ODABRANA DELA DONA STAJNBEKA

O mievima i ljudimaPlodovi gneva

Istono od raja

PreveliJovan Popovi i Rado Novakovi

Copyright John Steinbeck, 1939Copyright renewed John Steinbeck, 1967

Translation copyright za srpsko izdanje 2015, LAGUNA

Naslov originala

John SteinbeckThe Grapes of Wrath

Prvo poglavlje

Crvenu i deo sive pokrajine Oklahome poslednje kie poho-dile su blago, nisu se usecale u ispucalo tlo. Plugovi su stalno nailazili na korita malih potoka. Poslednja kia naglo je podigla ito i izazvala bujanje raznih travuljina kraj puta, te su siva i tamnocrvena pokrajina poele da nestaju pod zelenim pokrivaem. Poslednjih dana maja nebo je poble-delo, a oblaci to su celoga prolea visili kao guste meine rasturili su se. Sunce je plamenim zracima gaalo ito to je raslo, dan za danom, dok se na rubu svakog zelenog koplja nisu pojavile mrke pruge. Oblaci su iskrsavali pa iezavali, a uskoro se vie i nisu trudili. Korov je postao tamnije zelen, da bi se zatitio, ali vie nije dikljao. Povrina zemlje prevukla se korom, tankom tvrdom korom, a kao to je pobledelo nebo, i zemlja je postala blea, crveni kraj ruiast, a sivi beo.

U olucima koje je izdubila voda zemlja se rasprila u suve reice. Tekunice i mravinji lavovi pokretali su male lavine. A kako je jarko sunce peklo iz dana u dan, vlati mladog ita popustile su u krutosti: najpre se malo nagnule, a potom, kad su snana sredina rebra oslabila, pognula se ka tlu svaka

Don Stajnbek8

liska. Onda je doao jun, i sunce je sijalo jo ee. Mrke pru-ge na liu ita irile su se i dostizale sredino rebro. Korov se sparuio i suio do korena. Vazduh je bio redak, nebo jo blee, i zemlja je bledela iz dana u dan.

Po putevima kojima su prolazile povorke, gde su toko-vi mrvili a kopita konja tabala tlo, drobila se blatna kora i nastala je praina. Svaka stvar to se ovuda kretala dizala je prainu u vazduh: ovek peak dizao je sloj sebi do bedara, kola do iznad arnjeva, a auto je za sobom uskovitlavao oblak praine. Trebalo je dugo da se praina ponovo slegne.

Kad je upola proao jun, naili su veliki oblaci iz Teksasa i sa Golfa, visoki, teki oblaci, kini mehovi. Ljudi po poljima dizali su pogled ka oblacima, njukali ih i pruali ovlaene prste da osete odakle vetar duva. A konji su bili nemirni dokle god su oblaci bili na nebu. Kini mehovi ispustili su neto malo prskavice, pa su pohitali u drugi neki kraj. Iza njih je nebo bilo opet bledo, a sunce prilo. U praini su ostali mali krateri od kinih kapi, gde je kia pala, na vlatima ita ukazala su se tu i tamo ista mesta, i to je bilo sve.

Tihi povetarac sledio je za kinim oblacima i gonio ih ka severu, povetarac to je neno utao po sasuenome itu. Minuo je dan, a vetar je jaao, ravnomeran, neuznemiren naglim udarcima. Praina se dizala sa druma i irila se i padala po korovu na rubu polja, a slegala se malo dublje u poljima. Sad je vetar postao jo jai i ei, okomio se i na kinu koru po itnim poljima. Malo-pomalo nebo se smrklo od praine a vetar je hujao nad zemljom, rastresao gustu prainu i nosio je sobom. Vetar je jaao. Kora se od kie razbila, praina digla iznad itnih polja i u sivom pramenju vukla se po vazduhu kao lenji dim. ito je udaralo o vetar i odavalo suv, utav um. Najsitnija praina sad se nije slegala na tlo, nego iezavala u zamraenom nebu.

