1.Одређење народне религије и извори за њено проучавање

Народна религија Србе је скуп веровања, предања и забрана обухваћених тим

појмом. Приликом њеног дефинисања постављају се 3 питања:

1. До одговора на питање у ком смислу је нрС народна долазимо посредним путем. Полази

се од чињенице да је она обухваћена појмом народне културе. Она претпоставља да

велике групе људи никада нису хомогене, ни у социјалном ни у духовном смислу, па тако

наш народ имамного култура. Ипак могуће је издвојити 2 модела културе, а то су елитна

(култура друштвене и културне елите) и народна култура (култура народних маса). Ове 2

културе утичу једна на другу.

Народна религија је религија најширих слојева становништва. НРС је настала у сеоској

средини и развијала се у оквирима сеоског друштва.

2. Друго питање је у ком смислу је та религија српска тј. да ли је специфична и да ли се

разликује од религије сељака околних народа. Постоје различити слојеви религије, они

који су ближи хришћанству и они који су ближи паганству. Етничке и културне границе

се на Балкану не поклапају, па тако једној култури припадају разлучити народи и један

народ може имату више култура. Дакле ова религија није специфично српска и у њој

постоје различити култови који се срећу и код других народа.

3. Треће питање је да ли је НРС логички кохерентан религијски систем. Постоје 2

одговора: католичанство и православље могу се посматрати и као 2 и као 1 религија са две

верзије. По Миленку Филиповићу она се може поделити по регионима...

Народна религија Срба може се окарактерисати као народна, али не и општенародна, као

српска, али не и специфично српска...

За реконструкцију религије примарну улогу имају писани извори. Они се првенствено

могу користити за реконструкцију индоевропских религија. Писаних извора о Јужним

Словенима пре примања хришћанства готово и да нема. Постоји свега неколико штурих

података, као нпр. спис из 6. века аутора Прокопија који каже да су Словени који који су

дошли на Балкан као врховно божанство поштују бога грома и да му приносе говеда као

жртву. По Миленку Филиповићу такви списи немају велику вредност јер су их писали

хришћани који су размишљали у хришћанском духу, па религију нису могли ни разумети.

За реконструкцију могу послужити и црквени и законски споменици. Тако на пример у

Душановом законику постоје одредбе о убијању вампира. Писани извори од 19. века не

могу се сматрати историјским већ етнографским.

Језички извори налазе се у самом језику, односно народном говору.

Фолклорни извори су народно стваралаштво, примарно књижевност. Миленко Филиповић

је изнео 4 групе чинилаца које ограничавају вредност фолклорних извора:

1. У оваквом материјалу никад се не зна где и када су забележене.

2. Фолклорне творевине су уметничка дела и у њима је тешко одвојити реално од

измишљеног.

3. Треба обратити пажњу на митолошке и обредне песме. У њима постоје претхришћанска

схватања, али преовлађују песме из црквене литературе. По М. Филиповићу ове песме су

писали сами калуђери.

4. У фолклорним изворима постоје подаци који припадају прехришћанској идеологији, а

за које се не зна да ли су наши или не. Тако се на пример у песми Зидање Скадра спомиње

мотив људске жртве, што код нас није констатовано.

2. Страни утицаји: Староблакански и оријентални елементи

- Starobalkanski Istok Balkana bio je naseljen Tračanima, a zapad Ilirima. Naseljavanje Sloven završeno je krajem 7. veka. Oni su tako došli u neposredan dodir sa starosedeocima- i fizički i kulturno. Pod uticajem Vizantije, starosedeoci su bili hristijanizovani, ali samo na površini, dok je unutrašnjost i dalje bila paganska. Mnogi elementi religije ove dve grupe su slični,Gavaci kaže da su se zato oni uzajamno pojačavali. Sličnosti između dve kulture doprinosi procesima difuzije (prenošenja) i infuzije (primanja). Pretpostavlja se da smo primili mnoge elemente starobalkanskih naroda. Na primer, ukonstrukciji grobova i načinu sahranjivanja, i verovatno u načinu ponašanja prilikom sahrane. Za razbijanje sudova na grobu, na primer, postoje razna objašnjenja (da je to analogna magija: kada se sud sastavi, pokojnik će se vratiti). Dalje, za kult zmije se smatra da je postojao kod starobalkanskih naroda, i da su oni uticali da se taj kult razvije i kod nas. Po arheološkim rezultatima, ovaj kult je još od neolita razvijen kod ilirskih plemena na Balkanu (Bosna, Hercegovina, Makedonija, Crna Gora, Albanija- to su tzv. južna ilirska plemena).Kod tog stanovništva zmija je imala višestruku religijsku ulogu- bila je simbol plodnosti, čak i htonsko božanstvo. Postoje dva pristupa: zmija se posmatra kao totemska životinja, ili kao htonsko božanstvo i mitski predak Ilirius. Ne poznajemo dovoljno ilirski jezik, ali ta reč verovatno i znači ''zmija''.

Tragovi sa tračkog prostora: 1. tragovi nekih božanstava- Milenko Filipović u ''Tračkom konjaniku'' piše o tome. Ne zna mu pravo ime, ime ''trački konjanik'' su dali naučnici, jer je na votivnim pločama(pločama zahvalnicama) predstavljen u liku konjanika. Ploče su pronađene na prostoru koji su naseljavali Tračani i Dačani: Banat, istočna Srbija, istočna Makedonija, zapadna Rumunija, zapadna Bugarska. Konjanik ima ogrtač, štit i koplje, oko njega su pas, lav i zmija, i dva orijentalna simbola- drvo života i rog obilja, simboli koji ukazuju da je to božanstvo plodnosti. Filipović dovodi jedan savremeni običaj, na Todorovu subotu, u vezu sa kultom tračkog konjanika, ali ta hipoteza se ne može prihvatiti sa sigurnošću. Veruje se da se noć pred Todorovu subotu pojavljuju nevidljivi jahači, ili konji bez jahača, koje predvodi konjanik- sv. Todor, koji ima ogrtač. Te noći je zabranjeno, naročito devojkama, da izlaze iz kuće, da im na čelu ne bi ostao beleg od kopita, ako ih konj udari. Taj običaj postoji u istim krajevima gde je postojao i kult tračkog konjanika, pa Filipović tako izvodi vezu, iako su između dva običaja prošle hiljade godina. 2. na jugoistoku Srbije, na Petrovoj gori, pronađen je stari žrtvenik. U novije vreme tu su, na Đurđrvdan, žrtvovane cvećem okićene ovce, i onda su njihovom krvlju mazana deca po obrazima, da bi bila zdrava. Prema legendi, nekada su tu ovcu žrtvovali božanstvu koje je zamišljano kao jelen sa zlatnim rogovima, ali jedne godine su zaboravili da to učine, i božanstvo je naredilo da žrtvuju njega samog. Kao uspomena na taj događaj sada se svake godine žrtvuje ovca. Prema Srejoviću, to božanstvo se zvalo Cernonus, i bilo je poštovano ne samo na Balkanu, nego i u Maloj Aziji. Srejović kaže da je ono ili zamišljano u obliku jelena, ili je jelen bio njegova sveta životinja.

Nađeni su i tragovi ilirskih božanstava: 1. U Crnoj gori- verovatno se odnosi na božanstvo koje se zvalo Bindus, božanstvo reka i izvora, čija je sveta životinja jarac. Tatomir Vukanović nalazi trag ovog božanstva u legendi o postanku Rijeke Crnojevića: lovci su jurili jarca da ga ubiju, on je pobegao u pećinu, i kada su ga stigli i ubili, iz pećine je potekla reka. Vukanović kaže da je to daleka reminiscencija na trag tog božanstva. 2. Špiro Kulišić smatra da je u ilirskim poštovano i božanstvo Silvanus, božanstvo šume, stoke i pastira. U Crnoj Gori i Hercegovini, kada na Božić, tj. na početku nove godine, u kuću dolazi položajnik, to mora da bude upravo čobanin. Po Kulišiću, Silvanus je početkom svake godine dolazio u domaćinstvo da njegovim članovima obezbedi dobrobit tokom cele godine, a to isto radi i položajnik. Postoje i druge, manje detaljnije analize. Na primer, Čajkanović smatra da se tragovi božanstava ne nalaze samo u verovanjima i običajima, nego i u epskoj poeziji. Ciklusi pesama o Milošu Obiliću i vojvodi Momčilu kriju u sebi elemente mitskih junaka kod starobalkanskih naroda. Lingvista Milan Budimir bavio se jednom pećinom u blizini Podgorice koja se zove Dajbaba. Budimir kaže da je u velikom delu Evrope, a naročito na Bliskom istoku, bio je rasprostranjeno božanstvo majke zemlje, ili velike majke, a na Balkanu ona se zvala Tibela. Osim pogrebnih rituala, tragovi postoje i povorkama ritualnih maski (novogodišnjim I božićnim), zatim u običaju oblačenja neveste u crvenu kabanicu (u starobalkanskoj religiji, crvena je zaštitna boja u kritičnim trenucima). To je religija stočarskih naroda. Dakle, postoje indicije, ali e postoje dokazi o starobalkanskim elementima u našoj narodnoj religiji. Osim tračkih i ilirskih, postoje i tragovi ''viših'' kultura- rimske i grčke. Na Balkanu je postojala rimska provincija Ilirik. Kada su se Sloveni doselili, tu više nije bilo Rimljana, ali su elementi došli

preko romanizovanog starobalkanskog stanovništva. Na jugu je bila Vizantija, u kojoj su apsorbovani elementi grčke kulture. Ovi elementi su izuzetno retki, I teško ih je identifikovati. Na primer, rusalje u severoistočnoj Srbiji- u Rimu su postojale rozalije; dakle, prebačen je naziv, ali ne i sam običaj. U severnoj Makedoniji povorka ljudi koji idu od kuće do kuće i nose mačeve (prave ili drvene), i ukrste ih nad bolesnikom da bi ozdravio, zove se rosalije. U severoistočnoj Srbiji rusalje na Duhove padaju u trans (neke stvarno, a neke ne) i komuniciraju sa mrtvima. Postoje i mitska bića rusalje: to su duše utopljenih devojaka, koje jednom godišnje izlaze iz vodenog carstva i hodaju po okolini, a veruje se da će onaj ko ih sretne poludeti. Dakle, isti termin se upotrebljava za tri različite stvari, pa znači da je više primljena rimska terminologija, nego sam običaj. Kod nas su koledari obredna povorka na Božić, neka vrsta kolektivnog položajnika, a u Rimu je postojao praznik Kalende, to su dani do Božića. Više u zapadnim krajevima, na primer, na jadranskim ostrvima, postoji običaj biranja kralja. U Rimu bi izabrali jednog roba, i dali mu sve počasti koje pripadaju Cezaru, a na kraju tog dana bi ga ubijali. Na ostrvima, jedan meštanin na jedan dan ima neka, prividna, šaljiva obeležja vladavine, ali ga na kraju dana ne ubijaju. Rimski imperatori zamišljani su kao polubožanstva. Trajan i Dioklecijan koji su vladali i našim krajevima, vezani su za kult bića sličnih đavolu: oni su ispod mostova, pored vode vezani lancima, a kada hoće da se oslobode kovač udari u nakovanj i lanci se obnove. Grčki tragovi uglavnom se odnose na terminologiju, npr. suđaje, suđenice se u nekim krajevima nazivaju oresnice. Postojao je vizantijski general German, koji je ratovao sa Slovenima, a u našoj narodnoj religiji postoji biće atmosferskih pojava koje se zove german, kao i lutka koja se koristi u njegovom ritualu.

