nency farrington - nepogresivo pogresno

8/20/2019 Nency Farrington - Nepogresivo Pogresno

http://slidepdf.com/reader/full/nency-farrington-nepogresivo-pogresno 1/60

~ 1 ~



Nency Farrington

Nepogrešivo

pogrešno

~ 2 ~



I

- Moram da ti priznam da sam rezignirana, Džena... - Meri jebezvoljno otpila gutljaj irske kafe. Bilo je to jedno od njenih omiljenihpića, ali večeras joj nije prijalo. - Veoma rezignirana...

- Pih... - Meri je ravnodušno slegla ramenima, kao da je to ni najmanjene impresionira. - Nisam sigurna da želim da ostanem u Londonu. Znaš,London me nekako baca u depresiju...

- Nije valjda da želiš da se vratiš kući? - Džena se nasmejala, kao da jeuopšte ne uzima ozbiljno. - U Doun? Ne budi luda. Već godinama si ovde.Ne bi uspela ponovo da se privikneš na život u provinciji.

- Govoriš gluposti! - izjavila je njena sestra žustro. - Ti si većgodinama u Londonu. Sećaš li se kako si bila srećna kad si došla na

studije, i počela da uživaš u velegradskom životu? Posle ubitačnodosadnog Douna...

- I nisam se baš ubila od uživanja. Uglavnom sam učila, a ti si uživala iza mene... - Meri je morala da se nasmeje. Ona je imala dvadeset četirigodine, a Džena je bila šest godina starija od nje, što i nije bila nekarazlika. Ali, njena tridesetogodišnja sestra zaista nije gubila vreme! Većdva puta je stigla da se uda i da se razvede, a sada je ponovo bila

zaljubljena, i činilo se da će se i ta veza završiti brakom. To nije bilonikakvo čudo. Majki, njen izabranik, bio je upadljivo zgodan momak, a

Džena je bila slaba na takve, preplanule tamnokose tipove markantnililica, građene poput Apolona. Ali, Meri je imala potpuno drugačiji ukus.

~ 3 ~

- Zašto? - okrugle plave oči njene starije sestre začuđeno su seraširile. - Ali, Meri! Ti si pre tri dana diplomirala! I to na ekonomiji, na

odseku za bankarstvo. Nije bilo ni malo lako, sećaš se? Onoliko učenja,ispita, i sve one užasne cifre, formule i zakoni koje ja nikada ne bih uspelada strpam u glavu... Oh, kako ti zavidim! Da se kladimo da ćeš postati

pravi maher u svom poslu? Na sreću, tata je tu, da ti pomogne da nađešdobar posao. On ima sjajne veze u Londonu...

- Možda i bih... - Meri je odsutno lutala pogledom oko sebe. Sedele su

u jednom od najboljih klubova u gradu, sa diskretnom živom muzikom.Gosti su bili blazirani i među njima je bilo i poznatih ličnosti iz javnogživota i šou-biznisa, pijanista se njihao nad klavirom kao lelujava avet, akonobari su klizili po sali brzo i neprimetno kao senke. I činilo se da sviuživaju u tome da sede, slušaju evergrin i plaćaju piće trostruko više negona nekom normalnom, običnom mestu. Samo se ona cele večeri ubijala oddosade.



Nikada joj se nije dopadalo ono što se na prvi pogled dopada svima. To jevažilo ne samo za muškarce, nego i za sve ostale stvari u životu. Njen ukusje u svemu bio pomalo čudan, i svi momci sa kojima se do tada zabavljalapre su se mogli nazvati prosečnim, nego zgodnim. Za razliku od Dženekoja je padala na spoljašnjost, ona je bila slaba na duhovne vrednosti...

- Pitam se šta li Majki sada radi... - Džena je razumela njenu aluziju, ito ju je odmah asociralo na njenog dragog. - Moram da ti priznam da nijedno jedino veče ne mogu da izdržim bez njega!

- Toliko si zaljubljena! - Meri se ponovo osmehnula. - Ali, već parmeseci ste zajedno... Mislila sam da je prva groznica strasti prošla...

- I jeste. Ali, posle groznice strasti dolazi groznica ljubomore... - njenojsestri se oteo uzdah. - Znaš, pravo je prokletstvo biti u vezi sa tako

privlačnim muškarcem! Ne znam da li je gore kada smo zajedno ili kadnismo! Da je i on večeras ovde, sve devojke bi piljile u njega, i ja bihumirala od ljubomore. Ali, „umiranje” od ljubomore mi sleduje u svakomslučaju, shvataš šta hoću da kažem?

- Hoćeš da kažeš da si i sada ljubomorna, i pitaš se šta Majki radi? -Meri je zevnula, i bacila pogled na sat. - Spava, verovatno. Već je ponoć.Sav zaposlen svet u ovo doba spava... On sutra radi, zar ne?

- Da... - Džena je skrenula pogled, a onda je neočekivano odlučila dasvoju sumnju poveri sestri. - Znaš, možda sam ja luda i umišljam, ali

ponekad mi se čini da u vezi sa tim njegovim poslom nešto nije u redu.Jesi li i ti stekla sličan utisak? Kada ste razgovarali o ekonomiji, stanju naberzi i sličnim stvarima, da li ti se možda učinilo da on blefira?

- Pa, dobro. Šta je u tome čudno? - Meri je pomirljivo slegla ramenima,i bacila pogled prema jednom stolu u uglu. Muškarac koji je tamo sedeo,

potpuno sam, ponovo joj se osmehnuo, i ona mu je uzvratila osmeh.Očijukanje sa nepoznatima nije bilo njen stil. Nikada se nije olako

~ 4 ~

- Blefira? Šta hoćeš da kažeš? - Merine zelene oči su se suzile. - Ustvari, ja nisam stekla nikakav utisak, osim jednog. Da je on od onih ljudiza koje je posao robija, i koji vole da razgovaraju o svemu, osim ostvarima vezanim za svoju struku. Nekoliko puta mi je rekao da onogtrenutka kad izađe iz kancelarije posao za njega prestaje da postoji, ida možemo da pričamo o svemu, samo ne o tome...

- Možda zato što o tome ništa ne zna! - izjavila je Džena neočekivano.- Ponekad mi se čini da on uopšte ne radi u eksport -importnoj kompaniji,kao što tvrdi, nego se bavi nečim drugim. U stvari... Imam osećaj da takompanija uopšte i ne postoji. Prvo mi je rekao da se zove „Anderson isinovi”... A onda da je ime kompanije „Anderson, DD”... Kad sam ga pitalakako to da jedna firma ima dva naziva, kazao mi je da je stari Anderson umeđuvremenu umro, i da je kompanija promenila naziv...



- U koga gledaš? - Džena, prototip starije sestre kojoj ništa nepromiče, primetila je lutanje njenog pogleda. - U onog smotanog tipa ućošku? Pitam se kako su ga uopšte pustili da uđe u klub u takvoj odeći...

- Tip uopšte nije smotan! - pobunila se. - U stvari, ja mislim da je bašzgodan. Vrlo zgodan...

- Možda... - Džena je ponovo utonula u svoju odsutnost. - Meri, mislišli da sam luda što sumnjam u Majkla? Reci mi, molim te! Užasno samnespokojna. Da ga pozovem? - ona izvadi mobilni telefon iz tašne.

- Prokletstvo... Neću to da radim! Muškarci ne podnose žene koje ihšpijuniraju, zar ne?

- A šta ja da radim? - sve nervoznija, Džena se igrala svojimtelefonom.

- Da ga ipak nazovem? Kladim se da nije u stanu, Meri. Rekao je da ćecelo veče provesti kod kuće, ali kladim se da je izašao nekuda...

~ 5 ~

upuštala u poznanstva po kafićima i noćnim klubovima. Ali ovoga puta,usne su joj se rastezale u osmeh i protiv njene volje, a oči su joj svaki časbežale u pravcu nepoznatog mladog čoveka. Izgledao je intrigantno, ivišestruko je odudarao od ostalih gostiju, i od čitavog ambijenta. Sviprisutni bili su brižljivo i skupoceno obučeni, i sedeli su u grupama,Jedino on bio je potpuno sam, i izgledom je potpuno odudarao od svoje

okoline. Nosio je zapravo sasvim jednostavnu i neupadljivu odeću, smeđelanene pantalone i košulju kaki-boje u kolonijalnom stilu, ali upravo zbogtoga odudarao je od ostalih.

„Smotani tip”, po Merinom mišljenju, uopšte nije zasluživao takoprezrivi komentar. Nije izgledao kao jedan od onih nabildovanih ipreplanulih lepotana kakvi se dopadaju njenoj sestri, ali bio je milion putainteresantniji od takvih. I, zapravo, uopšte nije delovao smotano. Imao jekratku i uredno podšišanu smeđu kosu, sa samo par nestašnihpramenova koji su padali na čelo, a njegovo lice bilo je u isti mah iprivlačno i produhovljeno. Izgledao je kao čovek koji se u životu bavinečim ozbiljnim. Možda nekom intelektualnom profesijom. Ali, nijedelovao kao tip knjiškog moljca, nezainteresovanog za realni život.Njegov pogled bio je živ i pronicljiv, a njegova široka ramena i mišićavepodlakt ice delovali su muževno.

- Valjda... - Meri je slegla ramenima. - Ti si moja starija sestra, ineuporedivo si iskusnija od mene. Trebalo bi ti da daješ savete, a ne da ihtražiš. Pretpostavljam da muškarci više od svega mrze sumnjičave ženekoje se igraju detektiva. Da sam ja muškarac... To bi mi užasno išlo naživce. Ali pošto nisam muškarac... I pošto nisam od kamena...- njene pune,

lepo oblikovane usne razvukle su se u osmeh. - Moraću još jednom dauzvratim smešak „gospodinu Smotanku”!



- Ne, neću ga zvati... - Džena je vratila telefon u tašnu, i zagledala se unju, ne sk rivajući na kakvim je mukama. - Oh, Meri, šta da radim? Napočetku je sve bilo idealno, kao u bajci. Mislila sam da sam konačno

pronašla čoveka svog života. I sada to mislim. Znam da je Majkipravi, jedini pravi za mene. Ali... Osećam užasnu sumnju!

Konobar koji je prišao njihovom stolu prekinuo ju je u razmišljanju.

~ 6 ~

- Pa, ako baš ne možeš da izdržiš, proveri - Meri je načas prestala darazmišlja o intrigantnom smeđokosom muškarcu, i zabrinuto pogledalasestru. Da, Džena je bila starija od nje, ali njen nivo zrelosti bio je nivojedne petnaestogodišnjakinje. I to iz više razloga. Prvo, nikada u životuniti je šta radila, niti je uopšte pokušavala da radi, već je obilatoiskorišćavala činjenicu da je ćerka bogatog oca. Njen život svodio se natrošenje novca, izlaske, šopinge i putovanja. Drugo, i zapravo daleko gore,bilo je to što se kad su muškarci u pitanju uvek nepromišljeno zaletala, ibirala pogrešne. Dve njene velike ljubavi pretvorile su se u očajno lošebrakove, i svaki od tih brakova se posle nepunih godinu dana završiorazvodom, ali nju loša iskustva nisu naučila pameti. U stvari, iako je samonekoliko puta srela Majkla, Meri je imala svoje mišljenje o njemu, i to

mišljenje, na osnovu površnog utiska, nije bilo naročito povoljno. Majki je

bio naduvenko koji voli da se razmeće krupnim ciframa, i voleo jeisprazan mondenski život i zabave, baš kao i Džena. Ali razlika izmeđunjih dvoje bila je u tome što je Džena imala zlatno srce, i bila je naivna kaodete, a Majki... U stvari, Meri nije mogla da formuliše nikakvu konkretnuzamerku, ali taj momak joj je, naprosto, delovao nesimpatično. Izgledao jekao loš nekarakteran čovek. Kao osoba koja nema ni trunku morala.

- Misliš da te vara? Ne verujem... Hajde, razvedri se! Ti si previšedobra ženska da bi tvoj dečko jurio za drugima. Ni Frenk ni „tečaDžonatan” te nisu varali... - Meri je pokušala da malčice razvedri sestru,tako što će čitavu stvar okrenuti na šalu. Dženin prvi muž, DžonatanArčer, bio je od nje stariji čitavih dvadeset pet godina, i Meri ga je uvek ušali zvala teča Džonatan. U stvari, on je bio sjajan čovek u svakompogledu, i taj prvi brak razveo se Dženinom, a ne njegovom krivicom. Ona

je, kad je prva zaslepljenost prošla, shvatila da je život sa čovekom koji jetek nešto mlađi od njenog oca, za nju previše ozbiljan i previše dosadan.Promašena romansa sa Ralfom bila je priča sasvim druge vrste. Ralf je bionotorni i neizlečivi kockar, koji je preko noći gubio ili dobijao vrtoglavesume novca. Kad bi sreća bila na njegovoj strani, Džena je uživala utrošenju olako stečenog novca, i bila je potpuno zadovoljna. Ali kada bisve krenulo naopako, preko noći, kako to obično biva u životu kockara,nastupale su užasne krize u njenom braku, i sve se završilo fijaskom. Merise zabrinuto pitala šta li će se dogoditi ovoga puta. Šta se krije iza

Majklove maske, i kakvu će grešku napraviti njena nepromišljena sestra?

http://www.rubyfortune.com/?s=wgs15169&mid=14227





- Gospodin koji sedi u uglu bio je slobodan da pita žele li dame dapopiju još nešto... - nakašljao se. - Šta da mu odgovorim?

Meri je razmišljala samo delić sekunde, a onda se nasmejala.

- Odgovorite mu da je previše staromodan - rekla je veselo. - Neka jednostavno dođe i pridruži nam se, a onda ćemo naručiti

novu turu pića.

- Meri? - Džena je s neodobravanjem gledala u nju. - Ma daj, ne šali se!Nije valjda da ćeš ga zaista pozvati za naš sto?

- Zašto da ne? Pobogu, otkad si ti postala tak o konzervativna? Smešnoje da nas čovek nudi pićem. Tako se naš pokojni deda Trevor udvaraonašoj babi... Znaš već njenu čuvenu priču, o upoznavanju u hotelu „Romili”u Nici?

Kikoćući se, Meri je zavrtela glavom, i svetlosmeđi uvojci koserazleteli su se oko njenog lica. Bila je sasvim različit tip žene od svojestarije sestre. Džena je čitavog života pravila nepromišljene gluposti, ali uophođenju sa ljudima uvek je bila uzdržana, i nikada sebi nijedozvoljavala spontano ponašanje prema nepoznatima. Ali je urođenaopreznost i uzdržanost ipak nije sprečavala da pravi brojne gluposti, i dapogrešno procenjuje ljude, naročito muškarce.

Ali, njena pretpostavka pokazala se kao sasvim pogrešna. Dok jeprilazio, interesantni neznanac nije skidao pogled sa nje.

- Zdravo - klimnuo je glavom, i seo. - Nisam želeo da budem previšenametljiv... Ja sam Ralf. Ralf Parsons.

~ 7 ~

Za razliku od nje, Meri nije bila sklona flertovima i olakimpoznanstvima, ali nije ni patila od predrasuda. Smeđokosi muškarac joj sedopadao, i ona se očigledno dopadala njemu, zašto se onda ne bi iupoznali? Tek tada, kada se konobar udaljio da neznancu prenese njenuporuku, palo joj je na pamet da se njemu možda dopala Džena. Jer, Dženaje oduvek privlačila mnogo veću pažnju. Bila je plavuša, sa lutkastimpravilnim licem i krupnim plavim očima, a uz to je imala i skladnoizvajano telo idealnih ženskih oblina, koje je umela da istakne najnovijimmodnim trendovima i izazovnom odećom. Nasuprot njoj, Meri u stvarinije imala ni volje ni vremena da se previše bavi svojim izgledom. A činilojoj se i da joj je priroda bila mnogo manje naklonjena nego njenoj starijoj

sestri. Bila je srednje visine i sasvim skladno građena, ali činilo joj se danjeno telo nema ni delić onog seksepila kojim odiše svaki pokret njenesestre. Oči su joj bile zelenkaste, i mnogo manje upadljive nego Dženine,

velike, tirkizne i koketne, koje su privlačile opštu pažnju. Najzad, mada jemogla da bude zadovoljna svojim licem, ono se nije moglonazvati lutkasto lepim. Imala je visoko čelo, pravilan nos i privlačneusne, ali u svakom slučaju bila je manje upadljiva nego Džena...



Meri nije mogla da se obuzda. Prasnula je u smeh, i, naravno, Džena juje pogledala sa neodobravanjem, a zgodni gospodin Parsons saopravdanom zbunjenošću.

- Jesam li rekao nešto komično? - upitao je. - Oh ne! Izvini... - Meri se uozbiljila. - Nasmejala sam se jednojkoincidenciji. Ja sam Meri Marlou, a ovo je moja sestra, Džena. Njen bivšimuž, omražena figura u našoj porodici, zvao se Ralf Beket. Eto, zato samse nasmejala...

- Beket? Pretpostavljam da nije u srodstvu sa piscem, SemjuelomBeketom? Ili možda jeste? U svakom slučaju, Džena ne mora da strahujeod mene, ja svakako neću biti njen novi muž...

Uzvratio je šalom, i u Meri je to pobudilo želju da se i dalje zabavlja.

- Možeš da budeš moj - rekla je veselo. - Džena se udavala već dvaputa, sada je na mene red... Ali, kladim se da si ti već oženjen! Ili si odonih koji se užasavaju braka. Sve u svemu, to izlazi na isto Dakle, možemoda zaboravimo na ozbiljne bračne kombinacije, i da se opustimo...

- Zar već nismo opušteni? - zelenkasto-smeđe oči Ralfa Parsonsa suveselo bljesnule, hvatajući bljesak u njenim očima, i Meri je spontanoosetila da su taj čovek i ona na istoj talasnoj dužini.

- Naravno da jesmo - rek la je. - Ponudio si nas pićem, ako se dobrosećam? Ja bih čašu belog vina.

- Odlično, i ja bih mogao isto. Džena? - Ralf je pogledao u njenu sestru

- Šta ćeš ti? Nadam se da nisi ljuta na mene zato što sam unapred rekao danemam nameru da budem tvoj novi muž?

- Nisam ljuta. Ali, nisam ni raspoložena za još jedno piće. Nisam još niovo popila... - Džena ga je posmatrala sa hladnom ravnodušnošću, neskrivajući da joj njegovo društvo ne prija.

- U stvari, trebalo bi da krenem kući. Meri, ti nemaš ništa protiv? Čućemo se kad se vratiš... ujutru...

Otišla je, i tek kada su Ralf i Meri ostali sami između njih je u stvarizapočeo pravi razgovor. Najpre su složno konstatovali da je taj elitni klubsa evergrin muzikom prilično dosadno mesto.

- Zašto si onda došao ovde? - upitala ga je. - Ja sam htela da učinim povolji svojoj sestri, ona voli da izlazi na ovakva elitna mesta. Ali zašto si tidošao, ako ti se ne dopada?

- Pa... Recimo da sam to uradio zbog posla - reče on nekakoneodređeno, kao da nije raspoložen da otkrije pravi razlog. Ali Meri nijevolela da razgovara u zagonetkama.

- Nestrpljiva sam da čujem čime se baviš - rekla je, i nije mogla da seuzdrži od nagađanja. - Kladim se da je u pitanju nešto što se radi glavom!

~ 8 ~



- Većina poslova se radi glavom... - Ralf se nasmejao. - I pekari u svomposlu moraju da je koriste, zar ne? Inače bismo dobijali kroasane sašunkom, posute prah šećerom...

- Ti si verovatno gladan, i iz tebe govori tvoja podsvest! - zaključila je.- Ipak, treba li da poverujem da si pekar?

- Ne, nisam pekar, ali sam veoma gladan, u pravu si, i čim izađemodavde, svratiću u najbliži fast -fud... Mada ne podnosim fast -fud.