Plodovi gneva 9

Vetar je jo vie jaao, meo je ispod kamenja, odnosio slamke i lie, pa ak i male grudve, i letei iznad polja obe-leavao svoj trk. Vazduh i nebo tamneli su, sunce je sjalo crvenkasto kroz njih, a u vazduhu se oseala otra ljutina. Cele jedne noi vetar je jo ee jezdio iznad ovoga kraja, rio veto po korenju itnih vlati, a vlae se branilo od vetra uvelim svojim liem sve dok unezvereni vetar nije oslobo-dio korenje a onda je svaka vlat umorno klonula na tlo i pokazivala pravac vetra.

Svanula je zora, ali ne i dan. Na sivome nebu pojavilo se crveno sunce, mutan crven kolut to je davao malo svetlosti nalik na sumrak; a kako je dan odmicao, sumrak se zgusnuo nazad u mrak, a vetar je vritao i cvileo nad popadalim itom.

Ljudi i ene zabili su se u kue, a kada su izlazili, vezivali su marame preko nosa i stavljali naoare da zatite oi.

Kad ponovo zanoi, no je bila mrka jer zvezde nisu mogle da prodru kroz prainu, a svetiljke u prozorima nisu uspele da probiju krug svoga vlastitog dvorita. Sad je prai-na bila ravnomerno pomeana s vazduhom, bila je to smesa praha i vazduha. Kue su se vrsto zatvarale, krpama su omotavana vrata i prozori, no praina je ipak prodirala, sitna da se nije ni videla u vazduhu, i slagala se kao cvetni prah po stolicama, stolovima i zdelama. Ljudi su je otresali sa ramena. Mali nasipi praine leali su po pragovima.

Sredinom te noi vetar je odjezdio i ostavio kraj na miru. Pranjavi vazduh guio je svaki zvuk vie no to to magla ini. Leei u posteljama ljudi su uli kako je vetar zautao. Probudili su se kad je huni vetar nestao. Leali su utke i zverali, u tiini. A onda su zapevali petli, i kukurikanje im je zvualo potmulo, a ljudi su se nemirno prevrtali u posteljama iekujui jutro. Znali su da e dugo potrajati dok se praina ponovo slegne iz vazduha. Ujutro, praina

Don Stajnbek10

je pritisla kao magla, a sunce je bilo crveno kao zrela, svea krv. itavog dana praina je sipila iz neba, a i sutradan je sipila. Jednolino ebe pokrivalo je tlo. Praina je sipila na ito, slagala se po procima, slagala se po icama; sputala se na dimnjake, pokrivala je korov i drvee.

Ljudi su izlazili iz kua i mirisali vreli, ljuti vazduh, a potom zaklanjali noseve. Izala su i deca iz kua, no nisu skakala ni vikala, kao to bi inila posle kie. Mukarci su stajali kraj ograda i gledali upropaeno ito, koje je sad gotovo izdisalo, pokazujui jo samo malo zelenila kroz mrenu praine. Mukarci su utali i jedva da su se pokretali. Izale su i ene iz kua i stale kraj svojih mueva da osete hoe li im se ovoga puta muevi skriti. ene su potajno ispitivale lica svojih mueva, jer neka i ode ito, samo neka neto drugo jo ostane. Deca su stajala uz njih i golim pal-cima nogu crtala likove po praini, i vrebala pipcima svojih ula hoe li se muevi i ene skriti. Deca su zvirkala u lica mukaraca i ena, palcima nogu crtala brine are po praini. Konji su dolazili na pojilo i frktali da sa vode sklone pra-nja vi sloj. Posle izvesnog vremena s lica nemo zagledanih mueva nestajao je izraz zamiljene zgranutosti, i postala su tvrda, ljutita i odluna. Tada su ene znale da su spasene i da nee biti sloma. I upitale su onda: A ta emo sad? A ljudi su odgovarali: Ne znam. Ali je sve bilo u redu. ene su znale da je sve u redu, i deca to su vrebala znala su da je sve u redu. ene i deca znali su duboko u sebi da nijedna nesrea nije tako teka da je ne bi podneli, samo ako su muevi itavi. ene su ule u kue na svoj posao, a deca su poela da se igraju, plaljivo u prvi mah. Kako je dan osvajao, sunce je postajalo manje crveno. Prilo je odozgo zemlju pokrivenu prainom. Mukarci su sedeli na pragovima svojih kua; ruke su im se igrale tapovima i kamicima. Mukarci su sedeli utke razmiljajui, snujui.