-Orijentalni Naši preci doselili su se sa istoka na Balkan. U staroj domovini bili su pod dve vrsteuticaja: iranskim i iz centralne Azije (uticaj turanskih naroda). Smatra se da ovoj drugoj grupi pripadaju šamanizam, tragovi egzorcizma i kultovi nekih životinja, npr. medveda. Iranski su ustvari indoevropski uticaji (iz Irana, Indije) i to najviše u terminologiji. Najvažniji termin je bog- bhaga, što na indijskom znači bogatstvo. Od običaja to su nošenje bele boje u žalosti (kod starih Slovena, a u nekim krajevima i u 20. veku). Sloveni su najsnažnije orijentalne uticaje doživeli na Balkanu, npr. uticaj mitraizma (kult iranskog boga Mitre), ali on je došao preko Rimskog carstva. Iako su Rimljani otišli sa Balkana između dve ere, a Sloveni se doseljavali do 7. veka, starobalkansko stanovništvo je bilo romanizovano, pa su uticaji išli preko njih. Sve najveće religije- hrišćanstvo, islam, budizam, nastale su na Orijentu. Južno od slovenskih teritorija nalazila se hrišćanska Vizantija, koja je nametala veru preko svojih misionara. Najveći talas hristijanizacije bio je u 9. veku. Kod drugih naroda (Slovenci, Hrvati) hrišćanstvo je prodiralo sa zapada, preko Franačke države. Međutim ono je teško prodiralo, prihvatali su ga uglavnom elitni slojevi društva, dok je narod prihvatao crkvu kao novog feudalca. Postojali su i ideacijski razlozi- stara vera je bila duboko ukorenjena, pa hristijanizacija ni danas nije do kraja završena. Postoje dva procesa: 1. hristijanizacija paganskog 2. dehristijanizacija hrišćanskogPrvi proces bio je u rukama Srpske pravoslavne crkve. Ona je pokušavala da prenese hrišćansku ideologiju narodu, na način na koji bi on to prihvatio. Zato se adaptirala uslovima npr. prihvatila je litiju, što je prehrišćanski običaj za prizivanje kiše. S druge strane, mase nisu dovoljno razumele hrišćanstvo. Narod je novu ideologiju prihvatao na svoj način, i to čini I danas. Na

primer, sveti Sava uopšte ne liči na hrišćanskog sveca. Često je nepravedan, surov, preteruje- na primer, kazni celo selo, zaot što nije dobro primljen u jednoj kući i sl. S jedne strane njega tretiraju kao što ti čini i crkva: da je mnogo učinio za srpski narod, naučio ga mnogim veštinama itd. A sa druge strane, postoje i takva predanja u kojima sv.Sava sretne dve devojke, jednu vaspitanu i drugu lenju i bezobraznu, a on kazni prvu, a nagradi drugu, I one objašnjava se zašto. To je odlika paganskog božanstva Od 19. veka odvija se i proces nacionalizacije: više od pola ljudi veruje da su svi sveci Srbi, jer je crkva posrbila njegova imena. Drugi proces je profanizacija: ljudi, kao pseudonaučnici traže dokaze da bi verovali (npr. u kolektivnom ili ličnom iskustvu). U vreme ''novih'' ratova hrišćanski bog liči na nacionalnog, ili je jedan, ali je Srbima najviše naklonjen. Dakle, narod ima svoje viđenje sveta i u skladu da njim shvata i hrišćanstvo. Hrišćanstvo je uticalo i na srodstvo. Ranije se računalo da se brak ne sme sklopiti do 3. ili 7. kolena (kako u kom kraju), a po hrišćanstvu do 4. Uticalo je i na ekonomiju: vino I ulje imaju značajnu ulogu u crkvi, pa su se razvili vinogradarstvo i maslinarstvo, i to prvo na crkvenim imanjima, a zatim su se proširili. Uticalo je na pismenost, a u vezi sa tim i na umetnost, kao i na neke umetničke zanate. Na primer na obradu kože zbog povezivanja knjiga, obradu plemenitih metala za crkvene rituale itd. Uticaj je primetan i u likovnoj umetnosti (slikarstvo u manastirima) i muzici- mnogi crkveni motivi su prešli u narodnu umetnost. Dakle, hristijanizacija nije samo verski, već opšti kulturni proces. Ona se može podeliti na 3 faze: 1. srednjevekovna srpska država- ekspanzija hrišćanstva 2. period turske okupacije- crkva je u defanzivi, nije uticala na svest naroda u meri u kojoj je trebalo, pa je paganstvo ponovo oživelo 3. stvaranje moderne srpske države (prva polovina 19. veka)- tada se narod raslojava. Do tada su svi živeli na selu, a onda se stvaraju varoši- urbana naselja u kojima su razvijeni trgovina i zanati (za razliku od grada koji ima industriju- od 70-ih godina 19.veka). Tada se stvara kultura u kojoj se rađa moderna srpska nacija, i pravoslavlje postaje obeležje nacionalnosti. Iz tog perioda potiču svetosavska himna, sv.Sava kao školska slava. U gradovima, vera postaje obeležje nacionalnog identiteta. U 14. veku sa prodorom Turaka, dolazi i islam. Mali broj muslimana su potomci Turaka, a većina islamizirani Srbi i Hrvati. Ima ih u Bosni, Hercegovini, Makedoniji, Bugarskoj. Teorijski, islam se ne sme nametnuti silom, pa ona nije direktno ni primenjivana, već su davane privilegije. Isto kao i sa hrišćanstvom, ne prima se samo religija, već i način života, pogled na svet itd. Glavna razlika: u hrišćanstvu važi princip ''ko tebe kamenom ti njega hlebom'', a u islamu '' oko za oko, zub za zub''. Postoje mnoge razlike, na primer u položaju žena, koji je u islamu mnogo gori, i kuće su podeljene na dva dela, za muškarce i za žene. Mada, po Kuranu žene imaju neka prava: u slučaju razvoda braka ona nosi sa sobom svoj miraz. Islamskih motiva ima mnogo i u narodnoj književnosti i jeziku. U turskoj vojsci nisu bili samo Turci, već razni orijentalni narodi, pa islamski uticaji podrazumevaju i te orijentalne, koji su došli sa islamom.Ostali islamski uticaji: 1. sistem žrtvovanja- često se i za žrtvu koristi turska reč kurban 2. verovanje u zle oči i hamajlije- često nisu išli kod sveštenika, nego kod hodže, jer su smatrali da je on moćniji vrač 3. verovanje u sudbinu- k(i)smet, tj. predodređenost svega što nam se dešava (ali, postoji i magija kojom se utiče na sudbinu, a ona je kao predodređena?) U poslednjih pola veka sa zapada prodiru različite ''meditacije'' itd, a tamo su stigle sa Orijenta. One su bliže budizmu, nego hrišćanstvu i islamu.

3.ТРУДНОЋА, РАЂАЊЕ, БАБИНЕ И КУВАДА

Добијање потомства је главни циљ брака. Особа без потомства се сматрала несрећном.

Мушко дете се више ценило. Магији се често прибегавало. Уз помоћ љубавне магије

(гатања и чини) се тражио погодан партнер. Постоје разне магије за плодност, гатања о

полу детета, магије за олакшање порођаја, магије за добијање здравог детета. У самој

трудноћи жена није мењала свој начин живота. Сам порођај је често изненадио на самом

пољу, на раду у њиви, око куће. Постоје представе о магичној повезаности будуће мајке и

детета у њеној утроби и њиховој опасности од разних ,,оностраних негативних утицаја''.

Постоји систем табу прописа којих се морала придржавати мајка. Табуисана је храна,

биљке, животиње, особе, елементи култа мртвих, кретање, емоције, предмети и ,,нечисте

материје''.

40 дана након порођаја дете не треба да напушта кућу. Негде је то кретање ограничено

само ноћу, јер тада има највише нечистих бића. Жена и дете се никада не остављају сами,

јер су осетљиви. Постоји доста правила и обичаја којих су се трудница и њена околина

придржавали. Увек је неко остајао са трудницом и дететом остајао у просторији, увек је

била упаљена свећа, ватра или неки други извор светлости (демони се плаше светлости),

мајка је стављала оштар предмет поред колевке (нож)... Овим правилима се прибегавало

све док не прође критичан период. У случају смрти мајке и детета, веровало се да су

демонска бића крива или људи са демонским особинама. Трудница је коа што видимо

била изложена разним природним и натприродним опасностима, али је и сам замишљана

као опасно биће. Однос према трудници и новорођенчету је амбивалентан. Трудница и

породиља имају подвојен статус. Опасне су по околину, али су и саме угрожене од

околине. Третирају се као магијски нечиста бића. Циљ порођајних ритуала је да заштити

мајку и дете. Настојали су да магиским ритуалима делују на физичке и психичке особине

детета.

Рађање

Мајка и дете су првих 40 дана нечисти. Сматра се да су у дослуху са демонима и да су тад

најосетљивији. Постоје ритуали којима се они прочишћавају.

-Водица, молитва

Чим се дете роди један члан породице (обично отац) иде у цркву по свештеника који ће му

осветити водицу којом ће се дете први пут окупати. Том водом се породиља умива, пије је

и меша са водом којом се дете пере. Суд у ком је вода донешена, обично се окачи о дрво и

остави се да пропадне сам од себе (не оставља се у кући). У ову водицу се стављају:

сребрне паре, рубин, со... Мушко дете се у Херцеговини купа у вину да би било здраво, а

женско у хладној води да не би било ужежена крви.

-Прво дојење

Не би требала мајка да обави већ нека друга жена. При одабиру те жене се водило рачуна

на њене особине, јер се веровало да се карактер дојиље преноси на дете. Било је пожељно

да је жена млада, морална, да јој деца нису умирала и да има бар једно мушко дете. Негде

се веровало да Циганка треба да подоји први пут дете, јер би оно онда било срећно у

животу.

-Повијање

Дете које се повијало у мајчину кошуљу било је више привржено мајци, а дете које би се

повило у очеву било би оцу привржено. Веровало се да ако се дете повије на земљи да ће

бити ,,јако као земља''; да би било мирно повијало се у јагњећу кожу... Пе3лене нису смеле

да преноће напољу. Ако би пак до тога дошло, оне су поново пране, кађене...

-Надевање имена

Када је отац одлазио по воду код свештеника, овај би му рекао име које би отац дао детету

привремено. То име је важило до крштења. Да би дете дуже поживело давало би му се име

Стојан, Станоје, Стојанка...