- Imam utisak da izbegavaš odgovor na moje pitanje - Meri je bilauporna. Uvek je mislila da zanimanje otkriva i čovekov karakter, i kad biupoznala nekoga, svejedno u kakvim okolnostima, prvo što bi želela dazna ticalo se profesije kojom se ta osoba bavi.

- Dakle? - insistirala je. - Hoću li konačno saznati šta radiš?

- Naravno - Ralf se uozbiljio. - Nemam razloga da to krijem. Radim uInstitutu za sociologiju, i uglavnom se bavim istraživanjima...

- Zaista? - bila je zadovoljna odgovorom. Njena pretpostavka daje Ralf Parsons čovek koji se bavi nekim intelektualnim poslom pokazalase kao tačna. - Zanimljivo.

- Jeste. Volim svoj posao. I kad sve ide naopako, to je ono što me činisrećnim - Ralf je pripalio cigaretu. - Sada ja očekujem tvoj odgovor na istopitanje. Čime se baviš? Dok sam te posmatrao iz daleka, izgledala si mimalo starija, ali sada mi se čini da tek što si izašla iz srednje škole.

- Ne preteruj! Iz srednje škole sam izašla pre više od pet godina... Prenekoliko dana upravo sam privela kraju svoje studije ekonomije, i sada sejoš uvek odmaram....

- Završila si ekonomiju? Impresioniran sam. Meni je ta ozbiljna„nauka o novcu” uvek izgledala kao nešto što nikada ne bih mogao dasavladam...

- Ipak, ne izgledaš nesrećna zbog toga. Verovatno si u međuvremenuipak zavolela to za šta si se školovala?

- Pa, nisam baš oduševljena, ali... U pravu si, sada mi je sve to mnogobhže nego na početku - priznala je.

- Sigurna sam da neće ispasti tako loše, kad budem počela da radim...

~ 9 ~

- Neke stvari su užasno suvoparne, to si hteo da kažeš? - Meri kao damu je čitala misli. - Jesu, priznajem. U stvari, da sam sama birala svoje

zanimanje, to bi svakako bilo nešto kreativnije. Ali moj otac je imaopresudan uticaj na mene. Pošto Džena nikada nije bila sklona učenju, nitibilo kakvoj vrsti rada, on je čvrsto odlučio da mene usmeri na onaj putkoji on smatra jedinim pravim. I, pošto se on bavi bankarskim poslom, imene je uvalio u isti sos...



- Nikada do sada nisam video bankarku koja izgleda takoromantično - izjavio je Ralf neočekivano. - Ti si izuzetak koji potvrđujepravilo. Odnosno... Ti potvrđuješ Izreku da od svakog pravila postojeizuzeci... Baš sam se zapetljao sa ovim objašnjenjem... - nasmejao se na

svoj račun.

- Takvi smo mi koji se bavimo naučnim radom. Uvek neštokomplikujemo... Da pojednostavim stvari, hoćeš li da odemo u danskupekaru, na kroasane? Mislim da se jedna nalazi u ovoj ulici, i da jeotvorena cele noći... Posle toga bih mogao da te odvezem do tvog stana...

~ 10 ~

Meri je prihvatila predlog da prošetaju do obhžnje pekare, ali jeizbegla drugi deo odgovora. Pitala se nije li previše neoprezno da sedne uauto muškarca koga vidi prvi put u životu. Džena to sigurno ne bi

odobrila. Zaista, nepromišljena upuštanja u poznanstva mogla su da buduopasna. Ali njoj je Ralf delovao kao neko kome se može verovati, i odlučilaje da posluša svoju intuiciju. Odvezao ju je do njenog stana, razmenili sutelefone, i to je bilo sve. Ali ona se nadala da to što je tražio njen telefonskibroj nije bilo tek formalnost. Dopao joj se na prvi pogled, i želela je da gaponovo vidi.



II

- Džena, šta se dogodilo? - upita ona zabrinuto. - Ja sam te zvalajutros, ali nisi dizala slušalicu...

- Oh, zar ne možeš da pretpostaviš šta je moglo da se dogodi? - njenasestra ponovo zašmrca. - On noćas nije bio kod kuće, Meri! Vratio se tekpred zoru!

- Pred zoru? - ona nije mogla da sakrije iznenađenje. - Kako možeš dabudeš sigurna da je došao tek tada, osim ako nisi čitave noći stražarila

~ 11 ~

Sledećeg jutra, gotovo tek što je otvorila oči, nazvala

je Dženu, željnada sa njom podeli svoje utiske. Ali njena sestra nije odgovarala natelefonske pozive i Meri je shvatila da je njeno očekivanje da će u devetsati ujutru razgovarati sa njom bilo previše optimističko. Džena je bila odonih osoba koje, budući da su bez ikakvih obaveza, redovno spavaju dopodne. Meri je odlučila da se prošeta do njenog stana nešto kasnije.Ionako je imala nekih obaveza u tom delu grada, trebalo je da jednojkoleginici koja je stanovala u Sohou odnese neke CD-ove koje je koristilaza svoj diplomski rad, i bilo joj je zgodno da odatle produži do Džene koja

je imala stan u elitnom delu Merilebona.

Ali baš kada je izlazila iz ulice u kojoj je živela ta devojka, Heder,dogodilo se nešto neočekivano. Na pešačkom prelazu, ispred sebe,ugledala je Majkla. Najpre je htela da ga zaustavi, a onda kao da ju je nekiunutrašnji glas naterao da to ne uradi. Prešla je ulicu i krenula za njim. Majki je ušao u jednu višespratnicu na uglu, pored koje se nalazio iprostor za parkiranje, i Meri je tu ugledala i njegov auto. Čitava taslučajnost izgledala je pomalo čudno. Da li se kompanija u kojoj Majki radinalazi tu u blizini? Ako je tako, to onda svakako nije neka uspešna i

ugledna firma koja dobro posluje i u k ojoj se dobro zarađuje. U tom delugrada nalazile su se radnje sa jeftinijom robom, neugledni pabovi ikancelarije sitnih preduzeća. Ali, možda je Majki slučajno svratio tu, iznekog drugog razloga, a ne zbog posla? Merina glava bila je puna pitanja,ali zaključila je da o tome ne bi trebalo da govori Dženi. Bar ne za sada.Sinoć je ionako bila veoma uzrujana i ispunjena sumnjama... Ona senadala da će je sada zateći u malo boljem raspoloženju. Ali, na njenoiznenađenje, iako joj je portir na ulazu u zgradu, rekao da je Džena kodkuće, morala je da pozvoni nekoliko puta pre nego što su se vrata otvorila.

Njena sestra koja se obično šminkala i sređivala kosu čim otvori oči, sadaje izgledala neprepoznatljivo. Kosa joj je mlitavo visila, a na njenom licuvideli su se tragovi suza i neprospavane noći.



pred zgradom u kojoj stanuje? Džena, ne mogu da verujem da si bilatoliko luda da to uradiš!

- Toliko luda baš ne, ali dovoljno luda da ga potražim najpre u pola

jedan posle ponoći, pa u pola četiri... Ako u pola četiri nije bio u stanu, toonda znači da se vratio tek pred zoru... Pitam se samo kako li je posle togaotišao na posao... I da li je uopšte otišao.

Izgleda da i nije... Umesto da radi u nekakvoj elitnoj firmi u Sitiju, kaošto tvrdi, on se u prepodnevnim satima šetka po Sohou, pomisli Meri. Alinije imala srca da produbljuje sestrine sumnje još i tim dodatnim lošimvestima.

- Džena, to što je u zoru došao kući ne mora da znači da te vara - reklaje utešiteljski. - Muškarci ponekad Vole da izađu sami. Jednostavno sede u

nekom pabu, piju pivo i vode muške razgovore. Ali, Džena nije bila budala koja lako zatvara oči pred istinom. Njene

iluzije o Majklu očigledno su već počele da se razilaze kao izmaglica, i izanjih se ukazivala istina.

Situacija koja je još sinoć mogla da izgleda kao tvorevina Dženinemašte sada je postajala sve realnija i sve zamršenija. I, što je najgore,mogla je da bude veoma ozbiljna.

- Džena... - otpoče Meri oprezno, bojeći se da svojom otvorenošću nepovredi sestru. - Možda je glupo što ti postavljam takvo pitanje, ali jesi li tiuopšte videla njegova dokumenta? Mislim, tebi se predstavio kao MajkiGlendejl, rođen u Glazgovu, zaposlen u uvozno-izvoznoj kompaniji uSitiju, i tako dalje... Ali...

Sve je bilo komično-ozbiljno, i Meri ni sama nije znala kako da sepostavi. Cela stvar mogla je da zvuči kao triler-priča, ali zar se i u životu

svakodnevno ne dešavaju najrazličitije obmane i prevare?

~ 12 ~

- Do četiri ujutru, i to usred radne nedelje? - upita ona, vrteći glavom.- Ne, draga moja. Iza Majklove maske krije se neka druga hčnost. To što jeon verovatno u vezi sa nekom drugom je samo jedan deo istine. Drugi deoje sigurno još ozbiljniji. Kladim se daje sve što mi je govorio o svom poslui o svom životu bila laž! I moram da otkrijem šta stoji iza svega, ko je on u

stvari, i čime se bavi!

- Zaista se tako zove, i zaista je rođen u Glazgovu, osim akodokumenta nisu lažna. Čim sam prvi put posumnjala u priču o njegovomposlu, iskoristila sam priliku da mu, dok je bio u kupatilu, pročešljamdžepove. Ali, šta govore ime i mesto rođenja? Ništa o njemu... A ja moramda saznam sve, Meri! - Džena, koja je dotle smlaćeno sedela na stolici,sada odlučno ustade. - Moram da proverim gde radi, sa kim provodislobodno vreme... Obratiću se nekoj detektivskoj agenciji!



- Čuj, mislim da bi to bilo previše - reče ona. - Ne verujem da je Majkinekakav kriminalac. Zajedno ste gotovo pola godine, da je imao nekakvihloših namera prema tebi, do sada bi već pokušao da ih ostvari. Da li jeizmeđu vas dvoje, inače, sve u redu? Mislim, da li se on prema tebi ponašanormalno?

- Okej! - reče ona. - Pokušaćemo da je otkrijemo. Ali, za početak, nije

nam potreban detektiv, možemo i same malo da pronjuškamo... - Misliš, da ga pratimo? Htela sam to da ti predložim, ali nisam nipomislila da ćeš prihvatiti. Mislila sam da ćeš mi se smejati...

- Tako će i biti! - odluči Džena. - Pratićemo ga, i saznaćemo da li meobmanjuje... Šta se tebi sinoć desilo sa onim tipom, Ralfom? Oprosti, bilasam toliko zaokupljena svojim problemom da sam potpuno zaboravila date pitam...

- Popili smo piće, zatim prošetali do obližnje pekare, i na kraju me jeodvezao kući - objasni ona. Tog jutra je razmišljala o Ralfu, ali neočekivanidogađaj sa Majklom i svi sestrini problemi naterali su je da sasvimzaboravi na njega. Sada kada ga se ponovo setila, ta pomisao izazvala jeprijatno uzbuđenje.

- Prilično mi se dopao, Džena - priznala je zamišljeno. - Ne znam hoćeli mi se javiti, ali volela bih da ga opet vidim.

- U svakom slučaju, treba da budeš oprezna - izjavi njena sestra. -

Neću da te plašim, ali neka ti moj slučaj posluži kao primer. Ni u šta se neupuštaj, dok ne saznaš sve o njemu!

***

Javio joj se tog popodneva, i pozvao je da u subotu izađu u jedan klub,poznat po odličnoj latino-muzici. Tog vikenda gostovala je neka čuvenaportugalska pevačica, i Meri je bez oklevanja prihvatila poziv, potpuno

~ 13 ~

- Najnormalnije... - Džena se načas zamislila. - Ne znam da li me zaistaozbiljno voli kao što tvrdi, ali sigurna sam da ga fizički privlačim. Želi meisto kao i na početku, i baš zato me izbezumljuje pomisao da ima drugu...Sa druge strane, sve više verujem da me laže u vezi sa svojim poslom.Možda je tebi ideja o angažovanju detektiva smešna, Meri, ali ja neću moćimirno da spavam dok ne otkrijem istinu!

- Pa, sad... Stvar možda jeste smešna, ali je isto tako moguće i da nije.Videćemo. U svakom slučaju, mislim da je bolje da ga za početakšpijuniram ja, a ne ti. Ionako sada, kada sam završila sa učenjem, nemamšta da radim. Već sutra mogu najpre da se raspitam o toj firmi u kojoj onnavodno radi, a mogla bih i da ga pratim. Tvoj auto zna, ali moj ne zna... Izdaljine, teže bi me prepoznao nego tebe...



zaboravljajući na Dženine savete. U stvari, gorela je od nestrpljenja daponovo vidi Ralfa Parsonsa. Ali samo što je završila razgovor sa njim,usledilo je novo iznenađenje. I to kakvo! Na ulaznim vratima se začuoveseo, isprekidani zvuk zvona, i u stan je upao njen otac. Kao i obično,Tomas Marlou dolazio je bez najave, i sa sobom donosio buku i dobroraspoloženje.

- Nije valjda da ne veruješ dok ne vidiš diplomu svojim očima? -našalila se Meri. - Ako je to uslov da se otvori šampanjac, i ostalo što je u

ovim kesama, odmah ću je doneti...

- Nećemo otvarati šampanjac dok ne dođe i tvoja majka - Tomas se

spustio na staru fotelju u uglu sobe, koja je zacvilela pod njegovomtežinom. - Ostavio sam je da u nekoj od okolnih ulica pronađe mesto zapark iranje, znaš da ja nemam živce za takve stvari... I zato sam, u ciljusopstvene udobnosti, doneo jednu odluku, Meri!

- Tata, molim te, nemoj bar večeras da joj držiš pridike zbog toga štoništa ne radi i troši previše novca - zatražila je, kada je Tomas završiotelefonski razgovor. - Ostavi to za neku drugu priliku, važi?

- Naravno. Dobro znaš da ja ne volim da kvarim prijatne trenutkeozbiljnim raspravama... - njen otac je odmahnuo rukom. - Dakle, hoćeš lida ti svoju veliku odluku saopštim odmah ili nisi zainteresovana da je

čuješ?

~ 14 ~

- Zdravo, jagnješce! - zagrlio ju je, a onda po običaju uštinuo za obraztako da joj je čitavo lice bridelo. - Čestitam ti! Zaista možemo da budemoponosni na tebe! Oduvek sam znao da ti, za razliku od Džene, nećešizneveriti očekivanja! Gde ti je ta diploma? Hajde, donesi papir, brzo! -

spustio je na sto bocu najskupljeg šampanjca, papirne kese iz radnje sadelikatesima, i nekakav mali paketić uvijen u šarenu hartiju.

- Odmah dolazim da čujem kakvu, samo da pristavim čaj - krenula je u

kuhinju, koja je zapravo bila mikroskopski mali, separiran prostor, uokviru njene minijaturne studentske garsonjere. Gorela je od nestrpljenjada vidi šta se nalazi u onom malom šarenom paketiću, jer jepretpostavljala da su joj roditelji kupili neki vredan komad nakita. Ali zanjenog oca, šolja dobro zašećerenog, jakog čaja, bila je preduslov za svakirazgovor, i o prijatnim i o neprijatnim stvarima. Iz kuhinje, čula je kakootac telefonom razgovara sa Dženom. Planirao je svečanu porodičnuvečeru u jednom od najboljih restorana u gradu, u čast njene diplome.Meri je dobro znala da njenoj sestri posle onoga što se dogodiloprethodne noći nije do izlazaka. Ali isto tako je znala i da Džena ne želi dao svom problemu govori čak ni majci, a kamoli Tomasu, i da će te večerimorati da izađe sa njima i pretvara se da je dobro raspoložena.



- Naravno da jesam. Naročito ako je ta odluka povoljna po mene -

Meri se nasmejala i sela na ivicu fotelje, ali odmah je morala da ustane, jerje taj komad trošnog nameštaja bio previše slab da, povrh Tomasovihdevedeset i kusur kilograma, izdrži i njenih pedesetak.

- Onda, da ubijemo dve muve jednim udarcem! - odlučio je njen otac. -Otvori ovaj paketić!

Unutra su se nalazile dve kutije, i Meri je prvo otvorila manju,duguljastog oblika, koja je očigledno bila kutija za nakit. Sa usana joj seoteo uzvik iznenađenja. Očekivala je nešto vredno, ali narukvica od belogzlata ukrašena sa tri brilijanta bila je više nego što je ona mislila dazaslužuje.

- Oh, tata! - bacila mu se u zagrljaj, zaboravljajući da je prastara

olinjala fotelja u opasnosti da se polomi. - Hej, lakše! - Tomas ju je poljubio u obraz, i odmah je odgurnuo od

sebe. - Ne bih želeo da se nađem na podu... Ali, uskoro više nećeš živeti uovoj minijaturnoj garsonjeri sa trulim nameštajem. Otvori i drugu kutiju!

Unutra se nalazio svežanj ključeva, i njeno srce je uzbuđeno zalupalo.

- Nije valjda...? - promrmljala je, upitno gledajući oca. - Da li se varam,ili...

- Ne varaš se! - oglasila se njena majka, koja je u međuvremenu ušla.

- Dobijaš svoj stan, dušo. Dvosoban stan, u blizini Park Skvera. Unovoj zgradi, koja ima i podzemnu garažu... Više neću morati pola sata datražim mesto za parkiranje kad dolazim kod tebe...

- Stan... - Meri je trebalo malo vremena da dođe sebi.- I? Kada ću moćida ga vidim?

- Odmah. Ne samo da ga vidiš, nego i da se useliš. Unutra je već svešto ti je potrebno, i još večeras možeš da spavaš tamo, ako želiš...

~ 15 ~

Sve je bilo neočekivano, i taj i naredni dan prošli su u strahovitojgužvi. Trebalo je preturiti preko glave sve te stvari odjednom, posetu

roditelja, svečanu porodičnu večeru, i selidbu u novi stan. Meri se činiloda sanja, stanje bio predivan i gotovo kompletno namešten, njoj je jedino

preostajalo da ga vremenom oplemeni detaljima. Naravno, morala je dabude zadovoljna zbog svega. Ali kada su njeni roditelji otišli, i kada jeostala sama u tom stanu koji joj je još uvek bio potpuno tuđ, najednom jeponovo osetila onu neobjašnjivu ispraznost, koja ju je mučila i prethodnihdana. Studentski deo njenog života bio je zauvek završen i sada je u njemunastupala neka nova faza, ali njoj je sve još uvek bilo neobično, i osećala jeprazninu. U petak uveče javio joj se Ralf Parsons, da potvrde dogovor za

subotnji izlazak. Naravno, bio je iznenađen kada mu je rekla da se, sasvim



neočekivano, preselila u novi stan, a još više kada mu je dala svoju novuadresu.

- Velika promena na bolje... - prokomentarisao je. - Šta se dogodilo,

jesi li u međuvremenu dobila premiju na lutriji? - Tako nekako... - promrmljala je. Nisu se još dovoljno poznavali, i nije

bila spremna da mu objašnjava da joj je njen preduzimljivi otac, kaonagradu za uspešno završene studije, kupio stan.

- Ako ne budeš mogao da se snađeš u tom delu grada, možda je boljeda ne dolaziš po mene, nego da se nađemo ispred kluba - predložila je.

- Snaći ću se, ne brini. Jedna bogata, stara rođaka moga oca stanuje tu,u tvojoj blizini. Ako budem imao sreće da nasledim njen stan, bićemosusedi...

