pdf - pun tekst

Pravno-Ekonomski Pogledi, br. 2/2012

1

Prof. dr Aleksandar Radovanov Redovni profesor i šef Građanskopravne katedre Pravnog fakulteta Univerziteta Privredna akademija u Novom Sadu

KRITI ČKA ANALIZA POJEDINIH ZAKONSKIH REŠENJA U

NOVOM ZAKONU O PARNI ČNOM POSTUPKU

Sažetak: Autor u svom radu daje kritički prikaz novih zakonskih rešenja u Zakonu o parničnom postupku koja se odnose na osnovna načela i druge bitne institute parničnog postupka, a pre svega na nadležnost i sastav suda, stranke, zakonske zastupnike i punomoćnike, dostavljanje pismena, tužbu, suparničare, učešće trećih lica u parnici i dokazivanje. Klju čne reči: parnični postupak, načela, nadležnost suda, zakonski zastupnici, punomoćnici, dostavljanje, tužba, dokazivanje u parnici.

I. OSNOVNE ODREDBE

Osnovnim odredbama su regulisani predmet i osnovna načela parničnog postupka. U

članu 1. ZPP delimično je izmenjena definicija predmeta parničnog postupka tako što je

propisano da se ovim zakonom uređuju pravila procedure u parnici za rešavanje sporova

povodom povrede prava ličnosti i sporova iz porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i

drugih građanskopravnih odnosa. Razlika u odnosu na definiciju predmeta parničnog postupka

po ZPP-u iz 2004. god. je u tome što se u novom ZPP-u naglašava da se u parničnom postupku

rešavaju sporovi povodom povrede prava ličnosti, dok u ranijem zakonu to nije bilo eksplicitno

izraženo.

I u novom ZPP-u su zadržana sva osnovna načela iz ranijeg zakona, ali su pojedina

načela detaljnije razrađena, odnosno pojašnjena, tako da su otklonjene neke dileme koje su se

javljale u praksi. Ovde je reč o raspravnom i istražnom načelu kao radnim metodama za

prikupljanje činjeničnog materijala, neophodnog za donošenje meritorne presude. Prema ZPP-u

iz 2004. god. bilo je propisano da ’’Sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o

osnovanosti zahteva’’(član 7.stav 2. ZPP iz 2004 god.). Ovakva formulacija je bila u koliziji sa


2

formulacijom stava 1 istog člana kojom je bilo propisano ’’da su stranke dužne da iznesu sve

činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te

činjenice’’ (član 7. stav 1. ZPP iz 2004 god.). Dilema je bila u tome kako postupati u situaciji

kada stranke nisu predložile sve činjenice i dokaze, od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva,

s obzirom na obavezu suda da utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti

zahteva. Mi smo već u javnoj diskusiji povodom donošenja ZPP-a iz 2004. god. ukazivali na ovu

protivrečnost, ali je takav tekst zakona usvojen. Naravno, da se u praksi pokazalo različito

postupanje suda u primeni ovih odredaba sa tendencijom na ekstenzivno tumačenje istražnog

načela, mada je intencija zakonodavca bila suprotna, tj. na sužavanje primene istražnog načela i

što šire primene raspravnog načela kao logične posledice još veće afirmacije načela dispozicije

kao centralnog načela parničnog postupka. Novelama ZPP-a iz 2009. god. (Službeni glasnik

Srbije 111/09) je donekle otklonjena ova dilema, ali tek sa formulacijom datom u novom ZPP-u

je potpuno jasno i precizno propisano da će „sud razmatrati i utvrditi samo činjenice koje su

stranke iznele i da će da izvede samo dokaze koje su stranke predložile“ (član 7.stav 2.). Ovim je

zakonodavac jasno izrazio svoj stav da u parničnom postupku sud ne utvrđuje više materijalnu

istinu, nego procesnu istinu, a to znači da je istina za sud ono što je stranka dokazala, a ne ono

što se stvarno desilo. Sud po službenoj dužnosti neće utvrđivati činjenice i predlagati dokaze da

bi utvrdio istinu u postupku. Time je naš zakonodavac prihvatio osnovni postulat

anglosaksonskog prava. Ovo rešenje je svakako pragmatično i za sud jednostavnije, ali sa

aspekta pravne zaštite i sigurnosti pravnih subjekata u ostvarivanju subjektivnih građanskih

prava i zadovoljenja pravde mogu se staviti opravdane i ozbiljne primedbe, posebno kada se

imaju u vidu i ostale odredbe Zakona kojima se razrađuje ovo načelo, a što ćemo ukazati u

daljem izlaganju. Teza da se u parnici radi o zaštiti privatnih interesa, te da same stranke treba da

se brinu o svojim pravima i njihovoj zaštiti, a da sud treba samo da arbitrira i odlučuje na osnovu

pravila o teretu dokazivanja mogla bi da se prihvati ako se pođe samo od individualističkog

pristupa parničnom postupku. Međutim, ako se pođe od društvenog aspekta da sud kao državni

organ pruža građanima jednaku i zakonitu pa i pravičnu pravnu zaštitu, tada čisto

individualistički aspekt parničnog postupka ne bi mogao da se prihvati.

Sud je ovlašćen da u parnici primeni istažno načelo samo kada oceni da se radi o

nedozvoljenom raspolaganju stranaka (član 3. stav 3. ZPP-a). Novina je da u nedozvoljeno

raspolaganje stranaka spada i ono koje je „suprotno dobrim običajima“.


3

Načelo obostanog saslušanja je još eksplicitnije izraženo time što je izričito propisano

da sud ne može svoju odluku da zasnuje na činjenicama o kojima strankama nije pružena

mogućnost da se izjasne, osim ako zakonom nije drugačije propisano. Suština načela audiatur et

altera pars je da je sud dužan da omogući svakoj stranci da se izjasni o zahtevima i navodima

protivne stranke. Zakonitost sudske odluke zavisi od toga da li je strankama omogućeno da se o

svim pitanjima od kojih zavisi odluka u sporu izjasne sa svojim predlozima i kontra predlozima.

Samo zakonom može da se predvidi odstupanje od ovog načela.

Načelo savesnog korišćenja procesnih prava je propisano u članu 9. ZPP, s tim što je

brisan stav 2. ZPP-a iz 2004.god. kojim je bila propisana obaveza stranaka, umešača i njihovih

zastupnika da su dužni pred sudom da govore istinu.

Suštinska novina kada se radi o načelima parničnog postupka je sadržana u članu 10.

ZPP, koji proklamuje suđenje u razumnom roku. Da bi se ovo moglo realizovati zakonodavac

je propisao obavezu suda da odredi vremenski okvir za preduzimanje parničnih radnji ;

drugim rečima da zajedno sa strankama odredi koliko će parnica da traje u konkretnom slučaju.

Kako će se ova odredba u praksi realizovati teško je sada predvideti, jer je to nešto potpuno novo

u odnosu na dosadašnju dugogodišnju praksu parničkog sudovanja. Intencija zakonodavca je

jasna. Parnice traju dugo, pa je ostvarivanje i zaštita subjektivnih građanskih prava neažurno i

neefikasno, pa stoga treba preduzeti nešto da bi se takvo stanje promenilo na bolje. Osim toga,

najveći broj tužbi protiv države Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu je

zbog toga što nije suđeno u razumnom roku. Međutim, praksa će pokazati da li će ovaj institut

suštinski zaživeti i kakve će rezultatate dati. U ovom momentu se povodom vremenskog okvira

otvaraju mnoga pitanja na koje će praksa morati da da odgovore. Prvo i logično pitanje je na

osnovu kojih parametara će sud i stranke određivati vremenski okvir parnice. Sledeće pitanje

kako će se faktički sprovesti ova odredba kod sudova koji su zatrpani predmetima gde su

unapred zakazane rasprave tek za pet, šest meseci.

U članu 11. novog ZPP-a na drugačiji način je regulisana mogućnost medijacije. Prema

tekstu ZPP-a iz 2004 god. bilo je propisano da će stranke i sud nastojati pre i u toku postupka da

se građanskopravni sporovi rešavaju medijacijom ili na drugi miran način. Dakle, proklamovano

načelo je bilo fakultativnog karaktera i zavisilo je isključivo od stava stranaka i sudije i njihovog

poimanja medijacije. U dobroj meri je medijacija zavisila od stava sudije prema takvom načinu

rešavanja spora i u kojoj meri će preneti ’’dobre vibracije’’ na stranke da na miran način reše

svoj spor. Novim Zakonom je propisano da će sud uputiti stranke na medijaciju u skladu sa


4

zakonom, ili da će ukazati strankama na mogućnost za rešavanje spora putem medijacije ili na

drugi sporazuman način. Time je stvorena zakonska mogućnost da se uvede obligatorna

medijacija što je slučaj u mnogim uporednim zakonodavstvima. Ovakvo rešenje zakonodavca

treba pozdraviti, jer alternativni način rešavanja sporova treba što više afirmisati. Nažalost u

našoj zemlji rešavanje građanskopravnih i privrednopravnih sporova putem arbitraže, medijacije,

koncilijacije je izuzetno retko. U razvijenim zemljama na ovakav način se rešava preko 70%

predmeta iz građanskopravne i privrednopravne oblasti. Time se, s jedne strane, znatno vrši

rasterećenje državnih sudova, a sa druge strane ostvaruje brža i efikasnija zaštita ugroženih ili

povređenih građanskih subjektivnih prava. Svakako da ovo ne može da se postigne preko noći,

ali treba upoznavati građane sa prednostima takvog načina rešavanja sporova.

