ne govori o prolaznosti čoveka i njegovih dela?“„Ova vam je dobra!“, odbrusio je De Vije. „Osim što filozofirate, da

li ste učinili nešto u pogledu sakupljanja dodatnih podataka o našempreksinoćnom vodiču, onom Muhamedu? Imali ste vremena odjuče.“

Blago lice mladog Prospera najednom očvrsnu. To što je bio šestgodina mlađi od barona De Vijea – pusta titula, bez bogatstva izanje, objasnio bi on kad god mu se ukaže prilika – postavilo ga je uočigledno podređeni položaj. Iako su obojica posedovala tituluinženjera i bili dobri prijatelji još od vremena u pariskoj Politehničkojškoli, na kraju bi Prosper obično izvršio njegova naređenja. Ovoneće biti izuzetak.

„Istina, još uvek ništa nisam uspeo da potvrdim, barone. TajMuhamed nije iz Luksora, ni s ove niti s druge obale reke. Niko gane poznaje, a kamoli da je neko sarađivao s njim.“

„A šta misliš, zbog čega nas je juče poveo u hram u Luksoru iveoma ljubazno nam objasnio čija je grobnica koju smo otkrili? Zbogodanosti Francuskoj, možda?“

„Priznajem, možda je hteo da nas iskoristi.“„Da“, uzdahnu baron. „Ja sam takođe na to pomislio. Ali ne polazi

mi za rukom da dokučim zarad čega.“Prosper nije odgovorio. Povio je glavu i nastavio da hoda ka

zapadu.Dva inženjera su veoma poranila. Hteli su da stignu do ulaska u

grobnicu smeštenu iza libijske visoravni koja se uzdiže zapadno odBiban el Muluka.36 Nameravali su da započnu raščišćavanje krhotinana ulazu pre nego što ih vrućina spreči da rade na otvorenom.Izuzetna Muhamedova otkrića o hramu obnovila su njihove nade daće pronaći nešto vredno na mestu večnog počinka faraonaAmenhotepa.

„Zar vas ne čudi to što niko ne poznaje ovog vodiča, dok je onpak potpuno u toku s našim kretanjima, čini se.“

„Da, čini se, barone“, prihvati mladi Prosper. „Čak sam i pomislioda bi mogao biti špijun bega Murata.“

Na pomen progonjenog mamelučkog vođe Eduar je zadrhtao.„Usput, zaboravih vam reći da je Salah sinoć preminuo.“

Ovo začuđujuće povezivanje – podsećanje na Turčina ubicu iSalahova smrt – zaprepastilo je inženjera.

„Salah? Naš vodonoša? Jeste li sigurni?“„Potpuno.“„Šta se dogodilo? Kažite mi. Zašto me niko nije obavestio?“„Ni ja ne znam sve detalje, barone, ali izgleda da ga je pred

svedocima ubio Omar Abif svojeručno u Haimovoj gostionici. Što setiče razloga zašto vas niko nije obavestio, moram vas podsetiti daste po povratku u logor lično izdali naredbu da vas ostave daodspavate do zore.“

„Dobro, dobro. A kada se to desilo?“„Baš kad smo mi bili u hramu. Po svemu sudeći, raspravljali su o

našem otkriću kada su se raspirile strasti i kad je Omar rasporiotrbuh vodonoši.“

„Siroti mladić...“ Eduar de Vije jedva je uspeo da se savlada.Uvek bi na pomen nekog ubistva jednako reagovao. Ne zato što ga

plaše mrtvi; njega su užasavali osuđenici na smrt. Među naučnicimau Bonapartinom pohodu često se procenjivalo da baron još uvek nijeprevazišao šok izazvan time što je za dlaku izbegao Robespjerovomteroru.

„...I recite mi, Prospere, ne mislite valjda da je ubistvo na nekinačin povezano s ovom grobnicom? Nije potrebno da vaspodsećam, Omar je kradljivac starina poznat duž čitave istočneobale.“

„Moram da priznam, ta ideja mi se vrzmala po glavi cele noći.“Prosperu brčići ponovo zaigraše. „Sećate li se kad smo prvi put ušliu grobnicu? Sve je bilo ispreturano. Bilo je šuta i keramičkih krhotinaposvuda, kao da nas je neko preduhitrio i pred nosom nam odneosvaki iole vredan predmet.“

„Čak i kraljevu mumiju.“„Tačno, čak i mumiju.“Baron uze da se presliša. U Versaju je od oca u Ministarstvu

ekonomija naučio da pažljiva procena okolnosti neke krađe iliprevare, učinjena na vreme, može da pomogne u otkrivanjupočinioca gotovo svakog zlodela. U slučaju Amenhotepove grobnice,njegove beleške bile su krajnje iscrpne. Ušli su kroz otvor napravljens istočne strane brega i pošto su se spustili niz četiri niza stepenicarazličitih dužina, izbegavši opasan vir dubok skoro pet metara, stupilisu u odaju sa sarkofagom. Tu je sve bilo ispomerano. Bilo je delovagipsanog posuđa propalog od vlage, i smrdelo je. Kameni sarkofagje bio obijen i ispražnjen.

Tada gotovo da nisu pridali nikakav značaj ovoj činjenici,pripisujući nered u grobnici pohari kojoj je mesto moralo biti izloženojoš u doba faraona. Ali sada mu bi sumnjivo. U jednom ćošku sobe skamenim kovčegom, trećoj prostoriji po redu u zagrobnoj građevini,presijavao se jedinstveni ank. Ovaj krst Egipćana, čiji je gornji krakpoput preterano velikih ušica na igli, prepravljen je da nalikujehrišćanskom raspeću. Neko ga je prepravio tako što je gornji lukodstranio i pojednostavio njegov oblik. Eduar je nešto slutio: a štaako je grobnica bila opljačkana u skorije vreme? Možda rukomhrišćana? A Omar je saznao za nju od nekog čoveka od poverenja ipreduhitrio njihovu ekspediciju odnoseći iz grobnice ono malovrednog što je još mogla da sadrži?

„Nema načina da saznamo da li je ovaj krst drevan ili skorašnji,barone. Hrišćani su mogli preslikati ovaj simbol od Egipćanavekovima ranije, a samim tim, ova grobnica bila je oskrnavljena izaboravljena pre rođenja naših čukundeda“, umešao se Žan-Batist,pokušavajući da umanji značaj otkrića.

„Pazite šta govorite, prijatelju. Znate li da je zbog te iste idejeÐordano Bruno završio na lomači? Siroti monah je smatrao da suapostoli preslikali znak krsta od Egipćana, i to je do smrti zastupao.“

Mladi inženjer nije odgovarao. Već su stizali do nasipa gde senalazio ulaz u kraljevski mauzolej. Obojica su znala da ih čeka dannapornog rada.

„Prospere, moram nešto da vas upitam...“Baronov glas je iznenada zvučao poverljivo.„Kažite, Eduare.“„Sećate li se onoga što je Muhamed rekao o Bonaparti?“„Mislite na onu lakrdiju da je general došao u ovu zemlju kako bi

išao Isusovim tragom po Egiptu?“„Upravo na to“, kratko odgovori baron. „Nubijac nam je pominjao

neki eliksir i ponudio se da nas povede do njegovog izvorišta...“De Vije je načas oklevao pre nego što je nastavio.„Ali ja ne znam ništa o zanimanju našeg generala za ova pitanja.

A vi?“„Ni ja. A zaista sumnjam da je Žirar37 u toku, takođe. Svaki put

kada dođe do nekog hrama, glupan se samo brine da pronađe gdeje najbolja senka za dremku. ’Nil, Nil... Naredili su nam daistražujemo Nil; ne ruševine.’“

Baron se nasmejao na grubo podražavanje bretonskog naglaskagrađanina Žirara.

„Dobro, dobro, priznajem, Prospere. Žirar je idiot, ali Bonapartanije. Obojica znamo da bi uradio sve da pridobije poverenjeEgipćana. U Kairu se izjasnio kao musliman, pa čak je izdaoproglase u pohvalu Muhameda. Ali odatle do toga da se njegovpohod u Nazaret tumači kao svojevrsno jevanđeosko putovanjeIsusovim tragovima, čini mi se preteranim.“

„Dobri moj prijatelju, samo sam jednom prozborio s Bonapartom,lice u lice...“

„Ah, je li?“

„Bilo je to u Tulonu, pre nego što smo zaplovili ka Malti, a kasnijeka Egiptu s Istočnom armadom. I znate šta? Istina je da mi nije ličioni na kakvog dobrog hrišćanina.“

„Njegova porodica je pobožna. Korzika je veoma katoličkinastrojena.“

„Procenite sami: bila je to sjajna nedelja jednog floreala,38 isvojim očima sam video kako je uz pogrdne reči izbacio lučkogkapelana koji mu je prebacio što s ostatkom vojske nije došao daposluša misu.“

„To ne mora ništa da znači.“„O da, nema sumnje. Ako je Bonaparta otišao do Nazareta s

generalom Kleberom, nije to učinio da bi se pomolio uBogorodičinom domu, niti da bi potražio radionicu drvodelje Josifa.“

„Šta to nagoveštavate?“„Da nas možda, na kraju krajeva, Muhamed nije slagao. Kao i da

Bonaparta vojnicima nije rekao celu istinu o svojim interesovanjima.Možda je“, naglasio je tajanstveno, „naš general krenuo u potragu zaključem večnog života, kao što su to činili faraoni vekovima unazad.“

De Vije nagonski pogleda u istom pravcu kao i njegov kolega.Stigli su do ulaza u Amenhotepovu grobnicu. Baron se namrštio čimje ugledao vrata sklepana od dasaka, koja su prethodnog danapostavili ne bi li zatvorili ulaz u mauzolej – bila su obijena.

Nešto je unutra zaškripalo.

19.

Kairo, 4. rabija I39

Nadija i njen stric Ali plovili su nešto duže od četiri dana da bi došlido Kaira. „Pobednički“ grad – jer to znači Al Kaira na arapskom –konačno se uzdigao pred njima u ranu zoru, pokazujući posrebrenepolumesece na bezbrojnim minaretima.

Teško je zamisliti svečaniju predstavu od ove: velike teretnebarže opkoljene čitavom vojskom čunova i barki na veslanapredovale su bez ikakvog reda. Čak i najveći nevernici morali supriznati da je Alah u svojoj beskrajnoj mudrosti blagoslovio ovu rekuobdarivši je nekim nevidljivim i tajanstvenim poretkom, dovoljnomoćnim da upravlja i tako đavolskim prometom dobara i ljudi.Tvorac, Gospodar sveta, zadovoljavao se da na ovako malenimstvarima pokaže nemerljivost svoje moći.

„Kairo se dosta izmenio otkada dođoše Francuzi“, upozorili su ihjoš na plovilu. „Stranci su brzo izmenili Majku svih gradova udrugačije mesto, a Bog je, iz nekog nejasnog razloga, to dopustio“,dodali su.

Ben Rašidovima to uopšte nije bilo bitno. Nisu došli u područjedelte zbog hira ili vere, a za Francuze, iskreno govoreći, nisu nimalomarili.

Na njihovoj barži, jednoj platformi od velikih trupaca na koju jepostavljeno ogromno i zakrpljeno šatorsko platno koje bi ponekadposlužilo kao jedro, nisu ni sa kim progovorili. Perfekta je pokrilaglavu obaveznim velom po islamskim propisima, i nije im bilo odvećteško da prođu kao mladi bračni par s juga. Naravno, revnosno suplatili cenu plovidbe, molili pet obaveznih dnevnih molitvi okrenutiprema Meki, i nestrpljivo čekali da se iskrcaju na omanjem molunadomak četvrti Gize, negde oko osam sati izjutra.

Bila je omorina.

Pažnju im je najpre privukao veliki broj vojnika koji su patroliralioko piramida. Nikada ranije nisu videli tako brojne i dobroopremljene Francuze na jednom mestu. Čudno, tu osim peska ikamenja gotovo da nije imalo šta da se čuva pa im se prisustvo dozuba naoružanih evropskih policijskih snaga istovremeno učinilosmešnim i tajanstvenim. Zli jezici su prenosili kako se strancipripremaju da se odupru novom napadu bega Murata. I to srazlogom: samo pet dana pre njihovog dolaska, strašni Murat senekažnjeno uspeo na Veliku piramidu da bi s njenog vrha pomoćusrebrnog ogledalceta poslao šifrovane poruke Nefisi, jednoj uticajnojdami u Kairu kojoj se udvarao. Dok su Francuzi sve to opazili, Muratje već pobegao ka oazi El Fajum, ali za njim je u gradu ostaoneodređeni utisak da bi protesti protiv vojske galskih osvajačasvakog časa mogli ponovo početi...

„Mislim da ćemo u središtu grada, daleko od piramida, bitisigurniji. Barem dok ne dođe taj dan.“

Alijev zagonetni osmeh začudio je Perfektu.„Taj dan?“„Da, Nadija. Čas u kome ćemo morati da odemo u Heliopolis da

zahtevamo ono što pripada našem plemenu.“Nubijčev pogled se nakratko ukrstio s pogledom udaljene Sfinge.

Večno Sfingino lice, smešteno naspram Kefrenove piramide,izgledalo je kao da izaziva svakoga ko bi pokušao da razotkrije njenetajne. Iz prljave uličice u kojoj su se nalazili, glava kolosa koji seuzdiže iz peska izgledala je kao slika krajolika s nekog drugog sveta.

„Već smo nekoliko dana zajedno i još uvek ne znam tačno na štamisliš, striče“, požalila se Perfekta.

„Ah, Nadija! Ono što smo došli da tražimo toliko je drevno ipohranjeno je na brojnim svetim mestima, te moramo biti pažljivi nasvaki znak bogova. Ko zna“, dodao je tajanstveno, zagledan upeščano obzorje koje ih je okruživalo, „možda čak nećemo morati nida napustimo Gizu kako bismo pronašli tajnu večnog života.“

Devojka sleže ramenima. Svaki put kada bi joj stric objasnionešto o njihovoj „misiji“, more pitanja bi joj se razlilo u glavi. Sadanije bila kadra da shvati zašto je formula besmrtnosti mogla bitiskrivena na više svetih mesta. U Idfuu je pomislila da je razumela daje Heliopolis to mesto gde se ptica Benu s vremena na vreme vraća

kako bi obnovila životnu snagu, rađajući se ponovo iz svog pepela,osnažena i mlada. Ako njen stric u to nije sumnjao, kao što se činilo,zbog čega onda nisu već krenuli u pravcu Heliopolisa i oteli Feniksutajnu jednom zasvagda?

„To što govoriš ima smisla“, priznade Nubijac pošto je saslušaonjene žalopojke. „Međutim, da si pažljivo proučavala, poput mene,drevnu priču o Hordedefu, znala bi zbog čega tako različiti centrimoći kao što su Heliopolis i Giza mogu, bez razlike, čuvati formulu.“

„O Hordedefu?“„Vidiš li? Propusti u tvom obrazovanju te usporavaju. On je bio

jedan od Keopsovih sinova“, gorostas od abonovine nasmešio senadmeno, „i njegova priča je jedna od najpoznatijih iz razdobljafaraona.“

Devojka blago nagnu glavu, spremajući se da čuje priču: „Zavreme vladavine njegovog oca, princ Hordedef je pokušao da zaKeopsa otkrije koji je to veoma izuzetan i tajni hram bog Tot sagradioda bi u njemu pohranio kovčeg sa svim svojim znanjima. Keops je posvaku cenu želeo da preslika taj hram izgubljen u pradavnimvremenima, ali nije znao kome da se obrati da bi ispunio san. Činilose da niko u čitavom kraljevstvu nije znao položaj Totovog hrama,kao ni njegov nacrt, naravno.“

„A Hordedef je uspeo to da sazna?“„Tako je. Mudri princ je našao nekog starca koji je još uvek pamtio

tu tajnu. Živeo je u Sakari, i kralj je pomoću podataka koje mu je onpoverio požurio da sagradi željenu repliku: Veliku piramidu u Gizi.“

„Shvatam“, plesačicine oči zasijaše. „Tako da naša porodica nezna gde se nalazi kovčeg s Totovom mudrošću... U izvornom hramuili u Keopsovom duplikatu.“

„To je živa istina. Mada priča ništa ne govori o ovom pitanju,moguće je da je Keops iskopao ruševine Totovog hrama i domogaose kovčega koji sadrži njegova znanja. Zatim, mogao ga je pohranitiu svoju piramidu. Možda su stoga stari Grci pogrešno verovali da jesam Tot podigao piramide u Gizi.“

„A ko bi danas, nakon što je proteklo toliko vremena, mogao znatiistinu?“

Ali se ponovo nasmešio Nadijinoj naivnosti.

„Samo ’plavi mudraci’. Sećaš li se šta sam ti rekao za njih? Sećašli se da sam te u Idfuu uputio u njihovo skromno poreklo i da sam tiobjasnio kako su oni još u doba bogova bili izabrani za čuvare Tajneživota? Bez sumnje, danas samo oni znaju da li je Totovo staništezaista u Heliopolisu ili, u nedostatku istog, u dvorani s kovčegom uVelikoj piramidi.“

„I zašto misliš da će nam reći gde je?“Novo Perfektino pitanje lebdelo je nekoliko trenutaka u vazduhu.

Nubijac je, činilo se, pažljivo razmišljao o njemu, a zatim, ozbiljno,bez oklevanja odgovorio.

„Zapravo, samo čekaju dolazak nekog poput tebe da bi nampredali tajnu.“

„Poput mene?“Perfektine obrve se u neverici izviše u luk.„Ako smatraš da si spremna, došao je čas da ti bude predočen

tvoj sveti zadatak.“„Spremna sam, striče.“„U tom slučaju“, prošaputa, „neka ti bude.“Ali povuče Nadiju za ruku i oni se nađoše u srcu svetine. Namah

se zbunila, ali ubrzo je po okomitom ozidanom minaretu džamijekalifa Al Hakima odredila položaj: stric ju je poveo ka putu Bajn alKasrajn, što znači „između palata“, zaobišavši malobrojne preostaleposede Fatimida, prethodnika dekadentnih Otomana.

Mladoj Ben Rašidovoj je pozlilo od tolikih ljudi. Simfonija mirisa iaroma uličnih jela i smrada konjskog i kamiljeg izmeta, sjedinili su seovde u izuzetnom neskladu. Čini se da u Al Kasrajnu, za razliku oddrugih naselja po obodima Kaira, još uvek nisu saznali za naredbefrancuske gradske uprave; i dalje je to bila, nimalo u skladu sasvojim imenom, jedna uzana, musava i truležna ulica kojom još nisuviđena kola da prolaze.

Srećom, njihov put je kratko potrajao. U jednoj od bočnih uličica,okomitoj prema glavnoj ulici, iza platnene zavese isprskanesvakojakim đubretom, nalazilo se neuobičajeno čisto i urednodvorište. Ali ga je sigurno odlično poznavao, budući da ni u jednomčasu nije zastao da priupita prolaznike za put, niti je usput oklevao.

Perfekta mu se krotko prepustila.

Dva dečaka u ćošku čučeći su igrala nešto nalik šahu. Kada su ihvideli na ulazu, ustali su iz svog skrovišta i krupnim koracima prešlidvorište. Tren kasnije jedna debela žena prijatnog i okruglog licaizađe im u susret. Nešto je nerazgovetno promrmljala i poljubila Alijau obraz. Dobra gospođa, ophrvana uzbuđenjem, brzo je odvelaNadiju u drugo, veće dvorište bez trema, što je mirisalo na cvetnarandže, gde je starac belih očiju poduže čekao, činilo se.

„Nadija?“, prošaputa slepac čim je osetio njeno prisustvo. „Ti si,zar ne?“

Časni starac okrenu glavu tačno ka mestu gde je devojka stajala,ali njegov pogled se nije zadržao ni na čemu.

„Nemoj se plašiti, molim te“, nastavio je usana razvučenih u širokiosmeh. „Sedi pored mene, kako bih te mogao dodirnuti. Odavnoželim da te upoznam...“

Nadija posluša. Starac, koji je sigurno imao oko sedamdesetgodina, bele i oštre brade, proređene kose i oštrih jagodica, zračio ječudnim magnetizmom. Njegov glas, svečani izraz, odavali sudostojanstvenu osobu. Žena, verovatno jedna od supruga, povela jeNadiju do njega i pomogla joj da sedne na jastuče opšiveno dragimkamenjem.

„Ja sam Ahmed“, kazao je konačno starac, „veliki patrijarh BenRašidovih. Duhovni vođa plemena otkada mi je Al Husein poverio tajzadatak pre mnogo, mnogo godina. Ali, naravno, ti mene nepoznaješ.“

„Ali mi je mnogo govorio o vama.“„I takođe ti je ispričao san u kome mi je jedan božanski anđeo

otkrio da će se naša porodica zdušno pokrenuti da povrati formuluheb-seda. Izvor obnove života. Zar ne?“

„Tako je bilo.“Ahmed ispruži čvornovate i jake ruke da bi uhvatio Nadijine.

Perfekta oseti da su tople i pune života.„I nije ti kazao zašto te je doveo meni?“„Ne.“„Nije ti govorio o poreklu naše porodice? Niti o tome zašto smo

tako odlučni da sačuvamo našu lozu?“„Ne.“

„Niti ti je otkrio iz kojih razloga smo te prodali kao služavku uLuksoru i predali Omaru Abifu na čuvanje?“

„Ne, učitelju Ahmede.“Starčevo lice se namršti. Zbunjen neznanjem svoje gošće,

patrijarh Ben Rašidovih odluči da što je brže moguće pouči svojunovu učenicu. On je bolje od drugih znao koliko je neodložno bilodopuniti njeno obrazovanje i pripremiti je za odlučujući trenutak. Zavreme koje je već stizalo.

„Tvoja majka, Sara, sećaš li je se?“Nadija razrogači oči.„Moje majke? Naravno! Bila sam uz nju dok nisam napunila

trinaest godina, kada me je pleme prodalo Haimu.“„U redu onda, malena, slušaj pažljivo ovo što ti moram ispričati,

jer od toga zavisi misija koju ću ti poveriti. Nemoj da zaboraviš nijedan jedini detalj, niti da prečuješ ono što ti se ne dopadne ili jeprotivno...“

„Da, učitelju.“Ahmed snažno stisnu njene nežne ruke pre nego što je nastavio.„Tvoja majka, kao i tvoja baba pre nje i tvoji preci po majčinoj liniji

šezdeset generacija unazad, pripadala je kasti upućenih u Izidinetajne. Iako je bila semitskog porekla, porodica je ubrzo zadobilanajviše počasti drevnih Egipćana.“

„Jevreji? Moja porodica je jevrejskog porekla?“„Sačekaj, Nadija“, zaustavi je Ahmed. „Tvoja porodica potiče, po

direktnoj liniji, od Merjeme, majke hrišćanskog mesije. Ona jedospela u Egipat silom prilika, zbog ozbiljnog političkog progonazapočetog protiv njenog tek rođenog sina. Ona koju je Bog izabraoza majku hrišćanskog proroka, naselila se u okolini Heliopolisa, kojije onda još uvek bio bogato središte mudrosti i nauke, i upućena je uIzidine obrede zahvaljujući nebeskim znacima koji su pratili njendolazak.“

„Nebeskim znacima?“„O, da! Mi, Egipćani, još mnogo pre pojave prvih faraona bili smo

vešti zvezdočaci. Mi smo u Isinoj i Merjeminoj zvezdanoj karti uočiliodređena obeležja koja su ih označila kao izabranike bogova. Zatosu ih naši preci sa zadovoljstvom uputili u najbolje čuvane tajneIzidine vere. Na izvestan način, čekali smo ih od davnina, poput

nekoga ko se nada povratku udaljenog i izgubljenog člana porodice.Nemoj zaboraviti da je Mojsije, veliki poglavar Jevreja, bio princ iegipatski sveštenik i da je sa sobom poneo deo naše vere...“

„A od čega se sastojala Merjemina inicijacija, učitelju?“ Ahmed senasmeši.

„Svetoj porodici je pokazano na koji način deluje jedna veomamoćna nauka o besmrtnosti“, svečano je kazao. „Mlada Merjema jeprihvatila znanje kao svoje i prenela ga svom sinu uz pomoćsveštenika Benuovog hrama. Ali Merjema je usadila naš nauk jošnekim svojim potomcima.“

„Zar Isa nije bio jedini Merjemin sin?“„O ne, nikako. Čak su i njegovi učenici u svojim spisima pominjali

Isinu braću i sestre. A sestre su primile posebno Izidino učenje.Štaviše, od Merjeme naovamo to je znanje češće prenošeno nego udrevnim vremenima, jer s dolaskom Rimljana rodila se bojazan da ćese zauvek izgubiti. Mudraci koji su posedovali znanje Života uspevalisu da ga sačuvaju od gramzivosti faraona i sveštenika, ali su shvatilida je pred njima teško doba, doba velikih previranja, te su odlučili dasvoju tajnu zaštite na poseban način...“

Ahmed je primetio nespokoj u Nadijinim pokretima. Perfektasilovito zari šake u njegove, kao da se uplašila da će pasti.