~ 16 ~



III

~ 17 ~

U stvari, Ralf Parsons nije izgledao kao neko ko jedva čeka da nasledistan bogate stare rođake. Naprotiv, delovao je kao čovek koji se uopšte neopterećuje materijalnim stvarima. Vozio je neupadljiv vremešniautomobil, i te večeri ponovo je bio nonšalantno obučen kao i onda kadasu se sreli. Nosio je jednostavnu belu košulju i ne baš idealno ispeglanelanene pantalone, ali ta doza nemarnosti u odevanju činila ga je jošprivlačnijim. Meri je zapravo tek prilikom tog drugog susreta imalapriliku da bolje prouči njegov izgled. Bio je srednje visine, i vitak. Njegovagrađa pre bi se mogla nazvati žilavom, nego sportskom i snažnom, a lice

više zanimljivim nego lepim. Jednom rečju, bio je sušta suprotnostonakvim muškarcima kakvi su se dopadali njenoj sestri Dženi. Ali njoj sesviđao, sada je u to bila definitivno sigurna. Na njegovom koštunjavom,blago izduženom licu, i u pronicljivim i sjajnim zelenkastim očima bilo jenečeg uzbudljivog i muževnog, što je u njoj izazivalo treperenje svaki put

kad bi ga pogledala.

- Divno izgledaš - izjavio je čim su seli u auto. - U stvari, izgledaš

previše dobro za mene... Pretpostavljam da je trebalo malo brižljivije dase obučem, ali sve i da sam pokušao, u mom plakaru teško bi se našao

neki elegantan komad odeće. Još one prve večeri mogla si da zaključiš dao tome ne vodim previše računa. Žao mi je ako si razočarana time, ali... -nije dovršio rečenicu, već je samo slegao ramenima, kao da jojjednostavno stavlja do znanja da je takav kakav je i da nema nameru da semenja.

Meri je zamišljeno oborila pogled. U stvari, njegova samouverenostučinila je da se ona oseća nelagodno zato što se obukla previše elegantno.Njena svetlosmeđa kosa bila je podignuta, tako da joj je samonekoliko uvojaka padalo na slepoočnice. Na Dženin nagovor, obukla je

jednostavnu ali dosta usku tamnocrvenu haljinu koja je za njen ukus bilapreviše izazovna, i obula moderne bež papuče sa vratolomno visokom itankom potpeticom, koje nikada ne bi kupila, da je njena preduzimljivasestra nije ubedila kako tog leta mora da ima obuću koja je u trendu...Povrh svega, Džena ju je nagovorila i da stavi narukvicu koju joj je otacpoklonio. I upadljivi, tamnocrveni ruž za usne bio je takođe njena ideja.

Sve u svemu, osećala se krajnje bezvezno. Kao da joj na čelu piše da setako izazovno „upakovala” sa namerom da ga već prve večeri zavede... Ikao da je u njegovim očima pročitala da je on toga potpuno svestan. Kao

što je svestan i toga da je privlači. Uprkos svojoj nemarnosti... Ili moždabaš zbog toga. Iako je pre tog izlaska donela odluku da se ponaša



uzdržano i da ne prenagljuje, sve vreme je bila svesna njegoveprivlačnosti, i svoje slabosti. A intimna atmosfera u klubu, i romantično-strastvena portugalska muzika samo su uticali da ta slabost postane jošveća. Odigrali su samo jedan ples, ali to je bilo dovoljno da je potpunoizbaci iz koloseka. Osećala se pomalo ošamućenom. Dok ju je držao unaručju, činilo joj se kao daje uvučena u nekakvo snažno magnetno polje, a misli su joj bile potpuno blokirane. Jedino što je osećala bio je ritam,uzbudljiva blizina njegovog tela, i topli dodir njegovih prstiju koji su jojpalili mišice. Kada je u jednom trenutku podigla pogled, obrazi su im segotovo dodirnuli, i njeno uzbuđenje pretvorilo se u paniku. Ralfov pogleddelovao je na nju kao nekakav duboki i opasni rečni vrtlog, koji je uvlači usebe.

- Meri, za ime sveta, ne gledaj me tako... - rekao je on neočekivano. Toju je sasvim zbunilo, uopšte nije bila svesna kako ga je to pogledala. Kaozbunjena guščica koja ne može da sakrije da je već potpuno osvojena, ili...Šta je hteo da kaže?

- Kako to? - upitala je.

- Ne znam ni sam, ali... - Ralfovi prsti skliznuli su niz njenu mišicu, itreperava struja razlila joj se niz telo.

- Bojim se da tvoje oči ugrožavaju moju ličnu bezbednost - zaključio jeneočekivano. - Ja sam samo jedan slabi, bespomoćni muškarac...

Njegove usne bile su užasno blizu njenih, i želela je da oseti njihovdodir. Kao da joj čita misli, privukao ju je bliže sebi, i usnama dodirnuonjen vrat, tik ispod usne školjke. Zadrhtala je i činilo joj se da je on moraoosetiti njenu reakciju. Taj kratki dodir delovao je u isto vreme lako kaodašak nekakvog toplog vetra, i žestoko kao eksplozija. Meri je bila svesnada je potpuno ispustila konce zbivanja iz svojih ruku, i da se ništa tevečeri neće odvijati prema njenim planovima. Nije ona upravljaladogađajima, nego su događaji nosili nju kao reka, i mogla je samo da im seprepusti. Posle tog plesa vratili su se za svoj sto i Ralf je više nije pozivao

da igraju, ali bila je svesna da i on, baš kao i ona, nije zaboravio onajukradeni poljubac. Želeli su jedno drugo, i to neizrečeno priznanje svevreme je strujalo između njih.

- Hoćemo li da ponovimo posleponoćnu večeru u nekoj pekari ili nanekom drugom mestu? - upitao je kada su izašli iz lokala.

U jednom trenutku u njoj kao da je opreznost nadjačala želju zaavanturom, i htela je da mu kaže da je umorna i da želi da ide kući. Ali toje trajalo samo delić sekunde, i jedan susret sa njegovim očima bio jedovoljan da ponovo bukne plamen koji je bio jači od nje.

- Koje drugo mesto predlažeš? - upitala je, svesna da želi da je onpozove u svoj stan, i da neće biti dovoljno jaka da odbije taj poziv.

~ 18 ~



- Ne želim da stekneš pogrešan utisak... - Ralf je malo oklevao. - Štaćeš odgovoriti ako predložim da odemo kod mene? Večera je otrcanizgovor baš kao i poslednja čašica pića pred rastanak, zar ne? - nastavio jeneočekivano. - Do vraga, Meri... Želim te - ispružio je ruku, i pomilovao je

po ramenu. - I tebi je jasno da te želim, zar ne? Nisam li ti odmah rekao dasam samo jedan slab muškarac, koji se našao u „gadnom” iskušenju?

Njegova iskrenost sasvim ju je razorila. Ili je to u stvari bila samonjegova uobičajena taktika, koju koristi svaki put kad izađe sa nekomženom? Meri je slegla ramenima. Želela je da provede noć sa njim i, ukrajnjoj liniji, bilo joj je potpuno svejedno što će možda biti samo jedna unizu njegovih avantura. Nikada do tada nije se upustila u nešto takoprenagljeno i nepromišjeno, ali... Sada je, naprosto, osećala neodoljivuželju da to učini.

Briga me što se upuštam u ludost, pomislila je lakonski. I ja sam samoljudsko biće, valjda mogu to da dozvolim sebi, jednom u životu?

Činilo joj se da ima pravo na to, posle godina koje je provela u gotovo

svakodnevnom učenju i radu, poslušno se pokoravajući gvozdenojdisciplini koju je njen otac zahtevao od nje. Ali u stvari, dobro je znala dase ne radi o njenoj želji da napravi neku ludost, već o privlačnosti koju jeosećala prema tom zagonetnom neznancu. Da je na njegovom mestu biobilo ko drugi, ništa slično joj ne bi palo na pamet.

- Kreni! - blagim pokretom, uklonila je njegove prste sa svog ramena.- Idemo kod tebe.

- Baš si hrabra - izjavi on neočekivano. - Nas dvoje se jedvapoznajemo, zar ne? U stvari, bolje je reći da se uopšte ne poznajemo... Zarmožeš da imaš poverenja u mene?

Kakav nepredvidiv čovek! Podozrivo se zagledala u njega. Šta jepokušavao, ovim upozorenjem? Da je samo još više šarmira?

- Ti si zaista pun iznenađenja... - prok omentarisala je. - I previše

samouveren, zar ne? Ubeđen si da si me već osvojio, i da sebi možeš da

dozvoliš i malo podrugljivosti?Ralf je odmahnuo glavom, i na njegovim usnama pojavio se jedva

primetan osmeh.

- Nije mi bila namera da budem podrugljiv. U stvari, samo sam glasnorazmišljao. Pitao sam se da li je ovo što se dešava sa nama samo običanbeg iz dosade ili ona fantastična stvar koja se zove strast na prvi pogled.Misliš li da se to zaista dešava u životu? - pogledao ju je, kao da pokušavada pronikne u njene najskrivenije misli. Meri je bila užasno zbunjena.Shvatila je da ima posla sa prilično komplikovanim čovekom, koji se ne

služi uobičajenim načinima zavođenja. Ali to ju je samo još više privlačilo.Delovao je kao zagonetka, i ona je želela da dođe do rešenja.

~ 19 ~



- Ne znam. Čini mi se da si ti taj koji razmišlja... - ravnom meromuzvratila mu je za njegovu pređašnju podrugljivost - Baš bih volela dačujem šta si zaključio...

- O tvojim motivima? Nisam siguran. Ali, mogu da proverim, akonemaš ništa protiv - približio joj se, i njegove ruke našle su se na njenomstruku, a usne tik iznad njenih usana. Istog trenutka, Meri je prestala dalupa glavu glupim pitanjima. Jedino što je želela bio je njegov poljubac.Spustila je ruke na njegova snažna ramena, i prepustila se. Osećaj je bionalik mekom dodiru svile, ali Ralfove usne bile su užarene, i slutila je dase u njemu krije mnogo više žestoke strasti nego što je pri prvompoljupcu spreman da pokaže.

- Dakle? - upitala je, odmičući se od njega, dok joj je srce uzbuđeno

lupalo. - Dakle, mislim da je krajnje vreme da krenemo - dobacio joj jezavodnički osmeh, i ona je u tom jednom smešku uhvatila mnoštvopomešanih osećanja, želju, nestrpljenje, zbunjenost pred novim inepoznat im koje ih te noći oboje očekuje... I nešto više od toga, što nijeznala sebi da objasni. Imala je osećaj da su, iako se jedva poznaju, većpočeh da dele nekakvu tajnu, kao dvoje zaverenika koji sklapaju paktprotiv ostatka sveta.

***

- Moram unapred da ti objasnim... - započeo je Ralf, dok su seliftom peli prema njegovom stanu. - Ovo je moje privremeno boravište. Dopre nekoliko meseci živeo sam u kući svojih roditelja, a onda sam kupiojedno potkrovlje, koje se trenutno renovira. Ovaj stan takođe pripadamojoj bogatoj tetki, onoj koja živi u tvom susedstvu.

- Zašto mi objašnjavaš? - slegla je ramenima. - Kakve to veze ima?

- Hteo sam samo da te upozorim da fantastično-romantični stil mojetetke Barbare koji ćeš sada videti, nije moja zamisao! - otključavajućivrata, Ralf se nasmejao i upalio svetio. Istog trenutka, Meri je shvatila dasu objašnjenja zaista bila potrebna. Stan je izgledao kao mešavina

veštačkog ružičnjaka i budoara Marije Antoanete. Pravo sa ulaznih vratapružao se pogled na salon u ružičastim i crvenkastim tonovima, sacvetnim sofama i ogledalima sa pozlatom. Prozori su bih zastrti teškimzastorima od tamnociklama somota, a kroz otvorena vrata jedneprostorije video se veliki, beli koncertni klavir.

- Šta je po zanimanju tvoja tetka? - upitala je, smejući se. - Muzičarka?

~ 20 ~



- Ne, tetka je po zanimanju trula bogatašica, a po ličnom opredeljenju,luckasta romantična duša. U ovom stanu sam nešto više od mesec dana, izaista se divim sopstvenoj izdržljivosti.

- Jesu li u svim prostorijama zidovi svetloroze?- Uglavnom - Ralf je načinio grimasu, koja je jasno otkrivala njegov

lični stav prema tetkinim „ružičastim fantazijama”. - Na sreću, u sobici zaslužavku zidovi su ostali normalni, a i nameštaj je relativno pristojan. Tuprostoriju sam preuredio za sebe.

- Onda mi najpre daj jednu veliku čašu hladne vode, a zatim me vodida vidim tvoju tajnu odaju - zatražila je. U stvari, nije bila žedna. Ali posleonog poljupca u automobilu, grlo joj se potpuno osušilo, i činilo joj se da jeu toploj junskoj noći temperatura skočila za još nekoliko stepeni. Ralf se

vratio sa velikom bocom hladne mineralne vode, a onda je jednostavnoprebacio ruku oko njenog struka, i poveo je u svoju sobu. Nevelikaprostorija belo okrečenih zidova bila je pretrpana knjigama i fasciklama.U jednom uglu nalazio se kompjuter, u drugom krevet, i to je bilo sve.Vrata balkona koji je gledao na park bila su otvorena, i od spolja jedopirao dašak noćne svežine, ali Meri je imala osećaj da je vazduh vreo inepomičan, i da joj čitavo telo gori. Žudela je za njegovim zagrljajem, ikada su im se tela približila u polumraku, kao da se najednom obrušila nanjih lavina Etne. Sve osim dodira i blizine prestalo je da postoji.

Činilo joj se da sanja. Strast za kakvom je čeznula, a sumnjala dau stvarnosti postoji, sada je bila tu. U obličju Ralfa Parsonsa koji je za njubio gotovo potpuni stranac. Na njegovim usnama, i u njegovom milovanjuza kojim je žudeo svaki santimetar njene kože.

- Ovo je ludo... - promrmljao je, glasom promuklim od uzbuđenja, kadsu se, kao nošeni naletom olujnog vetra koji vodi u samo jednom pravcu,približili krevetu. Meri pojma nije imala kako je njena tamnocrvenahaljina skliznula na pod, i kako su njeni nestrpljivi prsti uspeh daraskopčaju Ralfovu košulju.

- Ludo... - ponovio je Ralf. Njegove ruke skliznule su joj niz leđa,obuhvatajući blagu oblinu njenih bokova. Njegove tople usne tražile su ipronalazile najuzbudljiviju od bezbroj nevidljivih putanja od njenog vratado ruba čipkanog prslučeta. - Ti si najlepše čudo koje mi se ikadadogodilo, znaš?

~ 21 ~



IV

Džena je uzalud vrtela njen telefonski broj čitavog sledećeg dana.Zabrinuta, kada ni posle podne nije uspela da je dobije, došla je do njenogstana. Gotovo su se sudarile pred ulazom u zgradu.

- Pobogu, nije valjda da je tvoj večernji izlazak trajao sve do sada? -upitala je, videvši da Meri na sebi ima večernju haljinu i papuče savisokim potpeticama. - Nemoj mi reći...

- Neću ti reći ništa - ne skidajući sa lica velike naočare za sunce, Merije zevnula. - Hajde, kad si već ovde, popni se gore, ali preklinjem te, nemoj

predugo da se zadržavaš. Noćas sam spavala svega nekoliko sati... - Neverovatno - Džena je piljila u nju. - Izgleda da sam se prevarila u

proceni... Ako je taj Ralf Parsons do kasnog popodneva uspeo da te zadržiu svojoj spavaćoj sobi, onda verovatno i nije tako smotan kao što izgleda.

- Uopšte i ne izgleda - Meri se zaneseno osmehnula. - Najzad, ti si većviše puta potvrdila i dokazala da su tvoje procene o ljudima „nepogrešivopogrešne”... - narugala se nepromišljeno, a onda je shvatila da je, sobzirom na situaciju u kojoj se Džena nalazi, to zaista najgore što je moglada joj kaže.

- Oprosti! - uhvatila ju je za ruku, izvinjavajući se. - Nisam imalanameru da ti se rugam. Šta je sa Majklom, jeste li se videli sinoć?

- Da, ali je naš sastanak trajao samo pola sata. Za razliku od tvog...Trebalo je da večeramo zajedno, ali sve se završilo samo na jednom piću,koje smo popili gotovo s nogu. Zbrisao je, sa izgovorom da je imao užasnonaporan dan, i da mu je njegov nemogući šef izazvao glavobolju... Kao štovidiš, na mom nebu ni tračka vedrine. Bolje ti meni ispričaj kako si sesinoć provela.

- Sinoć smo najpre bili u tom klubu sa portugalskom muzikom... -

Meri je oklevala. - A danas... Danas smo ručali u jednom prijatnom malomrestoranu na Kensingtonu, šetali po parku, i... To je sve.

- Sve? - Džena je pogleda ispod oka.

- Pa dobro, pobogu... - Meri je porumenela. - U međuvremenu smo bilikod njega. Šta još treba da ti kažem?

- Jesi li na dobrom putu da se zaljubiš?

- Ne znam - slagala je, iako joj je bilo savršeno jasno da je za samojednu noć prilično odmakla na tom putu. - Molim te, hajde da skuvamo

kafu, a onda da sednemo i dogovorimo se šta ćemo sa Majklom. Još uvekostaješ pri svojoj ideji da ga pratiš?

~ 22 ~



- Još uvek! Njegove laži su sve češće, i sve manje uverljive, a ja se sveviše osećam kao idiot - lice njene sestre ponovo je poprimilo sumoranizraz. - Užasno sam umorna od njegovih igara, Meri, ali neću odustati.Moram da saznam šta stoji iza svega!

- Pa, dobro. Onda krećemo u detektivsku akciju - odluči ona. - To jest,za početak, krećem ja. I to već sutra.

- Ne, sutra je nedelja - podseti je Džena, prihvatajući šolju sa kafom,nervozno pripaljujući cigaretu. - Treba ceo dan da provedemo zajedno...

Ukoliko mi on opet ne servira nekakvu izmišljotinu u koju ne bipoverovalo ni malo dete. Ali u ponedeljak ujutru, mogla bi da ga pratiškada bude krenuo na posao. Ne znam hoćemo li noć provesti u mom ili unjegovom stanu, ali to ću ti javiti na vreme...

- Okej... - Meri je utonula u misli. Nikada u životu nikoga nije pratila, ipitala se hoće li sada biti u stanju to da izvede. Posle noći i dana saRalfom, ovo sada izgledalo je kao buđenje iz sna, i povratak u realnost. Sazebnjom je pomislila kako je i njenoj sestri, u vreme kada je počelaromansa sa Majklom, sve izgledalo idealno, kao njoj sada.

Ali, Ralf je nešto drugo, ohrabrila je sebe u mislima. On i Majki susušta suprotnost, to je jasno na prvi pogled. Ovo sa Ralfom ne može da sezavrši razočarenjem. Jednostavno ne može.

Još uvek je bila prepuna utisaka. Lebdela je u nekom omamljujućem

oblaku. Činilo joj se da joj je one večeri nekakav dobri anđeo poslao Ralfa,da u njen prazan život unese potpuni preokret. Tek što je Džena otišla, onse javio.

- Šta radiš sutra popodne? - upitao je. - Ako imaš nameru da sedosađuješ, kao i ja, mogli bismo da smislimo nešto kreativno.

- Na primer? - Meri nije bila u stanju da odbije njegov poziv. Čak ni iztaktičkih razloga. Na Dženinom primeru, mogla je da se uveri da, uljubavnim vezama, taktika ne vodi nikuda. Na početku svake od svojihveza Džena se poigravala sa muškarcem kao mačka sa mišem, i uživala u

svojoj nadmoći, a na kraju se sve završavalo fijaskom. Njeno iskustvouverilo je Meri da takve igre nikuda ne vode. Ionako je sve bilo u rukamasudbine.

- Možemo da odemo na neki mali izlet van grada - predložila je. - Poduslovom da se ne zadržavamo predugo. U ponedeljak moram da ustanemveoma rano...

