NEBO U KUPINAMA

Nataša KrambergerNEBESA V ROBIDAHRoman v zgodbah

Copyright © 2007, Nataša Kramberger

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije.

Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne možesmatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

Nataša Kramberger

NEBO U KUPINAMARoman u pričama

Prevela sa slovenačkogAna Ristović

MMXII

Mojim korenima

Malni i Lenartu,mami i Primožu

ed a Daniele

s ljubavlju.

Umesto bicikla kupila je jabuke.Tri kila, dvanaest jabuka, i seljanka se smejala zaje-

dno sa svojom pelerinom.– Još su bolje kad pada kiša.U tri sata, u Amsterdamu, kapi su padale na svet i po

pelerini.Bare su rasle preko mostova i prelivale pijacu.Duž kanala su lopovi prodavali bicikle.– Bike, bike.Umesto bicikla kupila je jabuke.

7

Njen pradeda je bio seoski muzikant i svirao je u rogna krštenjima i sahranama.

Njen deda je bio grobar, a pre toga uterivač dugova zate-ve pretplatu. Onima koji nisu plaćali, i onima kojinisu hteli da gledaju televiziju, zapečatio bi televizor.Selotejpom i voskom.

Njena mama je pisala pogrebne govore. I čitala ih,ponekad noseći crnu bluzu, a ponekad crne cipele.

Nije znala kuda da gleda kad je autobus stigao i kadsu se otvorila vrata. Gurnula je ispred sebe ruksak i tor-bu i mama je pitala:

– Imaš li novca?Umesto da klimne glavom, setila se da će sada, baš

sada početi da cveta zova. Onda je naišao Lojz i sveupropastio. Pitao je imaju li kod kuće koju čašicu rakije,i mama je rekla da sačeka, i ona je gledala u zovu i, i ubreze, i u breg, i duž dugog puta, a onda se za Lojzomprodrala Fanika:

– Šta, opet žicaš, matora prokletinjo, onda ni šofer nije bio dobar prema njima, rekao je, do

đavola, krećemo, još se nije bila ni popela gore, još nijeni rekla mami da ima dovoljno novca, još ne.

I još.I još.I uvek je bilo tako.......Al važno je, rekla je mama,, da u pravom trenutku u

džepu uvek imaš kaleidoskop.

9

Umesto bicikla kupila je jabuke. Tri kila, dvanaest ja-buka, i seljanka se smejala. I njena pelerina se smejala, uAmsterdamu je padala kiša, lilo je kao iz kabla, i ona jepitala:

– A gde ste nabrali, gospođo, ove delišese?Svi su se već bili razišli, joj, kako se stuštilo, voda je

prala Amsterdam i on bi se istopio da nije bio od kame-na, gospođa je odmahivala glavom, nije razumela engle-ski, nije razumela slovenački, ništa nije razumela, samoholandski, ionako je već bila sva mokra, oprostite, go-spođice, rekla je, ne razumem.

Onda joj je poklonila zvonce za bicikl, nije joj bašbilo jasno zbog čega, ali to nije ni bilo važno, joj, kako sestuštilo, i otišla.

Stajala je na kiši sa jabukama i zvoncetom u ruci, gle-dala je preko mokrog mosta i videla kako čovek na nje-govom kraju prodaje jednu jedinu ribu.

Živu, živu.Sa brcima i belog trbuha.

11

Ako biste krenuli kroz planine Pakaraima do planineAjangana, našli biste reku Potaro, koja se uliva u rekuEsekvibo. U međuvremenu, ona prelazi preko vodopadaKaietur i kod vodopada Tumatumarum donosi sa so-bom dosta zlata i dijamanata. Kraj vodopada Tumatu -ma rum, muškarci, žene i deca ispiraju zlato i dijamantei tek ponekad ih tamo, u reci Potaro, dole, među muljemi zlatom okruže svete ribe, sa brcima i belih trbuha.

