1

САДРЖАЈ УВОД ............................................................................................................................................... 2 ИСТОРИЈА ..................................................................................................................................... 3 ДРУШТВЕНА УСЛОВЉЕНОСТ ОБРАЗОВАЊА ..................................................................... 4 СОЦИОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ О ОБРАЗОВАЊУ ........................................................................... 4

Функционална теорија ............................................................................................................... 4 Манифестна функција школе .................................................................................................... 5 Конфликтне теорије о образовању ........................................................................................... 6

ЦЕЛОЖИВОТНО ОБРАЗОВАЊЕ ............................................................................................... 6 ОБРАЗОВАЊЕ У СРБИЈИ ............................................................................................................ 7 ЛИТЕРАТУРА .............................................................................................................................. 10

2

УВОД

Образовање (лат. educatus, educate, educere - изнети; ducere - водити; едукација) је процес промене личности у жељеном правцу усвајањем различитих садржаја у зависности од узраста и потреба јединке. Образовање укључује и васпитне, поред образовних садржаја. Најзначајнија образовна институција образовно-васпитног карактера је школа. Развојем система комуникације образовање постаје глобални процес који је тешко усмеравати само у жељеном правцу одређене социјалне заједнице.

Образовање је процес у коме друштво преноси акумулирано знање, вештине и вредности, с генерације, на генерацију. Израз школа је грчка реч. Буквално би значила доколица, рекреација. У старим друштвима школовање је било доступно само малом броју људи, онима који су имали новца или времена. Верски великодостојници, често су биле једине писмене групе људи, који су знање користили за читање и тумачење религијских текстова. За већину, одрастање је значило учење на примерима старијих. Било је уобичајено да деца веома рано почну помагати у домаћим пословима, у раду на пољима и у занатском раду. Читање није било потребно, а ни корисно. Још један разлог не читања је био то што су се сви текстови умножавали ручно, што је било дуготрајно и тешко.

Израз школа је грчка реч. Буквално би значила доколица, рекреација. У старим друштвима школовање је било доступно само малом броју људи, онима који су имали новца или времена. Верски великодостојници, често су биле једине писмене групе људи, који су знање користили за читање и тумачење религијских текстова. За већину, одрастање је значило учење на примерима старијих. Било је уобичајено да деца веома рано почну помагати у домаћим пословима, у раду на пољима и у занатском раду. Читање није било потребно, а ни корисно. Још један разлог не читања је био то што су се сви текстови умножавали ручно, што је било дуготрајно и тешко.

Штампање као проналазак ушло је у Европу из Кине. Проналаском штампарске машине 1454. године олакшано је умножавање текстова. То је довело до вишег нивоа писмености.

Образовање у својој модерној форми, што подразумева наставу у посебно изграђеним зградама, почео је да се развија постепено. И поред тога до пре 150 година децу имућних подучавали су приватни учитељи. Већина становништва није имала никаквог образовања до првих деценија 19. века када се у Европи и САД почео да уводи систем основних школа. Процес индустријализације и ширење градова изазвали су потребу за специјалним образовањем. Људи данас раде у многим професијама и користе разна стручна знања, тако да више није могуће преношење знања са родитеља на децу. Све више долази до изражаја апстрактно учење појединих дисциплина, а не као раније практично преношење неких специфичних вештина. Већ дуже време, пре свега у

3

развијеним западним земљама, присутно је образовање код куће (енг. Homeschooling), као алтернатива формалном школовању.

У модерном друштву људи треба да савладају основне вештине као што су: читање, писање и рачунање и стекну опште знање о свом физичком, друштвеном и економском окружењу. У исто време је важно да знају како да уче, да би били у стању овладати новим и технички веома сложеним облицима информација. Модерни образовни систем почео се обликовати на западу почетком 19. века, иако су власти Уједињеног Краљевства, за разлику од других земаља, оклевале да прихвате један интегрисани систем на националном нивоу (обавезно школовање је уведено 1870. године). Код њих је развијен и систем приватних школа у коме се настава плаћа, нарочито на нивоима вишим од основног. У вези са тим и данас се води оштра дебата о систему школства где постоји и школство под окриљем верских заједница. Школство у САД полази од праксе дисциплиновања деце, у чему је у 17. веку велику улогу играло уверење да деца морају слушати родитеље без поговора, што је као начело било уведено и у прописе првих америчких колонија. Према једној одредби из 1642. године претило се оштрим казнама родитељима и старатељима који занемаре обучавање и рад своје деце. Пошто ово није било делотворно, пуританске власти су 1647. године наредиле да саме организују школовање. Требало је преко 200 година да се образовање уведе као свеобухватни систем за бројно плурално становништво САД. Посебан је проблем разнородност досељеника које је требало кроз образовање језички унифицирати, а донекле и културно англицизирати. У школама су испољавани и амерички идеали једнаких могућности за свакога, што је довело до развоја школства и до масовног ширења образовања знатно раније него у другим земљама. Заједно са тим идеалом о једнакости и друге америчке вриједности и схватања наставиле су до данас да се више или мање експлицитно предају у школама.

