UVOD:

Govoriti o političkom ponašanju na neki način znači zapravo govoriti o predmetu političke

psihologije. Uostalom, jedna od najčešćih definicija psihologije i jeste da je to nauka o ponašanju.

Prema tome, politička psihologija se bavi političkim ponašanje. Političko ponašanje jedan je od ključnih

problema političke nauke koji za svoje razumevanje zahteva kompleksnu interdisciplinarnu analizu

političkog ponašanja pojedinaca i grupa, tako i niz institucija, organizacija koji utiču na ponašanje i

regulišu ga.

Ovaj rad bavi se temom vođstva u politici. Segmenti prikazani u radu odabrani su prema ličnom

senzibilitetu, zbog eminentnosti stručnjaka čiju smo literaturu koristili bilo je vrlo teško napraviti

prioritete. Potrudili smo se da ,koliko god je to bilo moguće, „raspakujemo“ pojam političkog vođstva,

poredeći ga sa rukovođenjem i rukovodiocima drugih organizacija, kao i da pokušamo da bar malo

„rasvetlimo“ vrlo privlačan pojam političkog ekstremizma.

1

Pojava vođstva .

Istaknut i uočljiv uticaj jednoga ili više pojedinaca na ostale članove grupe označava se kao

vođstvo. U svakoj grupi postoje dominantni položaji nekih članova grupe kao jedna od karakteristika

strukture grupe. Vođe postoje u svim struktuiranim grupama ali javljaju se i u nekim od nestruktuiranih

skupina – u socijalnim pokretima i većini vrsta masa. Kao o vođama govori se i o pojedincima koji su

imali ili imaju značajan uticaj na društveni i politički uticaj svoje zemlje, ali i na nauku, umetnost,

tehniku, kao i na ideje, shvatanja i pokrete raznih vrsta, uopšte o ličnostima koje imaju veliki,

privremen ili trajan, uticaj na život neke zemlje ili celog ljudskog društva.

Klasifikacija vođa. Votson (1966.)

Postoji veliki broj klasifikacija vođa i vođstva ali i ovde se suočavamo sa problemom da nijedna

od njih nije potpuna i nijedna se ne odnosi na klasifikaciju vođa isključivo u polju političkog delovanja.

Odabrali smo klasifikaciju koju navodi N. Rot u svojoj “Psihologiji grupa”, to je Votsonova

klasifikacija:

Kao dve velike grupe vođa razlikuje autoritarne i demokratske vođe. Većina vođa u istoriji su

bile autoritarne, smatra Votson. Tri glavne vrste autoritarnih vođa su : harizmatičke vođe, vođe na

osnovu tradicije i vođe koje koriste silu. Harizmatičke vođe fasciniraju svoje sledbenike koji su im

odani i koji u njima vide izuzetne osobe obdarene posebnom moći i sposobnošću. Primeri takvih vođa

su osnivači velikih religija: Mojsije, Hrist, Buda, Muhamed. Ili državnici i vojskovođe kao što su bili :

Aleksandar Veliki, Robespjer, Gandi.

Vođe na osnovu tradicije su one vođe koje time što zauzimaju određeni položaj dobijaju moć

nad ljudima koji im se pokoravaju jer je to zakon ili običaj. U monarhijama je takav vođa kralj, koji

vlada i kada je potpuno nesposoban ili nemoralan. Treću vrstu čine oni koji vladaju pomoću nasilja.

Primeri za to su diktatori. Okruženi su saradnicima koji ih se boje i koji ne smeju da saopšte bilo šta što

je vođama neprijatno. Samo hvale odluke diktatora.

2

Poseban tip vođe nastao na osnovu autoriteta su stručnjaci (najprihvatljiviji tip), to je vođa koji

predstavlja centralnu figuru za članove grupe, uz koje se sledbenici emocionalno vezuju radi

zadovoljenja različitih potreba. Kao primer takvog vođe Votson navodi oca patrijarhalne porodice.

Drugu veliku grupu predstavljaju demokratske vođe. Oni poštuju tuđe ideje i vrednosti, podstiču

saradnju i doprinos svih u rešavanju zadataka i pomažu svakom članu grupe da se razvije. Votson ne

govori o posebnim vrstama demokratskih vođa, tako da njegova klasifikacija ostaje nepotpuna i

nedosledna.

Psihologija vođe i vođstva u politici.

