Татјана Крповић професор српског језика и књижевности Основна школа “Миливоје Боровић” Мачкат

Ток часа

•Мотивисање ученика за упознавање са ТВ драмом и рад на њој; Изражајно и истраживачко читање ТВ драме ; Локализација дела и проверавање доживљаја побуђених делом ; Аналитичко –ситетичко проучавање дела; Подстицање ученика за самосталне облике рада подстакнуте делом.

Данило Киш ( 1935 -1989) Аутобиографија

• Данило Киш ,српски песник, приповедач, драмски писац.Збирка “ Рани јади “ (1969) , романима “ Башта, пепео “ (1965) и “ Пешчаник”(1968) чини део породичног циклуса у којем лик Андреаса Сам трага за својом прошлошћу и успоменама из детињства.Аутор је збирке прича “Гробница за Бориса Давидовича “ (1976) , “ Енцикопедије мртвих “(1983) за коју је добио Андрићеву награду (1983)..Преводио је са француског , руског и мађарског језика.

“ Колико је дуг био мој живот ? Осаћај дужине , рекао бих, зависи од наших сећања на проживљене догађаје. Али ако није било сећања, није ни било живота “ Данило Киш

Предговор и текст ТВ драме “ Ноћ и магла”

НОЋ И МАГЛА Данило Киш

ПРЕДГОВОР Драмолет (што је можда срећнији назив од сувише техничког израза ТВ драма) „Ноћ и магла” није плод чисте фантазије; личности, које се ту појављују под именом госпође Риго и Емила, транскрипција су стварних особа. Када сам после неких двадесет година ходочастио у онај крај Мађарске где сам провео део детињства, нисам нашао своју учитељицу; била се одселила у Пешту, где сам је потражио. Постала је народни посланик и, како се то каже, активисткиња. Њен муж је имао такође значајну, мада локалну функцију. Без обзира на нека добра дела која су нам за време рата учинили, поуздано памтим да су обоје били симпатизери њилаша, мађарских фашиста. Подсећања на такву прошлост мојих јунака уредник ТВ-програма је, из превелике опрезности, избацио, тако да се овај мој драмски првенац свео на неку врсту лирске варијације на тему времена и сећања, а од поменуте алузије остао је само наслов – дослован превод нацистичког Nacht und Nebel, чије је значење уреднику изгледа измакло. Папагај је далек рефлекс тзв. „липањских гибања” из године 1968. Главна личност је папагајски брбљив, сентименталан, полуобразован младић, накљукан општим местима; „црвена буржоазија”, заплашена и дезоријентисана, у почетку се понаша полтронски, а на крају „пуца из свих оруђа”. Ако се добро сећам, у основи драме налази се неки fait divers (како Французи зову криминалистичку страну новина и живота) или је неки сличан fait divers уследио после емитовања ове драме на телевизији. На почетку драмске игре Дрвени сандук Томаса Вулфа стоји срећна замисао – или несрећно одсуство бољих идеја – неког од уредника телевизије, који је предложио седморици писаца, међу којима и мени, да напишу драмску варијацију на тему једног од смртних грехова. Пошто сам већ имао готов модел у личности која ми може послужити као парадигма лењости, то сам предлог прихватио. Анегдота о дрвеном сандуку је, дакле, аутентична, као што је аутентична и личност несрећног писца који проводи живот чекајући небеске знаке надахнућа. За модел ми је послужио мој негдашњи пријатељ, којег сам упознао у Стразбуру, и чија се обломовска фигура надвија као сенка над целом том едукативном драмом. Вољу су му били убили у неком од немачких логора, где је био одведен као дете, преживевши пре тога пакао варшавског устанка. Живео је од скромних ратних репарација и у свету својих кошмара. Веровао је, наивно, да је за литературу искуство страдања довољно. Што се тиче друге личности у драми, доктора, она је настала контаминацијом двеју стварних особа, које сам такође познавао: једног старог доброг Руса и једног старог доброг професора керамике и цртања, пореклом Мађара из Чешке, који ми је, негда, уплатио