ИСТОРИЈА

Платон је најранији значајнији филозоф, који је дао своја тумачења о образовању. Он је видео образовање као кључ за стварање и одржавање његове републике. Залагао се да и девојчице и дечаци добију исто основно образовање, и да имају подједнака права на то. Основно образовање би се по њему састојало од гимнастике и музике, које би изградиле хармоничну особу.

Када напуне 20 година, правила би се селекција. Најбољима би било пружено напредније учење математике, геометрије, астрономије, и хармоније. То више образовање би трајало 10 година, и било би за оне који гаје интересовање за науку. А кад би напунили 30 година, била би још једна селекција, и они који би се квалификовали, учили би дијалектику, метафизику, логику и филозофију следећих пет година. Учили би идеју „доброг“, и прве принципе постојања. Онда би заузели позиције у војсци на 15 година, и са 50 би имали комплетно теоретско и практично образовање.

4

ДРУШТВЕНА УСЛОВЉЕНОСТ ОБРАЗОВАЊА

Образовање има значајну функцију у сваком друштву. Због важности образовања свака власт жели одредити његову концепцију и садржину, како би преко најснажнијег инструмента друштвене перцепције и облика социјализације појединци прихватили вредности и норме система. Зато државе преузимају бригу о финансирању образовања. Поред тога у садржајном смислу покушавају кроз образовање утврдити друштвене норме и вредности и изградити осећање припадности својој заједници, друштвеној групи, религији. Кроз образовни систем такође се развијају и осећања за властиту културу, поштовање принципа и солидарност.

Преко школовања се обликује свест и гледиште појединца, када су у питању процеси у друштву и систем власти. Сви образовни системи су утемељени на историји знања и историји друштва. Институционализација образовања поред тога што се заснива на усвајању низа правила и друштвених вредности, огледа се и кроз знање и способности којима појединац овладава у процесу оспособљавања. Путем система образовања снажно се мења структура друштва, породице и професија. По Талкоту Парсонсу школа је мост између породице и друштва као целине. Школа припрема дете за његову улогу. Образовање је у ствари израз друштвеног система. Оно данас значи једнакост шанси које отвара могућност мењања положаја које појединци стичу рођењем или наследством. Оно је основа еманципације човека, веома функционалан инструмент преко кога се остварује идентитет појединца. Веома је важно за друштвени углед, ауторитет и моћ. Стечена знања и образовне вештине су веома су веома применљиви и употребљиви у привредном и практичном животу. Иако се знање индивидуално стиче оно је постало богатство свих припадника заједнице. То је скоро једина индивидуална особеност која у пракси постаје заједничка вредност и корист целе заједнице.

СОЦИОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ О ОБРАЗОВАЊУ

Све теорије о образовању слажу се око његове изузетне важности, али дају различита објашњења и предлоге: Функционална теорија

Према овим представницима социјализацијска функција образовања је најважнија. На пример, Емил Диркем сматра да је школа мост између појединца и друштва. Према њему модерна су друштва хетерогена, са развијеном поделом рада и мноштвом улога, које обнашају врло различити појединци. У тој различитости коју није могуће спречити потребно је унети неку количину хомогености, уједначености, како би се осигурала интеграција друштва.

Школа је главно средство за постизање уједначености. Талкот Парсонс је такође сматрао да је школа жариште социјализације у модерним друштвима. Школа учи децу о томе како се друштво не састоји од родитеља, рођака, пријатеља, него су у разреду услови и могућности једнаки за све. Школа учи децу да прихвате разлику између

5

партикуларистичких и универзалистичких норми вредновања, а то је важно за укључивање у свет одраслих.

Партикуларне норме значе вредновање појединца по ономе што је а не ко је. Родитељи вреднују дете као своје, као посебно, а не као осталу децу. Ови су стандарди повезани са приписаним положајем.

