Patrik Ziskind

PARFEM

Hronologija jednog zloina

S nemakog preveo:

Zlatko Krasni

Solaris

Novi Sad-2001.

Naslov originala:

Das Parfum by Patrick Sskind

All rights reserved

Copyright 1985 by Diogenes Verlag AG Zrich.

Copyright za srpsko izdanje 2001. Solaris, Novi Sad

PRVI DEO

1

U 18. stoleu iveo je u Francuskoj ovek koji je spadao meu najgenijalnije i najodvratnije likove ove, genijalnim i odvratnim likovima, nimalo siromane epohe. Ovde emo ispriati njegovu ivotnu priu. Zvao se an Batist Grenuj, i ako je njegovo ime za razliku od imena drugih genijalnih udovita poput de Sada, Sen ista, Fuea, Bonaparte itd., danas palo u zaborav to sigurno nije zbog toga to je Grenuj zaostajao za ovim slavnim mranjacima u pogledu uobraenosti, preziranja ljudi, amoralnosti, ukratko bezbonosti, ve zato to se njegov genije i njegova jedina ambicija ograniavala na oblast koja u istoriji ne ostavlja nikakve tragove: na nepostojano carstvo mirisa.

U vreme o kome govorimo vladao je u gradovima smrad kakav mi, moderni ljudi, jedva moemo da zamislimo. Ulice su smrdele na ubre, dvorita su smrdela na mokrau, stepenita su smrdela na trulo drvo i pacovski izmet, kuhinje na pokvaren kupus i oviji loj; neprovetrene sobe su smrdele na plesnivu prainu, spavae sobe na zamaene arave, na vlane madrace i na jak slatkasti miris nonih posuda. Iz kamina je smrdeo sumpor, iz tavionica je smrdela otra ce, iz klanica je smrdela usirena krv. Ljudi su smrdeli na znoj i na neopranu odeu; iz usta su smrdeli na trule zube, iz stomaka na sok od luka, a tela, ako vie nisu bila sasvim mlada, zaudarala su na star sir i na prokislo mleko i na bolesti lezda. Smrdele su reke, smrdeli su trgovi, smrdele su crkve, smrdelo je pod mostovima i u dvorovima. Seljak je smrdeo kao i svetenik, egrt kao i majstorova ena,

smrdelo je kompletno plemstvo, ak je i kralj smrdeo, smrdeo je kao grabljivica, a kraljica kao stara koza, kako leti tako i zimi. Jer razlauoj aktivnosti bakterija nisu u 18. veku jo bile postavljene nikakve granice, tako da nije bilo nijedne ljudske aktivnosti, ni gradilake, ni unitavajue, nijednog ispoljavanja bujajueg ili propadajueg ivota a da taj nije bio praen smradom.

I naravno da je smrad bio najvei u Parizu, jer Pariz je bio najvei grad Francuske. A u samom Parizu pak, bilo je jedno mesto gde je smrad naroito pakleno vladao, izmeu Ulice Fer i Ulice de la Feroneri, naime na Simetijer dez Inosant (Groblje nevinih). Ovde su osam stotina godina prenosili mrtvace iz bolnice Hotel Dje i okolnih parohija, osam stotina godina iz dana u dan su kolicima dovozili na desetine leeva i trpali ih u dugake rake, osam stotina godina su se u grobovima i grobnicama slagale kosti na kosti. I tek kasnije, u predveerje Francuske revolucije, nakon to su neke od humki opasno propale i smrad prepunog groblja nije vie terao oblinje stanovnike samo na proteste, ve na dizanje pravih ustanaka, ono je napokon zatvoreno i naputeno, milioni kostiju i lobanja su ubaene lopatama u katakombe Monmartra, a na njegovom mestu podignuta je zelena pijaca.

Upravo ovde, na najsmrdljivijem mestu celokupnog kraljevstva roen je 17. jula 1738. an Batist Grenuj. Bio je to jedan od najvrelijih dana u godini. Vrelina se poput olova nadvila nad grobljem istiskujui u susedne uliice isparenja od raspadanja to su se oseala na meavinu trulih lubenica i sagorelog roga. Kad su poeli poroajni bolovi, Grenujeva majka je stajala za ribljom tezgom u Ulici

Feru i istila krljut sa kesegi koje je prethodno izdvojila. Te ribe, koje su navodno istog jutra ulovljene u Seni, ve su toliko zaudarale da je njihov smrad bio jai od smrada leeva. Grenujeva majka nije, meutim, opaala ni smrad riba ni smrad leeva, jer je njen nos na takve mirise bio u najveoj meri oguglao, a osim toga njeno telo je bolelo, a bol je ubijao svaku prijemivost na spoljanje ulne utiske. Jedino to je htela bilo je da taj bol prestane, htela je da to bre zavri sa odvratnim poroajem. Ovo je bio njen peti poroaj. Svi prethodni odigrali su se ovde, za ribljom tezgom, i svi su bili mrtvoroenad ili polumrtvoroenad, jer krvavo meso to bi izalo iz nje nije se mnogo razlikovalo od ribljih iznutrica koje su se ve tu nalazile, i ne bi dugo poivelo, a uvee bi sve zajedno lopatama bilo raieno i preneseno kolicima do groblja ili dole do reke. Tako je trebalo da bude i danas i Grenujeva majka koja je bila jo uvek mlada ena, od dvadeset i neto godina, koja je jo uvek izgledala lepo i imala skoro sve zube, a na glavi jo neto kose i osim gihta i sifilisa i jedne lake vrtoglavice nije bolovala ni od jedne ozbiljnije bolesti; koja se jo nadala da e dugo iveti, moda jo pet ili deset godina, i moda se ak jednom udati i dobiti pravu decu kao potovanja vredna ena kakvog zanatlije udovca ili neto slino... Grenujeva majka je elela da sve to to bre proe. I kad su poeli trudovi ona je unula ispod svoje tezge i tu se porodila, kao ve etiri puta pre toga i noem za ribu presekla pupanu vrpcu novoroene stvari. A onda, da li zbog vruine ili zbog smrada koji kao takav nije oseala, ve samo kao neto nepodnoljivo, omamljujue kao polje krinova ili kao tesnu sobu u kojoj ima previe narcisa ona se onesvestila,

preturila se na stranu, pala ispod tezge nasred ulice i ostala da tamo lei sa noem u ruci.

Krici, komeanje, krug gomile koja bulji, zovu policiju. ena jo uvek lei sa noem u ruci na ulici, polako dolazi sebi.

ta joj se dogodilo?

Nita.

ta radi s noem?

Nita.

Odakle krv na njenim haljinama?

Od riba.

Ona ustaje, odbacuje no i ide da se opere.

Tada, neoekivano novoroene ispod tezge poinje da kmei. Ljudi tragaju, ispod roja muva i izmeu iznutrica i odseenih ribljih glava pronalaze novoroene, i izvlae ga odatle. Po dunosti ono je predato dojilji, majku hapse. I zato to priznaje i ne porie da bi onu stvar sigurno ostavila da crkne, kao to je to inae ve uinila sa prethodne etiri, prave joj proces, osuuju je zbog viestrukog edomorstva i nekoliko nedelja kasnije na trgu de Grev odsecaju joj glavu.

Dete je do ovog trenutka promenilo ve treu dojilju. Nijedna nije htela da ga zadri due od nekoliko dana. Previe je poudno, govorile su, sisa za dvoje, ostaloj odojadi oduzima mleko i time njima, dojiljama, sredstva za ivot, budui da je rentabilno dojenje sa samo jednim odojetom nemogue. Nadlenom oficiru policije, izvesnom La Fosu stvar je uskoro dosadila i ve je hteo da dete preda u sabiralite za nahoad i siroad u Ulici Sen Antoan, odakle su svakodnevno ili transporti dece u veliko

dravno sirotite u Ruenu. No, budui da su ove transporte vrili nosai nosei pletene koare u koje su iz razloga racionalnosti stavljali istovremeno do etiri odojeta; budui da je zbog toga smrtnost na putu bila izuzetno velika; budui da je zbog toga nosaima koara preporuivano da prenose samo krtenu odojad i samo onu koja je posedovala urednu transportnu ispravu; ali budui da dete Grenuj nije bilo ni krteno niti je imalo ime koje bi mogli da prema propisu unesu u transportnu ispravu; budui da dalje nije bilo mogue da policija anonimno dete ostavi pred kapijom sirotita to bi bio jedini nain da se zaobie ispunjavanje ostalih formalnosti dakle usled niza tekoa birokratske i tehniko-pravne vrste koje su nastajale prilikom odbacivanja malog deteta, i budui da mu se inae urilo, oficir policije La Fos odustao je od svoje prvobitne odluke i dao uputstvo da se deak preda nekoj crkvenoj instituciji uz obaveznu priznanicu, kako bi ga tamo krstili i odluili o njegovoj daljoj sudbini. Oslobodili su ga se u manastiru Sen Meri u Ulici Sen Marten. Krten je i dobio je ime an Batist. I budui da je prior tog dana bio dobro raspoloen i jo nije bio iscrpeo svoj karitativni fond, dete nisu ekspedovali u Ruen, ve su ga ostavili da cucla na raun manastira. U tu svrhu ono je predato dojilji po imenu an Bisi u Ulici Sen Deni, a koja je do daljnjeg dobijala tri franka nedeljno za svoj trud.

2

Nekoliko nedelja kasnije stajala je dojilja an Bisi nosei korpu u ruci pred kapijom manastira Sen Meri i ocu Terijeu koji joj je otvorio vrata, jednom pedesetogodinjem kalueru koji je bio proelav i pomalo se oseao na sire, rekla: Evo! stavivi korpu na prag.

ta je to? ree Terije i nagnu se nad korpu omirisavi je, mislei da u njoj ima neko jelo.

Kopile edomorke iz Ulice Fer!

Svetenik prodara prstom po korpi i otkri lice usnulog odojeta.

Dobro izgleda. Ruiast i uhranjen.

Zato to se na meni nadrao. Zato to me isisao do kostiju. Ali sad je tome kraj. Odsad ga sami hranite kozjim mlekom, kaom, sokom od repe. To kopile dere sve.

Otac Terije bio je komotan ovek. U njegovu nadlenost spadalo je upravljanje manastirskim karitativnim fondom, udeljivanje novca siromasima i onima kojima je on bio potreban. I oekivao je da mu se zato kae hvala i da ga time dalje ne optereuju. Tehnike pojedinosti su mu bile veoma odvratne, jer pojedinosti su uvek znaile tekoe, a tekoe su znaile remeenje njegovog duevnog mira, a to nikako nije mogao da podnese. Ljutio se to je uopte otvorio kapiju. Poeleo je da ova osoba uzme svoju korpu i ode kui i ostavi ga na miru sa svojim dojiljskim problemima. Polako se uspravio i udahnuo miris mleka i ovije vune koji se irio od dojilje. Bio je to prijatan miris.

Ne razumem ta hoe. Zaista ne razumem ta ti je namera. Vidim samo da ovom odojetu nimalo ne bi tetilo da provede jo neko vreme na tvojim grudima.

Ne bi njemu, odbrusi dojilja, ali bi meni. Smrala sam deset funti, a pri tom jela za troje. A zato? Za tri franka nedeljno!"

Aha, razumem, ree Terije gotovo s olakanjem. Jasno mi je: opet je, dakle, re o novcu.

Nije! ree dojilja.

Jeste! Uvek je re o novcu. Kad god neko zakuca na ovu kapiju re je o novcu. Jednom sam poeleo da kad otvorim vrata preda mnom stoji ovek kome je stalo do neeg drugog. Neko ko bi na primer doneo neku malu panju. Na primer malo voa ili nekoliko oraha. U jesen ima toliko stvari koje bi se mogle doneti. Moda cvee. Ili kad bi samo neko naiao i prijateljski rekao: Pomoz Bog oe Terije, elim vam lep dan! Ali to po svoj prilici vie nikad neu doiveti. Ako nije prosjak, onda je trgovac, a ako nije trgovac, onda je zanatlija, a ako nee milostinju, onda pokazuje raun. Ne mogu vie ni na ulicu da izaem. Izaem li na ulicu, ve nakon tri koraka okruuju me individue koje trae pare!

Ja Vam to ne traim, ree dojilja.

Ali ja ti kaem jednu stvar: nisi ti jedina dojilja u parohiji. Ima na stotine prvoklasnih pomajki koje bi se otimale da ovo predivno odoje za tri franka nedeljno stave na grudi ili mu daju kau ili sokove, ili neku drugu hranu...

Onda ga dajte nekoj od njih!

...S druge strane nije dobro toliko etati dete naokolo. Ko zna da li bi mu drugo mleko toliko prijalo

kao tvoje. Navikao je na miris tvojih grudi, to mora da zna, i na otkucaje tvog srca.

I on opet punim pluima udahnu topao miris to se irio od dojilje, i primetivi da njegove rei nisu na nju ostavile nikakav utisak ree:

Ponesi sad to dete sa sobom kui! Razmotriu stvar sa priorom. Predloiu mu da ti ubudue daje etiri franka nedeljno.