- Mislio sam da još uvek uživaš u lenčarenju, posle diplomskog ispita -

primetio je Ralf.

- I uživam, ali u ponedeljak... - umalo mu nije ispričala čitavu priču oDženi i Majklu, i o detektivskoj akciji u koju je nameravala da se upusti.

~ 23 ~



Ali onda je zaključila da ne bi trebalo da govori o Dženinim intimnimstvarima. Osim toga, sve je bilo previše luckasto, i Ralf bi iz toga mogao daizvuče pogrešne zaključke.

- U ponedeljak ujutru imam nekakvih obaveza - rekla je neodređeno. - Ali, sutra zaista možemo da skoknemo u prirodu.

- Sjajno - složio se, ne postavljajući suvišna pitanja. - Znam par finihmalih restorana u Valtam Ebiju. Možemo da se odvezemo u jednu dugušetnju, i da ručamo tamo.

- Divno je! - Meri je bila zadivljena pogledom koji se pružao sa mestagde su se zaustavili. Bio je tek početak leta, i zelenilo je imalo prekrasnuboju smaragda, na drveću se još nije mogao videti ni jedan žućkasti list.Podno doline ponovo se prostirala hrastova šuma, i jezerce koje je u tom

odsjaju i samo poprimilo neverovatan zeleni ton. - Kakvo je jezero? - upitala je. - Može li u njemu da se kupa? Da sam

znala, ponela bih kupaći kostim...

- Meri... - Ralf se nasmejao, privlačeći je sebi. - Ne verujem da bi žabe idivlje patke bile oduševljene tvojim upadom na njihovu teritoriju!

- Žabe? - iskrivila je usne. Divlje patke zvučale su sasvim prihvatljivo,ali vodozemce već nije mogla da podnese.

- To što tebi odavde izgleda kao jezerce, zapravo je samo jedna malo

veća bara, puna kreketuša. Ali, za utehu, ima i lokvanja. Možemo da sespustimo dole, i uberemo neki, ako želiš.

- Ne, hvala! - stresla se. - Ne bih rizikovala. Utopiti se u jezeru i nijetako strašno. Ali udaviti se u blatu i žabokrečini...

- Spreman sam da se izložim riziku da bih ubrao nekoliko lokvanja zasvoju damu. Hajdemo - uhvatio ju je za ruku, jer je padina u tom delu

bila prilično strma. - Dozvolićeš mi da budem tvoj vitez?

- Ushićena sam, Ralfe! Jesi li ti rođen tako romantičan ili je to osobinakoja se stiče odrastanjem? - iscerila mu se podrugljivo, iako se sa njim u

svakom trenutku osećala kao da je na sedmom nebu. - Taj redak dar je nešto urođeno - izjavio je. - Pojma nemaš da je onaj

dan kad si me srela bio tvoj srećan dan, gospođice Marlou. Nećeš dva putau životu sresti muškarca kao što sam ja!

Meri se zamislila. Kroz šalu, govorio joj je ono što je ona zaista mislila.Držeći se za ruke, gotovo su se sjurili niz strminu. Kada su sišli na ravnotle, to se pretvorilo u prijatnu šetnju, i odmicali su mnogo brže. Ona jesumnjičavo širila nozdrve, očekujući da u vazduhu svakog časa oseti mirisustajale barske vode i žabokrečine. Kad su se približili jezercetu, shvatila

je da se Ralf sve vreme samo šalio.

~ 24 ~



- Ti si najobičniji folirant! - viknula je. - Pa ovo je ipak jezerce, a nebara! Uopšte nema žaba, zar ne? A ja sam već počela da zamišljamodvratne krastače kako iskaču prema meni, i vodene zmije kako mi seuvijaju oko nogu...

- Ipak, to nije jezero za kupanje. Vidiš da po njemu zaista phvajudivlje patke - zaustavio se i zagrlio je, zagnjurivši lice u njenu kosu. -Možda bismo samo mogli da se istuširamo pivom iz konzervi... Kad okolone bi bilo i drugih izletnika.

Meri je osećala kako joj se slatke, treperave iglice želje razlivaju niztelo. Jedan njegov zagrljaj bio je dovoljan da pokrene svu strast u njoj.Okrenula je glavu i potražila njegove usne. Bio je to izvor koji je, poslesvakog sledećeg gutljaja, u njoj izazivao samo još veću žeđ. Došh su do

jedne grubo tesane drvene klupe pored jezera, i Ralf je seo, a ona seopružila i spustila glavu u njegovo krilo.

- Hoćeš li pivo? - upitao je.

- Ti uzmi, ja ću kasnije. Divno mi je ovako, previše sam lenja dapodignem glavu... - nebo je bilo bleštavo plavo i ona zatvori oči, rukom ihzaklanjajući od sunca. Osećala se kao u raju. Ralfovo prisustvo je sve činiločarobnim.

- Pričaj mi nešto - zatražila je. - Na primer, o svom poslu. Rekao si misamo da si sociolog, i to je sve što znam. Da li se zaista time baviš ili... -

ućutala je, setivši se svih onih knjiga koje je videla u njegovoj sobi, i poostalim prostorijama onog smešnog, kitnjastog stana u kome je živeo.

- Glupo pitanje. Knjige su dovoljna potvrda... - zaključila je.

- Zar ti je bila potrebna potvrda? - Ralf se nasmejao. - Nije valjda da sisumnjala? Za ime sveta, zašto bih te lagao?

- Ah, dešava se... Ljudi ponekad imaju običaj da lažu o svom poslu, osvom životu i svemu ostalom - Meri je glasno razmišljala. Otkako je Dženapočela da doživljava čudne stvari sa Majklom, i otkako je ona videlaMajkla kako se u radno vreme šet ka po Sohou, počela je da misli da su u

životu zaista moguće i takve stvari. Ali, sa druge strane, ovo što sedogađalo između nje i Ralfa predstavljalo je otkriće potpuno druge vrste.Iako je imala samo dvadeset četiri godine, Meri je već odavno došla dozaključka da se prave ljubavi ne dešavaju, i da u životu mogu da postojesamo manje ili više prazne veze pune razočarenja. Činilo joj se da ništadrugo osim toga nije moguće, i da se ljudi, kad odluče da život proveduzajedno, zapravo samo odlučuju na prozaične kompromise. A onda je Ralfbanuo u njen život, i ona je počela da veruje da se prave ljubavi ipakdogađaju...

- Nije valjda da si imala iskustva sa nekim ko ti se lažno predstavljao?- upitao je on začuđeno.

~ 25 ~










- Ne. Ali imala sam prijateljicu kojoj se to dogodilo - slagala je Meri.Ponovo joj je bilo na ivici usana da mu ispriča šta se dešava Dženi, ali ju jenešto sprečilo da to učini.

- I zato si pomislila da sam i ja jedan od tih koji pričaju izmišljenestvari o sebi? - Ralf je zavrteo glavom.

- Ne - otvorila je oči i pogledala ga. Svakog trenutka, sve više jeosećala da u njega može da ima potpuno poverenje. - Ali sada, bez šale,ispričaj mi nešto više o svom poslu. Šta konkretno radiš?

- Zaposlen sam u jednom centru za sociološka istraživanja. Uglavnomsedim u svom kabinetu, i sa timom kolega smišljam razne istraživačke projekte ili izvlačim zaključke iz rezultata koji dolaze sa terena. Jednomrečju, ne bavim se ničim kreativnim, i ničim korisnim bez čega svet ne bi

mogao da postoji - nasmejao se. - Ali, uživam u svom poslu. Trenutno samna plaćenom odsustvu, jer radim samostalni projekat.

- Samostalni projekat... To zvuči moćno! - prokomentarisala je. -Pričaj mi o tome! O čemu se radi?

- Pripremam knjigu o društvenim fenomenima. Ali, neka ostane natome, neću sada da te gnjavim detaljima. Jesi li promenila odluku u vezi sa

pivom? Da otvorim jednu konzervu i za tebe?

- Baš nećeš da mi kažeš o čemu pišeš knjigu? - ispravila se, inezadovoljno ga pogledala.

- Pričaću ti o tome nekom drugom prilikom, važi? - Ralf je izvadio dvekonzerve piva iz kese. - Nije u pitanju nikakva tajna, radi se samo o tomeda ne volim da pričam previše, dok posao malo ne odmakne...

- Okej - nije htela da insistira. Otpila je gutljaj piva i zagledala se unebo, koje kao da više nije bilo onako bleštavo. - Naoblačilo se. Jutros samna vremenskoj prognozi čula da se u toku dana mogu očekivati pljuskovi.

- Ne. brini - Ralf je prebacio ruku preko njenih ramena. - Ne verujemda će kiša početi da pada pre nego što odemo do restorana, ručamo ikrenemo nazad, za London.

- Gde je restoran? - Meri se okrenula, i pogledala na gore, prema

uzvišici sa koje su se spustili do jezera. - Gore vidim nekoliko kuća...

- Jedna od njih je golf -klub, i okolo se nalaze tereni za golf - objasnion. - A ona žuta zgrada, i ona druga, sa crvenim krovom, su restorani. Ustvari, u žutoj zgradi je mali pansion za turiste, koji drže dve simpatičnedame, sestre Palmer. Kod njih je klopa bolja nego na onom drugom mestu.

- Znači, ručamo kod njih - zaključila je.

***

~ 26 ~



Oblaci su počeli da se gomilaju na nebu neverovatnom brzinom, inajednom je nastupila takva provala oblaka da su se našh u očajnom

položaju. Nisu znali da li je bolje da mirno sede na klupi pod senikom odtrske koji nije pružao nikakvu zaštitu ili, da trčeći krenu uz brdo, premapansionu.

- Bolje da pođemo - odlučio je Ralf.

- U svakom slučaju, već smo pokisli kao miševi. Što pre stignemo gore,pre ćemo se osušiti.

- Osušiti? - Meri je sa užasom gledala svoje bele pantalone potpunonatopljene vodom, i majicu, sasvim slepljenu uz telo.

Ni Ralf nije izgledao ništa bolje. Voda im se slivala niz lice, kao dastoje pod nekakvim džinovskim tušem.

- Hvala bogu da smo stigli... - malo je odahnula kada su došh dozgrade, ali to što će se naći pod krovom nije mnogo popravljalo njihovpoložaj. - Ali, o kakvom sušenju govoriš? Gde i kako to možemo daizvedemo?

- Iznajmićemo sobu, ako ima slobodnih, a našu odeću ćemo poslati daje osuše u vešernici - predložio je Ralf.

- Možemo da zamolimo gospođice Palmer da nam naš ručak donesu u

sobu. - Pa, dobro - složila se. - I to je nekakvo rešenje...

Imali su sreće, u pansionu je bilo slobodnih mesta, i uskoro su se našliu čistoj, jednostavno nameštenoj maloj sobi. Ručali su sedeći na krevetu,obučeni u frotirske mantile, a njihova odeća bila je na sušenju.

- Stvarno lud provod... - dok je sedela na krevetu, sa tanjirom u krilu,Meri je morala da se smeje celoj situaciji.

- Viša sila - Ralf se nasmešio i slegao ramenima. - Mogao je to da budedivan ručak na terasi restorana.

- A ovako je ispao divan ručak dvoje utopljenika, u sobi... - Meri jeuzela poslednji zalogaj hrane, i odgurnula tanjir. - U moj stomak više nemože da stane ni jedna jedina mrvica! Tvoje gospođice Palmer zaistaimaju perfektnog kuvara, ali porcije su im ogromne...

- Da, ovde dolaze gladni ljudi. Ljubitelji golfa i kros-kantrija, koji poslesporta ogladne... I drugi ljudi, koji ogladne posle nekih drugih stvari... -njegove oči vragolasto su blesnule. - Uzgred, šta misliš o tome da seoslobodimo naših bade-mantila? Ovde je užasno toplo...

- Pa... - Meri mu je uzvratila pogled, i to je za oboje bilo dovoljno. Ralfje sklonio poslužavnike sa ostacima njihovog ručka, a ona se spustila na

~ 27 ~



krevet. Prozori su bili otvoreni, kiša je u međuvremenu prestala, i soba jebila ispunjena svežim i opojnim vazduhom. Prepušteni igri svojih usana,uživali su u slatkoj omamljenosti. Ralf je odvezao kaiš na njenomfrotirskom ogrtaču, i kada je usnama dodirnuo njene grudi niz telo joj serazlio talas uzbuđenja.

~ 28 ~



V

Tačno u osam sati ujutru Meri je parkirala auto pred zgradom u kojojje živeo Majki, i zauzela busiju. Mot rila je na ulazna vrata, očekujući da onizađe svakog trenutka, ali vreme je prolazilo, a Majki se uopšte nijepojavljivao. U pola deset je izgubila strpljenje, izašla iz kola i počela dašparta ulicom, vodeći računa o tome da se ne udaljava previše, i da svevreme baca pogled na ulaz, i na Majklov auto. Ali njena „ptičica” se i daljenije pojavljivala. Oko deset, Džena je ponovo pozvala na mobilni telefon.

- Meri, šta se dešava? - pitala je nestrpljivo.

- Ništa - reče ona nervozno. - Dva sata dreždim pred zgradom, ali odnjega ni traga. Kao u inat, u blizini nema nikakvog kafea u koji bih moglada sednem.

- Da ti nije promakao? Možda...

- Nemoguće, Džena. Sve vreme pazim na ulaz u zgradu. Nikakvasporedna vrata ne postoje, zar ne?

- Ne.

Možda se ne oseća dobro, i danas neće ići na posao? Džena je glasnorazmišljala. - Ali, noćas mu ništa nije falilo...

- Čuj, izdržaću ovde još jedan sat. Ovde u blizini je jedan supermarket,uzeću nešto za grickanje, sedeću u kolima i slušati muziku. Ako se on

pojavi, odmah te zovem - rekla je Meri. - Ako ga nema, zovem te okojedanaest, da se dogovorimo šta ćemo dalje...

U pet minuta do jedanaest, napokon je ugledala Majkla kako izlazi izstana, ali već na prvi pogled bilo je jasno da nije krenuo na posao.

Bio je u prugastoj majici, bermudama i patikama. Nije ni prišao svomautomobilu, nego se samo, lenjim i sporim koracima, uputio ka

supermarketu. Izašao je posle deset minuta, i vratio se u stan. Meri jeodmah nazvala sestru, i podnela joj izveštaj.

- Za ime sveta! - uzviknu Džena uzrujano. - A ja sam ga zvala... Najprena fiksni, ali se nije javljao. Kao ni svakog drugog radnog dana... Onda samga pozvala na mobilni, ali rekao mi je da je na poslu, i da je u užasnojgužvi. Rekao je da će se javiti kasnije... Meri, jesi li sigurna da je to bio on?Da ti se nije učinilo...

Ona uzdahnu, pitajući se da li je uopšte moguće da spusti Dženu nazemlju, a da je pritom ne povredi. Kao i svaka zaljubljena žena, spremna

da zatvori oči pred istinom, njena sestra je tražila izgovore.

~ 29 ~



- Nije mi se učinilo, dušo - reče ona oprezno. - Sasvim lepo sam gavidela, i to dva puta, kada je odlazio u radnju, i kada se vraćao. Prošao jetik pored mog automobila, i imao je na sebi crvenu majicu sa tegetprugama u kojoj sam ga već viđala, i one svoje naočare za sunce sa žutimstaklima, koje izgledaju kao ronilačka maska. Nisam se mogla prevariti.

- Znači, bio je on... - Dženin glas poprimio je metalnu notu. A onda jebriznula u plač - Oh, Meri... Pa on možda uopšte i ne ide na posao! Moždauopšte nigde i nije zaposlen... - grcala je. - Možda je sve vreme praviobudalu od mene? Slušaj, dolazim tamo iz ovih stopa. Zvoniću sve dok mine otvori vrata, a onda ću najzad, jednom za svagda, raščistiti stvari.Moraće da mi kaže istinu!

- Čekaj malo, dušo - Meri je pokušala da je umiri. - Najpre prestani da

plačeš, i shvati da se nije dogodila nikakva tragedija. Jedina činjenica kojusmo do sada uspele da utvrdimo jeste da je Majki danas kod kuće, a tebi jerekao da je na poslu. Ali, to je samo jedna laž, i još uvek ne mora da budepotvrda da je sve što ti je rekao o sebi izmišljotina...

- Jedna laž, ali i ta jedna je potpuno dovoljna da mi otvori oči... - Dženaje i dalje plakala. - Ali ta laž je samo vrh ledenog brega, a ja hoću da znamšta se krije na dnu! Dolazim, i izvući ću iz njega istinu!

- Ne zanosi se, Džena. Nećeš je izvući ako on ne želi da ti je kaže, aočigledno je da ne želi. Prema tome, najbolje da se smiriš, i da budeš

strpljiva. Ostaću ovde do dvanaest, a onda dolazim kod tebe, da vidimo štanam je činiti... - reče ona. Jedva je uspela da malo umiri svoju sestru. Bilojoj je užasno žao zbog svega što se dešava. Džena je uvek u svaku vezuunosila celu sebe, i kad bi bila zaljubljena u nekog predavala mu sečitavom dušom. Zar je zaista toliko nesrećna u ljubavi da svaki putdoživljava samo još strašnije nego prethodni?

Razmišljanje o svemu tome ispunilo je Meri užasnimneraspoloženjem. Život zaista ima dva lica, zaključila je, i baš kao ipozorište, koje se obično predstavlja simbolima dve maske, sastoji se od

tuge i od sreće, od suza i od smeha. Donedavno, njen život bio je užasnoprazan. Osećala se usamljenom i otuđenom u Londonu, i želela je da sevrati kući, u Doun. Onda se pojavio Ralf, i najednom se sve promenilo. Onaje bila srećna, ali Dženi su se događale užasne stvari...

Sledećeg dana, ponovile su istu operaciju. Od osam sati, Meri jestražarila pred Majklovim ulazom. Ovoga puta, izašao je iz kuće neštokasnije, tek oko pola dvanaest, ali ponovo nije seo u auto, nego je krenuopešice. Pratila ga je do jednog restorana brze hrane, koji se nalazio parulica dalje. Nije se zadržavao unutra, samo je kupio doručak, uzeo novine

na obližnjoj trafici, i vratio se u stan.

~ 30 ~







- Tako, dakle, izgleda jedan njegov uobičajeni radni dan - zaključila jeDžena ogorčeno. - Definitivno me je sve vreme lagao... Oh, Meri! Ko znakakva se istina krije ispod njegove maske. I ko zna čime se bavi u stvari...Možda je nekakav kriminalac?

- Nemoj odmah da pomišljaš na najgore. Do sada ti nije naneonikakvo zlo. Da je čovek koji namerava da ti naudi, on bi to već pokušao,zar ne? - upitala je Meri, koja je u ovoj situaciji bila daleko pribranija odsvoje sestre. - Možda je zaista bio zaposlen, ali je u međuvremenu ostaobez posla, pa mu je neprijatno da ti t o kaže? - glasno je razmišljala, alislutila je da uopšte nije tako, i da ne bi trebalo da zavarava Dženu lažnimnadama.

- Čuj, ja sutra ionako nemam nikakvih obaveza. Treba da se nađem sa

Ralfom, najverovatnije ću otići kod njega, ali to će biti tek uveče.Predlažem da izmenimo taktiku - rekla je. - Pre podne ću doći prednjegovu zgradu tek oko deset, pošto sada možemo da pretpostavimo daon pre deset neće izaći... A onda ću čitavu tu operaciju ponoviti i popodne.Doći ću oko četiri sata, i ostaću pred zgradom sve do sedam ili osam. Akose sve njegove jutarnje aktivnosti svode samo na odlazak po doručak inovine, možda popodne odlazi na neka druga mesta?

- Ko zna... - u Dženinom glasu osećala se zebnja. - Oh, Meri, ja u istovreme želim i ne želim da znam istinu. Slažem se sa tvojim planom, ali većunapred strepim od toga šta ćeš otkriti.