Универзалистичке норме значе да је појединац само један од многих (једнаких) и да је његов положај условљен поређењем са другима, а не загарантован унапред. То значи да су његова достигнућа вреднована са стајалишта општих мерила, прихваћених у друштву, а не са стајалишта посебних мерила (бити нечије дете или припадати раси, вери, нацији и слично).

Управо дете учи ту разлику што је веома важно за припрему у будућем животу. Са стајалишта социјализације, образовање не значи само преношење вредности и норми друштва, него је према Парсонсу школа друштво у малом- ту се уче најважнија правила живота. Манифестна функција школе

Манифестна функција школе се огледа у следећем: У преношењу културне традиције и социјализацији Школа значи функционисање друштвеног система као целине. Школа је друштвена

институција која служи селекцији и алокацији на друштвене положаје У школи би требало поштовати меритократска правила — систем непристрасних,

објективних мерила вредновања способности, труда и достигнућа појединца (енг. merit-заслуга). Ова начела би требало да важе у читавом друштву (ко ради сложенији посао требало би да буде боље плаћен), али су посебно важна у школи. То значи да ученици који се више труде и имају боље способности, требало би да добијају боље оцене, што ће им омогућити даље школовање и боље плаћен посао, а самим тим и бољи друштвени положај.

Школа би тако требало да служи као друштвени механизам селекције - избор најспособнијих појединаца који ће заузимати најважније положаје у друштву. Истовремено школа је друштвени механизам алокације - размештаја људи у одређене професионалне улоге.

Испуњавањем ове двије важне функције, школа даје допринос јачању социјалне интеграције. То је посебно важно у расно и етнички мјешовитим друштвима. На примјер, у САД се учи шта то значи бити американац различитог расног и етничког поријекла. Млади тамо усвајају заједничко културно насљеђе и припремају се да буду одговорини грађани. Наравно, то није случај само са Американцима.

Поред манифестних функција школе постоје и латентне функције школе (ненамјерне улоге школе) као то да:

Школе служе као институције за чување деце, места где ће деца бити на сигурном

6

Школа као „брачно тржиште“, може се догодити да млади изаберу партнера сличног друштвеног порекла

У школама се развијају друштвене вештине комуницирања, склапања пријатељства Могу бити и места настанка различитих омладинских поткултура Формално образовање држи младе подаље од тржишта рада, тиме се смањује стопа

незапослености и онемогућује конкуренција између младих и одраслих за радна места

Конфликтне теорије о образовању Ове теорије наглашавају улогу школе у репродукцији и легитимирању постојећих

друштвених односа. Школу не виде као прилику за изградњу духовних способности појединца и успон на друштвеној лествици већ као друштвени механизам одржавања система друштвене стратификације. Углавном сматрају да је школа најважнији идеолошки апарат државе у капитализму.

Држава одржава постојеће друштвене односе (подела на капиталисте и раднике). Путем репресивних апарата (полиција, судство, војска) и идеолошких апарата (религија, породица и друго). Школа је најважнији идеолошки апарат државе, јер се у школи не уче само знање и вјештине потребне на радном мјесту него се преноси и идеологија. Основна сврха идеологије у школи је да увери будуће раднике да је њихов положај природан, непромењив и оправдан. У школи се будући радници уче да буду тачни, послушни, дисциплиновани како не би угрозили постојећи систем производње и организацију друштва у целини.

У конфликтним теоријама можемо издвојити као битан принцип кореспонденције (слагање). Односи у школи су складни (кореспондентни) са односима на радном месту. У школи се деца припремају за улоге на тржишту рада. Ауторитарна структура у школи слична је бирократској структури у предузећу и у обе позитивно се вреднује: марљивост, послушност, подложност. Још је једна сличност: У школи се не учи због знања већ због оцена, а одрасли не раде што воле свој посао него су мотивирани једино платом. Школски скривени наставни програм има за циљ суптилно обликовање деце према захтевима владајућих институција. Учитељи обликују особине које су у складу са стандардима средње класе (савесност, одговорност, поузданост, самоконтрола, ефикасност). Од ученика се тражи да буду тачни, тихи, чекају свој ред, прилагоде се захтевима групе.

ЦЕЛОЖИВОТНО ОБРАЗОВАЊЕ

Концепт целоживотног образовања настао је као одговор на "светску кризу образовања", о којој је '60 година XX века говорио Кумбс (Coombs, 1968). Криза се огледала у све већем нескладу економског и образовног развоја друштва, чији је резултат појава нових послова, за које нису претходно организовани образовни програми. [1]

Организација и финансирање нових програма формалног образовања (који би били усклађени са друштвеним потребама), представљала је проблем за многе државе. Самим

7

тим, било је неопходно наћи начин да се вреднује образовање и учење које није стечено у формалним образовним институцијама.