Ne, ree dojilja.

Onda u redu: pet!

Ne.

Pa koliko e jo traiti? povika na nju Terije. Pet franaka je gomila novca za sitan posao prehranjivanja malog deteta!

Neu ja nikakav novac, ree dojilja. Neu ovo kopile u svojoj kui.

Ali zato, draga eno? upita Terije i opet prodara prstom po korpi. Pa to je najslae dete koje postoji. Ruiasto je, ne dere se, dobro spava i krteno je.

Opsednuto je avolom. Terije brzo izvue prst iz korpe.

Nemogue! Apsolutno je nemogue da odoje bude opsednuto avolom. Odoje nije ovek, ve predovek i poseduje duu koja jo nije izgraena. Kao posledica toga ono je za avola nezanimljivo. Da moda ve ne govori? Da li se u njemu neto trza? Pokree li stvari u sobi? Da li iz njega izbija gadan smrad?

On uopte ne mirie, ree dojilja.

Eto vidi! To je jasan znak. Da je opsednut avolom morao bi da smrdi.

I da bi smirio dojilju i isprobao vlastitu hrabrost Terije podie korpu i priblii je svom nosu.

Ne oseam nita udno, ree on, nakon to je neko vreme mirisao, zaista, nita udno. ini mi se, meutim, kao da tu mirie neto u pelenama. I on joj prui korpu da ona potvrdi njegov utisak.

Ne mislim na to, ree dojilja grubo i odgurnu korpu. Ne mislim na ono to je u pelenama. Njegove izmetine i te kako se oseaju. On sam, to kopile, ne mirie.

Zato to je zdrav", uzviknu Terije, zato to je zdrav, eto zato ne mirie! Samo bolesna deca miriu, to je poznato. Kao to znamo, dete koje ima boginje mirie na konjsku balegu, a ono koje ima arlah na stare jabuke, a jektiavo dete, ono mirie na luk. Ovo je zdravo, to je sve to mu nedostaje. Zar treba da smrdi? Pa smrde li tvoja vlastita deca?

Ne, ree dojilja. Moja deca miriu onako kako treba da miriu ljudska bia.

Terije oprezno spusti korpu na zemlju osetivi kako u njemu narastaju prvi talasi besa zbog tvrdoglavosti ove ene. Nije bilo iskljueno da e mu za nastavak diskusije biti potrebne obe ruke za slobodniju gestikulaciju, a nije eleo da zbog toga odojeta pretrpi neku tetu. Za sada je, meutim, stavio ruke na lea, ispruio prema dojilji svoj picasti stomak i otro upitao: Ti, dakle, tvrdi da zna kako ima da mirie ljudsko dete koje je na to podseam, pogotovo zato to je krteno i Boje dete?

Da, ree dojilja.

I tvrdi dalje da ako ono ne mirie onako kako ti misli da bi trebalo da mirie ti, dojilja an Bisi iz Ulice Sen Deni! da je to onda avolje dete?

On visoko podie levu ruku koju je do tada drao za leima i pretei joj pokaza svoj kaiprst koji je bio savijen poput upitnika. Dojilja je razmiljala. Nije joj bilo pravo to se razgovor odjednom izrodio u teoloko sasluavanje gde je ona mogla da bude samo slabija strana.

Nije tano da sam to rekla, odgovori ona izvlaei se. Da li ta stvar ima neke veze sa avolom ili ne, to odluite Vi sami, oe Terije, ja za to nisam nadlena. Ja znam samo jedno: da me od ovog odojeta hvata jeza zato to ne mirie onako kako deca treba da miriu."

Aha, ree Terije zadovoljno i spusti svoju ruku. Ono sa avolom dakle povlai. Dobro. No sad mi, molim te, kai: kako to mirie odoje kada mirie, kako ti veruje, onako kako treba da mirie? Dakle?

Dobro mirie", ree dojilja.

ta to znai dobro? izdra se na nju Terije. Dobro mirie tota. Buket lavande mirie dobro. orba mirie dobro. Arapske bate miriu dobro. Kako mirie odoje, to hou da znam?

Dojilja je oklevala. Dobro je znala kako miriu odojad, znala je to sasvim tano, pa ve ih je na desetine hranila, negovala, ljuljala, ljubila... mogla je nou da ih nosom pronae, ak je i sada oseala miris odojadi sasvim jasno u nosu. Ali ga jo nikad nije opisivala reima.

Dakle? dreknu Terije i nestrpljivo pucnu prstima.

Dakle, poe dojilja, to nije ba lako rei, zato to... zato to oni ne miriu svuda jednako, iako svuda

dobro miriu, oe, razumete, dakle, na primer na stopalima, tu miriu kao gladak topao kamen ne, vie kao lonac... ili kao maslac, kao sve maslac, da tano: ona miriu na sve maslac. A po telu miriu kao... kao galeta umoena u mleko. A po glavi, tamo gore, pozadi na glavi, tamo gde kosa pravi krug, tu pogledajte, oe, tu gde kod Vas nema niega..., i ona potapa Terijea, koji je pred ovom bujicom detaljnih budalatina na trenutak zanemeo i posluno spustio glavu, po eli, ...ovde, tano ovde tu najbolje miriu. Tu miriu na karamel, to mirie tako slatko, tako divno, oe, ne moete ni da zamislite! Kada ih tu omiriete onda ih volite, bez obzira da li su vlastita ili tua. I samo tako, i nikako drugaije moraju da miriu mala deca. A kada tako ne miriu, kada tu gore uopte ne miriu, manje od hladnog vazduha, kao ovaj tu, ovo kopile, tada... objasnite Vi to kako hoete, oe, ali ja i ona odluno prekrsti ruke ispod svojih grudi i u korpu do njenih nogu baci pogled pun ovratnosti kao da su u njoj abe krastae ja, an Bisi, to vie ne nosim sa sobom!

Otac Terije polako podie sputenu glavu i pree nekoliko puta prstom po eli, kao da eli da uredi kosu, stavi prst kao sluajno pod svoj nos i zamiljeno mrknu.

Kao karamel...? upita on i pokua da opet nae svoj strogi ton... Karamel! ta ti zna o karamelu? Da li si ga nekad jela?

Ne ba, ree dojilja ali bila sam jednom u jednom velikom hotelu u Ulici Sen Onore i gledala sam kako ga prave od topljenog eera i laga. Tako je dobro mirisalo da to vie nikada nisam zaboravila.

Da, da. U redu, ree Terije i udalji prst od nosa. Sad, molim te, uti! Za mene je krajnje naporno da dalje razgovaram sa tobom na ovom nivou. Konstatujem da ti odbija, kakvi god da su razlozi, da dalje hrani tebi povereno odoje ana Batista Grenuja i sada ga vraa njegovom trenutnom tutoru, manastiru Sen Meri. Smatram da je to alosno, ali ja tu nita ne mogu. Moe ii.

Rekavi to on podie korpu, udahnu jo jedanput topao, vunast miris mleka i zakljua kapiju. Zatim ode u svoju kancelariju.

3

Otac Terije bio je obrazovan ovek. On nije studirao samo teologiju, ve je itao i filozofe, a usput se bavio botanikom i alhemijom. Drao je do snage svog kritikog duha. Istina, on se ne bi usudio da ide tako daleko, kao to su to radili neki drugi, da dovede u pitanje uda, proroanstva ili istinu tekstova Svetog pisma, ak i onda kada se oni, strogo uzevi, ne bi mogli objasniti samo razumom, i kada su mu ak direktno protivreili. Takvim problemima on se radije nije bavio, bili su mu isuvie neprijatni i samo bi ga bacili u najgoru nesigurnost i nemir, i to upravo onda kada su mu, da bi se koristio svojim razumom, najvie bili potrebni sigurnost i mir. Ono protiv ega se, meutim, najodlunije borio bilo je sujeverje prostog naroda: vradbine i itanje karata, noenje amajlija, zao pogled, prizivanja, opsenarstvo pri punom mesecu i sve drugo ime su se bavili bilo je veoma alosno videti da takvi paganski obiaji ak nakon hiljadugodinjeg vrstog instalisanja hrianske vere jo uvek nisu iskorenjeni! Osim toga, veina sluajeva takozvane opsednutosti avolom i saveznitva sa satanom pokazali bi se, prilikom blieg ispitivanja, kao sujeverni spektakli. Istina, opovrgavati postojanje samog satane, sumnjati u njegovu mo tako daleko Terije ne bi iao; za reavanje takvih problema koji su se ticali samih osnova teologije, bile su pozvane druge instance, a ne jedan obian mali kaluer. S druge strane, bilo je sasvim jasno da, ako jedna bezazlena osoba kao to je ona dojilja tvrdi da je otkrila avolja posla, da tu avo ni u kom sluaju ne moe biti umean. Upravo to to ona veruje da ga je otkrila bio je siguran dokaz da tu

nije re o avolskim poslovima, jer ni avo nije toliko glup da ga otkriva ba dojilja an Bisi. I to jo nosom! Najprimitivnijim organom mirisa, tim najniim od svih ula! Kao da pakao mirie na sumpor, a raj na tamjan i izmirnu! Najgore sujeverje, kao u ona najmranija paganska vremena, kada su ljudi jo iveli kao ivotinje, kada jo nisu imali otar vid, nisu poznavali boju, ali su verovali da mogu da namiriu krv, mislili su da pomou mirisa razlikuju prijatelja od neprijatelja, kada su ih po njihovom mirisu jurili dinovski ljudoderi, vukodlaci i erinije, i kada su svojim uasnim bogovima prinosili svoje smrdljive rtve paljenice. Jezivo! Budala vidi nosom vie nego oima, i verovatno e svetlost Bogom danog razuma morati da sija jo hiljadu godina dok se ne rasteraju poslednji ostaci primitivne vere.

Ah, i ovo jadno malo dete! Ovo nevino bie! Lei u svojoj korpi i dremucka, ne sluti nita o gadnim sumnjienjima kojima ga terete. Ne mirie onako kako prava deca treba da miriu, usuuje se da tvrdi ona bestidna osoba. Da, a ta kaemo mi na to? Buci-buci!

I on je njihao lagano korpu na kolenima, prstom milovao odoje po glavi i s vremena na vreme govorio buci-buci, to je smatrao izrazom koji na malu decu deluje neno i umirujue. Na karamel bi trebalo da mirie, kakva glupost, buci-buci!

Posle nekog vremena on povue prst, stavi ga pod nos, omirisa, ali nije osetio nita osim kiselog kupusa koji je pojeo za ruak.

Oklevao je trenutak, pogledao oko sebe da vidi da li ga ko posmatra, zatim podie korpu i zagnjuri svoj debeli nos u nju. Mirisao je iznad same glave

odojeta, tako da je tanka, ria deja kosa golicala njegove nozdrve i oekivao je da e udahnuti neki miris. Nije bio siguran kako treba da mirie glava odojeta. Sigurno ne na karamel, to je bar bilo jasno, jer karamel je bio topljeni eer, a kako moe odoje koje je do sada pilo samo mleko da mirie na istopljen eer. Na mleko bi moglo da mirie, na mleko dojilje. Ali nije mirisalo na mleko. Na kosu bi moglo da mirie, na kou i kosu i moda na malo dejeg znoja. I Terije umrknu i pripremi se da oseti miris koe, kose i malo dejeg znoja. Ali nije namirisao nita. I pored najbolje volje nita. Odoje verovatno ne mirie, pomisli, u tome je stvar. Odoje, ukoliko se dri isto, jednostavno ne mirie, isto kao to i ne govori, ne tri i ne pie. Te stvari dolaze tek s godinama. Strogo uzevi ovek poinje da zrai mirise tek kada ue u pubertet. To je tako i nikako drukije. Zar nije jo Horacije napisao: Propinje se, gle, junoa, a rascvetana mirie djeva poput narcisa bela...? a stari Rimljani su se razumevali u te stvari! Ljudski miris uvek je bio miris mesa dakle grean miris. Kako bi onda trebalo da mirie odoje koje ni u snu ne poznaje greh tela? Kako da mirie? Buci-buci! Nikako!

Opet je stavio korpu na koleno i lagano je ljuljao. Dete je jo uvek vrsto spavalo. Njegova desna pesnica virila je ispod pokrivaa, malena i crvena i ponekad bi se trgla opipavajui obraz. Terije se osmehnu i bi mu odjednom veoma prijatno. Na trenutak je dozvolio sebi fantastinu misao da je on sam otac deteta. Da nije postao kaluer, ve normalan graanin, poten zanatlija moda, da je uzeo enu, enu koja mirie na toplu vunu i mleko i da s njom ima sina koga sada ljulja na krilu, svoje roeno dete,

buci-buci-buci... Ba mu je prijala ova misao. U toj misli bilo je neeg tako valjanog. Otac ljulja dete u krilu, buci-buci, bila je to slika stara koliko i svet i slika uvek nova i ispravna, od kada ima sveta, ah da! Terijeu bi malo toplo oko srca i sentimentalno u dui.