– Senjor, jesi li dobro, senjor?Ako biste krenuli do planine Gusongmuča u kantonu

Zadoi, u autonomnoj prefekturi Jušu, u provinciji Ćing-haj, našli biste reku Zajaku, koja postaje reka LancangJang, koju zovu i Dža Ču, reka sa stenja, koja presecaprovinciju Junan, što znači južno od oblaka, i tamo me-nja ime u Mekong, u kojoj su ribari jednom uloviliogromno rečno čudovište, sa brcima i belog trbuha, ikoje su potom pojeli, jer je čudovište bilo sveto i produ-žilo im je život i učinilo ga srećnim. Niko od ribara nijeznao odakle dolazi reka Mekong, koju su zvali svetareka, jer reka Mekong, koja preseca provinciju južno odoblaka, a prethodno još i Tibet, a pre njega i provincijuKinghai, izvire u planinama koje su daleko i visoko ikoje su pod snegom. Zato dugo niko nije znao gde izvi-re sveta reka i kako se zove na početku. Tek nedavno, teknedavno, neki su putnici pratili orlove i sklanjali se odlavina, išli su pravo do izvora i rekli su, nema sumnje,reka Mekong se najpre zove Zajaku, i dolazi sa planineGusongmuča, koja je u oblacima.

– Senjor, jesi li dobro, senjor?U svetoj reci Urubamba, pod svetom gorom Maču

13

Pikču, za vreme pljuskova niko ne lovi, jer je reka dži-novska i vode su divlje, a inkanski duhovi uzimaju ribuza sebe i za svoje inkanske sinove, hvataju ribe u divljimvirovima i odnose ih pod zemlju i u nebo. Ako bi nekotada bacio svoj plovak, pokupilo bi ga, i plovak i njega,odnela bi ga sveta reka Urubamba pod svetu planinuMaču Pikču, inkanski duhovi bi ga poneli u zemlju ili unebo. Nije video vir pod nogama, nije čuo kišu koja jedolazila, i nije znao kuda da gleda, kad ga je starica pro-drmala celom dužinom, tako da mu se slošilo u želucu:

– Senjor, jesi li dobro, senjor?Umesto da klimne glavom, setio se da će kod kuće

sad, baš sad, početi da zri grožđe. Onda je na njega usu-la kiša, još više kiše, i starica je rekla da sačeka. Onda jeustala i bila je poput golubice, otresla je glavu poput go-lubice i dve duge crne pletenice, poput golubice, savilaizmeđu prstiju i gurnula ih pod šešir. Onda je otišla.

– Jedi, senjor, jedi,starica je bila dobra prema njemu, ljuštila je kuvani

krompir i spuštala mu ga na tanjir, bila je tu i druga sta-rica i zavijala mu nogu, a treća starica je čuvala njegovplovak, kao da je nekakvo čudo, kao da.

Kao da.Kao da.I tako je bilo do odlaska.......Starice na obalama reka su važne, mislio je u tom tre-

nutku, jer imaju veze kod drugih starica.

14

U Amsterdamu, u tri popodne, stajala je sa jabukamai zvoncetom u ruci, gledala preko mokrog mosta na či-jem je kraju čovek prodavao ribu, živu, sa brcima i belogtrbuha.

– Oh, gospodine. Koliko je, ova riba?– Oh, gospođice. A koliko su bile te jabuke?– Oh, ..., čitavo bogatstvo, za kilo.– Oh, .... za četiri jabuke?– Oh, rekla je, možemo da se igramo matematike, go-

spodine, možemo da se igramo računanja i brojanja naprste, možemo da stojimo ovde bez reči dok kiša ne pre-stane da pada, i, ako ispustimo vašu ribu sad, kad je ceosvet tako voden, sigurno će nam otplivati u nebo.

Oh, rekao je čovek, oprostite, gospođice, razumem,pardon. A, jesu li dobre?

– Kad pada kiša, još su bolje. A zašto je živa?– Mislite, riba?Bela, sa brcima i cik-cak repom, i kad bi je pogledala

u pravom trenutku kroz kaleidoskop, rekla bi:– I šta sad?

15

Prvi deo

Popodneje sunce uvek bacalo kose zrake preko crkve i sat bi

uvek pokazivao dva i deset. Kasnio je deset minuta, tajsat na zvoniku, i njih dve su se igrale kraj seoskog poto-ka, sličnog septičkoj jami, tamo, pod mostom, kojeg jejednom skoro odneo potop i dva dana je bio neproho-dan. Nani se i dan-danas vrti u glavi kad mora da prela-zi mostove, tada ju je voda nosila od crkve do kapele iodnela joj je levu cipelu.