„Da, malena, odlučili su da se tajna prenosi isključivo krvnimputem. Mudraci su ustanovili da se ubuduće samo ženama izMerjemine loze pruži pun pristup tajnoj nauci o besmrtnosti... Ipremda se one nisu uvek rešavale da je sprovedu ili da je prime,inicijacija je uspešno prenošena dalje.“

„A moja majka...“„Tvoja majka, kao i skoro sve njene prethodnice, nije želela da

sprovede ono za šta je predodređena. Niti su okolnosti bile iste kaosada, niti smo ijednom, još od Isinih vremena, saznali da bi doegipatske zemlje mogao doći čovek dostojan da primi tajnu Izidinuveru i na kom bi se ponovio obred kojim je svojevremeno Ozirisvraćen u život...“

Perfekta sleže ramenima.„Hoćete da kažete da osim neke nove Izide treba da se pojavi i

novi Oziris da bi se ponovila uzvišena magija starih bogova?“„Nešto slično, Nadija.“

„I znate li već ko je taj Oziris koga ste čekali?“Ahmed je na tren nemo sedeo i razmišljao o odgovoru. Zatim,

milujući nežnu Perfektinu ruku, prošaputa joj tiho da niko drugi nemože čuti: „To je Bunabar. Sultan koji je došao s druge obale mora.

20.

Luksor, zapadna obala Neke sitne i sjajne očice gazaustaviše.

Žan-Batist – koji se prvi usudio da stupi u Amenhotepovugrobnicu – odmah je znao s čime se suočio. I parališući strah zasopstveni život obuze ga od stopala do glave. Ne bez razloga: nanekoliko koraka od njega uspravljena kobra vitkih obrisa, ukrućena,raširenih vratnih prstenova, rombastih krljušti koje se presijavajupoput ogledala i sikteći rascepljenim jezikom, zverski ga jeposmatrala.

Baron još uvek nije ušao, sudeći po svetlosti koja je prelamajućise u unutrašnjosti grobnice prilično dobro osvetljavala gmizavca.Ovaj se, zategnut kao struna na luku, gotovo neprimetno ljuljuškaona stomaku, proučavajući novu žrtvu. Da nije bilo sjaja u njegovompogledu, Žan-Batist Prosper Žoloa mogao je pomisliti da se radi okakvom kipu. Ali nije. Zmija kao da ga je satima čekala, planirajućinajdelotvorniji način da ga ubije. Inženjer je to jasno video u njenomizrazu: čim prouči uljeza, navaliće na najnezaštićeniju stranu,ubrizgavajući svoj otrov u njegove vene.

Žan-Batist se nije usuđivao ni da krikne. Da je to učinio, aspida bise već bacila na njegov vrat i sve bi brzo bilo svršeno.

Ovde, na kolenima, s rukama položenim na krečnjačko tlomauzoleja, beg nije bio moguć. Kraj mu se – u to beše siguran –približavao. I to vrlo brzo.

Inženjerov um već je video sve najgore: u sledećih deset,dvanaest sekundi, kobra će, svakog časa sve napregnutija, uočiti daje trepnuo ili progutao pljuvačku i iskoristiće najmanji inženjerov trzajmišića da bi se bacila na njega. Tada će kriknuti, hoće; zatim ćetrkom ući baron De Vije, do tog časa na vratima grobnice pažnjeusmerene na potragu za tragovima kradljivaca, i ugledaće užasniprizor nakon napada. Za to vreme, on će, previjen od bolova,

stomaka pritisnutog pesnicama, sklopiti oči zauvek bez dovoljnovremena čak i da pomisli na svoju majku, svoje sestre, svojletnjikovac u Eks an Provansu ili svog psa Lukasa.

Njegov život će iskopniti u baronovom naručju, a s njim i svi snovio slavi i bogatstvu.

Gmizavac zašišta.Njegov pogled postade još ukočeniji, ako je to bilo moguće, dok

se malena četvrtasta glava nenadano nagnula unazad, kao da uzimazalet. Žan-Batist, nemoćan, pomisli da mu je kucnuo zadnji čas.

Međutim, kobra se iznenada zaustavi.„Ne mrdajte, Prospere Žoloa!“Poznati glas Eduara de Vijea jasno se začuo iza njega.

Gmizavac, zbunjen, nije mogao da izabere kojeg od dvojice ljudi danapadne.

„Pre svega, ne skidajte pogled s nje!“, rekao je baron.Žan-Batist ga je poslušao. Nikada nije tako rado poslušao neku

njegovu naredbu za sve vreme koje su u Egiptu. Iznenada, shirurškom preciznošću, nešto preseče vazduh u visini njegovogdesnog uha. Eduarova sablja, sjajna poput munje, poseče vratgmizavca koji se uvijao u jakim grčevima.

„Pobogu, barone!“, inženjer se uspravio. „Samo što mi glavu nisteodrubili.“

„Ćutite!“Prosper Žoloa napravi grimasu kao da ne shvata.„Tišina!“, ponovio je tiho. „Ko god da je provalio u Amenhotepovu

grobnicu mora biti još uvek unutra. Nekoliko konja je napolju,skrivenih u zaklonu iza stene. I nisu iz naše vojske.“

Mladi inženjer zadrhta. Pored njega se krvava zmijina utroba idalje trzala, podsećajući ga na to koliko je bio blizu smrti.

„Da li ih ima... mnogo?“„Šestorica ili sedmorica, najmanje. Jeste li poneli karabin?“„Nisam“Baron se namršti negodujući.„Svejedno! Danas ćemo otkriti šta se ovde krije. Silazimo u

grobnicu, i to brzo!“„Ali, gospodine, šta ako ima još zmija?“„Rizikovaćemo.“

Eduar de Vije iz svog kaputa izvuče dve sveće i odmah ih pripali.Neprimetan nasuprot tmini koja ih je okruživala, plamen zaigra kaoda se premišlja da li da ostane upaljen. Ali, izdržao je.

Baron je bio u pravu: nedaleko od prva dva stepeništa, u dnujezovitog hodnika prošaranog nerazumljivim prizorima, čuo se žagor.U početku kao neki šum. A onda kao neki duboki huk koji je poticaoiz utrobe zemlje i od koga se Žan-Batisti diže kosa na glavi.

Dva muškarca nisu prozborila ni reč. Obazrivo su se spustili,pokušavajući da ne pomere ostatke rasute posvuda. Ljudske figure spsećim licima, dvorani obučeni u prozirne halje neopisivo fine izradei ptice raširenih krila kao da su zurili u njih.

„Slušajte“, prošaputa baron. „Čujete li?“Prosper Žoloa je požurio da sustigne svog pretpostavljenog. Sišli

su niz još dva reda stepenika, i s dna nečega što je ličilo na glavnudvoranu dopirao je tupi zvuk koji je pratio jedva primetan odsjaj.Inženjeri dunuše u sveće i produžiše nekoliko koraka koliko ih jerazdvajalo od kraja hodnika.

Tu, unutra, vlažnost se gotovo mogla mačem seći. Konačno, Žan-Batist cimnu barona za odeću i približi se da bi mu šapnuo: „Nesviđa mi se ovo“, procedio je kroz zube. „Ako ih je šestorica i uhvatenas, živi nećemo izaći odavde.“

Eduar je prečuo upozorenje i udaljivši se od kolege, obazrivo jepromolio glavu kako bi virnuo u susednu prostoriju.

Nekoliko trenutaka se nije micao.U dnu prostorije podeljene na dva nivoa i oivičene sa šest

stubova lepo ukrašenih novim figurama i hijeroglifima, uzdizao sesarkofag iza koga se nazirao drveni presto na kome se nalazila –Eduar u čudu nije mogao da veruje – jedna mumija!

Svetlosti jedva da je bilo; tek nekih četiri-pet uljanih lampiosvetljavale su čitavu prostoriju. Ali uprkos tome, usred dvorane,ispred nepomične siluete na prestolu, prepoznao je poznato idoterano lice Omara ben Abifa.

„Omare...!“, prošaputa zadovoljno.Više nije bilo sumnje: iznenadili su najvećeg krijumčara

relikvijama u južnom Egiptu, unutar jednog francuskog poseda. Čimga budu optužili pred generalom Dezeom, uhapsiće ga i poslati uKairo na suđenje.

Ali nešto u njegovom stavu začudilo je barona. Omara izgledanije zanimalo da pretražuje po kovčezima i krhotinama u grobnici.Kao ni njegovu čudovišnu pratnju, svitu bića, poluljudi poluživotinja,koji su ga okruživali dok je Omar izgovarao neke čudne reči:

„O, Ozirise!Ne činjah nepravdu čoveku.Ne zlostavljah ljude.Ne činjah grehe na Mestu istine.40

Ne nastojah da saznam nedopustivo.Ne huljah na Boga.Ne primoravah nikoga na gladovanje.Ne terah na plač.Ne ubijah.Ne zapovedah ubistva...“

Baron se povuče. Dve fantazme s glavom šakala i sokolaokrenuše se usred obreda kako bi dohvatile velike bakarne teraziješto su ležale uspravljene uza zid te prostorije, veoma blizu mesta nakome su njih dvojica stajala. Dok su ih nameštale, Omar je u zanosunastavio da recituje, s levom rukom položenom na grudi.

„...Ne umanjivah ponude hramovima.Ne onečišćavah hleb bogovima.Ne bejah s dečacima.Ne bludničih na svetim božanskim mestima moga grada.Ne lovljah po božanskim trščacima.Ne ribarih po njihovim lagunama.Ne ustavljah vode.Ne suprotstavljah se nijednoj povorci.Čist sam! Čist sam! Čist sam!“

Eduar, koji je prilično dobro razumeo ovu vrstu molitve izgovorenena arapskom, obazrivo je sačekao da prođe neko vreme pre negošto ponovo izviri. „Šakal“ i „soko“ već su postavili terazije na nekoliko

koraka ispred Omara. I tako, dok su dve žene, za Egipatneuobičajeno našminkane, svirale u svoje sistrume, izmaglicakiselkastog mirisa ih je obavila za nekoliko sekundi.

Iznenada je progovorio „šakal“. Njegov glas, nekako poznat,veoma dubok, ispunio je dvoranu: „Ti koji si prošao neumoljivi sudčetrdeset dva savetnika smrti, koji si bio kadar da se izjasniš nevinimza četrdeset dva osnovna greha pravog vernika, da li ćeš se sadapodvrgnuti sudu terazija?“

„Hoću. Podvrgnuću se“, odgovorio je Omar, čija se crna kožanamirisana sandalovim uljem presijavala poput srebra.

„U tom slučaju, moraš znati, ukoliko prevaziđeš sud i tvoje srcebude lakše od svetog pera boginje Mat, kraljice pravde, pristupićeštajnama večnog života. U suprotnom, tvoje ka i tvoje ba proždraćeAmit, užasno čudovište s glavom krokodila koji će progutati tvojepostojanje i osuditi te na potpuno nestajanje.“

„Prihvatam.“Ka? Ba?Eduar protrlja oči, suzne od miomirisa, pre nego što je objasnio

Žan-Batistu šta se unutra dešava. Jedva je mogao poverovati dastrašni Omar nije došao u ovu grobnicu da bi je uništio ili lišio retkihdragocenosti. A ponajmanje je mogao poverovati da je došao da biučestvovao u ovom obredu i da bi se zaklinjao da nikada nije ubioniti zgrešio. Što se tiče ovog neobičnog jezika, pomislio je da ga jena jedvite jade povezao s predstavom drevnih Egipćana o duši.

„Soko“ se svečano nagnuo nad jednim tasom terazijapostavljajući na njega omanju bočicu od alabastera.

„Ovde je tvoj ib. Tvoje srce“, kazao je.„A ovde Shes maat. Duh pravednosti“, dovršio je „šakal“

postavljajući jedan zagasit sud na drugi tas.Treće stvorenje, s telom čoveka i glavom ptice, dugog i oštroga

kljuna, primaklo se grupi pred terazijama i uzviknulo: „Neka budeonda kao što želiš. Ja, Tot, Onaj koji je sam sebe stvorio, koji nijedonet na svet, Onaj koji s nebesa sabira i koji može da prebrojizvezde i nazove ih sve pravim imenom, zapisaću za večnost ishodovog prestrogog suda.“

„Amin.“

Dok su sistrumi ispunjavali dvoranu zviždećim zvukom koji jeŽan-Batistu podsećao na kobrino siktanje, terazije su započele svojposao. Prestravljen obredom, mladi inženjer se zgrčio u zadnjemdelu hodnika, dok je baron, uzbuđen, pratio inicijaciju.

Vaga je podrhtavala. Naizmenično se naginjala u prilog jednog padrugog da bi se, in extremis, zadržala tačno između dva tasa. Akodrevni psalmi ne lažu, Omar je već postao Maa kheru, pravedan iopravdan pred bogom. Optuženi, videvši konačan sud terazija,odahnu s olakšanjem.

„Ispunili smo sve što nalaže Reu Un Pert Em Hru“41 rekao je Tot.„Doslovce smo pratili zapovesti drevnih vradžbina. Sada, Omare,ukoliko Mat ispuni svoju pravdu, trebalo bi da ti preda istu tajnu kojuje otkrila gospodaru ove grobnice, velikom Amenhotepu III.“

„Formulu života.“Eduar se zaprepasti. Poslednja „šakalova“ rečenica podsetila ga

je na nekoga... Ali suzdržao se.„O, Ozirise!“, uzviknuo je„šakal“ opipavajući osnovu svoje vučje

glave „Sada kad smo napokon završili obred, povedi nas ka čovekukoji mora primiti tvoju tajnu.“

I nakon što je izgovorio ovo, skide masku šakala, pažljivo jespusti na tlo i snažno zagrli Omara Abifa.

„Muhamede!“, uzviknu radosno kradljivac. „Hvala što si mi ukazaoput.“

Baron je, zanemeo, otkrio da se njihov vodič u Luksoru krio podmaskom „šakala“. A što je najgore, radio je ruku podruku s Omaromben Abifom.

„Nemaš mi zbog čega zahvaljivati“, kazao je Muhamed. „Moj jesveti zadatak da te povedem u pravcu uspeha, samim tim i do pravihpodanika Sunca koji čuvaju tajnu.“

Omar uhvati Muhameda za podlakticu, nabirajući istaknute crneobrve.

„Posle Nadijinog bekstva, mislio sam da smo izgubili posrednicuza dolazak do formule.“

„Ne. Još uvek imamo Bonapartu. Ako je on imam koga čekamo,ukoliko su predviđanja šiitskih proroka tačna, tek kada ga pronađeš iprimoraš da prođe ovaj isti obred, imaćemo to što tražimo.“

„Neka bude tako, Muhamede ben Rašide.“

Vodič se zagleda u kradljivca.„Ne zovi me tako“, odgovorio je Muhamed s očiglednim prezirom.

„Odavno sam napustio pleme, čim sam otkrio da me niko u porodicineće povesti k Svetlosti i da je vera koju propovedaju zasnovana nazastareloj zvezdanoj religiji nesposobnoj da održi i zaštiti tajnu životakoju su nekada posedovali.“

„A to će učini Bonaparta kada je primi.“„To je njegova sudbina.“

Eduar i Žan-Batist trkom su napustili grobnicu, napipavajući tlo izidove kako bi se vratili istim putem. Bili su uznemireni. Čuli sudovoljno da shvate, makar delimično, šta im se dešava pred nosom.Neko na jugu zemlje priprema zasedu za generala, vođu njihovogpohoda. Neko – a to su dobro znali – spreman na sve zbog nekogbesmislenog egipatskog sujeverja.

Nešto moraju preduzeti. Možda da se postaraju da poruka stigneBonaparti. I to brzo.

21.

Napoleon nije uspevao da shvati šta mu se to upravo dešava. On,mladi oficir s dosijeom bez i jedne mrlje, dozvolio je da ga odvuku doNazareta kako bi se sastao s nekim pustinjskim nomadima koji suizgledali kao da su izašli iz priče iz Hiljadu i jedne noći. I svojevoljnoim je dozvolio, što je bilo još gore, da na njemu primene neku vrstu„leka za pamćenje“. Nekakvu drogu s nepredvidivim posledicamakoja mu je isto tako mogla i okončati život.

Ali nije. Njeno dejstvo, izvanredno lucidno, vratilo mu jeuspomene na prve oficirske godine u Parizu.

Malo-pomalo Korzikanac je počeo da shvata šta traži ovde, takodaleko od domovine, upleten u svet verovanja potpuno različitih odnjegovih. Neočekivano jakim oživljavanjem brojnih ličnosti i okolnostipostajao je svestan da se iza svega ovoga krije neki zadatak, nekaneizbežna sudba.

Astrolog, negde već zapisan usud, tajanstveni besmrtni grof,piramida izgubljena u Nici nalik ovoj u čijoj se utrobi sada nalazi...Treba li sve da prihvati kao raspuštene niti jednog te istog klupka?Napoleon, opijen novim utiscima, počinjao je da to smatra mogućim.Ali da li su ove niti deo tkanja njegove sudbine? Ili bi bilo suvišnopretpostaviti u ovom poodmaklom času da droga „plavih mudraca“,baš kao i granitni kovčeg u kome trenutno leži, imaju isti cilj? Moždačak isto poreklo?

Opružen na dnu hladnog spremnika u kraljevskoj odaji Velikepiramide, Korzikanac je u tišini razmišljao. Opet, nije mogao daizbegne da se priseti nečega. Ovoga puta, diskretne posete jednomstarom pariskom restoranu ubrzo nakon što je napustio uredslužbenika Dulsea de Pontekulana...

Bonaventura Gijon nije umeo da se odupre omamljujućem zveckanjusrebrnjaka. A lukavi Bonaparta je iskoristio njegovu pohlepu najbolješto je umeo.

Iako generalove finansijske prilike nisu dopuštale ove troškove,velikodušna nadoknada vidovnjaku obezbedila mu je poslednji,možda suštinski trag u zavrzlami u koju se, činilo se, pretvorilanjegova budućnost.

Prema priznanju „profesora nebeske matematike“ u naletuoduševljenja, nestalni grof Sen-Žermen voleo je da posećuje izvesnirestoran u gradu, gde je obično pozivao svoje najbliskije prijatelje.Ako mu se nekada nešto omaklo u vezi s njegovim poreklom ilitajanstvenom formulom života koju su mu mnogi pripisivali, moralose zbiti između ova četiri zida.

„Priupitajte tamo“, kazao je astrolog pokazujući u neodređenompravcu, negde kroz prozor mansarde. „Možda će znati nešto da vamkažu. Daću vam adresu; ali me ne spominjite u lokalu.“

Napoleon je pristao. Nije imao vremena na pretek, tako da seubrzo nakon što je napustio kabinet, spustio ka Seni, prema svomnovom odredištu.

Pokazalo se da je zgrada u koju ga je Gijon poslao, broj pedesetjedan u mračnoj Ulici Montmorensi, sivo mesto i do te merenakrivljenih zidova da se činilo kako samo što nije srušilo. Učetvorospratnici sa uzanom mansardom pokućstvo je bilo, uprkososiromašenom izgledu, najbolje u celoj ulici.

Korzikancu je trebalo dosta vremena da pronađe tu zgradu. Ublizini glavne ulice Sen Marten, usred četvrti Templ, ulicaMontmorensi je ipak bila običan sokak bez poslovnica bilo koje vrstei bez ikakvog šarma za čoveka koji se u doba pre revolucijepredstavljao kao grof i razbacivao bogatstvom po dvorovima Evrope.Ali, došavši dovde, stojeći naspram fasade pomenutog restorana,mladi general je pomislio da uviđa pronicljivost Sen-Žermenovogizbora.

Zaista, velika slova uklesana na fasadi u golom kamenuobjavljivala su da je ovo Gostiona Nikolasa Flamela, „najstarija kućau Parizu“. Pored toga, video je kameni medaljon u visokom reljefu,poodavno lišen svoje raznobojne gleđi. Figure anđela i proroka bilesu posvuda, i davale su svemu groteskan izgled. A baš kao što mu

je profesor Bonaventura kazao, troja ulična vrata vodila su uosamljeni restoran.

Bonaparta se nasmejao u sebi. Ako ga sećanje ne vara, tajFlamel kome je građevina posvećena nije niko drugi do čuvenipariski alhemičar iz petnaestog veka, štampar i prepisivač. Uzgred,njemu se pripisuje otkriće kamena mudrosti uz pomoć supruge, lepei ništa manje slavne Pernel. Sen-Žermen je, svakako, sigurno znaoovu priču. Nije uzalud za mnoge upućenike kamen mudrosti biosinonim za drvo života ili za eliksir večne mladosti.

„Ali to su gluposti! Kamen mudrosti ne postoji, osim ubaljezganjima ludaka!“

Gospođa Nerval, krupna i brbljiva žena s Oda, udovicanekadašnjeg gazde restorana, nasmejala se izmišljotinama svognovog gosta dok mu je prinosila izvrsni saumon roti et ses lentillesaux lard42 i izdašni vrč s pivom.

„Mnogi su verovali da je kamen zaista postojao...“, usprotivio seKorzikanac ne naročito uverljivo, pozivajući kuvaricu da mu sepridruži za stolom. Bili su sami. Posluga je imala slobodan dan.

„Ma, hajte, građanine generale! S revolucijom su sve ovakvepraznoverice ostale iza nas. To su popovske stvari.“

„Nemojte me pogrešno razumeti, gospođo... Nisam nikada rekaoda verujem u njih. Pitam vas iz čiste znatiželje.“

„Vidim već“, nasmešila se mangupski. „Vi to kažete zbog onogauklesanog na fasadi, zar ne?“

Napoleon je iz pristojnosti potvrdio. Zapravo, čeoni zid restoranamu je spolja izgledao toliko crn da mu nije ni palo na pamet da bi senešto na njemu moglo pročitati. Kako je on uzeo da jede ružičasti filelososa, njegova domaćica, bez sumnje zadovoljna ćeretanjem sneočekivanim gostom, nastavila je: „Trebalo bi da znate da je ovukuću podigao mag, baš taj Nikolas Flamel po kome se ovo mestozove. Još jedan ludak!... Znate već: čovek je bio jedan od onihnegdašnjih bogataša, zabavljao se zidanjem kuća po celom Parizu,koje je napunio kipovima i čudnim simbolima. Ova jedina još uvekstoji. Najčvršća je. Iz 1407. Godina zidanja je iznad vratne grede.“

„Iznad grede?“„Da. Ne mogu da poverujem da je niste videli, generale.“„Pa, nisam, gospođo.“

„To je kao neka molitva. Zapravo, ako bi neko skinuo ’amin’ iobrisao ono ’Očenaš’ i ’Zdravomarija’, moglo bi proći kao proglasrevolucionarnih vlasti...“

Madam Nerval se otvoreno nasmejala sopstvenoj domišljatostipred oficirovim iznenađenim pogledom.

„Znate li natpis s grede?“„Napamet! ’Mi, radni ljudi i žene, živimo u prednjem delu ove kuće

sagrađene 1407. godine gospodnje. Svako od nas je obavezan dadnevno izgovori jedan Očenaš i jednu Zdravomariju moleći Boga damilosrdno oprosti grehe sirotih pokojnika. Amin.’“

„Zadivljujuće. Znate je naizust.“„Da“, nasmejala se ushićeno. „Moj je muž radije hvalio moje

pamćenje negoli kuvanje.“„Sigurno možete da se setite gotovo svih redovnih posetilaca...“

Napoleon ju je malo-pomalo navodio na temu koja ga je zanimala.Madam Nerval poverljivo klimnu glavom.

„U tom slučaju, sigurno se sećate da ste ovde viđali izvesnoggrofa Sen-Žermena...“

„Sen-Žermena!“, gostioničarkino lice je zasijalo kao da senajednom setila kakvog dalekog rodaka. „Pa naravno! Da li je on bioi vaš prijatelj, generale?“

„Svakako“, slagao je.„Grof je, naravno, često ovde svraćao. Veoma se sprijateljio s

mojim mužem i često je koristio naš restoran kao svoj čajni salon, daugosti prijatelje. Kakva čast!“

„Jasno mi je, gospođo.“„Jeste, jeste. Sirotanu je kuća večito bila u radovima, pa se nama

obraćao za pomoć. Nikada nismo imali nikakvih problema s njim, nitis njegovim gostima, premda su neki trabunjali o glupostima. Ali grofje bio pravi gospodin. Obrazovan, otmen...“

U tonu madam Nerval odražavala se izvesna nostalgija.Korzikanac je ponudi da popije gutljaj suvog domaćeg vina, a onanaiskap ispi nekoliko čaša.