II. NADLEŽNOST I SASTAV SUDA

U ovoj materiji novi ZPP donosi nekoliko bitnih novina. Kada je reč o oglašavanju suda

stvarno i mesno nenadležnim, pojašnjene su neke odredbe koje su u praksi stvarale dilemu. Sud

i dalje u toku celog postupka pazi ex offo na svoju stvarnu nadležnost, ali viši sud prvog stepena

ne može da se oglasi stvarno nenadležnim ni po službenoj dužnosti ni po prigovoru tuženog

posle upuštanja tuženog u raspravljanje u pravnim stvarima iz nadležnosti nižeg suda prvog

stepena iste vrste. Tuženi je dužan da prigovor stvarne nenadležnosti iznese već u odgovoru

na tužbu. Samo ako se tužba ne dostavlja na odgovor tuženi može da istakne prigovor

nenadležnosti najkasnije pre početka pripremnog ročišta, a ako se ono ne održava, pre

otvaranja glavne rasprave.

Što se tiče mesne nadležnosti bitna novina je što su propisani rokovi u kojima sud mora

da se oglasi nenadležnim. Tako će sud ex offo da se oglasi mesno nenadležnim, kada je u pitanju

isključiva mesna nadležnost drugog suda, u roku od 8 dana od dana prijema odgovora na

tužbu, a ako se tužba ne dostavlja na odgovor, u roku od 8 dana od dana prijema tužbe.

Ako se ne radi o isključivoj mesnoj nadležnosti tada je tuženi dužan da istakne prigovor

mesne nenadležnosti u odgovoru na tužbu, a sud može da se oglasi nenadležnim u roku od 8

dana od dana prijema odgovora na tužbu. Ako se tužba ne dostavlja na odgovor tuženi može

da istakne prigovor mesne nenadležnosti najkasnije na pripremnom ročištu, a ako se ono ne


5

održava na glavnoj raspravi pre upuštanja u raspravljanje, o čemu sud mora da odluči u

roku od 8 dana od dana izjavljivanja prigovora.

Propisivanje rokova u kojima sud odlučuje o prigovoru mesne nenadležnosti je svakako

dobro u cilju ubrzanja i efikasnosti postupka. Međutim, zapažamo da zakonodavac nije bio

dosledan u terminologiji jer kada se radi o isključivoj mesnoj nadležnosti upotrebljava termin

’’sud će’’ , a kada se radi o oglašavanju nenadležnim po prigovoru upotrebljava termin ’’sud

može’’ (član 19. stav 3.); a u stavu 4. člana 19. je propisano da „sud mora“ da odluči, što stvara

zabunu u primeni ovih odredaba. Ovakvih nedoslednosti u terminologiji ima i u drugim

odredbama Zakona i na to ćemo ukazati u daljem izlaganju.

U članu 20. je predviđeno da u slučaju izborne nadležnosti, sud će zatražiti od tužioca

da se izjasni u roku od 3 dana pre nego što ustupi predmet nadležnom sudu. U slučaju da se

tužilac ne izjasni u određenom roku, sud će da ustupi predmet sudu opšte mesne nadležnosti.

Ova odredba nije sasvim jasna jer ako se radi o elektivnoj mesnoj nadležnosti tužilac treba da se

izjasni već prilikom podizanja tužbe u pogledu mesne nadležnosti suda.

Kod sukoba nadležnosti, sud koji je nadležan za rešavanje treba da reši ovaj sukob

nadležnosti u roku od 8 dana od dana prijema predmeta. Sukob nadležnosti između sudova

iste vrste rešava zajednički neposredno viši sud, a sukob nadležnosti između sudova razne vrste

rešava Vrhovni kasacioni sud.

Stvarna nadležnost sudova je određena Zakonom o uređenju sudova Republike Srbije,

ali kako se određuje vrednost predmeta spora, propisano je odredbama Zakona o parničnom

postupku. Zadržana su rešenja iz ZPP-a 2004 god.. Novina je samo u članu 33. stav 3. gde je

propisano da će sud utvrditi vrednost predmeta spora u slučaju kada se tužbeni zahtev ne odnosi

na novčani iznos, a tužilac je očigledno suviše visoko ili suviše nisko označio vrednost predmeta

spora. U tom slučaju sud je dužan da brzo i na pogodan način proveri tačnost označene vrednosti

predmeta spora i donese rešenje. Ovo je u praksi sud i ranije činio iako eksplicitno u Zakonu nije

bilo navedeno. Ovo je sasvim logično jer zašto bi sud proveravao vrednost predmeta spora ako

ne bi imao ovlašćenja da rešenjem određuje vrednost predmeta spora i koriguje iznos koji je

tužilac naveo u tužbi u slučaju da nađe da je tužilac suviše visoko ili suviše nisko označio iznos

predmeta spora.

U pogledu sastava suda ima nekoliko značajnih novina. Tako u prvom stepenu sporove

sudi sudija pojedinac, osim ako zakonom nije propisano da sudi veće. Zakonom je propisano

da u prvom stepenu postupak sprovodi i sudi sudija pojedinac, a veće će suditi ako se


6

stranke o tome saglase. Ta saglasnost mora da se postigne pre upuštanja u raspravljanje o

glavnoj stvari. Ako te saglasnosti nema sudiće sudija pojedinac bez obzira na vrednost predmeta

spora i bez obzira na vrstu spora, osim ako nije posebnim zakonom propisano da sudi veće. U

slučaju suparničarstva potrebna je saglasnost svih suparničara za suđenje u veću. Ovim su

otklonjena nelogična rešenja iz Novela ZPP-a od 2009.god. kojima je bilo propisano da u slučaju

suparničarstva, ako jedan suparničar podnese predlog da sudi sudija pojedinac, ili to učini većina

suparničara na jednoj strani, smatraće se da su se i ostali suparničari saglasili sa predlogom, a to

isto važi i za suprotnu stranu.

Bitna novina je propisana u članu 35. ZPP-a, gde je predviđeno da u porodičnim

sporovima uvek sudi sudija pojedinac. Ovim je izvršena radikalna promena u odnosu na

rešenja iz ranijih zakona, budući da je u porodičnim sporovima uvek sudilo veće, a ne sudija

pojedinac, a što se naglašavalo zbog značaja porodičnopravnih odnosa. Sa praktičnog gledišta

ovo rešenje je jednostavnije za sud, pa i za stranke, jer su poznati problemi u vezi sa

obezbeđivanjem sudija porotnika, ali sa pravnoteorijskog i pravnopolitičkog gledišta ima više

argumenata da u prvom stepenu u ovim sporovima sudi veće, a ne sudija pojedinac.

Vrhovni kasacioni sud odlučuje u veću sastavljenom od troje sudija, kako po vanrednim

pravnim lekovima, tako i kada rešava sukob nadležnosti, kao i u svim ostalim slučajevima. Time

je zadržano rešenje iz Novela ZPP-a od 2009.god. dok je po ZPP-u iz 2004.god. Vrhovni sud

Srbije po reviziji rešavao u veću od pet sudija.

U materiji mesne nadležnosti zadržano je rešenje iz ZPP-a iz 2004 god. na osnovnu

podelu između opšte mesne nadležnosti prema prebivalištu tuženog i posebne mesne nadležnosti.

Pojedini članovi su preformulisani, ali je suština ostala ista. Samo je došlo do promene kod opšte

mesne nadležnosti pravnih lica koja se po odredbama novog ZPP-a određuje prema sudu na

čijem području se nalazi sedište pravnog lica, a prema izveštaju Agencije za privredne

registre. Ranije je bilo propisano da se opšta mesna nadležnost određuje prema sedištu pravnog

lica, a u slučaju sumnje kao sedište smatraće se mesto u kome se nalaze njihovi organi

upravljanja.

Kod posebne mesne nadležnosti brisani su naslovi iznad pojedinih članova, a što

smatramo da nije dobro, jer je ranije rešenje sa naslovima bilo mnogo preglednije i lakše za

snalaženje u primeni ovih odredaba.


7

Kod suparničara brisana je odredba koja se odnosila na glavne i sporedne dužnike, već

je propisano da je kod suparničara nadležan sud koji je mesno nadležan za jednog od tuženih

(bilo kog nezavisno od toga da li se radi o glavnom ili sporednom dužniku).

Pošto su propisana dva nova posebna parnična postupka nove su odredbe koje regulišu

mesnu nadležnost za suđenje u sporovima za zaštitu prava potrošača. Za ove sporove je

predviđena elektivna mesna nadležnost, pored suda opšte mesne nadležnosti nadležan je i sud na

čijem području potrošač ima prebivalište odnosno boravište. Ovo je u skladu sa direktivama

Evropske unije o zaštiti potrošača.