Popodne je sunce uvek bacalo zrake preko kamenjana obali potoka i alge bi se ispekle, ako bi ih bacio gore.Njih dve su stajale kraj vode, prva je rekla, i šta sad, adruga: ne sekiraj se, ja znam kako to ide.

Svakako su bile čudna kombinacija, obe iz prvog a, iponekad su odlazile do potoka. Prva je bila pomalo krat-kovida, nosila je blesave crvene naočari sa blesavom vrp -com, za koju je optičar uporno tvrdio da je izuzetnopraktična za malu decu i da im ne pravi nikakve smetnjeprilikom igre. Druga je bila mali miš iz sakristije, htela jeda postane ministrant, ali je nisu uzeli jer je bila devoj-čica.

Popodne su odlazile do potoka, i, dok su pekle alge,onâ iz sakristije je upitala, slušaj, a zašto ti nisi krštena?Isuse, odakle ti sad pa to, rekla je cvikerašica, pa eto, ni-sam (nije znala kako da joj objasni da je njena mama no-sila Titovu štafetu i da je zajedno sa brigadom u ceo Be -nedikt uvela vodovod, dok je njen tata – i on crven –za stupao teoriju „verskog silovanja”, kako je nazivao kršte-nje deteta kojem je tek dva meseca). Onda ti nemaš ni tatu,ni mamu, gnjavila je hrišćanka, krštenjem svi dobijamo

19

svetu majku Mariju i oca Boga. Moja mama je i Marija,rekla je cvikerašica i crkveni miš ju je tresnula po nosu.Ti stvarno ništa ne znaš, ni imena još nemaš, budalo,svim ljudima na Zemlji Bog daje ime na svetom krštenju.

I, prva je rekla, i šta sad, a druga: ne sekiraj se, jaznam kako to ide. U dva i deset po crkvenom vremenu,miš iz sakristije je povikala U ime Oca i Sina i Svetogaduha krstim te božjim imenom Sveta Jana. Preko glavejoj je prosula pola potoka, da je Svetoj Jani kosa još tridana smrdela na kanalizaciju. Zemlja je dobila novobožje dete i sunce je i dalje bacalo kose zrake na nju. Alija ne želim da budem Sveta Jana, reklo je dete. Kad sistar dva meseca, niko te ne pita šta bi želeo da budeš, re-kla je ona, koja je znala kako to ide. To ionako nije va-žno, ime je, na kraju krajeva, obična sitnica.

Uveče, kad više nije bilo sunca, sat na zvoniku je i da-lje pokazivao dva i deset. Sveta Jana je rešavala zadatkeiz Računanje je igra i pomišljala, prokletstvo, onu jadni-cu je stvarno strefilo to sveto silovanje.

Nakon dva dana, u dva i deset, tek radi reda, upisalase na veronauku. Mamu Mariju je od šoka skoro uzeobog.

Popodnebi sa posla uvek donosila šerpe sa ručkom i mala je

uvek već bila kod kuće. Bilo ih je tri, tih šerpi sa ručkom,i danas je na meniju bio pire sa pilećim paprikašem.Svim učiteljima je školski ručak sledovao uz platu i do-bijali su ga za sve članove porodice, mogli su da ga poje-du u školskoj trpezariji, ili da ga odnesu kući. Školska

20

trpezarija je uvek smrdela na raskuvane makarone isvinjske papke i stara kuvarica bi joj uvek natrpala pre-više: na, na, za malog, da veliki poraste.

Stajala je nasred kuhinje u svom stanu i iz šerpi sa ru-čkom se pušilo. Pušilo se i iz stojadina pod prozorom, izotvorenog prtljažnika je još uvek virila nova veš-mašinai četiri muškarca su se prepirala oko njega. Svećice, re-kao je školski domar, motor, rekao je nastavnik fizičkog,voda, rekao je Roškarič. Šerpe sa ručkom je stavila našporet i proklinjala svećice koje su pregorele, i motorkoji više nije mogao da se pokrene, bog zna zašto. Izašlaje na terasu po radensku, izvadila iz frižidera vino i mu-škarcima odnela špricer.