-Крштење

Дете је требало што пре да се крсти поготово ако је болесно и ако умире, јер се веровало

да дете које није крштено, а умре постаје демон. Мајка није присуствовала крштењу

детета. Кум би на свечаном ручку саопштио име детета, а у неким кајевима се право име

није никада откривало.

-Бабине

У кућу се као поклон доносе: погача, пита, лук, вино, капице, чарапице... Жена кад уђе у

кућу позове бога и подигне све поклоне. Прва посетитељка не би требала дуго да се

задржава. Породиљу је неко стално морао да посећује да би се жаштитила од демона.

Битни дани су 3, 7 и тада је увек неко био поред породиље. (за оног ко је луд каже се да га

нису добро причували на 7дан.) Повојнице-7 дана се детету доноси широки, плетени

појас.

фаза сепарације:само сазнање да је трудна

лиминална фаза:порођај и 40 дана

фаза агрегације:бабине

порођај је за мајку обред прелаза, али само кад роди прво дете или у неким крајевима прво

мушко. Код детета имамо превентивну агрегацију и време трудноће раде се ритуали да би

се дете родило здраво и да би се агрегирало у друштву. Након рођења дете је пуноправни

члан друштва. Парцијална агрегација до 40 дана.

Кувада

Кувада је обичај који забележен код Јужних Словена. Код нас се одржала у западним и

југозападним крајевима, Босни, Херцеговини, Црној Гори. То је обичај у ком мушкарац

симболички преузима улогу своје трудне жене. Наиме, када жена почне да се порађа, он

леже у постељу и претвара се да се он порађа. Циљ овог обичаја је да се скрене пажња

демонима са породиље и детета. Он преузима зле утицаје, урокљиве очи (као што смо већ

напоменули породиља и дете су подложни утицајима демона првих 40 дана). Породиља га

негује, а он прима честитке и поклоне уместо ње.

4.СМРТ, ПОГРЕБ И ЖАЉЕЊЕ

Куше, душа, смрт - анимистичко схватање света (дуализам

материјалног привида и нематеријалне суштине)

- анимистичко схватње смрти

Бандић је направио поделу табуа на:

1. Мртвачки табу (односи се на тело покојника, гроб покојника...)

2. Табу везан за душу (слободу душе, тело (40 дана), табуисани гроб)

Тело покојника је табуисано. Оно је нечисто и опасно. Све што је било или је у контакту

са телом је опасно и нечисто.

Погребни ритуал је комплекс прописаних традицијом успостављених и на нивоу

друштвене заједнице опште прихваћених облика симболичког понашања, систем

разрађених образаца деловања и одговора које пружа култура на разноврсне проблеме

изазивне смрћу.

Ритуали се односе на невидљиви космичкки ред, показују постојање света духова и

предака, покушавају да утичу на њега. Најважније је правилно извести ритуал.

Смртни ритуали се односе на:

1. Погребне (односе се на низ поступака како би се обезбедио традиционални ток

сахране.)

2. Посмртне (ритуали који се обављају после сахране и односе се на замишљене

контакте живих са мртвима. Битан део ритуала је жаљење тј. нарицање. Није се

смело нарицати пре него што покојника сахране. custodia feralis – чување тела

покојника док се још налази у кући, пре погреба.)

Најважнији централни чин посмртних церемонија је погреб. Морао је да буде урађен по

свим прописима како би покојникова душа могла несметано да оде на онај свет.

Ток погреба:

Изношење покојника из куће уз ритуале.

Уколико је свештеник присутан држи се опело.

Гробље представља место последњег опраштања од покојника.

( У неким крајевима је карактеристично заустављање погребне поворке на раскрсницама

ради извођења разних ритуала.)

После погреба сви предмети који су били у контакту са покојником сматрали су се

зараженим смрћу, а чишћење тих предмета вршило се помоћу воде или ватре.

Гроб је такође табуисан. Он је свето место и станиште умрлог.

Чајкановић помиње да су сахрањивање под прагом практиковали народи на Балканском

полуострву који су ту становали пре нашег доласка.

Загробни живот

Сматра се да постоји и у рају и у паклу. Други свет се сматра одразом збивања у овом

свету. У загробном животу човек остаје исти онакав какав је преминуо.

Жаљење

Трајање жаљења је варирало у зависности од пола и старости преминулог, друштвеног

угледа, као и степена његовог сродства са ожалошћенима.

Најчешће су то интервали од 40 дана, пола године, годину дана, а у неки случајевима цео

живот (нпр. смрт сина јединца). У том периоду се мушкарци ницу бријали, а жене би

распуштале косу...

Даће

Представља најзначајнији вид везе са покојником наком смрти. То су ритуалне гозбе

намењене умрлом. Преовлађујућа пракса давања даћа била је: на сам дан погреба, по

повратку са гроба, прве суботе након сахране, након 40 дана, пола године, годину дана.

Преломни моменти на путу умрлог са у вечно боравиште веровало се да су 40 дана и

годину дана.

Гроб се посећује и на дан мртвих тј. на задушнице. Неки аутори сматрају да је религија

настала да би се смрт објаснила.

По Чајкановићу култ предака, култ мртвих су најзначајнији култови у религији.

Породица покојника настоји да обезбеди да на миран начин пређе на други свет, а са друге

стране да се они обезбеде од покојника (демона). Када неко умре треба да се испоштују

сви ритуали како би имали митског заштитника и претка на небу који ће да их штити.

Абератни покојници настају приликом насилне смрти, неприродне, самоубице, они који

су погинули од грома, утопили се, они који нису крштени... После смрти сматра се да

постају демонска бића. Они могу да представљају претњу по заједницу. Неки за живота

сами себе обезбеде за своју смрт, па иако се не испуне сви ритуали тада неће бити

проблема јер је за живота све одрађено.

(Ово је посебно карактеристично за Источну Србију. Припрема се трпеза за живота,

долази свештеник, укућани, родбина, село... Особа којој се приређује трпеза се цео дан

крије и нико не сме да је види као да је умрла. Када та особа умре не приређују јој се

поново задушнице. И у Пироту се припрема трпеза за живота с тим што стара особа

присуствије догађају да би видела каква јој је гозба припремљена. (Ово је приказано у

филму ''Ја покојник''.)

У свету мртвих влада жеђ и зато се обично покојницим шаље вода.

5.ЛАПОТ – УБИЈАЊЕ СТАРАЦА Овај обичај је забележен у Источној Себији, динарском крају, Црној Гори. Сима Тројановић је први писао о лапоту. Убијање се извршавало на одређеном месту, обично у центру села и то је био јавни

догађај којем је присуствовало цело село. Сам чин убијања је извршавао најчешће син.

Убијали су их каменом, секиром, батином. Прво би им погачу ставили на главу, а потом

би их ударили по њој секиром, маљем... Притом би изговарали: ''Не убијам те ја, већ ова

погача.'' Веровали су да ако ове речи изговоре да им се касније покојник неће светити.

Постојао је назив немри за људе који су дуго живели и милостиња је била убити их.

Разлога због којих су немри убијани били су услед њиховог не умирања уопште. У неким

крајевима се сматрало да кад човек пређе 50 годину да више не вреди. (постоји и изрека

''Зрео за секирче.'') Негде их нису убијали већ би их слали у шуму да их звери поједу.

Особа која је ишла на убијање морала је да буде насмејана. Чајкановић је дао објашњење

зашто је то тако. Да би касније тај предак чувао своје потомке морао је да буде насмејан и

да на убијање иде добровољно. Млади људи су због себе тежили да укину овај обичај, јер

су схватили да ће и они једног дана доћи на ред.

Бојан Миловановић каже да лапот није никада ни постојао, али ми то не можемо са

сигурношћу да тврдимо.

Прикољиш – она особа која не може лако да умре значи да је много грешила у животу.

Тада би тим особама врат опржили врелим гвожђем да се не би повампирили.

Абератна смрт – човек када умре неће имати мира, повампириће се или ће се вратити на

овај свет у облику неког другог демона.

6.ГОСТОПРИМСТВО

Гостопримство се никоме није смело одбити. Госту се није смело нанети никакво зло,

свака жеља му се морала испунити. Веровало се да гост долази под божијом заштитом.

Смартало се да се у госта могао претворити неки светац, сам Бог или пак неки демон. Зато

се тежило да му се не супротставља и да му се све жеље испуне.

Чајкановић је издвојио три најважнија обичаја:

Изување обуће и прање ногу. Веровало се да се у обући налазила снага и да тим

чином домаћин задржава снагу госта.

Обавезни оброк - прво се износио хлеб и со.

Гостињска обљуба – Домаћин је давао своју жену, ћерку или неког другог женског

члана породице свом госту.

Међуљудски односи у нашим селима били су регулисани многим традицијом утврђеним

правилима. Неки од њих су засновани на религијским представама. Овај обичај био је

познат у свим крајевима Србије. О њему је писао и Вук Караџић. Многа домаћинства су

имала посебне собе или куће у коју је гост приман. Они у кућу нису примали само познате

људе већ и непознате. Примање госта није била само морална и света већ и религијска

обавеза. Ово схватање је било христијанизовано. Веровало се да је одбијање

гостопримства велики грех који повлачи казну Божију. постоје многа предања у којима би

се Бог или неки светац јавио прерушен у путника, просјака и тражио гостопримство.

Понекад би негостопримљивог домаћина чекала казна у животу после смрти. Није било

довољно само примити госта. Требало је и опходити се према њему на одговарајући

начин. Он је морао бити угошћен тако да задовољан напусти своје привремено боравиште.

Давао му се најбољи могући смештај, пиће, јело, а домаћин је настојао да га орасположи

разговором. У очима домаћина гост је увек могао бити прерушено натприродно биће или

људско биће са натприродним моћима. Није било пожељно замерити му се. Тежили су

склапању неке врсте савеза са њим. Савез се склапао помоћу свечаног дочека са хлебом и

сољу. Госту се ништа није смело одбити.

Према мишљењу Илије Јелића, некада је био развијен и обичај гостињске обљубе. Госту

су давали неку од жена из домаћинства када би овај изразио ту жељу. Жена се даје јер се

са гостом(Богом, свецем, демоном) склапа нека врста савеза. Дете које би настало из

односа жене и неког натприродног бића наследило би неке од моћи. Или пак у порордици

у којој није било потомства жена се давала са циљем да би се добило дете.

Није само домаћин морао да пази како се односи према госту. Гост је морао избегавати

сваки могући поступак који је могао да науди домаћинској чељади. И његово понашање је

било регулисано низом прописа. Он се њих придржавао од тренутка када је ступао у

гостољубиви дом па све докле га не би напустио.

7.СВАДБА

У народу је склапање брака био колективни чин. –могла се окарактерисати

првенствено као успостављање везе између две породице него као спајање две особе.

Свадбене церемоније нису свуда биле исте. Постоје многе локалне разлике. Како Боривоје

Дробњаковић наводи могу се издвојити неки општи или широко распрострањени

елементи: позивање сватова, њихово окупљање и одлазак у одлазак из младожењине у

младину кућу, преузимање младе, одлазак на венчање, враћање у младожењину кућу,

свечани обред, приказивање сватовских и продаја младиних дароа, свођење младенаца,

свадбено јутро и испраћај сватова.