Tada se dete probudi. Probudilo se prvo nosom. Majuni nos se micao, podigao se navie i umrknuo. Uvlaio je vazduh i izdisao u kratkim dahovima, kao kod male kijavice. Tada se nos napri, i dete otvori oi. Oi su bile neodreene boje, od sive poput ostrige do krem bele poput opala, presvuene nekakvom sluzavom skramom i oigledno nisu obeavale dobar vid. Terije je imao utisak da ga nisu ni primetile. Drugaije je stajala stvar sa nosom. Dok su zamagljene oi deteta zurile negde u nepoznato, nos kao da se usredsredio na odreen cilj, i Terijea obuze veoma udno oseanje da je taj cilj on, njegova linost, Terije sam. Male nozdrve oko dve rupice usred dejeg lica nadimale su se poput cvasti to se rascvetava. Ili, bolje reeno, poput plitica onih malih biljki mesoderki to su rasle u kraljevskoj botanikoj bati. I kao kod njih, i ovde je izgledalo da se osea neko udovino usisavanje. Terije je imao utisak kao da ga dete gleda svojim nozdrvama, kao da ga gleda otro i ispitivaki, prodornije nego to bi to moglo da uradi oima, i kao da svojim nosom guta neto to izlazi iz njega, Terijea, neto to on ne moe da zaustavi niti da sakrije... Dete bez mirisa ga je bestidno omirisavalo, o tome je re! Ono ga je njukalo! I njemu se odjedanput uini da smrdi, na znoj i sire, na kiseli kupus i neopranu odeu. Izgledao je samom sebi nag i ruan kao da u njega zuri neko koji sa svoje strane o sebi nita ne otkriva. Kao da je mirisao i kroz njegovu kou, u njegovu

unutranjost, najnenija oseanja, najprljavije misli otkrivale su se pred ovim poudnim malim nosom koji jo uvek nije bio ni pravi nos ve bubetka, jedan majuni organ sa rupicama koji se stalno irio i nadimao i podrhtavao. Terije se najei. Bi mu muka. On sa svoje strane zapui svoj nos kao da je namirisao neto runo, neto s ime nije hteo da ima posla. Nestade ona prijatna misao da je re o vlastitom mesu i krvi. Raspri se sentimentalna idila o ocu i sinu i mirisnoj majci. Rastrgan bi prijatni veo misli to ga je izmatao oko deteta i sebe: na njegovim kolenima je lealo strano, hladno bie, jedna neprijateljska ivotinja, i da on nije imao tako trezven i Bojim strahom i racionalnim uvidima voen karakter on bi ga pod plimom gaenja odbacio od sebe poput pauka.

Terije naglo ustade i stavi korpu na sto. Poele da se ove stvari oslobodi to bre, po mogunosti odmah, najbolje ovog asa.

Tada ono poe da kmei. vrsto je zamurilo, zinulo tako da mu se videlo crveno drelo i poelo da krii tako piskavo da se Terijeu zaledila krv u ilama. On je ispruene ruke drmusao korpu i vikao buci-buci da bi uutkao dete, ali ono se dralo jo glasnije i sasvim je pomodrelo u licu i izgledalo kao da e da eksplodira od dreke.

to dalje s njim! pomisli Terije, to dalje sa ovim... avolom htede da kae i trgnu se i ujede se za usnu, .. .to dalje s ovim udovitem, s ovim nepodnoljivim detetom! Ali kuda? Poznavao je tuce dojilja i sirotita u kvartu, ali to mu je bilo previe blizu, ova stvar je morala to dalje, tako daleko da se vie ne uje, tako daleko da mu je neko ne bi mogao bilo kad doneti

opet pred vrata, po mogunosti moralo bi da ide u drugu parohiju, jo bolje na drugu obalu, najbolje van gradskih zidina, u Fobur Sen Antoan, da, ba tamo!, tamo e ovo derite to vriti, daleko na istok, s one strane Bastilje gde nou zatvaraju kapije.

I ogrnu svoju mantiju, zgrabi korpu iz koje se razlegao vrisak i potra, potra kroz splet uliica do Ulice Fobur Sen Antoan, pa uz Senu prema istoku, izvan grada, daleko, daleko sve do Ulice aron, pa skoro do njenog kraja, gde je, u blizini manastira Madlen de Trenel poznavao adresu izvesne madam Gajar, koja je prihvatala decu svakog uzrasta i svake vrste, pod uslovom da je neko za to plaao, i tamo je predao dete koje je jo uvek vritalo, uplatio za godinu dana unapred i pobegao nazad u grad, odbacivi, im je stigao u manastir, svoju odeu kao da je umazana, okupao se od glave do pete i legao u postelju gde se mnogo puta krstio, dugo molio i napokon, s olakanjem, zaspao.

4

Madam Gajar, iako jo nije imala ni trideset godina, imala je ve ceo svoj ivot za sobom. Spolja je izgledala stara onoliko koliko je to odgovaralo njenom pravom dobu, a istovremeno dvostruko i trostruko i stostruko starija, naime kao mumija jedne devojke; iznutra je, meutim, bila odavno mrtva. Kao dete je od svog oca dobila araem udarac po elu iznad samog korena nosa i od tada je izgubila ulo mirisa, kao i svako oseanje za ljudsku toplinu i ljudsku hladnou i uopte bilo kakvu strast. Ovim udarcem nenost joj je postala isto tako strana kao i raanje, radost isto tako tua kao i oajanje. Nije oseala nita kada je kasnije jedan mukarac spavao s njom, i isto tako nita kada je rodila decu. Nije alila za onom koja su joj umirala, niti se radovala onoj koja su joj ostajala. Kada je mu tukao ona se nije trzala, i nije osetila nikakvo olakanje kada je u Hotel Djeu umro od kolere. Dva jedina oseanja koja je poznavala bila su blago pogoranje raspoloenja kada bi se pribliavala mesena migrena i sasvim blago poboljanje raspoloenja kada bi migrena prolazila. Ova ugaena ena nije osim toga nita drugo oseala.

S druge strane... ili moda upravo zbog svoje savrene bezoseajnosti madam Gajar posedovala je nemilosrdan smisao za red i pravdu. Nijednom detetu koje joj je bilo povereno nije davala prednost, niti je bilo koje izdvajala. Davala im je tri obroka na dan i ni kaiicu vie. Male je previjala tri puta dnevno i to samo do drugog roendana. Ako je neko i posle toga kakio u gae dobijao je amar i jedan obrok manje. Tano polovinu novca koristila je za pitomce, tano

polovinu je uvala za sebe. U jeftinim vremenima nije pokuavala da povea svoju zaradu; ali u tekim vremenima ne bi davala ni jednu jedinu paru iz svog depa, makar se radilo o ivotu ili smrti.

Posao joj se inae vie ne bi isplatio. Novac joj je bio potreban. Sve je do tanina proraunala. U starosti je htela da uzima rentu i osim toga da moe sebi da dozvoli da umre kod kue, a ne da crkne u Hotel Djeu kao njen mu. Njegova smrt je inae ostavila sasvim hladnom, ali je hvatala jeza od ovog javnog opteg umiranja sa stotinama nepoznatih ljudi. elela je da sebi priuti privatnu smrt, i u tu svrhu joj je bila potrebna gomila novca za hranu. Istina, bila je zima kada su joj od dva tuceta malih stanara umirali troje ili etvoro. Ali, i pored toga ona je stajala mnogo bolje od veine drugih privatnih vaspitaica i daleko je prevazilazila velika dravna ili crkvena sirotita ija kvota gubitaka je esto iznosila devet desetina. Rezerve joj nisu nedostajale. Pariz je godinje proizvodio preko deset hiljada novih nahoadi, kopiladi i siroia. Na taj nain gubici su se mogli preboleti.

Za malog Grenuja zavod madam Gajar je bio pravi blagoslov. Verovatno ni na jednom drugom mestu ne bi uspeo da preivi. Ali ovde, kod ove bezdune ene on je napredovao. Posedovao je ilavu konstituciju. Onaj koji je kao on preiveo vlastito roenje u smeu nije mogao tako lako da propadne. Bio je u stanju da danima jede razreene supe, najrazblaenije mleko mu je bilo dobro, podnosio je ak i trulo povre i pokvareno meso. Tokom svog detinjstva preiveo je ospice, srdobolju, male boginje, koleru, pad s visine od est metara u bunar i opekotinu na grudima nastalu od vrele vode. Istina, od svega je imao oiljke

i posekotine, kraste i malo obogaljeno stopalo zbog ega je hramao, ali je iveo. Bio je ilav poput otporne bakterije i samodovoljan poput krpelja koji mirno sedi na drvetu i ivi od malene kapi krvi koju je zaplenio pre nekoliko godina. Minimalna koliina hrane i odee bila je dovoljna za njegovo telo. Za duu mu nije trebalo nita. Sigurnost, panja, nenost, ljubav ili kako se sve zovu one stvari koje su navodno potrebne detetu nisu malom Grenuju ni najmanje nedostajale. tavie, utisak je da ih se on sam liio da bi uopte mogao da ivi od samog poetka. Krik nakon njegovog roenja, krik ispod krvave tezge kojim je sebe doveo u ivot a majku na gubilite, nije bio nikakav instinktivan krik za saaljenjem i ljubavlju. Bio je to dobro odmeren, gotovo bi se moglo rei zrelo odmeren krik kojim se novoroene odluilo protiv ljubavi, a ipak za ivot. U tim okolnostima prvo je bilo mogue i bez onog drugog, a da je dete trailo oboje onda bi bez sumnje uskoro bedno skonalo. Ono je, istina, tada moglo i da iskoristi drugu mogunost koja mu je stajala na raspolaganju i da uti, i da izabere put od roenja do smrti koji nee ii zaobilaznim putem preko ivota, i time bi svetu i samom sebi utedeo mnogo nesree. Da bi se, meutim, tako skromno povukao bio bi potreban bar minimum uroene ljubaznosti, a nju Grenuj nije posedovao. Od samog poetka je bio udovite. Odluio se za ivot iz istog prkosa i iz iste zloe.

Naravno, on nije doneo odluku kao to je donosi odrastao ovek koji svoj manji ili vei razum i iskustvo koristi da bi izabrao jednu od vie razliitih opcija. On se odluio vegetativno, kao to se baeno

zrno pasulja odiuuje da li da isklija ili da radije ne preduzima nita.

Ui poput onog krpelja na drvetu kome ivot nema nita drugo da ponudi do neprestano prezimljavanje. Mali, runi krpelj koji svoje olovnosivo telo formira u kuglu da bi spoljanjem svetu ponudio to manju povrinu; koji svoju kou ini glatkom i grubom da iz njega nita ne bi izlazilo, ni najmanja transpiracija. Krpelj koji se pretvara da je jo manji i neugledniji, da ga niko ne bi video i zgazio. Usamljeni krpelj koji je usredsreen u sebe, sedi na svom drvetu, slep, gluv i nem, i samo njui, njui godinama, na kilometre, krv ivotinja koje prolaze, do kojih vlastitom snagom nikad nee stii. Krpelj bi mogao i da dozvoli sebi da padne. Mogao bi da padne na tle ume, da sa svojih est noica gamie nekoliko milimetara tamo ili ovamo, i da legne pod lie i umre, to za njega ne bi bila teta, Bog zna da ne bi. Ali krpelj tvrdoglav, ukoen i gadan ostaje da ui i ivi i eka. eka da mu najneverovatniji sluaj dovede krv u vidu ivotinje direktno pod drvo. I tek tada on prestaje da bude povuen, pada, hvata se kandama i bui i grize sebi put u tue meso...

Takav krpelj bio je i dete Grenuj. iveo je uauren u samog sebe i ekao je bolja vremena. Svetu nije davao nita osim svog izmeta; ni osmeha, ni uzvika, ni sjaja oka, ak ni vlastiti miris. Svaka druga ena bi ovo monstruozno dete odbacila. Ali ne i madam Gajar. Ona nije namirisala da on ne mirie i od njega nije oekivala nikakvu duevnost, zato to je njena vlastita dua bila zapeaena.

Druga deca su, meutim, odmah osetila kako stoje stvari sa Grenujom. Ve od prvog dana pridolica im

je bio odvratan. Izbegavali su njegov leaj i meusobno su se zbijali kao da je u sobi zahladnelo. Oni mlai su ponekad nou vritali; inilo im se kao da kroz sobu duva promaja. Drugi su sanjali kao da im neto oduzima dah. Jednom su se stariji dogovorili da ga udave. Na njegovo lice su nagomilali krpe i ebad i slamu, i na sve su to dodali cigle. Kada ga je madam Gajar iskopala sledeeg jutra bio je sav zguvan, ugnjeen i modar, ali ne mrtav. Pokuali su jo nekoliko puta, uzalud. Da su ga direktno davili za vrat, vlastitim rukama, ili mu zapuili usta ili nos, to bi bio sigurniji metod, ali se nisu usudili. Nisu hteli da ga dodirnu. Gadili su ga se kao kakvog debelog pauka koga ne moe da vlastitom rukom zgnjei.