– Hinko!Sa vrata škole se drala stara kuvarica, Hinko!, pijan-

duro lenja, dođi već jednom i zameni mi plinsku bocu.Školski domar je uzeo čašu sa špricerom i nagnuo je, uf,nekako previše razvodnjeno, nagnuo se nad motor i po-vukao dim iz cigarete, da, da, svećice/motor/voda, uredu, onda se ispravio, zamahnuo čašom ka travnjakutako da su napolje izletele i poslednje kapi vode i vina,dunuo dim i podigao ruku ka kuvarici, o, višeee, šta sedereš!, evo me, evo. Onda je podigao čašu ka njoj, da musipa još jedan špricer, više vina – manje radenske, a osta-la trojica su iz prtljažnika izvukla veš-mašinu. Na carininije bilo nikakve kontrole, kao što su se i dogovorili saDrejčom, i da iza same granice nije počelo da im se pušiiz haube, sve bi prošlo pre nego što bi rekao keks. Još jei dobro što je od austrijske granice sve bilo nizbrdo,

21

malo su vozili u leru, malo su se šlepali i bilo je potrebnogurati samo uz poslednji breg.

Veš-mašina je sijala na travnjaku pred zgradom ikomšija je bio ushićen. Žena je rodila blizance i sadaimaju novu veš-mašinu, iz Austrije, prošvercovali su jestojadinom i sa pravim kolegom na granici. I prašak zapranje su prošvercovali, vreću od dvadeset kila i litaromekšivača. Na zdravlje, zavijao je, za kolege.

Sipala im je još jednu turu – rezervne svećice su podsedištem, Hinko – i stara kuvarica se opet prodrala saškolskih vrata:

– Prokletinjo matora, ako smesta ne dođeš vamo, imada ti plinskom bocom zapušim usta!

Domar je više nije fermao, zamenio je svećice, doliovodu i ulje i motor se pokrenuo. Zamahnuo je praznomčašom preko travnjaka, o, lepo sam vam rekao, svećice,izvalio se na travu i zapalio cigaretu. Motor je ostavioupaljen, tako da je stojadin još lepo vreme trčao u me-stu. Ispred zgrade se sada već bio okupio čitav kućni sa-vet, veš-mašina je sijala belo poput veša i nikome nijebilo jasno kako su uspeli da je spakuju u stojadinov ge-pek.

– I to privezanu samo jednim štrikom! Majke mi...Pokupila je prazne flaše i vratila se unutra. Šerpe sa

pireom su već bile hladne i stan je bio pun pilećeg pa-prikaša. Pogledala je na sat: moram do mame po malog,dobro-je-da-je-auto-upalio. Uključila je plin na šporetu,na minimum, da pire ne bi zagoreo. Popravila je frizuru,usput, dvema šnalicama plave boje. Pripremila je tanjire,tri, mala nije jela. Mala je već ručala u školi, sa ostalom

22

decom, nakon časova, trebalo je da je već kod kuće: oti-šla sam u prodavnicu da kupim malu svesku na linije ionda sam otišla sa Natalijom i Simonom na veronauku.

...Otišla sam u prodavnicu da kupim malu svesku na li-

nije.I, onda sam otišla sa Natalijom i Simonom na vero-

nauku.Na veronauku.Ve-ro-na-u-ku....Sat na zvoniku je pokazivao dva i deset, ispred zgra-

de je bila u toku prava žurka kućnog saveta i mala je nastolu ostavila papirić na kojem je pisalo da je saNatalijom i Simonom otišla na veronauku.

Gospodinžupnik je bio sasvim mlad, jer je stari otišao na onaj

svet, tada ju je nana odvela u crkvu i mrtvaca su svi pr-skali mokrim grančicama, koje su stajale u činiji sa vo-dom. Nana je rekla da je ta voda sveta, jer je blagoslove-na, a grančice su od masline koja raste na moru. Okomrtvaca su se svi molili i nekoliko baba je plakalo. Ondasu ministranti doneli posudu iz koje se dimilo, i u crkvije počelo da smrdi. Nana se prekrstila i jedna baba seprostrla po podu koliko je duga i široka.

Mladi župnik je imao na sebi crnu tuniku i preko njedrveni krst na lančiću, stajao je na vratima župnogdoma i kontrolisao da li su se u garderobi svi preobuli u

23

papuče. Ona ih nije imala sa sobom, začudo Natalija iSimona joj ništa nisu rekle.