Nova odredba je predviđena za suđenje u sporovima zbog povrede prava ličnosti u

pogledu mesne nadležnosti gde je predviđeno da je nadležan pored suda opšte mesne nadležnosti

i sud na čijem području je štetna radnja izvršena ili sud na čijem području tužilac ima

prebivalište, odnosno boravište.

Za suđenje u sporovima za zaštitu prava na osnovu pismene garancije protiv

proizvođača koji je dao garanciju propisana je nova odredba kojom je pored suda opšte mesne

nadležnosti za proizvođača predviđena i opšta mesna nadležnost za prodavca.

U sporovima protiv pravnog lica izvršeno je usaglašavanje sa materijalnim zakonom,

pa je umesto termina poslovna jedinica upotrebljen termin ogranak.

U sporovima iz naslednopravnih odnosa propisana je isključiva mesna nadležnost suda

pred kojim se vodi ostavinski postupak dok nije pravosnažno okončan. Po ZPP-u iz 2004 god.

bila je predviđena elektivna mesna nadležnost.

Novi ZPP na drugačiji način reguliše pitanje delegacije suda. Umesto određivanja

delegacije od strane neposredno višeg suda, sada se zahtev za delegaciju podnosi najvišem sudu

određene vrste koji odlučuje o delegaciji. Detaljnije je razrađen postupak za delegaciju suda.

Pravi se razlika da li zahtev za delegaciju podnosi sud po svojoj inicijativi ili na predlog

stranke. Razlozi za delegaciju su u suštini ostali isti. Ako zahtev za delegaciju podnosi sam sud

on se ne dostavlja strankama na izjašnjavanje, a ako predlog za delegaciju podnosi stranka, sud

će dostaviti predlog protivnoj stranci da se izjasni u roku od tri dana od dana dostavljanja.

Predlog za delegaciju stranka može da podnese na pripremnom ročištu, odnosno prvom ročištu

za glavnu raspravu. Kasnije stranka može da podnese predlog samo ako je razlog za delegaciju

nastao posle tog momenta ili je stranka za razlog kasnije saznala, što mora da dokaže.

O predlogu stranke za delegaciju sud prvog stepena odlučuje rešenjem u roku od 8

dana od dana prijema predloga i protiv ovog rešenja nije dopuštena žalba. Kada je prvostepeni


8

sud prihvatio predlog stranke za delegaciju, on dostavlja zahtev za delegaciju najvišem sudu

određene vrste koji o zahtevu odlučuje u veću od tri člana. Prvostepeni sud može da zastane sa

postupkom dok se ne reši zahtev za delegaciju.

Zahtev, odnosno predlog za delegaciju može da se podnese i u drugostepenom

postupku pod istim uslovima.

Prvostepeni sud ili drugostepeni sud će odbaciti predlog stranke za delegaciju:

1. ako stranka ponovo podnese istovetan predlog,

2. ako je predlog neobrazložen,

3. ako ne sadrži zakonske razloge (član 62.)

4. ako stranka predlaže razloge za delegaciju koji se odnose na isključenje, odnosno

izuzeće.

Odluku o odbacivanju predloga za delegaciju donosi predsednik veća prvostepenog suda

ili veće drugostepenog suda u roku od 8 dana i protiv ove odluke nije dozvoljena žalba.

Na ovaj način novi ZPP postupak svrsishodne delegacije reguliše detaljnije i preciznije,

a sve u cilju sprečavanja zloupotrebe procesnih prava, što je zapaženo u sudskoj praksi. Naime, u

cilju odugovlačenja postupka stranke su postavljale zahtev za delegaciju i u odsustvu jasnih i

preciznih normi dolazilo je do neopravdanog odugovlačenja postupka.

Kada je reč o prorogacionoj klauzuli ona se mora sačiniti u pisanoj formi koja ima

dvostruku ulogu, jer istovremeno proizvodi dejstvo bitne i dokazne forme. Ispravu o

prorogacionoj klauzuli tužilac mora da priloži uz tužbu, a tuženi uz prigovor nenadležnosti.

Ovim je otklonjena dilema koja se u praksi pojavila do kog momenta tuženi može da istakne

prigovor o postojanju sporazumne mesne nadležnosti. Sada je jasno da to mora da učini pre

davanja odgovora na tužbu.

IV. STRANKE I NJIHOVI ZASTUPNICI

Odredbe koje regulišu pojam stranke, stranačke i parnične sposobnosti su u osnovi

ostale iste. Novina je što je predvidjeno da javni tužilac ima pravo da učestvuje u

parničnom postupku kao stranka samo u slučajevima kada je to propisano zakonom.

U članu 77 novog ZPP-a data je nova definicija zastupnika pravnog lica tako što je

odredjeno da je zastupnik pravnog lica u parničnom postupku “lice koje je upisano u


9

odgovarajući registar, a odredjeno je posebnim propisom, opštim i pojedinačnim aktom

pravnog lica ili odlukom suda”.

Lice koje se pojavljuje kao zakonski zastupnik dužno je da prilikom preduzimanja

prve radnje u postupku dokaže da je zakonski zastupnik. Zakonski zastupnik može da

u ime stranke preduzima sve radnje u postupku, ali za dispozitivne parnične radnje

mora da ima posebno ovlasćenje ako je to posebnim propisima predvidjeno. On ne

može te radnje da preduzima ako nema ovlašćenje. Dispozitivne parnične radnje su:

podnošenje ili povlačenje tužbe, odricanje od tužbenog zahteva, zakljućenje sudskog

poravnanja, izjavljivanje pravnog leka, povlačenje ili odricanje od pravnog leka. Ove

odredbe se odnose i na zastupnika pravnog lica.

Ako se u postupku pojavljuje lice koje ne može da bude stranka sud će pozvati tužioca

da otkloni taj nedostatak, ako on može da se otkloni.Taj nedostatak može da se otkloni u

roku od 8 dana (ranije je bilo 15 dana).

Novina je u tome što će sud da postavi privremenog zastupnika po redosledu sa spiska

advokata koji sudu dostavlja nadležna advokatska komora. Spisak se objavljuju na

internet stranici i oglasnoj tabli suda i nadležne advokatske komore. Sud je dužan da

poštuje redosled sa spiska kada postavlja privremenog zastupnika.

Sud rešenje o postavljanju privremenog zastupnika dostavlja bez odlaganja organu

starateljstva poslednjeg prebivališta ili boravišta tuženog, a strankama čim je

moguće. Oglas se objavljuje u Službenom glasniku R. Srbije, na oglasnoj tabli suda i što

je novina “na internet stranici suda”.

Kada je reč o punomoćnicima došlo je do krucijalne promene u normativi jer je

propisano da stranke mogu da preduzimaju parnične radnje lično ili putem

punomoćnika, koji mora da bude advokat. Kao izuzetak je predvidjeno da

punomoćnik pravnog lica može biti diplomirani pravnik sa položenim

pravosudnim ispitom koji je stalno zaposlen u tom pravnom licu. Ovim je izbrisana

kategorija tzv. običnih punomoćnika koji su postojali po odredbama ZPP-a iz 2004 god.,

kada se kao pumonomoćnik moglo pojaviti svako fizičko lice koje je imalo poslovnu

sposobnost.


10

Ovo rešenje zakona treba svakako pozdraviti jer zastupanje u parnici treba poveriti

stručnim licima, kojima je to profesija, kako bi komunikacija sa sudom mogla biti na

kvalifikovanom stručnom nivou, a što treba da doprinese ažurnijem i kvalitetnijem

stanju u pravosudju. Istovremeno se suzbija nadripisarstvo koje je uprkos zabrani

postojalo u praksi. Zastupanje R. Srbije i njenih organa, jedinica teritorijalnih

autonomija i lokalne samouprave uredjeno je posebnim propisima.

Po novom ZPP-u je predvidjeno da u postupku po vanrednim pravnim lekovima stranku

mora da zastupa advokat (čl.85 st.3 ZPP), izuzev ako je sama stranka advokat. Po ZPP-u

iz 2004 god. bilo je propisano da stranku zastupa advokat u postupku po reviziji i

zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Bilo je sporno u praksi da li i advokat koji je stranka u postupku po reviziji mora biti

zastupan od punomoćnika advokata. Takođe, da li sudija Vrhovnog suda ili profesor

pravnog fakulteta mora da ima punomoćnika advokata u postupku po reviziji. Koliko je

nama poznato stav Vrhovnog suda Srbije, iako su mišljenja bila podeljenja, je bio da

mora advokat da učestvuje u postupku po reviziji. Ovakvo rešenje zakonodavca, pa i

stav bivšeg Vrhovnog suda Srbije, ne može da se objasni po našem mišljenju valjanim

argumentima, jer ako je intencija zakonodavca bila da se izjavljivanje revizije, kao

vanrednog pravnog leka, poveri samo advokatima kao sručnim, kvalifikovanim licima,

postavlja se opravdano pitanje zar sudija Vrhovnog suda ili profesor pravnog fakulteta iz

predmeta građanskoprocesno pravo nisu stručni i kvalifikovani za pisanje revizije. Zašto

se nije predvideo izuzetak u zakonu, jer skoro svako pravilo ima izuzetak, pa zašto to

nije moglo i ovde da se predvidi. Ovo zakonsko rešenje kritikovano je i sa aspekta

pravnih službi u pravnim licima jer se postavljalo pitanje zašto diplomirani pravnici sa

položenim pravosudnim ispitom koji su zaposleni u tom pravnom licu ne mogu da izjave

reviziju u predmetu sa kojim su najbolje upoznati i u kom zastupaju sve do revizijskog

postupka. Sigurno da suštinu predmeta, pogotovo ako se radi o složenim predmetima

koji po pravilu dugo traju, su bolje upoznati od advokata koji se prvi put pojavljuje tek

sada u postupku po reviziji.

