NAJA I ANAJ

Nebo se smra~ilo pred bolom,jer spavala je vekovima sama,tiha, nepomi~na, zavodljiva Naja.Otvorila je o~i,protegla vitko telo draguljima posuto,poljupcima prekrito.Nije ga zaboravila – odbacila, prezrela.Nema tela da je udomi.Krikom otre`njenja pred saznanjemprolomila je nebesa ustreptala,sama, sasvim sama.Ne vidi druga i mu`a, milog brata.Sko~ila je poput ma~ke – pobesnele, grebu}i lice besom {to raste.“ Na put, na put!” – rekla je.“Da ga tra`im, moram, do kraja sveta,do kraja veka i svega {to je bilo vredno.Da dozivam, moram, njegovo ime,sve dok daha imam, dok `ivim.Anaaaj! Anaaaj! Anaaaj!Sve kopni kada te ne vidi, ne ~uje,ne oseti tvoj dodir meki.Pusti svoje mirise opijenosti,lelujavim tragovima opsene,jer tako jedino mogu prona}iblago moje izgubljeno,i smiraj ve~ni.Nestati, nestati, nestati.”Ma~em opasana za boj,krvavih o~iju i bleda lica,po{la je na put koji nema obe}anja.Na pusto{ se uzjogunila.@eli pobedu za sebe, za njega.Otvorenih o~iju u beskraj hita.