– Što si ostavila torbu kod kuće, trebalo je da je po-neseš sa sobom.

– Gospon župnik, ona nema papuče.– Gospon župnik, recite joj da sada mora bosa u

učionicu.– Gospon župnik, vidite, ja imam nove minđuše.Crkveni miš je stala ispod župnika i propela se na pr-

ste. U subotu su joj u Mariboru probušili uši, tako da jojje sada sve bilo zagnojeno, ali, proći će to za dve nedelje.Minđuše su bile majušne i okrugle i unutra je bio dija-mant. Ne pravi, kopija, onako kao u filmovima.

– Gospon župnik, ona nije krštena.Izula je cipele i krenula bosa napred, malo je falilo da

kaže dobar dan, ali je u poslednjem trenutku čula šta jerekla Simona, na podu je bilo puno blata jer je juče pa-dala kiša, i na soknici je imala rupu. U rukama je držalamalu svesku na linije, stala je pored crkvenog miša i gle-dala u župnika koji je bio sasvim mlad i oko vrata imaolančić sa krstom. Klimnuo je glavom i nasmejao se. Nijeznala zašto, ali je sasvim blago čučnula, samo malo savi-la kolena i izgovorila kao i svi:

– Hvaljen Isus.

– Gospođo,rekla mi je, pazite da vam se ne dogodi isto što i mo-

joj sestri, kad joj je umro muž, zaboravila je da podignenjegov novac iz banke, pa su joj nakon pola godine sveotpisali, dvadeset godina penzije je imao na tom računu

24

i sve je otišlo u ništa, pazite, gospođo, a, samo vaš je pio,a takvi sve proćerdaju, rekla mi je, ni ruku mi nije pru-žila, u naručju sam, doduše, imala ikebanu, četrnaestžutih gerbera i kraj groba sam se rasplakala ko pijana...

Stajala je u čudu nasred kuhinje i samo donosila ma-ramice i maramice i rolnu toalet-papira. Ćutala je, na-slanjala se na šporet i udovica u crnom je plakala, jeca-la, plakala, vrištala, govorila, govorila, naginjala se nadnjenim stolom, nad sastavima, koje su danas pisali u pe-tom razredu, nad kontrolnim vežbama i nad časopisomučiteljskog sindikata, gospođo Marija, gospođo Marija,nemojte mi zameriti, ali dođe mi da se obesim.

Zvono se nije čulo i kucanje je bilo isuviše tiho, kadsu se otvorila vrata, stajala je pred njom u brushalteru,menjala je kesu u usisivaču i kecelja sa logotipom omla-dinske radne akcije joj se zakačila za radijator. Oprostite,rekla je, čistim stan.

Žena na vratima ju je najpre samo gledala, crnommaramicom je pokrivala usta i iz očiju su joj tekle suze.Gospođo Marija, rekla je, meni dođe da se obesim.

Bila je razredna njenom sinu, osmi razred, njena prvageneracija, mali je imao keca iz matematike, veomauspešan iz fizičkog, i želeo je da postane policajac, go-spođo Marija, gospođo Marija, ostali smo sasvim sami,ostavio nam je čitavo dobro, trideset volova i pedesetprasića, meni dođe da se ... Gospođo Marija, ne zameri-te mi.

Rekla joj je, ne budite smešni, dobro, skuvala joj jetursku kafu i sela pored nje. Žena je sigurno bila još uvekmlada, oči su joj bile neverovatno plave i strašno strašno

25

duboke, pospremila je sastave, da se mastilo ne bi jošviše razmazalo, dve gomile maramica je bacila u đubre irekla:

– Moje saučešće.Turska kafa u šoljici se polako taložila, tišina se dobro

slagala sa njima, udovica je zurila nekuda u prazno i je-cala u kratkim pauzama, u međuvremenu je rekla hvalaza kafu, zaista mi je bila potrebna, a onda se opet setilada u prodavnici mora da kupi sijalicu od sto vati.

Svi na brdu se smeju, umesto da pomognu. Pa šta akosam ga puštala da svake večeri ide u kafanu, i uopšte nijetačno, nije bio pijanac, gospođo Marija, svojim rukamaje celo imanje postavio na noge i malog je toliko voleo,novi traktor je prepisao na njega da bi imao više sreće sazemljom, a on sada ima keca iz matematike, a već je dru-ga godina ...