***

Sledećeg dana u isto vreme, sve se ponovilo. Meri je bila gotovosigurna da svako Majklovo pre podne izgleda isto. Živeo je kao tipičanneradnik koji kasno ustaje, a zatim se lenjo odvlači da kupi nešto zadoručak, i potom se vraća u stan da nastavi sa lenčarenjem. Ali u tokupopodneva, usledila su neka drugačija dešavanja. Oko četiri sata, tek štoje ona došla do njegove zgrade, Majki je izašao. Pratila ga je sve do jedneobližnje višespratnice, u kojoj su se nalazili zatvoreni sportski tereni ifitnes-centar. Majki je vodio mnogo računa o svom izgledu i dobrojkondiciji, i Džena je znala da on redovno odlazi u teretanu i džogira napokretnoj traci, tako da sve to nije bilo ništa neobično. Meri jepretpostavila da će se on zadržati oko sat vremena, tako da je pauzuiskoristila da prošeta kroz obližnju robnu kuću. Kupila je nekolikojastučića u plavim i ljubičastim tonovima, koji su se lepo uklapali uztamnoplavu sofu i fotelje u njenoj dnevnoj sobi, a zatim je sela da popije

kapućino. Vratila se do svog automobila otprilike u vreme kada jepretpostavljala da će Majki napustiti fitnes-centar, i nije se prevarila u

~ 31 ~



svom proračunu. Pojavio se samo pet minuta kasnije. Vratio se u stan, iMeri se našla u nedoumici. Da li da još ostane tu, pred njegovom Zgradom,ili da se vrati kući? Bilo je t ek prošlo pet sati, i odlučila je da se zadrži jošneko vreme. Na njeno iznenađenje, u šest i petnaest Majki je izašaonapolje, i to u sasvim drugom izdanju! Nije bio u sportskoj odeći, a nijeličio ni na poslovnog čoveka koji ide na neki ozbiljan sastanak. Ljudi kojirade za ozbiljne kompanije nosili su dobro skrojena ali diskretna odela, ipo pravilu su bili bezlično uniformisani. A Majki je, u sivo-ljubičastimpantalonama i crvenoj košulji, sa svetlim kožnim cipelama i kosom koja sepresijavala od briljantina, pre ličio na nekakvkog manekena, nego naposlovnog čoveka.

Gde li je samo krenuo? Na ljubavni sastanak, bez sumnje, proletelo joj je kroz glavu. Ušao je u automobil, i Meri je krenula za njim. Bila je svenervoznija, i to iz više razloga. Prvo, bila je sasvim prosečan vozač, i nijeimala pouzdanja u svoje detektivske sposobnosti. Sve bi moglo da sezavrši tako što će ga izgubiti iz vida, i to baš sada, kada je čitava stvarpočela da postaje interesantna.

Žalosna, a ne interesantna. - ispravila se. Sirota Džena, danas jojsvakako neću doneti dobre vesti. Kuda bi Majki mogao da ide ovakodoteran, osim na sastanak sa nekom drugom?

Odlučila je da isključi telefon, da ne bi morala da odgovara na sestrinepozive i izveštava je o razvoju situacije. Nije bilo baš lako pratiti Majklovauto kroz gust saobraćaj, sve vreme morala je da bude maksimalnokoncentrisana, ali rezultati su bili bolji nego što je očekivala. Vozila je zanjim sve do Kovent Gardena. Majki je uvezao auto u jednu javnu garažu, iona je učinila isto. Zaista ju je pratila sreća, bilo je pravo čudo kako je svevreme uspevala da ga sledi, neprimećena. Išla je za njim sve dok nije ušao

u jednu veliku kafe-poslastičarnicu. Tu je iskrsao prvi problem. Lokal jebio prilično veliki i bučan, ali ipak je postojala opasnost da je on primeti.Jedino zaštitno sredstvo koje je imala bile su naočare za sunce, tako da jeon mogao da je prepozna i iz velike udaljenosti. Ipak, odlučila je da uđe.

Šta i ako je Majki vidi? Ovo je najuži centar grada, a poslastičarnica jejavno mesto. Uvek postoji mogućnost da se ljudi slučajno sretnu. Ako jebude video, ona će mu mirno prići, pretvarajući se da je iznenađena što gavidi... Ali pošto je to bilo njeno prvo detektivsko iskustvo, početničkasreća bila je na njenoj strani. Majki je sedeo leđima okrenut ulazu, i... Nijebio sam, kao što je Meri i očekivala. No, na njeno iznenađenje, nije bio udruštvu nikakve mlade i zgodne devjke. Za njegovim stolom sedela jejedna besprekorno negovana i skupo obučena žena, ali ta žena nije bila nilepa, ni mlada. Meri nije mogla da joj odredi godine, ali u svakom

slučaju, imala je preko pedeset. Iskoristila je to što je Majki tako okrenutda je ne vidi, i prišla prilično blizu, da bolje osmotri crvenokosu damu.

~ 32 ~



Svaki detalj garderobe, kao i ručni sat, nakit koji je nosila, jasno susvedočili o tome da vremešna gospođa nema nikakvih finansijskihproblema. A to što sve vreme nije skidala tamne naočare, verovatno jeznačilo da želi da ostane skrivena...

Da li je ovo bio tajni ljubavni sastanak, ili... Meri je pretpostavljala daje baš to u pitanju. Ipak, nije mogla da bude sasvim sigurna. Možda se radio nekakvom poslovnom dogovoru? Ili je ta žena Majklova rođaka? Jošneko vreme šetala je između stolova, neprestano se osvrćući, ipretvarajući se da nekoga iščekuje, a u stvari je budno pratila dešavanjaza onim stolom.

Poslovni sastanak? Ne, najverovatnije ne. Žena se previše smejala, aMajki se previše prisno naginjao prema njoj. Kada je položio ruku preko

njene šake, Meri je bilo sasvim jasno o čemu se radi. Sada je mogla daizađe iz poslastičarnice, i da ih sačeka napolju. Izašli su pola satakasnije, i nju je ponovo poslužila sreća. Odredište na koje su se uputiliočito je bilo sasvim blizu, jer su krenuli pešice. Par ulica dalje,neočekivano su nestali u jednom ulazu, i ona je tu morala da stane. Tekkada se malo udaljila, pročitala je iznad ulaza da se u zgradi nalazi hotel.Natpis je bio sasvim diskretan, a hotel „Svenk” pripadao je srednjoj

kategoriji, i više je nalikovao na svratište za tajne ljubavne susrete, negona reprezentativni turistički objekat. Meri je bila svesna da je sve jasno, ida nema potrebe da ulazi unutra. Ipak, iako je pretpostavljala da dečko

njene sestre ima drugu, ovo je bilo veće iznenađenje nego što je očekivala.Nije ni sanjala da je ta druga - bogata gospođa, koja je Majklu mogla bitimajka. Pitala se kako to da saopšti Dženi. I, da li uopšte da joj kaže ili da zaneko vreme odloži to priznanje? Znala je da će kad-tad morati da joj kažeistinu, savest joj nije dozvoljavala da ćuti, ali odlučila je da joj tog dananišta ne govori, i da još neko vreme nastavi da prati Majkla.

Vratila se kući neraspoložena i užasno iscrpljena, i nije znala da li jeta iscrpljenost samo posledica umora ili možda reakcija na ono što jeotkrila. Kakva bljutava i poražavajuća priča! Majki svakako nije bio u vezi

sa tom ženom zato što je u nju zaljubljen, nego zato što je od toga imaonekakvu finansijsku korist. Kakva moralna ništarija! I, zašto da njenasestra naleti baš na takvog čoveka? Sirota Džena, zaista nije zaslužila takonešto... Meri je bila toliko neraspoložena zbog svega da jednostavno nijeimala snage da ode do Ralfa, iako je želela da ga vidi. Pozvala ga je dadođe kod nje.

***

Sama njegova pojava bila je dovoljna da je razvedri. Bio je takoprivlačan, čak i u najjednostavnijoj odeći, tako divan da je njegovo

~ 33 ~



prisustvo na nju delovalo kao nekakav blagotvorni melem. Njegov osmehvratio joj je vedrinu.

- Izvoli - propustila ga je u predsoblje, a onda se isprečila ispred

njega, i zagrlila ga. Miris njegovog parfema prijatno joj je golicao nozdrve.Protrljala je obraz uz njegovo glatko izbrijano lice.

- Imala sam užasan dan... - promrmljala je. - Ali, sada kada si ti ovde,već je bolje. Hajdemo u dnevnu sobu... Eto, sada si i ti upoznao mojeprivremeno boravište. U stvari, nije privremeno, već novo. Još uvek se unjemu osećam kao u hotelu koji ću uskoro napustiti, ali trebalo bi dapočnem da se privikavam.

- Divan stan - prokomentarisao je Ralf. - Zaista si imala sreće daupadneš u buržujski kraj grada... Ali, pretpostavljam da je i kirija

basnoslovna. - Ne plaćam kiriju, stan je moj - Meri je sela na sofu pored njega. U

stvari, nije želela da priča ni o stanu niti o bilo čemu drugom, već samo danasloni glavu na njegovo rame, i da u njegovom zagrljaju zaboravi

na neprijatne stvari koje je tog dana otkrila.

- Ovo je tvoj stan? - Ralf nije mogao da sakrije iznenađenje.

- Da, roditelji su mi ga nedavno kupili. Kao poklon za završenestudije - objasnila je. - Što se mene tiče, zadovoljila bih se i nečim dalekoskromnijim. Ali, kad su već bili tako velikodušni, zašto da ne?

Na Ralfovom licu primetila je neočekivanu napetost. Kao da nije bioni najmanje impresioniran time što je čuo. Naravno, nije ni očekivala dabude zadivljen. Bila bi razočarana kada bi otkrila da je čovek u kojeg jezaljubljena neko ko u životu na prvo mesto stavlja materijalne vrednosti.Ali, nije očekivala ni takvo neodobravanje. Izgledao je čudno, a Meri nijebio jasan razlog te promene u njegovom ponašanju.

- Šta je bilo? - upitala je začuđeno. - Zašto si odjednom počeo da megledaš tako... - tražila je pravi izraz.

- Tako čudno?

- Čudno? - on sleže ramenima. - Nisam te pogledao čudno, zašto bih?Samo sam malo iznenađen. Nisam pretpostavljao da je tvoja porodicatako bogata.

Najednom, Meri se činilo da se nešto isprečilo između njih. Po njenommišljenju, nije bilo nikakvog razloga za to. Ali Ralf je i dalje bio primetnonapet.

- Pa, tačno je, moji roditelji su prilično imućni - rekla je. - Ali zašto megledaš kao da si saznao nešto ružno o meni? Zar treba da se osećam

krivom zato što je moj deda dobro zarađivao, i zato što moj otac takođedobro zarađuje? Mi uopšte nismo basnoslovno bogati, i nismo nikakav

~ 34 ~



džet -set. Džena se ponaša kao da jesmo, ali u stvari, nismo. Moj otac jetrezven i racionalan čovek. Ima novca, ali ne toliko da bi se njimerasipao...

- Okej, Meri - Ralf je spustio ruku na njeno rame. - Sada si se tiobrušila na mene tako da se ja osećam krivim... Hajde da potpunozaboravimo tu priču. Imaš pravo, možda sam bio malo zbunjen. Ovo štosam video, i to što si mi sada rekla, nateralo me je da se zapitam kako bi tesocijalne razlike mogle da se odraze na našu vezu. Već si mogla dazaključiš da nisam od onih ljudi koji se opterećuju novcem. Imam gaonoliko koliko mi je potrebno, i ne pokušavam da zaradim više. Niti imamšanse da ikada postanem bogat...

Meri se osmehnula. Govorio joj je sve ono što je već i sama mogla da

sazna o njemu. Bio je nonšalantni intelektualac koji nosi loše ispeglanepantalone, vozi polovni auto, i spava u sobi prepunoj knjiga. Ali ona se inije zaljubila u „Rokfelera”, nego u njega, takvog kakav je.

- Znam da nemaš šanse da postaneš bogat - naslonila se na njegove

grudi. Bilo je to sigurnije utočište od svih bogatstava ovog sveta. - Ali tonije razlog da se mrštiš na mene, Ralfe! Želim te upravo takvog kakav si.Da maštam o milioneru, jurila bih milionere...

- Ali, ti me uopšte nisi jurila - reče on. - Ja sam se tebi „prikačio”. Da tenisam startovao one večeri, otišh bismo svako na svoju stranu, i nikada

više se ne bismo sreli... Ja sam taj koji se zaljubio na prvi pogled, Meri.Samo... Pojma nisam imao da se zaljubljujem u devojku koja je navikla nabogatstvo, i za koju neću biti adekvatan partner...

- Adekvatan partner? - ponovila je podrugljivo. - Daj, Ralfe! Prestanida se služiš tim naučnim terminima, i prestani da razmišljaš o novcu. Mojotac je imućan čovek, ali ja nisam odrasla kao princeza, i uopšte ne želimda živim kao princeza. Mislim da sam sasvim normalna, i da uopšte nisamopterećena novcem. Zar si ti o meni stekao drugačiji utisak?

- Pa, nisam... - zavukao je prste u njenu kosu, i činilo joj se da se

najzad otkravio. - U pravu si, hajde da zaboravimo da smo uopšte govorilio tome. Bolje mi ispričaj šta si to tako teško radila danas. Rekla si mi da siimala užasan dan?

- O, da - potvrdila je. - U stvari, ništa što se tiče mene lično. To jest, i tekako me se tiče, ali ne radi se o meni, nego o mojoj sestri, Dženi. Ona imanekih problema, i meni to što se događa sa njom veoma teško pada. Nasdve smo zapravo potpuno razhčite, moglo bi se reči da smo „dva sveta”,ali uprkos tome, veoma smo vezane jedna za drugu, i uvek smo kroz sveprolazile zajedno...

- Ako će ti biti lakše, ispričaj mi o čemu je reč, možda bih nekakomogao da pomognem?

~ 35 ~



- Ne, Ralf - izvukla se iz njegovog zagrljaja i ustala. - Radi se o njenimličnim stvarima, ne mogu da joj pomognem čak ni ja. Odmah se vraćam,samo da donesem sok i nešto za grickanje! - dobacila je izlazeći.

Veče su proveli sasvim opušteno, i Meri se osećala savršeno. Svakiput bila je sve sigurnija da je to među njima ono pravo. Sve se dogodiloveoma brzo, i ona nije imala hrabrosti čak ni da se upušta u maštanja onjihovoj zajedničkoj budućnosti, pa ipak... Sanjarenja su se otimala njenojkontroli. Negde duboko u sebi, bila je sigurna da je ovo početak nečega štoće trajati čitavog života. Bila je sigurna u to kao što je sigurna da sunceizlazi na istoku. Njeno srce je, jednostavno, tako osećalo.

- Žao mi je što ne možemo da ostanemo zajedno cele noći - rekao jeRalf oko jedanaest, kada je već bilo krajnje vreme da krene. - U stvari,

pošto sam ja sada na odsustvu i ne moram da budem u svom kabinetutačno u deset sati svakoga jutra, nekog od narednih dana mogli bismosasvim da se opustimo, i da duže budemo zajedno. Ali sutra imam jedansastanak već u devet i sada je previše kasno da pokušam da ga pomerim, ai ostatak dana će mi biti ispunjen obavezama...

- Na istraživanju? - Meri je bila veoma radoznala, želela je da znakakav je to projekat na kome on radi, ali nije htela da zapitkuje, i čekala jeda joj on sam to otkrije.

- Na istraživanju... - Ralf se nasmejao, kao da je u pitanju nešto veoma

zabavno, ili kao da se iza svega krije nekakva šala. - Sutra, a i narednihdana, imam neka ispitivanja na terenu... Ne mogu da ćutim, moraćudetaljno da ti ispričam o čemu se radi. Ali, najbolje će biti da čuješ tu pričukad budeš došla kod mene... I kada budem imao i neke video snimke,potpunije grafikone, i slične stvari. Videćeš, zabavno je!

~ 36 ~



VI

I narednog dana, oko jedanaest sati, Meri je bila na svom većuobičajenom „radnom mestu”. Majki je izašao iz svog stana u uobičajenovreme, ali čim je videla kako je obučen, bilo joj je jasno da ovoga putaneće biti u pitanju samo šetnja do obližnje bakalnice ili kioska. Majki jeseo u auto, ona je krenula za njim, i uspela je da ga prati sve do Solioa. Alikada je on skrenuo ka istom onom parkiralištu na kojem je već jednomvidela njegov auto, umalo mu nije izgubila trag. Dok je ona uspela da seuparkira, on je već bio izašao iz automobila, i nije bila sigurna u kompravcu je otišao. Prisećala se da je prošlog puta ušao u neku zgradu u

poprečnoj ulici, uputila se u tom pravcu, i potrčala. Bila je dovoljno brzada ga, u poslednji čas, ugleda kako zamiče za isti ulaz kao i prošli put. Ili jebar ona pretpostavljala da je u pitanju isti ulaz. Prišla je, i osmotrilazgradu. Pločice sa natpisima otkrile su joj da se unutra nalaze poslovneprostorije. Ali bila je to petospratnica, i u njoj se nalazilo ravno osamfirmi. Od toga, tri su bile advokatske kancelarije, jedna ginekološkaordinacija, a na trećem spratu su se nalazili krojački salon, i salon zamasažu. Jedna pločica bila je prazna, i, konačno, na jednoj se nalazionatpis „Apolon”. Meri je bila u nedoumici. U svakom slučaju, odlučila je da

uđe, i pokuša da otkrije gde je to Majki otišao. Krojač, i ginekološkaordinacija bili su unapred isključeni. I salon za masažu takođe, jer Majki jeveć odlazio u mnogo bolji i luksuzniji fitnes-centar, koji je imao svoj timmasera. Dakle, preostajali su advokati, firma sa nazivom „Apolon”, ili onaprazna pločica. Ušla je u zgradu, i portiru na ulazu koji je upitao može li dajoj pomogne rekla da joj je potreban advokat. U stvari, i nije jojpreostajalo ništa drugo nego da, pod nekakvim izgovorom, uđe u sve triadvokatske kancelarije. A onda je shvatila da bi to bilo potpunobesmisleno. Po svoj prilici, Majki je otišao u neku od njih. Verovatno vodi

nekakav sudski spor. Ali nije postojao način da ona sazna sa kim se to onsudi, i šta je razlog parnice. Neočekivano je promenila odluku, i vratila senazad do mrzovoljnog starog portira, koji je sedeo za prašnjavim pultom.

- U stvari, tražim zgodnog momka koji je upravo ušao - rekla jeglasom nevinašceta, nadajući se da bi portir iz saosećanja mogao da bude

predusretljiv prema njoj.

- Zgodnog, crnokosog momka u bež pantalonama i plavoj košulji -dodala je smeškajući se, kao da je ludo zaljubljena u Majkla. - Znate li gdeje on otišao?

~ 37 ~



Portir je nezainteresovano gledao u nju. Slegao je ramenima, i bilo jejasno da nema nameru da progovori, osim ukoliko za to ne dobijenaknadu. Rešena da, kao pravi profesionalni detektiv, ostvari svoj cilj.

Meri mu se ponovo udvorički osmehnula, i ćušnula ispod pultanovčanicu.

- Gospodin je otišao na poslednji sprat - procedio je portir. - Firma„Apolon”, madam.

- Firma „Apolon”? - ponovila je, pitajući se da li da gurne još jednunovčanicu i od njega sazna čime se ta firma bavi i šta Majki radi u njoj ilida se popne gore, i do informacije dođe na samom njihovom izvoru. Aligore bi u svakom slučaju naletela na Majkla, a to bi značilo kraj njenedetektivske igre. Ponovo je otvorila novčanik.

- Šta gospodin radi u toj firmi? - upitala je ljupko. Portir ju je pogledaokao da je budala.