„I kakvi su to prijatelji obično dolazili da ga posete?“„O, mesje!“, odgovori cvrkućući. „Od svake fele. Bilo je tu učenih i

skromnih. Vojnika i ljudi plemićkog porekla. Čak i sveštenike ibiskupe smo viđali da ovuda prolaze.“

„I, svakako, razgovarali su o politici?“„Ne, ne. Ni govora. Nisu prestajali s pričom o Egiptu. Znate li vi

nešto o Egiptu, generale?“Bonaparta potvrdno klimnu glavom.„Dosta sam pročitao o toj zemlji. Ali tolike stvari se o njoj pričaju,

da ne mogu da zamislim o čemu li je mogao grof da razgovara...“„To vam opet mogu ja kazati. O piramidama. To je bila njegova

omiljena tema.“„I to je to?“„Dobro“, gospođa Nerval nasu sebi treću čašu vina, „ne samo o

njima. Jednog dana čitavu noč nisu usta zatvarali o putovanju nekogPola Lukasa u Tursku, pre sada već osamdeset godina, i o tomekako mu je jedan derviš priznao da se lično susreo s NikolasomFlamelom u Indiji...“

„Flamel?“, poskoči Korzikanac. „Živ? Ali kako, ako je ovu kućupodigao 1407!“

„I umro deset godina kasnije, jeste. Šta da vam kažem, sveludaci!“

Kuvarica se, međutim, namrštila kad je izustila glagol umreti. Kaoda joj se on nikako ne čini prikladnim.

„Ali to je nemoguće.“„To sam i ja mislila, građanine generale, ali moj je muž bio uveren

da je sve istina. I pazite šta su govorili: po tom nekom Polu Lukasu,Flamel je naredio da ga sahrane u crkvi svetog Jakova, nedalekoodavde, i da na njegov nadgrobni spomenik postave jednu malupiramidu. Sen-Žermen, koji je već znao ovu priču, objasnio je da je utome činu bila tajna njegovog povratka u život...“

„A kako je Flamel to mogao znati?“„Po rečima mog muža, zato što je poznavao egipatsku magiju.

Ma, hajte! Vi što izgledate kao da ste toliko toga pročitali, nepoznajete čuvenu Flamelovu Knjigu hijeroglifskih znakova?“43

Napoleon odmahnu glavom.„Pa u njoj se govori o magiji zapisanoj na nekakvim slikama, i

kako se pomoću njih, ako se poznaju određene formule ’čitanja’,može pristupiti mudrosti predaka. Za mene je to zavrzlama, aliFlamel je, to je Sen-Žermen ispričao za ovim istim stolom, ’pročitao’

u egipatskim slikama put povratka u život preminulih koji su čistogsrca.“

„Da li vam je to objasnio?“Korzikanac je prikovao pogled za vlažne i donekle pripite oči

madam Nerval.„Sećam se da nam je prethodno postavio jedan uslov: da mu

pomognemo da u Francuskoj obnovi istinitu veru Egipćana.“„Istinitu veru Egipćana? A šta je to, do đavola?“„Grof vam nije pričao o tome? Baš čudno! Niti vam je pominjao

svoju opsednutost Marsilijom Fićinom?“„Nikada nisam čuo da ga pominje, madam. Ko je to?“„Oh, moj neuki vojniče“, zakikotala se kuvarica. „Fićino je rođen u

Italiji u isto doba kad i Flamel, i kako nam je grof objasnio, radio je ponalogu mecene Kozima de Medičija, sa zaduženjem da okupi svehumaniste tog doba pod istim krovom. Ta improvizovana akademijapokrenula je renesansu, mesje!“

Bonaparte se trže. Sumnjičav, nije mogao lako da poveruje daova odrpana kuvarica tako olako govori o stvarima koje su je, jasnose videlo, prevazilazile.

„I recite mi, madam Nerval, kakve veze ima taj Fićino s obnovomegipatske religije i našim zajedničkim prijateljem, grofom Sen-Žermenom?“

„Brojne! Fićino je preveo na latinski značajne tekstovetajanstvenog porekla. Sa svojim istomišljenicima ojačao je naklonostprema svemu egipatskom i uvideo ogroman uticaj koji je ovaj narodimao na našu istoriju i našu veru...“

„A Sen-Žermen?“„On je samo išao njegovim tragom ne bi li došao do tajne života i

ne bi li je zaštitio. Pronašao je piramide podignute u Evropi velikepoput egipatske Velike piramide, i godinama je uporno tragao zarodbinom njihovih graditelja. Bio je ubeđen da oni sigurno čuvaju deotajne mudrosti kojom je bio opsednut...“

„I da li ih je pronašao?“Madam Nerval nasloni debele podlaktice na laneni stolnjak i

pošto je oslonila bradu na šake, odgovori samozadovoljnim tonom:„Naravno. Grofovi su prijatelji možda bili budale, ali on nije. Sve je

činio s određenim ciljem. Šta vi mislite, kome je ovde zakazivao?Birokratama željnim plesa?“

Neobična jeza prože Bonapartu.„Hoćete da kažete...“„Da je ovde pozivao rođake tih graditelja, da.“Napoleon je još malo poćutao. Jedno pitanje, samo jedno, zastalo

mu je u grlu kada je ovo čuo. Jedva je progutao pljuvačku i izustio:„A da li ste upoznali nekog od njih, gospođo?“

„Mnoge. Ali nikog poput Nikodima Buktura, čukununuka, ili šta jaznam, nekog tamo Ahmeda Buktura, čoveka koji je u Nici podigaonajveću i najsavršeniju od ovih piramida. On je, naravno, došao izEgipta i predstavio se kao grofov najbolji prijatelj.“

„Buktur...?“

Napoleon je više puta ponovio ovo prezime. Ali, one večeri 1795,treće godine revolucije, teško da je išta moglo da mu znači. Što setiče imena Nikodim, iznenada se setio gde ga je prvi put video, uJevanđelju po Jovanu. Tamo se veli da je uz Josifa iz Arimateje,Nikodim jedini prišao Isusovom lešu i pomazao ga alojom i smirnom.Na neki način, on je bio zadužen za njegovo pročišćenje i pripremuza povratak u život.

Kako su budalasti oni koji još uvek veruju da naše telesno bivstvonije isplanirano od rođenja do smrti, čak i u najsitnijimpojedinostima... Kako su budalasti oni koji, i nakon što su sesuprotstavili životnim preokretima, i dalje veruju u slučajnost.

22.

Nazaret

Žestoki dodir ledene vode povratio ga je u stvarnost. Najkrupnijimeđu beduinima s plavim turbanima, Tagar, onaj s očima poputopsidijana, prodrmao ga je bez oklevanja pošto ga je polio poplećima vodom iz kofe. Imao je dobre namere: želeo je da se gostumalo-pomalo vrati osećaj u nogama i rukama.

Balasan ga je ozbiljno posmatrao s pažnjom oca koji gleda svoječedo dok puzi. Promrmljao je svojim pomoćnicima da je stranacizgleda uspešno prošao prvu Matinu procenu, povrativši uspomenekoje su ga dovele u svetu zemlju egipatsku. I prvi put se zadovoljnonasmešio.

Bonaparta nije obratio pažnju na imamove reči koje su munerazgovetno odzvanjale u glavi. Još uvek blago rastrojen, trebalomu je nekoliko sekundi da se pridigne na noge. Iako je mislio da jesve bilo samo san, Korzikanac potraži pogledom tumača.

„Ilijkse“, promrmlja. „Ti si Buktur, zar ne?“Iznenađen ponašanjem vojnika koji je i dalje drhtao, Kopt klimnu

glavom ne otvarajući usta. Iako nisu uspevali da razumeju jezik kojisu njihovi domaćini koristili, beduini se pogledaše zadovoljno.

„Ti si dogovorio ovaj susret s ljudima iz pustinje...“, nastavio jeKorzikanac slabim glasom. „Znao si šta će mi učiniti. Kaži mi onda:za koga radiš, Ilijkse?“

„Samo vama služim, gospodine...“Dok je pokušavao da se osuši, otresajući naizmenično noge i

ruke, Napoleon razoruža svog prevodioca onim strogim i ljutitimpogledom koji je ovaj često viđao u Kairu. I premda je znao da jeKorzikanac još uvek slab i iscrpljen, jeza je prožela Buktura od glavedo pete.

„Nemoj me lagati, Ilijkse! Kome služiš?“, ponovio je Bonaparta.„Vama i takođe Gospodu koji s neba sve vidi.“

„U snu koji su mi ovi ljudi omogućili video sam neke stvari koje teoptužuju, Ilijkse.“

„Optužuju?“, Kopt kao da nije razumeo.„Istine koje objašnjavaju neke tvoje sposobnosti. Na primer:

nikada mi nisi rekao kako si naučio francuski...“„U mojoj porodici se vaš jezik govori već godinama, gospodine.

Bili smo pleme trgovaca, i naši brodovi neprekidno su iz Aleksandrijepolazili put Grčke, Italije i Francuske da prodaju i zamene robu.Naučio sam francuski od mojih predaka.“

„Da li je neko od njih došao u Nicu da živi?“Buktur sleže ramenima, kao da ne zna na koje mesto misli

general. Ali ovaj mu nije pružio priliku da se opravda.„U redu, Ilijkse. Postaviću pitanje drugačije: ko je Nikodim

Buktur?“Prevodilac, koji je bio pored starog „plavog“ imama, Balasana,

poskoči sa asure.„Kako ste znali...“„Odgovori mi, Ilijkse!“, Korzikanac ponovo diže glas. „Ko je

Nikodim Buktur?“„To je stariji brat moje majke.“„Pričaj mi o njemu“, naredi Napoleon.Najednom malodušan, tumač se kratko premišljao šta da kaže.

Iako je general još uvek bio pod uticajem beduinove droge, izgledaoje veoma svesno i izgovorio je stvari o njemu i o njegovoj porodicikoje nikako nije mogao znati.

Na kraju, bez mnogo oklevanja, otvorio je dušu.„Moj ujak, gospodine, već godinama živi u Francuskoj. Pre samo

nekoliko meseci vratio se u Egipat i ispričao nam o vašimpripremama za pohod. On je bio u Tulonu kada ste se na čelu floteotisnuli, i premda je odredište vaše vojske onda bilo dobro čuvanatajna, nesmotrenošću jedne dame iz pratnje vaše supruge Žozefine,otkrio je krajnji cilj misije...“

„Nastavite.“„Nikodim, baš kao i ostatak naše porodice, čitavog je života

čekao na nešto takvo.“„Ne razumem te...“

„Vidite, gospodine, godinama unazad smo uvereni da će čovek izneke zemlje Lava,44 kao što je Francuska, stići u Egipat da obnovinaš stari sjaj. Sjaj koji su nam preoteli Rimljani, hrišćani i muslimani.Zato smo koristeći sva moguća sredstva, stupili u vezu s ’plavimmudracima’, čuvarima najizvornije tradicije, ubeđeni da će oni takođerazumeti važnost vaše skorašnje posete. Zapravo, snabdeli smo ihsvim podacima o vama kojima smo raspolagali. Vašomhoroskopskom kartom koju smo izradili na osnovu podataka koje jeNikodim prikupio u Francuskoj, kao i svakom pojedinošću o vašemživotu ma koliko se beznačajnom činila... Da bismo ih ubedili da stevi očekivani.“

„Očekivani?“„Izabrani...“Napoleon, iznenađen svim ovim tajnim postupcima, neko vreme

je razmišljao o svemu.„Da li vam je Bonaventura Gijon prodao moju horoskopsku

kartu?“„Velikodušno smo mu platili.“„I kako ste procenili da ću dospeti do Nazareta?“„A, ne, ne. To je bila sudbina. Još jedan znak proviđenja koji nam

je samo olakšao ovaj susret s ’plavim mudracima.’“„Opet ću te pitati, Ilijkse, i molim te, u ime odanosti koju mi

duguješ, odgovori mi.“ Korzikanac se strogo zapiljio u crne tumačeveoči: „Kome služiš?“

Koptova brižno podšišana jareća bradica trzala se na svaki ugrizdonje usne. Korzikancu nije promakao ovaj izraz napetosti.

„Gospodine, poslušnost dugujem samo vama i svom plemenu“,progovorio je konačno.

„Tvom plemenu?“„Mi smo jedna veoma stara egipatska porodica, drevnog porekla.

Vekovima smo već deo jednog bratstva učenika Sunca, koji veruju ujednog jedinog Boga, tvorca svega, i koji žele da obnove pravoverniporedak u zemlji naših predaka.“

„Pravoverni?“„Jeste, gospodine. Poredak koji kaže da smo od mesa i duha, da

imamo suštinu koja nas čini besmrtnima, ali koje se mnogi odričuzbog gluposti ili greha. Ako biste vi, uz milost ovih pustinjskih

mudraca, povratili formulu koja je faraone, vladare ove zemlje,učinila velikim, razumeli biste dublji značaj naše vere i otkrili velikuistinu.

„Kakvu veliku istinu, Ilijkse?“„Da smrt ne postoji. Da smo svi mi mnogo više od mesa. Da smo

božanska energija koja ne nestaje, samo menja stanje. Bog nas jesve podario besmrtnom dušom, postavljajući je u smrtno telo, ipozvao nas da oplemenimo materiju čineći je večnom...“

Napoleon je posmatrao trojicu beduina koji su ih gledali kao darazumeju o čemu govore.

„Pitaj ih onda kada i gde će mi predati ovu formulu, Ilijkse. Ako uznju uspemo da povratimo red u Egiptu i ako mi dokažeš da smrt nepostoji, zaboraviću da si tajio postojanje svog bratstva...“

Kopt ga hitro posluša. Balasan je s pažnjom slušao njegovprevod i osmehivao se.

„Biće to pre nego što sultan napuni doba za heb-sed“, rekao je. „Ito u Velikoj piramidi, prvoj spravi večnog života...“

„Prvoj?“, iznenadi se Napoleon. „To znači da postoje i druge?“Imam je zavrteo glavom, veselog izraza.„To bi“, odgovorio je kada je uspeo da shvati Korzikančevu

rečenicu, „trebalo da priupitaš porodicu Buktur, koja je sačuvalajednu od ovih sprava u zemlji iz koje dolaziš...“

„U Falikonu!“

Kakva ironija.Morao je da okupi flotu od više od tri stotine brodova, pređe s

jednog na drugi kraj Sredozemnog mora i rasporedi između Egipta iSvete zemlje više od trideset hiljada ljudi, da bi otkrio da se odgovorna njegove životne sumnje nalazi na nekoliko kilometara od Nice,gotovo tačno nasuprot rodnog mu ostrva.

Leđa utrnulih od pritiska glatke površi sarkofaga, Korzikanac osetineobično olakšanje. Kao da mu telo postaje sve lakše, i kao da ništane može izmeniti njegov jasan i tek stečen uvid u sled događaja.

Jedino nije znao – iako je počeo slutiti – da je nepovratni proces„vaganja duše“ već započeo. Samo je trebalo da Tot podesi terazije iodluči šta je dalje činiti s njegovim duhom...

23.

Kairo, 7. mesra45

Tajna služba Marka VIII, sporija od službe francuskih osvajača imanje odlučna od službe mamelučkih neprijatelja, počela je da radipunom parom tek nakon što je izgorela mesna biblioteka. Nikadaranije otac Filip, šezdesetogodišnjak strogog i nepoverljivog lica,onizak rastom i spljoštenog čela, nije uživao u brojnim povlasticamada bi do kraja sproveo jednu unutrašnju istragu.

Filip je bio na lošem glasu među sveštenstvom. Bio je zadužen zaobezbeđenje patrijarhovih sedišta i često je bio primoran da koristinasilne metode da bi rešio probleme. Čak i one u vezi s crkvenompolitikom. Van ovog kruga imao je neslavnu čast da bude jedini Koptčiju su glavu ucenile brojne muslimanske vođe, naročito nakon štose pročulo da je koristio svoje veze među Francuzima da bi ihupozorio na nekoliko pokušaja puča protiv Napoleona.

Marko VIII je imao poverenja u njega, ali do ovog leta otac Filipnije znao koliko. Zapravo, sveti otac mu je ovaj zadatak osmislio svelikim žarom. Novo zaduženje mu je bilo da razjasni činjenice kojese tiču smrti Sirila Bolonjanina a naredba da uhapsi moguće ubicepre nego što to učine Francuzi.

Nakon što je primio patrijarhova uputstva, Filip je, vidnozadovoljan, protrljao žućkaste ruke: sada je bio među najmoćnijimosobama u zajednici. Prvi put za trideset godina službe imao jeodrešene ruke – potpuno odrešene – da istraži do samog kraja ovuuznemirujuću misteriju.

Ubrzo je shvatio da Marka VIII opsedaju misli o zločinu. Želeo jeda bude siguran da ubice nisu imale pristup izgubljenoj knjizisvetoga Marka, kao ni da su njen sadržaj prenele nekome trećem.Iako je Takla, pomoćnik pokojnika, tvrdio da ni on ni njegov učiteljnikada nisu razgovarali ni sa kim van koptske zajednice, on kao injegov nadređeni morali su biti potpuno sigurni u to.

Još jedna nepoznanica bila je zagonetna rečenica iz Jevanđeljapo Jovanu ispisana na zidu biblioteke. „... Ako se ko nanovo ne rodi,ne može vidjeti carstva Božijega.“ Zašto li je Sirilo prepisao? Ilimožda nije on, već njegov krvnik, u činu krajnje izopačenosti?

Osmi po redu Marko uslužno je ustupio ocu Filipu čitavudokumentaciju o slučaju, i uz nju neke važne smernice za razvojistrage. Na primer, predao mu je Bibliju spasenu posle požara ubiblioteci, za koju se ispostavilo da je puna beležaka po marginama.„Pažljivo je prouči“, naložio mu je, „jer ćeš u njoj pronaći na čemu jeradio Sirilo kada je nestao.“ Takođe, pozvao ga je da dodatno istražijoš nešto: da utvrdi postoji li još prodavnica tkanina u Kairu ili uokolini Heliopolisa, koju vodi neka porodica po imenu Ben Rašid.Njihovo ime, zajedno s vrednim tekstom jevanđeliste, pojavljivalo seu spisima koje je kaluđer iz Bolonje prevodio.

Ako bi imao uspeha i brzo pronašao porodicu Ben Rašid, ne bismeo da postupi brzopleto: izbliza bi nadgledao njihove postupke ipokušao bi da otkrije zašto su uklonili Sirila pre nego što ih je ulovio.Patrijarh je bio uveren da je ovaj klan jedini imao dovoljno snažanmotiv da ukloni prevodioca budući da su, ukoliko je verovatijevanđelisti, njihovi stari preci bili čuvari mistične tajne koju su prenelilično Isusu Hristu, ali koju svakako nisu želeli da vide u posedukoptske crkve.

Filip je odmah uvideo ozbiljnost situacije. Zatražio je da mu seustupi jedna prostrana soba u potkrovlju ružičaste kuće oslonjene nacrkvu Al Moalaka, i naredio da se unutra postave veliki drveni stolovipo kojima je razastro veoma detaljne mape najbitnijih kairskih četvrti.Svidelo mu se ovo mesto. Drveni kapci na prozorima omogućavalisu njegovom ljudstvu osamu, ali nisu ga sprečavali da razgledaokolne ulice kad se zaželi razonode.

Smesta je započeo posao. Njegovi najbolji ljudi – mala skupinaod trinaest redovnika različitog porekla, uglavnom katoličkihpreobraćenika nimalo sumnjivog izgleda – počeli su iste večeri daprečešljavaju Kairo i svaki zaselak u prečniku od četrdesetkilometara. Mnogi su morali da se maskiraju u mameluke i staveturbane kako bi neometano obavljali posao. Na kraju krajeva, Koptisu i dalje bili parije Egipta. Dobro ukorenjena manjina, ali smetnja zapravoverne muslimane.

U ružičastoj kući sakupljani su svi podaci do kojih je trinaestšpijuna došlo, zatim su prelazili u ruke odabrane grupe proceniteljakoji su ih svrstavali prema važnosti. Zapravo, trećeg dana su naporiistražitelja zaduženih za istočni deo grada konačno urodili plodom.Do otkrića je došlo kada je otac Filip već bio izgubio gotovo svakunadu da će pronaći makar jednog Ben Rašida u središnjoj gradskojčetvrti.

Njegova mapa s prikazom najgušće naseljene kairske četvrti bilaje maltene potpuno pokrivena krstićima koji su označavali većpretražene zgrade. Ostalo je tek nekih stotinu velikih poseda zapretres, toliko starih da ih čak ni podrobni katastar koji je sačinilaotomanska vlast na početku vladavine nije obuhvatao.

Ali, Bog daruje strpljive i baš kao što je premudri patrijarh Markoslutio, u subotu u podne šestog mesra, napokon otkriše zdanje naime jedne stare lokalne porodice po imenu Ben Rašid, upravo uneposrednoj blizini naselja Bajn al Kasrajn.

Fra Filip je bez razmišljanja sve snage usmerio na ovo mesto.Sa ulice je imanje Ben Rašidovih moglo da obmane: kroz spoljnu

kapiju jedva bi prošao konj, ali unutrašnjost poseda zauzimala jepovršinu gotovo jednaku osnovi Velike piramide. Debeli zid od ciglerazdvajao je stambeni deo od spoljnog sveta, a zahvaljujući zabranuod žbunja i puzavica iza, pretvarao ga je u neprobojno mesto.

Agenti oca Filipa nisu uspeli da utvrde postoji li drugi način da seuđe na imanje, ali su primetili živu aktivnost na imanju. Muškarci ižene bi dolazili u svako doba i odlazili u pravcu sumnjivih gradskihbudžaka. Natovarili bi mešine u naselju nadomak Saladinovetvrđave, promenili konje na putu za Sakaru, ili bi se opremili velikimkoličinama žita u mamelučkoj četvrti Bulak. Zapravo, iako se činiloda se pripremaju za selidbu ili dugo putovanje, gazde ovog posedaneprestano su primale nove posetioce.

Poslednji stigoše, što su saznali zahvaljujući komšijskimgovorkanjima, plemenski poglavar, vidoviti Ahmed i njegova pratnja.Bilo je čudno da jedan mistik svojevoljno napusti svoje mesto i dođeu veliki grad, tako da ocu Filipu i istražiteljima nije promaklo da seunutra planira nešto od najvećeg značaja. Ali šta?

Zdepasta prilika šefa koptske tajne službe rano izjutra prešla jeseverni deo grada. Uprkos tome što je bila nedelja, sveti dan, moraoje položiti račune patrijarhu o svakom dešavanju. Hvala bogu, bio jedelimično zadovoljan nalazima svog tima i želeo je nasamo daporazgovara s Markom VIII o ishodu druge linije istrage: o Bibliji ocaSirila. Predao ju je trećoj, takođe probranoj grupi učenjaka iz krugaSvetog Makarija, koji su je pomno proučavali dan i noć tokomposlednja sedamdeset dva sata, dolazeći do nekih svakakoznačajnih otkrića.

Kada je ispio veliku šolju vrelog mleka sa šafranom koju mu jejedan od sekretara njegove svetosti ponudio, Filip, koji je već sedeopred Markom, nije želeo da dodatno iskušava patrijahovo strpljenje.

„Sveti oče“, kazao je s poletom, „saznali smo šta je Sirilonameravao da učini pre nego što je umro.“

Patrijarh, ispijajući drugu šolju, obrisa svilenom maramicom kapimleka koje mu padoše na bradu, i dalje je zurio u njega.

„To ste saznali?“„Da. Proučavao je u jevanđeljima stradanje i smrt našeg

Gospoda, vršeći poređenja s egipatskim mitom o Ozirisu.“„I zašto bi se, do đavola, bavio nečim takvim?“

Šezdesetogodišnjak se zadovoljno nasmešio.„Nije teško pretpostaviti, svetosti. Nakon vašeg razgovora o

dolasku vremena kada će biti moguće oživeti čoveka, verovatno sebacio na proučavanje poslednjih Isusovih trenutaka da bi otkrio kojesu pripreme neophodne, kada nastupi čas...“

„Pripreme?“„Po beleškama koje se pojavljuju pored brojnih odlomaka iz

Biblije, reklo bi se da je Sirilo ozbiljno verovao u potrebu zapročišćenjem pre smrti. I odlučio je da potpuno prouči Isusova dela,možda i da ga oponaša.“

„Objasnite mi to.“„Prosto je, svetosti, stradanje našega Gospoda počelo je

pobedonosnim ulaskom u Jerusalim na leđima magarca. Grad gadočekuje s palminim lišćem u rukama. Tako je započelo Isusovomučno putovanje, i ova činjenica je nadahnula jednu od našihnajbitnijih verskih proslava.“

„I onda?“

„U stvari, ovaj pasus u potpunosti ima egipatsko zaleđe. Isus jašena magarcu, baš kao Horus u hramu u Idfuu koji jaše Setu naleđima. Ovaj zli egipatski bog predstavljen je na brojnim mestimakao čovek s magarečom glavom... Pratite li me?“ Patrijarh potvrdnoklimnu glavom.