Problematika vođe i vođenja i kao empirijska činjenica i kao predmet proučavanja veoma je

stara. Vođa, potreba za vođom, kao i njegov izbor, sastavni su deo svakog socijalnog grupisanja.

Funkcija koordinacije izvršavanja zadataka, regulisanje odnosa među članovima grupe, davanje

inicijative, samo su deo zadataka koji zahtevaju u većoj ili manjoj meri hijerarhijsko struktuiranje

grupe. Taj proces prisutan je i u velikom broju životinjskih vrsta.

Već kod Konfučija nalazimo prve zapise o problemu vođe i vođstva, a posebnu pažnju tom

problemu posvetio je i Makijeveli : “Neka se vladalac, dakle, trudi samo da pobeđuje i da drži vlast,

sredstva kojima će se služiti uvek će se smatrati časnima i biće hvaljena, jer se svetina zadobija uvek

spoljnom stranom stvari i uspešnim ishodom poduhvata, a u svetu postoji samo gomila, dok manjina

izlazi iz senke jedino onda kada većina ne zna na koga da se osloni. Jedan od savremenih vladalaca,

koga ne bi bilo uputno imenovati, isključivi je zagovornik mira i poštovanja date reči, a, u stvari, je

veliki protivnik i jednoga i drugoga, jer da ih se pridržavao, sto puta bi već bio izgubio i ugled i

državu”. (Nikolo Makijaveli, “Vladalac”, str. 64.).

Konfučije i Nikolo Makijeveli su autori koji su se bavili problemom vođstva u politici a

savremena literatura koja se bavi pitanjima vođe i vođstva odnosi se u prvom redu na radne organizacije

i vojsku. I u jednom i u drugom slučaju reč je o detaljno struktuiranim organizacijama sa jasnom

podelom rada i zaduženja, jasno utvrđenim hijerarhijskim odnosima. Za razliku od njih politika je

znatno fluidnija, odnosi su znatno manje struktuirani, način izbora vođe, njegovo delovanje i

odgovornost su sasvim drugačiji.

3

Ključna razlika između proizvodnih grupa, birokratskih struktura, vojne organizacije s jedne

strane i političkih grupa s druge strane je u tome što se prve temelje na potrebi članova da u njima budu,

dok su u politici grupe sporadične, neobavezne, temelje se na vrednostima i želji da se nešto postigne,

na entuzijazmu članova, nužnosti podrške masa i sl. Zbog svega toga uloga vođe u politici je manje

formalna, a više emocionalno zasićena. U politici vođa mora biti znatno više mobilizator, animator,

mora imati određenu harizmu, snažnu ličnost, mora imati određeni politički eros. U politici to ne može

biti tek obavljanje posla, već ujedno i snažno vrednosno – emocionalno uključenje. Mora biti snažno

prisutna motivacija postignuća. Vođa mora imati viziju, on mora personifikovati program stranke i

opredeljenje biračkog tela.

Vođa - Rukovodilac (razlike):

Kao što smo već pomenuli savremena literarura se ne bavi vođstvom u politici ali postoji veliki

broj karakteristika, osobina koje svaki vođa mora da poseduje bez obzira na čelu kakve organizacije da

se nalazi. Gde postoje sličnosti, postoje i razlike pa ćemo navesti još neke po kojima se razlikuju

rukovodilac i vođa, sledeći primere koje navodi I.Šiber u knjizi “Osnove političke psihologije ”:

Uspešan rukovodilac organizacije može biti anoniman ne samo u javnosti, već i u

svojoj organizaciji. Vođa je uvek čovek javnosti, uvek pod prismotrom javnosti, al ii

želi biti u javnosti.

Kod vođe moraju biti znatno više razvijene sposobnosti javnog nastupa, verbalne

sposobnosti, sposobnost uveravanja i pridobijanja.

Vođa ne sme biti bezličan, on mora imati jasan znak raspoznavanja. Mora da razvije

svoju prepoznatljivost, svoj “personality”.

Vođa je glasnogovornik svoje stranačke misije, razloga zbog kojeg politička stranka

uopšte postoji.

4

Osobine vođe.

Može li svaki pojedinac uspešno obavljati ulogu vođe?

Koje osobine razlikuju vođu od sledbenika?

Ako je neko uspešan vođa u jednom području društvenog života, znači li da će biti

uspešan i u na drugim područjima?