Kada je porastao, odustali su od pokuaja ubistva. Verovatno su shvatili da se nije mogao unititi. Umesto toga klonili su ga se, beali od njega, pazili u svakom sluaju da ga ne dodirnu. Nisu ga mrzeli. Nisu bili ni ljubomorni, niti zbog hrane zavidni. Za takva oseanja u kui Gajar nije bilo ni najmanjeg povoda. Jednostavno im je smetalo to je on bio tu. Nisu mogli da osete njegov miris. Bojali su ga se.

5

Pri tom on, objektivno, nije posedovao nita to uliva strah. Bio je, kad je narastao, ne naroito visok, nije bio jak, istina ruan, ali ne tako ekstremno ruan da bi ga se ljudi plaili. Nije bio agresivan, nije bio levak, nije bio podmukao, nije provocirao. Radije se drao po strani. I njegova inteligencija izgledala je kao da je sve, samo ne strana. Tek sa tri godine poeo je da stoji na nogama, svoju prvu re izgovorio je u etvrtoj, bila je to re ribe, koja je u trenutku naglog uzbuenja izbila iz njega poput odjeka kad je iz daljine neki prodavac riba proao Ulicom aron reklamirajui iz sveg glasa svoju robu. Sledee rei koje su mu se otele bile su: Pelargonija, kozja tala, kelj i aklorer", ovo poslednje je bilo ime nekog batovanskog pomonika iz oblinjeg zavoda Fij de la Kroa, ko ji je kod madam Gajar povremeno obavljao grublje i najgrublje radove i odlikovao se time to se u ivotu jo nijedanput nije okupao. Kad je re o glagolima, pridevima i umetnutim reima tu je bio manje govorljiv. Osim da i ne koje je inae veoma kasno izgovorio po prvi put izgovarao je samo imenice, povremeno ak samo imena konkretnih stvari, biljki, ivotinja i ljudi, i to samo onda ako su ga ove stvari, biljke, ivotinje ili ljudi neoekivano iznenadile svojim mirisom.

Sedei pod martovskim suncem na gomili bukovih cepanica, koje su pucketale na toploti, dogodilo se da je prvi put izgovorio re drvo. Stotinu puta pre toga je ve video drvo, tu re je ve stotinu puta uo. Razumeo je i ta ona znai, jer su ga zimi esto slali napolje da donosi drva. Ali drvo kao predmet nikada

mu nije bilo dovoljno zanimljivo da bi se potrudio da izgovori njegovo ime. To se dogodilo tek onog martovskog dana dok je sedeo na naslaganoj gomili. Ta gomila je poput klupe bila naslagana na junoj strani upe madam Gajar, ispod jedne strehe. Osmueno slatko mirisale su gornje cepanice, na mahovinu je mirisalo iz dubine gomile, dok je zid upe od smrekovine u toploti odavao miris smole.

Grenuj je ispruenih nogu sedeo na gomili, leima oslonjen na zid upe, zatvorio je oi i nije se pomerao. Nije nita video, nita nije uo i nita nije oseao. Samo je udisao miris drveta to se oko njega isparavao, hvatajui se pod krovom kao pod pokrivaem. Pio je ovaj miris, davio se u njemu, impregnirao se njim do poslednje unutranje pore, sam se pretvorio u drvo, u drvenu lutku, poput Pinokija leao je na cepanicama, kao da je mrtav, sve dok, nakon dosta vremena, moda tek nakon pola sata nije izustio re drvo. Kao da je ispunjen drvetom do uiju, kao da mu je drvo ve u grlu, kao da su mu stomak, drelo, nos prepuni drveta, tako je ispovratio tu re. I to ga je privelo svesti, spasilo ga, ba kad je silovita prisutnost drveta, njegov miris pretio da ga ugui. Pridigao se, skliznuo niz gomilu cepanica i oteturao se kao da je na drvenim nogama. Danima je jo bio sav obuzet ovim doivljajem i, kad god bi uspomena na taj miris u njemu snano narasla, brbljao bi, kao da neto priziva drvo, drvo.

Tako je nauio da govori. Sa reima koje nisu oznaavale neki mirisan predmet, dakle sa apstraktnim pojmovima, pre svega etike i moralne prirode, imao je najveih tekoa. Nije mogao da ih upamti, zamenjivao ih je i kao odrastao koristio ih je nerado i esto pogreno: pravo, savest, Bog, radost,

odgovornost, skromnost, zahvalnost itd. sve to su ti pojmovi trebali da znae ostalo je za njega skriveno pod velom tajne.

S druge strane, uobiajeni jezik uskoro nije bio dovoljan da opie sve one stvari to ih je u sebi sakupio kao olfaktivne pojmove. On uskoro nije oseao samo miris drveta, ve vrstu drveta, javorovo drvo, hrastovinu, borovinu, brestovinu, krukovo drvo, staro, mlado, trulo, crvotono, drvo obraslo mahovinom, ak pojedinane cepanice, iverje i piljevinu i oseao ih je kao isto tako razliite predmete, dok drugi ljudi nisu mogli ni da ih razlikuju oima. Slino je bilo i s ostalim stvarima. To to je ono belo pie koje je madam Gajar svakog jutra davala svojim tienicima uvek opisivano kao mleko, iako je po Grenujevom oseanju svakog jutra mirisalo sasvim drugaije i imalo razliit ukus, u zavisnosti od toga koliko je bilo toplo, od koje krave je poticalo, ta je ova krava pasla, koliko su masnoe ostavili i tako dalje... to to se dim koji se sastojao od stotinu pojedinanih mirisa koji su se u minutu, ak u sekundi, pretvarajui se u novo jedinstvo mirisa, zvao, kao dim vatre, samo jednim imenom dim... to to su zemlja, predeo, vazduh koji su od koraka do koraka i od daha do daha bili ispunjeni drugim mirisom i posedovali time uvek drugi identitet, a ipak uvek opisivan s one tri nezgrapne rei sve te groteskne nesrazmere izmeu bogatstva sveta koji se opaa pomou ula mirisa i siromatva jezika imale su za posledicu da deak Grenuj pone da duboko sumnja u smisao jezika; i pristajao je da ga koristi samo ako je to neophodno zahtevalo optenje s drugim ljudima.

Sa est godina svoju okolinu je ve potpuno olfaktivno poznavao. U kui madam Gajar nije bilo nijednog predmeta, nijednog mesta u severnom delu Ulice aron, nijednog oveka, nijednog kamena, stabla, buna ili plota, niega bez obzira koliko bilo siuno to on preko mirisa nije poznavao, prepoznavao i u njegovoj jedinstvenosti vrsto ga uvao u pamenju. Sakupio je i imao na raspolaganju desetine hiljada, stotine hiljada specifinih mirisa, tako jasnih, tako ivih da ne samo to bi ih se setio kad bi ih opet namirisao, ve bi uistinu osetio njihov miris im bi ih se setio; tavie umeo je da ih ak u mati meusobno kombinuje i da u sebi na taj nain proizvodi mirise kakvi u stvarnom svetu uopte nisu postojali. Izgledalo je kao da poseduje ogroman samoizgraen vokabular mirisa koji mu je omoguavao da po volji gradi velike koliine novih mirisnih reenica i to u dobu kada su druga deca svojim teko u glavu uteranim reima mucala prve konvencionalne reenice, nimalo dovoljne da opiu svet. Njegov dar bi se moda najbolje mogao uporediti sa darom muzikog vunderkinda koje je odslualo melodije i harmonije i preko njih upoznalo alfabet pojedinanih tonova, da bi onda sasvim samo komponovalo nove melodije i harmonije naravno, s tom razlikom to je alfabet mirisa bio neuporedivo vei i razliitiji od alfabeta tonova, i sa jo jednom razlikom to se stvaralaka aktivnost Grenuja kao vunderkinda odigravala samo u njemu samom i to niko nije mogao da je opazi osim njega.

Prema spoljanjem svetu postajao je sve zatvoreniji. Najradije je sam lunjao kroz severni deo Fobur Sen Antoana, kroz bate s povrem, vinograde, po livadama. Ponekad se uvee ne bi vraao kui, nije

ga bilo danima. Obavezno kanjavanje tapom podnosio je ne pokazujui bol. Kuni pritvor, uskraivanje obroka, rad po kazni nisu uspeli da promene njegovo ponaanje. Povremeno poseivanje bogoslovije Notr Dam de Bon Sekur u trajanju od godinu i po dana ostalo je bez vidljivog dejstva. Malo je nauio da ita slova i da pie vlastito ime i to je sve. Njegov uitelj ga je smatrao za maloumnog.

Madam Gajar je, meutim, primetila da je posedovao odreene sposobnosti i osobenosti koje su bile veoma neobine, da ne kaemo natprirodne: tako je izgledalo da mu je potpuno nepoznat deji strah od mraka i noi. Mogli su ga u svako doba poslati po neku stvar u podrum, kuda su se druga deca jedva usuivala da idu i sa svetiljkom, ili napolje u upu da usred noi donese drva. I on nikad ne bi poneo svetiljku, i uprkos tome bi se snaao i odmah doneo ono to je traeno, a da nikad nije uzeo pogrenu stvar, niti se sapleo ili neto oborio, Jo udnije je izgledalo to je on, kako je madam Gajar verovala da je ustanovila, mogao da vidi kroz papir, tkaninu, drvo, ak kroz zidove i zatvorena vrata. Znao je koliko tienika ima u spavaonici i koji su, a da u nju uopte nije uao. Znao je da se u karfiolu krije gusenica pre nego to su ga presekli, a jednom kada je svoj novac tako dobro sakrila da ga sama vie nije mogla nai (menjala je svoja skrovita) on je, ne tragajui ni sekunde pokazao na jedno mesto iza grede od kamina, i gle tu je bio! ak je mogao da vidi i budunost, tako to je, naime, umeo da najavi posetu neke osobe dugo pre njenog dolaska, ili to bi nepogreivo predskazao pribliavanje nevremena pre nego to bi se na nebu pokazao i najmanji oblak. To to on sve ovo, istina, nije video, nije video oima,

ve je to nanjuio svojim sve otrijim i preciznijim njuhom: gusenicu u karfiolu, novac iza grede, ljude iza zidova i na daljini od nekoliko ulica to madam Gajar ni u snu ne bi palo na pamet, ak i da onaj udarac araem nije otetio njen olfaktorijum. Bila je ubeena da deak bez obzira na eventualnu maloumnost poseduje i drugu prirodu. I budui da je znala da ljudi sa dve prirode privlae nesreu i smrt uhvatio je strah. Jo stranija, gotovo nepodnoljiva bila joj je misao da ivi pod istim krovom sa nekim ko ima sposobnost da njen briljivo sakriven novac vidi kroz zidove i grede, i od kada je otkrila ovu uasnu sposobnost Grenuja radila je na tome da ga se oslobodi i dobro se poklopilo to je, negde u isto vreme Grenuj je napunio osam godina manastir Sen Meri bez navoenja razloga obustavio svoje godinje isplate. Madam ih nije opomenula. Reda radi ekala je jo nedelju dana i kada oekivani novac ipak nije stigao, uzela je dete za ruku i otila s njime u grad.

U Ulici Morteleri, blizu reke, poznavala je jednog tavljaa po imenu Grimal, koji je imao neprestanu potrebu za mladom radnom snagom ne za normalnim egrtima ili uenicima, ve za jeftinim radnicima. U tom zanatu bilo je, naime, poslova skidanje mesa sa trulih ivotinjskih koa, meanje otrovnih tenosti za tavljenje i za bojenje, iznoenje opasne, istucane kore za injenje koa koji su bili toliko opasni po ivot da jedan odgovoran majstor nikad nije svoje pomonike troio na to, ve besposlen olo, lutalice ili izgubljenu decu, za koju u sluaju da se neto dogodi niko se ne bi raspitivao. Naravno da je madam Gajar znala da Grenuj u Grimalovoj tavionici nije, prema ljudskim

standardima, imao nikakve izglede da preivi. Ali ona nije bila ena koja bi se time optereivala. Svoju dunost je, uostalom, obavila. Period negovanja je bio zavren. ta e se dalje dogoditi sa tienikom to se nje nije ticalo. Ako preivi, u redu, ako umre, opet u redu glavno je da sve bude po zakonu. I tako joj je gospodin Grimal pismeno potvrdio predaju deaka, a ona je sa svoje strane napisala priznanicu za petnaest franaka provizije i krenula kui u Ulicu aron. Nije oseala ni najmanji trag neiste savesti. Naprotiv, verovala je da je postupila ne samo po zakonu, ve i pravedno, jer bi dalji boravak deteta za koji niko nije plaao svakako iao na teret ostale dece ili ak na njen vlastiti teret i mogao bi da ugrozi eventualno budunost ostale dece ili njenu vlastitu budunost, a to znai, njenu vlastitu, izdvojenu, privatnu smrt koja je bila jedino to je jo elela od ivota.