Sigurno je imala trideset i kusur, ne, ne, sigurno jebila njenih godina, ako ne i mlađa (o bože, a sin uosmom razredu), oči su joj bile tako plave, strašno stra-šno duboke, i, da nije plakala lice bi joj bilo čudesnolepo. Rekla joj je, svratite ponekad da popričamo, i nebrinite se za matematiku, mali je baš bistar. Žena je usta-la i okrenula se ka dnevnoj sobi, gledala je u police saknjigama i skoro nečujno rekla:

– Gospa Marija, ne zamerite mi, ali možda bih ... po-zajmila od vas kakav roman. Nekada sam imala navikuda ih čitam ... a sada sam noću ionako ... sama.

U hodniku je i dalje stajao razmontiran usisivač i po-red njega su ležale kese, jedna prazna, a druga puna pra-šine. Na radijatoru je visila kecelja sa logotipom omla-

26

dinske radne akcije i sat na zvoniku je pokazivao dva ideset. Ni jedna ni druga nisu znale šta da kažu, ali, nijeim bilo neprijatno, pogledale su se ne bi li izgovorile doviđenja, sve je bilo tako tiho nasred hodnika... kad je na-polju, na stepeništu, puklo i kad su se vrata munjevitootvorila:

– Mama, mama, župniku su ukrali anđela sa oltara.

Prepodnejednom u dve nedelje, odlazila je dole u samoposlu-

gu i u poštu. Obula bi kožne cipele i obukla plavi kostim,vezala maramu oko glave. U kožnu tašnicu bi složila ko-žni novčanik i račune, za struju, za vodu, za televiziju, ijednu platnenu maramicu. Poslednja tri meseca bi po-red svega stavljala i naočari za blizinu. Za svaki slučaj.

– Pep, odoh ja, Pep!Otišla je u ostavu po ceger i na dno razgrnula pamu-

čni stolnjak, a gore stavila tašnicu. Pogledala se u ogle-dalo, jedna kovrdža joj je pobegla na čelo, još uvek crnakao gavran. Popravila ju je, usput, dvema šnalicama pla-ve boje. Maramicom je obrisala lice, bože-pomozi-kol-ko-se-znojim. Uzela je ceger i tašnicu i izašla.

– Pep, čuješ li, odoh ja!Zaključala je vrata i ključ stavila pod asparagus.

Silazila je niz stepenice polako, držala se za ogradu i zanjom je išlo svih devet mačaka, jedna je baš juče dobilamlade, bog-zna-gde-su, sigurno ih je stara sakrila negdeiznad štale.

– O.

27

Prodrao se Pep, sa kruške, sa šljive, sa traktora ili lipe,bog-zna-odakle.

– Šta, već ideš?Donji deo puta nije bio asfaltiran i pesak je odnela

oluja. Silazila je strmim klancem, prošla pored štale, po-red lipe, pored oraha i ispred jame za đubrivo je stajaoPep.

– Šta se dernjaš, prokletinjo vražja, uopšte ne vidimgde si.

Onda mu se osmehnula i on se osmehnuo njoj. Okolipe su letele bube i po đubivu su rovarile kokoške. Jednamačka je išla za njom i sada se zaustavila na suncu. Pepje kažiprstom i srednjim prstom dodirnuo desnu obrvu,na kratko, u znak pozdrava. Na glavi je imao platnenuradničku kapicu i u borama oko očiju su mu se rosile ka-pljice znoja. Ona je prošla, izlizanim makadamom, po-lako, u ruci je držala ceger.

Sunce je bacalo zrake na štalu i makadam, na okuci jepočinjao asfalt. Mačka se okrenula i vratila se natrag, ukrošnji lipe su zujale bube. U rukama je i dalje držao vilui sada se naslonio na njenu dršku. Video ju je u plavomkostimu, kako korača od okuke do vrbe, prolazi poredkapele i odlazi do transformatora. Onda je došla još je-dna okuka i nestala je iza njive kukuruza.