Свадбени ритуали су били стриктно структурисани. Свако је тачно знао шта сме, а шта не

чинити. Неки су имали посебне улоге. Најзначајније су биле: кум, стари сват, девеер,

чауш, барјактар...

Највећи број обичаја је имао друштвени карактер, али било је и оних који су се заснивали

на религијским и магијским веровањима.

У неким крајевима свадбе се нису одигравале на уторак и петак(ти дани су се сматрали

несрећним), у време опадања месеца, када се недеља или дан ближи крају јер се сматрало

да ће и брак кренути силазним путем. Срећа у новосклопљеном браку је зависила и од

понашања сватова и самих младенаца. Често се манипулисало слатким стварима(мед,

шећер, воће) како би им брак био ''сладак''. Настојали су и да обезбеде превласт над

будућим брачним партнерима(млада би младожењу гледала кроз прстен или би настојала

да за време обреда окрене прстен на његовој руци) мислила је да ће тако ''окретати''

младожењу по свом нахођењу. Премоћ се постизала и ако би се у цркви нагазила нога

младе/младожење.

Један од основних предуслова срећног брака је и пород. Постоје многи ритуали који су

били инспирисани тим мотивима и настојало се да млада дође у контакт са неким

предметима да би плодност прешла на њу(исто и младожења). Засипали су их житом и

другим плодовима. Са друге стране избегавало се и оно што би могло да нашкоди. Млада

је развезивала све чворове на свадбеној одећи и њен ковчег са спремом није смео бити

затворен.

У патријахалним породицама желела су се првенствено мушка деца. Тежило се добијању

наследника. При уласку у младожењину кућу млади су у руке стављалиу ''накоњче''-

мушко дете, а она га је три пута дизала у вис.

Свадба је попут других преломних момената у животу појединца третирана као време

опасности, време када зле силе највише делују. Вео је штитио младу од урокљивих очију,

покривање је морало бити потпуно и није се смео видети делић лица. Посебно се сматрао

опасан пут од младиног до младожењиног дома, зато се сватови нису враћали истим

путем, а ако то нису могли да избегну, ритуално су га чистили кађењем и бајањем.

Затим праг куће, дворишна капија, црквени портал, мостови... Посебно се пазило да млада

не нагази прег од младожењине куће( прег се сматрао пребивалиштем предака). Нудили су

им (прецима) дарове и клањали су им се. На тај начин нису само стишавали њихов гнев

већ су и стицали њихову наклоност.

8.ПОРОДИЧНА СЛАВА Реч је о празнику посвећеном хришћанском свецу који је био заштитник породице.

Постоји више назива за славу, а ту су: крсно име, служба, свети, светац, благдан итд.

Према једном спису постоји преко 50 различитих слава. Најчешће се празновао св.

Никола, Аранђеловдан, Ђурђевдан, Јовандан, Митровдан, Ђурђиц и св. Петка.

Свом свецу су сељаци указивали дубоко поштовање. Светац је помагао онима који су са

поштовањем празновали његов дан.

Одабрани заштитник се није мењао. Слава се преносила са оца на сина, са колена на

колено. има случајева да су неки мењали свеца, али само зато што он није испуњавао своје

обавезе, није штитио породицу од несреће. Промене свеца вршиле су се уз помоћ ритуала.

(ако би у кући умирала мушка деца)

Обично је породица имала једну славу, али постоје и случајеви где су славили две славе.

Друга би обично била преслава.

Слава је била религиозан, али и друштвени догађај. На дан славе породица је приређивала

гозбу, а у госте су јој долазили пријатељи, родбина, суседи...

Посета се морала узвратити. Гошћење је било вишедневно, обично се три дана славило.

Димитрије Богдановић је аргументовао да је слава добила онакав профил какав данас

познајемо још од XIII века, захваљујући реформама светосавске цркве.

Црквени утицаји прожимају овај празник тако рећи од почетка до краја. Главни славски

реквизити су: свећа, колач, жито, тамјан, уље, вино.

Идентични су оним којима се православна црква служи у обредима свеноћног бдења уочи

великих празника или пак на литургији у празично јутро. Празновање славе је и

отпочињало одласком у цркву, где је свештеник благосиљао колач и жито, поливајући их

вином, затим резао славски колач.

Славски ритуали варирају од краја до краја, народна машта је створила безброј варијација.

Боривоје Дробњаковић издваја два ритуала која су се свуда понављала:

Ломљење колача

Дизање, односно напијање у слави

У старини се ломљење колача обављало увече, уочи празника, али касније је то

изобичајено. Најчешће се колач ломио на сам дан славе, а понекад и за време ручка.

Ломио га је домаћин са свештеником или одабрани гостом(колачарем/долибашом). Ту

улогу је добијао најстарији или најмилији гост, затим онај који је први дошао или онај

који је барлија-дониси срећу.

Колач је пред госте износио домаћинов син, ћерка, снаја. Украшавали су га фигурама од

теста, китили цвећем, воћем, а кадкад покривали белим пешкиром. Колач је домаћин

оретао три пута с леве на десну страну. Затим га је ломио на четири дела. Други средишни

ритуал, дизање у славу, односно напијање у славу, обављало се после ломљења колач, за

време ручка. Домаћин би са најстаријим гостом устао и наздравио и они би пили у славу

Божију и славу свеца заштитника. Са њима би и остали гости устали. Дакле они би се

''дизали у славу''. Домаћин је држећи пуну чашу захваљивао свом свецу и Богу и при том

их је молио да и даље буду наклоњени њему и његовом дому. Потом би сви присутни

вино испијали. Здравице су биле светковног карактера.

9.ОБРЕДНЕ ПОВОРКЕ

ЛАЗАРИЦА

Учесници:

Лазар-девојка обучена у мушко одело, на глави има шешир или клапак, окићена

цвећем или перијем, а у руци носи мач, јатаган, штап или мараму.

Лазарице-девојка обучена у свечано бело одело, глава јој је прекривена белом

марамом или белим веом који јој крије лице. Окићена је цвећем.

Певачице-певају лазаричке песме, такође су обучене у бело одело, а са собом носе

звонца и прапорце, бели лук и цвеће.

Све учеснице су женског пола и њихов број мора бити непаран. Пред сваком кућом

певачице певају лазаричке песме, а Лазар и Лазарица играју.

Слободан Зечевић је песме поделио у четири групе:

текстови посвећени радњама против змија

текстови у којима се назиру елементи култа змија

текстови који се односе на саме учеснице

текстови којима се жели добробит појединих чланова домаћинстава или куће у

целини

Људи дочекују лазарице и дарују их јајима. Прскају их водом. Истовремено домаћица их

тера од куће држећи у левој руци тепсију, а у десној варјачу. Сматра се да ''не ваља'' да

лазарица уђе у кућу нити да се лазаричке песме певају у кући. Укућани нису смели да

дочекају лазарице, а да пре тога нису појели бар залогај хлеба.

Људи настоје да од њих добију бар један цвет јер се њему преписивала нарочита моћ.

Сматра се да су се раније две лазаричке групе међусобно тукле па је било и смртних

случајева.

Верује се да је св.Тодор терао Лазарице, а жене су то од њега научиле.

АНАЛИЗА ИВАНА КОВАЧЕВИЋА

У анализи обичаја коју је урадио Иван Ковачевић видимо опозициони пар:

мушко:женско у кући:ван куће

Даривање и терање лазарица од куће чине женски чланови домаћинства. Говори се у исто

време о ''жртви'' и о ''нетрпељивости'' која се испољава према онима ван куће.

Амбивалентни однос укућана према онима ''ван куће''.

Лазарице су обавезно женског пола, док у кући доминира патријахални образац

понашања.

Ова антагонистичка подела се не губи сазнањем да и у кући постоје осбе женског пола јер

управо жене учествују у терању лазарица изказујући приврженост ''мушком'' принципу

куће.

Код који је најтеже или немогуће објаснити је везивање лазаричке обредне поворке за

радњу у вези са змијама или чак са култом змија.

У питању је дизање мушког детета у лазаричком колу. Супретстављање ''мушког'' и ''у

кући'' са ''женским'' и ''ван куће'' и пошто се коло и подизање детета одиграва ''ван куће'', то

не значи ништа друго него отмицу.То је заправо имагинарна отмица. Лазарице ''отимају''

мушкарца док у свим варијацијама отмице, у патријахалном друштву, отете су девојке.

Други код су сукоби између две групе лазарица и табу глади пре доласка лазарица.

Сукоб представља покушај да се елиминише конкурентска ''отмичарска'' група, док табу

глади значи магијско јачање укућана пред опасност.

Три елемента: свечано, бела боја, цвеће

Јасно указује на паралелу са свадбеним ритуалом.

(бели лук, непаран број такође је заступљен на свадби...)

Лазарице = инверзна отмица + свадба

(Прскање водом – плодност ?)

ДОДОЛЕ

Неколико девојака кад је суша иду по селу од куће до куће и слуте да ће пасти киша. Једна

од девојака скине кошуљу и увеже се и обложи разним травама и цвећем тако да јој се

кожа не види. Она се зове Додола. Када дођу пред кућу она стане да игра, а остале девојке

певају додолске песме. Домаћица или дете је полива водом, а она игра.

Да би нека девојка била Додола мора бити сексуално чиста тј. девојчица пре прве

менструације. (Ако додолска поворка не успе кишу да дозове, сумњало се у одабир

Додоле.)

После обиласка села све додоле се купају у оближњем потоку или реци.

Опрема коју користе додоле: Штапови, торбе у које стављају дарове које добијају. Дарови

су обично храна тако да је после купања поједу на одређеном месту.

Формална – религијска анализа

Прва анализа инспирисана је Фрејзеровом теоријом магије. Он има кратак опис

додола. Он их објашњава принципима имитативне магије. Желе да падне киша, она

представља прскање водом и имитирањем облака.

Зечевић и Филиповић додоле повезују са култом бога громовника Перуна.

Филиповиц доказује да су повезани са Перуном на основу самог назива обреда

Перперун – Перун-Перун – Пер(ун)перун.

Зечевић употпуњава образложење да је Перун бог грома, града и осталих атмосферских

појава и друго додоле иду четвртком, а четвртак је дан Перуна.

Поливање Додола водом представља траг људске жртве. Зечевић наводи да ова

радња има двострукко значење

а) Изливање воде на неко лице у оваквим ритуалима је

магијска радња – имитативна магија

б) Изливање воде је остатак некадашњег стварног дављења у

води.

АНАЛИЗА ИВАНА КОВАЧЕВИЋА

Додолске песме су сиромашније од других у смислу да је мало елемената који се

понављају (ој додо, ој додоле).

Можемо издвојити два битна опозициона пара

горе:доле свето:профано

Уочавамо и тријаду учесника у обреду: село, Додоле, виша сила. Међуодноси између

заједнице(село) и додоле се види у даривању додола, а затим и ''жртви'' одабране девојке

коју ''дају'' вишим силама. Ова тријада нас јасно упућује на размену.

Пољопривредна магија – имитативна магија омогућава кишу

Потребно је утврдити која магијска радња се примењује за плодност поља.