Budui da na ovom mestu pripovesti naputamo madam Gajar i da je kasnije neemo vie sretati, opisaemo u nekoliko reenica kraj njenih dana. Madam je, iako je jo kao dete iznutra umrla, doivela na svoju nesreu veoma visoku starost. Godine 1782. sa gotovo sedamdeset godina ona je napustila svoj posao, i kao to je planirala poela je da se bavi rentom, sedela je u svojoj kuici i ekala smrt. Ali smrt nije dolazila. Umesto nje dolo je neto s ime nijedan ovek na svetu nije mogao da rauna i to u zemlji jo nikada nije postojalo, a to je revolucija, to jest jedna nagla promena ukupnih drutvenih, moralnih i transcedentalnih odnosa. Ova revolucija nije u poetku imala nikakvog uticaja na linu sudbinu madam Gajar. Ali onda napunila je tada ve skoro osamdesetu odjednom je poelo da se pria da je njen davalac rente morao da emigrira, da mu je

oduzet posed koji je na licitaciji kupio jedan fabrikant pantalona. Neko vreme je izgledalo da ni ova promena ne nosi nikakve fatalne posledice za madam Gajar, jer je fabrikant pantalona i dalje tano isplaivao rentu. No onda je doao dan kada ona svoj novac nije vie dobijala u vrstom novcu, ve u obliku malih tampanih papiria i to je bio poetak njenog materijalnog kraja.

Nakon dve godine renta nije bila dovoljna ni da se plati drvo za ogrev. Madam bee naterana da proda svoju kuu, za smeno malu cenu, jer je odjedanput osim nje bilo hiljade drugih ljudi koji su isto tako morali da prodaju svoje kue. I opet je kao protivvrednost dobila samo ove glupe papirie, i oni opet nakon dve godine nisu gotovo nita vredeli, a godine 1797. tada se ve pribliavala devedesetoj ona je izgubila svoju celokupnu, tegobnim, viegodinjim radom nagrabljenu imovinu i stanovala je u maloj nametenoj sobi u Ulici Kokij. I tek sad, sa desetogodinjim, sa dvadesetogodinjim zakanjenjem, stigla je smrt i to u liku jedne dugotrajne bolesti lezda koja je madam epala za grlo i otela joj prvo apetit, a zatim glas, tako da se nijednom reju nije mogla pobuniti kad su je odneli u Hotel Dje. Tamo su je uneli u istu salu ispunjenu stotinama samrtnika, u kojoj je ve umro njen mu, stavili je u zajedniki krevet sa pet drugih starih potpuno nepoznatih ena, leale su dodirujui se jedna uz drugu, i ostavili su ih da tamo umiru tri nedelje sasvim javno. Onda je uivena u dak, da bi u etiri sata ujutro zajedno sa pedeset drugih leeva bila baena na kola i uz priguene zvuke jednog malog zvona odvezena na novoosnovano groblje

Klamar, milju pred kapijama grada, i tamo baena u masovnu grobnicu pod debeo sloj negaenog krea.

Bilo je to godine 1799. Bogu hvala, madam nije slutila nita o sudbini koja joj predstoji kada je onog dana godine 1747. pola kui napustivi deaka Grenuja i nau priu. Moda bi izgubila svoju veru u pravdu i time jedini smisao ivota u koji je verovala.

6

Ve na prvi pogled kojim je odmerio gospodina Grimala ne, ve na prvi udisaj kojim je osetio Grimalovu mirisnu auru Grenuj je znao da je ovaj ovek u stanju da ga za najmanju neposlunost prebije na smrt. Njegov ivot je sada vredeo tano onoliko koliko i posao koji je mogao da obavlja, sastojao se jo samo od koristi koju mu je Grimal pripisivao. I tako je Grenuj nalegao na radu, ne pokuavi da se pobuni ni jedan jedini put. Iz dana u dan svu energiju svog prkosa i svoje tvrdoglavosti uaurio je u samog sebe, koristei je samo za to da na nain krpelja preivi epohu predstojeeg ledenog doba: ilavo, samodovoljno, neupadljivo, uvajui svetlost ivotne nade na najmanjem, ali dobro uvanom plamenu. Bio je primer pokornosti, skromnosti i vrednoe, sve to bi mu se reklo posluao je, jeo je sve to su mu dali. Uvee je bez gunanja putao da ga zatvaraju u ostavicu sagraenu bono od radionice u kojoj se uvao alat i visile usoljene sirove koe. Ovde je spavao na goloj utabanoj zemlji. Preko dana bi poinjao da radi im bi svanulo, zimi osam, leti etrnaest, petnaest, esnaest asova: skidao je meso s koa to su uasno smrdele, potapao ih u vodu, skidao dlake, potapao u kre, premazivao ih, prelazio preko njih valjkom, bajcovao ih, sekao drva, gulio koru sa breza i tisa, sputao se u jame ispunjene isparenjima koja nagrizaju kou, slagao je, kako su mu egrti nareivali, koe i koru jedne na druge, razbacivao je zgnjeene iarke, prekrivao je uasnu lomau tisovim granama i zemljom. Godinama kasnije morao je da je opet

raskopava i u utavljenu kou mumificirane leeve izvlai iz njihovog groba.

Kada nije zakopavao i iskopavao koe, tada je donosio vodu. Mesecima je teglio vodu sa reke, uvek po dve kante, na stotine kanti dnevno, jer je zanat zahtevao ogromne koliine vode za pranje, za omekavanje, za kuvanje, za bojenje. Mesecima nije imao na telu ni suvu krpicu od silnog noenja vode, uvee mu se sa odee cedila voda, i njegova koa je bila hladna, meka i natopljena poput koa koje je prao.

Nakon godinu dana ove vie ivotinjske nego ljudske egzistencije dobio je bedrenicu, stranu taviteljsku bolest, iji je ishod obino smrtan. Grimal ga je ve otpisao i poeo da trai zamenu istina, ne bez aljenja, jer samodovoljnijeg i vrednijeg radnika od ovog Grenuja jo nikad nije imao. Nasuprot svim oekivanjima Grenuj je, meutim, preiveo ovu bolest. Ostali su mu samo oiljci velikih crnih priteva iza uiju, na grlu i na obrazima koji su ga unakazili i uinili jo runijim nego to je inae bio. Osim toga je dobio nemerljivo velika prednost otpornost na bedrenicu, tako da je od sada mogao ispucalim i krvavim rukama da skida meso i sa najgorih koa, ne izlaui se opasnosti nove zaraze. Time se nije razlikovao samo od egrta i uenika, ve i od vlastitih potencijalnih naslednika. I budui da vie nije bio tako lako zamenljiv kao ranije, vrednost njegovog rada je porasla, a time i vrednost njegovog ivota. Odjednom nije vie morao da spava na goloj zemlji, ve mu je dozvoljeno da u upi sagradi sebi leaj od drveta, na to su mu nabacali slamu i dali vlastito ebe. Nisu ga vie zakljuavali na spavanje. Jelo je bilo

izdanije. Grimal ga vie nije drao kao kakvu ivotinju, ve kao korisnu domau ivotinju.

Kad je napunio dvanaest godina Grimal mu dade pola nedelje slobodno, a sa trinaest mogao je ak da preko nedelje, uvee posle rada izae na jedan sat i radi ta hoe. Pobedio je, jer je iveo, i posedovao je koliinu slobode dovoljnu da nastavi da ivi. Vreme prezimljavanja je prolo. Krpelj Grenuj se ponovo pokrenuo. Nanjuio je vazduh sutranjice. Osetio je u sebi lovca. Pred njim se nalazilo najvee mirisno lovite na svetu: grad Pariz.

7

Bilo je kao u zemlji dembeliji. Ve su same oblinje etvrti Sen ak de la Bueri i Sen Estah bili zemlja dembelija. U uliicama bono od Ulice Sen Deni i Ulice Sen Marten ljudi su iveli tako zgusnuto jedni pored drugih, kue su se tako priljubljivale uz susedne, pet, est spratova visoke, da se nebo nije videlo, a vazduh je pri zemlji stajao kao u vlanim kanalima, ustajao od mirisa. Meali su se mirisi ljudi i ivotinja, isparenja jela i bolesti, vode i kamena i pepela i koe, sapuna i svee ispeenog hleba i jaja kuvanih u siretu, knedli i izglaanog mesinga, alfije i piva i suza, masti i mokre i suve slame. Hiljade i hiljade mirisa tvorili su jednu nevidljivu kau koja je ispunjavala klisure uliica, i koja bi se samo retko isparavala preko krovova lebdei uvek nad zemljom. Ljudi koji su tamo iveli nisu u ovoj kai vie nita naroito mogli da namiriu; ona je i nastala od njih, i uvek iznova ih je natapala, jer to je bio vazduh koji su udisali i od koga su iveli, to je bilo poput tople odee koja se dugo nosi, koja vie ne mirie i ne osea se vie na koi. Grenuj je, meutim, sve to mirisao kao da to radi prvi put. I nije osetio samo ukupnost mnotva ovih mirisa, ve ga je analitiki delio na njegove najmanje i najdalje delove i delie. Njegov fini nos rasplitao je klupko od isparenja i smradova u pojedinane niti osnovnih mirisa koji se vie nisu mogli rastavljati. Predstavljalo mu je neopisivo zadovoljstvo da ove niti raspreda i ispreda.

esto bi zastao, naslonjen na zid kakve kue ili u nekom mranom oku, zatvorenih oiju, poluotvorenih usta i rairenih nozdrva, tiho kao riba

grabljivica u velikoj, mranoj vodi koja sporo tee. I ako bi mu napokon daak vazduha prineo kraj nekog nenog mirisnog konia, on bi ga zgrabio i nije vie oseao nita drugo osim tog jednog mirisa, vrsto bi ga drao, duboko bi ga uvlaio u sebe i uvao ga za sva vremena. Mogao je to da bude neki davno poznati miris, ili neka njegova varijacija, ali je mogao da bude i neki sasvim nov, neki koji je imao tek male, ili nikakve slinosti sa svim to je do tada namirisao, da ne kaemo video: na primer, miris ispeglane svile; miris aja od majine duice, miris komada srebrom optoenog brokata, miris epa iz boce retke vrste vina, miris elja od kornjainog oklopa. Grenuj je jurio upravo takve, njemu jo uvek nepoznate mirise, lovio ih je strau i strpljenjem pecaroa i sakupljao ih je u sebi.

Kada bi se sit namirisao guste uline kae, krenuo bi u prozranije krajeve, gde su mirisi bili razreeniji, gde su se meali s vetrom i irili se, gotovo kao parfem: na primer na trgu Hala, gde je u veernjim mirisima dan jo uvek nastavljao da ivi, nevidljiv, ali jasan kao da se tu jo uvek guvaju trgovci, kao da posvuda jo uvek stoje prepune korpe povra i jaja, burad puna vina i sireta, dakovi sa zainima i krompirima i branom, sanduci s ekserima i zavrtnjima, tezge s mesom, stolovi puni tkanina i posua i onova i stotinu drugih stvari koje se tamo preko dana prodaju... sav taj mete je do najmanje pojedinosti bio prisutan u vazduhu to ga je ostavio za sobom. Grenuj je miriui razgledao pijacu, ako se tako moe rei. I mirisao je bolje nego to je neko drugi mogao da je vidi, jer je opaao naknadno i zbog toga na vii nain: kao esenciju, kao duh neeg to je tu postojalo, neto to nije bilo ometano uobiajenim

atributima sadanjosti, poput buke, bletavosti, gadljivog dodirivanja ljudskih telesa.

Ili je pak iao tamo gde su njegovoj majci odsekli glavu, na trg Grev koji se poput velikog jezika pruao prema reci. Ovde su bili za stubove privezani ili na obalu izvueni brodovi koji su mirisali na ugalj i ito i seno i vlanu uad.