„Osim toga, listovi palme korišćeni su na mnogim paganskimproslavama da bi se pročistio vazduh koji božanstvo treba da udiše,budući da se verovalo da rasteruju tamu.“

Marko VIII je spokojno trljao bradu ne progovarajući.„Zar niste već shvatili, svetosti? Isus na magarcu bi u očima

nekog drevnog Egipćana predstavljao pobedu svetlosti nad tamom.Mračni bog Set je bio predstavljan s glavom magarca“, navalio je.„Kada su jevanđelisti napisali ovu priču, a sveti Marko je prvi toučinio, prisećali su se jednog drevnog egipatskog obreda!“

„Slučajnost.“„A takođe je slučajnost da Isus na tajnoj večeri kaže da će

njegovo telo i krv predstavljati hleb i vino, kao što je i Oziris učinionekoliko hiljada godina ranije? Siril, na margini četrnaestog poglavljaMarkove knjige zapisuje egipatsku molitvu Ozirisu koja glasi: ’Ti siotac i majka ljudi, od tvog daha žive, s tvog tela kušaju meso.’“

„Ni to me nije ubedilo, oče Filipe.“Ozbiljno patrijarhovo lice i dalje je bilo zategnuto poput lica kakve

grčke karijatide.„U svojim beleškama Sirilo Bolonjanin donosi i druge osobene

zaključke: veli da bi se postiglo vaskrsnuće, čovek se prvo morapročistiti. Egipćani su verovali da faraon to čini kada se susretne sRaom na svetom jezeru. Na obali mu bog Tot umije stopalapripremajući ga tako za povratak u život. Isus je takođe verovao uovaj obred, i oprao je noge svojim učenicima tokom tajne večere,pripremajući ih za vaskrsenje. Vidite li sad, sveti oče? Isus je bioupućen u Ozirisove tajne!“

„Možda hoćete da kažete da je oživeo zahvaljujući nekoj vrstiegipatske magije?“

Zbog načina na koji ga je patrijarh uobličio, pitanje je zvučalo kaooptužba. Kao da je upravo obznanio smrtnu presudu nekom jeretiku.

„Ne tvrdim to ja, to tvrdi Siril.“

„I kako je čovek pobožan poput njega mogao da zaključi neštoslično?“

„Opet zahvaljujući poređenjima jevanđelja s mitom o Ozirisu,svetosti. Marko jasno objašnjava da su tri žene otkrile Isusovupraznu grobnicu i krenule u potragu za njim. U Egiptu je to boginjaIzida, često prikazana u društvu svojih sestara Anuket i Sati, kojaočajno traga za Ozirisovim telom. U egipatskoj tradiciji Izida na krajuotkriva da je sarkofag s telom njenog supruga pao pod jedno drvočije ga je korenje obavilo. Deblo je bilo posečeno i postavljeno kaostub u dvoru, ali boginja ga je pronašla, otvorila ga, izvadilaOzirisovo telo, uvila ga u čaršav i namirisala pre nego što ga jeponovo sahranila.“

„I?“„Zar ne shvatate da je upravo isto to učinio Josif iz Arimateje

kada je skinuo Isusa s krsta, obavio ga platnom i ostavio mirisnog unovu grobnicu pre nego što vaskrsne?“

„Dakle, Sirilo je...“„Uveren sam da je Sirilo želeo da ponovi isti obred pročišćenja

koji su vekovima izvodili Izidini obožavaoci. Došao je do zaključka damora najpre umreti kao naš Gospod da bi dostigao besmrtnost;napisao je onu zagonetnu Jovanovu rečenicu na zidu i odlučio daokuša sreću.“

„Okuša sreću?“„Između korica Biblije spasene iz biblioteke pronašli smo neke

zanimljive astrološke beleške. Listove ispunjenje preciznimproračunima koje je izveo neko s velikim astrološkim znanjem.Listovi navode na pomisao da je Sirilo bez sumnje verovao da će sezvezdani poredak koji je prethodio vaskrsenju našeg Gospodaponoviti istog datuma. A ako je bio zaista ubeđen u to, zar vam jedoista čudno što je pokušao da nadmaši Isusa Hrista u najslavnijemčasu? Zar ne biste čak i vi isprobali delotvornost formule života?“

„I da li je to mogao izvesti sam?“Filip je zlovoljno pogledao svetog oca, kao da njegovo pitanje

sadrži ključ za razjašnjenje ove zagonetke.„Očigledno da nije“, kazao je.

24.

U to nedeljno podne, sedmog mesre, na praznik Blagovesti, desilose nešto novo na imanju Ben Rašidovih.

Debeli čuvar Arapin na stalnoj straži kod ulaza, raskrilio je kapijuojačanu metalnim okovima nesvakidašnjem paru. Za razliku odnjihovih prethodnika svih ovih dana, napustili su imanje začudo bezikakvog paketa ili robe. Osim toga, otišli su u udobnoj obući iopremljeni dvema velikim mešinama punim vode, kao da sespremaju da zađu u pustinju.

Georgije i Andrija – zaduženi u tom času za nadzor, na položaju ublizini nekog obližnjeg otpada – nisu ih ranije primetili. On je bioogroman, snažan muškarac crne kože. Ona je, iako takođetamnoputa, bila lepotica nežnog izgleda. Premda ju je veo prekrivaood glave do pete, nije se moglo sakriti lepo i zgodno telo i tanušneruke nežnog tena. Mora biti da su stigli dok su se nadzirači menjali,te im je svima i promaklo njihovo prisustvo.

Po izlasku, novi posetioci Ben Rašidovih kretoše u pravcu krcatogputa Bajna al Kasrajna i izgubiše se u gomili. Georgije, najiskusnijišpijun oca Filipa, nije oklevao ni časa: iskrao se sa svojeosmatračnice, s namerom da ih ne izgubi iz vida.

Par je prešao centar Kaira i zaputio se ka predgrađu. Nisuzastajali da jedu, niti su svraćali u neku od gradskih radnji uvlasništvu porodice Ben Rašid, koje su sve već bile popisane i podnadzorom ljudi Marka VIII. Takođe, nisu ispoštovali ni predvidenepredahe za molitvu propisane Kuranom i izbegli su da se približeijednoj od brojnih džamija na koje su nailazili. Međutim, na pola puta,snažni muškarac i žena zaustaviše se ispred sokaka koji Georgije dotada nije bio primetio.

Nije imao više od metra širine, bio je uzan i dugačak, i vodio je domalog trga sa samo jednim zdanjem. Nubijci su ga svakako dobro

poznavali, jer su se bez oklevanja uputili tim uskim prolazom izamakli iza zavesa kojima je pokrivena fasada.

Georgije je proveo gotovo pola sata na nogama lutajući izmeđutezgi s voćem i vodonoša s krčazima punim sveže tečnosti,iščekujući ih da izađu... Upamtio je imena ulica, zapisana kredom nasvakom ćošku, na arapskom i na francuskom, i da bi prekratio vremeproračunavao koliko prolaznika prođe sokakom za sat vremena. Alivreme ubrzo poče neumitno proticati a čekanje postadenepodnošljivo. A šta ako su mu zbrisali? A ako je radnja u koju su„mete“ ušle imala drugi, njemu nepoznat izlaz? Ili se možda ovdenjihovo putovanje okončalo? U tom slučaju, koji je bio krajnji cilj ovadva neobična putnika namernika?

U čudu što ne vidi nikoga da ulazi niti da izlazi, Georgije senapokon odvaži da uđe. Šta bi mogao da izgubi? Ovde ga niko nepoznaje i ako stvari krenu po zlu, uvek mu preostaje mogućnost daizigrava građanina koji traži mesto gde bi nešto pojeo.

Zdanje je bilo drugačije od svega što je u Kairu video. Čim jekročio unutra, primetio je gustu i mračnu atmosferu, tek ponegdepresečenu svetlošću iz tri ili četiri bakarna fenjera nasumičnoraspoređena po tlu. Debele vunene zavese razdvajale su mali trg odunutrašnjosti zgrade, a pod je bio posejan prljavim šarenim ćilimima izbirkom taburea i onižih stočića sa skorenim flekama od čaja. I biloje hladno. Čudno, ledeno hladno, iako je napolju bila vrućina.

„Ima li koga?“, zapitao je Georgije glasno, izbegavajući jastučiće istolove.

Konačno, iza tezge skrivene u dnu trgovine neki čovek srednjihgodina, koji se predstavio kao Halil, srdačno ga pozdravi. Koptskišpijun bio je zatečen njegovim izbrijanim, čistim licem.

„Alan va šalan.46 Mogu li vam nekako pomoći, prijatelju?“, kazaoje na odličnom arapskom.

Georgije je oklevao, na šta je prodavac, koji je pokrio svojugalabiju veličanstvenom abaijom ili ogrtačem zelene boje, nastavio:„Ljubavni jadi, možda? Ili je vaš problem zdravstveni? Išijas? Gubitakkose?“, Halil je pod turbanom nabrao široko čelo i pomno posmatraosvoju mušteriju poput pravog znalca. „Nije valjda impotencija, je l’ te,gospodine?“

Kopt je, iznenađen tolikom pričljivošću, jedva uspeo dapromrmlja: „Vi... da li ste vi lekar?“

„Ne, prijatelju. Ja sam Halil, najvredniji i najpostojaniji vrač ugradu“, kazao je. „Ako tražite lek za neku poteškoću, došli ste napravo mesto.“

„U stvari...“, zamucao je Georgije. „Samo tražim neke prijatelje.“„U tome vam takođe mogu pomoći.“Halil se iskezio od uha do uha, tragajući za nečim po kredencu,

toliko pocrnelom i oronulom da ga Georgije nije ni primetio do togčasa: „Ja sam stručnjak u staroj veštini pronalaženja nestalih ljudi.Postoji drevna egipatska vradžbina koja će nam odmah reći gde senalaze tvoji prijatelji. I nije skupa.“

„Ne, ne!“, Georgije je odmahivao glavom. „Radi se o dvojeprijatelja koji su bili ovde do maločas...“

Halil prestade da pretura po svojoj zbirci staklenki i namaza, iokrete se prema svojoj mušteriji ne više nasmejan: „Mislite na dvojeNubijaca koji su me posetili pre nego što ste vi došli?“

„Da, baš na njih.“„Dobro“, uzdahnuo je. „Nikada ne odajem podatke o svojim

mušterijama, ali ove su bile zaista posebne. Moram vam priznati dagodinama nisam imao tako zanimljiv razgovor o magiji. Alahuakbar!“47

„Stvarno?“Georgije razrogači oči. Imao je sreće. Ako je vrač Halil lak na

jeziku kao što se čini, doći će do više podataka nego što se nadao.Fra Filip biće zadovoljan njegovom postupcima.

„Svakako. Pitali su me o tome koje vrste čini za ljubav i plodnostpoznajem. Naravno, objasnio sam im da je ova vrsta poslova najtežai najskuplja koja postoji. Treba veoma dobro poznavati koje se biljkekoriste, ubrati ih u pravom trenutku, usitniti na tačno određen način,dodati ulje samo kada treba, izdvojiti masti iz kičme riba veomateško dobavljivih, a povrh svega mora se paziti na mesečeve mene...Ali, znate šta je najbolje od svega? Oni su već bili upućeni u sveovo!“

„Oni su takođe vračevi...“, slagao je Georgije da bi izvukao štogodiz Halila.

„I veoma dobri, nema sumnje. Imate sreće što ste njihov prijatelj.Zamislite, poznaju čak i skarabejev način za očaravanje žene!“

„Skarabejev način?“„Već vidim da vi niste od te sorte. Dobro, ova tehnika nije uopšte

poznata“, Halilovo lice je ponovo zasijalao širokim osmehom.„Zahteva da se uhvati mladi skarabej kome još uvek nisu izbilirogovi, i da se ostavi da stoji u mleku crne krave od jutra do večeri.Zatim se njegovo telo izvadi na svetlost, pospe peskom po trbuhu iokadi tamjanom. Sledećeg dana, telo se velikim bronzanim nožemiseče na kolutove, skuva se u vinu i semenkama od jabuke kojima sedoda mokraća vrača a nekoliko kapi se pomeša s napitkom koji ćetedati voljenoj ženi da popije... Nikada ne omaši.“

„Uh“, Georgije je prikrio kako je umeo svoje gađenje. „Takođe,potvrdili su neke ovdašnje sumnje...“

„Ne razumem, na šta mislite?“„Na Francuze, čoveče! Izgleda da nisu samo vojnike doveli u

Egipat, već i sopstvene mudrace i vračeve.“„Je li?“„I to veoma moćne, po svemu sudeći. Evo da vidite: vaši prijatelji

su želeli da saznaju kako da neutrališu njihove moći i da im seneprimetno približe. A za savet su mi dobro platili.“ Georgije zviznuzadivljen, prikrivajući svoje duboko uverenje da ovakve priče Arapanisu ništa više od sujeverja tipičnog za divljake. Ali pustio je Halila dase ispriča: „Međutim, to što traže veoma je složeno, što prirodnozahteva savet nekoga stručnog poput mene.“

„El hamdu lilah48 Halile!“, izgovori Kopt svečano. „Vaša slavaprelazi sve granice, od Nubije do delte. Zato su moji prijatelji i došlida se posavetuju s vama.“

„Prorokove mi brade! Naravno!“„Nisam ni načas posumnjao.“„Mada, ono što su zaista želeli prevazilazi moje sposobnosti“,

prodavac tajanstveno naglasi ove reči. „Jer ako je basma zašarmiranje žena nešto dobro proučeno i jednostavno, to nije slučaj sbasmom za šarmiranje muškarca.“

„Muškarca?“„To sam im i rekao, prijatelju“, Halil se namršti a lice mu poprimi

neobičan izraz. „Ali taj podatak košta.“

Georgije jednim pokretom pokaza da mu je jasno i spusti sjajnisrebrnjak na sto. Prodavcu oči zasjaše, a zatim kovanica nestadeispod tezge.

„Da bi se postiglo čudo posedovanja jednog muškarca mora senajpre pokazati prava ljubav. To je tajna. Prava ljubav kakvu je Izidapokazala Ozirisu odlazeći u potragu za njim čak u svet mrtvih idonevši ga odande da bi ga potom oživela.“

„I to je sve čemu ste ih podučili?“„Tome... i upotrebi parfema i rastvora koji bi mogli odobrovoljiti

muškarca da krene na ovakav put.“„Vidim. I da li biste znali da mi kažete, Halile, kuda su pošli?“„Naravno. Izašli su sa zadnje strane zgrade preko dvorišta koje je

pred tobom, ka Azbakiji. Veoma im je stalo da stignu što pre donde.“„Ka Azbakiji? Glavnom štabu francuske vojske?“Halil potvrdi veselog izraza lica.„I pogodite šta, prijatelju moj“, kazao je.Kopt sleže ramenima.„Želeli su da se sastanu ni manje ni više nego sa sultanom

Bunabartom.“„S Bonapartom? S Napoleonom Bonapartom? Jeste li sigurni u to

što govorite?“„Jesam. Halil nikada ne laže. Osim toga, daću vam jedan magijski

savet, i to besplatno: ako se tamo raspitate za Bunabarta, svakakoćete ih pronaći.“

Vračev osmeh razoružao je Georgija. On dade još malo bakšiša49

ljubaznom prodavcu i užurbano napusti njegovu radnju zaputivši seka odajama oca Filipa.

25.

„Hteli bismo da razgovaramo s generalom Bonapartom“, začuo jestražar nekog Arapina obrijane glave i robusnog izgleda, koji jestajao na nekoliko koraka od njega. Pratila ga je žena pokrivenoglica koja nije progovorila ni reč.

Stražaru raspoređenom u stražarsku kućicu pored ulazne kapije uvojnu postaju bi sumnjivo. Gotovo nijedan musliman nije dobroizgovarao ime njegovog pretpostavljenog, a kamoli da je znaopravilno da kaže njegov vojni čin. Ali ovo dvoje nisu bili takvi.

„A ko ga traži?“, upitao je stražar bez oklevanja gotovo se nepomerajući.

„Ali ben Rašid i njegova nećaka Nadija. Došli smo iz Luksorasamo da bismo se sastali s njim. Radi se o temi od najvišegznačaja.“

„O kakvoj temi tačno?“, ispitivao je vojnik.„Poznat nam je identitet špijuna za kojima traga vaš general.“„Zaista?“, podrugljivo se nasmešio stražar.„Da. Zaista.“„U tom slučaju, videću šta mogu da učinim. Pozvaću kapetana

straže da porazgovara s vama.“Prošlo je manje od dvadeset četiri sata kako se Korzikanac vratio

s pustinjskih plaža Abukira. Uzbuđen ali iscrpljen, Bonaparta jekonačno okusio pobedu nad otomanskim trupama.

Opružen na divanu u svom uredu-spavaonici na trećem spratuzgrade razmišljao je kojim imenom da nazove ovaj sedmi dantermidora prve dekade,50 datum pobede. Njegov hrabri general Mira,u jurišu konjice koji će svakako ući u istoriju, sopstvenom sabljom jeodsekao dva prsta s desne ruke paši Mustafi, neprijateljskomzapovedniku, srozavši tako moral njegovih trupa. Ljudi osakaćenog,preplašeni neočekivanim naletom Francuza, pobegli su navrat-nanos

k moru, podavivši se pre nego što su se domogli barki koje ih bejahudovezle do egipatske obale.

Upravo je ova pobeda bila neophodna Korzikancu. Presudniudarac kojim će pred Direktoratom u Parizu dokazati da njegovagodina u Egiptu i Svetoj zemlji nije bila vojnička omaška bezpresedana.

Čak se i štrkljasti Kleber uzbudio kada je video Mirov podvig iNapoleonovu oštroumnost prilikom raspodele ljudstva. „Vi ste velikikao svet!“, kazao mu je potapšavši ga po epoletama usred bojnogpolja. Kleber je bio ogroman čovek i svaki put kada bi učinio neštoslično, Korzikanac se osećao kao marioneta u rukama lutkara.„Nazaret vam je doneo zasluženu sreću, Bonaparta!“, rekao je negubeći iz vida Horusovo oko koje je Korzikanac nosio oko vratatokom svih vojnih pohoda. Kleber, pažljivi posmatrač, prvi put ga jeprimetio nakon kratkog logorovanja u Nazaretu i ubrzo je zaključioda je general sigurno primio sveti udžat iz ruku nekog važnogmesnog mudraca.

Staložen, čist i obrijan nakon kratkog boja, Napoleon se prisetioovog gesta s nemirom: A šta ako je Kleber bio u pravu? Ako jesreća, baraka, već bila uz njega a blizina heb-seda, obreda koji ćemu podariti snagu drevnih egipatskih gospodara i koji mu je mudriBalasan u Nazaretu obećao, zasipala ga prvim pobedama? U tomslučaju, da li je zaista bilo neophodno ostati još u Egiptu čekajućiobred koji možda nikada neće biti održan? Ili bi se mogao, kao što jeveć počeo da smišlja, konačno otisnuti put osvajanja Evrope? Zar ganeće pobede pretvoriti u novi živi mit, poput Aleksandra?

Vrata njegovog kabineta otvoriše se bez prethodne najave.„Uz vaše dopuštenje, gospodine.“Dežurni kapetan, mladić iz La Rošela samo dve klase mlađi od

njega, prenuo ga je iz sanjarenja.„Napred, Montinjače. Šta se dešava?“„Stigla je hitna depeša generala Dezea s gornjeg Nila,

gospodine.“„I, šta piše?“„Dva člana Naučne komisije, inženjeri Vije i Prosper Žoloa, tvrde

da se kuje zavera kojom bi vas primorali da prođete nekakav ritual.

Strahuju da bi Vaša ekselencija mogla dopasti šaka nekoj moćnojdomaćoj sekti i da bismo izgubili nadzor nad zemljom...“

Napoleon je s nevericom pogledao svog kapetana, nasmejanzbog srećne slučajnosti. Korzikanac je obično tumačio sličnepodudarnosti kao izraze naklonosti sudbine.

„To tvrde?“, nasmešio se mangupski.„Da, gospodine.“„A vi, kapetane, verujete da je to moguće?“Žan-Pol Montinjak proguta pljuvačku, kao da bi mu taj potez

mogao pomoći da pronađe najprimereniji odgovor.„...U stvari, ne, gospodine“, zamucao je.„Pa naravno da nije!“ Korzikančev gromoglasni smeh povratio je

mir glasniku. „Zvuči neverovatno da moji ljudi sebi dozvole da ih takonasamare! Domaća sekta! Budalaštine, kapetane!“

„Ima još nešto o čemu vas moram izvestiti, gospodine: maločasse dvoje Egipćana pojavilo na glavnoj kapiji palate tražeći prijem kodVaše ekselencije.“

Korzikanac, koji se maltene nesvesno poigravao s Balasanovommoćnom amajlijom od lapis lazulija, sakrio je udžat u nedra za trenoka promenivši raspoloženje.

„Dvoje Egipćana? Hoćete da kažete dvoje običnih građana,kapetane?“

„Tako izgleda.“„I, šta hoće?“„Tvrde da imaju podatak o špijunima čije ste hapšenje naredili pre

nego što ste krenuli za Abukir.“„I zašto ga ne saopšte policiji? Policija će im isplatiti nagradu...

ako je zaslužuju.“Kapetan se premišljao jedan trenutak.„Ne žele novac, gospodine“, rekao je konačno. „Ali tražili su da

vam prenesem da znaju kom bratstvu pripadaju ovi špijuni, baš sunavalili da će jedino Vaša ekselencija umeti da ceni u pravoj meriovaj podatak.“

Bonaparta podiže svoj špicasti profil ka kapetanu Montinjaku kojije još uvek stajao ukrućeno na nekoliko koraka od njega.

„Pomenuli su da špijuni pripadaju nekom bratstvu?“„Tako je, generale.“

„U redu je, kapetane. U tom slučaju, primiću ih. Naredite da mi seposluži čaša najboljeg vina koje imamo u ostavi, a oni neka se zapola sata popnu u ovu prostoriju.“

Korzikanac nije mogao da sakrije jutrošnje dobro raspoloženje.Po prvi put u više meseci imao je dovoljno vremena da se naslađujepobedama i pokaže narodu kojim upravlja svoju velikodušnost.Zašto, onda, ne bi primio ove doušnike i lično sproveo istragu? Nakraju krajeva, razgovor će mu skrenuti misli s toga da je dobranozaglavljen u Egiptu, poput miša u mišolovci.

Iako je britanski admiral Nelson pre više od godinu dana potopionjegovu flotu, presekavši mu gotovo svaki vid komunikacije sFrancuskom, skorašnji vojni uspeh protiv mameluka veoma ga jeodobrovoljio. Njegova vojska već mesecima pravi sopstvenumuniciju, nema ni jedne jedine čiste i svečane uniforme u čitavojtrupi... Ali, on je sada pravi pobednik. Pobeda nad Turcima bila jekao pobeda nad Velikom Britanijom.

Jedino što je kvarilo njegova vedra jutarnja razmišljanja bio jevečiti problem s ženama. Vino, odličan bordo poslužen smlačen,delimično je ublažilo tegobe. U suštini, ovaj položaj ga je nervirao;dok su najozbiljnije vesti iz prestonice stizale s nekoliko mesecizakašnjenja, vesti o Žozefininim neverstvima s pojedinim istaknutimčlanovima Direktorata širile su se kao požar od delte do Asuana.Niko nije znao kako su glasine mogle preći Sredozemlje takvombrzinom. Osim toga, Korzikanca je izjedalo to što je zamišljaosuprugu kako nudi svoje vrelo i zanosno telo onim prostacima,politikantima u Parizu. Nije valjda strahovala da će uskoro ostatiudovica, bez zaštitnika? Zar ga je smatrala tako smušenimvojnikom?

Da bi zaboravio na ove uvrede, Bonaparta je po celom Egiptutragao za ženama s kojima bi dao oduška gnevu, ali s njima bi seuvek loše završilo. Francuskinja mu je već ponestajalo – mnoge odnjih bile su slepi putnici u njegovoj floti, supruge ili verenice oficira, agotovo sve ostale prijatne njegovom oku listom su odbijale njegovenepristojne ponude.

Polin Fure, žena jednog od njegovih najuglednijih poručnika, bilaje izuzetak, i istovremeno mu je zadavala najviše glavobolja. Bila jepožudna i slatka plavuša, ali previše slavoljubiva. Čitav Kairo,

uključujući i britanske „krtice“, nazivao ju je „Kleopatrom“. Šta jemogao da učini da zaustavi uporne glasine da Polin zapravo upravljaEgiptom? Da je odbaci? Ili bi bilo dovoljno da je zameni drugom,jednako zavodljivom ženom? A u tom slučaju, kojom?

Kada se kapetan Montinjak vratio u njegove odaje u pratnji dvojeEgipćana koji su zahtevali prijem, Nadijina lepota ukazala mu je naput koji nije očekivao...

„Ovo je zaista sasvim nova i lepa slučajnosti“, prošaputaugledavši je.