Закључак расправа које су уследиле у редовима педагога и економиста био је да је формално образовање превише ригидно и неосетљиво на брзе социо-економске промене. У овом периоду и UNESCO је направио прве кораке ка целоживотном образовању и "друштву знања", који су кулминирали извештајем Едгара Фаура из 1972. године, под називом "Learning to be - the world of education today and tomorrow".[2]

Целоживотно учење се поставља као окосница у обликовању образовних система, на које, (како се испоставило), у великој мери утиче троделна категоризација учења и образовања. То је био тренутак када су економисти и стручњаци Сведске банке почели да праве разлику између формалног, неформалног и информалног образовања.

Формално образовање дефинисано је као образовање стечено у хијерархијски структуираним образовним системима (од предшколског до високо школског образовања). У великом броју земаља, формално образовни систем подржан је од стране државе и правно регулисан. Да би се уврстиле у овај систем, приватне образовне установе морају задовољити једнаке норме и захтеве као и државне установе. Након сваког окончаног степена формалног образовања стиче се сертификат или диплома. Овај вид образовања је свестан, намеран и са јасно дефинисаним циљевима и исходима.

Неформално образовање је такође свесна и намерна образовна активност, али органозована ван оквира формалних образовних институција. Не постоје јасно одређена правила како оно треба да изгледа, па своје унапред дефинисане циљеве и задатке може у већој мери да прилагоди циљној групи. Похађају га особе различитог узраста, сепена образовања и стеченог искуства. С обзиром на разнолико претходно искуство, од учесника овог образовног процеса очекује се да буду активни чиниоци процеса образовања.

Информално образовање је заиста целоживотни процес, у који се убрајају сви ставови, вештине, вредности и знање стечени свакодневним искуством и образовним утицајем околине, масовних медија, породичног и пословног окружења. Често се дефинише као спонтано образовање.

ОБРАЗОВАЊЕ У СРБИЈИ

Образовање у Србији се одвија под надзором Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Датира још из 12. века, а данас се дели на предшколско (вртић), основно (основна школа), средње (средња школа) и високо образовање (факултети универзитета и академија уметности). Пре примене Болоњске декларације (до 2006), постојало је и постдипломско образовање, тренутно у склопу другог и трећег нивоа високог образовања.

До примене Болоњске декларације, 2006, и свеобухватних измена образовног система, Србија је примењивала систем наслеђен из социјалистичке Југославије. Предшколско образовање било је изборно, а основно и средње овразовање идентични садашњим. Применом Болоњске декларације школске 2005/06. године, бивша Диплома високог образовања је изједначена са мастером, а магистратура са прве две године докторских студија (још једна година до доктората), обоје услед једнаких година учења.

8

Постдипломско образовање је обухватало оно што данас обухватају други и трећи део високог — магистратуру и докторат.

Осим очигледних измена у образовном систему, историјски систем је рангирао ученике према стручној спреми. Ученици који су завршили прва четири разреда основне школе били су неквалификовани радници (НКВ), а они који су завршили свих осам полуквалификовани радници (ПКВ). За завршетак трогодишње занатске школе, посајало се квалификован радник (КВ, средња стручна спрема, ССС), као и за четворогодишњу стручну школу. Специјализацијом на основу стручног средњег образовања, постајало се висококвалификовани радник (ВКВ).[8] За завршетак више школе, добијала се виша стручна спрема (ВШ, ВШС). За основне факултетске студије, добијала се висока стручна спрема (ВСС), даљим студирањем магистар (МР) и доктор (ДР).

Сем саме стручне спреме, која је показивала одређену способност за рад и знање, постојао је и степен стручне спреме:

I степен — нижи разреди основне школе (4 године за степен; 4 године укупно) II степен — виши разреди основне школе (4 године за степен; 8 година укупно) III степен — трогодишња занатска школа (3 године за степен; 11 година укупно) IV степен — четворогодишња стручна школа (4 године за степен; 12 година

укупно) V степен — четворогодишња занатска школа (4 године за степен; 12 година укупно) VI-1 степен — двогодишња виша школа (2-3 године за степен; 14 година укупно) VI-2 степен — трогодишња виша школа (3 године за степен; 15 година укупно) VI-2 степен — трогодишње академске студије (3 године за степен; 15 година

укупно) VII-1 степен — четворогодишње основне студије (4 године за степен; 16 година