A sa zapada je kroz ovaj jedini prosek to ga je reka usekla kroz grad dopirala iroka struja vetra donosei mirise iz unutranjosti, s livada kod Neuija, uma izmeu Sen ermena i Versaja, dalekih gradova poput Ruena ili Kena, a ponekad ak i s mora. More je mirisalo kao naduvano jedro u kome se hvatala voda, so i neko hladno sunce. Mirisalo je jednostavno, to more, ali je istovremeno mirisalo tako veliko i jedinstveno da je Grenuj oklevao da njegov miris deli u riblje, u vodeno, u algasto, u svee i tako dalje. Vie je voleo da miris mora ostavi u jednom komadu, da ga kao celinu uva u seanju i da uiva u njemu, tako nepodeljenom. Miris mora mu se toliko dopadao da je poeleo da ga jednom dobije istog i nepomeanog i u tolikim koliinama da se u njemu moe udaviti. A kasnije, kada je iz pripovedanja drugih uo koliko je more i da se po njemu moe brodom putovati danima, a da se ne ugleda kopno, tada nije nita vie voleo nego da zamilja kako se nalazi na jednom takvom brodu, da sedi visoko gore u korpi na najvioj katarki i da prolee kroz beskrajan miris mora, koji zapravo i nije bio nikakav miris, ve dah, jedan izdah, kraj svih mirisa, i da se od zadovoljstva rastvara u ovom dahu. Ali dotle nee nikada doi jer Grenuj koji je stajao na obali trga Grev i vie puta udisao i izdisao daak morskog vetra to je dopirao do njegovog nosa nee nikada u ivotu videti more, pravo more, veliki

okean koji se nalazio na zapadu, i nikada nee moi da se pomea s ovim mirisom.

etvrt izmeu Sen Eustaha i Hotel de Vila uskoro je tako dobro upoznao preko njenih mirisa da se tu mogao snai i po najguoj pomrini. I tako je svoje lovite proirio, najpre na zapad prema Foburu Sen Onore, zatim uz Ulicu Sen Antoan sve do Bastilje, i napokon ak na drugu stranu reke prema etvrti Sorbon i Fobur Sen ermen gde su iveli bogati ljudi. Kroz gvozdene ograde kapija mirisalo je na kou od koija i na puder u perikama paeva, a dalje preko visokih zidina iz vrtova dopirao je miris utilovki i rua i svee seenih kalina. Upravo ovde je Grenuj po prvi put osetio miris parfema u pravom smislu te rei: jednostavnu vodicu od lavande ili rue, kojom su prilikom sveanosti posipali fontane vrtova, ali i kompleksnije, skupocenije mirise mousne tinkture pomeane sa uljem od nerolije i tuberoze, jasmina ili cimeta, koji su se uvee poput teke trake vijorili iza ekipaa. Registrovao je ove mirise, kao to je registrovao i profane mirise, radoznalo, ali bez naroitog divljenja. Primetio je, istina, da parfem ima nameru da deluje opojno i privlano i prepoznao je u njemu kvalitet pojedinih esencija od kojih se on sastojao. Ali, sve skupa one su mu izgledale ipak vie grubo i prosto, i vie zbrda-zdola nabacane nego komponovane, i znao je da bi mogao da proizvede sasvim druge, prijatne mirise kad bi samo raspolagao istim elementima.

Mnoge od ovih osnovnih elemenata poznavao je ve sa pijanih tandova za cvee i zaine; drugi su mu bili novi i njih je isfiltrirao iz meavine mirisa i uvao ih bezimene u seanju: ambra, cibetka, pauli,

sandalovo drvo, bergamot, vetiver, opoponaks, izmirna, hmeljev cvet, dabrovica...

On nije postupao kao probira. Izmeu onoga to se u zemlji oznaavalo kao dobar ili lo miris on nije poznavao razlike, jo uvek ne. Bio je poudan. Cilj njegovog lova sastojao se u tome da jednostavno poseduje sve to svet ima da ponudi u mirisima, i jedini uslov je bio da su ti mirisi novi. Miris oznojenog konja znaio mu je isto koliko i neni zeleni miris nabubrelih ruinih pupoljaka, prodoran smrad jedne stenice ne manje od mirisa pikovanog teleeg peenja to se isparavao iz bogatih kuhinja. Sve, sve je drao, usisavao u sebe. I u sintetizujuoj mirisnoj kuhinji njegove fantazije, u kojoj je neprestano sastavljao nove kombinacije mirisa nije jo uvek vladao nikakav estetski princip. Bile su to bizarnosti koje je stvarao i odmah potom unitavao poput deteta koje se igra kockicama, inventivno i destruktivno, bez prepoznatljivog stvaralakog principa.

8

1. septembra 1753. na godinjicu kraljevog dolaska na presto grad Pariz je na Pon Roajalu napravio vatromet. On nije bio tako spektakularan kao vatromet u slavu kraljevog venanja ili kao onaj legendarni vatromet povodom roenja prestolonaslednika, ali je to ipak bio veoma upeatljiv vatromet. Na katarke brodova namontirali su zlatne suneve tokove. Sa mosta su takozvani vatreni bikovi bljuvali vatrenu kiu zvezda u reku. I dok su svuda uz zagluujuu buku pucale petarde i bombice po trotoaru, rakete su se pele u nebo i na crnom nebeskom svodu slikale bele ljiljane. Gomila od nekoliko hiljada ljudi koja je bila okupljena kako na mostu, tako i po kejovima na obe strane reke pratila je spektakl oduevljenim uzvicima ah i oh i bravo, pa ak i iveo iako je kralj na presto stupio jo pre trideset osam godina i vrhunac njegove popularnosti je ve davno proao. Sve je to u stanju da uradi jedan vatromet.

Grenuj je stajao nem u senci paviljona Flor, na desnoj obali, preko puta Pon Roajala. Nije aplaudirao, nije ak ni gledao kad su rakete poletale. Doao je jer je verovao da e namirisati neto novo, ali se uskoro ispostavilo da vatromet u smislu mirisa nema ta da ponudi. Ono to je tamo u rasipnikoj mnogostrukosti sevalo i rasprskavalo se i pucalo i zvidalo ostavljalo je za sobom krajnje jednolinu meavinu mirisa sumpora, ulja i alitre.

Upravo je nameravao da napusti ovu dosadnu predstavu i krene kui pored galerije Luvra, kad mu vetar donese neto, neto majuno, to se jedva

moglo opaziti, neku esticu, atom mirisa, ne, jo manje: vie slutnju jednog mirisa nego pravi miris a istovremeno i sigurnu slutnju da je re o neemu to jo nikad nije omirisao. Vratio se opet svom mestu pored zida, zatvorio je oi i rairio nozdrve. Miris je bio tako izuzetno nean i fin da nije mogao da ga zadri, stalno se opirao opaanju, bivao prekriven barutnim dimom petardi, blokiran isparenjima mase ljudi, razlomljen i rastrgan od hiljadu drugih mirisa grada. Ali onda, iznenada, opet se pojavio, samo oblai, jednu kratku sekundu kao predivna najava... i odmah je nestao. Grenuj je bio na mukama. Po prvi put nije samo njegov poudni karakter bio taj koji je dobio uvredu, ve je uistinu njegovo srce sada patilo. inilo mu se da je ovaj miris klju za poredak svih ostalih mirisa, da se o mirisima ne razume nita ako se ne razume ovaj jedan, i on, Grenuj proerdao je svoj ivot ako mu ne uspe da ga poseduje. Morao je da ga ima ne zbog pukog posedovanja, ve zbog mira svoga srca.

Gotovo mu je pozlilo od uzbuenja. Nije ak uspeo ni da sazna iz kog pravca je uopte dolazio taj miris. Ponekad su intervali pre nego to bi opet do njega dopro oblai trajali minutima i svaki put bi ga obuzeo uasan strah da ga je zauvek izgubio. Spas je napokon naao u oajnikom uverenju da miris dopire s druge obale reke, negde iz jugoistonog pravca.

Odvojio se od zida paviljona Flor, uronio u gomilu ljudi i krio sebi put preko mosta. Svakih nekoliko koraka je zastajkivao, propinjao se na vrhove prstiju da bi nad glavama ljudi njuio vazduh, najpre nije nanjuio nita od silnog uzbuenja, zatim je ipak neto nanjuio, umrknuo je vazduh, ak jae nego

ranije, znao je da je na pravom putu, opet je zaronio, probijao se dalje kroz gomilu posmatraa i ljudi koji su pravili vatromet, koji su svaki as svoje baklje prinosili fitiljima raketa, gubio je u otrom dimu baruta svoj miris, hvatala ga je panika, gurao se i laktao i krio sebi put, nakon beskrajno dugih minuta stigao je na drugu obalu do hotela Maji, na kej Malakes, gde ulazi Ulica Sen...

Tu je zastao, sabrao se i mirisao. Imao ga je. vrsto ga je drao. Poput trake stizao je miris niz Ulicu Sen, nezamenljivo jasan, pa ipak i dalje veoma nean i veoma fin. Grenuj oseti kako mu srce lupa i znao je da ono ne lupa zbog napora tranja, ve zbog njegove uzbuene bespomonosti pred prisutnou ovog mirisa. Pokuao je da se seti neeg to bi se s njim moglo uporediti i morao je da odbaci sva poreenja. Ovaj miris je imao sveinu; ali ne sveinu divljeg limuna ili pomorande, ne sveinu izmirne ili lista cimeta ili mente, ili breze, ili kamfora, ili borovih iglica, niti majske kie ili ledenog vetra, ili izvorske vode... a ipak je posedovao toplotu; ali ne kao bergamot, empres ili mous, ne kao jasmin ili narcis, ne kao ruino drvo i ne kao perunika... Ovaj miris bio je meavina od oba, od nepostojanog i tekog, ali ne meavina, ve jedinstvo, i uz to malo i slabo, a ipak solidno i izdrljivo, kao komad tanke sjajne svile... opet, ne kao svila, ve poput meda slatko mleko u kome se topi keks neto to i pored najbolje volje nije ilo zajedno: mleko i svila! Neshvatljiv je bio ovaj miris, neopisiv, nije se nigde mogao svrstati, nije zapravo uopte smeo ni da postoji. Pa ipak bio je tu velianstven, kao da se sam po sebi podrazumeva. Grenuj ga je sledio dok mu je srce prestraeno lupalo,

jer je slutio da on ne sledi taj miris, ve da ga je miris zarobio i sada ga neodoljivo privlai sebi.

Krenuo je uz Ulicu Sen. Nikoga nije bilo na ulici. Kue su bile prazne i tihe. Ljudi su bili dole na reci i posmatrali vatromet. Nije smetao nikakav grozniav miris ljudi, nikakav otar smrad od baruta. Ulica je mirisala po uobiajenim mirisima vode, izmeta, pacova i otpadaka povra. Iznad toga je, meutim, neno i jasno lebdela traka koja je vodila Grenuja. Nakon nekoliko koraka nonu svetlost neba progutale su visoke zgrade i Grenuj nastavi put kroz mrak. Nije ni morao nita da vidi. Miris ga je sigurno vodio.

Posle pedeset metara skrenuo je desno u Ulicu Mare, jedan moda jo mraniji, tek za duinu rairenih ruku uzak sokak. udno je to miris nije postao mnogo jai. Postao je samo istiji i tako, putem svoje sve vee istoe poprimao je sve silovitiju privlanost. Grenuj je hodao bez vlastite volje. Na jednom mestu miris ga snano povue u desno, naizgled usred zida jedne kue. Otvori se nizak hodnik koji je vodio u zadnje dvorite. Poput meseara Grenuj proe kroz ovaj hodnik, pree preko zadnjeg dvorita, zavi za ugao, dospe u jedno drugo, manje dvorite i ovde se napokon ukaza svetlost. Trg se mogao prei u samo nekoliko koraka. Iz zida je virio jedan kosi drveni krov. Nad stolom ispod krova gorela je svea. Za tim stolom sedela je devojka i istila denerike. Uzimala je plodove iz korpe sa svoje leve strane, skidala peteljke i kotice noem i bacala ih u kantu. Mogla je imati trinaest, etrnaest godina. Grenuj se zaustavi. Odmah je znao ta je bio izvor mirisa koji je osetio preko pola milje

dalje, na drugoj obali reke: ne ovo prljavo zadnje dvorite, niti denerike. Izvor je bila devojka.

Na trenutak bio je tako zbunjen da je zaista pomislio da u ivotu nije video nita tako lepo kao to je ta devojka. Pri tom je samo video njenu siluetu otpozadi u svetlosti svee. Mislio je naravno, da jo nikada nije tako neto lepo namirisao. Poto je ipak poznavao ljudske mirise, na hiljade njih, mirise mukaraca, ena, dece, nije mogao da shvati da iz nekog oveka moe da zrai tako osoben miris. Ljudi su uglavnom mirisali neodreeno ili bedno. Deca su mirisala bledo, mukarci na urin, na otar znoj i sir, ene na ueglu mast i ukvarenu ribu. Krajnje nezanimljivo, odbojno su mirisali ljudi... I tako se desilo da Grenuj po prvi put u ivotu nije poverovao svom nosu i morao je da se pripomogne oima da bi poverovao u ono to je namirisao. Ova zabuna ula nije dodue dugo trajala. Bio mu je uistinu potreban samo trenutak da se optiki uveri i onda se utoliko bezobzirnije prepusti opaajima svog ula njuha. Sada je mirisao da je ona ovek, mirisao je znoj njenog pazuha, masnou njene kose, riblji miris njenog pola, i mirisao je s najveim zadovoljstvom. Njen znoj je mirisao svee poput morskog vetra, masnoa njene kose slatko kao orahovo ulje, njen pol kao buket vodenih ljiljana, koa kao kajsijin cvet... i povezivanje svih ovih komponenti davalo je jedan parfem tako bogat, tako ujednaen, tako aroban da je sve to je Grenuj do sada od parfema mirisao, sve to je sam u sebi stvorio pravei zgrade od mirisa, odjedanput je postala ista besmislica. Stotine hiljada mirisa nisu vie vredeli od ovog jednog mirisa. Ovaj jedan bio je vii princip po ijem uzoru su drugi morali da se ravnaju. On je bio ista lepota.

Grenuju je bilo jasno da bez posedovanja ovog mirisa njegov ivot nema nikakvog smisla. Morao ga je upoznati do najmanje pojedinosti, do poslednjeg najnenijeg ravanja; obina kompleksna uspomena na njega nije bila dovoljna. Hteo je da kao sa igom za kovanje novca utisne ovaj uzvieni parfem u haos svoje crne due, da ga ispita u tanine i da ubudue samo prema unutranjim strukturama ove arobne formule razmilja, ivi, mirie.