суму за течај француског језика. Мада у личности писца из драме има без сумње део и мог смртног греха – пошто је мој одговор на питање из Прустовог упитника: Коју ману најлакше праштате? управо лењост – надам се ипак да те добре људе нисам сасвим изневерио и да нисам повредио њихову успомену. ЛИЦА: МЛАДИЋ ГОСПОЂА РИГО ЕМИЛ МЛАДИЋ: Тражим госпођу Риго. Марију Риго. (Марија Риго држи врата још увек полуотворена, на ланцу.) МАРИЈА РИГО (хладно): Ја сам. МЛАДИЋ: Могу ли да уђем? (Хвата за кваку.) МАРИЈА РИГО: Опростите, али... с ким имам част? МЛАДИЋ: Е, госпођо учитељице... Знате ли шта сте ми тада рекли, пре двадесет година. Не сећате се? Рекли сте ми: Ти ћеш постати позната личност, лекар, писац, инжењер, можда глумац... и вратићеш се једног дана у нашу варошицу да потражиш своју добру стару учитељицу, госпођу Риго... Ја ћу тада бити, тако сте говорили, ја ћу тада бити стара седокоса госпођа, заборављена од свих, па и од своје деце, и само ћу размишљати о томе: господе, шта ли је сада са мојим ученицима, какав ли им је судбина донела пут. Где су? Шта раде? Стотине, хиљаде мојих ученика, где су они сада? Тако сте говорили, госпођо Риго... МАРИЈА РИГО: Ааа, један од мојих ученика... Уђите, уђите и добро дошли. (Младић улази. Док се смешта и разгледа стан, он наставља свој говор.) МЛАДИЋ: Хвала, овде ми је сасвим добро, ево ја ћу овде... (Седа на ивицу отомана.) ... Рекли сте: Е, тако ћеш се једном вратити у наш крај, у нашу малу варошицу и ја те нећу препознати, доћи ћеш можда колима, или чак са својим шофером, можда са женом, неком лепотицом коју ћеш ми представити: Ево, учитељице, ово је моја вереница... А ово је моја учитељица, госпођа Риго. МАРИЈА РИГО: Ниси ли ти онај мали Жилински, онај што му је отац био ловочувар? МЛАДИЋ: Промашили сте, госпођо, само за две клупе и, што је много теже, за четири године. Тај је Жилински био у четвртом кад сам се ја уписао. МАРИЈА РИГО: Не знам, збиља не знам... Колико је њих, дете моје, дозвољаваш да те тако зовем, колико је њих прошло кроз мој живот... Него, где је то било? Није можда... МЛАДИЋ: На путу сте, госпођо Риго!... Да, то је било још док сте живели на селу... Деветсто четрдесет друга, трећа, четврта... све до четрдесет пете... МАРИЈА РИГО (помало збуњена, и мало хладније): Да, судећи по твојим годинама, то је било још давно... Да ниси ти можда... Не, узалуд нагађам... Давно је то било, а то су била тешка времена... МЛАДИЋ: Пре двадесет година... И ко зна да ли би вам данас и моје име значило нешто... Можда се више не сећате ни мог имена... Андреас... Каже ли вам то нешто, Андреас? (Госпођа Риго га посматра са свих страна, пажљиво, присећа се.) МАРИЈА РИГО: Андреас... Андреас... О! сетила сам се! Андреас Мали, онај Чех, онај што му је отац био у ватрогасној музици капелник! Тако је... (Младић врти главом.) МАРИЈА РИГО: Нисам погодила... (Мало изнервирана.) Не могу, ето, признајем, не могу да се сетим. Андреас... Ако није Андреас Киш. Није? Па наравно, тај је много млађи од тебе... Баш сам и ја шашава... Андреас Киш сад нема више од осамнаест година... двадесет година... Не, не, збиља, синко, не могу да се сетим ниједног другог Андреаса: Жилински, Мали, Киш... Попов... не, не, и тај је млађи, Милетић... где ја одох, то је друг мога мужа, много старији

Локализација дела• Јевреји (Хебрејски

�ִד�ים : �הּו Јехудим; Јидиш ,יЈидн) су семитска,יִיִדן : народна и верска заједница расута по целом свету. Од око 15 милиона Јевреја, 30% живи у Израелу а 40% у САД.

• По културној традицији и изговору класичног јеврејског језика деле се на две културне групе: Сефарде, јужноевропске Јевреје, односно потомке избеглица из Шпаније и Португала крајем 15. века, и Ашкеназе, северне и средњоевропске (немачко-пољско-руске) Јевреје.