Koje su to osobine političkih vođa i koje od njih utiču na način njihovog ponašanja?

Da bismo dobili odgovore na ova pitanja jasno je da moramo znati kakve to osobine treba da

poseduje vođa.

Prema M. Hermannu (1986.) možemo razlikovati pet bitnih osobina koje utiču na ponašanje vođa:

1. Politička uverenja. Da bi se razumeo odnos vođe i sledbenika moramo najpre znati

koja su to politička uverenja vođe. Uverenja određuju ciljeve i strategije. U skladu sa

uverenjima vođe određuju se prioriteti političkog delovanja. Potrebno je znati i koliko

čvrsto vođa drži do svojih uverenja i koliko su mu ona važna. Prema toj dimenziji

možemo razlikovati vrednosno – rigidne vođe koji su pre svega usmereni svojim

osnovnim političkim uverenjima, tom uverenju podvrgavaju ukupnost političkih

pojava. Druga vrsta su pragmatičari, koji se prilagođavaju konkretnim zahtevima i

spremni su promeniti svoja polazišta kako bi postigli zadate ciljeve.

2. Politički stil. Politička uverenja neposredno deluju na sledbenike, a uticaj političkog

vođe je više posredan. On je ispoljava u načinu interakcije sa sledbenicima. Vođa

može više da preferira odnos “licem u lice” ili može više da se oslanja na posrednike,

usmeren je više na saradnju sa drugima ili se isključivo oslanja na svoja uverenja i

mišljenja; vođe mogu na više načina da koriste političku retoriku i propagandu; neki

imaju manje neki više smisla za dramatiku; neki u proces odlučivanja uključuju i

javnost a neki to obavljaju iza zatvorenih vrata. Kotter i Lawrence (1974.) razlikuju

pet glavnih tipova stilova vođe:

1. Brižljiv

2. Ceremonijalan

3. Individualistički

4. Izvršni

5

5. Programski.

3. Motivacija. Koji su to razlozi zbog kojih određeni pojedinci žele biti vođe?

Postoji dosta sistematizacija tih razloga (Lasswel, Gibb, Herman)

1. Primitivna dominacija. Neki autori smatraju da u svakom čoveku postoji

tendencija da dominira i to ne kao rezultat stečenih već urođenih osobina.

2. Moć nad drugima. Postoje ljudi u društvu koji traže, kojima je potrebna moć,

društvo treba takve ljude da motiviše ali isto tako mora uspostaviti kontrolne

mehanizme njihovog ponašanja (Lee, 1950.)

3. Potreba za statusom. Ova potreba je tako raširena da su je mnogi psiholozi

stavili ba spisak osnovnih instinkata ili nagona.

4. Potreba da se reši problem. Ljudi sa snažnim vrednosnim usmerenjima, kod

kojih dominira osećaj odgovornosti prema zajednici, koji se smatraju odgovornim

prema sebi da učine sve što mogu u rešavanju određenog problema često ulaze u

politiku i uzimaju ulogu vođe. Njima politika ili položaj vođe nije cilj, već

sredstvo za postizanje cilja.

5. Potreba kompenzacije. Kako je to Lasswell davno napisao (1930.) često je

politički čovek onaj koji u političkoj sferi pokušava kompenzovati neuspehe i

frustracije svog svakodnevnog života.

6. Nevoljno vođstvo. Postoje situacije kada pojedinac preuzima ulogu vođe protiv

svoje volje, kada ga socijalna sredina prisili da preuzme odgovornost za zajednicu.

Grupa ga doživljava sposobnim da reši njihov problem.

4. Reakcija na stres. Da bi bio uspešan političar mora naučiti kako da se suočava sa

stresom.

5. Ulazak u politiku. Pre svega se misli na prvi politički položaj vođe, političko

iskustvo i političku klimu u vreme kada se on politički socijalizovao. Vođa teži da one

oblike ponašanja koji su mu ranije pomagali u rešavanju problema zadrži i primeni na

nove problem. Političko iskustvo važno je kao i svako drugo iskustvo.

Uopšteno se smatra, na temelju analiza crta ličnosti, da bi vođe morale imati visok stupanj

integracije ličnosti i prilagođavanja, uz odsutnost anksioznosti i visok stepen samokontrole.