Novi ZPP je upravo imajući ove argumente u vidu predvideo da pored advokata

koji je ovlašćen da se pojavljuje kao punomoćnik u parnici se može izuzetno pojaviti i


11

punomoćnik po zaposlenju. To je lice koje ima položen pravosudni ispit i stalno je

zaposlen u tom pravnom licu. U vezi sa ovim ukazujemo na koliziju između člana 85

stav 3 ZPP i člana 410 stav 2 tačka 2 novog ZPP. Naime, po članu 85 stav 3 je

predviđeno da stranku mora da zastupa advokat u postupku po vanrednim pravnim

lekovima izuzev ako je sama advokat, a po članu 410 stav 2, tačka 2 ZPP je predviđeno

da je nedozvoljena revizija ako nije izjavljena preko punomoćnika. Ova kolizija će

morati da se otkloni bilo autentičnim tumačenjem zakonodavca (što je manje verovatno)

ili putem sudske prakse zauzimanjem načelnom stava ili pravnog shvatanja. Smatramo

da nije dobro da sudska praksa ovakvo značajna pitanja rešava putem pravnog shvatanja,

jer je to pitanje koje mora zakonodavac da reši. Po našem mišljenju ovako kako je sada

propisano u zakonu, uprkos koliziji koja ne sumnjivo postoji, tumačenjem citiranih

odredaba bi se moglo doći do zaključka da je intencija zakonodavca bila da reviziju

može da izjavi i punomoćnik zaposlen u pravnom licu a ne samo advokat. Ovo

tumačenje zasnivamo na propisu člana 410 stav 2, tačka 2 gde je zakonodavac upotrebio

termin punomoćnik a ne advokat i gde se konkretno nalaze odredbe koje regulišu

reviziju kao vanredni pravni lek, a odredba člana 85 stav 3 se nalazi, kao načelna

odredba, u odredbama koje regulišu punomoćnike.

Nova je i odredba da advokatski pripravnik zaposlen kod advokata ne može da

zamenjuje svog principala u postupku po pravnim lekovima.

Obim punomoćja odredjuje stranka. Ako stranka nije bliže odredila ovlašćenja u

punomoćju, punomoćnik je na osnovu ovakvog punomoćja ovlašćen da :

1. Preduzima sve dispozitivne parnične radnje,

2. Da predlaže izdavanje privremenih mera obezbedjenja,

3. Da podnosi predlog za izvršenje ili za obezbedjenje,

4. Prenese punomoćje na drugog punomoćnika, ili samo za pojedine radnje, i

5. Da od protivne strane primi i naplati dosudjene troškove (ovo je novo, po

ZPP-u iz 2004 god. to nije bilo propisano).

Brisana je odredba da je advokatu potrebna posebna punomoć za podnošenje predloga

za ponavljanje postupka.


12

Novo je da advokat mora da zastupa stranku u postupku po svim vanrednim pravnim

lekovima. Po ZPP-u iz 2004 god. u postupku po predlogu za ponavljanje postupka

stranku nije morao da zastupa advokat.

Uvedena je obaveza punomoćnika da o otkazu punomoćja obavesti sud i stranku. Po

ZPP-u iz 2004 god. obaveštavan je samo sud.

Brisana je odredba da ako sud posumnja u istinitost punomoćja rešenjem će naložiti

punomoćniku da podnese overeno punomoćje. Ovo zakonsko rešenje po ZPP-u iz 2004

god. je pretrpelo opravdano ozbiljne kritike i od pravne teorije i od praktičara, pa je sada

zakonodavac to izostavio. Precizirano je kada prestaje punomoćje koje je izdalo pravno

lice. Propisano je da punomoćje koje je izdalo pravno lice prestaje:

1. Prestankom pravnog lica,

2. Otvaranjem stečajnog postupka, i

3. Postupka likvidacije.

Po otvaranju postupka stečaja ili likvidacije punomoćje izdaje stečajni odnosno

likvidacioni upravnik za postupke koji nastaju povodom stečajnog postupka, kao i u

postupcima koji su tekli pre otvaranja stečaja, a nastavljeni nakon otvaranja postupka

stečaja ili likvidacije.

XI. DOSTAVLJANJE PISMENA I RAZMATRANJE SPISA

Dostavljanje pismena u parničnom postupku predstavljalo je uvek ’’rak ranu’’ parničnog

sudovanja. Uprkos činjenice da je ova parnična radnja bila detaljno regulisanja,

dostavljanje u praksi je izazivalo velike probleme i znatno uticalo na dužinu trajanja

postupka. Stoga je jasno bilo da će novi ZPP u ovoj materiji doneti radikalne novine.

Pre svega je propisano da se pismena dostavljaju:

1. Neposredno u sudu,

2. Preko pošte,

3. Preko lica registovanih za obavljanje poslova dostavljanja,


13

4. Preko lica zaposlenog u sudu,

5. Preko lica sa javnim ovlašćenjima,

6. Preko drugih državnih organa, a na način propisan odredbama ZPP-a.

Dostavljanje može da se vrši i elektronskim putem i smatra se izvršenim pod

uslovom da je moguće obezbediti povratni podatak da je lice primilo pismeno.

Potvrda o prijemu pismena dostavljenog eletronskim putem predstavlja odštampani

elektronski zapis o danu i času kada je uredjaj za elektronski prenos podataka zabeležio

da je pismeno poslato primaocu, naziv pošiljaoca i naziv pismena.

Novina je da stranke mogu neposredno da dostavljaju podneske i druga

pismena jedna drugoj, osim pismena za koja je predvidjeno lično dostavljanje. Stranke

su dužne da dostave i sudu podnesak koji su uputili protivnoj strani sa dokazom o

dostavljanju. Pitanje je kako će ova novina u zakonu zaživeti u praksi. Intencija

zakonodavca je da se brže odvija proces, međutim, moguće su i zloupotrebe na primer

duga strana tvrdi da nije primila pismeno; a može da se desi da stvarno i nije primila

pismeno. Ovo su sve rešenja koja su preuzeta iz anglosaksonskog sistema, ali mi ne

živimo u Engleskoj i SAD i nismo anglosaksonci, stoga mislimo da će ovaj način

komuniciranja teško zaživeti u praksi i da će se zloupotrebljavati, tako da je optimalno

da se i dalje komunikacija odvija preko suda.

Zakon je propisao na koju adresu se vrši dostavljanje. Kada su u pitanju fizička

lica dostavljanje se vrši na adresu naznačenu u tužbi, odnosno na adresu prebivališta iz

lične karte koja je upisana kod MUP-a.

Državnim organima, organima autonomne pokrajine i jedinicama lokalne

samouprave dostavljanje se vrši predajom pismena pisarnici ili u prostoriji za

prijem pismena. Brisana je odredba da se dostavljanje vrši licu ovlašćenom za prijem

pismena jer je ovakva formulacija predstavljala problem u praksi i mogućnost za

zloupotrebe pošto su nesavesne stranke prigovarale da pismeno nije uručeno licu za

prijem pismena. Zato je dobro što je ova odredba brisana.


14

Dostavljanje pravnim licima se vrši na adresu iz javnog registra u

prostorijama pravnog lica zaposlenom licu u pravnom licu, odnosno zastupniku

pravnog lica na adresu njegovog prebivališta.

Dostavljanje punomoćniku (advokatu) vrši se i predajom pismena licu koje

radi u njegovoj advokatskoj kancelariji. Ako punomoćnik (advokat) obavlja

delatnost u stanu dostavljanje može da se izvrši odraslom članu porodičnog

domaćinstva. Ako advokat ima fah u sudu dostavljanje može da se izvrši stavljanjem

pismena u fah advokata.

Od 1. Septembra ove godine kada počinju sa radom javni beležnici dostavljanje

pismena će se vršiti i predajom zaposlenom licu u kancelariji javnog beležnika. Isto

važi i za privatnog izvršitelja .

U članu 138 ZPP je propisana obaveza advokata da je dužan da peuzme sva

pismena koja su položena u njegov fah u sudu, u roku od 8 dana od dana polaganja.

Ako se pismeno ne podigne u tom roku dostavljanje se vrši i isticanjem na oglasnu

tablu suda i po proteku 8 dana smatraće se da je izvršeno uredno dostavljanje.

Advokat preuzima lično pismena iz faha, a može da ovlasti lice koje je zaposleno u

njegovoj advokatskoj kancelariji da preuzima pismena iz faha u sudu. Ovim se

sprečavaju moguće zloupotrebe da punomoćnici ne preuzimaju iz faha u sudu pismena

koja im ne odgovaraju već da stoje u fahu (naročito presude koje su nepovoljne po

njihovu stranku).