ДОК МУ БИШТУ КОСУ Данило Киш

„Анди, остани после часа”, рекла је госпођа Риго, његова учитељица. Није казала: Андреас Сам. Него само Анди... Значи опет ће морати да јој очисти кокошарник – има већ два-три месеца како га није чистио. И док су сви лупали клупама, излазећи, он је седео да се добро умије. Да очисти дрвцетом прљавштину испод ноката и да испере уста. Али не може да не мисли на оно што долази пре тога као постиђен, и мислио је како ће га госпођа Риго позвати после посла да га нахрани. Наравно, он ће морати пре тога , пре умивања. Сасушени кокошији измет хвата му се за језик и улази му у плућа. Ноздрве му се слепљују од прашине. Мете и струже клечећи на коленима. Када више не може да задржава дах, подиже два црепа са крова и помаља главу. Његова рашчупана глава на дугом танком врату изнад кокошарника личи на дивљу печурку. Пљувачка му је густа и тамна као свеж кокошији измет. После враћа на место црепове које је померио и излази натрашке, пузећи. Када осети под ногама пречагу на лествицама, дохвата обема рукама стари лавор, напукао по ивицама и скоро без емајла, напуњен вршком стврднутим кокошијим изметом боје пепела. Олињалу кратку метлу наслања у угао клозета у дну дворишта, а измет просипа у ружичњак. Јесен је, руже се већ круне. Бêле се попадале латице на сувом лишћу. Једна јаркоцрвена ружа букти као сунце на заласку. Њен мирис му на тренутак запахне ноздрве и дечак је додирне носом. Ружа се намах распада. Ваздух замирише на сушену алеву паприку. Сада се умива у дрвеном кориту поред шупе за дрва. У почетку вода је бистра и у њој се беле облаци. Када се боље нагне – види своје лице. А дно је корита обложено тамнозеленим баршуном. Урања главу у корито. Кокошије ваши пливају по води. А у устима му још увек укус пилећих батака са којих није добро очерупано перје. После куца (не замишља; куца) на стаклена врата. Отвара му Атила, син госпође Риго, његов вршњак. Дечак гази по ћилиму босим ногама – ћилим је као дно корита, баршунаст. Постављају му вечеру у кухињи. Сто је прекривен карираном мушемом која мирише на загорело млеко. На тањиру чварци, мало већ сасушени. У порцеланској белој чинији – јабуке, румене, и једна наранџа. Он је гладан, али не може да једе јер га посматрају. Преврће у устима масни залогај; премешта ноге испод стола. Не види, али зна – на бетону остаје влажан траг његових стопала. Биће му криво сутра, кад огладни. Зажмури – наранџа личи на ружу. Устаје и захваљује најљубазније. Госпођа Риго ставља му у кесу чварке које није могао да поједе. И још му даје једну јабуку коју он, збуњен, ставља у недра. Зажмури – наранџа личи на сунце при заласку. А код куће, мало затим: лежи у кревету потрбушке, го, само му глава вири испод јоргана. Његова мајка и Ана, његова сестра – бишту му косу. И шавове на кошуљи. И док му мајка пребира по коси, пуцкетајући ноктима, њега свладава сан, нагао као несвестица. Долази му, ко зна зашто, да заплаче. Али нема снаге ни за то. Осећа само мирис своје куће и свог јастука и долази му у свест она црвена ружа што се распала у ружичњаку. Та му ружа за тренутак блесне у свести таквом силином да, стиснувши очи као од јаке светлости, може да осети њен мирис – мирис алеве паприке. И то је последње што још може да јасно разабере. Тај изненадни мирис и сјај. Тај румени блесак. Капци му се затварају, а сан, попут несвестице, нагло га уљуљкује. Још чује само као из велике даљине, однекуд из ружичњака, глас своје сестре Ане: „Гле ти ње, где се завукла, проклетница! Чак под пазухо. Мислила је да је ту нећу пронаћи!”

Холокауст је име за систематски државни погром и геноцид над различитим верским , националним, политичким групама људи у току Другог светског рата које спроводила Нацистичка Немачка.

Ноћ и магла (нем. Nacht und Nebel) је ознака за фирерову директиву коју је Адолф Хитлер издао 7. децембра 1941. године, а потписао ју је, и спровео у дело, немачкигенералфелдмаршал Вилхелм Кајтел.Директива је укратко значила, да се сви они који су на било који начин означени као неподобни од стране нацистичке Немачке, могу тајно тј. без знања породице или локалних власти, транспортовати директно у било који концентрациони логор, било то у држави из које дотична особа потиче или директно у Немачку. У тим концентрационим логорима би они највероватније нестали или једноставно били погубљени.Ова директива је била означена као строго поверљива.