Polako je krenuo ka devojci, sve blie, stupio je ispod nadstrenice i zastao korak iza nje. Ona ga nije ula.

Bila je crvenokosa i nosila je sivu haljinu bez rukava. Njene ruke su bile veoma bele, a ake ute od soka raseenih denerika. Grenuj je stajao nadvijen nad njom i udisao sada njen potpuno neokrnjen miris onako kako se irio iz njenog vrata, njene kose, iz izreza njene haljine i putao je da u njega struji kao blagi lahor. Jo nikad mu nije bilo tako prijatno. Devojka, meutim, oseti hladnou.

Nije videla Grenuja. Ali je osetila strah, neku udnu jezu kakva se dobija kada nekog spopadne iznenada davno zaboravljen strah. Uinilo joj se kao da iza njenih lea duva hladna promaja, kao da je neko otvorio vrata koja vode u ogroman hladan podrum. I ona odloi svoj kuhinjski no, priljubi ruke uz grudi i okrenu se.

Tako se ukoila od straha kad ga je ugledala da je on imao mnogo vremena da joj ruke stavi oko grla. Nije pokuala ni da krikne, nije se pomakla, nije uinila nijedan odbrambeni pokret. On je nije ni pogledao. Njeno lepo lice prekriveno sunanim pegama, rumene usne, krupne sjajne zelene oi nije

video, jer je vrsto drao oi zatvorene, dok je davio, i jedina briga mu je bila da ne izgubi ni deli njenog mirisa.

Kad je bila mrtva, poloio ju je na pod usred kotica od denerika, rascepao joj haljinu, a reka mirisa postala je poplava, preplavljujui ga svojim bogatstvom. Zario je svoje lice u njenu kou i rairenim nozdrvama iao od njenog stomaka, grudi, do vrata, u lice i kroz kosu i nazad ka stomaku, nie do njenog pola, njenih butina, njenih belih nogu. Omirisao je od glave do pete, prikupio je poslednje ostatke njenog mirisa pod bradom, u pupku i u pregibu njene ruke.

Kada je usisao sve njene mirise ostao je da ui jo neko vreme pored nje, da bi se sabrao jer je bio prepun nje. Nije hteo da izgubi nita od njenog mirisa. Prvo je morao da vrsto zatvori unutranje pregrade. Tada je ustao i ugasio sveu.

U ovo vreme ljudi su ve poeli da se vraaju kuama, pevajui i uzvikujui iveo! uz Ulicu Sen. Grenuj nanjui sebi put kroz mrak izaavi na ulicu prekoputa Ulice Petit Ogisten koja je vodila paralelno sa Ulicom Sen prema reci. Malo kasnije otkrie udavljenu devojku. Podie se graja. Upalie se buktinje. Doe straa. Grenuj je odavno bio na drugoj obali.

Ove noi njegovo skrovite izgledalo mu je kao palata, a njegova slamarica kao baldahin. ta je srea, to do sada u ivotu jo nikad nije doiveo. Poznavao je, istina, veoma retka stanja tupog zadovoljstva. Sada je, meutim, drhtao od sree i od tolikog blaenstva nije mogao da zaspi. inilo mu se kao da je po drugi put roen, ne, ne po drugi, po prvi put, jer do sada je

postojao samo animalno u krajnje nebuloznom poznavanju samog sebe. Sa dananjim danom mu je, meutim, izgledalo da konano zna ko je on: naime, nita drugo do genije; i da njegov ivot ima smisao, i svrhu, i cilj, i viu predodreenost: i to ne manju nego da napravi revoluciju u svetu mirisa; i da samo on na svetu poseduje sva sredstva za tako neto: naime, osoben nos, fenomenalno pamenje, i kao najvanije od svega, miris ove devojke iz Ulice Mare u kojem je na nain arobne formule bilo sadrano sve to je sainjavalo jedan veliki miris, parfem: nenost, snaga, trajnost, raznolikost i uasavajua, neodoljiva lepota. Naao je kompas za svoj budui ivot. I kao sva genijalna udovita kojima neki spoljanji dogaaj otvara prav put u spiralni haos njihovih dua, Grenuj nije vie odstupao od onoga to je verovao da je prepoznao kao pravac svoje sudbine. Sada je shvatio zbog ega se tako ilavo i zagrieno drao ivota: morao je da postane stvoritelj mirisa. I to ne bilo kakav. Ve najvei tvorac parfema svih vremena.

Jo iste noi ispitao je, najpre budan, a zatim u snu, ogromne razvaline svog seanja. Ispitao je milione i milione mirisnih kockica i doveo ih u sistematski red: dobro sa dobrim, loe sa loim, fino sa finim, grubo sa grubim, smrad sa smradom, ambrozijsko sa ambrozijskim. Tokom sledee nedelje ovaj poredak je postao jo finiji, katalog mirisa sve bogatiji i razliitiji, sa sve jasnijom hijerarhijom. I uskoro je mogao da pone da planski podie prve zgrade od mirisa: kue, zidove, stepenice, kule, podrume, sobe, tajne odaje... jedna svakog dana ira, svakog dana lepa i savrenija unutranja tvrava predivnih mirisnih kompozicija.

To to je na poetku ove divote stajalo ubistvo bilo mu je, ako je uopte bio svestan toga, sasvim svejedno. Slike devojke iz Ulice Mare, njenog lica, njenog tela nije vie mogao da se seti. Uostalom, on je sauvao ono to je na njoj bilo najbolje i prisvojio ga: princip njenog mirisa.

9

U to vreme u Parizu je bilo vie od dvanaest proizvoaa parfema. estoro ih je ivelo na desnoj obali, estoro na levoj obali, a jedan tano izmeu, naime, na mostu Pon San, koji je povezivao desnu obalu sa Il de la Site. Ovaj most bio je na obe strane okruen tako zbijenim etvorospratnicama da se prilikom njegovog prelaska reka nigde nije videla, ve se prolazniku inilo da se nalazi na sasvim normalnoj, vrsto utemeljenoj i povrh svega jo krajnje elegantnoj ulici. I zaista je most Pon San vaio za jednu od najfinijih poslovnih adresa u gradu. Ovde su se nalazile najrenomiranije radnje, ovde su sedeli zlatari, majstori za abonos, najbolji vlasuljari i taneri, proizvoai najboljeg rublja i arapa, poslastiari, trgovci jahakim izmama, vezioci epoleta, livci zlatnih dugmadi i bankari. Ovde se nalazila i radionica i kua proizvoaa parfema i rukavica uzepa Baldinija. Iznad njegovog izloga bio je rairen jedan sjajan zeleno lakiran baldahin, pored njega je visio Baldinijev grb, sav u zlatu, jedna zlatna boica iz koje je rastao buket zlatnih cvetova, a ispred vrata se prostirao crveni tepih koji je takoe nosio Baldinijev grb, izvezen zlatom. Kad bi se otvorila vrata zaula bi se persijska zvona i dve srebrne aplje bi poele da iz svojih kljunova izbacuju mirisnu vodicu od ljubiice u jednu pozlaenu posudu koja je imala oblik boce sa Baldinijevog grba. Iza pulta od svetle bukovine stajao je, meutim, sam Baldini, star i ukoen poput stuba sa napuderisanom srebrnastom perikom i obuen u plavi kaput ukraen zlatom. Oblak mirisne Frangipanijeve vodice kojom se svako jutro mirisao okruivao ga je gotovo vidljivo i

udaljavao njegovu linost u magliastu daljinu. U svojoj nepokretnosti izgledao je kao vlastiti inventar. Samo kad bi se zaulo zvonce i kad bi aplje poele da izlivaju vodicu to se nije deavalo ba esto u njega bi iznenada uao ivot, njegov lik bi utonuo u sebe, postao bi malen i ivahan, i uz mnogo naklona izaao bi iza pulta tako brzo da je oblak miriljave vodice jedva mogao da ga prati dok je ve molio muteriju da zauzme mesto kako bi mu pokazao najprobranije mirise i kozmetiku.

Baldini ih je imao na hiljade. Njegova ponuda je ila od istih esencija, cvetnih ulja, tinktura, sekreta, balzama, smola i drugih droga u suvoj, tenoj ili votanoj formi, preko razliitih pomada, pasta, pudera, sapuna, krema, saeta, bandolina, briljantina, voska za brkove, kapi za bradavice i flasteria za lepotu, sve do voda za kupanje, losiona, miriljavih soli, kiselina za toalet i bezbroja pravih parfema. Baldini se, meutim, nije zadovoljavao ovim proizvodima klasinog negovanja lepote. Njegova ambicija se sastojala u tome da u svojoj radnji ima na okupu sve to je bilo kako mirisalo, ili je na bilo koji nain sluilo mirisu. Tako su se ovde pored mirisnih tapia, mirisnih svea i mirisnih traka stekli i svi mogui zaini od anisovog semena do kore cimeta, sirupi, likeri, voni sokovi, vina s Kipra, Malage i Korinta, med raznih vrsta, kafe, ajevi, sueni i kandirani plodovi, smokve, bombone, okolade, kesteni, pa ak i filovani kapri, krastavci i luk i marinirana tuna. A onda i miriljavi vosak za peaenje, parfimisani papir za pisma, ljubavno mastilo koje mirie na ruino ulje, fascikle od panske koe, drai za pera od bele sandalovine, kutije i krinje od kedrovine, potpuri i posude za cvee,

kadionice od mesinga, boice i lonii od kristala sa obraenim zapuaima od ilibara, miriljave rukavice, maramice, muskatovim cvetom ispunjeni jastuii za igle i tapete natopljene mousom koje sobu mogu da ispunjavaju mirisom due od sto godina.

Naravno da sva ova roba nije mogla da bude smetena u pompeznoj radnji koja je gledala na ulicu (ili na most), tako da su, u nedostatku podruma kao magacin morali da slue ne samo ostava kue, ve ceo prvi i drugi sprat, kao i gotovo sve prostorije koje su gledale ka reci u prizemlju. Posledica toga je bila da je u Baldinijevoj kui vladao neopisiv haos mirisa. Koliko god da je bio probran kvalitet pojedinih proizvoda jer Baldini je kupovao samo najbolji kvalitet toliko je nepodnoljivo bilo njihovo mirisno zajednitvo nalik na orkestar od hiljadu ljudi u kome svaki muziar svira drugu melodiju i to fortisimo. Sam Baldini i njegovi pomonici bili su otupeli na ovaj haos poput starih dirigenata koji su svi nagluvi, pa ak i njegovoj em, to je stanovala na treem spratu i ogoreno ga branila od daljeg prodiranja skladinih prostorija, jedva da su vie smetali ovi silni mirisi. Drugaije je stajala stvar sa muterijom koja bi po prvi put ula u Baldinijevu radnju. Njega bi preovlaujua smesa mirisa udarila u lice poput pesnice, i ve prema njegovoj konstituciji uinila ga egzaltiranim ili smetenim, u svakom sluaju bi toliko zbunila njegova ula da esto nije znao zbog ega je doao u radnju. Kuriri su zaboravljali svoje porudbine. Odseni mukarci postajali su smeteni. A poneka dama dobila bi poluhisterian, poluklaustrofobian napad, pala bi u nesvest i

povratila bi se tek uz pomo najjae miriljave soli od karanfilovog ulja, amonijaka i kamfora.

S obzirom na takve okolnosti nije zapravo ni bilo udno to su se persijski zvonii na vratima radnje uzepa Baldinija sve ree oglaavali, i to su srebrne aplje sve ree izlivale svoju vodicu.

10

enije! povika Baldini iza pulta gde je ve satima stajao ukoen kao stub i zurio u vrata, navucite Vau periku! I izmeu bavi s maslinovim uljem i viseih unki iz Bajone pojavio bi se enije, Baldinijev pomonik, malo mlai od ovog, ali i on ve starac, i preao bi u finiji deo radnje. Iz depa od kaputa izvukao je periku i navukao je na glavu. Izlazite, gospodine Baldini?

Ne, ree Baldini, povui u se na nekoliko sati u moju radnu sobu i ne elim da me iko ometa.

Ah, razumem! Radite na novom parfemu.

BALDINI: Tako je. Grofu Verhamonu je potreban miris za jednu pansku kou. Trai neto sasvim novo. Trai neto kao... kao... mislim da se zvalo Amor i Psiha, to to je traio, i potie navodno od onog... onog fuera iz Ulice Sen Andre dez Art, onog... onog...

ENIJE: Pelisijea.

BALDINI: Da. Pelisije. Tano. Tako se zove fuer. Amor i Psiha od Pelisijea. Poznajete li ga?

ENIJE: Da, da. Kako da ne. Moe se osetiti sad svuda. Mirie na svakom oku. Ali, ako mene pitate nita naroito! Ne moe se ni na koji nain meriti s onim to ete Vi komponovati, gospodine Baldini.

BALDINI: Naravno da ne moe.

ENIJE: Mirie krajnje neobino, taj Amor i Psiha.

BALDINI: Vulgarno?