Novina je da se dostavljanje pismena licu koje se ne zatekne u stanu ne vrši

susedu kako je to bilo predvidjeno po ZPP-u iz 2004 god. (uz pistanak suseda), već se

dostavljanje vrši pribijanjem pismena na vrata stana ili poslovnih prostorija pravnog

lica i time se smatra da je dostavljanje izvršeno.

Li čno dostavljanje je predvidjeno za sledeća pismena:

1. Tužbu,

2. Presudu,

3. Rešenje o platnom nalogu,


15

4. Rešenje protiv koga je dozvoljena posebna žalba, i

5. Pravni lek.

Ako se lice ne zatekne tamo gde lično dostavljanje treba da se izvrši dostavljač

će ostaviti obaveštenje da pismeno može da preuzme u sudu u roku od 30 dana od

dana pokušanog dostavljanja. Kopija pismena se ističe na oglasnoj tabli suda. Kada

protekne rok od 30 dana smatra se da je dostavljanje izvršeno. Obaveštenje koje

dostavljač ostavlja mora da sadrži:

1. Ime i prezime lica kome je pokušano dostavljanje,

2. Svojstvo u postupku,

3. Datum i čas kad je pokušano dostavljanje,

4. Naznaku da pismeno može da preuzme u sudu u roku od 30 dana,

5. Naznaku da će kopija pismena biti istaknuta na oglasnoj tabli suda,

6. Naznaku da će se po proteku ovog roka smatrati da je dostavljanje izvršeno.

Kada se u pitanju državni organi i pravna lica dostavljanje se vrši predajom pismena u

prostoriji za prijem pismena ili u pisarnici.

Novina je i obaveza stranke da dostavi sudu adresu protivne stranke kojoj

treba pismena lično da se dostave. Tek ako stranka nije u mogućnosti da sazna adresu

sud će od nadležnog organa da pribavi adresu.

Stranka i njen zastupnik su dužni da prijave promenu adrese sudu. Ako to ne

učine sud će dalje dostavljanje vršiti isticanjem pismena na oglasnu tablu suda, a po

proteku roka od 8 dana smatra se da je dostavljanje izvršeno. Ako punomoćnik ili

punomoćnik za prijem pismena promeni svoju adresu dostavljanje se vrši kao da stranka

nema punomoćnika. Novina je što ove odredbe se primenjuju i u postupku po

vanrednim pravnim lekovima, dok po ZPP-u iz 2004 god. ove odredbe su važile do

dostavljanja pravosnažne odluke.

Novi ZPP je predvideo i situaciju kada stranka ili njen zakonski zastupnik će biti

odsutni duže od 30 dana sa adrese na koju se vrši dostavljanje pismena. U tom


16

slučaju oni su dužni da obaveste sud o toj činjenici i da odrede punomoćnika za

primanje pismena.

I odredbe o punomoćniku za primanje pismena su pretrpele izmenu u cilju

preciziranja. Tako je odredjen rok od 30 dana u kome stranka koja se nalazi u

inostranstvu, a nema punomoćnika treba da odredi punomoćnika za prijem pismena

u R. Srbiji . Ako stranka ne odredi takvog punomoćnika sud će odrediti na teret stranke

privremenog zastupnika za prijem pismena, i o tome obavestiti stranku.

U praksi su se javljali i problemi kada punomoćnik za prijem pismena otkaže

punomoć ili kada stranka opozove, a ne odredi novog punomoćnika za prijem pismena.

Ove situacije nisu bile regulisane u zakonu. Novim ZPP-om je propisano da ako

punomoćnik za prijem pismena otkaže punomoćje, a stranka ne odredi drugog

punomoćnika u roku od 30 dana od prijema obaveštenja o otkazu sud će na teret

stranke odrediti zastupnika za prijem pismena i dostavljanje će vršiti njemu, a ako

stranka opozove punomoćje, a ne odredi drugog punomoćnika za prijem pismena, sud

će dostavljanje da vrši stavljanjem pismena na oglasnu tablu suda. Dakle, brisane su

odredbe o bezuspešnom dostavljanju i o sporazumu o adresi dostavljanja.

Što se tiče dostavnice zadržano je postojeće rešenje, s tim što je precizirano da

dostavnicu potpisuje primalac i dostavljač punim imenom i prezimenom uz označenje

svojstva primaoca. Ova dopuna je korisna jer se u praksi dešavalo da umesto potpisa na

dostavnici se “naškraba nešto” kao potpis pa se osporavalo da to nije primalac potpisao.

Bile su moguće razne zloupotrebe sa obe strane. Sa strane primaoca da tvrdi da nije

njegov potpis na dostavnici i da nije primio pismeno, a sa strane dostavljača da sam

potpiše dostavnicu umesto primaoca ili da ne uruči pismeno. Naravno, da ta “opasnost”

od mogućih zloupotreba postoji i sada, ali je ta opasnost smanjena jer pored potpisa,

primalac i dostavljač moraju da napišu svoje puno ime i prezime pa je lakše dokazivati u

slučaju sumnje da li su autentični potpisi i sprovesti veštačenje rukopisa.

Intencija zakonodavca je bila da pojednostavi dostavljanje pismena i učini

efikasnijim zbog čestih zloupotreba od strane nesavesnih stranaka, a pre svega tuženog.

Međutim, ove nove odredbe stvaraju realnu opasnost da se ceo postupak sprovede, a da


17

savesna stranka ne zna da se postupak protiv nje vodi. Ako dostavljač ne ostavi

obaveštenje na način propisan zakonom ili ako neko skloni to obaveštenje sa vrata

primaoca pismena, stranka ne mora ni da sazna za tužbu ili za presudu jer se dalje

dostavljanje vrši isticanjem na oglasnu tablu suda. U tom slučaju za stranku mogu da

nastupe fatalne posledice jer presuda može da postane pravosnažna i izvršna, a tada je

teško “vraćati točak unazad”. Zato je centralno pitanje da li će dostavljač postupati

savesno i u skladu sa odredbama ZPP-a. Praksa je pokazala da i do sada je problem bio

ne toliko u propisima već u postupanju dostavljača prilikom uručenja pismena za lično

dostavljanje. Najveći broj ukidanja prvostepenih presuda u vezi sa neurednim

dostavljanjem je bio upravo zbog toga što dostavljači nisu postupali u skladu sa

odredbama o ličnom dostavljanja pismena. Sudovi su striktno primenjivali odredbe

zakona o ličnom dostavljanju i sankcionisali propuste dostavljača kod ličnog

dostavljanja, a što smatramo potpuno ispravnim. Sada je stvorena zakonska mogućnost

da savesna stranka bude oštećena nesavesnim postupkom dostavljača. To se sa stanovišta

pravne zaštite i sigurnosti pravnih subjekata u postupku ostvarivanja njihovih procesnih i

materijalnih prava ne može prihvatiti i stoga smatramo da ove odredbe o ličnom

dostavljanju moraju biti promenjene.

XII. TROŠKOVI POSTUPKA

Odredbe koje regulišu pitanje troškova postupka nisu menjane.

Kod oslobadjanja plaćanja troškova postupka umesto instituta postavljeni zastupnik

uveden je novi institut besplatni punomoćnik . Sud je dužan da odluči o pravu na

besplatnog punomoćnika u roku od 8 dana od dana podnošenja predloga odnosno u

roku od 8 dana od dostavljanja žalbe drugostepenom sudu. U ovom slučaju rok za

preduzimanje parnične radnje od koje zavisi zaštita prava stranke, teče od dana

dostavljanja rešenja kojim je odlučeno o zahtevu za besplatnu pravnu pomoć.

Besplatnog punomoćnika postavlja i razrešava predsednik suda po redosledu sa

spiska advokata koji dostavlja nadležna advokatska komora. Po ZPP-u iz 2004 god.

nije bilo odredjeno da predsednik suda poštuje redosled sa spiska advokata. Predlog za


18

razrešenje besplatnog punomoćnika može da podnese i sama stranka, a što po

odredbama ZPP-a iz 2004 god. nije bilo predviđeno.

Novina je da stranka uz predlog za oslobadjanja od troškova postupka ne podnosi

uverenje nadležnog organa o imovinskom stanju već je dužna da navede činjenice i

podnese dokaze kojima se te činjenice potvrdjuju. Sud može ex offo da pribavi potrebne

podatke o imovinskom stanju stranke, a može i da sasluša stranku po potrebi. Protiv

rešenja suda kojim se usvaja predlog stranke za oslobadjanje od troškova nije dozvoljena

posebna žalba. Po ZPP-u iz 2004 god. nije bila uopšte dozvoljena žalba.

XIV. POSTUPAK ZA REŠAVANJE SPORNOG PRAVNOG PITANJA

Postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja od strane najviše sudske instance u zemlji

koji je uveden ZPP- om iz 2004. god. je u dosadašnjoj praksi pokazao određene

nedostatke, te stoga je izvršeno preciziranje određenih pitanja koja su u praksi izazivale

dileme.

Postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja pokreće prvostepeni sud zahtevom ex offo

ili na predlog stranke.

Zahtev kada pokreće sud ex offo treba da sadrži :

1. Kratak prikaz utvrđenog stanja u konkretnom predmetu,

2. Navode stranaka o spornom pravnom pitanju, i

3. Razloge zbog kojih se sud obraća Vrhovnom kasacionom sudu sa zahtevom za

rešavanje spornog pravnog pitanja.

