Pesma U dubini moje due je pesma koja nede u re da se odene. To je pesma to kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toi na hartiju, ona mi osedanja obuhvata poput tananog omotaa i nede da se jezikom skrnavi. Kako da je izdahnem kada se plaim da je vazduh ne zaprlja? Kome da je ispevam kada je navikla da ivi u mojoj dui kao u svome domu te se plaim da se sluanjem ne povredi? Ako mi u oi pogledate, videdete senku njene senke, i ako mi vrhove prstiju dotaknete, osetidete njeno treperenje. Svojim delima je iskazujem kao to jezero odraava sjaj zvezde, moje suze je otkrivaju kao kapi rose, rasute na vrelini sunca, otkrivaju tajne ruinog cveta. U meni je pesma koju tiina objavljuje, a buka sputava; koju snovi izgovaraju, a java progoni. To je pesma ljubavi, ljudi, i nema Izaka koji de je ispevati, niti Davida koji de odsvirati. To je pesma mirisnija od jasminovog cveta, i nema seiva koje je moe raniti. Bolje je uvana od devojakih tajni, i nema strune koja je moe prisvojiti. Ko moe sjediniti huku mora i pesmu slavuja, ko moe spojiti oluje sa dejim uzdasima?

Koje ljudsko bice moze bozansku pjesmu ispjevati?