Магија, сексуална активност и техника

Узимање да је услов да додола буде ''нетакнута, чиста'' као и обнажена није довољан да се

докаже веровање да сексуални акт регулише атмосферске појаве.

Упоређење са митским бићем змајем. Одбијање(жене) раскида везе између змаја и жене

има два могућа сценарија:

а)насилно купање

б)организовано терање змаја виком и буком(уколико се не зна идентитет жене која је са

змајем била).

Стога постоје два разлога настанка суше. Први је одсуство змаја, а у другом његова

интезивна веза са неком од жена из села.

Одсуство змаја доводи до додолске поворке док се његова интезивна сексуална веза

спречава насилним купањем жена или организованом буком.

сепарација: обавезна сексуална чистоћа, затим мора бити маскирана, просторна изолација

– издвајање у додолску поворку.

лиминална фаза: песма, игра, маска

агрегација: одиграва се на посебном месту и састоји се из заједничког јела и пића.

Тренутак када заједно једу.

Мушки код: из захтева за сексуалну чистоћу додоле ''уништава'' се женски ''грех'' –

ванбрачно дете са змајем изазива сушу.

10. Сеоска слава

Попут српске породице и село је имало своју славу. Било је више врста тих сеоских

светковина (заветина, литија, црквена слава, школска слава). Најзначајнија међу њима је

била заветина. Можемо је сматрати прототипом сеоске славе. Сеоска слава празнована је у

част свеца заштитиника сеоске заједнице. Сама реч заветина наводи на то да је празник

настао у вези са неким заветом, а то нам потврђују и локална предања. Ту се обично

помиње нека велика несрећа која је задесила село. Суочени са катастрофом сељаци су се

обраћали неком од светаца за помоћ. Заветовали су се да ће празновати његов дан.

На заветини је увек владало свечано и весело расположење. Свечари су примали госте,

а читава сеоска заједница је била у улози домаћина. По подне је било свеопште весеље.

Свирала је музика, а младеж је играла коло.

Заветина је била и религијски празник и коже се поделити на 3 основне ритуалне

целине. Прву целину чини колективна молитва, која се одржавала уочи празника, а

сељани су се окупљали код светог сеоског дрвета, а молитва се обично обављала уз

присуство свештеника, а најстарији би палио свећу и кадио присутне.

Другу целину чинили су ритуали везани за опход, који се називао литијом. Ову

поворку сачињавали су мушкарци, представницу свих кућа у селу. Кад би се окупили пред

записом, њима би били дељени црквени барјаци, крстови и иконе. Три пута би обилазили

око главног записа, а потом би кренули у обилазак сеоског атара. Идући кроз поља они би

певали и молили се Богу да им подари кишу. Код сваког записа била би читана молитва за

кућу и обнављао би се крст урезан у кору дрвета. Уколико би наишли на поток или реку

они би прали своје реквизите, а сељани који би срели поворку прскали су је водом и

житом, што симболизује кишу и плодност земље. Присуство крстоноша сматрало се

пожељним, па су тако пред њих и болесне износили.

Трећу целину чинили су обреди везани за колективну гозбу, која је следила након

опхода. Обављала се под главним записом (дрветом), а ломио се славски колач. Сваке

године бирао се домаћин славе, колачар. За гозбу клала се овца, ован, јагње или теле, а та

животиња била би третирана као жртва. Пазило се да нико не нагази на њену крв, да

животиње не развлаче њене кости.

11. Систем аграрних ритуала

- Сетва-

Посебна пажња била је посвећена избору времена кад ће се сетва обавити, а водило се

рачуна и о калнедару СПЦ. Пољски радови нису се обављали за време великих празника,

јер су ти дани по црквеним правилима били посвећени одмору и молитвама.

Избор времена за сетву заснивао се понекад на паганским представама, па је нпр.

почетак овог посла био усклађиван са Месечевим менама. У неким крајевима сејало се на

уштап, а у неким на младину.

Сељаци су настојали да семе заштите од злих утицаја сваке врсте. Пазило се да семе не

дође у контакт са људима који су поседовала непожељна свосјтва, па се пазило и да они не

буду сејачи. Сејач није смео бити баксуз тј. особа која је несрећна, нити жена која има

менструацију. Избегавао се и додир семена са нечистим предметима.

И сејач није смео бити изложен опсаним утицајима, па је на пример кад је одлазио на

сетву избегавао контакт са људима изван његовог домаћинства. Комуницирање се сводило

на најмању могућу меру. Такође није смео доћи у додир са телом покојника,

животињама...

У неким селима се на дан сетву није примала Циганка у кућу, а негде се за време сетве

ниједан предмет није смео продати, позајмити, поклонити...

-Прва мужа-

Први пут у току године стока се музла на Ђурђевдан. Обављала се свечано, на капији

тора, која је била окићена цвећем, јер су веровали да ће присуство биља учинити стадо

здравим.

Бирала се најздравија и најбоља овца за мужу и морала је бити беле боје или она која

се прва ојагњила. Око врата су јој обично стављали венац.

Млеко се музло у окићену посуду, а музли су га кроз предмете (венац, бушан колач,

венчани прстен...) због могућих лоших утицаја. Млеко од прве муже кувало се на посебан

начин. Коришћено је као средство против сваке болести. Давали су га деци да буду здрава

током целе године, а слично се поступало и са сиром од првопомуженог млека. Често је

млеко било намењивано и имагинарним бићима.

Са њим су се понекад вршиле и магијске радње, па се оно најчешће изливало онда у

текућу воду.

12. Демони природе (лесник, водењак, шумска мајка, русалке)

- Лесник –

Шума је у словенском култу имала важно место. Шума је сматрана стаништем богова

и демона, а тамо су одлазиле и душе предака.

Траг српских шумских демона може се наћи међу учесницима коледарских обредних

поворки, где се појављују маскирана лица под називом лесници. На лицу имају маску

животињског лика са роговима. Обучени су у овчију кожу и у току обреда праве велику

буку и задиркују ``снашку`` (мушкарац обучен у женско рухо).

Најближи нашем леснику је руски љеш, који се поштовао где год има шуме. Воли

гласан смех, да виче и пева. Људског је обличја са шиљатом главом, без обрва и бркова.

Некад се јавља и као рогати ђаво с копитама. Гоподар је шумских животиња и пријатељ

пастира је.

Паралеле су са Паном, Сатиром, Фауном...

- Шумска мајка –

Женски шумски демон чест у источној Србији и Банату. Господарица шуме,

замишљана као лепа жена, великих груди, рапслетене црне косе, дугих ноктију. Могла се

јавити и као стара и ружна жена. Појављивала се само ноћу. Често заводи младе и лепе

људе у шуми и воденици.

Сматрало се да је заштитиник и бременитих жена и новорођенчади. Штити децу и њој

се обраћају у бајалици за помоћ.

Веровало се да постоји и трава шумксе мајке која лечи неплодност.

Постоји и код Бугара и замишљали су је као стару жену са истуреним зубима и

крављом главом.

Слале се несаницу и обично су бирале партнере међу смртни људима.

- Водењак –

Трагови веровања у воденог ђавола срећу се у околини Панчева. Замишљао се као

човек малог раста са дугом брадом, седом косом и шиљатом црвеном капом.

Утапао је људе и одвлачио их је на дно. Живео је у близини воденица и од младог

водењака могло се спасити, али не и од старог. Има свој подводни дворац и забавља се са

женама.

Своју жртву пре утапања 3 пута зовне по ноћи. Није се требало одазивати, јер би он

тад наредио жртви где да дође.

Познат је свим словенским народима и код њих се среће доста заједничких особина са

нашим водењаком: физичке особине, место становања, однос према људима и

воденичарима...

У односима према живима могли су бити и добри и зли. Зли су они покојници који

нису умрли природном смрћу.

Приносила му се жртва (дуван)...

- Русалке (водена вила) –

Појављују се у уторак који претходи Духовима. Замишљале су се као лепе младе жене

с расплетеном косом.

Веровало се да нападају жене, па им је било забрањено купање у реци, дању нису

требале спавати на земљи или под дрветом. Нису требале ни да перу, ткају ни да преду...

Ако је неко принуђен да прекрши ове забране требало је да са собом носи пелен и да

једе бели лук, јер се сматрало да се плаше ове траве.

Нидерле је сматрао да су настале од рано преминулих девојака и жена.

Мушкарац не може бити русалка, а ни друга жена сем оне која се утопила. Излазиле су

из свог воденог царства да би донеле влагу усевима. жене н ису смеле да раде у пољу да

не би навукле њихов гнев.

Ако би их човек затекао како се купају и играју, оне би му одузеле слух, вид,

парализовале удове, што би га на крају убило. Излечио би се ако би преспавао под

вилинским дрветом.

13. Домаћи демони (змија чуваркућа, таласон, услужни дух)

- Змија чувракућа –

Живи под прагом или огњиштем. Брине се о добробити дома, а ако би се убила

мислило се да ће умрети домаћин куће.

Култ домаће змије у себи садржи и култ предака, јер се веровало да се преци после

смрти настањују у дрвећу, животињама... Одатле се њихова душа брине о напретку свог

потомства.

У кући у коју се настани штити је од сваког зла.

- Таласон –

Реч је о добром духу који чува зграде, а укућанима неће да учини никакво зло. Зли су

према онима који приђу објекту с лошим намерама.

Он бди над кућама чији је дух – заштитник. Настају од оних људских бића чија је

сенка била узидана (тачније мере сенке) у темеље куће. Власник чија је сенка измерена и

узидана, након извесног времена умире, а његова душа остаје везана за ту кућу.

Невидљив је, а могли су га видети једино људи рођени на уторак и суботу, али и пас.

Веровање у њега потиче од времена када је пракса жртвовања појединаца ради добра

заједнице била још жива. Касније је уместо жртвовања, узимана сенка јер је она

нераздвојан део човека.

- Услужни дух –

Веровање у њега среће се у околини Панчева. Послушан је, чини све услуге

господару, а господар треба ад буде добар према њему и да га храни. Ако то господар не

ради, услужни дух ће му напакостити.

Малог је раста, на себи има чакшире, а на глави црвену капицу. Људског је изгледа,

али са роговима и репом. Веровало се да борави у оџаку, под столом...

Није га свако могао имати. Неки су мислили да се могао купити у тегли у апотеци, а

други су мислили да се једино могао излести из јајета који је снео петао или из јајета

кокошке која је пропевала. Јаје је требало носити испод пазуха 40 дана, када би се он

излегао.

Кад би га власник купио у апотеци, није се смео освртати на путу до куће, јер би га

тако изгубио. Ако би власник пак хтео да га отера, требало је само да му запрети попом.

Пошто паралела нема на нашим просторима, верује се да веровање у њега потиче од

Млечана или Аустров – Угара.

14. Демони атмосферских појава (герман, ала, змај)

- Герман –

У источној и ЈИ Србији постоје две врсте веровања у вези са германом. У првом

случају називао се идол – лутка од глине или сламе која се бацала у реку или сахрањивала

са циљем да изазове или заустави кишу. У другом случају он је хришћански светац (св.