укупно) VII-1 степен — четворогодишње специјалистичке студије (4 године за степен; 16

година укупно) VII-1 степен — петогодишње специјалистичке студије (5 година за степен; 17

година укупно) VII-2 степен — шестогодишње специјалистичке студије (6 година за степен; 18

година укупно) VII-2 степен — магистратура (магистар наука, МР) (2 године за степен; 19 година

укупно) VIII степен — докторат (доктор наука, ДР) (1 година за степен; 20 година укупно)

Предшколско се похађа у години уписа првог разреда основне школе. Траје бар четири

сата дневно и бар шест месеци. Након њега, ученици похађају тест способности за упис у основну школу. Школска година за основне и средње школе траје девет и по месеци, сем за ученике осмог разреда основне школе и завршног разреда (трећег или четвртог) средње школе, којима траје једну недељу краће. Она почиње првог понедељка септембра, а

9

завршава се петка друге пуне недеље јуна. Школска година је подељена на два полугодишта, а полугодишта на укупно четири тромесечја (класификациони период у средњој школи).

Током школске године, ученици основних и средњих школа имају пет распуста, периода када не иду у школу, намењених за одмор: новембарски (тромесечје; траје два дана), јануарски (полугодиште/Нова година/Божић; траје 15 дана), фебруарски (Дан државности; траје два дана), априлски (тромесечје/Ускрс; траје 10 дана) и мајски распуст (Празник рада; траје два дана). Дешава се да се распусти поклопе, па је, на пример, школске 2012/13. године, априлски распуст потпуно асимиловао мајски. Између школских година, ђаци иду на летњи распуст, који траје два и по месеца, односно три за ученике који уписују средљу школу, а четири за оне који уписују факултет. Дакле, ученици непрелазних година имају 85 радних дана у првом полугодишту, а 95 у другом, тј. 180 радних дана током школске године. Током школске године, у основним и средњим школама се одржавају два обавезна кроса — један јесењи, а други пролећни. Школска година студентима почиње месец дана касније, у октобру. Подељена је на два семестра, која почињу око месец дана касније него основношколска и средљошколска полугодишта, а подељена су на испитне рокове, који се одржавају у зависности од факултета.

Посебно образовање у Србији укључује: специјално образовање (образовање особа са инвалидитетом, слабијег социјално-економског статуса, или децу са менталним поремећајима), двојезичко образовање (образовање на српском и још једном језику), целодневну наставу (наставу која, уз паузе, траје од ујутру до увече) и образовање одраслих. На територији делује и шездесетак приватних школа.

На територији Републике Србије у складу са законима о образовању, делује око шездесет приватних школа, од чега је петнаест основних. Похађа их неколико хиљада ђака. За разлику од државних школа са минимумом од петнаесторо деце, у приватнима одељења имају и по осморо, дупло мање. Ђаци у њих путују школским минибусом, књиге и прибор чувају у школи, имају већи број секција и ваннаставних активности и дуже остају у школи, јер сем часова имају и више пауза за оброке и израду домаћих задатака. Сведочанства и дипломе које ученици добијају акредитовани су од релевантног министарства.

Услови рада су исти као и за државне школе, с тим што оснивач, да би добио потврдно решење, мора да напише елаборат и пошаље га уз банкарску гаранцију по циклусу школовања. Приватне школе, као и државне, морају имати наставни план и програм, библиотеку, фискултурну салу, кухињу, просторију за ручавање и двориште довољно просторно и опремљено за сву децу. Као мане оваквих школа наводи се висока цена (4000 до 9500 евра годишње), изолованост ђака од остатка генерације и „школовање под стакленим звоном“. Прва приватна основна школа почела је са радом школске 2005/06. године. Неке од приватних високошколских институција у Србији јесу Мегатренд, Сингидунум, Алфа, Метрополитан, Унион.

10

ЛИТЕРАТУРА

1. Проф. Др. Радомир К. Стојановић, Социологија, Нови Сад, 2005.

2. Wikipedia, слободна енциклопедија, https://sr.wikipedia.org/

3. Министарство просвете, науке и технолошког развоја, http://www.mpn.gov.rs/

4. Ирен Габрић-Молнар, Ласло Лаки, Социологија за економисте, Универзитет у Новом Саду, Едиција Универзитетски уџбеник, 2001.

5. Ентони Гиденс, превод Надежда Силашки, Татјана Ђуровић, Социологија,

Економски фкултет Универзитета у Београду, 2. Издање, 2007.