6

Empirijske odrednice ponašanja vođe

Budući da ne postoji sistematizacija takvih oblika ponašanja u politici ovde su navedeni oblici

ponašanja koji su ustanovljeni kao relevantni za vojsku i uopšte za vođenje složenih organizacija. Sve te

osobine svrstane su u četiri osnovne grupe koje su na neki način značajne i za vođe u politici.

1. Uvažavanje. Međusobni odnosi vođe i sledbenika; ponašanje vođe koji vodi računa o

tome šta sledbenici očekuju.

2. Iniciranje strukture. Doprinos odnosima unutar grupe; zadatak vođe je podsticanje

procesa homogenizacije, međusobnog poverenja i razumevanja.

3. Podsticanje izvršenja posla i postizanja ciljeva. Vođa u politici mora uvek iznova

davati podsticaje, animirati sledbenike, uveravati u opravdanost ciljeva, stvarati

atmosfetu poverenja u ciljeve i njihovu ostvarljivost kao i u svoju sposobnost da

sledbenike void njihovom ostvarenju.

4. Osetljivost za lični rad, uspehe i neuspehe. U politici su pojedinci na temelju

vlastitog opredeljenja i njihov eventualni izlazak iz politike nema nikakvih

eventualnih posledica za njihov socijalni ili egzistencijalni položaj.

Psihodinamika Vođa – Sledbenici.

Vođe i sledbenici ne idu jedni bez drugih. Zato kada se razmatra problem vođstva ne sme se

izostaviti njegov važan elemenat – sledbenici. Zbog toga dajemo motivacijsku strukturu

sledbenika:

1. Pomoć u rešavanju problema. Politika je svojevrsna sfera razrešavanja interesnih

konflikata u društvu i pojedinci kroz politički aktivitet pojedinačno i zajedno,

pokušavaju rešiti svoje egzistencijalne , socijalne i ostale problem.

2. Potreba pripadanja. Psihoanalitička teorija izrazito naglašava da je odnos vođa –

sledbenici svojevrsna nadogradnja odnosa otac – dete. Zavisnost o vođi znatno je veća

u tradicionalnom društvu, za razliku od modernog i demokratskog društva.

Zanimljivu tipologiju sledbenika daje Zvonarević (1976.) koji razlikuje dve osnovne

dihotomizirane dimenzije: prva je homocentričan – ideocentričan, a druga racionalno – iracionalno.

7

Kod dimenzije homocentričan – ideocentričan reč je o tome da li je ličnost usmerena na ličnost

vođe ili je usmerena na samu ideju. U prvom slučaju on prati vođu bez obzira na to da li vođa menja

program a u drugom slučaju sledi se ideja i napušta se vođa ako postane nedosledan toj ideji.

Kod dimenzije racionalno – iracionalno razlikujemo sledbenike koji slede vođu na temelju

racionalne analize njegovog ponašanja i stava da upravo program i ciljevi vođe odgovaraju njegovim

interesima, i one sledbenike koji su emocionalno vezani uz ličnost vođe, bez posebnog razmišljanja o

konkretnom program.

Na osnovu te dve dimenzije možemo razlikovati četiri tipa sledbenika:

RACIONALAN IRACIONALAN

HOMOCENTRIČAN Racionalan homocentrik Iracionalan homocentrik

IDEOCENTRIČAN Racionalan ideocentrik Iracionalan ideocentrik

Na temelju potrebe za pripadanje proizilazi specifičan emocionalan odnos prema vođi. Tu se

mešaju strah i ljubav, simpatija i antipatija, potreba za zaštitom i želja za pobunom. Na temelju ove

potrebe može se dati interesantna tipologija vođa kao što to čini Gibb (1966.).

STRAH

Veliki Mali

OBOŽA-

VANJE

Veliko Patrijarh Harizmatski vođa

Malo Tiranin Organizator

a. Patrijarh: označava onaj tip vođe prema kome sledbenici osećaju veliko divljenje ali

ga se u isto vreme i boje. Taj tip karakterističan za zatvorenu zajednicu koja se temelji

na jednom, isključivom načelu.

b. Harizmatski vođa : označava odnos izrazitog divljenja sledbenika, uz snažan

pozitivan emocionalni odnos bez osećanja straha. Ova vrsta vođe svojstvena je

socijalnim pokretima koji još uvek nisu institucionalizovani, tako da vođa i nije u

mogućnosti da izrekne sankcije, odnosno u velikoj meri zavisi od sledbenika.

c. Tiranin : to je situacija u kojoj se vođa održava na vlasti isključivo upotrebom

eksplicitnog ili implicitnog nasilja i straha sledbenika. Ovde zapravo i nema

sledbenika jer su prisutne isključivo negativne emocije.