3. 6. 1968. У Београду почеле студенске демострације које су се прошириле на целу Југославију.Студенти су протестовали због привилегија паријских функционера , незапослености и угрожавања основних демократских права . Протест је трајао седам дана док се студентима није обратио председник Тито.

Црна хроника су новински чланци о несрећама и трагедијама са кобним последицама .

Обломовштина је особина човека непокретног, слабе воље , по природи доброг и питомог , кога је васпитање и друштво учинило готованом ( Обломов је главни јунак истоименог романа Гончарова ).

Лењост је један од 7 смртних грехова , деструктивна карактерна особина и настаје због недостатка воље.

Мање познате и непознате речи• Офф –технички термин који означава да се глумац не види,али

чује његов глас(говори из офф-а). Капелник – диригент отоман-врста кревета аперитив-алхохолно пиће које се пије пре јела јер отвара апетит Веђа- обрва Штуцовати- подрезивати Комитет- руководеће тело политичке партије, углавном комунистичке буботка-ударац појата- штала атар-њива

Симболика наслова

•Ноћ симолизује рушилачке силе,претеће опасности и страха.У психолошком смислу у ноћи се јављају осећања стрепње, тескобе, усамљености,патње,предосаћање смрти и зла.Ноћ је алузија, метафора смрти. Магла симболизује тајанствено и неизвесног.У овом делу је алузија на холокауст.

Тема овог дела је младићево ходочашће у прошлост

• 1Сусрет са учитељицом после двадесет година. 2.Разговор о Јулији Сабо (младићевој љубави) 3.Разговор о младићевом оцу 4.Сећање на поклоњене ципеле 5.Одлазак младића

Однос према садашњости • Младић осећа да је на крају пута ,бави се

претпоставкама ,формулише питања , износи своје недомице , исповеда своја колебања,страхове ,стрепњу и тугу.Скривање иза маске непознатог. Учитељица и њен муж скривали су иза маске нацизма , а сада се скривају иза маске комунизма ,заборава и лажи.

“Боље је неправду трпети , него је чинити “ Данило Киш

Однос према прошлости

•Младић: Упорно жели да сачува своју прошлост, своје успомене и да сачува лик свога оца, у лепом сећању и своју прву љубав и тешко детињство. Сећање на прстен паметњак симбол силе и насиља. Учитељица Марија Риго и Емил желе да забораве прошлост, обавијају је “сестром лажи”, заборавом. Емил каже: Успомене су “дим , пара ,сан , магла”.

Лик младића

•Писац је младића представио као : Папагаја ,папагајски брбљивог, јунака “јунских гибања”, сентименталног , полуобразован,накљуканог општим местима као “црвена буржоазија, заплаженог , полтрон , дезорјентисаног. У одломку дела он је пун стрепње, страха,несигурности ,туге ,окривљује другог за пропадање у животу, спремног за освету.

Дијалози

•У одломку као да не постоји прави дијалог, свако прича своју причу. Радња у делу не тече у једном смеру , прекида се уласком трећег лица , а време као да им је оставило трагове . Из сваке реченице избија горчина и мучна сећања.

Стилске фигуре

•Алузија је стилска фигура која има сличности са метафором и алегоријом.Разликује се од ових фигура јер се заснива на изазивању асоцијација. Метафора је стилска фигура која се заснива на преносу значења са једне речи на другу.Она се дефинише и као скраћено поређење.

Телевизијска драма

•Телевизијска драма је драмско дело намењено извођењу посредством телевизије. По својим одликама налази се на граници између позоришне представе и уметничког филма.Телевизијске драме имају теме из свакодневног живота, нањи број ликова и окренуте су појединцу и његовим недаћама.

Андрићева

Виталова

“Ливада, у јесен”

Север А1

БачкаА2

СпартакА3

СуботицаА

Град светлостиБ1

Ајфелова кулаБ2

Јелисејска поља

Б3

ПаризБ

Ц1

“Дечак и пас”

Ц2

Ц3

“Р ани јади”Ц

Д1

НИН

Д2

Д3

НаградаД

Данил о Киш

•Време нам је путовати , светла се гасе.Лаку ноћ! Даница Киш, Данилова мајка

Istorija.zip