Božepomozi, rekla je, u maloj kancelariji mirisalo je na

vlagu i papir, tako da je uvek, nakon što bi ušla unutra,počinjala da kija, apćiha, bože pomozi, apćiha, na zdrav-lje, debela poštarka iza stakla je polako pečatirala, u redu

28

su stajali Kranerova Mima i dva Štefaničeva, na stalku subile izložene uskršnje čestitke, nove. Svake godine subile iste, zečevi, jaja i zlatni natpis Srećni uskršnji praz-nici, prošle godine su prvi put dobili i one muzičke, kadbi ih otvorio, počela bi da svira muzika, kad bi ih zatvo-rio, utihnula bi.

Zatvorila je vrata i red se radoznalo raširio,Kranerova Mima je odmah krenula ka njoj, sa kožnomtašnom u ruci, pomoz Bog, rekla je, došli ste po penzi-ju? Mladi poštar za pultom se prodrao na staru poštar-ku, gde ste stavili paket za Žerjavce, do đavola, malopresam ga stavio na policu, a već ga nema. Poštarka je za-stala, momak, pazi na jezik, promeškoljila se na stolici inastavila da pečatira.

I rekla, bože pomozi, apćiha, bože pomozi, apćiha, nazdravlje, Kranerova Mima je sa stalka uzela tri čestitke iprišla joj, pomoz bog, došli ste po penziju:

Još im niste dali, je l’? Ja ću im odneti danas, došlasam u poštu da vidim kolko će biti penzije, pa ću im od-neti, neće biti mnogo, kad nas je dvoje, a penzija samojedna.

– Za šta nosite?– Župniku, prilog za anđela. Prokleti Cigani, Mara mi

je rekla da ih je videla kako se motaju oko sakristije, re-kla sam joj što ih ne otera, babo luda, nemaju oni šta dase muvaju tuda, bože-nam-pomozi, za mesec dana ćebiti prva pričest, a mi bez anđela na oltaru. Još dobro dasmo dobili tako mladog župnika, on će to brzo srediti,mada sam čula, znate, da su ga iz prethodne županijeoterali jer je pio, ali meni ne izgleda ko pijanac, lepo

29

razgovara i kažu da zna s decom, predobar je, zato su i do-šli da kradu. Šta sam ono htela... vi im još niste dali, je l’?

Mladi poštar je našao paket pod pultom, kraj samihpoštarkinih nogu, i napolju mu je crko moped jer ga jepredugo ostavio uključenog. Do đavola, kako da ga sadzakurblam, momak, pazi na jezik, šta sam ono htela ... viim još niste dali, a?

Izvadila je tašnu iz cegera i iz tašne novčanik, kolkosu čestitke, upitala je Mimu, moramda pišem sestrama uNemačku. Štefaničeva dva su upravo završila i poštarkaje rekla: dalje. Oh, sad sam ja!, skočila je Mima, okrenu-la se ka pultu i više ništa nije rekla.

– Pomoz Bog, koliko su vam čestitke?Kad joj je poštarka isplatila penziju i u beli papir joj

uvila dve čestitke sa belom kovertom i markom za ino-stranstvo – za sestre u Nemačkoj, je l’? – Mima je većbila otišla. Poštarka se nagnula napred, blago se podiglasa stolice, duboko uzdahnula, o-bože-kad-čovek-ne-bi-bio-tako-star, i laktovima se naslonila na pult:

– Baba blesava, misli da će nebo penzijom kupiti. Tekšto su danas ujutru gospon župnik najavili prikupljanjepriloga za anđela, a ona im već nosi. Pa ionako nema do-voljno, gospon župnik su rekli da bi svako domaćinstvomoralo da zarađuje bar petnaest maraka po članu poro-dice, ne možemo očekivati baš sve od biskupije, trebanam i nova kapela. Nije loš, taj novi župnik, mada samčula, znate, da su ga iz prethodne županije oterali jer sespetljao s jednom mladom, ali meni se ne čini ko žen-skaroš, lepo razgovara i kažu da zna sa decom, predobarje, zato se i lepe za njega. Nego, šta sam ono htela ... akad ćete vi da date prilog?

30

Nataša KrambergerNEBO U KUPINAMA

izdavačZavetBeograd, Braće Baruh 16

za izdavačaMilivoje Lalić

urednikSaša Lalić

ISBN 978-86-7034-086-2

štampaKarganović

marketingZavet( (011) 292 06 13E-mail: office@zavet.co.rs

www.zavet.co.rs