Sud je dužan da priloži sopstveno tumačenje spornog pravnog pitanja. Ovo ranije nije

bilo obavezno, već je rečeno sud “može“. Upravo ovakva formulacija je davala

mogućnost prvostepenom sudu da u nekim slučajevima koristi ovaj institut da bi pribavio

mišljenje (stav) Vrhovnog suda o određenom pravnom pitanju, a bez da postoje uslovi za

primenu ovog instituta.


19

U situaciji kada postupak pokreće sud ex offo, on se ne dostavlja strankama na

izjašnjavanje. Bitan uslov za pokretanje ovog postupka je da kod prvostepenog suda

postoji veći broj predmeta u kojima je činjenično stanje isto ili skoro isto, a postoji

potreba da se zauzme stav o spornom pravnom pitanju kako bi se na jednak i jedinstven

način rešili ovi predmeti.

Kada stranka predloži pokretanje postupka sud može da dostavi predlog drugoj stranci

radi izjašnjavanja u roku od 15 dana od dana dostavljanja predloga.

Prvostepeni sud je dužan da uz zahtev dostavi i predmet Vrhovnom kasacionom sudu.

Dodate su nove odredbe koje ovlašćuju Vrhovni kasacioni sud da odbaci nepotpun i

nedozvoljen zahtev. Zahtev je nepotpun ako ne sadrži sve što je propisano zakonom ( čl.

181 ZPP ) a nedozvoljen, ako je o takvom zahtevu Vrhovni kasacioni već doneo odluku.

Skraćen je rok za odlučivanje tako što je propisao da je Vrhovni kasacioni sud dužan da

reši sporno pravno pitanje u roku od 60 dana (ranije je bilo 90 dana ). Odluka o spornom

pravnom pitanju objavljuje se na Internet stranici Vrhovnog kasacionog suda ili na

drugi pogodan način. Po ZPP-u iz 2004 god. je bilo propisano da se objavljuje u Biltenu

Vrhovnog kasacionog suda. Nova je i odredba da Vrhovni kasacioni sud rešava sporno

pravno pitanje, dok je po odredbama ZPP-a iz 2004 god. bilo predviđeno da zauzima

pravno shvatanje o spornom pravnom pitanju.

XVI. TUŽBA

U odredbama koje regulišu tužbu predviđene su tri bitne novine.

Prva bitna novina se odnosi na tužbu protiv Republike Srbije, koja se može podneti tek

nakon što se postupak po predlogu za mirno rešavanje spora neuspešno okonča. Lice koje

namerava da podnese tužbu protiv Republike Srbije mora pre podnošenja tužbe da

dostavi Republičkom javnom pravobranilaštvu predlog za mirno rešavanje spora.

Predlog za mirno rešavanje spora mora da sadrži :

1. Zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja,

2. Činjenice na kojima se zasniva zahtev,


20

3. Dokaze kojima se potvrđuju te činjenice,

4. Vrednost predmeta spora, ako se ne radi o novčanom tužbenom zahtevu,

5. Ako se lice nalazi u inostranstvu dužno je da u predlogu imenuje punomoćnika za

prijem pismena, i

6. Druge podatke koje mora da ima svaki podnesak.

Podnošenjem predloga nastaje zastoj roka zastarelosti u trajanju od 60 dana. Ako

Republički javni pravobranilac ne odgovori na predlog u roku od 60 dana smatra se da

ga nije prihvatio, i tek tada može da se podnese tužba. To znači, da je podnošenje

predloga Republičkom javnom pravobranilaštvu procesna pretpostavka za vođenje

parnice. Ako je podneta tužba pre predloga ili pre nego što je proteklo 60 dana sud će

tužbu odbaciti kao nedozvoljenu. Sporazum koji se postigne po predlogu ima snagu

izvršne isprave, što znači da se može prinudno izvršiti. Ove odredbe se shodno

primenjuju i u slučaju podnošenja tužbe protiv jedinicea teritorijalne autonomije i lokalne

samouprave.

Ako je posebnim zakonom propisan postupak za mirno rešavanje spora ili medijacije u

sporovima sa Republikom Srbijom tada se ove odredbe ZPP-a neće primeniti po principu

lex spetialis derogat legi generali.

Druga bitna novina je kod deklarativne tužbe. Po ZPP-u iz 2004 god. deklarativnom

tužbom je moglo da se traži utvrđenje postojanja odnosno nepostojanja nekog prava ili

pravnog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave. Sada je predviđeno da se

deklarativna tužba može podneti pored citiranog i radi utvrđenja povrede prava

ličnosti, i to bez obzira da li je postavljen zahtev za naknadu štete ili drugi zahtev i radi

utvr đivanja postojanja odnosno nepostojanja činjenice, ako je to predviđeno zakonom

ili drugim propisom. Ovo predstavlja bitnu promenu u odnosu na ranija teorijska

shvatanja da se deklarativnom tužbom može utvrđivati samo postojanje ili nepostojanje

prava ili pravnog odnosa, a nikako ne i činjenica. Sada je regulisano da utvrđenje

činjenica mora biti predviđeno zakonom ili drugim propisom. Dakle, ne može se tražiti

utvrđenje bilo koje činjenice već za to mora postojati ovlašćenje koje tužilac crpi iz

nekog zakona ili drugog propisa.


21

Već u čl. 1 ZPP-a je predviđeno da se u parnici rešavaju sporovi u vezi sa povredom

prava ličnosti. Propisom čl. 194 st. 4 ZPP-a je predviđeno da se može postaviti samo

deklarativni zahtev, a ne i kondemnatorni, kada se radi o povredi prava ličnosti, ali uz

uslov da je ovakav zahtev u skladu sa posebnim zakonom. Što znači, da tužilac ako

postavi samo deklarativni zahtev, ovlašćenje za to mora da crpi iz nekog posebnog

zakona, jer ako toga nema ne može se postaviti deklarativni zahtev, budući da se

ostvarivanje cilja pravne zaštite može ostvariti tek sa kondemnatornim tužbenim

zahtevom.

Treća bitna novina je da tužilac može da povuče tužbu sve do pravosnažnog okončanja

parnice, ako tuženi na to pristane. Ako se tuženi u roku od 8 dana ne izjasni o

povlačenju tužbe od dana kada je obavešten, smatraće se da je pristao na povlačenje.

Ovo zakonsko rešenje makar koliko izgledalo na prvi pogled privlačno, trpi ozbiljnu

kritiku i sa teorijskog stanovišta a i sa praktične strane. Mislimo da granica koja je bila

postavljena u svim dosadašnjim zakonima o parničnom postupku i koje je pravna teorija

prihvatila da se tužba može povući do zaključenja glavne rasprave je logična i pravno

održiva. Preko te granice teško se može teorijski braniti. Glavna rasprava je zaključena i

doneta je presuda. Sa donošenjem presude (javno je objavljena) ne postoji rezon da se

povlači tužba. Nepotrebno je sudija pisao presudu; šta je sa troškovima postupka; ako je

bila još izjavljena žalba šta je sa troškovima u vezi sa žalbom.

Zakonom je predvidjeno da će sud doneti rešenje kojim će da utvrdi da je tužba

povučena, da je presuda bez dejstva i da odbaci žalbu. Postavlja se pitanje po kom

osnovu da odbaci žalbu; nije neblagovremena, nije nepotpuna, a nije ni nedozvoljena jer

u momentu izjavljivanja žalbe tužba još nije bila povučena. Sa praktične strane ne vidi se

neka korist od ovakvog rešenja, jer inače kada se radi o disponiranju stranaka sa pravima

sa kojima mogu da raspolažu i nakon presude stranke mogu drugačije da se dogovore.

Čemu onda povlačenje tužbe, i najzad povučena tužba znači kao da nije ni bila podneta,

tužilac može ponovo da podnese tužbu. Da li je to racionalno i ekonomično sa društvenog

stanovišta da se ponovo angažuje sud kao državni organ u rešavanju pravne stvari koju je

već jednom rešio donošenjem (istina) još ne pravosnažne presude.


22

U pogledu ostalih novina u vezi sa materijom koja reguliše tužbu radi se o preciziranju

određenih pitanja na koje je već teorija dala odgovore pa i u praksi nije bilo problema.

Tako je propisano da smanjivanje tužbenog zahteva predstavlja delimično povlačenje

tužbe za koje nije potreban pristanak tuženog i sud ne donosi posebno rešenje o tome.

Ako je u parnici koja je kasnije počela da teče presuda postala pravosnažna, sud će da

odbaci tužbu u parnici koja je ranije počela da teče između istih stranaka u istoj pravno

stvari. Po pravilu, sud je morao da odbaci tužbu u kasnijoj parnici zbog zabrane

dvostruke litispendencije. Ali, ako je to sud propustio da učini i doneta je pravosnažna

presuda u drugoj parnici, ta činjenica ima prednost u odnosu na činjenicu da je priva

parnica još u toku. Sa pravnoteorijskog stanovišta može se staviti zamerka zakonodavcu

što je na ovakav način razrešio sporno pitanje, ali verovatno pretežu u ovom slučaju

praktični razlozi.