Drugo poglavlje

Ogroman, crveni teretnjak stajao je naspram malog drum-skog restorana. Uspravna cev auspuha tiho je praskala, i gotovo nevidljiva para elinoplavog dima lebdela je nad njenim krajem. Bila su to nova kola, blistavocrvena, a na njihovom boku stajalo je, slovima od dvanaest ina: OKLA-HOMA CITY TRANSPORT COMPANY. Dvostruki obrui bili su mu novi, a sa kuke na velikim zadnjim vratima kruto je trao mesingani katanac. U sasvim zatvorenom restoranu svirao je radio, mirna muzika za igru tekla je polako, kao obino kad nema ko da slua. Mali odvodni ventilator vrteo se tiho u okrugloj rupi nad ulazom, a muve su unezvereno zujale oko vrata i prozora udarajui u roletne. Unutra je ovek, voza kamiona, sedeo na visokoj stolici, nalaken na tezgu, i preko kafe gledao u mravu i usamljenu konobaricu. Razgovarao je s njom neusiljenim, nemarnim jezikom ljudi sa ulice. Video sam ga, ta nema tri meseca. Imao neku ope-raciju. Neto mu recnuli. Ne seam se ta. A ona: Rekla bih da sam ga videla koliko pre nedelju dana. Dobro je izgledao. Zgodan je on dasa, samo kad nije naljoskan. S asa na as

Don Stajnbek12

muve bi tiho zabrujale na zastrtim vratima. Maina za kafu bljuvala je paru, i konobarica se, i ne osvrui se, maila rukom pozadi i zavrnula je.

Napolju je neki ovek prolazio rubom druma, preao je i pristupio kamionu. Polako ga je obiao, poloio ruku na blistavi hladnjak i pogledao tablu na vetrobranu, na kojoj je stajalo: Ne primamo putnike. U jedan mah kao da je hteo da poe niz drum, ali se predomislio i seo na papuu auta sa strane suprotne restoranu. Nije mu moglo biti vie od trideset. Oi su mu bile tamnosmee, ak mu je i beonjaa imala odblesak mrkoga pigmenta. Jagodice su mu bile viso-ke i iroke, a snane, duboke crte bile su mu urezane s obe strane usta. Gornja usna mu je bila duga, a kako su mu zubi trali, usne su se istezale da ih pokriju, jer ovaj ovek stezao je usne. Ruke su mu bile tvrde, imale su iroke prste i nokte, debele i izrovaene kao male ljuture koljki. Raspon izmeu palca i kaiprsta, kao i dlanovi bili su mu puni uljeva.

Odelo ovoga oveka bilo je novo novcato sve to je bilo na njemu bilo je jeftino i novo. Sivi kaket bio mu je tako nov da je tit jo bio sav krut te je ak i dugme jo bilo na mestu a ne bezoblian i ulubljen, kakav bi bio da je ve posluio u razne svrhe jednoga kaketa: kao vrea za noe-nje, kao ubrus, kao maramica. Odelo mu je bilo od jeftinog sukna i tako novo da su se na akirama jo videli avovi. Plava koulja bila mu je kruta i glatka, kako su je doterali u radionici. Kaput mu je bio preirok, akire prekratke, jer je bio visok ovek; avovi na ramenima kaputa spustili su mu se niz rukave, a ipak su mu rukavi jo bili prekratki, a prednji deo kaputa klatio se slobodno iznad trbuha. Nosio je par novih mrkih cipela, takozvanih vojnikih, kovanih i snabdevenih malim potkovicama na petama, da se ne istroe. Eto, taj ovek sedeo je na papui i skinuo kaket i brisao

Plodovi gneva 13

njime lice. Onda ga je ponovo namakao, a im ga je pote-gao, poelo je upropaavanje njegovog tita. Noge su mu privukle panju. Sagnuo se i olabavio je pertle, i nije ponovo zavezao krajeve. Iznad njegove glave auspuh dizel-motora uurbano je isputao oblake plavog dima.