Герман) који управља громом, поплавом или градом.

Када је суша, деца направе лутку која представља мушкарца и која се зове герман. Они

га потом покопају и 2 девојчице изнад гроба кукају да би пала киша.

Хришћански светац Герман празновао се 27. маја и био је заштитник од града, грома

или поплаве. Док Илија бије громом, Герман бије градом.

Слична веровања срећу се и код Бугара, Румуна, Руса...

По веровању Герман не може бити добар. Он усмерава атмосферске појаве против

људи и не може чинити добро. Сматрао се да је покојник који није умро природном смрћу.

Треба обратити пажњу на учешће жена у обреду, а пошто су жене тад обично

обављале аграрне послове, а земља је симбол жене, спајање неба (мушки симбол) са

земљом помоћу грома доводи до оплођења.

- Ала –

Главна дужност але је да доведе градоносне и олујне облаке, а да однесе грпжђе и воће

и вонограда и воћњака. Због овога сматрао се опасним демоном. Али се супртостављао

змај, а могли су и ветровњак, здухаћ или змајевит човек и орао који одводи градоносне

облаке.

Веровало се да ала чупа дрвеће и уништава биљке, напада људе и децу.

Невидљива је, не може се видети, али се може чути.

Други Словени нису познавали алу. Срби су веровали да ала једе Сунце и Месец, па на

тај начин долази ди њихових помрачења.

- Змај –

Змај се борио са алама, био је дужан да обезбеди кишу онда када је била потребна. Он

је био добар демон.

Замишљао се као ватрена птица дугог репа, која кад лети баца варнице, а може узети и

човечији облик. Борави крај шумских вода у планини.

Сматрало се да настаје од шарана који кад остари (након 40 година, изазива кишну

годину) излази из воде, добија крила и одлеће у планину и шуму. Веровало се да он може

настати и од овна, смука (после 40 година, изазива сушну годину)...

Веровало се да он има везе са лепим женама код којих долази кроз димњак и када уђе у

кућу претвара се у лепог младића. Жене нису прекидале ове везе, а ако се хтела

ослободити њега, требала је запалити букву у којој је змај.

Веровало се да може да заборави на своје дужности онда када је у љубавном заносу.

Када би се то десило, он би се из села протеривао буком, лупањем у клепетуше, дувањем у

пиштаљке. Људи су одлазили на сва могућа места када би га терали и били су наги.

Постојали су и женски змајеви.

Змајеви су познати и код других словенских народа.

Пошто је замишљан да настаје од животиње, то упућује на тотемистичку генетичку

компоненту.

15. Ветровњак (змајевит човек, здухаћ)

Реч је о људима који су у стању да заштите свој крај од непогода. Када би се непогода

приближила, овакав човек би заспао и његова душа би се борила са алом. Док је спавао

било је потребно махати оштрим предметом изнад његовог тела, да му не би ала наудила.

Кад би се пробудио овај човек би био сав знојав, уморан од борбе.

У западној Србији звали су га ветровњак, у источној змајевитим, а у Босни и

Херцеговини и Црној Гори здухаћем.

Веровало се да настаје из везе жене са змајем. Оваква деца рађала су се у кошуљици са

крилцима под пазухом и могла су да предвиде своју смрт.

Веровање у здухаће води порекло из мешавине словенских и старобалканских

веровања.

16. Вила

Замишљале су се као бића женског пола, високе, лепе, дуге и рапслетене косе. Имале

су крила и могле су да лете, а уместо стопала имале су копита или папке. Око себе су

шириле неугодан мирис.

На свет долазе као воћке. У пролеће оне остају трудне од сунца и росе, а порађају се

зими у пећинама, али постоји и веровање да их је родила Ева и од страха од Бога да ће их

он побити, она их је сакрила.

Веровало се да живе на планинама, пећинама, у рекама, потоцима, језерима...

Окупљале су се код пољских и шумских извора, шумских пропланака (вилино коло).

Код њих је постојала и изгледа и хијерархија, а статус им је био одређен старошћу.

Имале су полне односе са планинским пастирима, а своју љубав су криле, а партнери су

морали чувати тајну. Биле су добре супруге, али су избегавале брак. Са смртним људима

могле су имати потомство, а деца би добијала неку од мајчиних моћи. Слично је било и са

децом коју би вила подојила. Имале су ибчај да краду децу од мајки, а подметала би своју.

Истиче се и способност вила да лече људе.

Пазило се да им се не замери, јер би људи тад могли да ослепе, оглуве, буду

непокретни или да их убију. Зато се никад није говорило о њиховим телесним

недостацима. Кажњавале су и оне који би непозвани даошли у њихово друштво или оне

које би нагазили вилино коло.

17. Ђурђевдан

Реч је о празнику који је црква посветила светом великомученику Георгију (св. Ђорђу).

То је непократан празник који пада 23. априла по старом, а 6. маја по новом календару.

Датум кад се овај празник слави пада онда када се завршава зимска, а почиње летња

половина године.

У многим крајевима он је празник стоке и сточара, па се понегде назива и ``пастирском

славом``. До Ђурђевдана се нису клали јагањци, па су се на овај датум клали први пут у

години. Клало се мушко јагње. У неким крајевима би се јагањцима на рогове стављале

свеће и тако дотерани би били терани у цркву. Тамо би их поп благосиљао, а чин клања се

обављао свечано. Крв би била захватана у посебну посуду и њом су мазали укућане по

образима, јер су веровали да је она лековита.

На овај празник се и први пут музла стока, а млеко се музло кроз венац или неки други

округли предмет, да би било заштићено од злих утицаја. Ово млеко се сматрало

лековитим. Такође се на овај празник разним ритуалима утицало и на здравље стоке.

Шибали су је прућем или су је пак напасали ноћу. Стоци се намењивао и посебан колач

(кравај) који би закопавали у мравињак заједно са јајетом, да би стока била здрава и бројна

ко мрави. Око тора се посипао пепео или кукуруз, јер су веровали да вештице јашу голе

око тора да би узеле стоци млеко.

На Ђурђевдан сељаци су бринули о о свом здрављу, па су се на овај дан китили биљем

да би били здрави или су се љуљали на дреновом дрвету. Често је практиковано и купање

на овај дан, пре изласка сунца.

18. Ивандан

Ивандан пада 24. јуна по старом, а 7. јула по новом календару. Посвећен је св. Јовану

Крститељу и овај дан се слави као дан његовог рођења.

Веровало се да на овај дан сунце три пута застане и заигра, па се овај празник назива и

св. Јованом Игритељом. Уочи Ивандана небеса се 3 пута отварају и тада настаје време

чуда. Ипак главно обележје овог празника је паљење обредних ватри. Ове иванданске

ватре ложило је свако домаћинство, али су се палиле и колкетивне, сеоске славе ма

раскршћима, падинама и врховима брда. Око њих се скупљало читаво село, играло се,

певало, пуцало и прескакало преко ватре да би се заштитило од болести. И стока се

превођена била преко згаришта.

На Ивандан се брало и одређено биље, па се овај празник назива и св. Јованом

Биљобером. Жене и девојке су брале магичну траву, плетени су венци који су били качени

изнад улазних врата, а уплетало се цвеће жуте и беле боје. Поред заштитне улоге ових

венаца, девојке су их користиле и да би кроз њих гледале момке, како би они полудели за

њима.

На Ивандан, пре изласка сунца, ритуално су се купали и људи и стока, а у воду су

бацани венци.

19. Бадњи дан и Божић

Бадњи дан се слави 24.12 по старом, а 6.1 по новом календару. Божићни празници

посвећени су Христовом рођењеу и већина обичаја утемељена је на сазнању да тих дана

почиње нова година.

Најзначајнији ритуал био је везан за породично свето дрво бадњак. По њега су у шуму

ишли мушкарци и секао га је домаћин. То се обављало пре изласка сунца. Дрво се није

дирало голом руком, већ су ношене рукавице. Пре сечења, дрвету се свечано обраћало

зарад среће и напретка у породици. Дрвету се приносила и жртва (жито, кукуруз или

колач). Бадњак се увек секао са источне стране и на ту страну је требало и да падне.

Гледало се да се посече из првог пута. У источној и јужној Србији за бадњак се бирао цер,

а у западној Србији храст или буква.

Вратишивши се из шуме, домаћин је стављао бадњак из кућни зид, а са првим мраком

би га уносио у кућу, а потом се бадњак стављао на огњиште. Ту би га посипали вином и

пшеницом. Док је горео, требало је да сви укућани буду будни.

Заједно са бадњаком, уносила се и божићна слама, јер је тек рођени Христос лежао на

њој. Кад би је унели, посипали су је по поду, а преко ње су разбацивали орахе, а после су

је носили у кокошињац, амбар, воћњак, да би све ово било плодно. На слами се јело, а

трпеза је морала бити разноврсна и богата.

Дан Христовог рођења, Божић, славио се 25.12 по старом, а 7.1 по новом календару.

Срби су га славили 3 дана. На овај празник није се ништа радило, али се веровало да

симболично треба започети послове.

На први дан Божића, живина се хранила у кругу начињеном од канапа, да би она

носила много јаја.

На сам дан Божића ишчекивао се и долазак неког натприродног бића, а он се

појављивао у виду положајника. То је била прва особа која је на Божић улазила у кућу.

Обично је то био мушкарац, али у источној Србији могла је то бити и женска особа.

Положајник пре полажења није сме ставити ништа у уста. Избегавао је сусрете с

људима, јер су прве честитке морале бити упућене домаћину код кога иде. Носио је

полазнички колач, вино или ракију и нешто новца. У кућу би закорачио десном ногом, а

потом би честитао празник и све укућане посипао пшеницом. Затим је прилазио огњишту

и џарао је по ватри и домаћину би тад пожелео овце, козе, коње, говеда, свиње... Кад је

одлазио положајника су даривали неким делом одеће (чарапе), храном, пићем и колачем.

Негде је постојао и животињски положајник, а то је обично била овца, во, свиња или

петао. Он је увођен у кућу и честитали би му Божић.

На Божић су се примале и коледарске групе младића и девојака, које су певањем, од

куће до куће, изражавали жеље за напредак куће, али и за срећу и здравље укућана.

Божићна трпеза морала је бити богата, а укућани су се тад мирбожили. Посебна пажња

се давала божићној печеници, а у ту сврху се најчешће клала овца. Значајну улогу имала је

и чесница која се месила у пшеничном или пројином брашну, а ломила се за време ручка.

Постојала је и посуда са измешаним житарицама у коју је била забодена свећа. Називала

се варицом.

20. Велики петак и Ускрс

Велики петак је дан када је распети Исус Христ умро на крсту. У православним

црквама тад не звоне звона.

У Хомољу на овај дан жене се нису умивале и чешљале. Тог дана се није играло и

певало. Није се пило вино јер се веровало да се тако пије Христова крв, а није се ништа

радило ни са ексерима. У неким крајевима није ништа током дана ни јело ни пило. Ипак,

на овај дан су се фарбала јаја.

Ускрс се празнује у част Христовог ускрснућа. Реч је о покретном празнику који

најраније пада 4.4, а најкасније 8.5. Овај празник није богат обичајима.