Novina je da kod objektivnog preinačenja tužbe, sud će dozvoliti preinačenje, dok je po

ZPP-u iz 2004 god. bilo propisano da sud može dozvoliti preinačenje. Kada dozvoli

preinačenje sud će rešenjem da odredi novi vremenski okvir za sprovođenje postupka.

Nije precizirano na osnovu kojih parametara će odrediti nov vremenski okvir i koliko

vremena će da iznosi. Uopšte jedna od klju čnih novina, a istovremeno i nepoznanica

novog ZPP-a su odredbe u vezi sa odredjivanjem vremenskog okvira za trajanje parnice.

XVII. SUPARNI ČARI

Kod suparničara nove odredbe su u čl. 207 gde je propisano da se tužba glavnog mešanja

može podneti do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom, dok je po

ZPP-u iz 2004 god. bilo propisano do pravosnažnog okončanja postupka.

Takođe su nove odredbe o nužnom suparničarstvu što inače nije bilo sporno u teoriji,

ali u ZPP-u iz 2004 god. odredbe o nužnom suparničarstvu nisu postojale, već je bilo

regulisano samo za jedinstvene suparničare. Nužno suparničarstvo postoji ako po

zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa tužbom moraju da se obuhvate sva lica koja su

učesnici materijalnopravnog odnosa. O nužnom suparničarstvu sud mora da vodi računa

ex offo. Međutim, nije jasno zašto je zakonodavac propisao da ako nisu obuhvaćeni

tužbom kao stranke sva lica koja su nužni suparničari da će sud odbiti tužbeni zahtev kao


23

neosnovan, kada bi trebalo da odbaci tužbu jer nije ispunjena procesna pretpostavka.U

ovoj situaciji nema meritornog suđenja, pa nije jasno zašto se odbija tužbeni zahtev.

XX. DOKAZIVANJE

Opšte Odredbe o dokazivanju nisu menjane. Jedina novina je da se dokazi izvode na

glavnoj raspravi u skladu sa vremenskim okvirom.

Brisana je odredba da će se smatrati kao opšte poznate činjenice i one činjenice

koje je sud saznao u vršenju sudske funkcije ukoliko ih je saopštio na raspravi

strankama.

U pogledu dokaznih sredstava novi zakon je zadržao postojeću klasifikaciju ali

su usvojena nova rešenja kod svedoka i veštaka što ćemo detaljno analizirati.

(1) Kod uvidjaja jedina je novina da sud može da odredi da se uvidjaj snima u celosti

ili delimicno tonskim ili opti čkim uredjajima .

(2) Kod isprava u osnovi su zadržana postojeća rešenja. Brisana je odredba da će sud

pozvati treće lice da se izjasni u vezi sa edicijom isprave pre nego što donese rešenje

kojim trećem licu nalaze da podnese ispravu. A dodata je odredba kojom se

pravosnažno rešenje o dužnosti trećeg lica da podnese ispravu može izvršiti u skladu sa

zakonom kojim se uredjuje izvršenje i obezbedjenje.

Propisane su nove novčane kazne za nepoštovanje odredaba o ediciji isprava tako

da se fizičko lice može kazniti od 10.000 dinara do 150.000 dinara, a pravno lice od

30.000 dinara do 1.000.000 dinara. Kazna za odgovorno lice u državnom i drugom

organu ili pravnom licu kreće se u rasponu od 10.000 dinara do 150.000 dinara.

Propisano je da se novčana kazna izvršava shodno primenom odredaba zakona koji

uredjuje izvršenje krivičnih sankcija za fizička lica, a za pravna lica zakona kojim se

uredjuje odgovornost pravnih lica za krivična dela i to onih odredaba kojima se reguliše

izvršenje novčane kazne.


24

(3) Značajnije promene su predviđenje kada je u pitanju izvodjenje dokaza putem

svedoka. Tako je propisano da sud može rešenjem da odluči da se izvede dokaz

čitanjem pisane izjave svedoka, koja mora biti overena u sudu ili od strane lica koje

vrši javna ovlašćenja (npr. notara). Ovo rešenje trpi ozbiljnu kritiku jer se jedno

dokazno sredstvo zamenjuje drugim dokaznim sredstvom. Umesto da se neposredno

saslušava svedok, da mu se postavljaju pitanja, da se neposredno opažaju i čuju

odgovori na postavljena pitanja i reakcije svedoka, pa u krajnjoj liniji i suočenje

izmedju svedoka sa kontradiktornim izjavama, sud sada čita pisanu izjavu svedoka i

ceni kao da je u pitanju neka isprava.Time se ozbiljno narušava načelo neposrednosti

i načelo kontradiktornosti u prvostepenom postupku.

Zakon predvidja kao novinu da na predog stranke ili po službenoj dužnosti sud

može da odluči da se svedok sasluša putem konferencijske veze korišćenjem uredjaja

za tonsko ili optičko snimanje. Tonski ili opti čki deo snimka je sastavni deo sudskog

spisa koji se prenosi u formu pisanog zapisnika.

Takodje je predvidjena novina da svedoci koji ne mogu da se odazovu pozivu za

svedočenje u sudu zbog starosti, bolesti ili teških telesnih mana će se saslušati u

svom stanu ili putem pisane izjave svedoka. Nova odredba je i da sud može da

naloži stranci da ona obavesti svedoka o mestu, danu i času održavanja ročišta na

kome će biti sašlušana. Ove odredbe mogu u praksi da stvore probleme, a moguće su i

zloupotrebe od strane nesavesnih stranaka i punomoćnika. Opravdano može da se

pojavi sumnja kod protivne stranke da će ovo obaveštavanje svedoka o raspravi

iskoristiti da nagovara svedoka da svedoči u njenu korist. Logično je da punomoćnik

koji je prisutan na raspravi obaveštava svoju stranku koja nije prisutna o parnici ako je

potrebno njeno saslušanje a nije dostupna sudu, ali nije logično da punomoćnik

“privodi” svedoke u sud. Zapravo, na ovaj način sud prebacuje svoju obavezu na teret

stranke, odnosno njenog punomoćnika a što smatramo da nije prihvatljivo. Istina

ovakvo rešenje je predviđeno u anglosaksonskom sistemu suđenja, ali ponavljamo

pitanje je da li ono odgovara našoj sredini i našem mentalitetu.

(4) Najradikalnije promene u zakonu su izvršenje kod izvodjenja dokaza putem

veštačenja gde su predvidjena potpuno nova pravila.


25

Stranka koja predlaže izvodjenje dokaza putem veštačenja dužna je da u predlogu

naznači predmet veštačenja, a može da predloži i odredjeno lice za veštaka. Prema

ZPP-u iz 2004 god. bilo je predvidjeno da pored predmeta veštačenja treba da se

naznači i obim veštačenja, a mogao je da se predloži samo veštak sa liste stalnih

sudskih veštaka. Sada su ove odredbe brisane odnosno promenjene, a da se ne vidi

opravdan razlog za to.

Ako ni jedna stranka ne predloži veštačenje ili ne obezbedi troškove za veštačenje

ili odbije da se podvrgne veštačenju, sud će o tim činjenicama da odluči primenom

pravila o teretu dokazivanja. Ovim se apsolutno potvrdjuje teza da se po novom ZPP-

u u parnici utvrdjuje tzv. procesna a ne materijalna istina.

Novo je pravilo da stranka može sudu da priloži pisani nalaz i mišljenje

veštaka koji će sud dostaviti suprotnoj stranci na izjašnjavanje. Nakon što se izjasni

suprotna strana sud može da odluči da se izvodjenje dokaza veštačenja sprovede

čitanjem pisanog nalaza i mišljenja. Ovo novo zakonsko rešenje takodje trpi kritiku

slično kao kod izvodjenja dokaza putem čitanja pisane izjave svedoka. Odstupa se od

načela neposrednosti. Onemogućava se postavljanje pitanja veštaku i dobijanje

neposrednih objašnjenja na postavljena pitanja. Prema ZPP-u iz 2004 god. veštak je bio

dužan da da pisani nalaz i mišljenje koji je dostavljen strankama, ali je po pravilu i

usmeno saslušavan na ročištu gde su stranke mogle da mu postavljaju pitanja na koja je

veštak bio dužan da odgovori.

Sledeća novina takodje izaziva odredjenu dilemu. Prema slovu zakona sud može da

odredi izvodjenje dokaza veštačenjem po službenoj dužnosti samo ako je to

propisano zakonom. Ovakvo rešenje jeste posledica još šire primene načela

dispozicije u parnici ali u praksi može da prouzrokuje situacije koje se sa stanovišta

sigurnosti u ostvarivanju delotvorne pravne zaštite mogu veoma nepovoljno odraziti na

ostvarivanje subjektivnih građanskih prava.

Predlog za veštačenje, pisani nalazi i mišljenje kao i izjašnjenje suprotne

stranke podnose se sudu najkasnije do završetka pripremnog ročišta ili prvog

ročišta za glavnu raspravu ako pripremno ročište nije održano. Ovim je uvedena


26

eventualna maksima koja značajno sužava prava parničnih stranaka i onemogućava u

punoj meri ostvarivanje gradjanskih subjektivnih prava. Opravdano se može postaviti

pitanje da li se ova odredba može sprovesti u praksi ako se imaju u vidu relativno kratki

rokovi predviđeni zakonom kod zakazivanja ročista za raspravu.