- Isto što i ostali, madam - promrsio je. - Pruža usluge, znate već...

- Usluge? - Meri ga je gledala, pitajući se zašto govori tako zagonetno.- Možete li da budete malo precizniji? Kakva je to firma? Čime se bavi?

Proćelavi stari mrzovoljko i dalje ju je gledao kao da je pala s Marsa.Ona, već besna, izvadi i treću novčanicu.

- Nadam se da niste iz policije ili nešto slično? - čovek je začkiljio u

nju, a onda shvatio da je rekao glupost. - Pa, naravno da niste... Oni nepotplaćuju, nego samo mahnu legitimacijom, i zahtevaju od tebe dapropevaš... Onda, pošto niste iz policije... - nagnuo se preko pulta, kao daće joj saopštiti nešto strogo poverljivo. - Žao mi je ako ćete se razočarati usvog dragog, ali... „Apolon” je žigolo-klub, madam. Žalim, ako sam vamrekao nešto neprijatno...

- Žigolo-klub? - ponovila je Meri, ne verujući svojim ušima. -Nemoguće... I on radi kao žigolo?

- Nije jedini - reče portir. - Ima ih petnaestak, možda i nešto više. Ali,

ako vam je to za utehu, mogu da vam kažem da je on jedan odnajtraženijih... Prihvatite to filozofski, madam. Ako se žene otimaju onjega, to samo potvrđuje vaš dobar ukus!

- Trebalo bi da vam „ćušnem” još koju deseticu, za duhovitost... - rečeona, okrećući se. Kakvo otkriće! Sirota, sirota Džena! Bojala se da nećeimati srca da joj kaže istinu, a znala je da to mora da učini, i to veomabrzo.

***

~ 38 ~



Postoji li išta gore, od odlaganja neprijatne obaveze, ili, bolje rečeno,neprijatne dužnosti? Ostatak tog dana Meri je provela baveći se svesamim nepotrebnim stvarima, ili stvarima kojima se obično nikada nije nibavila. Bilo je daleko lakše posvetiti se tračarijama i besmislicama, negose suočiti sa Dženom, i saopštiti joj istinu...

Najpre je, na povratku kući, neočekivano odlučila da kupi velikiusisivač za prašinu. U svakom slučaju, bio joj je potreban. A onda jekrenula da ga isprobava, zajedno sa magičnim krpama koje su joj uzusisivač poklonili, i tako je uglancala čitav stan da je parket bio klizav kaoledena dvorana. Posle toga, bacila se na pripremu salate. Seckala jeananas talasastim ukrasnim nožem, rezala kivi na milimetarski tankekriške, i od jabuka pravila savršeno precizne kockice... Zatim se setila da

joj nedostaje slatka pavlaka i voćni preliv, i prošetala se dosupermarketa... I najzad, kad je došla kući, napunila je kadu, sipala u vodušaku mirišljave soli i prepustila se uživanju. Palo joj je na pamet da bisada konačno mogla da prelista i nešto drugo osim fakultetskih udžbenikanad kojima je do tada okapavala, pa je otišla u sobu da uzme neki ljubavnibestseler koji je od svoje bivše cimerke dobila za rođendan, i sa knjigomse ponovo vratila u kadu...

Ukratko, veliko spremanje stana i kulinarski eksperimenti bili sunešto čime se ona nikada ranije nije bavila. A uživanje u velikoj kadioduvek joj je bilo slabost, ali obično nije imala vremena za to. A sada je,

najednom, imala vremena za sve... Samo ne za iskren razgovor saDženom. Kada se začulo zvono na ulaznim vratima, trgla se, gotovouplašeno.

To je ona, pomislila je očajno. Ona, naravno, ko bi drugi mogao dadođe bez najave? Ona je, i nema više odlaganja, moram da joj kažem. Oh,sirota moja Džena...

Izašla je iz kade, uvila se u peškir i sporim korakom pošla da otvori,

kao da u kuću treba da primi egzekutora, a ne svoju jedinu sestru kojutoliko voli. Ali, očekivalo ju je novo iznenađenje. Pred njom je stajao Ralf,sa nekakvom kutijom u rukama.

- Hej?! - on je bio iznenađen, i odmerio ju je od glave do pete. Voda jojse slivala niz telo, a ružičasti frotir pokrivao ju je samo od grudi, dopolovine butina.

- Da li uvek takva otvaraš vrata nepoznatim muškarcima? - spustio jekutiju na pod, i privukao je sebi, ne mareći za to što će pokvasiti odeću.

- Mislila sam da je Džena... - sa olakšanjem, Meri je potražila njegoveusne. U prvom trenutku, delovale su na nju kao pilula za umirenje. A onda

su počele da deluju kao afrodizijak. I sa njim se, očito, događalo isto.Ljubio ju je sve strasnije, a zatim su sa Merinog struka njegovi dlanovi

~ 39 ~



skliznuli na njene butine, orošene kapljicama vode... A njegove usnepočele su da se igraju onim krajem peškira koji joj je pokrivao grudi.

- Hajdemo u sobu - uzdahnula je.

- Nisam imao nameru da te ovako spopadnem, ljubavi - rekao je Ralf,kao da se pravda. - Zaista nisam imao nameru. Ti si kriva, što si medočekala tako razgolićena...

- Sada uopšte nije važno ko je kriv... - potisnula ga je prema krevetu, ispustila se pored njega, raskopčavajući mu košulju. Stresla se kada su imse obnažene grudi dodirnule, a usne ponovo spojile u dugom, i svezahtevnijem poljupcu. Samo u njegovom zagrljaju mogla je da ne misli nina šta drugo. I bez obzira na sve, bar joj je on predstavljao nekakvu rajskuoazu, u k oju je mogla da pobegne od svih neprijatnih stvari. Bio je njena

oluja, i bio je u isti mah i njeno smirenje.

***

Sedeli su na krevetu, i hranili jedno drugo voćnom salatom. Tada seMeri neočekivano setila kutije koja je ostala u predsoblju.

- Šta je u paketu koji si doneo? - pogledala ga je ispod oka. - Jesu limoja očekivanja preterana, ako pretpostavljam da je to nešto za mene?

- Nije za tebe, žao mi je - njegovo lice bilo je ozbiljno, i ona jepostiđeno pocrvenela.

- Izvini, baš sam glupa. Uopšte se ne radi o tome da sam očekivalapoklon, samo... Bezveze - slegla je ramenima. - Doneo si paket, i pomislilasam da si mi nešto doneo...

- Doneo sam - Ralfovo lice još jedan časak bilo je nalik na zaleđenumasku, a onda više nije mogao da izdrži, i prasnuo je u smeh. - Ali, to nijeza tebe, nego za tvoju sobu.

- Oh, ti si kreten! - odgurnula ga je i skočila, ogrćući se čaršavom,nestrpljiva da vidi šta se nalazi u kutiji. Izvadila je stonu lampu, gotovoistovetnu kao ona koju je već imala na noćnom stočiću. Jedina razlika bila

je u tome što je njena lampa bila žuta sa plavim šarama, a na ovoj su šarebile zelene.

- Nisam li genije? - smejao se Ralf.

- Imaš francuski ležaj, a samo jedan noćni stočić, i jednu lampu... Jasam ti kupio i drugu, ali namerao nisam hteo da uzmem potpuno istu. Ašto se tiče drugog noćnog stočića... Neka ga nabavi tvoj budući muž.

- Nemam budućeg muža - Meri je slegla ramenima, sigurna da tajbudući može da bude samo on, i niko drugi.

~ 40 ~







- Nabavi ga, ja sam ti kupio lampu, a ti se potrudi oko muža.

- Stvarno si veličanstveno duhovit...

- podozrivo ga je pogledala. - Otkud ti ideja da kupiš drugu lampu?

- Ništa pametnije mi nije palo na pamet. Osim toga... Kupio sam je dabismo, kad dođem kod tebe, zajedno mogli da čitamo u krevetu.

I dalje je bio raspoložen za šalu, i to je bilo zarazno.

- Da ne pokušavaš možda da se useliš ovde? - upitala je.

- Ne bih to uradio ni lud. Kroz desetak dana, moći ću zauvek danapustim „ružičnjak” tetke Keti, jer će u mom stanu svi radovi bitizavršeni - odvukao ju je od lampe, i posadio pored sebe, na krevet. -Uložio sam svu svoju kreativnost u sređivanje te gajbe. Kad je budešvidela, kladim se da ćeš pokušati da mi se ušaltuješ...

- Zašto bih? Imam svoj stan...

- Da, ali moj stan će biti neodoljiv, videćeš - Ralf je naslonio glavu nanjene grudi. - Nije luksuzan kao tvoj, ali biće to gajba sa duhom ifizionomijom. Znam da ćeš pasti na teme!

Zvono na ulazu prekinulo je njihovo međusobno prepucavanje, i Merije istog trenutka postala ozbiljna.

- Prokletst vo... - uzdahnula je. - To je Džena!

- Pa dobro, obući ćemo se pristojno, i otvoriti joj - reče on, ustajući.

- Ionako je vreme da bolje upoznam tvoju sestru, one prve večerijedva sam sa njom razmenio par rečenica. Zašto si napravila tako kiselolice?

- Zato što... - Meri je takođe žurno počela da se oblači. - Zato što trebada joj saopštim nešto veoma, veoma neprijatno, a ne znam kako to da

uradim. Stvar je strašna...

- Jesu li vaši roditelji živi i u dobrom zdravlju? - upita on. - Jesu.

- Pa, onda to što imaš da joj saopštiš svakako nije ni strašno ni bolno.

U krajnjoj hniji, može da bude nešto neprijatno, a neprijatne stvari segovore ljudima, kao i sve ostale stvari.

- Ti si moj divni filozof... - oštra bora usekla se između Merinih obrva.

- Pa, kad si već tako pametan, reci mi... Kako bi ti saopštio svojoj sestrida je čovek u koga je zaljubljena profesionalni žigolo?

- Žigolo? Hej, da li ti to mene zavitlavaš? - Ralf se nasmejao, što jesamo izazvalo njen bes. Nije mogla da slivati zašto se smeje.

- Ja se uopšte ne šalim! - prasnula je. - Stvar je krajnje ozbiljna! Mojasestra je zaista zaljubljena u tipa koji je žigolo, a ja nemam srca da joj tosaopštim!

~ 41 ~



- Neverovatno... - Ralf se jedva uozbiljio. - Hajde, ponovi još jednom

da nije u pitanju nekakva šala!

- Naravno da nije šala! - otresla se na njega. - Odoh da joj otvorim,

inače će otići. I, molim te, ni reči o ovome što sam ti upravo kazala! - Pa naravno da joj neću reći ni reči. Zar misliš da sam kreten?

- Maločas si se par puta nasmejao kao kreten, i jedva si se uozbiljio! -optužila ga je.

- Da, ali nasmejao sam se iz nekih svojih razloga, koje sada nemamvremena da ti objašnjavam...

Sutra ću još jednom otići na ono mesto, da potpuno proverim stvar,odlučila je Meri. Ništa ne treba da joj govorim, dok ne budem sto postosigurna.

~ 42 ~



VII

Taj dan bio je četvrtak, dvadeseti jun. Datum koji će zauvek bitiobeležen crnom tačkom u njenom životnom kalendaru. Dan kada jekonačno naučila da je čovek bespomoćno biće, obdareno očima, aosuđeno da bude potpuno slepo, sve dok „Svemoćna Sudbina” ne odlučida je vreme da progleda, i shvati istinu.

Upravo to se tog dvadesetog juna dogodilo njoj, Meri Marlou. Bilo jepre podne, i bila je budna, a ono što joj se desilo nalikovalo je nanajstrašniju noćnu moru...

Uputila se ka tom užasnom mestu, žigolo-klubu „Apolon”, da bi dobiladefinitivnu potvrdu da je Majki zaista jedan od tih lepotana noći, iprinčeva plaćene ljubavi. Zaustavila je svoja kola na parkingu, i tada jeusledilo prvo iznenađenje. Na drugom kraju prostora za parkiranje,

ugledala je nikog drugog do Ralfa, koji je upravo izlazio iz svogautomobila. Htela je da ga pozove, a onda joj je pala na pamet blesavaideja da bi, kad se već bavi špijunažom Dženinog dečka, mogla malčice dašpijunira i svog. Krenula je za njim, i umalo se nije saplela od iznenađenjakada je videla da se Ralf zaustavlja pred istom onom zgradom, i ulaziunutra! No, kako su mu ruke bile pune nekakvih fascikli, zaključila je dasvakako ide kod nekog od trojice advokata koji su tu imali kancelarije.Ušla je u zgradu, ne znajući više šta se to dešava, i koga sada namerava dašpijunira, Majkla ili Ralfa?

- Dobar dan, madam! - portir na ulazu odmah ju je prepoznao i isceriose, verovatno se nadajući da će ga ona ponovo bogato nagraditi za svaku

informaciju.

- Čovek koji je upravo ušao... - započela je Meri, kao u magnovenju. -Smeđi momak, u farmerkama i beloj košulji, sa fasciklama u rukama...

- Da, madam? - portir se uslužno naklonio. - Šta vas zanima? - Kuda je otišao? Kod nekog advokata?

- Bojim se da nije - odvrati ovaj škrto, i ona shvati da će ponovomorati da ga potplati. Ali, ako juče nije štedela novac da bi dobilainformacije o Majklu, zar bi danas trebalo da škrtari?

- I on je otišao na isto mesto kao i onaj lepotan od juče - izjavio jeportir, kada je krupna novčanica skliznula na pult.

- Molim vas, nisam raspoložena za šalu! - zareža ona.

- Ja se ne šalim, madam - portir je i dalje govorio kao nekakva lutka nanavijanje, uvek je oslovljavajući na isti način. - Gospodin je otišao u žigolo-

~ 43 ~







klub „Apolon”. On je jedan od novih, ovo je tek treći put da ga vidim. Ili,možda, četvrti...

Zazujalo joj je u ušima, i malaksalo se naslonila na pult. Portir joj je

doneo čašu vode, i ponudio joj svoje pilule, za slučaj da ima problema sapritiskom. Ona mahinalno odmahnu glavom.

- Imam problema sa sudbinom. Najpre moja sestra, pa ja... Mora da je

u pitanju nekakvo nasledno prokletstvo! - oči su joj se napunile suzama, ana usnama joj je lebdeo histeričan osmeh. Portir, koji joj je još jučeizgledao kao odvratni stari ljigavac, sada je bio jedina osoba kojoj jemogla da se izjada.

- A bila sam sigurna da je on čovek mog života. Blagi bože, bila samtako savršeno sigurna!

- Potpuno saosećam sa vama, madam - matori hsac sažaljivo ju jegledao. - Jedino nisam siguran o kome govorite. O crnokosom ili osmeđem?

- O smeđem... - Merin glas zvučao je kao neprirodni eho.

- Ko bi rekao da ćete se zbog njega daleko više potresti nego zbogcrnog? A crni je mnogo zgodniji. Nije sve u lepoti, ima nešto i u ljubavi, zarne? - filozofirao je portir. - A kakve veze sa svim tim ima vaša sestra?

- Crni je bio „čovek njenog života” - obavesti ga ona. - I neka mi sada,posle svega, neko kaže da porodična prokletstva ne postoje...?

***

- Nema razloga. Zaista nema razloga! - ponavljala je Džena, tupozagledana u neku nevidljivu tačku ispred sebe.

- Za šta nema razloga? Džena? Dušo? - Meri je već izvesno vremeobigravala oko nje. I pokušavala da je, unoseći joj se u lice, natera dase prene, i odgovori na njeno pitanje.

- Džena, o čemu to govoriš? Za šta nema razloga?

- Nema - ponovila je njena sestra, po ko zna koji put. - Nema.

- Za šta to, do vraga?! - pošto nije uspela na lep način, Meri jedreknula na nju, i protresla joj ramena. Tek to je delovalo.

- Nema razloga da dalje živim, Meri - rekla je Džena. - Neko ko jeovako nesrećan, ovako uklet kao ja, stvarno nema razloga da živi! Zaštoda postojim na ovom svetu, kao meta za nove i nove nesreće? Ubiću se.Najjednostavnije rešenje je popiti šaku pilula, ili preseći vene...

~ 44 ~







- Ne lupetaj, Džena! - obrecnu se ona. - I ja sam u istoj situaciji, ali i nepomišljam na takve ludosti. Zar misliš daje moja nesreća manja? Volelasam ga, do vraga! Kratko smo se poznavali, ali sam ga volela!

- Koga? - Džena je belo gledala u nju, i Meri se strahovito prepala. Zarje moguće da se ona ne seća svega što joj je ispričala o Ralfu? Iako je isama bila u šoku, ipak je ostala toliko pribrana da je bila u stanju da Dženičitavu stvar saopšti postepeno. Najpre joj je ispričala da je otkrila, sasvimslučajno, daje Ralf žigolo. To joj je poslužilo kao uvod. A onda joj jesaopštila da se i njen voljeni Majki bavi istim poslom. Štaviše, da obojicarade za isti žigolo-klub. Tada se Džena ukočila kao da će se onesvestiti ipočela da pilji u jednu tačku, a zatim da ponavlja „nema razloga, nemarazloga”...

- Draga, da li se ti uopšte sećaš o čemu smo pričale pre nego što sam tipomenula Majkla? - upita je ona.

- Ne - Džena je odmahnula glavom. - Ja samo znam da je Majki žigolo.Profesionalni žigolo...

- I ne sećaš se šta sam ti govorila o Ralfu. - Meri je osetila paniku. Posvoj prilici, njena sestra doživela je amneziju usled strahovitog šoka.

- Ostani tu, molim te! Ne mrdaj! - Meri je otrčala u kuhinju, vratilase, i ubacila joj u usta dvostruku dozu sedat iva. - Popij to, osećaćeš sebolje...

Posle izvesnog vremena, Džena se primirila. Legla je na kauč, i ubrzoje zaspala. Meri se istog trenutka mašila za telefon, i pozvala hitnu pomoć,objašnjavajući šta se dogodilo sa njenom sestrom. Obećali su da će poslati psihijatra. Mladi lekar koji se ubrzo pojavio besno se izdrao na Meri kadaje čuo da je svojoj sestri dala dozu sedativa od dvadeset miligrama.

- Otkud vam ideja da se to uzima bez recepta, kao C-vitamin? - viknuoje. - Možda ste učinili najgoru moguću stvar! Moramo je povesti u bolnicu,da ispitamo šta joj se to dogodilo, i da li je u pitanju samo običan šok ili jezaista doživela i amneziju, kao što vi tvrdite.

Čitavo popodne je prošlo u peripetijama oko Džene, i njenogodvođenja u bolnicu. Odlučili su da je zadrže do ujutru, kada će obavitidetaljna ispitivanja. Kada se Meri vratila u svoj stan, bilo je već devet satiuveče. I tek tada ju je, kao nekakav otrov sa odloženim dejstvom, obuzeloočajanje.

Kakav apsurd, pomislila je. Imam vremena za sve, osim za sebe i zasvoju nesreću...

Počela je u glavi da premotava film događaja, od svog prvog susretasa Ralfom, zaustavljajući se na pojedinim trenucima. Najpre sam prvisusret u klubu... Džena ju je lepo upozorila na opreznost. A u stvari...Možda je sve bilo iscenirano! Najednom joj je sinulo u glavi da se Majki i

~ 45 ~



Ralf svakako poznaju. Majki je svoju žrtvu pronašao u bogatoj nasledniciDženi Marlou, a svom prijatelju je „namestio” drugu bogatu naslednicu,njenu sestru. Kakva nečuvena podlost! Dvojica žigola, deluju u tandemu!

Ali, Ralf je bio neuporedivo inteligentniji od Majkla, i njegova maska bila

je daleko bolja. Gotovo neprobojna. Da li bi ikada pomislila da on može dase bavi takvim poslom? Ni u ludilu. Ali, slučaj je hteo da istina budeotkrivena...