Korzikanac je i više nego opravdano bio zatečen. Sve i da suisprobavali hiljadu puta, njihov ulazak nije mogao biti pompezniji:njen pratilac, Nubijac koji se predstavio kao Ali, oslobodio je Nadijuvela kao da otvara božićni poklon pred detetom. Kada je to uradio,igračicina zift crna kosa rasula joj se po ramenima, a kroz uskuhaljinu naslućivao se izuzetno tanan struk. Nije bilo prikladno vremeda žena ide unaokolo tako obučena, niti da se general osvajačkevojske upušta u igru zavođenja. Ali koga je bilo briga.

„Gospodine, zahtevali smo da vas vidimo jer moramo da vasupozorimo na nešto veoma ozbiljno“, rekla je žena baršunastimglasom čim se oslobodila vela. Miomiris lotosovog cveta odjednom jepreplavio Korzikančev ured-spavaonicu.

„Da me upozorite na šta?“„Da ste okruženi izdajnicima.“Napoleon, opčinjen vatrom koja je izbijala iz Nadije i njenim

egzotičnim, senzualnim parfemom, nasmešio se kao da joj praštadrskost.

„Ništa novo, madmoazel. Cezara je rođeni sin ubio u Rimu. Svivelikani su okruženi izdajnicima. Kriju se posvuda. Oni suneophodno zlo kojim se najpametniji mogu poslužiti u neretkimprilikama.“

„Ali trebalo bi da pazite na svoja leđa. Bliži su vam nego štomislite.“

„Dodijali ste mi, madmoazel“, promrmlja Bonaparta. „Ja vas nepoznajem. I osim toga, ako sam vas udostojio prijema, to je zato štome je stražar izvestio da imate podatak koji mi je potreban. Grešimli?“

„Ne. Ne grešite, gospodine. Izdajnici koje spominjem su ljudi odpoverenja koji su od vas sakrili položaj špijuna za kojima tolikotragate.“

„Poznajete ih?“„Naravno, generale. U pustinji ih poznaju kao ’plave mudrace’. Ali

oni nisu špijuni neke države ili vojske. Zapravo, nemaju svojeposede niti dobra koja bi branili. Oni su daleko iznad ovih prizemnihpotreba a i retko su viđeni među neiniciranima... Pa ipak, možemoda potvrdimo da su ’plavi mudraci’ nedavno stigli u Kairo.“

„’Plavi mudraci’!“Korzikančevo lice je blistalo.„Kažite mi, šta još znate o njima? Iako sam izdao naredbu da ih

progone i uhvate, nikako da naletimo na nekog...“„Pre toga biste se morali zapitati za šta su vam potrebni,

gospodine.“„Šta hoćete da kažete?“„Ne znam da li ćete nam poverovati, gospodine, ali ’plavi mudraci’

pripadaju bratstvu koje se pokazuje tek svakih hiljadu ili dve hiljadagodina. I svaki put se pojave da bi potražili čoveka dostojnog da muprenesu nauku koja može promeniti lice sveta. To znanje“,tajanstveno je dodao Ali, „podrazumeva i zavidne prednosti, izmeđuostalog pristup večnom životu. Susret s ’plavim mudracima’ je skoropa jemstvo da će vam ova tajna biti predata.“

„A kako možete biti tako sigurni?“„Zato što je naša porodica poodavno počastvovana ovim

znanjem, generale. Zbog toga, kao i zato što smo otkrili koju to moćčuvaju, znamo da će biti izdajnika koji će poželeti da vam oduzmupravo da primite svetu inicijaciju. Mi, gospodine, verujemo da stenovi izabranik ’plave’ zajednice.“

„Jutros sam od mojih ljudi iz Tebe primio poruku s upozorenjemda postoji zavera neke sekte fanatika s ciljem da zagospodare mojimvojnicima. Kako mogu da znam da ne pripadate ovoj grupi?“

Žan-Pol Montinjak saučesnički pogleda Korzikanca, ali neprogovori ni reč.

„Da li vam nešto znače reči ’vreme je nastupilo’?“ Korzikančevolice se namrgodilo. Gde je ono beše pročitao nešto slično? Ali je snestrpljenjem čekao odgovor.

Bonaparti je samo jedan sekund bio dovoljan da se seti: jedanpolicijski izveštaj, sastavljen danima ranije povodom tajanstvenogpožara u koptskoj četvrti grada, sadržao je istu tu rečenicu. Dvakaluđera ispitana povodom tog slučaja nagovestila su da bipostojanje drevnog rukopisa koji govori o dolasku vremena mogaobiti razlog smrti ili nestanka jednog starog koptskog učenjaka.Izveštaj je isticao „plave mudrace“ kao moguće počinioce.

„Zapravo, nešto sam načuo“, priznao je general na kraju. „Ali neznam šta to znači.“

„To vreme odnosi se na veoma skori trenutak kada će mudrost’plavih’ biti bezuslovno predata čoveku predodređenom da promeniputanju sveta. I morate biti pripravni.“

„Ja, pripravan?“„Da“, Ali je bio uporan. „Nadija je došla da vam pomogne.“„Nadija?“Bonapartin mangupski pogled nasmejao je kapetana Montinjaka,

koji je pogodio generalove razbludne misli.„U tom slučaju“, nastavio je, „zar ne mislite da biste nas morali

ostaviti nasamo...?“

26.

Iznenađeni Ilijas je otvorio vrata svoje spavaonice koja se nalazila natrećem spratu jednog zapuštenog zdanja u blizini Azbakijskog štaba.Napoleon mu je dao slobodan dan, i on je već isplanirao da gaprovede najpre spavajući, a zatim, kada zađe sunce i prođe jara, nabazaru Han al Halili ispijajući čaj i švrljajući uvek živim uličicama.Svakako nije očekivao da će neko zalupati na njegova vrata u polajedanaest ujutro.

„Hitna poruka za vas.“Dva stražara s musketama na ramenu pružila su mu beli,

dugačak koverat zapečaćen debelim slojem voska. Ništa negovoreći sačekali su da ga sanjivi Kopt otvori.

„Šta je ovo?“, procedio je netremice gledajući u nerazgovetan žigutisnut posred pečatnog voska.

„To su uputstva, gospodine“, odbrusio je visoki dragon. „Treba dase obučete i odmah pođete s nama.“

Zbunjeni Buktur zamoli vojnike da sačekaju nekoliko minuta.Uzeo je koverat i zatvorio za sobom vrata. Otvorio ga je sedeći nakrevetu.

Jedna karta, kakvu nikad nije video, ispade iz nje.Čim ju je ugledao, Kopt se razbudio. Nije bilo sumnje, samo neko

poput Žan-Batiste Klebera mogao mu je poslati sličnu poruku,zaključio je uz zabrinuti izraz lica. General je posezao za ovomvrstom zamešateljstva da bi stupio u vezu s članovima Radionicesamo u izuzetno hitnim slučajevima. Ili je, makar, on tako razumeo…

Šta je Kleber hteo da mu poruči ovom zagonetnom kartom? Pripogledu na anđela koji oživljava tri mumije, Kopt se sav užurbao. Tripokojnika umotana u zavoje izgledala su kao da ustaju iz istogsarkofaga, čvrsti, kao na tajanstvenu zapovest koja ih nagoni dadelaju. Da li je to ono što Kleber od njega očekuje? Da napokon

ispuni zadatak za koji ga Radionica, ima već skoro godinu dana,priprema?

Uskoro će razjasniti sumnje.Nakon što se hitro umio i uredio kosu, Ilijas je navukao vojničke

pantalone i belu pamučnu bluzu, i ogrnuo se tamnom galabijom. Nijetačno znao šta Kleber očekuje od njega, i hteo je da bude spremanna sve. Čak i da odmah krene na put.

Dragoni su otpratili Buktura do jedne male zgrade, ni tri blokaudaljene od Napoleonovog štaba-palate. Kopt je dobro poznavaoovo mesto. Tu je bio pozivan u raznim prilikama, premda je zbogstalnih Bonapartinih odsustvovanja, a uvek ga je pratio van Kaira,bio primoran da se tu pojavljuje ređe nego što je poželjno.

Vojnici se zadržaše kod drvenih vrata krunisanih pravougaonimfrizom, kroz koja je prošao bez reči objašnjenja. Njihove šarke surazdvajale spoljni svet od Het nuba, ili „Zlatnog salona“, gde sudonošene sve bitne odluke u vezi sa Radionicom. Ali čim je kročiounutra, Buktur se iznenadio zbog tame u prostoriji. Nikada je nijevideo ovakvu beživotnu. Prašnjavu i punu mirisa tamjana.

Radionica, pravougaona soba s plafonom okrečenim unebeskoplavo s mnoštvom zvezda petokraka, nalazila se u dnumračnog hodnika gde su ga dva vojnika ostavila. Jedna neočekivanazapovest potvrdila mu je da nije sam: „Uđite, molim vas, brateIlijkse!“

Poznati glas Gaspara Monža, mrgudnog matematičara konjastoglica, bivšeg ministra mornarice i predsednika Egipatskog instituta kojije Napoleon lično osnovao nekoliko meseci ranije, donekle ga jeumirio. Monž je prema njemu uvek bio srdačan. Upravo njegovomoštroumlju pri odabiru profesora mogao je da zahvali za prijem uslužbu kod Bonaparte, kao i za punopravno članstvo u ovombratstvu. Tokom prvih meseci u Egiptu, koje su Monž i on čestoprovodili zajedno, dobri Gaspar mu je napunio glavu čudesnimopisima Francuske. „Samo piramide pronose slavu tvoje zemlje daljenego moje“, često bi mu zajedljivo priznao.

Buktur je otišao do središta sobe, jedva osvetljene jednimotvorenim svetlarnikom na krovu. Tu ga je, zaista, čekao domaćin uodori za svečane obrede i kao zapeta puška ispalio pitanje čim ga je

ugledao: „Dobro, Ilijkse. Juče ste stigli iz Abukira u pratnji našeggenerala Bonaparte, zar ne?“

Mesje Gaspar, takođe sekretar Radionice, sedeo je u uglu sobe.Pred njim se nalazio stočić od hrastovine na koji je odložiomastionicu i malu zbirku pera i olovaka. Šest prilika u crnim odelimastajali su oko njega. Izgledali su kao duhovi koji pažljivo osmatrajunovopristiglog.

„Šta... šta je ovo?“, mlako se pobunio Kopt, shvativši da je uklopci.

„Molim vas, brate Bukture, odgovorite nam: Da li ste bili sBonapartom sve do juče? Da ili ne?“

Ilijas je klimnuo glavom.„I čuli ste ga da je rekao kako razmišlja da krišom napusti

Egipat?“To pitanje koje je postavila jedna prilika visoka poput kule,

paralisalo ga je. Bio je to Kleber.„Ne...“, odgovorio Ilijas je uzbunjen. „Kako možete i da pomislite

da bi Bonaparta mogao napustiti svoju vojsku nakon veličanstvenepobede u Abukiru?“

Kleber, koji je i dalje bio u senci, pružio je ruku ka još jednomprisutnom.

„Brate Mira, objasnite mu vi“, naredio je.Nova prilika, jednako visoka i snažna, istupila je do središta

Radionice s patosom poput šahovske ploče. Bio je to Žoakem Mira,junak koji je izveo čudo nagnavši pre nekoliko dana Turke u bekstvo,bez gubitka ijednog odreda. Buktur se nervozno smeškao gledajućiga kako prilazi. Odvažni oficir se potpuno oporavio od bitke, anjegova kovrdžava kosa i gusti zulufi povratili su uobičajeni sjaj.

„Imamo dobre razloge da verujemo da će nas Napoleon uskoronapustiti, brate Ilijkse“, kazao je žalosnim glasom. „Kada me je naobalama Nila imenovao generalom divizije, tokom naše pobedničkebitke u Abukiru, natuknuo je nešto o tome da će uskoro napustitiEgipat. Da je Francuskoj potrebniji nego ovoj zemlji. I otkrili smo daje, krišom, izdao precizna uputstva da se u aleksandrijskoj luciopreme i naoružaju dve fregate... Možete li da zamislite šta toznači?“

Kopt nije odgovarao.

„Ja ću vam reći: znači da plan po kome Bonaparta treba da sepridruži našoj časnoj memfiskoj loži i da se pripremi za prijemformule koju su mu u Nazaretu obećali ’plavi mudraci’, možepotpuno propasti.“

„Ali... nije moguće!“, Ilijas se usprotivio. „Sutra je izabrani dan.Oni su tako odlučili.“

Kada je to čula, jedna prilika iz senke zakorači unapreddopuštajući da joj svetlost obasja lice „Brate Ilijkse“, reče drhtavimglasom. „Ti si jedini među nama koji je izbliza video lice ’plavihmudraca’. I zahvaljujući tebi, general Bonaparta je razgovarao snjima u Nazaretu pre nekoliko meseci.“

Tumač klimnu glavom.„Ti si Kopt po poreklu i po veri. Nije li tako?“„Jeste.“„I imaš li pojma zbog čega su ’plavi’ odabrali upravo sutrašnji dan

za Bonapartinu inicijaciju?“Ilijas Buktur ovoga puta nije prepoznao ko ga to ispituje. Mora biti

da je to neko nov u Radionici. Radilo se o starcu ozbiljnog lika iispitivačkog stava, koga do tada ovde nije viđao.

„Ne moraš odgovoriti“, kazao je. „U suštini, znamo da je sve tozahvaljujući jednom astrološkom pitanju. Sutra u zoru će se zvezdeLava uspeti na ’mesto vaskrsnuća’ na istoku, a ptica Benu, koju sustari Egipćani poistovećivali sa sazvežđem Feniksa, videće se najugu. Da li znaš šta znači izraz vreme?“

„Da li je neophodno da odgovorim?“, klimnuo je glavom Ilijas.Starac se namršti, ljutit.„Ako si zaista Kopt, trebalo bi to da uradiš. Nema istinskog

hrišćanina koji ne zna o čemu govorim.“„Želeo sam da budem sveštenik“, priznao je Ilijas, „ali otac me je

odgovorio i učio sam nešto drugo. Kao što je francuski.“„Pa s obzirom na tvoj nesuđeni poziv, morao bi makar znati da se

ovo vreme prvi put pominje kod svetog Marka. Doba otkrića u komevelike tajne bivaju razotkrivene ljudima.“

Ilijas se nije dao zaplašiti pritajenim optužbama novog brata: „Uredu je, brate, potreba da služim Bogu nikada se nije izgubila, akoste na to mislili. Zahvaljujući tome, ujak Nikodim me je podučiotajnama masonerije i ispričao mi o dolasku vremena koje vas toliko

zabrinjava. Ali od njega sam takođe naučio da nije dovoljno samo danastupi vreme.“ Kopt proguta pljuvačku dajući sebi malo vremena daprivuče pažnju svojih sabesednika. „Braćo, da bi došlo do togotkrića, mora da se dogodi još nešto.“

„A to je?“„Tokom kratkog boravka u Nazaretu s ’plavim mudracima’ i našim

generalom Bonapartom saznao sam da je pored izabranika, kojitreba da napuni trideset godina, potrebna i žena predodređena dazačne onoga koji će otvoriti Totov kovčeg, gde je bog mudrostipohranio tajne života i smrti. ’Plavi’ su ovaj podatak pronašli u jednojdrevnoj egipatskoj priči iz vremena kralja Keopsa.“

„Dobro poznajete znake.“„A vi? Da li ih vi poznajete?“Žan-Batist Kleber, divovskog stasa, u crnoj odori s obeležjima

Velikog izijarha lože, pokušao je da umiri Bonapartinog tumača.„Da. Mi, Francuzi, takođe poznajemo znake, Ilijkse. I, zapravo, mi

koji dolazimo sa Zapada već se dugo vremena pripremamo za ovajčas. Možda vama nije poznato, ali u Evropi bratstvo slobodnih zidaraveć vekovima inicira preobraćenike uz obrede koji podražavaju smrt ivaskrsnuće tela. Znali smo da su ovi obredi poreklom iz Egipta iubeđeni smo da svi oni imaju stvarno uporište, da je fizičkovaskrsnuće dostižno. A s njim, svakako, i besmrtnost.“

„Tako i treba“, odgovorio je Buktur.„Bio si nam od velike pomoći, Ilijkse.“ Mirov glas je zazvučao

svečanije nego inače. „Naša braća, masoni iz Nice, imali su pravokada su nas povezali s tobom, a ti si svoj posao obavio valjano. Alismatramo da je došao trenutak istine.“

„Trenutak istine?“„Da, Ilijkse. Trenutak u kome nam formula besmrtnosti mora biti

predata.“„To ne zavisi od mene“, usprotivio se Ilijas. „To je stvar ’plavih

mudraca’. Oni su ti koji će odrediti vreme i mesto gde će predatitajnu.“

Mira, prefinjenog i špicastog lica, zgrabi Kopta za ramena. „Alinemamo vremena za gubljenje. Nismo više jedini u ovoj trci...“

„Šta hoćete da kažete, brate Žoakeme?“

„Baš jutros, dva učenika iz plemena Ben Rašid zatražili su prijemkod Bonaparte. Dva čoveka koptskog patrijarha sledila su ih doAzbakije i čuli su ih kako govore da imaju podatke o kretanju špijunaza kojima naša vojska traga. Znate već: eufemizam koji nam jeposlužio da se izda naredba za hvatanje ’plavih mudraca’ za kojeznamo da su već danima u gradu. Znate li šta to znači?“

Šiljata bradica Ilijasa Buktura se skupljala dok se grimasaneverice iscrtavala na njegovom licu.

„A kako vi znate da pa...?“Starac s kojim je prethodno razgovarao ne dopusti mu da dovrši

rečenicu. Iskoračio je, približivši se ponovo središtu podne šahovsketable gde je stajao tumač, pa i on zgrabi Ilijasa za ruke.

„Pogledaj me, Ilijkse!“, naredi mu, cimajući ga za rukave. „Zar mene prepoznaješ? To sam ja, Teodor, sekretar i lični pomoćnikNjegove svetosti Marka VIII. I upravo me je najviša vlast poslalaovamo k vama, ne bih li pomogao da se s punim pravom uzmenatrag ono što pripada našoj drevnoj i svetoj crkvi.“

„A zašto ste morali da se udružite s Francuzima, oče Teodore?“„Ama, hajde, Ilijkse! Nije se naša crkva udružila s Francuzima, a

ni s Napoleonom, običnim pionom koga je Proviđenje odabralo daprimi tajnu života od njenih istinskih čuvara. Naš je savez, brateIlijkse, ostvaren sa evropskom sabraćom koji pripadaju jednom kultusvetlosti u usponu, bliskom našem hrišćanstvu...“

Buktur kao da im nije verovao: „I iz istog tog razloga verujete daće Ben Rašidovi, sledbenici Seta i senki, uspeti da privoleNapoleona, koji smatra, kao što nam je svima poznato, da jeobdaren atributima pravog solarnog heroja, i da je gotovo mesija urangu našeg gospoda Isusa Hrista, da im se pridruži i pomogne imda dođu do formule heb-seda?“

„Imamo razloge da se plašimo nečeg takvog“, umešao se Kleber.„Razloge? Kakve razloge?“„Jedno od Ben Rašidovih koji su se susreli s Napoleonom je žena

po imenu Nadija. Naš brat Muhamed, koga još uvek nisi upoznao, alikoji je upravo stigao iz Luksora i koji je takođe član naše lože kaopredstavnik moćnog i starog ogranka obožavatelja svetlosti u južnomEgiptu, mogao bi da nam objasni šta on misli, ko je zapravo ta žena.“

„Muhamed...?“

Pre nego što je uspeo da završi pitanje, još jedna prilika međuokupljenima u radionici s podom u obliku šahovskim polja koračala jeka osvetljenom delu. Zabacivši kapuljaču, izložio je okruglo liceprijatnih crta, poteklo sasvim sigurno iz predela uzvodno od Nila.

„Moje ime je Muhamed ben Rašid, brate.“Lepo građeni Nubijac u istovetnoj odori kao veliki izijarh lože

prijateljski je pozdravio Ilijasa, ovoga puta potapšavši ga po grudima.„Nadija pripada mojoj porodici“, rekao je mirno, „i dobro su mi

poznate njene sposobnosti. Ona je donedavno živela ne znajućiništa o setijanskim propisima, radeći kao robinja u Luksoru kod vođeklana pljačkaša grobnica, koji se motao oko jedne stare grobnice zakoju njena porodica veruje da je skrovište formule života. Zapravo,njeno pleme ju je prodalo ovom lopovu ne bi li ga držali podprismotrom.“

„I kako neko takav može da predstavlja pretnju?“Muhamed se zagonetno nasmešio: „Pre nekoliko dana ona je

pobegla iz kradljivčevog doma a pomogao joj je Ali, majstor međuvračevima u njenom plemenu... u mom plemenu. Verujemo da ju jeuputio u njene istinske moći i pripremio je da nam se usprotivi u ovojtrci za besmrtnošću.“

„A lopov?“„Lopov, brate Ilijkse, nije obični pljačkaš grobnica. On je zapravo

jedan moćan egipatski vrač, privržen sunčanom kultu i blizakciljevima ove lože i koptske crkve. On, Omar ben Abif, bio je dugomoj učitelj.“

„Tvoj učitelj?“„Ne očekujem da razumeš, Ilijkse. Ali ja koji sam rastao u okrilju

Nadijine porodice, koja je do dana današnjeg sačuvala temeljnaučenja drevnih egipatskih obožavatelja zvezda, i koji sam proučiotajne izgradnje hramova po uzoru na nebeska sazvežđa, otkrio samda se moj put i put mog plemena razlikuju. Da nikada neću doći doformule života hodeći stazom noći, već, naprotiv, putem svetlosti.Sunčeve.“

„Ti si...? Izdao si rođenu porodicu?“„Jesam. Ali za uzvrat sam postao tražitelj istine.“„Kako možeš biti siguran da je tvoj put, put istine?“

Lepuškasti Nubijac je u suštini bio zahvalan na ovom pitanju.Bukturova radoznalost će mu omogućiti da razjasni nešto što jošuvek nije imao prilike da objasni ostalim članovima lože.

„Veoma lako, brate Ilijkse“, smešio se. „Omar mi je uAmenhotepovoj grobnici, u vezi s kojom su setijanci silno strahovalida je ne istražimo, pokazao kako izgleda obred života. Najpre seizvaga iskušenikova duša; na taj način se bogovi uvere u čistotunamera onoga koji teži za besmrtnošću. A zatim se uplivom Izidineenergije postiže čudo. Da Nadija nije bila pobegla i da je njenaporodica nije odmah zaštitila, u istoj toj grobnici bi nam predala svojbožanski dah.“

„Hoćeš da kažeš da...?“„Nadija?“, nasmešio se. „Da, brate. Ona je, zapravo, neposredna

naslednica loze rođene od boginje Izide. Samo ova žena može daukroti i zazove silu večnog života, ukoliko pronađe novog Ozirisa kojibi usmerio njenu magiju. U stvari, jedini način da je preduhitrimojeste da ga mi prvi pronađemo i započnemo sveti obred života.“

Ilijas je, premda je razumeo nagovešteno, želeo to da potvrdi.„Misliš na... Bonapartu?“, zapitao je.

„Upravo na njega. Na Napoleona lično.“Žoakem Mira opet priđe središtu podne šahovske table između

dva sabrata iz memfiske lože.„Uviđaš li sada značaj ovih podataka, Ilijkse? Ako Nadija uspe da

pridobije poverenje našeg generala, ona će ga povesti do mestaobreda i ona će od ’plavih mudraca’ dobiti punomoćje u vezi saformulom života. A mi, sledbenici Sunca, ostaćemo po strani odtajne po koju smo došli u Egipat.“

„Samo nam ona može preoteti tajnu?“Mira i Muhamed ben Rašid se zabrinuto pogledaše. „Verujemo da

je tako.“„Tako verujete? Niste sigurni?“Otac Teodor, veoma ozbiljan, uze reč.„Vidi, Ilijkse... Ako je naša loža uspela da sazna da je nastupilo

vreme kada će moći da pristupi tajnama večnog života, uspela je tozahvaljujući čudesnoj pojavi jednog spisa koji je pre osamnaestvekova sveti Marko lično sastavio.“

Bonapartin tumač zviznu od zadivljenosti, ali dopusti Teodoru daproduži.

„Pronađen je pre godinu dana u Aleksandriji i sveti otac ga jeposlao u manastir svete Katarine na Sinaju da se prevede. SvetiMarko je koristio neku vrstu nerazumljivog grčkog, prepunogarhaizama, što je tekst činilo gotovo neprevodivim.“

„I, da li je preveden?“„Jeste. Ali, nažalost, osoba zadužena za prevođenje nestala je

pre nekoliko dana pod čudnim okolnostima. Svuda smo ga tražili, ipremda svi znaci ukazuju na mogućnost da su ga obožavatelji senkismaknuli, nismo sasvim sigurni.“

„A zašto bi učinili nešto tako?“, uplašeno reče Buktur.„Smatramo da setijanci samo za sebe žele tajnu života koju je

apostol Marko otkrio dok je hodio stopama našeg Gospoda poEgiptu. Ko će ga znati. Možda je“, nastavio je Teodor, „i sam Sirilootkrio izvor života i odlučio da ga pronađe izdavši našu crkvu.Setijanci su to mogli doznati i ubiti ga da bi ga u tome sprečili. Ili jemožda kaluđer Sirilo poverovao da je otkrio tu tajnu i žrtvovao se unesrećnom pokušaju da ponovi obred... Kako god bilo, ovaj učeniKopt je nepoznanica koja nam zadaje brige.“

„Jasno mi je. Ne uspevam samo da shvatim šta sad očekujete odmene.“

Sekretar Njegove svetosti nasmešio se pred zabrinutimBukturom.