Prema čl.264. ZPP-a sud rešenjem odredjuje veštaka u dva slučaja:

1.Ako se stranke ne sporazumeju u ličnosti veštaka,

2.Ako dokaz veštačenja nije izveden čitanjem priloženog nalaza i mišljenja veštaka

koga je sama stranka angažovala.

Sud će u tom slučaju veštaka da odredi iz registra sudskih veštaka. Nije jasno

zašto zakonodavac ovde propisuje da će sud odrediti veštaka iz registra suskih veštaka,

a kada stranke prilažu nalaz i mišljenje veštaka tada veštak ne mora biti iz registra

stalnih sudskih veštaka. Nepotrebna je i odredba koja propisuje da lice koje sud odredi

za veštaka je dužno da pre veštačenja da izjavu da će nalaz i mišljenje dati prema

pravilima struke i svom najboljem znanju, objektivno i nepristrasno. Kako je ova

odredba stilizovana nije jasno da li se ona odnosi samo na veštaka koji nije u registru

sudskih veštaka ili se odnosi i na veštaka koji se nalazi u registru sudskih veštaka.

Predvidjene su pooštrene novčane kazne za veštaka koji ne postupa po

odredbama zakona i nalozima suda.Tako veštak, fizičko lice ako ne dodje na ročiste, a

uredno je pozvan i izostanak nije opravdao, ili ako ne podnese u roku nalaz i mišljenje

kazniće se novčanom kaznom od 10.000 dinara do 150.000 dinara, a pravno lice od

30.000 do 1.000.000 dinara. Ako veštak neopravdano odbije da veštači može mu se

izreći kazna u predvidjenom rasponu. Novčanom kaznom od 10.000 do 150.000 dinara

kazniće se i odgovorno lice u pravnom licu koje obavlja veštačenje. I ovde je

predvidjeno da se novčana kazna izvršava shodno primenom pravila o izvršenju

krivičnih sankcija za fizička lica, a za pravna lica shodnom primenom zakona o

odgovornosti pravnih lica za krivična dela.

Stranka koja je predložila dokaz putem veštačenja plaća naknadu i nagradu veštaku, a

o izvršnom plaćanju podnosi dokaz sudu u roku od 8 dana od dana uplate.


27

To znači da stanka unapred plaća svog veštaka. Postavlja se pitanje iznosa

obzirom da je sud taj koji odlučuje o visini troškova. Ako stranka plati koliko veštak

traži da li se može pojaviti sumnja u objektivnost i nepristrasnost veštaka. Šta će biti sa

strankama koje nemaju novac da plate veštačenje. Kako će ove stranke da ostvare

zaštitu svojih povredjenih ili ugroženih subjektivnih gradjanskih prava.

Prema odredbi čl. 269. ZPP-a sud odredjuje veštačenje rešenjem koje sadrži:

predemet spora, predmet veštačenja, rok za dostavljanje sudu nalaza i mišljenja u

pisanom obliku, ime ili naziv veštaka i podatke iz registra veštaka. Rok za podnošenje

nalaza i mišljenja ne može da bude duži od 60 dana. Veštak je dužan da svoj pisani

nalaz dostavi sudu najkasnije 15 dana pre održavanje ročista, a sud je dužan da

dostavi nalaz i mišljenje veštaka strankama najkasanije 8 dana pre rasprave.

Načelno, dobro je što su predvidjeni rokovi jer je u praksi bilo slučajeva da se dosta

odugovlačilo sa davanjem nalaza i mišljenja veštaka što je doprinosilo dužem trajanju

postupka i neažurnosti pravosudja. Ali, i ovde se može postaviti opravdano pitanje da

li su predvidjeni rokovi optimalno mogući rokovi i da li će se oni moći ispoštovati u

praksi.

Zakon predvidja i situaciju kada veštak dostavi nejasan, nepotpun i protivrečan

nalaz, tada će sud naložiti veštaku da dopuni ili ispravi nalaz i odrediće rok za

otklanjanje nedostatka, odnosno pozvaće veštaka da se izjasni na ročistu.

Ako stranka ima primedbe na nalaz i mišljenje veštaka, te primedbe mora da

saopšti u pisanom obliku u roku koji sud odredi.

Novina je i da stranka može da angažuje stručnjaka ili drugog veštaka iz

registra sudskih veštaka koji će da sačini primedbe na dati nalaz i mišljenje ili će

dati nov nalaz i mišljenje u pisanoj formi. Na ročistu sud može da pročita te

primedbe ili nalaz i da dozvoli učesće u raspravljanju tom licu odnosno drugom

veštaku koga je stranka angažovala. Ako su nalazi oprečni sud će pokušati da usaglasi

nalaze i mišljenja veštaka. Ako se veštaci ne usaglase na ročištu sud će da odredi

novo veštačenje koje će da poveri drugom veštaku. U ovom slučaju troškove novog

veštačenja stranke snose na jednake delove.


28

Ako veštak ne podnese nalaz i mišljenje u odredjenom roku sud može na predlog

stranke da odredi drugog veštaka ali tek posle isteka roka koji je odredio strankama da

se o tome izjasne.

Ako veštak ne otkloni nedostatak u svom nalazu i mišljenju po nalogu suda, sud će

veštaka da kazni novčanom kaznom i obavestiće Ministarstvo za poslove pravosudja

radi pokretanja postupka brisanja veštaka iz registar sudskih veštaka.

Odredbe zakona kojim se reguliše izvođenje dokaza putem veštačenja na potpuno nov

način regulišu izvođenje ovog dokaznog sredstva. Praktično je naš zakonodavac prihvatio

praksu koja je zastupljena u anglosaksonskom pravu a naročito u pravu SAD jer su ova

rešenja sadržana u FEDERAL RULES OF EVIDENCE (federalna praksa o dokazima.

Ova rešenja mogu biti praktična sa stanovišta suda, ali i ne moraju biti. Sa stanovišta

stranaka ona pogoduju imućnijim, bogatim strankama. Advokatima ona daju široku

mogućnost za primenu raznih varijanti bilo ofanzivne bilo defanzivne taktike. Imajući u

vidu našu stvarnost i naš mentalitet ne treba biti posebno mudar da će se u praksi vrlo

često izvođenje ovog dokaza svesti na davanje tri nalaza i mišljenja veštaka što značajno

utiče na troškove postupka. Postavlja se pitanje ako sud ne uspe da usaglasi nalaze i

mišljenje dva veštaka koji se razlikuju ili smatra da bitne činjenice nisu dovoljno

raspravljene u ovim nalazima, pa odredi u smislu člana 271. ZPP novo veštačenje koje će

da poveri drugom veštaku, a koje troškove veštačenja stranke treba da snose na jednake

delove, šta će biti ako obe stranke ne plate svoju polovinu. Da li će sud moći da

primenom pravila o teretu dokazivanja presudi i koji će od ranija dva nalaza i mišljenja

prihvatiti ako se oni bitno razlikuju. Takođe, se postavlja pitanje šta će biti ako samo

jedna stranka plati svoju polovinu a druga neće. Da li će u toj situaciji hteti i biti

obavezan da sačini novi nalaz i mišljenje i da li će taj novi nalaz i mišljenje ići u korist

stranke koja je platila svoju polovitu troškova veštačenja. Naravno da su moguća i druga

pitanja, koja će praksa sigurno iznedriti, ali je očigledno da će ove odredbe o veštačenju,

s obzirom na značaj koji ovaj dokaz ima u sudskoj praksi, bitno favorizovati bogate

stranke, a time utvrđivanje istine i ostvrivanje pravde pred sudom se postavlja u drugi

plan, a trebalo bi da bude u prvom planu.


29

(5) Saslusanje stranaka je zadržano kao supsidijaran dokaz i jedina je novina što se

izvodjenje ovih dokaza može izvesti putem konferencijske veze ili korišćenjem

uredjaja za tonsko i optičko snimanje. Stranke imaju pravo na kopiju snimka, a

protiv tog rešenja suda nije dozvoljena posebna žalba. Za pravno lice će se saslušati lice

koje je zakonom, drugim propisom ili opštim aktom pravnog lica odredjeno da ga

zastupa. Ostale odredbe su ostale iste.

ZAKLJU ČNA RAZMATRANJA

Novi Zakon o parničnom postupku je donet sa ciljem da se parnični postupak učini

bržim, ekonomičnijim i efikasnijim. Nova zakonska rešenja, načelno, daju osnova za

tvrdnju da će se parnični postupak ubrzati i time ostvariti ciljevi reforme. Međutim,

pojedina rešenja otvaraju određena pitanja i dileme da li će primenom ovih novih

odredaba biti ugroženi osnovni postulati ostvarivanja pravne zaštite subjektivnih

građanskih prava u parničnom postupku. Praksa će pokazati da li su sva usvojena

rešenja u novom zakonu optimalno postavljena i da li će pravni subjekti ubuduće

ostvarivati ažurnije, efikasnije i pravičnije pravnu zaštitu svojih subjektivnih prava.

pdf - pun tekst

Documents