ENIJE: Sasvim vulgarno, kao i sve od Pelisijea. Mislim da u njemu ima limunovog ulja.

BALDINI: Zaista? I ega jo?

ENIJE: Moda esencije od pomorandinog cveta. I moda tinkture od ruzmarina. Ali nisam siguran.

BALDINI: To mi je sasvim svejedno.

ENIJE: Naravno.

BALDINI: Uopte me se ne tie ta je onaj fuer Pelisije smukao u svoj parfem. Neu dozvoliti da me tako neto inspirie!

ENIJE: U pravu ste, mesje.

BALDINI: Kao to znate, ja se nikad ne inspiriem. Ja moje parfeme izraujem.

ENIJE: Znam, mesje.

BALDINI: Iz samog sebe ih poraam!

ENIJE: Znam.

BALDINI: I planiram da za grofa Verhamona kreiram neto to e zaista naii na burno odobravanje.

ENIJE: Ubeen sam u to, gospodine Baldini.

BALDINI: Vi preuzmite radnju. Potreban mi je mir. Ne dajte da me iko ometa, enije...

I, rekavi to, odunja se, ne vie ukipljen, ve, kao to ide uz njegove godine, povijen, gotovo kao premlaen, i polako se pope stepenicama do prvog sprata gde se nalazila njegova radna soba.

enije zauze mesto iza pulta, i namesti se kao i majstor pre njega, zagledavi se ukoeno u vrata. Znao je ta e se dogoditi tokom sledeih asova: u radnji ba nita, a gore, u Baldinijevoj radnoj sobi uobiajena katastrofa. Baldini e skinuti svoj plavi, mirisnom Frangipanijevom vodicom natopljeni kaput, see za pisai sto i ekati inspiraciju. Ovo nadahnue nee doi. Onda e pohitati ka ormanu sa stotinama boica sa uzorcima i nasumice neto

promukati. Ova meavina nee uspeti. On e opsovati, otvoriti prozor i baciti je dole u reku. Onda e probati neto drugo, ni to nee uspeti, onda e vikati i lupati i u sobi ve ispunjenoj omamljujuim mirisima dobiti greve od urlanja. Oko sedam sati uvee sii e sav jadan, drhtae i plakae i rei e: enije, nemam vie nos, ne mogu da stvorim parfem, neu moi da isporuim pansku kou za grofa, izgubljen sam, mrtav sam iznutra, hou da umrem, molim Vas, enije, pomozite mi da umrem! A enije e predloiti da poalju nekog do Pelisijea da kupi flau Amora i Psihe, a Baldini e pristati jedino pod uslovom da niko ne sazna za njihovu sramotu, enije e se zakleti, i preko noi e u potaji da kou za grofa Verhamona natope tuim parfemom. Bie tako i nikako drugaije, i enije je samo eleo da se ova predstava to pre zavri. Baldini nije vie bio onaj veliki majstor za parfeme. Da, ranije, u svojoj mladosti, pre trideset, etrdeset godina, tada je otkrio Ruu juga i Baldinijev galantni buket, dva zaista velika mirisa kojima je imao da zahvali za svoje bogatstvo. Ali sada je bio star i istroen, i nije vie poznavao mode vremena i novi ukus ljudi, i ako bi uopte ikada smukao neki vlastiti miris bilo je to neto potpuno demodirano, neto to se nije moglo prodati, to bi godinu dana kasnije desetostruko razblaili i krmili kao dodatak za vodu za vodoskok. teta za njega, mislio je enije ispitujui u ogledalu kako mu stoji perika. teta za starog Baldinija; teta za njegovu lepu radnju, jer on e je upropastiti; i teta za mene, jer dok je on upropasti biu isuvie star da je preuzmem...

11

uzepe Baldini jeste, dodue, skinuo svoj miriljavi kaput, ali samo iz stare navike. Aroma miriljave Frangipanijeve vodice nije mu ve odavno smetala prilikom mirisanja, budui da je ve decenijama nosio na sebi i uopte je vie nije opaao. Zakljuao je vrata svoje radne sobe da bi imao mir, ali nije seo za pisai sto da razmilja i da eka nadahnue, jer je znao mnogo bolje od enijea da nee biti nikakvog nadahnua; on ga nikad nije ni imao. Ruu juga nasledio je od svog oca, a recept za Baldinijev galantni buket kupio je od jednog putujueg trgovca zainima iz enove. Ostali njegovi parfemi bili su davno poznate meavine. On nikada nita nije otkrio. On nije bio pronalaza. Bio je briljiv proizvoa oprobanih mirisa, bio je kao kuvar koji, zahvaljujui rutini i dobrim receptima ima veliku kuhinju, ali ipak nije izmislio vlastito jelo. Sve ono opsenarstvo sa laboratorijom i eksperimentisanjem i inspiracijom i tajnovitou izvodio je samo zato to je to spadalo u stalnu profesionalnu sliku jednog Maitre Parfumeur et Gantier (Majstora parfema i rukavica). Izumitelj parfema, to je bio polualhemiar koji je stvarao uda, tako su to ljudi zamiljali i neka su! Da je njegova vetina samo zanat kao i svaki drugi, to je znao samo on sam, i time se ponosio. On uopte nije eleo da bude pronalaza. Pronalazatvo mu je uvek bilo veoma sumnjivo, jer je uvek znailo krenje pravila. On uopte nije ni mislio na to da za grofa Verhamona pronae novi parfem. On te veeri nije inae ni mislio da ga enije ubedi da Amor i Psihu nabavi od Pelisijea. To je ve uradio. Stajao je tu na stolu ispred prozora u maloj staklenoj boici sa izbruenim

zapuaem. Kupio ga je jo pre nekoliko dana. Naravno, ne lino. Nije valjda mogao da ode sam kod Pelisijea i da kupi parfem! To je uradio jedan posrednik, a i on je kupio preko posrednika... Oprez je bio neophodan. Jer Baldini nije hteo da parfem jednostavno koristi da bi namirisao pansku kou, ova mala koliina za to ne bi bila dovoljna. Imao je neto gore u glavi: hteo je da ga kopira.

To inae nije bilo zabranjeno. Bilo je samo izuzetno runo. U potaji kopirati parfem konkurenta i prodavati ga pod vlastitim imenom, nije ni najmanje bilo fino. Ali jo manje fino bi bilo da se to otkrije i zato enije nije nita smeo da zna o tome jer je enije bio brbljiv.

Ah, kako je to strano kad poten ovek mora da ide tako krivim putem! Strano da ono najdragocenije to ovek ima, vlastitu ast, tako bedno uprlja! Ali ta da se radi? Grof Verhamon je ipak bio muterija koju nikako nije smeo da izgubi. Ionako, gotovo nije vie imao muterija. Opet je morao da ih juri kao poetkom dvadesetih godina, kada se nalazio na poetku karijere i kada je sa policom privrenom za stomak iao ulicama. Samo Bog zna da je on, uzepe Baldini, vlasnik najvee radnje mirisa u Parizu, na najboljem poslovnom mestu, finansijski jo jedino dobro prolazio ako je s koferetom u ruci iao u kune posete. I to mu se vie uopte nije dopadalo, jer je ve imao preko ezdeset godina i mrzeo je da eka u hladnim predsobljima i da starim markizama pokazuje vodicu od hiljadu cvetova, ili esenciju etiri razbojnika, ili da ih namami da kupe melem protiv migrene. Osim toga, u ovim je predsobljima vladala doista jeziva konkurencija. Bio je tu onaj skorojevi Brue iz Ulice Dofin koji je za sebe tvrdio da ima

najvei program pomada u Evropi; ili Kalto iz Ulice Mokonsej koji je dogurao do dvorskog liferanta baronice Artoa; ili onaj sasvim neuraunljivi Antoan Pelisije iz Ulice Sen Andre dez Art koji je u svakoj sezoni lansirao nov miris za kojim je ceo svet ludovao.

Jedan Pelisijeov parfem mogao je tako da unese nered na celo trite. Ako je jedne godine u modi bila Maarska vodica i ako se Baldini snabdeo potrebnim koliinama lavande, bergamota i ruzmarina da bi pokrio potranju Pelisije se pojavio sa Air de Musc, jednim ultratekim mousnim mirisom. Svaki ovek je odjednom morao da mirie kao ivotinja, a Baldini je morao da svoj ruzmarin preradi u vodu za kosu, a lavandu uije u mirisne jastuie. Ako je onda za sledeu godinu nabavio odreene koliine mousa, cibetke, kastoreuma, Pelisijeu bi palo na pamet da kreira parfem po imenu umski cvet to bi odmah postiglo veliki uspeh. Iako je Baldini, napokon, posle dugih nonih ogleda ili pomou podmiivanja koje ga je mnogo kotalo, otkrio od ega se sastoji umski cvet Pelisije je ve nastupio sa Turskim noima ili Lisabonskim mirisom ili Dvorskim buketom, ili ko zna ime jo. Ovaj ovek je, u svakom sluaju, svojom neukrotivom kreativnou predstavljao opasnost za ceo zanat. eleli su da se vrati rigidnost starog esnafskog prava. eleli su da se preduzmu drakonske mere protiv ovog usamljenog igraa, protiv ovog tipa koji je pravio inflaciju mirisa. Trebalo mu je oduzeti patente, i naloiti strogu zabranu daljeg rada... i pre svega bi taj momak morao prvo da ode na zanat! Jer on nije bio nikakav obueni majstor za parfeme i rukavice, taj Pelisije. Njegov otac je bio obian proizvoa sireta, a proizvoa sireta bio je i on

Pelisije, i nita drugo. I samo zato to je kao proizvoa sireta imao prava da se bavi alkoholom, uspeo je da prodre u zabran izrade pravih parfema, i da tu besni poput tvora. Zato je u svakoj sezoni bio potreban nov miris? Zar je to bilo neophodno? Publika je i ranije bila veoma zadovoljna vodicom od ljubiice i jednostavnim cvetnim buketima koji bi se moda svakih deset godina malo promenili. Hiljadama godina ljudi su najradije koristili tamjan i izmirnu, nekoliko balzama, ulja i suvih korenova. A i kada su nauili da destiliu pomou retorti i alambika, da uz pomo vodene pare travama, cveu i drvetu otimaju mirisni princip u obliku eterinog ulja, da ga hrastovim presama istiskuju iz semena i kotica i kore plodova i sa briljivo filtriranim mastima mame iz cvea, broj mirisa je jo uvek ostao skroman. Persona poput Pelisijea tada uopte ne bi bila mogua, jer je tada samo za proizvodnju jedne jednostavne pomade trebalo imati sposobnosti o kojima ovaj siretar nije mogao ni da sanja. Ne samo to je bilo potrebno destilovati, ve je ovek morao da bude i majstor za meleme i apotekar, alhemiar i zanatlija, trgovac, humanista i batovan istovremeno. Morao je da razlikuje loj sa bubrega ovna od juneeg loja i Viktorijinu ljubiicu od iste takve iz Parme. Morao je da zna latinski jezik. Morao je da zna kada se bere suncokret i kada cveta pelargonija, i kada cvet jasmina sa izlazeim suncem gubi svoj miris. O ovim stvarima ovaj Pelisije nije svakako imao pojma. On verovatno jo nikad nije ni izaao iz Pariza, u ivotu nije video rascvetan jasmin. A da ne govorimo o tome da je mogao da ima i predstavu o stranom i tegobnom poslu koji je bio potreban da se iz stotina hiljada jasminovih cvetova dobije grumeni taloga ili

par kapi esencije. Verovatno je on poznavao samo ovo, poznavao je jasmin kao koncentrovanu tamnu, mrku tenost koja je stajala u jednoj maloj boici pored mnogih drugih boica iz kojih je meao svoje pomodne parfeme. Ne, figura kao to je ovaj drznik Pelisije ne bi u dobrim starim zanatskim vremenima mogla ni da pomoli nos. Za tako neto nedostajalo mu je sve: karakter, obrazovanje, samodovoljnost i smisao za esnafsku subordinaciju. Svoje parfimistike uspehe imao je da zahvali jedino otkriu koje je pre dve stotine godina napravio genijalni Mauricius Frangipani inae Italijan! i koje se sastojalo u tome da su mirisne materije rastvorljive u alkoholu. Kada je Frangipani svoje mirisne prakove pomeao sa alkoholom i time njihov miris preneo na tenost, on je oslobodio miris od materije, uneo je u miris duh, otkrio je miris kao ist miris, ukratko: stvorio je parfem. Kakvo delo! Kakvo epohalno otkrie! Ono se moglo meriti samo sa najveim dostignuima ljudskog roda, kao to je pronalazak pisma kod Asiraca, euklidska geometrija, Platonove ideje, i pretvaranje groa u vino kod starih Grka. Jedno doista prometejsko delo!

Pa ipak, kao to sva velika dela duha ne bacaju samo svetlost ve, i senku, i oveanstvu pored dobra prireuju i nevolju i bedu, tako je naalost i divno Frangipanijevo otkrie imalo i loe posledice: jer sad kada su ljudi nauili da oduzimaju duh cvetova i trava, drvea, smola i ivotinjskih sekreta u tinkturama i njima