„Jednostavno, brate Ilijkse: da sutra povedeš Bonapartu u Velikupiramidu, odvedeš ga do dvorane sa sarkofagom i tu ostaviš kako bise predaja formule odigrala pod vašim strogim nadzorom. Uverenismo da će se isti mudraci s kojima ste pre nekoliko meseci zasedaliu Nazaretu pojaviti ponovo ne bi li sproveli sveti Izidin obred.“

Kopt se nasmešio Teodoru pokušavajući da među senima uočidivovsku priliku velikog izijarha.

„Sada, učitelju, shvatam značenje karte tarota koju ste mi slali.“Žan-Batist Kleber, majstor za simbolične šifre, zadovoljno klimnu

glavom. I pored toga, pre nego što se naklonio pred Bukturom,postavio mu je još jedno pitanje: „Znaš li zašto tako često koristimegipatski tarot, brate Ilijkse?“

Tumač ne odgovori.

„Zato što kažu da karte tarota nisu ništa drugo do preslikanaknjiga koja se nalazi u Totovom kovčegu koji bi trebalo da nam seotvori nakon dugih vekova čekanja.“

„A ko to tvrdi?“„U Evropi, Cigani. Kada su prvi došli u Francusku, obično su ih

nazivali ’Egipćanima’ i, mada nisu imali ni posla ni zanimanja, bili suveoma iskusni tumači ovih karata. Među omiljenima im je bila onakoju sam ti danas poslao: karta vaskrsnuća.“

„...Upravo ono za čim tragamo.“„Tako je, Ilijkse. Tako je.“

27.

Nekoliko sati pre Bonapartinog dolaska u Gizu Balasanse četvoronoške uspentrao do vrha stenovite skupine u Madiju,

jedva vukući levu nogu. Artroza mu je malo-pomalo zahvatala donjeudove, i znao je da će mu se stanje uskoro pogoršati i da će biti

položen na nekakav ležaj usred pustinje, daleko od „plavihmudraca“.

Odatle, s visine, veličanstven pogled prenuo ga je iz mračnihrazmišljanja: u Gizi se šezdesettrometarska Sfinga, s ponositomglavom postavljenom na već gotovo nepostojeća ramena, naziralapoput neke krhke minijature. Senke tri zadivljujuće strme veštačkeplanine džinovskih razmera oslikavale su se na tlu pored nje,ismevajući kamenog kolosa.

„Bog je velik“, prošaputa uzbuđeno Balasan.Imam je stajao sam nekoliko stotina metara južno od piramida u

Gizi, nadomak arapskog groblja Al Ahram, što upravo znači „kodpiramida“. I prvi put u životu bio je svestan da je prizor u kome uživasamo bledi odraz raja koji ga čeka.

„Plavi“ starac zamoli svoja dva pomoćnika da ga na neko vremeostave nasamo. Bilo mu je potrebno da priđe ovim veličanstvenimhramovima u tišini i molitvi. Morao je da se pripremi za ononeizbežno koje samo što se ovde nije dogodilo.

Balasan je lutao po Gizi od pet sati ujutro. Posmatrao je svitanjesedeći na širokim Sfinginim bedrima, s iščekivanjem proveravajućida li se nebeski krug pravilno ispunio. Oči kamenog lava koga suizvajali pradavni žitelji Egipta bile su još otvorene. Vekovi su muodavno izbrisali plave zenice, ali on je i dalje bio savršeni nadzirač:istovremeno blag i žestok, osmišljen da se ne pokoleba ni zbog čegai ni zbog koga.

Začudo, ovoga jutra Balasanu se učinilo da primećuje nekakvouzbuđenje oko sebe. Kao da je Sfinga ustreptala videvši kako sa

izlaskom sunca nestaje osam zvezda iz sazvežđa Velikog lava;njenog nebeskog „alter ega“. Starac je primetio taj znak ali nikome otome nije ništa rekao.

Bilo je skoro podne, i ostalo je još malo vremena da se sveporavna kako je predviđeno.

Sa svoje osmatračnice Balasan je bacio poslednji pogled naglavu slavnog faraona, postavljenu na telo najplemenitije međumačkama i sišao, koliko god je brzo mogao, do logora svojesabraće. Niko od njih nikada nije prenoćio u gradu, niti je to želeo daučini sada, tako da su iskoristili jedan usek između dina da postavesedam velikih beduinskih šatora, zastrtih mekanim vunenimćebadima. U pustinji ih niko neće ometati.

Glavni šator bio je smešten blizu litica Madija, daleko od putevakojima su išle francuske patrole. Balasan, koji se upravo hramajućispustio do litice, stupio je obazrivo na stazu koja je počinjala nanekoliko koraka od njegovog zaklona. Zatim je prošao kroz logor iušao u jedan šator, pustivši da se ulazna krila skoro potpuno sklopeza njim. Bio je nestrpljiv da podeli svoje poslednje otkriće s gostomkoji ga je dovde pratio.

„Imao si sreće, starče“, nasmešio se Balasan. „Mnogo sreće.“Prilika zgrčena u dnu šatre nije se ni pomerila. Duhovni vodič

„plavih mudraca“, znojav i umoran od silaska, uputio se pravo ka tojprilici naginjući se s poštovanjem tik uz nju, šapućući joj na uho:„Vreme koje smo čekali je već nastupilo“, kazao je Balasan. „Sve suse zvezde poravnale kao što smo se nadali. Znaci su povoljni...Međutim“, oklevao je, „već je devet dana prošlo od kada ste nam sepridružili, a i dalje ne znamo da li se vaš um prisetio nečega što vamse dogodilo...“

Balasanov gost nije ni trepnuo. Klečao je pogleda izgubljenog unaborima platna kojim je bio pokriven, praznog izraza.

„Svaki novi predznak je pozitivan“, Balasan je uporno šaputao.„Zvezde na jednoj strani, povratak ptice Benu na drugoj... Još uvekne shvatate?“

Plavi imam je izgovorio poslednju rečenicu posebno jenaglašavajući, gotovo kao da je otpevao neku mračnu basmu. Inekakav odgovor je izazvao, jer se izborano čelo gosta, obučenog uistu modru tuniku kakvu je imao Balasan, najednom izvilo.

Balasan je zadovoljno posmatrao ovu grimasu, pa je seo,prekrstivši noge, pored tog čoveka.

„Sećam se...“, promrmlja iznenada gost. „Sećam se svetla... Da,velike i pročišćujuće vatre.“

„Odlično“, zapljeska imam. „I čega još?“„Osetio... osetio sam da je kucnuo poslednji čas. Da ću uskoro

biti jedno s Bogom, i da ništa od onoga što sam do tada učinio višenije bitno. Ništa me nije bolelo niti mučilo. Bio sam spokojan isvestan. Nikada se bolje nisam osećao.“

„Nastavite.“Gost spusti pogled ka tlu. Tragovi godina i iscrpljenosti videli su

se u tamnim kesama na njegovim jagodicama. Suve usne ovogčoveka ponovo se pokrenuše: „Kada sam video da vatra počinje dami proždire telo osetio sam lepet krila. Nikada, za celog mog života,ništa slično nisam čuo. To mi je uzburkalo osećanja, i čak sam smeos uma da će kroz nekoliko sekundi vatra okončati moj život. Alizatim...“, starac se malo premišljao da li da produži. „Zatim jenastupila tama. Možda smrt. I prepustio sam se i pao na tlo, opijentim mirom.“

Balasan se osmehivao.„Vidite li sad?“, kazao je zvonko. „Ptica Benu se vratila. To što ste

čuli bio je lepet njenih krila dok je izranjala iz pepela koji vas jeokruživao.“

„Ne shvatam.“„Svi vi ga nazivate svetim duhom. Ali u stvarnosti vas je jedna

životodavna sila spasla smrti. Naše je bilo samo da izvučemo vašetelo iz plamena, ispunjavajući Benuovu vrhovnu zapovest.“

„A zbog čega? Zbog čega, Balasane? Zbog čega ste me otrgli odone sudbe i vratili me u svet?“ Jedna suza se skotrljala izbrazdanimobrazom starca.

„Zato što morate da budete svedok onome što će se danas zbiti uGizi. Osim toga, očekujem da shvatite da smo, iako smo privrženirazličitim tradicijama, u suštini jednaki“, kazao je milujući gosta poglavi, još uvek oslonjenog kolenima na šatorske sagove.

„Jednaki? U čemu smo jednaki?“„U veri. Obojica znamo da potpuna smrt ne postoji. Da je Bog

stvorio ljudsko biće od materije i duha, učinivši potonje besmrtnim. A

takvim ga je načinio da bismo preuzeli ulogu posrednika izmeđunjega i zemlje.“

„Ne znam kuda sada pokušavate da me povedete, Balasane.Snaga me je izdala i sumnjam da vas ikuda mogu pratiti.“

„Pre nego što se predate, želim da vam pokažem nešto što sustari hrišćani koji su obitavali u Egiptu veoma dobro znali: da svakičovek u sebi ima sva božanska svojstva. Da je svako, iako to ne želiniti ume da vidi, besmrtan sam po sebi. Bez potrebe za bilo kakvimformulama.“

Balasanov gost se prvi put proteglio i ustao. Jedva vidljivi tračaksvetlosti delimično je obasjao skoro glatku glavu s ponekom belomraščupanom vlasi.

„Ali formula postoji!“, pobunio se starac, prikupljajući snagu. „Jasam to dokazao!“

„Da. Zaista postoji.“„A vi je ljubomorno čuvate.“„Da. To činimo.“„I zašto niste, umesto što ste mene spasli sigurne smrti, ukrali

rukopis svetog Marka od svetog oca, i na taj način zaštitili tajnu?“Balasan nije gubio strpljenje. Nikada.„Oče Sirile Bolonjanine“, bio je to prvi put da ga je „plavi“ imam

oslovio po imenu za sve ove dane provedene zajedno, „zar zaistaverujete da je jevanđelista Marko u svoj spis ubacio šifrovanu tajnuvečnog života?“

„Naravno. Ja sam živi dokaz...“Balasan ga je pustio da nastavi.„...Ja sam taj koji je zapalio biblioteku; zapisao reči iz Jovanovog

jevanđelja koje govore o ponovnom rođenju u ovom životu preodlaska u carstvo gospodnje. Prateći uputstva svetog Marka... i daljesam živ!“

„Čista sreća.“„Sreća?“„Da. Jer smo mi, koje u pustinji nazivaju ’plavim mudracima’,

živeli u Kairu iščekujući bilo koji neuobičajen znak u vezi saformulom života. Kad smo stigli u grad, saznali smo za vas, i zaposao koji ste obavili na Markovom tekstu i shvatili smo da semoramo umešati.“

„Da vi kojim slučajem niste anđeli?“„Nešto tako. Francuzi nas nazivaju špijunima jer znaju da

posvuda imamo obaveštajce. Uključujući vašu crkvu, oče Sirile.“„A šta ovde tražite?“„Svakih trideset godina, s dolaskom nove ptice Benu u ovo

područje Nila, vraćamo se da bismo je nadzirali i zaštitili. To jenasleđe koje čuvaju pojedina beduinska plemena od pre više od šesthiljada godina. To što ste začuli onaj lepet krila u samrtnom časusamo potvrđuje da se nalazimo u Benuovom vremenu.“

„Vreme? Mislite li na isto vreme koje je sveti Marko najavio usvom spisu?“

„Na isto“, ponovo se osmehnuo Balasan pred sve uzbuđenijimkaluđerom. „Pored toga što se vratila ptica Benu, zvezde su većporavnate u odnosu na Gizu kao što već vekovima nisu bile, i obredmože da započne. Isti obred koji je Isa prošao i njegovu tajnu odneou Nazaret.“

„Dakle, sveti Marko je bio u pravu! Isus jeste otkrio tajnuvaskrsnuća u Egiptu!“

Balasan je snishodljivo posmatrao Sirila.„Ne grešite. Vaš Marko nije saznao sve što je Isa naučio u

Benuovom hramu. Podsetite se, dok je jevanđelista stigao u grad, uruševine ptice feniks, prvosveštenik Neb Sen, koji je uputio Isu utajne vaskrsnuća, već je poodavno bio mrtav.“ Neka jeza prožekaluđera Sirila. Ovaj čudni čovek govorio je kao da je imao predsobom stranice iz spisa „O Gospodovim poslednjim danima naZemlji“ ili kao da ih zna napamet. „Čudi vas što znam za postojanjeNeb Sena, oče Sirile?“

„Ne, ne“, pognuo je glavu starac pokušavajući da prikrijeuznemirenost. „Zapravo, pomislio sam kako je to neobičan paradoksda sveštenik koji čuva tajnu vaskrsnuća ipak umre. Zar vam se nečini?“

„Nije toliko paradoksalno za one koji razumeju suštinu egipatskogučenja.“

Siril, koji se još uvek oporavljao od opekotina zadobijenih po telu,i u drugim prilikama je razgovarao s Balasanom, ali nikada ovako.Tokom prethodnih dana, uvek po zalasku sunca, Balasan bi sepribližio njegovoj postelji i priupitao ga za zdravlje. Zapravo, Siril je

imao utisak da su ga Balasanovi beduini, mažući ga mastima i pojećiga čajevima, veštački održavali u životu sve do ovog trenutka, i daBalasanova poseta u podne nije obična ljubaznost.

„Suština egipatskog učenja? Na šta tačno mislite, Balasane?“„Da je vaskrsnuće u očima onoga koji zna tajnu, stanje duha koje

nastaje tokom života. Oživljavaju ponovo oni koji otkriju da je ljudskasuština besmrtna. Gubitak tela je samo jedan korak više u uzdizanjuduše. Vaskrsnuće je, prijatelju moj, samo promena svesti...“

„I ništa više?“„Za većinu, da. Međutim, postoji jedan soj posebnih ljudi koji su

uspeli da privremeno ukrote smrt i koji su otkrili kako da je izbegnu ilida se iz nje vrate s novom snagom. Isa je bio jedan od njih. Neb Senje to prepoznao čim ga je video, zato je i zatražio dozvolu odnjegovih roditelja da ga poduči tajni života, tajni u kojoj je tek pokojikralj Egipta uživao. Tokom nekoliko dana najviši sveštenik uHeliopolisu uputio ga je i pripremio za inicijaciju. Podučio ga je da svimi ljudi imamo jednu smrtnu stranu i drugu, večnu. Da ovu potonjučine ba ili duša i ka ili astralno telo, unutrašnje biće kadro da napustinaše pojavno biće, sačinjeno od čiste energije. I da ovo ka, ako seuvežbano, može da se premesti bilo gde. Uključujući i u svet mrtvih.To je mladi Isa naučio.“

Sirilo nije odgovarao.„Sećate li se Lazarovog vaskrsnuća?“„Svakako“, potvrdio je stari Kopt, koji se nije mogao načuditi

znanju starog beduina o hrišćanskom nasleđu. „Umro je veoma mladu Vitaniji i Isus ga je izveo iz grobnice rekavši mu: ’Ustani i kreni.’“

„Lazar je, zapravo, četiri dana bio mrtav kada ga je Isa oživeo. Mi,Egipćani i Jevreji, znamo da se četvrtog dana ba zauvek odvaja odtela, a ka slabi i zauvek umire. Pa onda je Isa, koga je Neb Sen većpodučio, znao kako da pošalje svoje sopstveno ka da stupi u vezusa Lazarovim ka. Ono je prepoznalo njegovu nadmoć i vratilo dahživota u telo preminulog, poslušavši zapovest našeg mesije.“

„Da li i vi, Balasane, gospodarite ovim činom?“Imam potvrdi pred začuđenim Sirilom.„Danas“, dodao je, „naučićete i vi to da činite. Ako Ilijas Buktur

ispuni svoj zadatak, sve će biti spremno da se novi Oziris uputi utajnu života.“

„Ilijas Buktur?“, glas kaluđera Sirila blago je zadrhtao. „Mislite nanećaka generala Tadrusa? Koptskog prevodioca koga su Francuziprimili u službu čim su stigli u Egipat?“

„Buktur će nam dovesti Napoleona“, kazao je Balasansamouvereno. „Ako je on odabrani, biće podvrgnut božanskom sudukako bi se procenila čistota njegove duše. Ako to savlada, njegovbesmrtni deo, njegovo ba, pristupiće tajnama večnog života ipreneće ih na svoje telo.“

„A šta će se dogoditi posle?“„To niko ne zna. Obred koji će se odigrati u Velikoj piramidi ne

jemči besmrtnost njegovom telu; samo pamćenju i sudbini.“„A Isus? Šta se zbilo s Isusom? On je savladao sve ove probe...“„Da ste s pažnjom čitali vašu Bibliju, videli biste da nakon što je

Isa ustao iz mrtvih, učenici ga nisu odmah prepoznali. Rabi je moraoponovo da se pokaže sebi najbližima, jer nije izgledao sasvim isto.Bilo je to njegovo energetsko telo, njegovo ka, koje se zračećiprikazalo učenicima.“

„I to će se dogoditi s Napoleonom?“„Možda. Zato ćemo mi biti tamo da proverimo.“Sirilo se uznemirio.„Tamo? Gde?“„Već sam vam rekao: u kraljevskoj odaji Velike piramide.“„A kako ćemo donde stići? Ja sam umoran i boli me kičma, a

vama je jedna noga otkazala. Nikada nećemo uspeti da uđemo uuske hodnike te kamene planine.“

„Naša tela neće, Sirile. Ali hoće naše ka.“

28.

Nikada nije video lepšu ženu.Čim se skinula, miris lotosa kojim je njena koža bila natopljena

raširio se čitavom prostorijom preplavljujući je i izazivajući drhtanje iposlednje Korzikančeve strune. Činilo se da je Nadija, nesvesnaoluje koju je izazvala, uronila u duboki zanos. Još od prvog trenutka,čim su se vrata Bonapartinog boravišta zatvorila ostavljajući ihnasamo, ona je preduzela prvi korak. Bilo je dovoljno da zažmuri,udahne duboko nekoliko puta i ponovo otvori oči, da te oči postanutako ispunjene žarom kako Korzikanac u životu nije video. Generaluovo bi zanimljivo. Nije bilo uobičajeno da jedna žena, a još manjeArapkinja, bude toliko slobodna u prisustvu muškarca koga nikadanije videla.

Ili možda nije bilo tako?Korzikanac je, zatečen, posmatrao ne trepćući dok se Nadija

oslobađala jednog po jednog sloja tkanine, istovremeno plešući uritmu neke nečujne muzike. Gledao je i kako bosa korača do njegovepostelje, pružajući se preko nje i nudeći mu bez stida raj užitaka kojeje gotovo zaboravio od poslednje bitke. Nubijka je bila savršena:bujne dojke nadopunjavale su savitljivo, smeđe telo, pa jeKorzikanac zamišljao kako ga neguje čitav harem robinja. Odakle lise stvorilo ovo biće? Kako to da mu je niko ranije nije pomenuo?

Poput iskusne odaliske, Nadija se prevrtala po dušeku gledajućiga tim žarkim kobrinim očima.

„Da li znaš da je polna energija najmoćnija i najdrevnija od svih?“,šaputala je dok je razgrtala krevetnu prostirku dugim nogama.Očigledno, nije očekivala odgovor. „Deluje poput magneta. Ako supolovi na pravoj razdaljini, snaga koju stvaraju je nemerljiva. Ali akose dodirnu, čitava njihova stvaralačka sila nestaje.“

Bonaparta je zanemeo. Nije razumeo šta Nubijka pokušava damu kaže, ali nije ga ni zanimalo. Kaput ga je stezao, a košulja je

počela da mu se natapa hladnim znojem. Osećao je da mora neštoda uradi ili kaže ako ne želi potpuno da ispusti uzde, te je izrekaoprvo što mu je prošlo kroz glavu: „Još uvek mi nisi rekla ko to hoćeda me izda...“, kazao je.

„Nisam.“„Niti šta znaš o bratstvu ’plavih mudraca’.“„Ni to.“„Nisi mi razjasnila ni zbog čega se brineš za moju bezbednost.“Nadija je opet odmahnula glavom.„To sada nije najvažnije“, odgovorila je Perfekta.„Nije?“„Ne, generale. Došla sam da ti pokažem nešto što više mistično,

više vančulno nego sve to. Danas je dan kada konačno morašprihvatiti svoju sudbinu i predati joj se bez zadrške.“

„Moju sudbinu?“Napoleon, koji se već rešio svog vojničkog sakoa, odluči da pređe

na delo. Bio je potpuno opijen čulnim pokretima ove žene da gotovonije ni bio svestan da korača pravo ka njoj.

„U stara vremena, kada su bogovi vladali ovom zemljom,hiljadama godina pre nego što su se rodili Julije Cezar ili AleksandarMakedonski a stranci počeli da žude za njihovim bogatstvima,kraljice su se sjedinjavale isključivo s bogovima. Bio je to njihovnačin da stvore lozu ljudi plave krvi, poluljude, polubožanstva,ukravši tako onim odozgo najvredniji dar: besmrtnost. Međutim“,lepotica je nastavila, „to je stvorilo ljudima ranu u srcu koju su samomalobrojni umeli da zaleče...“

„Ne znam o čemu govoriš.“„O razdvojenosti duha i materije, generale. O tome kako je

stvoreno prvo ljudsko biće s ovom ranom što ga je raspolutila, i kakoje od onda svako od nas tragao, svesno ili nesvesno, zaujedinjenjem ova dva dela po bilo kojoj ceni.“

„I koga je za to briga?“Napoleon je već seo uz Nadiju, otvoreno proučavajući njenu

raskošnu lepotu. Perfekta je pažljivo uklonila dlake s čitavog tela,potopivši ga u more miomirisa zbog kojih, osetivši ih ovako izbliza,Napoleon umalo nije izgubio svest. Ali suzdržavao se da je dodirne.Njene reči su fijukale pored njega poput pretećeg zmijskog siktanja:

„Tebe bi trebalo da bude briga, generale“, rekla je, upirući kažiprstomu njega. „U najdavnijoj prošlosti mog naroda, boginja Izida sesjedinila s bogom Ozirisom da bi stvorili novog kralja Egipta čija bidva pola bila ujedinjena. Koji bi razumeo da materija i duh čine deoiste suštine. To sveto jedinstvo iz koga je rođen kralj Horus nastaloje, gle protivurečja, nakon što je Ozirisa usmrtio rođeni brat Set. Izidaje tragala za njegovom dušom sve do zemlje mrtvih, spasla ju jetame i postigla da Ozirisovo seme prodre u njeno telo, oplodivši ga.“

„Prelep mit. ’Plavi mudraci’ su mi ga ispričali u Nazaretu.“„Zaista?“Perfekta je prvi put ustuknula. Napoleon je to primetio i iskoristio

da pokuša da preuzme inicijativu: „Da. Takođe su mi ispričali da jeIsus proučavajući ovu priču uspeo da sazna magičnu formulu kojomje najvoljenija egipatska boginja izvela svoje čudo. Zahvaljujući tomeje u presudnom času vaskrsnuo i postigao besmrtnost. Ili to nijetačno, te jevrejski Mesija nakon povratka u život nije ponovoumro...?“

„Ako ti je to već poznato, Napoleone, pretpostavljam da si većspreman.“

„Spreman? Za šta?“Sedeći već na istom krevetu kao Nadija, Korzikanac se na

sekund premišljao da li da pruži levu ruku ka Perfekti ili ne. Na krajuje pustio da mu ruka nemarno padne na njen bok. Toplina dodiranegovane kože ga je začarala.

„Spreman da primiš tajnu koja je Isusa učinila najvećim međujednakima.“

„I ti ćeš mi je podariti?“„Da. Ja.“„A može li se znati kako ćeš mi je predati?“Nadija je iskliznula iz moćnog Korzikančevog stiska i spustila se

na kolena: „Najpre tako što ću ti otkriti tajnu heb-seda.“„Heb-seda? To su mi isto pominjali i ’plavci’. Faraoni su se

podvrgavali ovom obredu svakih trideset godina.“„Koliko ti godina puniš za tri dana?“, prekinula ga je.„Baš toliko“, nasmešio se opijen.„Nikada nijedan nevernik nije otkrio šta se dešava tokom obreda.