Ускрс је дан радости,весеља и забаве, а ускршња јаја су била средство којим се то

расположење изражавало. Веровало се да она имају магијска својства, а посебно црвена

јаја. Са њима су деци трљали образе, умивало се водом у којој би она преноћила, а прво

обојено јаје чувало се до следећег Ускрса.

На овај празник сељаци су се и причешћивали (комкали). Комкали су се пре ручка, а

он се састојао од дренових реса, траве здравца и ускршњег колача. Све ово би се потапало

у вино. На улазу у кућу стајала је секира, а потом би се причестили, а деца су су секире

прескакала преко прага.

21. ДУХОВИ

Духови су велики покретни хришћански празник који пада у седму недељу, односно

у педесети дан по Ускрсу. Према црквеном календару Духови су празник посвећен Светом

тројству односно самом Богу у његова три лика (Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух), а

празнује се у сспомен на силазак Светог Духа на апостоле. Овај празник траје три дана, а у

народу је познат и као Тројице. О Духовима нема много народних обичаја, посебно не

оних архаичних, прехришћанских.

Претпоставља се да је у то доба године некад био лоциран велики празник који је црква

потиснула и заменила својим. Данас се Духови третирају као празник мртвих. Веровало се

да се тада гробови ''отварају'' и да се са мртвацима тада може комуницирати. То се

односило на целу Духовску (Тројичку) недељу која је претходила празнику.

Врхунац ове ''мртвачке'' недеље биле су Духовске(Тројичке) задушнице, које су падале у

дан, уочи самих Духова. Овај дан био је посвећен породичним покојницима и прецима,

оживљавањљ сећања на њих и одавања поштовања. На тај дан се масовно ишло на гробље,

износило се пиће и јело које је било намењено мртвима. Гробове покојника су кадили,

поливали вином и палили свеће. Замисао могућности комуницирања живих и мртвих је

најразвијенији у североисточној Србији јер је код њих култ мртвих највише

распрострањен. Карактеристичан пример такве комуникације је познати обичај код Влаха

– Русаље. Основно обележје овог ритуала је колективна екстаза. Падање у занос обично се

дешавало за време играња у колу. У стање екстазе доспевале су само жене, девојке,

девојчице, удате жене, старице. Називали су их русаљама или падалицама. Способност

падања у транс су обично сматрали наследном. Непосредно пре падања русаље би

побледеле, дрхтале и биле узнемирене, затим би се уз карактеристичан узвик срушиле на

земљу, где би се у стању заноса трзала, вриштала, певала или говорила. Веровало се да су

жене у том стању обузете духовима. Преовлађивало је веровање да су у њу ушли духови

мртвих. Присутни су били уверени да оне веде и разговарају са дуговима. Често су се око

русаља окупљали рођаци умрлих и стављали им у руке поклоне за покојнике. Слушали су

сваку њихову реч и мислили су да су то поуздан начин за информисање о животу

ближњих на оном свету. Друго обележје русаљског ритуала било је буђење падалица.

Када падне у стање заноса прилазе им три свечано одевене девојке, затим три наоружана

младића сабљама или ножевима и гајдаш. Група је око падалица организовала отворено

коло са стого утврђеним распоредом играча. Гајдаш би засвирао специфичну мелодију, а

младићи и девијке би играле око жена додирујући их ногама и певајући магијску песму на

влашком језику. Ако се русаља не би тада освестила однели би је на реку, прскали су је

сирћетом, белим луком или би јој мед стављали у уста. Празновање Духова карактеришу

неке обредне поворке. Најраспрострањенија је била поворка ''краљица'' коју су сачињавале

девојке стасале за удају. Према Зечевићевој анализи у највећем броју случајева улоге су

биле распоређене:

Краљица - лепа девојка са велом преко лица која седи на столици

Краљ-девојка на глави има шешир, а у руци мач или марамицу

Дворкиње - углавном служе краљицу

Барјактари – најчешће по 2 девојке које носе копље са барјаком

Певачице – певају и играју пред одређеним кућама

Песме су биле намењене кући или поједницима, а завршавале су се рефреном ''ладо'' или

''љељо''. На крају су краљице добијале поклоне. Ова поворка је имала јасну друштвену

функцију. Свечано одевене и окићене удаваче показивале су се у најлепшем светлу, а

могле су и саме да завире у димове потенцијалних кандидата за брак. Поворка је имала и

своју реллигијску односно магијску компоненту. Учесници поворке настојали су да

песмом подаре гостољубивом домаћину срећу и напредак. Веровало се да краљице имају

натприрордну моћ и морале су да пазе да не изазову зло. Нису смели да им се барјаци

сударе или да их спусте на земљу. Неке краљице су баш ово радиле да би нанеле штету

домаћину.

22. ВАМПИРИ

Међу нечисте и опасне покојнике спадају и вампири. Реч је о мртваку који са времена

на време устаје из гроба и враћа се међу живе. Вампир се у нашим крајевима различито

називао. Назив вампир је најраспрострањенији, али срећу се и други: вопир, упир, лампир,

вукодлак, тенац, гробник, громник, кодлак... Тихомир Ђорђевић је написао о њима обилну

расправу и издојио је само оно што је најкарактеристичније. Повампирите се могло и

мушко и женски, старо и младо, једном речју сваки човек. То се никада није дешавало без

разлога. Потенцијалним вампиром се сматрало дете рођено у црвеној кошуљици, као и

оно које се родило уочи неког великог празника. Исто се дешавало и људима који су

изложени враџбинама, урицању или злим утицајима. До вампирења је могло доћи и самим

чином умирања(ако је смрт наступила насилним путем), или ако би покојника прескочила

нека животиња или се нешто додавало преко њега. Веровало се и да су вампири лоши

људи који су кршили моралне норме (убијали, крали, варали), грешници који нису

поштовали религијске прописе. У вампире је народ убрајао и људе који су били

незадовољни и којима се нека жеља није испунила. Они су били завидни, враћали су се

после смрти међу живе и настојали су да има напакосте. Судбина вампира чекала је зле

људе или оне којима су други наносили зло. Постоје два основна схватања претварања

покојника у вампира:

Покојник се вампири тако што у његово тело уђе неки демон, обично Ђаво-ђавољи

дух. Он удахне опет живот мртвацу и врати му основне биолошке, животне

функције.

До вампирења долаз због тога што душа покојника не може да оде у свет мртвих,

већ се враћа у његово тело и такво тело остаје живо и активно, на распада се.

Постоји и више представа о дужини вампировог живота. По неким веровањима вампир не

живи дуже од 40 дана. У неким крајевима су мсатрали да вампир може да живи по

неколико векова. Веровало се да повампирен човек задржава свој ранији изглед. То је

било могуће само до неке мере јер су приликом вампирења наступале неке промене. Тело

умрлог више није имало месо и кости. Било је испуњено крвљу и неком пихтијастом

масом. Био је обучен у одећу у којој су га сахранили, а на себи је имао и покров. Веровало

се да је у покрову његова моћ. Људи би му украли покров и тада вампир не би могао да се

врати у гроб. Када би петлови запевали вампира би ухватили и уништили. По изласку из

гроба могао је да мења обличје(пас, квочка, гуска, крмача...). Његов живот се одвијао у

јасно раздвојемин интеравалима: дању је мировао у гробу, а ноћу је излазио из њега и

лутао. Излазили су током целе године, али су се најчешће могли видети у зимском

периоду. Најчешће је одлазио кући своје породице или родбине. Посећивали су и нека

места која су људи избегавали ноћу(воденица, гробље, раскршће). Вампири су се плашили

неких животиња. Прво би га осетили пси, коњи, говеда и остала стока. Према веровањима

у многим крајевима вампири су убијали и стоку и људе. У неким крајеви се веровало да

само муче људе, али да их нису убијали. Своје ближње би застрашивали, али их не би

убијали. Лупали би по тавану, разбијали посуђе... Понекад би помагали око кућних

послова, а постојало је и веровање да повампирени покојник посећује своју жену и има са

њим полне односе, поготово ако је млада и лепа. Однос жене са вампиром могао је да

добије неугодан епилог. Она је могла да затрудни, а родила би комад крвождине, а по

некад и дете налик људском, али без меса и костију. Ово дете су сељаци анзивали

вампирчетом или вампировићем. Оно је наслеђивало особенсти свог мртвог оца: смрдело

је, било је црно као угаљ, имало је шиљате крваве зубе... Веровало се да за разлику од

људи оно може да види и уништи вампира. Сељаци су пре свега настојали да спрече

повампирење свог рођака, суседа, пријатеља. Најделотворнији начин је био оштећење

његове коже. У пупак су му забадали иглу или трн од црног глога, ножем црних корица

засецали су му жиле испод колена. На тај начин покојник се не би надуо већ би спласнуо.

Убијање вампира није било једноставно. Настојали су да открију ко је вампир и где се

налази. У причама се спомињу људи који су их пратили и гледали у који ће гроб ући, али

за овако нешто је било потребно пуно храбрости па овај метод није често практикован.

Боравиште вампира се моглло препознати и по његовом изгледу. Такав гроб је био

напукао, одроњавао се, а крст на њему је био накривљен. Утрагању за вампиром често су

коришћене неке домаће животиње(црни коњ, црни петао). У онај гроб у ком се налазио

вампир коњ није смео да пређе преко њега, а онај гроб на ком би петао освануо био је гроб

вампира. Приликом убијања вампира на гроб се одлазило колективно, предвођени

свештеником који је читао молитву. Убијање вампира извршавао је вампирџија или

вампирче. Раније се вампир спаљивао, а касније се пробадао глоговим колцем кроз срце.

Пазили су при томе да их његова крв не попрска, у супротном би несрећник умро и сам

постао вампир. Државне и црквене власти покушавале су да спрече овај обичај. Страх је

био међутим дубоко укорењен, па те мере нису увек биле делотворне. Свештеник који би

присуствовао убијању вампира био би рашчињен.

* Сима Тројановић (1862 - 1935)

Рођен је 1862., а умро је 1935. године. Био је кустос и упрвник Етнографског музеја у

Београду, професор Универзитета и академик. По образовању био је природњак и биолог.

Бавио се широким кругом тема, питањима у вези са српским народом, народном

исхраном, традиционалним облицима невербалне комуникације и народном религијом.

Своје анализе базира на споственом материјалу. Две главне замерке на њгов рад су:

1. пише о архаични феноменима, који су у његово време делимично очувани и није

прикупљао све на терену, већ само оно што је он сматрао архаичним

2. није веровао грађи коју су сакупљали његови савременици и претходници.

Грађу је проверавао на два начина:

1. ако је опис непотпун он је опет одлазио у то или суседно село

2. експериментом – ако је проучавао избијање живе ватре, сам је покушавао то да

уради или је спремао нпр. храну по народним рецептима.

Ово доказује да је имао критички однос према грађи.

Након сакупљања материјала, следила је систематизација која за основу треба да има

један критеријум, али код њега их је имала више (жртвене обичаје дели према врсти жртве

и приликама). Трећи корак је анализа и он је био под утицајем немачке и

еволуционистичке школе.