Kakav glumac! Kakav savršen glumac je bio taj čovek! Pretvarao se daje silno iznenađen kada je otkrio da su njeni roditelji tako imućni. Štaviše,ponašao se kao da mu to smeta! Neverovatno... Ipak, nije mogao da glumibaš u svakom trenutku. Onaj izlet, i ručak u pansionu starih usedelica,gospođica Palmer, na primer... Dve stare dame odlično su ga poznavale.Mora da je često dovodio svoje žrtve u njihov pansion.

A tek Ralfov stan, tobože privremeno boravište! To je bio vrhunac.Tvrdio je da je to stan njegove tetke Keti, a ko zna šta je bilo u pitanju.Možda nekakvo nasledstvo, koje mu je ostavila neka od njegovihmumificiranih bogatašica? Idealan ljubavni log za prevejanog lisca.Kreveti sa cvetnim meblom, ružičasti zidovi, romantika na sve strane...Ali, šta li mu je samo značila ona jedna soba ispunjena knjigama?

U svakom slučaju, i to je tek nekakav blef, zakjučila je. Sve je bilo takopodlo, i tako gadno, da nije bila u stanju čak ni da oplakuje sopstvenunesreću. Pitala se postoji li uopšte način da mu se osveti, da ga napravibudalom i ponizi, ovako kako je on ponizio nju. Vrhunac je bilo ono što sedesilo juče, kada je došla Džena. Taj ciničan gad ipak nije mogao da seuzdrži od smeha, kada je ona izgovorila reč „žigolo”! Smejao joj se u lice!

- Oh, osvetiću mu se! - Meri je do krvi zarila nokte u sopstvenedlanove. - Moram da mu se osvetim!

Pa ipak, kako? I u trenucima najžešće mržnje, ona nije bila u stanju damu zaista nanese zlo. Jedino što je mogla bilo je da mu priredi nekoužasno poniženje, koje će zauvek zapamtiti. Da li da ode u klub „Apolon” i

iznajmi ga, a onda... Da mu sve saspe u lice? Ili da ode u Institut zasociologiju, i otkrije nadležnim kako izvesni čovek iz polusveta, po imenuRalf Parsons, zloupotrebljava i kompromituje ime njihove ustanove,predstavljajući se kao čovek koji je tu zaposlen kao sociolog? Da, izmeđuostalog, može da uradi i to. Nije baš neka osveta, jer Ralf zbog togasvakako neće snositi nikakve ozbiljne posledice, ali... Sve što bude učinilada mu zagorča život, dobro je. Odlučila je da sutra čim otvori oči pronađetelefonski broj tog Instituta, i da stupi u kontakt sa nekim koga bi moždamoglo da zanima to Ralfovo lažno predstavljanje.

Baš dok je razmišljala o tom, njen telefon se oglasio, i videla je da je toponovo Ralf. Podsetila je sebe da, ako želi da se osveti, još ne sme da

~ 46 ~



dozvoli da on nasluti da je saznala istinu. Morala je da se uzdrži od svihuvreda i izliva besa, i za tako nešto zaista joj je bila potrebna strahovitasamokontrola.

- Dušo, tražim te čitav dan - bilo je prvo što je rekao. - Zabrinuo samse za tebe... Je li sve u redu?

Meri je osetila da sve u njoj počinje da ključa. Kakav licemer! Kolikodugo bi bio u stanju da glumi? Koliko bi još potrajala ta farsa, da onaslučajno nije otkrila istinu?

- Sve je u najboljem redu - progovorila je. - Džena je bila depresivna ineraspoložena, pa sam ceo dan provela sa njom. Užasno sam umorna,Ralf. Javiću ti se sutra...

- Zovi na mobilni, jer uglavnom neću biti kod kuće! - upozorio je. -

Laku noć, Meri... Uglavnom neće biti kod kuće? Zavrtela je glavom. Mora da će mu dan

biti ispunjen pripremama za sastanak sa nekom važnom, veoma bogatomklijentkinjom. Pitala se kako li izgledaju kondicione pripreme jednogžigola. I kako zapravo živi Ralf Parsons? Najverovatnije, slično kao i Majki.Uveče se izmori, pa zbog toga svakoga dana spava do podne. Doručkuje, aonda nastavlja da se izležava... Zatim ide na fitnes, pa na masažu...

Ne, sve je to izgledalo uobičajeno za Majkla, ali primenjeno na Ralfa,delovalo je kao naučna fantastika. On nije bio nabildovani idiot koji se

kvarca u solarijumu, natapa kosu briljantinom i fanatično sledi sve modnetrendove, bez trunke hčnog stila i ukusa. Ralf je bio sušta suprotnostsvemu tome. Bio je zgodan, ali njegovo telo bilo je telo sasvim normalnogmuškarca, a ne gomila steroidnih mišića. On je voleo golf, a nikada nijeišao u teretanu. On se oblačio sasvim nehajno, ali u toj nehajnosti bilo je ite kako mnogo dobrog ukusa. On...

Meri je pokrila lice rukama, i grčevito zajecala. Mogla je da se seti jošbezbroj detalja. Ralf se po svemu, do srži, razlikovao od Majkla i sličnihidiota. Bio je obrazovan, i imao je divan smisao za humor. Umeo je da

bude podrugljiv ali i dečački zbunjen... Bio je predivno nežan, i ludostrastan... Ali, šta je značilo sve to? Najzad, zašto jedan čovek koji naizgledposeduje sve te osobine, ne bi u stvari mogao da bude samo odličanglumac?

A najužasnije od svega bilo je što ona, iako je saznala istinu o njemu,

nije prestala da ga voli.

~ 47 ~



VIII

- Institut za sociologiju - ženski glas koji se javio bio je, kao i glassvake profesionalne telefonistkinje, bezlično ljubazan. Žena je verovatnoočekivala da joj traže neki lokal, kao i obično.

- Molim vas, gospođo... - Meri se nakašljala. - Potrebna mi je jednainformacija. Da li je kod vas zaposlen Ralf Parsons?

- Naravno - potvrdila je njena sagovornica. - Ali, gospodin Parsons ćeizvesno vreme bili na odsustvu. Jedino mogu da vam damnjegovu sekretaricu, koja će vas obavestiti kako možete da stupite u

kontakt sa njim... Meri je bila veoma zbunjena. Najpre, nije očekivala da će saznati da u

Institutu zaista radi neki ugledni stručnjak po imenu Ralf Parsons. Mislilaje da Ralf zloupotrebljava nečije zvanje, ali nije ni slutila da pritomzloupotrebljava i nečije ime! Tek tada joj je palo na pamet da njoj zapravonije poznat njegov pravi identitet. Rekao joj je da se tako zove, ali moždase zvao sasvim drukčije? Lavirint u kome se nalazila postajao je svezapetljaniji.

- Hvala vam za sada. Ako mi bude bila potrebna sekretarica

gospodina Parsonsa javiću se kasnije - rekla je brzo, i spustila slušalicu.Pitala se šta bi sada trebalo da uradi. Da ode direktno u Institut, irazgovara sa tom sekretaricom? Ili, da ode u policiju? Ne, nije bilopotrebno da se, povrh svega, još i petlja sa zakonom. Najzad, trećamogućnost bio je ponovni odlazak u onaj prokleti klub „Apolon”. Mogla jeda plati, i da zakaže sastanak sa Ralfom. Ali ta odluka koju je donela sinoć,sada je u njoj izazivala samo mučninu. Jednostavno, bilo joj je zlo i odsame pomisli na tu od spolja sivu a iznutra mračnu i zagušljivu zgradu.Gadilo joj se čak i lice onog portira. Kako bi se tek osećala kad bi ušla u taj

„klub”, koji je u st vari samo drugo ime za javnu kuću? Ništa od svegatoga, zaključila je. Bar ne danas. Danas je najpre morala da ode u bolnicu, isazna šta se događa sa Dženom.

***

Jedina sreća u nesreći bilo je to što se njena sestra sada osećalasasvim dobro.

- Prilično se oporavila od šoka - kazala joj je ljubazna medicinskasestra. - Jutros je čak i doručkovala, a to znači da je dobro, jer osobe koje

~ 48 ~



su u stanju ozbiljnog šoka uglavnom odbijaju hranu, i izbegavaju svakukomunikaciju sa okolinom... Ali, gospođica Marlou je već počela da sedosađuje u bolesničkoj postelji, i veoma je raspoložena za razgovor.

- Oh, hvala nebu da joj je bolje - rekla je Meri. - Kada ćete je pustitikući?

- O tome morate da razgovarate sa nekim od lekara - sestra seosmehnula. - Najbolje da sačekate doktora Tomasa koji radi upopodnevnoj smeni. On ju je primio i ona je njegova pacijentkinja. Ali,nisam sigurna da će je pustiti danas ili sutra, zato što...

- Zato što je pominjala samoubistvo? - dopuni je ona. - Da, zbog toga

sam se najviše i uplašila. Da nije neprestano ponavljala da će se ubiti,možda ne bih ni zvala hitnu pomoć...

- Ona deluje kao devojka koja i te kako želi da živi. Ipak, nikad se nezna šta se u čijoj glavi krije, i treba biti oprezan. Pođite sa mnom, sigurnoće se obradovati vašoj poseti.

Meri je najpre oprezno provirila u sobu, jer je očekivala da će videtiDženu iscrpljenu i potištenu, ali to što je ona zamišljala uopšte nijeodgovaralo istini. U krevetu, oslonjena na jastuke, sedela je ona „stara”

Džena, ista kao i uvek. Čak je imala i ruž na usnama!

- Ćao! - kad ju je ugledala, njeno lice poprimilo je pokajnički izraz. -Žao mi je što sam ti priredila tolike nevolje, Meri... Mora da sam bila

užasna, zar ne?

- Ne, dušo - ona priđe krevetu, i nežno je uhvati za ruku. - Bila si samoveoma potresena, kao što bi bio i svako drugi na tvom mestu. Ali, vidim dase sada bolje osećaš, i to je najvažnije.

- Osećam se sasvim okej - Džena se osmehnula. - Čak bi se moglo rećida se osećam odhčno! Ali, ti... Kao kroz maglu, sećam se da si mi govorila oRalfu, i... Jesam li sve sanjala, Meri ili si mi zaista rekla da i on, baš kao iMajki...

- Da - potvrdi ona, grizući donju usnu. - Ali, hajde da sada ne pričamoo tome. Ti ne bi smela da se uzbuđuješ...

- Ja brinem za tebe, a sa mnom je sve opet u najboljem redu. Ja samkao nova, i... Mogu da ti kažem da čak više i ne razmišljam o Majklu!

- Kako to? - Meri ju je sumnjičavo gledala. Njene jučerašnje izjave daće se ubiti još uvek joj nisu izlazile iz glave. Pitala se kako je, posleonakvog stanja, moguće da Džena sada tako dobro izgleda, i tako se dobrooseća.

- Lepo - reče ona. - Saznala sam to što sam saznala, prašina se slegla.

Majki više ne postoji za mene. Uz to, na vidiku se pojavio neko novi.

~ 49 ~



Doktor Tomas, koji me je kako su mi rek li sinoć primio onako uspavanu, ajutros je dolazio da me obiđe, strašno je zgodan!

- Hajde, ne šali se - Meri je odmahnula rukom. - Nema potrebe da

blefiraš preda mnom... - Uopšte ne blefiram! Doktor je strašno sladak... - Džena je snizila glas,iako je njena sobna koleginica na susednom krevetu čvrsto spavala. - Akone uspem da ga smuvam ovih dana, dok sam u bolnici, počeću da dolazimkod njega na ambulantne seanse... Znaš, on je stručnjak za lakše slučajeve.Napuštene i razočarane devojke, i tome slično.

- Džena, pa ti si potpuno blesava! Nemoguće da si se zaljubila udoktora kog si videla samo jutros...

- Videću ga i danas, radi u popodnevnoj smeni. A što se tiče toga

jesam li blesava... Bila bih, kad bih očajavala zbog onog odvratnog,lažljivog gada! Isto važi i za tebe. Zaboravi da si ikada srela nekoga ko sezove Ralf Parsons! Meri je bila zbunjena, i više od toga. Bila je sasvimporažena. Zar je moguće da je Džena snažnija ličnost nego ona? Uvek jebilo obrnuto. Džena nije podnosila patnje i poraze, lako se lomila, a ona jemorala da je uspravlja i leči joj rane. Sada je, prvi put, situacija bilaizokrenuta. Džena je ono što je otkrila o Majklu najpre primila kao užasanšok, a onda se, kao nekim čudom, potpuno oporavila i cela ta stvar je zanju preko noći postala tričarija koju treba zaboraviti.

Oh, kad bi i ona mogla da bude takva! Lakomislena, i lako zaljubljiveprirode, kao njena starija sestra... Ali, nije mogla da postane ono što nije.Džena je do sada imala dva braka, i gomilu „velikih” ljubavi. A ona,. Meri,izgleda da je bila rođena za samo jednu ljubav u životu. Njena osećanjaprema Ralfu i dalje su bila ista. Jedina razlika bila je u tome što je preotkrića istine o njemu bila srećna, a sada joj je srce krvarilo. Krvarilo je ibolelo toliko da je, po prvi put, pomislila kako bi joj daleko lakše bilo daga prihvati takvog kakav je, nego da ga zauvek izgubi.

Pitala se da li bi imala snage da pokuša tako nešto. Da se ponaša

prema njemu kao da ništa nije otkrila, i da se na taj način uveri kolikodugo je on u stanju da igra svoju igru, i šta mu je pravi cilj. I, odlučila je dapokuša. Ako ništa drugo, bar je imala priliku da ispita do kojih granicamože da ide njegovo licemerje. Verovatno do beskonačnosti, pomislila jetužno. Ako je naumio da ja postanem njegova žrtva, onda će biti u stanju

da me obmanjuje do besvesti... Jedina nada koja mi je još ostala jeste da ćemi se u jednom trenutku sve to smučiti, i da ću se preko noći izlečiti odnesrećne ljubavi, kao Džena.

U celoj toj zamisli, postojao je još jedan problem, i upravo on je za

Meri predstavljao nepremostivi jaz. Sada kada je saznala da je Ralf čovekkoji prodaje svoje telo, činilo joj se da više nikada neće biti u stanju da

~ 50 ~










vodi ljubav sa njim. Pitala se kako je moguće da neko ko je u stvarimuškarac-robot, koji seks shvata kao sredstvo za ostvarenje materijalnih,interesa, može tako savršeno, tako neverovatno da se pretvara. Vodio jeljubav sa njom kao da nikada pre toga nije znao šta je istinska strast, i kao

da je nikada posle toga neće ponovo doživeti.

~ 51 ~



IX

- Ne mogu da verujem da ćeš konačno naći malo vremena i za mene...- rekao je Ralf. - Onda, da te očekujem oko šest sati?

- Zašto oko šest? - upitala je, trudeći se da zadrži pribranost. I poredsvih napora, činilo joj se da bol i očajanje jednostavno provaljuju iz njenogglasa, i pitala se kako je moguće da on to ne oseća.

- Mislio sam da ti najpre pokažem neke stvari, vezane za mojaistraživanja - objasnio je. - Zatim, ako si raspoložena, možemo da odemodo mog novog stana. Još nije sasvim dovršen, ali sada je bar u takvom

stanju da u njega može da se uđe, najgrublji radovi su završeni. I, naravno,posle toga krećemo u život. Zaista mi je potreban izlazak. Nedelju dana,otkad si ti počela da me izbegavaš, nisam dizao glavu od posla i nikudanisam mrdnuo. Meri je u sebi morala da odbroji do deset, da bi seuzdržala od eksplozije. Nedelju dana vrednog rada? Mogla je da zamislikako je to izgledalo. Ili, nije bila u stanju da zamisli. Bilo je previše mučno.

- Znači da si sada veoma umoran - rekla je. - Onda ne moramo da sevidimo danas. Bolje da se odmoriš...

- Hvala na savetu! - prekinuo ju je, i u njegovom glasu osetila je

nezadovoljstvo i sumnju. - Ne znam šta se dešava, ali čini mi se da tijednostavno ne želiš da me vidiš. Zašto mi to, onda, otvoreno ne kažeš?

Iz nje je ipak, bar u trenutku, morao da provali s mukom zadržavanignev.

- Zašto bih? Zar ti igraš otvorenim kartama? - upitala je podrugljivo.

- Meri, ja ne znam šta se to dešava sa tobom - ponovio je. - Čini mi seda si ljuta i da su se tvoja osećanja prema meni promenila, a razlog mi jenepoznat...

- Gluposti! - prikupila je snagu, i sada je ponovo bila sposobna da sepretvara. - Ništa se nije promenilo. Jednostavno sam bila zauzeta okoDžene, i nisam imala vremena da se vidim sa tobom. Ali sada je opet sve uredu, i sve je po starom.

- Nadam se - Ralf je pomalo oklevao, kao da nije uspela da ga potpunoubedi. - Onda, čekam te oko šest.

- Okej, biću tačna! - prekinula je vezu, i najednom shvatila da se posletog kratkog razgovora oseća kao izduvani balon. Za samo par rečenica,bilo joj je potrebno užasno mnogo napora. Ona jednostavno nije bila u

stanju da se pretvara. Još uvek je bila strahovito povređena, i sve vreme

~ 52 ~



dok su razgovarali bila je na ivici suza. Kao i svaki put kad bi pomislila nanjega, i na istinu koju je saznala o njemu.

- Kako je bilo? - upita Džena, koja se vratila u sobu pošto je Meri

završila razgovor. - Ipak si preživela? - Da, ali ne znam kako ću preživeti susret - u njenom glasu,

podrhtavalo je očajanje. - On je zaista bravurozni glumac, koji ni jednogtrenutka ne ispušta konce iz ruku. Sada je, kao, veoma uznemiren što senismo videli nedelju dana, i plaši se da se u mojim osećanjima premanjemu nešto promenilo. Prepao se da će mu bogata naslednica iskliznuti iz ruku.

- Ja ne znam zašto i dalje mučiš sebe - Džena je zavrtela glavom. -Otkud ti uopšte snage i strpljenja da dalje nastavljaš tu igru, sada kada

znaš sve o njemu?- Ne znam ni sama. Trebalo je da uradim isto što i ti, da tom gadu

saspem u lice šta mislim o njemu, i da ga nikada više ne vidim. Tebi Majkiviše ne dosađuje?

- Ne. Posle onog razgovora, taj bedni prodavac ljubavi više se nijeusudio da mi se javi! - Džena se podrugljivo nasmejala. - Mesecima jepravio budalu od mene, ali barem sam ga zasula najgorim uvredama kojesam u tom trenutku mogla da smislim... A ti znaš da sam ja u takvimprilikama veoma maštovita. Ako ti treba inspiracija šta sve da kažeš Ralfu

Parsonsu, prisetiću se svih onih pogrdnih imena kojima sam nazvalanjegovog kolegu, i dostaviću ti spisak...

- Hvala ti, ali bojim se da u mom slučaju uvrede neće ništa rešiti -rekla je Meri rezignirano. - Kod tebe je došlo do jednostavne automatskereakcije. Kad si saznala istinu, istog trenutka si počela da ga mrziš iprezireš, i zaljubila si se u prvog sledećeg muškarca koji se pojavio.

- I ne kajem se - Džena je prišla njenom toaletnom stočiću, uzelapribor za manikir, i počela da turpija nokte. - Moj „doktorčić” je zaistadivan. I, znaš šta još? Po prvi put, odlučila sam da od jedne veze ne

očekujem previše. Briga me da li je u pitanju ljubav mog života ili ne. Onmi se udvara, ja prihvatam njegova udvaranja, i oboje uživamo u tome.Uopšte nije važno kako će se taj mali flert završiti...

- Zavidim ti. Volela bili da i ja mogu tako. Kad bih samo mogla dapopijem neki čarobni napitak, koji će učiniti da istog trenutka počnem damrzim Ralfa!