Jedino što je narod video, dok je još davno heb-sed proslavljan, bio

je faraon kako stupa u hodnike svoje piramide i izlazi iz njepodmlađen. Ono što niko ne zna jeste da obred ima veze s polnomenergijom.“

„Polnom energijom?“Korzikanac se ugrizao za donju usnu prikrivajući uzbuđenje. „Sve

što nas okružuje je energija, generale. Ali nijedna nije tako moćnakao ona koju stvara želja. Savladavanjem nagona i njegovimraspolaganjem po svojoj volji, može se postići da se telo obnovi, daseda kosa potamni ili da se snaga vrati tamo gde je više nema...Doveden do krajnjih granica, obred može i da usmrti, kao što sedogodilo Ozirisu, ali i da vrati u život, što je bog takođe iskusio.“

Nadija je uhvatila Korzikanca za šake, tople i vlažne.„Vaša Biblija pripoveda kako je u vreme kralja Davida, on kao već

veoma star morao da spava s mladom devicom. Jevreji, koji su gana to primorali, poreklom su iz Egipta, gde su čuli glasine dadevojački dah može udahnuti i deo njene životne snage.“

„Budalaštine.“„Pa i ne baš, generale“, rekla je Perfekta veoma ozbiljno. „U

Persiji se verovalo u isto to. Samo nisu znali da zapravo prisustvodevojke kod starca pokreće određena hormonska lučenja koja gapodmlađuju. Ti sam, sada, to osećaš.“

Ova žena je bila u pravu. Od želje za lepoticom koju jeKorzikanac osećao, proključala mu je krv. Sve oko njega se zavrtelo,i kao da se boja zastrtih zidova oko njih pojačala a čaršavi počeli daisijavaju sopstvenu svetlost.

„Usredsredi se na to što osećaš“, naredila je Perfekta. „Osetikako materija gubi čvrstinu i prigrli stanje drugačije od onog što teobuzima. Nije to rat. Nije taktika. Nije matematika. Niti politika... Tokao da su sićušni prolazi u tvom biću.“

Napoleon se grčevito držao za Nadijine čvrste ruke, poputmornara koji samo što ne izgubi svest. Njene zmijske oči bile sublizu, veoma blizu, začuđujuće zverski prikovane za njegove.

„Kada napipaš te prolaze, kada od želje izgubiš obzorje iz vida...pređi prag!“

Perfektino poslednje uputstvo zazvučalo je u Korzikančevoj glavikao neki daleki eho. Bilo je prekasno da shvati da se stropoštao

preko njenog mirisnog tela i pao na neki čudan, slatkast i opojanmiris.

Nadija podiže pogled ka nebesima i zahvali Izidi za spasonosnoproviđenje. Korzikanac je konačno bio u njenim rukama. Baš kaomrtvi Oziris u rukama boginje...

29.

Treća dekada, peti dan termidora51

U ranim jutarnjim časovima Buktura nijedan stražar nijezadržao. Uspeo se trkom do trećeg sprata gde su bile Bonapartineodaje i upravo pred vratima spavaće sobe razmenio je nekoliko reči

s kapetanom Montinjakom, Korzikančevim pomoćnikom.

„General je veoma loše proveo ovu noć“, kazao je Montinjak čimsu se sreli.

„Veoma loše?“„Da, gospodine Bukture. Imao je košmare. Nije mu prijala večera i

spopala ga je mučnina. Srećom, više nema groznicu.“ Koptski tumačzabrinutog izraza upita kapetana: „Da li je neko s njim da mupomogne?“

„Čitavu noć proveo je s jednom ženom. Ona se pobrinula za sve,a general je naredio da je poslušamo. Tražila je vlažne peškire ivrelu vodu, i pazila ga je do pre sat vremena, manje-više, kada ga jeostavila usnulog i otišla sa svojim bratom.“

„Žena?“„I to veoma lepa, naravno“, kapetan se nasmejao, šeretski.

„Znate li kako se zove?“„Svakako, gospodine: Nadija ben Rašid.“Buktura kao da je neko ritnuo u želudac. Oštar, žestok udarac koji

je samo on osetio. Ako je Montinjak govorio istinu, najgoraneprijateljica Radionice provela je noć uz Korzikanca, držeći ga bezsvesti u naručju. Na samo nekoliko sati od pobede, svi napori loženepovratno su propali.

Ilijas je pokušao da prikrije svoja osećanja i zapitao kapetanastraže da li bi bilo prikladno da probudi Korzikanca. Morao je onečemu izuzetno važnom da porazgovara s njim.

„Uđite ako želite. Ne verujem da će još dugo spavati“, kazao jekapetan straže.

Napoleon je, zaista, bio uspravljen u krevetu. Glava mu je bilaobmotana peškirom a u očima mu se video strahoviti premor.

„Bukture!“, uzviknu čim ga je video. „Mislim da sam ti daoslobodan dan.“

„To je bilo juče, gospodine.“„Juče? Zar sam toliko vremena proveo u krevetu?“„I to u dobrom društvu, koliko sam razumeo“, drsko je rekao

tumač.„Ne sećam se najbolje, Ilijkse. Proveo sam pasju noć. Kao da je

nešto u meni pokušavalo da napusti telo... U glavi mi se vrtelo ukrug,ukrug. Srećom, jedna žena mi je pomogla.“

„Šta znate o njoj, generale?“„Gotovo ništa, Ilijkse. Ali rekla je da poznaje ’plave mudrace’ i

odlučio sam da je ispitam.“„Ma nemojte! Pa upravo o njima sam želeo da popričamo.“„Ah, je li?“Korzikanac se rasanio i s kreveta se uputio u kupaonicu iz koje se

već pušilo, neprekidno pridržavajući peškir na čelu. Bonaparta je bioopsednut higijenom.

„Večeras bi trebalo da pođemo za Gizu, gospodine. Ako vam nijeteško, mogli bismo da napravimo mali izlet u pustinji i pre zalaskadođemo do piramida.“

„A zbog čega?“„Zar ne pogađate? Ostalo je još tačna tri dana do vašeg

tridesetog rođendana. U Nazaretu, ’plavi mudraci’ su vam za danaszakazali otkrivanje formule života u Velikoj piramidi. Danas je danpredaje, gospodine!“

Korzikanac se načas zamislio. Ilijas je bio u pravu. Bio je s njimna sastanku s mudrim Balasanom i njegovim pratiocima, i jasno ječuo, baš kao i on, njihov neodložan poziv. Ovaj ga je datum mogaozateći u delti, ili u boju s poslednjim mamelucima u pustinji, ali nije.Nalazio se u Kairu, na nekoliko sati od piramida, i s dovoljnoslobodnog vremena da se tamo zaputi.

„U redu“, kazao je na kraju. „Narediću Kleberu da pripremipratnju. Krenućemo u podne.“

„Dobro, gospodine. General Kleber je pravi izbor. ’Plavci’ biodobrili vašu odluku. Dobio je neophodan blagoslov bogova da vamse pridruži kao pratilac, dokle god se drži na razumnom odstojanjuod vas.“

„Neka bude.“I kazavši to, skinuo je svileni ogrtač i nag kakav je došao na ovaj

svet, uronio u mirisnu kupku.

Put do Gize prešli su na ogromnoj barži gde se vijorila republikanskatrobojka. Kako je stupio na plovilo, Napoleon se prisetio svojihuzaludnih napora da Egipćani prihvate ovo znamenje. Oni suodbacivali sve što bi im zamirisalo na nevernike, uključujućirepublikanske praznike i raskošne galske parade.

Na palubi su ga čekali general Kleber, u pratnji dvadeset petmuškaraca s napunjenim musketama, Ilijas Buktur, kapetan barže, ičetiri magarca s bisagama natovarenim vodom i namirnicama.

U stavu mirno kapetan obavesti Korzikanca da će preći Kairomirnom plovidbom Nilom od starih kanala za navodnjavanje sve doGize. Godišnje izlivanje vode pružalo je u ovo doba jedinstvenidoživljaj: jedan deo grada se pretvarao u svojevrsnu istočnjačkuVeneciju, s poplavljenim kućama, džamijama, ulicama i magazama.To nikoga nije zabrinjavalo. Za Egipćane ovo već vekovimapredstavlja znak blagoslova i plodnosti. Državi je omogućena jošjedna godina obilne žetve i blagostanja. Čak – skrenuo im je kapetanpažnju – ne bi bilo čudno da usput naiđu na brojne kairske porodicekako na krovovima kuća proslavljaju što su svete vode Nila potopilečitav njihov posed.

„S dopuštenjem, moram vas nešto upitati, generale.“ Žan-BatistKleber je sačekao da zapovednik barže završi s protokolarnimobjašnjenjima pre nego što se nasamo obratio Bonaparti.

„Slušam vas, Žan-Batiste.“„Prihvatili ste da budete podvrgnuti nekom magijskom ritualu čiji

krajnji domet nikom od nas nije poznat. Proći ćemo kroz verovatnoopasno područje i ne bih voleo da upadnemo u zasedu. Pored toga,znate baš kao i ja da je magija ovog naroda moćna. Izuzetnomoćna.“

„Ne treba da se zbog toga brinete. Idem zaštićen.“„Upravo sam to hteo da pitam: da li je taj talisman što vam visi

oko vrata sva vaša zaštita?“Korzikanac spusti pogled na svoje grudi, shvativši da je udžat, ili

Horusovo oko koje je nosio oko vrata, potpuno vidljiv. „Tako je. Otkudbaš vas to da začudi, generale?“

Kleber nije umeo da odgovori.„Zar vi niste član iste masonske lože u kojoj su moj otac i stariji

brat Žozef bili inicirani? Zar vi ne verujete u moć talismana, apoveravate im vašu ličnu bezbednost?“

„Da. To je tačno.“„Onda, čemu se iščuđavate? Horusovo oko poput ovog uvek se

stavljalo faraonu oko vrata pre nego što se zaputi putem s onestrane.“

Gorostasni Žan-Batist se trže.„Šta hoćete time da kažete? Da ćete biti izloženi smrtnoj

opasnosti?“„Ko umre živi zauvek, Žan-Batiste. Ko se grčevito drži ovog

života, zauvek umire.“„Ne razumem vas.“„To su mi pokazali ’plavci’, Žan-Batiste. Ni ja ne uspevam potpuno

da shvatim. Možda danas...“„Ako dozvolite, sumnjam u to, generale“, kazao je Kleber

zagledan u penu što ju je kobilica barže ostavljala za sobom. „UEvropi znamo za nekoliko osoba koje su dostigle besmrtnost, poputNikolasa Flamela ili grofa Sen-Žermena...“

„Poznate su mi te priče.“„...I nikada se nije pominjalo da su morali umreti da bi živeli.“„Ali u Parizu se govorkalo, makar za Sen-Žermena, da je odlazio

u piramidu na Azurnoj obali da bi se podmladio. Možda je to ono štoće mi danas pokazati. Možda, dragi Žan-Batiste, danas dospemo dodrevne nauke o životu koja pred nas stavlja i nešto daleko vrednijeod moći ili novca.“

U Korzikančevom pogledu se videlo uzbuđenje.„A ako to podrazumeva da morate ostati u Egiptu?“Začuvši to, Napoleon postade sumnjičav: „Šta nagoveštavate? U

Egiptu sam svojom voljom. Ako treba da ostanem ovde, ostaću. Ako

budem morao da napustim ovu zemlju nakon više od godinu danaprovedenih u njoj, napustiću je.“

Gorostas više nije zapitkivao. Obojica su ćutala dobar deo puta.Ni Ilijas niti ijedan drugi član posade nije im se usudio približiti.Korzikanac je utonuo u misli o čudnovatoj noći koju je proveo sNadijom. Nije upamtio da li ju je posedovao. Njegova sećanja svodilasu se na boje, mirise i slatkasti i gust ukus koji je još uvek osećao uustima. Nikada mu se ništa slično nije desilo. Nikada nije bio u istomkrevetu sa ženom ne potčinivši je. Da li će biti vremena za ponovnisusret?

Plovidba je bila mirna i odvijala se bez poteškoća. Stigli su u Gizuoko pola pet po podne, na vreme da vide kako se na zapadu sunčevdisk malo-pomalo spušta, iza obzorja najdublje pustinje.

„Dobro došli u Rostau!“, uzviknuo je Ilijas čim su stupili na pesak,na jedva osamsto metara od zaravni na kojoj su se uzdizalepiramide.

„Dobro došli u... šta?“„U Rostau, generale“, odgovorio je Bonaparti. „Tako su drevni

Egipćani nazivali ovo mesto. Znači ’Ozirisovo kraljevstvo’, jer suverovali da je ono zemaljska slika mesta na onome svetu gde odlazeduše mrtvih.“

„Zemaljska slika?“„Egipćani su, gospodine, verovali da je njihova zemlja nastala kao

odraz raja. Svako zdanje koje bi na tlu sagradili bila je kopija nečegau kraljevstvu na onome svetu. A ove piramide su najbolji primer za toverovanje.“

Napoleona je začudilo što ne vidi nikog na zaravni. Nagonski sumu na um pale slike razorenog, praznog Nazareta u kome su setajanstveno, bez konja i opreme, pojavili „plavi mudraci“. Ali ovde ihnije bilo. Nikoga da prelazi ovu ravnu i oker pustinju na desetkilometara unaokolo.

Uz pomoć nekoliko vojnika, kapetan je pored pramca baržepočeo da od dasaka postavlja klimavi most za istovar životinja. Ovdenisu imali od čega strepeti. Bez drveća i kuća unaokolo, bilo jegotovo nemoguće da se sakrije neprijateljska vojska. Osim ako nisuzalegli iza neke od ovih kamenitih planina.

Pola sata kasnije stigli su do osnovice Velike piramide, a i daljenisu videli nikoga u blizini. Kolosalnu Sfingu, pokopanu dopola grudi,samo s otkrivenim ramenima, ostavili su za sobom, s njenimneustrašivim pogledom koji nadzire istok. Ni pored nje nikoga nisusreli.

Pošto su zaobišli najveći i najsavršeniji od ovih veštačkih bregovai stigli do njegove severne strane, Buktur naredi da se kolonazaustavi.

„Dostojno Titana“, reče gledajući u Napoleona utonulog u misli.„S ove strane se ulazi, zar ne?“Buktur se osmehnuo. Korzikanac je imao dobro pamćenje. Prvi i

jedini put je posetio piramidu pre skoro godinu dana, baš pošto suporazili mameluke u bici koju je on sam nazvao „bitkom kodpiramida“.

„Tako je, generale. Postoje dva ulaza s ove strane; jedan,prvobitni, nalazi se na visini petnaestog reda stepeništa. Drugi, kojije napravio kalif Al Mamun kako bi opljačkao riznicu, nalazi se neštoniže, u nivou petog reda.“

„Izgleda da je prazna.“„Da. Tako izgleda.“Kleber je na kolosalnom krečnjačkom zidu brzo pronašao dva

otvora koje je tumač spomenuo. Poslao je izvidnicu da istraži obaulaza i da se uveri da nema koga u njima, i blagovremeno izvestioKorzikanca o ishodu.

U šest po podne, uz veoma nisko sunce i prigušenu dnevnusvetlost, Napoleon, Kleber i Buktur odlučiše da uđu. Obazrivo susačekali da prođe neko vreme, za slučaj da se neki poslanik „plavihmudraca“ pojavi, kao u Nazaretu, ali činilo se da danas niko nemanameru da kroči u Gizu. Korzikanac i njegov verni tumač nisu htelida se vidi njihovo razočaranje i, prikrivajući ga, sokolili su gorostasada uzme nekoliko baklji i da im se pridruži do utrobe spomenika.Žan-Batist oduševljeno pristade.

„Prvobitni ulaz u piramidu bio je hodnik dug sto osamdesetmetara, jedva metar i po visok i nešto malo više od metra širok“,objasnio je Buktur pre nego što su započeli uspon, gledajućisažaljivo divov stas. „Mislim da će nam Al Mamunov otvor bitiudobniji i brži za put do unutrašnjih odaja.“

Olakšanje Žan-Batiste Klebera bilo je kratkog veka. Nakon što suse uzverali uz kamenje glatko poput ogledala, postavljeno u osnovispomenika, njih trojica stupiše u unutrašnjost hodnika u kome jegorostas dosezao plafon. Sva trojica su skoro istovremeno upalilabaklje, izazvavši stampedo slepih miševa koji ih umalo ne oboriše.Kiselkasti, nepodnošljiv smrad, od izmeta hiljada letećih sisara,uvukao im se u nozdrve.

„Ovde, unutra, svi hodnici su pod uglom od oko dvadeset šeststepeni“, rekao je Ilijas kada su došli do kraja Al Mamunovoghodnika. „Napravljeni su od uglačanog kamena, tako da treba pazitida se ne okliznete.“

Korzikanac ispruži svoju baklju u prolaz koji se stvorio pred njima.Prolaz mračan kao u rogu, četvrtast i uzan poput dimnjaka, uspinjaose u nepoznato, gubeći se unutar piramide. Osetio je čudnudrhtavicu, malo od straha, malo od uzbuđenja, koja ga nagna daklekne i prilagodi se oskudnim razmerama ovog kanala.

„Znaš li zbog čega su ovoga puta ’plavi mudraci’ izostali sasastanka, Ilijkse?“, reče iznebuha Napoleon čim su započeli uspon.„Možda nas čekaju tamo gore, gospodine.“

Odjek Bukturovih reči se velikom brzinom proneo kroz kužnihodnik. Kleber, na začelju grupe, tiho opsova stare arhitekte. Ilijas jeu međuvremenu nastavio da priča, možda da bi ublažio osećajteskobe zbog saznanja da ih okružuju milioni kamenova, teških,masivnih i tamnih: „Neki veruju da je piramida nastala po uzoru naput koji duše moraju preći na onome svetu. Kažu da su faraona ovdeunutra ostavljali samog kako bi naslepo prešao ovaj put i polako senavikao na ono što ga čeka posle smrti...“

„Samog?“„Da, generale. To je upravo ono što ’plavi’ očekuju od vas.“S bakljom čvrsto u rukama, Korzikanac ubrza ritam penjanja

prečuvši ovu poslednju opasku. Kako se teskobni hodnik gotovoneprimetno naglo završio, on se našao na ravnom tlu. Plamen bakljese razbuktao pokazujući da je tavanica takođe nestala. Uzdigla sedovoljno visoko da je mogao stati na noge.

Ohrabren ovim otkrićem, pružio je ruku Bukturu i gorostasu,zahvalnim što će izaći iz mišje rupe. Međutim, kada su buktinje

prineli jednu drugoj kako bi proučili mesto na koje su izbili,Francuzima se ote zadivljeni zvižduk.

I to s razlogom. Pred njima, kao posredstvom magije, uzdizao seskoro devet metara visok svod na dve vode i izuzetno strm. Kodvrhova njihovih čizama, počinjao je novi, uski hodnik, a iznad njegase nalazila još jedna kosina koja je vodila uzbrdo do uzdignutih vratakoja su se jedva nazirala na svetlosti plamena.

„Najsvetija dvorana je tamo gore“, kazao je Ilijas.Mesto je ličilo na unutrašnjost ogromnog časovnika. Bez ijednog

ukrasa na zidovima, bez ičega. Na svakih nekoliko koraka, omanjaniša uranjala je nekoliko centimetara u tlo. A nad njima, viseći poputstrehe na krovu, sedam zidnih venaca velike dužine protezali su seod zida do zida.

„Popnimo se, onda.“Napoleon je izgledao ushićeno. Zaboravio je na „plave mudrace“,

a sumnjao je da se i Buktur sećao za čime su ovde tragali.Unutrašnjost piramide ga je začarala.

„Šta se nalazi gore, Ilijkse?“, zapitao je već na pola prolaza.„Kraljevska odaja, generale.“

„Kraljevska odaja?“„Da. Tu se nalazi faraonov sarkofag.“„Zar je neko bio sahranjen ovde?“„Ne zna se pouzdano. Nikada nije pronađena nikakva mumija.

Niti je Al Mamun, kada je oskvrnavio piramidu i prvi put kročiounutra, spomenuo neko telo ili riznicu. Ovo je mesto bilo isto kaosada.“

„Popnimo se!“Gorostas se nekoliko puta okliznuo dok nije otkrio kako treba da

stupi čizmama na uglačanu površinu da ne bi pao. Kada je uvežbao,uzverao se do vrha poput mačke i pretrčavši sledeći, ne posebnostrm hodnik, stigao je do odaje koju je najavio Buktur.

Zaista, prostorija je bila upečatljivija od ostalih. Zidovi su bilitamniji, ali pod plamenom baklji zrnca liskuna i glinenca svetlucalasu po zidovima kao dijamanti. Pod, zidovi i tavanica deset metaravisoke i pet metara široke sale bili su popločani velikim, izvanrednouglačanim kamenim pločama. A u dnu je iščekivao ružičasti sarkofagvekovima, zaboravljen, okrnjenog ćoška i bez poklopca.

„Mesto inicijacije“, prošaputa Ilijas. „Središnja tačka proslave heb-sed obreda.“

„...I to pusta“, dodao je Korzikanac.„Da. Pusta.“„I šta misliš, zašto nas ovde niko nije sačekao, Ilijkse?“ Kopt, koji

je uprkos galabiji nepovratno uništio svoju pamučnu bluzu zbogizmeta slepih miševa, odgovori bez oklevanja: „Prosto je, generale.Zapravo, vi ste taj koji je pozvan. Ako to želite, bićete ovde primljeni,ali sami. U osami koju vam ovo mesto osigurava.“

Buktur je progutao pljuvačku i ozbiljno se zagledao u Korzikanca:„Došao je čas da vas ostavimo samog, generale. Mi smo suvišni nasvečanosti koja će uslediti. Osim toga, da bi vam se otkrilo ono začim toliko žudite, prethodno morate isprazniti dušu i dopustiti da jevečni čuvar ovog mesta izvaže.“

Bonaparta je raširio oči u čudu.„Gde ćeš me čekati, Ilijkse?“„Napolju, gospodine.“„Vi takođe, Žan-Batiste?“, pitao je gledajući gorostasa.„Da, generale.“Ništa više ne rekoše. Kako su baklje njegova dva pratioca

zamakle u vodoravnom hodniku koji je vodio do velike galerije kojomsu se prethodno uzverali, osvetljenje u kraljevskoj odaji se ublažilo.

Trenutak kasnije njegova baklja se ugasila ispustivši tanan stubdima da lebdi u vazduhu. A okružila ga je strahovita tama,nezamislive gustine.

Tokom nekoliko trenutaka Napoleon Bonaparta je bio uveren damu je vreme isteklo.

30.

Madijeva stena, južno od piramida, sprečila je dvojicu Balasanovihljudi da primete šta se dešava s druge strane Keopsove piramide.Činilo se pak da to Titipaja uopšte nije zabrinjavalo. Znao je da ćeučitelj Balasan i njegov čudni gost u svakom času pratiti ono što seunutra zbiva. Zapravo, njegova dužnost bila je da im obezbediposlednje doze magične masti koja omogućava unutrašnjem biću danapusti pojavno biće.

U ovo doba, u devet uveče, kako je Nut52 zvezdanim telomveličanstveno prekrila zaravan Gize, kaovi dvojice učitelja već susigurno leteli ka vrhu Velike piramide. Uskoro će se naći sNapoleonom Bonapartom i pokazati mu put ka Amenti, onome svetu.

Bio je to divan trenutak. Više od sedamnaest vekova nikome nijepredato nebesko uputstvo neposredno iz njihovih ruku. Nijedančovek nije bio zaslužio tu čast da primi pomoć Zaštitnika istine kakobi dostigao večni život za zemaljskog postojanja. I sve se odvijalo umiru.

Tagar je, međutim, bio uznemiren.„Kaži mi, Titipaje, šta ćemo s Koptom kada za nas odradi posao?“Mladi Balasanov učenik namesti plavi turban na izbrijanoj glavi.

Čuvao je stražu na ulazu u šator gde su ležala tela Sirila Bolonjaninai njegovog uvaženog učitelja. Niko nije smeo da naruši njihov svetiodmor.

„Zašto te to brine, Tagare?“„Patrijarh Marko je pokrenuo veliku poteru. Žele da otkriju šta se

desilo s Koptom. Jutros sam u Kairu saznao da krive nas za njegovusmrt i da planiraju da nas po svaku cenu zarobe.“

Titipaj se osmehnuo.„Dobro, na neki način su u pravu. Posle onoga što je Sirilo

Bolonjanin naučio prevodeći jevanđelje, kao i slušajući učiteljaBalasana ovih poslednjih dana, njegov koptski deo je umro.“

„Šta hoćeš da kažeš?“„Da niko ko spozna istinu ne živi dalje u svom svetu laži. Njegova

lična savest preuzima nadalje uzde njegovog postojanja. Osećaj jeskoro kao da se ponovo rodiš.“

„Da li je koptska vera lažna?“„Ne. Ona je samo deo istine, ali tako nepotpun da se na trenutke

čini opasnim.“„A islam? I hrišćanstvo?“„Isto tako.“„A da li će se isto to dogoditi sultanu Bunabartu, vođi vojske sa

zapada?“„Hoće, delimično.“Tagarove krupne crne oči zasijaše kao zvezde pod vedrim nebom

Gize.„Delimično? Šta hoćeš da kažeš?“„Da je Napoleon, za razliku od Sirila, već mrtav. I to baš mrtav.“

31.