Код њега се срећу и 3 круга поређења:

1. словенски – пореди обичаје са обичајима старих или савремених словенских

народа

2. индоевропски – пореди са старим народима или савременим индоевропским

народима

3. универзални – пореди са народима свих 5 континената.

Чиста формална компарација за утврђивање порекла није добра јер се из културе

издваја и упоређује елемент са тим елементом из других култура, а при том се не узимају

друштвени и културни контексти.

Дела: Ватра у обичајном животу српског народа, Стари српски жртвени обичаји, О

Божићу, Стари словенски погреб, Лапот и проклетије...

* Јован Ердељановић (1874 - 1944) Рођен је 1874., а умро је 1944. године. Завршио је историјско – филолошки одсек

Високе школе у Београду. 1906. године постаје доцент на Филозофском факултету у

Београду. Био је члан Академије наука.

Чувен је по истраживању динарског племенског друштва. Мало се бавио народном

религијом непосредно и био је евулуциониста. Бавио се питањима порекла религије и

заступао је тезу о анимизму као првом облику религије.

Проширио је Тејлорову дефиницију анимизма и њом се означавају све врсте представа

о духовним или замишљеним бићима код људи на примитивним ступњу. Он је овим

изједначио појам анимизма са појмом примитивне религије.

На њега велики утицај извршио је чешки археолог Нидерле. Заступао је тезу да се

религија старих Словена не може реконструисати ако се не познаје етнографски материјал

Јужних Словена.

Сакупљао је материјал од срногорским брдским племенима.

Дела: О пореклу буњеваца (покушава да докаже да су 3 буњавачке групе биле једна),

Нидерлово дело о старим Словенима, О почецима вере и о другим етнолошким

проблемима...

* Тихомир Ђорђевић (1868 - 1944)

Рођен је 1868., а умро је 1944. године. Завршио је историјско – филолошки одсек на

факултету, а докторирао је 1903. г. на тему `` Цигани у Србији``. 1906. изабран је за

доцента на катедери за етнологију, Био је члан Академије наука. Покренуо је часопис ``

Караџић``.

Није био теренски истраживач и са терена има само једно дело: Кроз наше Румуне, где

пише о Власима из источне Србије. Грађу је прикупљао уз помоћ других и увео је анкету

као истраживачки поступак.

Био је под утицајем енглеског еволуционизма и немачке културно – историјске школе.

Бавио се и проблемима културне дифузије, тј. преношењем елемената из стране средине у

нашу.

Његове радове о религији делимо у 4 групе:

1. радови о натприроднми митским бићима – ту су битне 2 књиге, Вештица и вила у

народном веровању и предању и Вампир и друга бића у народном веровању и

предању.

2. радови о космогонији и митологији природе

3. веровање у зле очи – Зле очи у веровању Јужних Словена

4. о појединим комплексима народних обичаја – Самртни обичаји код Срба и

Хрвата.

Дела: Кроз наше Румуне, Вештица и вила у народном веровању и предању, Вампир и

друга бића у народном веровању и предању, Зле очи у веровању Јужних Словена...

* Веселин Чајкановић (1881 - 1946)

Рођен је 1881. г., а умро је 1946. године. По образовању био је класични филолог.

Докторирао је у Минхену. Био је доцент за латински језик на Филозофском факултету.

Био је и члан Аладемије наука.

Своју научну делатност развијао је у 3 правца: класична филологија, фолклор и

религија и митологија.

На пољу класичне филологије превео је Тацитову Германију, а на пољу фолклора

битне су 2 његове збирке Српске народне умотворине и Српске народне приповетке.

Он се пре свега бавио народном религијом и митологијом. Био је познат као критичар

и комбиновао је различите врсте извора – етнографска, историографска и лингвистичка

грађа.

Замера му се што је био атомиста, тј. био је склон томе да истргне податке из

културног и друштвеног контекста и тако да их упоређује.

Две основне тезе на којима је заступао своје истраживање је трагање за индоевропским

пореклом наше народне религије, а друга је да је наша народна религија у основи култ

предака.

Дела:

1. Студије из религије и фолклора – овде пише о најразличитијим појавама; наши

преци су се сахрањивали под прагом а не на гробљима, па одавде следи да духови

предака живе под прагом, а млада се преноци преко прага да не би повредила

духове...

2. Неколике опште појаве у старој српској религији – овде заступа тезу да су свака

важнија жртва и празник посвећени прецима; преци на одређене дане посећују

своју породицу и она им обезбеђује култ, а они њима благосатње...

3. О српском врховном Богу – овде спаја 2 тезе индоевропску и манаистичку и

користи две врсте извора. Закључио је да су сви индоевропски народи имали

счличне религијске системе, где сви они имају пантеон на чијем је челу врховни

бог. Хришћанство је покушало уништити тај пантеон да би христанизација успела,

а онда је дошло до два процеса. Један је да је црква неке особине богова из

пантеона приписала јунацима из хришћанске митологије, а други пороцес је да

свештеници говоре оно што пише у Библији, а народ то схвата на свој начин. По

њему главни ``наследник`` Бога је свети Сава. Бог код Срба био је црн, имао је

капу, штап и огртач. Животиња која га представља је вук. Његово име се није

изговарало због непријатеља, а надимак му је био Дабог.

* Шпиро Кулишић (1908 – 1989)

Рођен је 1908. године, а умро је 1989. године. Дипломирао је 1933. године на катедри

за етнологију у Београду. Био је гимназијски професор, асистент и доцент на

Филозофском факултету у Београду.

Проучавао је 2 области:

1. друштвени живот

2. религију народа Југославије.

Најзнајчајнији рад у области друштвеног живота је Трагови архаичне родовске

организације и Питање балканско – словенске симбиозе (заступа тезу о патријахалном

карактеру динарског друштва и настоји да укаже на трагове материјалне друштвене

организације оје налази у организацији породичне задруге, дуалној родовској

организацији и у структури динарских племена и катуна...)

У религији народа Југославије најзнајчајније резултате је постигао истражујући

религију Јужних Словена, пре свега Срба.

Није био теренски истраживач и његови радови се заснивају на већ објављеним

етнографским и фолклорним материјалима и историјским изворима. У свом раду користи

углавном аналитичко – компаративни метод и користи га са много више критичности.

У радовима који се односе на развој теоријске мисли у етнологији он се опредељује за

марксистички приступ проучавању друштва и културе. Настоји да утврди друштвене и

економске услове у којима су настали религијски феномени.

На друштвеном плану настоји да утврди основу српских религијских представа и

религијске праксе, а на економнском плану обредне циклусе објашњава као израз

настојања нашег патријахалног друштва да ирационалним путем обезбеди своју

егзистенцију.

Био је под утицајем совјетске етнографске школе, а ти утицаји довели су и до слабости

у његовим делима, што се пре свега односи на једнострано виђење религије као одраза

друштвених и економских прилика. Он не увиђа да религијски феномени само делимично

зависе од своје друштвено – економске основе, да се једном створени развијају

самостално...

Посебну пажњу посветио је божићним обичајима, па тако у књизи Из старе српске

религије. Новогодишњи обичаји све важне елементе Божићног ритуала (бадњак, слама.

обредни хлебови...) он анализира.

Његова докторска теза била је Обредни хлебови код Јужних Словена где је мешење и

једење обредних хлебова приказано као део магијске и културне праксе.

Битне су 2 његове студије већег обима:

1. Значај словенско – балканско - кавкаске традиције у проучавању старе словенске

традиције – сличност балканских и кавкаских народа

2. Религија старих Словена у свјетлу новијих истраживања

Дела: Необични обичаји, Живот и култура заосталих племена, Из старе српске

религије – Новогодишњи обичаји, Религија старих Словена у свијетлу новијих

истраживања...

* Слободан Зечевић

Унео је новине у истраживања. Није тражио само порекло обичаја већ и културне

слојеве. Показао је да се народна религија не може свести само на један култ, већ њу чини

више култова са различитог простора и времена.

Говори о слојевима, али у пракси тражи словенске елементе. 90 % митских бића су

словенска и Словени су их донели на Балкан.

Његов велики допринос је у теренском истраживању у СИ Србији код Срба и Влаха. У

демонологији је открио шумска и водена бића, услужног демона... Други његов допринос

је у систематизацији грађе.

Дела:

1) Елементи наше митологије у народним обредима уз игру – докторска теза

2) Митска бића српских предања – бића обрађује на основу изгледа, ф-је и ритуалне

праксе. Наводи 2 проблема, а то су да иза истог имена могу да се крију различита

бића (нпр. вила) и да за исто биће могу постојати различити називи (вампир =

вукодлак). Демоне је поделио на демоне природе, судбине, болести, домаће демоне,

демоне који настају од људи и људе демонских особина.

3) Култ мртвих код Срба – полази од анимистичког схватања по коме се душа одваја

од тела и наставља да живи. Сматра да самртни ритуал од годину дана прати прати

пут душе на онај свет и да има ф-ју да помогне покојнику и да заштити заједницу.

4) Обредне игре код Срба – обрађује коледара, краљице, лазарице и додоле. Оне имају

елементе игре и елементе култа природе и мртвих, словенских божанстава и

хришћанских култова.

* Миленко Филиповић (1902 - 1969)

Рођен је 1902. г. Докторирао је с темом ``Етничка прошлост нашег народа у околини

Високог``. Био је доцент на Филозофском факултету у Скопљу, сарадник САНУ... Умро је

1969. г. док је писао дело ``Етнологија Срба``.

Писао је расправе о свим сегментима традиционалне културе и о религији и

митологији. Усмеравао се на реконструкцију порекла и развитка народне религије.

Истраживао је појаве које се нису истраживале на познатом терену. Давао је исцрпне и

прецизне описе и разграничавао је прошлост и садашњост.

Користио се и компаративним методом који је усавршио интердисциплинарношћу

(поредио различите врсте извора) и компарацију је сводио у временске и просторне

оквире.

Оно што му се замера је то што је често на основу мало аргумената изводио слободне

закључке и што није добро познавао теоријску литературу из области религије и магије.

Дела:

1) Трачки коњаник – користи археолошке и етнолошке изворе. Археолошки су из

западне Бугарске и Румуније, Србије, Македоније, а ту су живели Трачани. На

нађеним вотивним плочама налазио се коњаник са плаштом, штитом и копљем, а

око њега су дрво живота, рог обиља и лав, пас и змија. Сви ови атрибути су

припадали неком божанству којем се не зна име па су га научници назвали трачким

коњаником. Филиповић је уочио да на истом овом простору постоји веровање о

коњу и коњанику и везани су за празник св. Тодора. Ноћ уочи Тодорове суботе није

се излазило из куће, јер се веровало да коњ са невидљивим јахачем може да убије, а

девојкама да остави траг копита на челу. Дакле, св. Тодор је наследник трачког

коњаника.

2) Трагови Перуновог култа – повезао је етнографске изворе са лексичким и језичким.

Сматрао је да су Јужни Словени веровали у свог бога грома, а нашао је и његове

трагове у топонимима широм Балкана.