Svirka je prestala u restoranu, a iz zvunika je progovorio neki muki glas, ali ga konobarica nije prekidala jer nije ni primetila da je muzika prestala. Njeni radoznali prsti napipa-li su otok ispod uva. Pokuavala je da ga pogleda u ogledalu iza tezge, a da to voza teretnjaka ne opazi, zato se nainila kao da nameta pramen ispale kose. Voza je rekao: Bila je velika igranka u oniju. uo sam kao da je neko ubijen, ta li. Jeste li vi ta uli? Ne, ree konobarica s ljubavlju pipajui otok ispod svoga uva.

Napolju se digao sa papue ovek to je sedeo, pogledao je iznad poklopca motora i za asak posmatrao restoran. A onda je ponovo seo na papuu, izvukao kesicu duvana i svenji hartije iz bonog depa. Savio je sebi cigaretu pola-ko i briljivo, zagledao je ispitujui, izgladio je. Najzad ju je zapalio i bacio upaljenu ibicu u prainu kraj svojih nogu. Sunce je odagnalo senku teretnjaka jer se bliilo podne.

U restoranu je voza teretnjaka plaao raun i bacio kusur od dva niklenjaka u automat za kocku. No zakovitlani valjci nisu mu izbacili nikakav dobitak. Udese ih da ovek ne moe da dobije, obratio se konobarici.

A ona odvrati: Neki dasa dobio veliku numeru, nema dva sata. Tri i osamdeset mu je palo. Kad ete se vratiti?

Upola je otvorio zastrta vrata. Kroz nedelju ili desetak dana, ree on. Imam da se odvezem do Talse, i nikad se ne vratim onako brzo kao to mislim.

Ona ree osorno: Ta nemojte putati muve unutra. Ili izaite ili uite.

Don Stajnbek14

E, dovienja, ree on i ispade. Vrata su se zalupila za njim. Stajao je na suncu i ljutio omot s komadia gume za vakanje. Bio je snana ljudina, pleat, debeo oko struka. Lice mu je bilo crveno a plave oi duguljaste i kao prore-zane od stalnog kiljenja u otru svetlost. Nosio je vojnike dokolenice i unirane izme. Taman da strpa u usta gumu koju je digao, viknuo je kroz vrata: I pazite da ne ujem to nezgodno o vama. Konobarica je stajala okrenuta ogledalu na zadnjem zidu. Progunala je neto kao odgovor. Voza je polako vakao svoje pare gume i svaki put iroko otva-rao usta. Mesio je gumu, kotrljao je ispod jezika dok je iao prema velikom teretnjaku.

Namernik je ustao i kroz prozor pogledao u vozaa. Ne bi l me povezao, drugar?

Voza se zaas plaho obazro na restoran. Zar nisi video natpis na vetrobranu?

Dabome da jesam. Ali nae se meu vozaima ponekad i dobar drugar, iako su mu bogate funjare natakarile te table.

Voza se polako peo i smiljao odgovor. Odbije li sad, ne samo to nije dobar drugar, nego se dao prisiliti na zabranu i ne sme nikog povesti. A povede li oveka, samim tim je dobar drugar, a ne neko s kim bogate funjare mogu da se titraju po volji. Znao je da je upao u klopku i nije video izlaza. A eleo je da bude dobar drugar. Ponovo je bacio pogled na restoran. Stisni se na papui dok ne obiemo prvu okuku, rekao mu je.

Mufte-putnik spustio se i uhvatio za ruicu vrata. Motor je zaurlao, naprava je proradila i veliki teretnjak je krenuo: prva brzina, druga brzina, trea brzina, a onda visoki vrisak i etvrta brzina. Ispod oveka obisnutog o ruicu vrtoglavo je jurio auto-put. Bila je jedna milja do prve okuke, onda je teretnjak usporio. Saputnik je ustao, s naporom otvorio

Plodovi gneva 15

vrata i skljokao se na sedite. Voza ga je pogledao, rairivi zakiljene oi, i vakao kao da njegove vilice tek svrstavaju i sreuju misli i utiske pre no to se konano zabelee u mozgu.