8

d. Vođa organizacije : politički vođa je rukovodilac vrlo složene organizacije. Ljudi ga

se ne boje ali ga ni ne vole, ne postoji nikakav poseban emocionalni odnos , na neki

način u odnosu na sledbenike je i anoniman. On je organizator ali ne i animator,

uhodani mehanizmi funkcionisanja društva svojim vlastitim automatizmom

zadovoljavaju potrebe članova.

Određenje autoritarne ličnosti

Za naš rad veoma je bitno da se upoznamo sa određenjem pojma autoritarne ličnosti,

kako bi nam bila jasnija pojava političkog ekstremizma koja sledi u daljem tekstu rada.

Pojam autoritarne ličnosti koji je izvorno u literaturu uveo Fromm (1978.) postao je jedan od najčešće

navođenih koncepata , kojima se želi objasniti nesklad između društvenih zahteva i mogućnosti

pojedinca. Autoritarnost se uzima kao gubljenje individualnosti, otuđenja od ljudskih mogućnosti. Čovek

je oslobođen stega tradicionalnih veza, ali bespomoćan da sa postignutom slobodom bilo šta učini,

zahvalan je objekat manipulacije i postaje marioneta u rukama društva.

Autoritarna ličnost je ona koja traži autoritet kojem bi verovala, koji bi joj pružio sigurnost, u isto

vreme ona je spremna da se na isti način postavi prema osobama koje su od nje zavisne, da insistira na

svom autoritetu i hijerarhiji. Predrasude su sastavni deo takvog karaktera, i samo od spoljnih uticaja

(krize, frustracije) zavisi njihovo ponašanje.

„Bogati uzimaju opijum i hašiš. Oni koji to sebi ne mogu priuštiti, postaju antisemiti.

Antisemitizam je morfijum za male ljude. Pošto ne mogu postići ekstazu ljubavi, oni traže ekstazu

mržnje. Židovi su im pri ruci. Kada ne bi bilo Židova, antisemiti bi ih morali izmisliti“

(Bahr, prema Allport, 1958.,str.325).

Nastanak autoritarne strukture ličnosti vezuje se uz procese rane socijalizacije, najviše na

odnos dete – roditelji odnosno zbog patrijarhalnih odnosa u porodici dete – otac. U ranoj fazi razvoja

najintenzivniji se odvija sukob nagonskog i socijalnog, to je razdoblje u kojem se formira socijalna

osoba koja je stekla društveno prihvatljive oblike reagovanja u situacijama kada je suočena sa

nemogućnošću neposrednog zadovoljavanja svojih nagonskih potreba, a roditelji su oni koji posreduju

zahteve socijane okoline, pa se kod deteta formira ambivalentan odnos, u prvom redu prema ocu, što se

kasnije u životu prenosi na ličnosti u položaju autoriteta. Pojedinac često nije svestan negativnog dela

svojih emocija, on ih potiskuje i time im onemogućava da dođu do nivoa svesnosti.

9

Mehanizmi ispoljavanja autoritarnosti vezuju se uz odbrambene mehanizme kojima pojedinac

u situacijama frustracije čuva vlastiti ego. Nagomilano nezadovoljstvo, kako socijalnim položajem,

odnosom prema autoritetu dovodi do psihodinamizma, unutrašnje napetosti koja traži spoljašnju

manifestaciju. Pojedinac u nemogućnosti da se suoči sa pravim izvorom svog nezadovoljstva projektuje

ga na neke druge objekte, najčešće na odeđene socijalne grupe.

Žarko Trebješanin nas upoznaje sa ne tako lepom stranom političkog delovanja vođa,

zapravo bavi se psihologijom političkog ekstremizma koji odlikuje fanatična uverenost da je njegova

vlastita politika jedino ispravna, a da su ostale lažne, te da bi zastupnike drugih političkih opcija trebalo

svim sredstvima privoleti prihvatanju jedne jedine ideološke istinite, ili ih istrebiti sa lica zemlje.