Kraljevska odaja

...I odlučno, mladić potraži prstima uglačani granit.Nakon što je napipao površinu kovčega, uzverao se na jedan rub

i ispružio se svom dužinom unutra. Nije imao šta da izgubi. Bio jespreman da sačeka da se sve odigra bez njegovog udela i da senjegov sramotan položaj reši na najpasivniji način.

„Šta je Ilijas hteo da kaže time da treba da ispraznim svoju dušukako bi je izvagali”, pitao se leđima naslonjen na dno kovčega.

Upravo tada Napoleon Bonaparta, vođa okupacionih trupa uEgiptu, otkri nešto strašno: kovčeg je bio je tačno po njegovoj meri...

Morao je ponovo da razmisli. Nije bilo logično da on, jedva nešto višiod metar i po, ispuni kovčeg koji je dosezao metar i devedeset devetcentimetara dužine. Nekoliko minuta se zabavljao besmislicom:pružao je noge kako bi potvrdio da niže ne mogu dopreti, izvijao jevrat dodirujući temenom granit na severnoj strani kovčega.Čudnovato, ni u širinu mu nije bio velik. Nije mogao mrdnutiramenima, ispruženim uz telo, dalje od onoga koliko mu je kovčegdopuštao. Kao da je njegovo telo tu, unutra, naraslo dok nije potpunoispunilo sarkofag. Ali zar je to moguće?

Napoleon je sumnjao u to. U mraku u kome ni prst pred okom nijevideo, metrima ispod vrha piramide, nije mogao da se navikne napomisao da se na njemu nešto promenilo. Osećao se čudnovatovelikim i laganim, kao da su mu se udovi rastočili u okolnom crnilu abolni želudac od prethodne noći prestao da se grči.

Onda, bez najave, nešto mu oduze dah.Zbilo se upravo onda kada se opustio. Dopustio je sebi da ga

opije neočekivani osećaj prijatnosti. Prvo ga je protresao blesaksvetlosti u mozgu. Činilo mu se da ga je pogodio grom, rascepivši ga

napola. Zenice su mu se u trenu raširile a prsti na rukama zgrčiliusled tog pražnjenja.

Potrajalo je dok nije shvatio šta mu se dešava. Svetlost ga jeošamutila, ostavila gotovo bez svesti i sa snažnim bolom u glavi. Alikada je uspeo da pomeri udove i pokušao da prinese šake lobanji,novo pražnjenje ga je dokusurilo.

Poput prethodnog, i ovo mu je eksplodiralo unutar lobanje.Korzikanac, preplašen, s čudnim osećajem da se iznutra opekao,priguši bolni jauk, što ga je nateralo da širom otvori oči.

„Šta, do đavola...?“, nije dovršio rečenicu.Onda se zamislio.Posumnjao je da se ovo uistinu dešava, pomislio je da mu je

mozak, možda zbog nedostatka kiseonika, ili zbog previše udahnuteprašine, priredio loš provod. Video je već i suviše fatamorganatokom svog boravka u Egiptu, a bile su tako stvarne da ih je gotovomogao dodirnuti. Međutim, preračunao se. Ovo je drugačije. Življe.Opipljivije.

Korzikanac je video to što je video. I morao se suočiti sočiglednim.

Zaista, pošto je otvorio oči, tamu koja je gospodarila prostorijomsmenila je bleštava zelenkasta svetlost. Kao da je čitavog života bioslep, a sada prvi put vidi. Iz svog položaja unutar sarkofaga mogaoje uočiti ogromne i uglačane ravne kamene ploče na tavanicikraljevske odaje Velike piramide. Sada je osećao uživanje.Primećivao je mesta spajanja – neka razdvojenija od drugih,verovatno zbog dejstva zaboravljenih zemljotresa – minijaturnepukotine, čak i sjaj nečistoća. Međutim, nije uspevao da utvrdiodakle potiče tolika svetlost. Njen sjaj bio je jednak kuda godpogledao. Kao da je odašilje sam kamen.

Korzikanac se bez napora uspravio u kovčegu. Ova iznenadnaokretnost ga je iznenadila. Osvrnuo se oko sebe i uverio se da ječitava prostorija obojena u zeleno. Čak i njegova koža i odećaizgledali su zeleni.

Hladnoća je takođe nestala.I njegov osećaj teskobe.Čak je i glad koju je do pre nekoliko minuta osećao nestala,

ustupajući mesto punoći kakvu nije poznavao.

Odjednom se setio poslednjih Nadijinih reči. A šta ako je prešao„vrata“ za koja je rekla da će se otvoriti u njemu samom? I ako ovapiramida koju sada vidi nije potpuno stvarna, već odraz nečegaproisteklog iz njegove sopstvene duše?

„Tvoj predosećaj je tačan, sultane sa Zapada.“Korzikanac poskoči. Neki blagi, ljubazan muški glas ga je prenuo

obrativši mu se iza leđa.Dve zelene, veoma sjajne prilike, protkane varnicama, ušle su u

dvoranu.„Ne plaši se, naša je dužnost da te vodimo na ovom, novom

nivou tvog postojanja.“Zanemeli Napoleon pokuša da se priseti gde je već čuo ovu

naročitu boju glasa. Gde se ranije osetio obavijen tim slatkim rečima,kao i gde su ga prvi put nazvali sultanom sa Zapada. Prilika mu jeodmah razvejala sumnje: „To sam ja, Balasan, dragi Bunabarte. Ilibolje rečeno, ja sam pravi Balasan. Unutrašnje ka čoveka starog stodeset godina, poslednjeg učitelja loze Zaštitnika istine.“

„Balasane! Konačno!“„Da, konačno“, potvrdio je Balasan. „Kucnuo je čas koji si toliko

priželjkivao. Da li si poneo svoj udžat?“Korzikanac posegnu rukom ka vratu, napipavajući amajliju. Bila je

vrela, i shvatio je da je izuzetno nežna.„Daj mi je“, naredilo je ka.Pošto ju je skinuo sa uzice, Napoleon ju je pružio drugom ka, koje

se približilo na dva koraka od njega. Opčinio ga je njegov nejasnoljudski izgled, razlivenost obrisa. Kao da se ovo zeleno osvetljenjepretvaralo u izmaglicu.

Kada je Balasanovo ka primilo amajliju u ruke, nešto je u vazduhuzapucketalo.

„Da li si znao, Bunabarte, da su faraoni po smrti morali prevazićirazličita iskušenja pre nego što bi im se ispunila konačna sudbina?“

„Nisam.“„Jedno iskušenje je udžat. A to nije ništa drugo do ključ koji

otvara dveri Amentija, kraljevstva na drugoj strani.“Ka se čudno nakloni, pokazujući prema tavanici, a zatim spusti

pogled ka Korzikancu: „Ova piramida je nastala po uzoru napiramidu s onoga sveta. Tot je, po Ozirisovoj naredbi, predao

kraljevima Egipta nacrt za ovu ’mašinu besmrtnosti’ da je sagrade ukamenu i da im posluži kao priprema za putovanje na koje si tiupravo pošao.“

„Putovanje?“„Tako je, Bunabarte. Putovanje ka večnosti.“Balasan nije gubio vreme na suvišnu priču. Kao što su bogovi

postupali s pokojnicima u egipatskoj Knjizi mrtvih, knjizi za koju jesvaki faraon ili vezir naredio da se položi u grobnicu po njegovojsmrti, ka je postavilo Napoleonu pitanje na koje je morao odgovoritiiskreno: „Da li ti je poznato kako je Set usmrtio svog brata Ozirisa?“

Napoleon, ćutke, ponovo odmahnu glavom. Balasan seosmehnuo: „Set ga je pozvao na svečanost zajedno s još šezdeset idve zvanice, i jedno po jedno ih primorao da uđu u raskošan kovčeg.Čovek čijim je telesnim merama kovčeg bio potaman, trebalo je dapostane vlasnik tog blaga.“

„I šta se dogodilo?“„Jedno po jedno, nanizali su se ispred kovčega, ali niko se u

njemu nije osećao udobno. Na kraju je Oziris legao i istog časauvideo da je napravljen baš po njegovim merama. Set je, iskoristivšitaj trenutak, zatvorio sarkofag, bacio ga u Nil i udavio Ozirisa. To jebio najpotresniji čas naše prošlosti. Srećom, Izida ga je pronašla iprvi put vratila u život.“

Korzikancu je postajalo jasno šta je to ka pokušavalo da muispriča.

„Ti si legao u isti taj kovčeg, Bunabarte“, nastavio je. „Otkrio si dati se prilagođava i, takođe, kao Oziris umro si u njemu.“

Poslednje izgovorene reči ga zaprepastiše.„Da, Napoleone Bonaparta. Umro si“, reklo je drugo ka, koje je do

tada bilo nemo. „Prestao si da postojiš baš poput Ozirisa. Sada nisiništa više od energetske srži bića koje si nekada bio. Zašto, ako nezato da bi video u pomrčini? Zašto, ako ne zato da bi stekao ovajosećaj uvida, a u poslednjim časovima si proživeo sve najvažnijetrenutke potrage za večnim životom? Ovo se, zapravo, događa samomrtvima...“

„Mrtav?“, Korzikanac je mucao, vrteći glavom. „Već sam mrtav?“„Ne treba toliko da te zabrinjava ovo stanje, Napoleone. Na kraju

krajeva, Tvorac je ljudima podario besmrtnu dušu, koja je tvoja

istinska suština. Umrlo je samo tvoje telo.“Korzikanac je drhtao.„Smrt“, kazalo je drugo ka, „ne znači ništa više do rešiti se

istrošenog oslonca. Tvorac ti ga je podario kako bi cenio materijukoju je takođe on stvorio, ali namenio ti je viša dostignuća. Tvoja jesudbina, kao i svih smrtnika, da se preobratiš u samog Boga. Da sepriključiš svesti velikoj kao svekoliki svet, ispunjenoj beskonačnimznanjem i ljubavlju.“

„Ali tako rano!“, pobunio se Napoleon. „Zašto moram da umremtako rano? Zašto moram da izgubim svoju ličnost?“

„Ne moraš umreti, Napoleone. Već si umro. Što se tiče vremena,ono ne postoji. To je varka. Prošlost ne postoji. Niti budućnost. Asadašnjost jednostavno ne traje. Ne možeš je zadržati. Zašto bi seonda tako čvrsto nje držao? Zašto se brineš da li je rano ili nije, kadje vreme u stanju večnosti privid?“

Reči dva ka, ovih energija koje su mu zborile, koje su iznikle izništavila, razoružaše ga. Osećao se baš kao onomad u Nadijinomnaručju kada samo što nije izgubio svest: malaksao, na milostinezaustavljivoj i rušilačkoj sili.

„Ah, da. Nadija“, nasmešila se Balasanova prikaza, kao da jeumela da pročita njegove misli. „Ona je takođe pomogla da se tvojozirijanski krug zatvori.“

„Moj ozirijanski krug?“„Tako je. Poput Izide, ona je juče uredila da umreš i spasla te

smrti. I, poput boginje, Nadija je takođe začela tvojim semenom.“„Začela?“Napoleon se trže. Nije upamtio ništa pomenuto. Ka se sažali.„Da. Ako odlučiš da se ne vratiš u svet živih, tvoja suština ostaće

na Zemlji zahvaljujući Nadijinoj-Izidinoj utrobi. Ovaj plod biće poputsokola Horusa, sina Izidinog i Ozirisovog, a njegova sudbina je daispuni ono što je vrač Ðedi prorekao Keopsu: da će samo onaj kogarodi utroba jedne Izide moći da pristupi Totovom kovčegu skrivenomu ovoj piramidi, i otkrije svetu tajnu večnog života.“

„’Ako odlučim’?“ Korzikanac se začudio: „Šta to znači? Zar imamdrugu mogućnost?“

„Pokojnik koga je Mat izvagala i utvrdila da je čist, iskreni tragačza večnim životom, može se uputiti kuda želi: može da se vrati u

zemlju živih, a može i da krene ka zvezdama i pretvori se u jednu odnjih, u večnom sjaju. To je ono što veli naša Knjiga mrtvih“

Napoleon, koji se osećao sve laganijim i u saglasju sa samimsobom, polako je uviđao da je i on jedno ka. Njegovo telo je ostaloza njim, dopuštajući praiskonskoj suštini da ispliva iz njegove nutrinei donese, nema sumnje, najvažniju odluku u svom životu.

„Dakle, ja sam taj koji mora odabrati put?“, zapita. „Upravo tako.“„A kada moram odlučiti?“„Sada“, odgovorila je druga prikaza.„U tom slučaju...“, Korzikančevo energetsko telo je zaigralo,

ispuštajući oko sebe sitne zelene varnice. Pokušavao je da dobije navremenu. „U tom slučaju, mislim da ću se vratiti u svet živih.“

Dva ka začuđeno pogledaše Napoleona.„Rešio si, dakle, da vaskrsneš telo baš kao što su učinili Oziris i

Isus pre tebe?“„Da.“„Tvoja volja biće ispunjena, sultane sa Zapada. Međutim, kada ti

kucne samrtni čas, moraš znati da te čeka novo suđenje na ovojstrani. U drugoj piramidi biće upriličen taj vrhovni čas i, ako gaprevaziđeš, ponovo ćeš birati svoju sudbinu.“

„Shvatam. Želim natrag.“„Ali upamti: uvek, uvek ćeš biti besmrtan. Velika je istina da smo

takvi svi mi. I jedino u čemu se ti razlikuješ jeste da ti je to većpoznato. Drugima još uvek nije.“

POST SCRIPTUM

Tačno u šest ujutro trinaestog avgusta 1799. godine NapoleonBonaparta je sopstvenim snagama izašao iz utrobe velike piramide uGizi. Kleber ga je prvi uočio i primetio u kakvom kukavnom stanju sepojavio general francuskih snaga na Istoku. Gorostas je prišao damu pomogne i postavio mu pitanje koje su mu tokom kasnijih godinamnogi nasamo postavljali: „Generale, šta vam se dogodilo?“

Korzikanac mu je odgovorio isto ono što će odgovarati sve doprogonstva i smrti na ostrvu Sveta Jelena: „Sve i da vam ispričam,ne biste mi poverovali.“

Samo deset dana kasnije Bonaparta je krišom napustio Egipat.Uradio je to u pratnji dva broda koliko slaba toliko i laka za hvatanje:fregate Muiron i Karer. Ali, još jednom, Korzikanac je imao sreće. Nesamo da ga Sredozemno more nije dokrajčilo, već ni Englezi nisuuočili njegov nečuveni beg.

Na ovaj ne baš časni način ostavio je za sobom zatečene, upotpunoj neverici, sve koji su se utrkivali da se dokopaju formuleživota. „Plavi mudraci“ sada nisu mogli da dovrše njegovu obuku a„solarni“ su, s Omarom kao vođom očajničkog pokušaja da preotmutajnu života iz grobnice Amenhotepa III, shvatili da su izgubili trku.Samo je Nadija bila uspešna: poput nove Izide, primila je od svogOzirisa-Napoleona seme novog besmrtnika... premda pojedinostinjegovog postojanja nisu tema ove knjige. Možda, neke buduće.

Što se tiče Napoleona, stigao je u Ajačio, svoje rodno mesto,dvadeset osmog septembra te iste 1799, jedanaest dana nakon štose konačno iskrcao u Frežis, na tlo kontinentalne Francuske, jedvanekih stotinak kilometara od Nice i piramide u Falikonu.

Uistinu, Korzikanac je već bio nov čovek. Vojnik, dobranodrugačiji od onoga koji je nešto više od godinu dana ranije napustio

Francusku. I od tog trinaestog avgusta Bonaparta nikada više nijeosetio strah, postajući tako jedan od najvećih stratega sveta, i snajboljom barakom u istoriji.

Na kraju krajeva, čega bi se plašio? On je već naučio da smrt –kada ga stigne – neće značiti njegov kraj...

O AUTORU

Havijer Sijera (Teruel, 1971) jednako vešto plovi proznim vodama,kao i vodama pisanog novinarstva, televizije i radija. Sedamobjavljenih knjiga – tvrdi pisac – njegov su pokušaj da reši neke odnajvećih zagonetki koje nam je istorija zaveštala. Već su Dama uplavom (1998), Templarska vrata (2000) ili Napoleonova egipatskatajna (2002) istakle piščevu strast prema misterijama prošlihvremena, i uvrstile ga među predvodnike proznog stila kojizadivljujuće spaja dokumentarnu preciznost sa intrigom i trilerom.Poslednjim romanom Tajna večera (2004), afirmisao se kaoromanopisac i odlučnije se usmerio ka onome što naziva„istraživačkom prozom“. Dela su mu objavljena u više od tridesetzemalja.

Posetite piščevu veb-stranicu na www.javiersierra.com.

1 Navod preuzet iz: Plutarh, Izida i Oziris, u prevodu IvanaStankovića. (Prim. prev.) 2 Dvanaesti avgust 1799, porepublikanskom kalendaru. Sedma godina revolucije [Prim. aut.]3 Beduini su tako zvali Napoleona pred kraj njegovog boravka uEgiptu. Znači „gospodar vatre“ što je, u datim okolnostima, ispaloveoma prikladno. [Prim. aut.]4 Pod tim imenom je Kairo poznat odkada je lekar Jevrejin iz Hiljaduijedne noći tako nazvao grad piramida. [Prim. aut.]5 Arapi tako nazivaju Veliku piramidu, pripisijući je nekom kraljuSauridu o kome priznaju da ne znaju ništa. Drevni Egipćani paknazivali su je „sjajnim Kufuovim horizontom“, što znači po istomkralju koga su Grci kasnije preimenovali u Keopsa. Kopti su večitoćutali… [Prim. aut.]6 Drugi avgust 1799, po koptskom kalendaru. Godina 1515. posinaksaru. [Prim. aut.]7 Arap.: Masr al Kadima je arapski naziv za stari Kairo. (Prim. prev.) 8Sintron, episkopski presto. (Prim. prev.)9 Oblik grčkog narodnog govora veoma rasprostranjenog po svimsredozemnim zemljama. [Prim. aut.]10 Jevanđelje po Marku 16: 1-8: „I pošto prođe subota, MarijaMagdalina i Marija Jakovljeva i Solomija kupiše mirisa da đođu i dapomažu Isusa. I vrlo rano u prvi dan nedjelje dođoše na grob okosunčanoga rođaja. I govorahu među sobom: ko će nam odvalitikamen od vrata grobnijeh? I pogledavši vidješe da kamen bješeodvaljen: jer bješe vrlo veliki. I ušavši u grob vidješe mladićaobučena u bijelu haljinu gdje sjedi s desne strane; i uplašiše se. A onim reče: ne plašite se, Isusa tražite Nazarećanina raspetoga; usta,nije ovdje, evo mjesto gdje ga metnuše. Nego idite kažite učenicimanjegovijem i Petru da pred vama otide u Galileju: tamo ćete gavidjeti, kao što vam reče. I izišavši pobjegoše od groba; jer ih uhvatidrhat i strah; i nikom ništa ne kazaše, jer se bojahu“ [Prim. aut.] Svistihovi iz Biblije navedeni su u prevodu Ð. Daničića i V. Karadžića.(Prim. prev.) 11 Drugi avgust 1799. po islamskom kalendaru ili hidžri,tj. 1214. godina posle hidžre. [Prim. aut.]12 Karkade, napitak od cvetova hibiskusa. Šiša, nargila, tj. arapskalula. [Prim. aut.]

13 Bukvalno „Vrata kraljeva“. Tako su Arapi zvali današnju Dolinukraljeva. [Prim. aut.]14 Arap.: felah, egipatski seljak. (Prim. prev.) 15 Egipatski bog Nila.[Prim. aut.]16 Četrnaesti april 1979. [Prim. aut.]17 Deveta tarot karta se zove Pustinjak. (Prim. prev.) 18 Reč je oadmiralskom brodu Napoleonove flote koja je pristala u Egipat u julu1798. [Prim. aut.]19 Potraga za Knjigom Tota i njenom sadržinom je krajnji cilj mogprethodnog romana Templarska vrata (Ediciones Martinez Roca,2000), i preporučujem ga čitaocu koji bi želeo da produbi znanje onjenim tajnama. [Prim. aut.]20 Arap.: Džebel al Dahi je arapski naziv za planinu Hermon. (Prim.prev.) 21 Stromate, knjiga IV. [Prim. aut.]22 Sazvežđe Feniks zvanično je dobilo ime od nemačkog astronomaJohana Bajera u delu Uranometrija (1603), koje sadrži prvezvezdane mape moderne istorije i kojim je započelo novo dobanauke nebeske kartografije. Međutim, Bajer je ispoštovao drevniobičaj koji su začeli arapski i kineski posmatrači koji su u ovoj zvezdivideli oblik ptice. Ptice večnog života. [Prim. aut.]23 Prostitutka. [Prim. aut.]24 Nemaćki filolog Adolf Erman završio je 1890. prevod čudnovatogpapirusa u kome se pominje ovo mesto u Heliopolisu. Egiptolozi gasmatraju „književnim papirusom“ – zovu ga Vestkar – jer još uveknije otkriven ni jedan jedini trag Popisa. [Prim. aut.]25 Treći avgust 1799. prema islamskom kalendaru. Godina 1214. pohidžri. [Prim. aut.]26 Preporučio bih ponovo čitaocu moje delo Templarska vrata kako birazumeo domet ovog kulta i njegovo širenje sve do već poodmaklogsrednjeg veka u Evropi. [Prim. aut.]27 Doista, izvorna imena ovih faraona, Khafra i Menkaura, znače,ovim redom, „Ra kada se budi“ i „Postojane su Raove životne moći“.[Prim. aut.]28 Keops, zapravo Kufu na staroegipatskom jeziku, znači „On mečuva“. [Prim. aut.]

29 Prva knjiga Mojsijeva, 29, 31-35. [Prim. aut.]30 Drevni egipatski faraoni nazivali su „horizontima“ svoje piramide.[Prim. aut.]31 Odnosi se na 15. avgust 1799. [Prim. aut.]32 Reč alhemija, arapskog korena, potiče od izraza alkimya, koja pakukazuje na reč kemi (crno), kako je u starini označavan Egipat.Stručnjaci smatraju da se „crno“ odnosi na muljeviti pesak Nila koji jepustinji udahnjivao život nakon sezonskih poplava. Dakle, alhemija bise mogla valjano prevesti kao „Egipat“, ili prikladnije „egipatskamudrost ili nauka“. [Prim. aut.]33 Datum je naveden posle hidžre. Dakle, 820.godine posle Hrista.[Prim. aut.]34 Crna tunika koju u Egiptu obično nose žene islamske vere. [Prim.aut.]35 Šesti avgust 1799. prema republikanskom kalendaru. Sedmagodina revolucije. [Prim. aut.]36 Arapski naziv za Dolinu kraljeva. (Prim. prev.) 37 Misli se na PjeraSimona Žirara, inženjera koji je bio nadređen Prosperu Žoloi i Vijerudi Teražu tokom istraživanja gornjeg Egipta u leto 1799. [Prim. aut.]38 Približno, maj, prema republikanskom kalendaru. [Prim. aut.]39 Šesti avgust 1799. Godina 1214. Po hidžri [Prim. aut.]40 Naziv za naseobinu graditelja faraonskih grobnica. (Prim. prev.) 41

Bukvalno „Knjiga onoga što će jednoga dana doći“. [Prim. aut.]42 Fr.: pečeni losos i sočivo na slanini. (Prim. Prev.) 43 Poslednjeizdanje na španskom ovog čuvenog spisa Nikolasa Flamelaobjavljeno je u ediciji Obelisk 1996. [Prim. aut.]44 Francuska je, strogo astrološki uzev, u znaku Lava. [Prim. aut.]45 Jedanaesti avgust 1799, po koptskom kalendaru. [Prim. aut.]46 Dobro došli. [Prim. aut.]47 Alah je veliki. [Prim. aut.]48 Hvala bogu. [Prim. aut.]49 Napojnica. [Prim. aut.]50 Dvadeset peti jul 1799, prema revolucionarnom kalendaru. [Prim.aut.]

51 Dvanaesti avgust 1799, prema republikanskom kalendaru. [Prim.aut.]52 Boginja neba u egipatskoj mitologiji. Predstavlja se kao žena-divobavijena oko zemlje, koja svake noći proguta sunce da bi gasledećeg dana rodila. Njeno telo je uvek prikazano posutozvezdama. [Prim. aut.]

Table of ContentsUVODMapaEGIPAT1.2.3.4.5.6.7.8.9.10.11.12.13.14.15.16.17.18.19.20.21.22.23.24.25.26.27.28.29.30.

31.POST SCRIPTUMO AUTORU