Oi su mu smotru poele od novoga kaketa, skliznule preko novog odela do novih cipela. Putnik se udobno nava-lio leima na sedite, skinuo kaket i stao njime da brie oznojeno elo i bradu. Hvala, drugar, ree. Pete mi vie ne bi izdrale.

Nove cipele, ree voza. Glas mu je imao isti prizvuk tajanstvenosti i nagovetavanja kao i pogled. Ne valja obuti nove cipele za put, na ovoj vruini.

Saputnik je pogledao u svoje pranjave ute cipele. Nisam imao druge, ree. A nosi i te kad nema druge.

Voza je znalaki osmatrao put pred sobom i malo pove-avao brzinu kola. Je l daleko?

M-ne. Stigao bih i peke da me pete nisu izdale.Pitanja koja je voza postavljao imala su ton opreznog

sasluanja. Kao da je nametao mree, postavljao zamke svojim pitanjima. Za poslom?

Ne. Stari mi ima pare zemlje, etrdeset akri*. Farmer je, ali smo ve odavno tu.

Voza je bacio znaajan pogled na polja du puta, gde je poleglo ito a po njemu se slegla praina. Sitan ljunak provirivao je iz naslaga. Voza ree kao za sebe: Zakupac sa etrdeset akri zemlje a zar ga nisu praina i traktori oterali?

Pravo da kaem, nisam nita uo skoro, ree saputnik.Davno, na to e voza. Pela je uletela u kola i zunzala

oko vetrobrana. Voza je pruio ruku i oprezno gurnuo pelu u struju vazduha koja ju je iznela kroz prozor. Far-meri sad ure da odu, rekao je. Jedan traktor izgura deset * Akr anglosaksonska mera za povrinu zemlje, neto manja od naeg jutra, 4.047 m2. (Prim. prev.)

Don Stajnbek16

porodica. Te zverke su se sad svud razmilele. Rue sve i gone farmere. Kako da se tvoj stari tu odri? Jezik i vilice ponovo se zaposlie zanemarenom gumom, vrteli su je, vakali. Kad god bi otvorio usta, video bi mu se jezik kako okree gumu.

Kaem, nisam davno nita uo. Nikad nisam bio hitar na pisanju, a ni moj stari. Dodao je brzo: Al obojica umemo kad hoemo.

Radio si negde? I opet onaj ovlani ton potajnog ispitiva-nja. Pogledao je napolje, na polje, u ustreptali vazduh, i sakriv-i gumu u obrazu, sklonivi je s puta, pljunuo kroz prozor.

Dabome, odvrati saputnik.I mislio sam. Video sam ti ruke. Zamahivao si pijukom

il sekirom, il ekiem. To ti se vidi po rukama. Primetim ja odma takve stvari. Ponosim se time.

Saputnik se zagleda u njega. Tokovi teretnjaka zaskiali su po putu. Je l bi hteo jo ta da sazna? Kau ti. Ne mora da nagaa.

Nemoj odma da se vrea. Ba nita nisam radoznao.Kau ti sve. Nema ta da krijem.Nemoj odma da se vrea. Ja samo primetim takve

stvari. Time ubijam vreme.Kau ti sve. Zovem se Doud, Tom Doud. Starac mi

je stari Tom Doud. Oi su mu se zamiljeno zaustavile na vozau.

Ama, nemoj da se vrea. Ta nita nisam mislio.Pa ni ja nisam nita mislio, ree Doud. Ja se samo

uvek trudim da se ne zakainjem ni za koga. Uutao je i pogledao u osuena polja, u umirue drvee to se nejasno razabiralo u zaarenoj daljini. Iz bonog depa izvadio je duvan i hartiju. Savio je sebi cigaretu dole, izmeu kolena, gde vetar nije dopirao.