Videli smo tokom istorije, a posebno drastično u prošlom veku, kuda vodi isključivost i

netrpeljivost u političkom životu. Ekstremizam počinje satanizovanjem, dehumahizovanjem političkog

neistomišljenika, a završava se – istrebljenjem!

Psihološki profil političkog ekstremiste

Na osnovu brojnih istraživanja psihološke osnove različitih tipova političkog ekstremizma ovde

ćemo dati skicu za psihološki profil nosioca eksremističke ideologije. Naime, izdvojićemo one glavne

crte ličnosti, način mišljenja i uverenja političkog ekstremiste.

1. Osećanje osujećenosti i mržnja, bes i agresivnost prema „neprijatelju“

Ekstremisti su, po pravilu, ljudi čije su potrebe i želje hronično osujećene. Izloženi stalnim

životnim stresovima (nezaposlenost, loš ekonomski i socijalni položaj), oni često postaju nervozni,

hronično nezadovoljni sobom, uplašeni i besni. A ovakvo stanje ispunjeno negativnim, otrovnim i

destruktivnim emocijama, često vodi netrpeljivosti, mržnji i iskaljivanju gneva na marginalnim

društvenim grupama (manjine, žene, deca, homoseksualci).

Ličnosti koje su nesigurne, nezadovoljne svojim životom, imaju izrazito osećanje manje

vrednosti i nizak prag tolerancije, pune su potisnutog besa, te na najmanju uvredu reaguju prekomernom

agresijom. Ekstremne političke stranke zadovoljavaju ovu čovekovu potrebu za agresivnošću i

destruktivnošću. One smišljeno, planski podstiču kod ljudi javljanje agresivnosti, pojačavaju je i

usmeravaju u željenom pravcu, kako bi se ova potreba zadovoljila na društveno prihvatljiv način.

10

2. Submisivnost, obožavanje vođe, slepo pokoravanje autoritetu

Osobina autoritane submisivnosti predstavlja možda najbitniju odliku autoritarne ličnosti po

svim istraživačima, od Adorna do Altmajera. Osoba sklona nekom vidu političkog ekstremizma,

odlikuje se visokim stepenom bespogovornog podređivanja etabliranom, legitimnom i moćnom

autoritetu, prema kojem ima nekritički, servilan odnos. Za takvu ličnost je karaktreristično da svet i

međuljudske odnose opaža u ključu dominantan-podređen, a da za najveću vrlinu smatra slepu

poslušnost autoritetu.

3. Kompleks više vrednosti (potisnuto osećanje manje vrednosti), arogancija i prezir prema

pripadnicima „nižih“ grupa.

Pripadnici ekstremnih političkih pokreta i stranaka imaju osećanje izuzetnosti i nadmoći jer

pripadaju izabranoj, povlašćenoj socijalnoj grupi (naciji, veri, partiji, klasi, rasi) koja se bori za jedan

uzvišeni, plemeniti cilj koji će ljudima doneti „sreću“, „slobodu“, „spasenje“. Istovremeno, oni osećaju

prezir ili mržnju prema svima koji nisu „izabrani“, koji nisu deo elite čovečanstva.

Psihološke analize, međutim, pokazuju da se iza prividnog osećanja nadmoći, ispoljenog

kompleksa više vrednosti i grupnog narcizma, skriva duboko potisnuto osećanje manje vrednosti,

nesigurnosti i anksioznosti. Njihova nadmenost, osećanje duhovne superiornosti i arogancija zataškavaju

osećanje ličnog neuspeha i inferiornosti.

4. Fanatizam, ostrašćenost i netolerancija

Pripadnici jedne crkve ili sekte vekovima su progonili one „druge“ kao „nevernike“.

Rezultat fanatične odanosti svojoj, „pravoj“ religiji bili su netrpeljivost, mržnja, ubistva i masovni

pogromi inovernika (Volter, 1763 / 2005). Ono što su u vreme Voltera bili verski ratovi, to su kasnije

postali politički obračuni i progoni neistomišljenika od strane ideoloških ekstremista.

5. Preterano razvijen identitet grupe, plemenski mentalitet

Ekstremista ima hipertrofirano osećanje grupnog identiteta (nacionalnog, stranačkog, verskog),

koji proždire sve ostale pripadnosti (profesiji, porodici). On ima osećanje apsolutne lojanosti svojoj

glorifikovanoj socijalnoj ili političkoj grupi.