- Probaj sa dozom sedativa od dvadeset miligrama - nasmejala senjena sestra. - Posle toga se najpre primiriš, onda zaspiš... Posle toga se jazabrinem za tebe i pozovem hitnu pomoć. I najzad, kad se probudiš u

bolnici, pored tvog kreveta stoji zgodni doktor.

~ 53 ~






- Hvala ti, Džena. Ali umesto toga, bolje da počnem da se pripremamza susret sa Ralfom. Možda će mi zaista biti potreban sedativ, da ne bihpočela da urlam.

- Da, tako sam se i ja osećala na početku, kada sam shvatila da meMajki obmanjuje. Bila sam očajna. Ali, videćeš i sama, vremenom će ti sesmučiti beskrajno gomilanje njegovih laži, i jednostavno ćeš prestati dabilo šta osećaš prema njemu.

- Jedina nada mi je da će tako biti. Sada još uvek nisam u stanju daprekinem sa njim, ali... Nadam se da će vreme učiniti svoje. U šest treba dase nađem sa njim, a već mi je unapred muka od svega!

- Onda si na dobrom putu da jednostavno i bezbolno prestaneš da gavoliš - izjavila je Džena. - Jesi li odlučila šta ćeš da obučeš večeras?

- Šta?! - Meri je ošamućeno pogleda. - Uopšte nisam razmišljala otome. Kako ne razumeš da mi nije ni do čega?

- Vidim da ti nije ni do čega, i upravo tako i izgledaš. Molim te, samouzmi ogledalo! Ličiš na avet! - rekla je njena sestra prekorno. - U toku

dana treba da se odmoriš, i da se doteraš za susret sa njim, najbolje štomožeš. Zar želiš da taj gad primeti koliko patiš?

- Naravno da ne želim.

- Onda sve prepusti meni. Sada pokušaj da odspavaš bar jedan sat,imaš dovoljno vremena. Posle toga, tvoje je samo da se istuširaš i opereškosu, a ja ću se pobrinuti za ostalo. Upamti, moraš da izgledaš ozareno iblistavo, kao da ti je u životu sve potaman. I najbolje bi bilo da mu odmahkažeš sve. Prezrivo mu baci u lice sve što si o njemu otkrila! Reci mu da jebedni žigolo, moralna ništarija... - Džena je pokušala da se priseti šta

je ona sve rekla Majklu. - Komad govedine u mesari, koji svako može dakupi! Dvorska budala, koja misli da druge može da pravi ludima, a u stvariim samo služi za zabavu... Rent a-dečko, koji samog sebe iznajmljujeuvelim smežuranim babama! Reci mu da je ekološki otpad, koji jezagađivao tvoju životnu sredinu. Ali, sada si odlučila da pročistiš pluća, i

zato neka ti se gubi s očiju!

***

Meri je ušla u lift, i odsutno se pogledala u velikom ogledalu. Svetlo-

smeđa kosa joj je u savršenim, sjajnim uvojcima padala niz ramena, anjeno lice je, zahvaljujući Dženinoj veštini u šminkanju, izgledalosavršeno. Lepršava zelena haljina sa asimetričnim bretelama i mnoštvom

karnerića i moderne sandale sa kaišićem oko gležnja takođe su pripadalenjenoj sestri. Celokupan njen izgled bio je u stvari samo privid, kao neki

~ 54 ~



mađioničarski trik. Meri se osećala kao promrzh i pokisli vrabac koji se uzpomoć tuđeg perja maskirao u rajsku pticu. Haljina joj je bila malčiceširoka, a kaišići na sandalama su je žuljali.

Žuljalo ju je i sopstveno srce u grudima. Prebirala je po glavi sve oneuvrede koje bi trebalo da uputi Ralfu, ali sve je to bilo samozavaravanje.Znala je da neće biti u stanju da prevali ni jednu od njih. Sve što je moglabilo je da mu kaže da je otkrila istinu, i da je između njih dvoje gotovo. Alikada ga je ugledala na vratima, shvatila je da neće imati snage ni za to.

Ralf je bio bosonog, u ispranim starim farmericama i svetloplavoj,očajno loše ispeglanoj košulji, a na njegovom licu videla je mešavinuushićenja i zbunjenosti.

- Bože moj, skoro sam zaboravio kako divno izgledaš - bilo je prvo što

je rekao. - To jest, naravno da nisam zaboravio, ali... Imam utisak da senismo videli čitavu večnost. Molim te, nemoj više nikada to da mi radiš...

Ispružio je ruku i dodirnuo njen obraz, a Merino srce ubrzano jezakucalo. Pitala se kako je moguće da ne oseća gađenje. Dodirivali su jeprsti profesionalnog žigola i smešile su joj se oči jednog bednika. Usnekoje su ljubile smežurana tela pohotnih matorih bogatašica, sada su sepribližavale njenim usnama. I umesto da sa gnušanjem okrene glavu, onaje uživala! Nije odgovorila na poljubac, ali sve u njoj počelo je da se topiod zadovoljstva! Na trenutak je zatvorila oči, i potpuno se usredsredila na

to što oseća. Ralfove usne ulivale su ukus meda u njeno telo, i u njenosrce. Njegov zagrljaj najednom je pokrenuo bezbroj uspavanih morskihstruja u njenom krvotoku. Njegove oči blistale su, kao jedina dva nebeskatela u njenoj vasioni.

Volela ga je do ludila, i nije se gadila njega, nego same sebe. Kakomože da bude tako slaba, i tako glupa? Zar je moguće da će se ponovoprepustiti prividu, iako zna istinu? Naglo se odmakla od njega.

- Ovde su iskrsle neke nepredviđene stvari - počeo je da jojobjašnjava. - Čitav dan proveo sam ovde, radeći sa dvojicom svojih kolega.

Mislio sam da ćemo u toku popodneva završiti, i završili smo, ali... Momcisada sede u mojoj sobi i piju pivo. Nisam znao kako da ih se rešim, alivaljda će otići kada vide da si ti došla.

- Momci? - ponovila je Meri tupo.

- U stvari, ne baš... - ispravio se Ralf. - Moj kolega Henri bi se još i

mogao nazvati momkom, ali profesor Lester je ozbiljan čovek upoodmaklim godinama. Uostalom, sada ćeš ih upoznati.

Još dvojicu lepotana noći, iz kluba „Apolon”? Koji su čitav dan vrednoradili u Ralfovom romantičnom ljubavnom gnezdu, a sada gase žeđ

pivom? Meri nije mogla da veruje da se sve ovo događa baš njoj.

~ 55 ~



Pravo čudo da je stigao da pospremi stan, pomislila je, dok su išliprema njegovoj sobi. Svaki delić kitnjastog dekora bio je na svom mestu, inigde se nisu videli tragovi bludničenja. Meri se pitala da li je čitav tajžigolo-trio opsluživao samo jednu klijentkinju ili ih je bilo tri.

- Ralf, molim te za čašu vode - zatražila je. Delom zbog vrućine, delomzbog slika koje su počele da se nižu u njenoj mašti, skoro da joj je pozlilo.

- Nije ti dobro? - zabrinuto se zagledao u nju. - Odmah ću ti donetičašu vode. Možda si dehidrirala, napolju je užasno toplo. Da nemaš vrtoglavicu?

- Sada mi je već bolje - uspela je da uhvati malo vazduha, i da izbegnenjegov pokušaj da je zagrli. - Mogu da se držim na nogama, ne brini. Samomi donesi vodu.

- Odmah... - požurio je u kuhinju, i vratio se sa čašom i bocommineralne vode. Meri je skrenula pogled. To ju je podsetilo na njihovuprvu zajedničku noć. I tada joj je grlo bilo suvo. Od uzbuđenja. Ali sada jeosećala samo mučninu.

- Hajdemo. Gorim od nestrpljenja da upoznam tvoje kolege! - rekla je,polazeći prema njegovoj sobi.

- Ne shvatam zašto si ironična - prokomentarisao je on iznenađeno.Ali, nije imala nameru da mu daje objašnjenja. Otvorila je vrata, spremnada se suoči sa dvojicom nalickanih seksi-mačora, nalik na Majkla. A onda

je zbunjeno stala. Za Ralfovim radnim stolom sedela su dvojica muškaracaveoma ozbiljnog izgleda. Gospodin sa bradicom i naočarima koji je neštoradio na kompjuteru sigurno je imao preko šezdeset godina. Drugi je biobarem dvostruko mlađi, i toliko mršav da su pantalone i košulja lepršalina njemu. Imao je riđu kosu i rumeno, skoro golobrado lice.

- Dobar dan - procedila je Meri, pitajući se o kakvoj se tu zabuni radi.Obojica su više ličila na sveštenike iz Sent Pola, nego na osoblje kluba„Apolon”.

- Dakle, ovo je Meri, o kojoj sam vam već pričao... - Ralf se nakašljao,

pomalo zbunjeno, pitajući se zašto ona stoji kao ukopana.

- Dušo, ovo je moj šef, profesor Lester - najpre joj je predstavio onogstarijeg. - Strah i trepet za sve studente sociologije...

- Drago mi je... - Meri je jedva uspela da se pribere. Sada je shvatila dajoj je lice tog čoveka poznato, povremeno ga je viđala na TV-ekranu.

- Ne bi trebalo da se plašim, zar ne? Ja sam studirala ekonomiju...

- Dakle, vi ste Meri... - stari profesor joj se osmehnuo. - Ralf, gde sisamo našao tako slatku devojku?

- Henri Karter - mršavi momak je sam ustao i pružio joj ruku. -Asistent profesora Lestera...

~ 56 ~



- Koji sada odlazi, zajedno sa svojim profesorom - dopuni ga Lester.

- Idemo, Ralfe. Ionako smo čitav dan proveli ovde, Meri sigurno nijedošla zato da bi slušala sociološke rasprave. Kao ni diskusiju o tome koja

vrsta piva je najbolja... Koliko konzervi sam danas popio, Henri? - Šest, profesore - odgovori njegov asistent spremno. - Ako mislite da

niste u stanju da vozite, ja ću vas odbaciti kući.

- Bojim se da ćeš morati... - promrmlja Lester. - Doviđenja, mladadamo. Milo mi je što smo se upoznali.

***

Izašli su iz sobe, a Ralf je pošao za njima da ih isprati. Meri se sručilana najbhžu stolicu, i mahinalno otvorila konzervu piva koja je stajala nastolu. U njenoj glavi vladala je potpuna zbrka, i ništa joj više nije bilojasno. Osećala je samo neopisivo olakšanje. Ralf je nije lagao, on je zaistato za šta se izdaje. Ako je tako, onda je potpuno nemoguće da on ima makakve veze sa onim užasnim mestom. Možda je portir samo pokušao da sesurovo našali na njen račun? Ih je, jednostavno, pogrešno zaključio da je iRalf jedan od momaka iz žigolo-kluba?

- Da li ti je bolje? - osetila je njegove ruke na svojim leđima i

iznenađeno se trgla. Nije ni čula kada se vratio u sobu. - Ako ti pivo prijaviše od vode, pretpostavljam da jeste...

- Da - okrenula se prema njemu, i susret sa njegovim pogledomponovo ju je ispunio nekom vrstom blaženstva. Kakva god bila istina, onaga je volela.

- Nedostajala si mi, Meri - priznao je. - To je samo nedelju dana, aliužasno si mi nedostajala. Pojma nisam imao da umem da budem takoposesivan. Reci mi šta se to dešavalo sa tvojom sestrom. Zar je situacijabila toliko ozbiljna?

- Manje-više... - Meri je slegla ramenima. - U prvi mah jeste. Kad samjoj saopštila da je Majki profesionalni žigolo, doživela je nervni slom, ipozvala sam hitnu pomoć. Ipak, neočekivano brzo se oporavila, i zadržalisu je u bolnici samo dva dana. Za to vreme, uspela je da se zaljubi u svogpsihijatra.

- Zaista? - Ralf se začuđeno osmehnuo. - Bravo za Dženu, ona zaistanije devojka koja gubi vreme. Da li i ti zaboravljaš tako brzo kao ona?

Meri se prenula. Dobila je potvrdu da Ralf zaista radi u Institutu zasociologiju, kao što joj je i rekao. Ali, do vraga, to uopšte nije bio dokaz da

u isto vreme ne radi i u klubu „Apolon”. Možda je čovek koji vodidvostruki život? Možda je izopačen, i uživa u tome da danju bude ozbiljni i

~ 57 ~



ugledni sociolog, a noću momak za iznajmljivanje? Piljila je u njega kao unek akvo čudo.

- Nisam te baš najbolje razumela - rekla je. - Šta si hteo da pitaš? Da li

bih se brzo oporavila od šoka ako bih saznala da i ti radiš za neki žigolo-klub?

- Pa, nisam imao nameru da ti postavim baš takvo pitanje, ali... Kad siga već sama postavila, onda mi i odgovori na njega - Ralf je prasnuo usmeh, i ona je ponovo osetila da gubi tlo pod nogama, i da joj ništa nijejasno. Istine i laži, moguće i nemoguće stvari, iskrenost i obmana... Sve semešalo, i pretvaralo u užasan kovitlac iz kojeg nije mogla da nađe izlaz.

- Šta je sa tobom? - upitao je Ralf začuđeno. - Zašto me tako gledaš?

- Pitam se... - Meri se prodorno upiljila u njega. - Pitam se jesi li ti

najveći lažov kojeg sam ikada upoznala, i jesam li ja najveća budala naovom svetu!

- Zašto? - on kao da nije razumeo o čemu to ona govori. Ih se samouspešno pretvarao da ne razume.

- Dosta je bilo pretvaranja! - ustala je sa stolice, grubo ga sprečavajućida je dodirne. - Zar si zaista verovao da možeš da me obmanjuješ dobeskraja? Da, s obzirom na to koliko sam naivna možda si i mogao, alislučaj je hteo drugačije, Ralf! Slučaj je hteo da saznam sve o tebi!

- Šta to, sve? - na njegovom licu ponovo se pojavio zbunjeni smešak. -Pa, ja sam ti rekao sve o sebi, zašto bi bilo šta morala da saznaješ?

- Oh, ti si zaista uporan! - povisila je glas, i samokontrola je počela daje napušta. - Ali, nema potrebe! Možeš da se opustiš i da skineš masku salica, jer već odavno znam šta se iza nje krije! Poznato mi je da radiš užigolo-klubu „Apolon”... Zaista maštovito! Znaju li tvoje kolege sociolozi zataj dvostruki život?

- Meri... - njegovo lice neprestano se menjalo, i sada se na njemuogledala potpuna neverica. - Šta to govoriš?

- Kažem ti da mi je poznato šta radiš, i nema razloga da se daljepretvaraš! Videla sam te kako ulaziš na to mesto. Igrala sam se detektivada bih otkrila šta radi Dženin dečko, a slučajno sam saznala da se i ti bavišistim poslom!

Na njen užas, Ralf se ponovo nasmejao. To je bio vrhunac! Borila se saželjom da mu noktima ždere tu licemernu masku sa lica. I taj odvratni,podrugljivi osmeh.

- Još se i smeješ na moj račun? - progovorila je tiho..- Pa, ti si zaistamonstrum! Imaš li bar trunke morala?!

~ 58 ~



- Čekaj! Uspori malo, molim te - ponovo joj je prišao. - Videla si me

kako ulazim u žigolo klub „Apolon”, i iz toga si izvukla zaključak da tamoradim? Pa, moglo bi se reći. Radim...

Do tog trenutka, još se i nadala da bi u pitanju mogao bitinesporazum. Ali sada, posle njegovog priznavanja, sve njene nadenajednom su bile raspršene.

- Zašto? - upitala je naizgled mirno, iako su u njoj, uzduž i popreko,pucali svi šavovi. - Kad sam se oporavila od prvog šoka, počela sam da sepitam zašto to radiš! Zbog novca? Nije moguće da svojim poslom nemožeš da zaradiš dovoljno... Nije u pitanju novac, nego nekakavporemećaj u tvojoj glavi, zar ne?

- Meri, pobogu! - Ralf je gotovo zavapio. - Molim te da umukneš i

saslušaš me, inače se bojim da će u tvojoj glavi doći do poremećaja... -prišao je polici, i podigao sa nje nekoliko fascikli i diskova. Spustio ječitavu tu gomilu ispred nje, na sto.

- Očigledno, trebalo je odmah da ti kažem na kakvom projektutrenutno radim. Predmet istraživanja su različiti vidovi prostitucijemuškaraca, na području Londona. Evo - gurnuo joj je fasciklu pod nos. -

To je zvanični naziv projekta. Već više od mesec dana, obilazim svemoguće i nemoguće rupe londonskog podzemlja. Striptiz-barove,okupljališta homoseksualaca, i žigolo-klubove. „Apolon” je samo jedan u

nizu. Sa njim sam završio, i prošle nedelje sam obišao još neke sličneagencije...

Meri je gledala u gomilu papira koji su se rasuli iz fascikli, a slova igrafikoni poigravali su joj pred očima.

- Nastavi... - procedila je postiđeno. - Molim te, samo govori dalje... Daja ne bih morala ništa da kažem... Zaista sam kreten, zar ne? Ali videla samte da ulaziš u tu zgradu, i od portira sam saznala da si već nekoliko putadolazio u klub „Apolon”. Šta sam drugo mogla da pomislim...?

- O meni? - Ralf se nadvio nad njom i blagim pokretom okrenuo njeno

lice prema sebi. - Zaista si to pomislila? Pa pogledaj me, pobogu! Možeš lida me zamisliš kao...

- Ne mogu... - postiđeno je pokrila lice rukama, i nije znala da li dazaplače ili da se nasmeje. - I kada sam bila potpuno sigurna da se timebaviš, nisam uspevala da zamislim..

- Strašno... - on je ponovo počeo da se smeje. - Zaista strašno! Pogledajovo, molim te.... Fotosi, koji će poslužiti kao ilustracija za knjigu kojupripremam. Momci nemaju ništa protiv da njihove slike budu objavljene.To će im čak činiti čast. Pogledaj, i reci mi... Da li bi mogla da me zamisliš

među njima? U crvenim slip-gaćicama, od glave do pete namazanogkokosovim uljem?

~ 59 ~



- Dosta, molim te! - odguraula je fotografije. - Sada se užasno stidimsvoje gluposti. Ipak... Šta bi ti pomislio, da si bio na mom mestu?

- Šta bih pomislio da sam te video kako ulaziš u žigolo-klub ili da sam

te video kako ulaziš na neko slično mesto koje nudi devojke za zabavu? - Ućuti, Ralf! - Meri je bila potpuno pobeđena. - Čuj, ako ikada ikome

budeš ovo ispričao, neću ti oprostiti!

- Izvesno vreme, spreman sam da ćutim kao zaliven - Ralf je zavrteorotirajući stolicu na kojoj je sedela, i okrenuo je prema sebi. - Ali za nekihpetnaest, dvadeset godina... Kad moja deca dovoljno poodrastu, jedva ćudočekati da im ispričam kako sam bio osumnjičen.

- Deca? - čudno ga je pogledala, pitajući se je li opet u pitanju nekakvašala, ili...

- Mislim na decu koju ćemo ti i ja imati - objasnio je. - Biće mizadovoljstvo da im ispričam kakva je detektivka njihova majka.

- Hm... - Meri se nasmešila. - Zar si tako siguran da ću se udati za tebe?

- Nije neophodno - reče on nemarno. - Uopšte neću da insistiram.Možemo da imamo i vanbračnu decu, ako ti tako više odgovara.

- Pa, ne znam... - promrmljala je. - Moj otac je veoma konzervativan čovek. Kada se Džena prvi put razvodila, umalo nije imao infarkt. Poslenjenog drugog razvoda, dobio je čir na želucu. Moju vanbračnu decu

svakako ne bi preživeo. Dakle, ako želiš potomstvo baš sa mnom,moraćemo da se venčamo.

KRAJ


nency farrington - nepogresivo pogresno

Documents