Pripadnik ekstremne ideologije ima izgrađen poseban tip grupnog identiteta. Najčešće svodi se

na etničku, klasnu, rasnu ili versku pripadnost, kojom se njegov pripadnik diči i maše drugima ispred

nosa kao crvenom maramom. Neko može biti samo hrišćanin ili musliman, Englez ili Srbin. Ne priznaje

se „mešani“ identitet, jer je nečist.

11

6. Dogmatizam, rigidno, crno-belo mišljenje

Dogmatizam je crta ličnosti, a manifestuje se u dogmatskom mišljenju, netolerantnosti prema

drugačijim shvatanjima, slepom verovanju mišljenju autoriteta i prihvatanju predrasuda i stereotipija.

Dogmatsko mišljenje je nekritičko, kruto mišljenje koje ne trpi prigovore i zabranjuje sumnju,

kritiku i proveru. Ono je suprotno racionalnom saznanju, koje se zasniva na činjenicama, logičkim

dokazima i podložno je kritici. Ovo „mišljenje“ ne počiva na razumu, već na bezuslovnoj veri u dogmu,

te je suprotno je istraživanju, skeptičkom i kritičkom mišljenju. Dogmatsko mišljenje je karakteristično

za autoritarnu ličnost, koja veruje da je jedino tačno, ispravno mišljenje one grupe kojoj ona pripada.

7. Sklonost stereotipima i predrasudama i progon «neprijatelja».

Ličnost sklona ekstremnim, nedemokratskim i jednostavnim rešenjima, po pravilu, odlikuje se

manihejskim pogledom na svet, odnosno mišljenjem u ekstremnim, grubim, crno-belim kategorijama

(dobar-zao, pametan-glup, prijatelj-neprijatelj). Po njima nema mišljenja u nijansama, finesama, kao što

nema kompromisa u politici i međuljudskim odnosima - ili si patriota ili izdajanik, snažan ili slab,

normalan ili nenormalan. Između ovih oštro podeljenih i suprotstavljenih kategorija nema sredine, nema

tananih razlika u stepenu. „Ko nije sa nama taj je protiv nas“.

12

ZAKLjUČAK:

U uvodu smo naznačili da nam je cilj rada bio da približimo pojam političkog vođstva, u te svrhe

govorili smo uopšte o pojavi vođstva, psihologiji vođe i vođstva u politici, naveli neke od razlika

političkog vođe i rukovodioca radne organizacije.

Videli smo da se profil vođe definiše kroz njegov odnos sa sledbenicima, da su oni važan činilac

koji se ne sme izostaviti. Njihov uzajamni odnos, svakako je osnovni princip za podelu vrsta vođa.

Pitanje ekstremne politike zahtevalo je da se u par rečenica upoznamo sa pojmom autoritarne

ličnosti.

Posredno ili neposredno, svi smo nažalost bili svedoci ili žrtve neke ekstremne politike. Zbog

toga se i takav način političkog ponašanja nalazi u radu.

Skromno možemo da zaključimo da je politika, političko ponašanje komplikovana „igra“ čija

pravila nikad nisu do kraja definisana i poznata. Potvrdili smo da političke vođe mogu biti samo izuzetne

ličnosti, oni koji to nisu bržo padnu u zaborav, jer istoriju, kako kažu, pišu pobednici. Velike vođe na

vrhuncu svoje moći stoje ravno na tronu sa božanstvima, ili još više, u stanju su da sa nekom lakoćom

povedu toliko ljudi u smrt. Njihova moć ubeđivanja, sugestivnosti širi se poput neke zaraze od koje se

grupa koja ih prati, ako nema pogibeljne posledice, teško izleči.

13

LITERATURA:

1. N. ROT, „PSIHOLOGIJA GRUPE“, ZAVOD ZA UDžBENIKE, BEOGRAD, 2010.

2. I. ŠIBER, „OSNOVE POLITIČKE PSIHOLOGIJE“, POLITIČKA KULTURA,

NAKLADNO – ISTRAŽIVAČKI ZAVOD, ZAGREB, 1998.

3. ŽARKO TREBJEŠANIN, „POLITIKA I DUŠA“, STUBOVI KULTURE, BEOGRAD, 2001.

TEKST „PSIHOLOGIJA POLITIČKOG EKSTREMIZMA“

14