Plodovi gneva 17

Voza je vakao ritmino i zamiljeno kao krava. ekao je da mine i padne u zaborav snani utisak malopreanjeg razgovora. Najzad, kad mu se uini da se vazduh smirio, rekao je: Ko nije vozio teretnjak, nema ni pojma kako je to. Vlasnici ne trpe da ikog povezemo. Tako moe samo da sedi tu i da klizi pravo putem, manj da ne riskira da te najure, kao to sam ja sad uinio s tobom.

Lepo od tebe, ree Doud.Znao sam momke to su pravili svakojake aavosti

dok su vozili teretnjake. Seam se jednoga to je klepao stihove. Time je ubijao vreme. Pogledao je kriom da vidi je li Doud zainteresovan ili zaprepaen. Doud je utao, gledao je u daljinu pred sobom, u put, u dugi beli put to se lako talasa, kao blagi valovi tla. Najzad je voza nastavio: Seam se nekih stihova to ih je taj tip napisao. Bila je re o njemu i o jo dva takva svata to se potucaju po svetu i piju i galame i zameu kavge. Voleo bih da se setim kako je ta pesma glasila. Taj ti je tip imao rei za koje ni sam Isus Hristos ne bi znao ta znae. Jedan deo kazivao je ovako: Tad spazismo Nigra, gde kao igra igra vezan za ue to bee due no slonov proboscis ili kitov rep. Taj proboscis je neto kao nos. Kod slona je to surla. Pokazao mi je onaj dasa to u reniku. Renik je vukao svud za sobom. I uvek je zirkao u njega kad bi se negde zaustavio na kola i kafu. Zastao je osetivi se usamljen u svojoj dugoj besedi. Njegove potuljene oi zagledale su se u putnika. Doud je utao. Uznemiren, voza je nastojao da ga navede da uestvuje u razgovoru. Jesi l ikad poznavao oveka koji govori tako krupne rei?

Popa, ree Doud.Da, ali ima da poaavi kad slua kako neko govori

takve krupne rei. Zaista, kod popa je to u redu jer niko se ne

Don Stajnbek18

bi ludirao s popom. Ali taj tip je bio aljiv. Niko nije ni uvom mrdnuo kad je on govorio krupne rei, jer je to inio samo radi ege. Nije hteo da se pravi vaan. Vozau je laknulo. Znao je bar da ga Doud slua. Pogreno je zaokrenuo veliki teretnjak na okuci i tokovi su zavritali. Kao to rekoh, produi on, navadi se ovek na kojeta kad vozi teretnjak. A i mora. Ta doe ti da poludi dok sve sedi za volanom, a put ti izmie pod tokovima. Jednom rek neki kako mi teretni koijai stalno jedemo stalno, u svakoj drumskoj krmi, redom.

Pa izgleda da vi tamo ivite, povlaivao je Doud.Ono, jeste da se zaustavljamo, ali ne da jedemo. Ta jedva

kad i oseamo glad. Nego eto, zasiti se vonje, grom i pakao, zasiti se. Krma je jedino mesto gde moe da se zadri, a kad ve svrati, mora i da potroi neto. I tako narui kafu i pare kolaa. Ipak malo odane. vakao je lagano svoju gumu i vrteo je jezikom.

Mora da je muno, ree Doud neodreeno.Voza baci brz pogled na njega: ne podsmeva li mu se.Bogami, nije to maji kaalj, rekao je obazrivo. Izgleda

lako, prosto sedi za volanom i vozi svojih osam, ili mo-da deset, etrnaest asova. A drum te prosto jede. Mora neto da radi. Neki pevaju, neki zvide. Kompanija nam ne dozvoljava radio. Poneki ponesu bocu, ali njima brzo odsvira. Dodao je jo, samodopadljivo: Ja ne pijem ni gutljaj dok ne zavrim.

Ba?, upita Doud.Ba! Ta treba ovek neto i da postigne. Naumio sam

da svrim kurs dopisne kole. Da uim gradnju maina. To je zgodno. Treba samo da kod kue proui nekoliko lakih stvari. Razmiljam o tome. Onda vie ne bih vozio teretnjake. Onda bih upuivao druge da ih voze.

Plodovi gneva 19

Doud izvue malu bocu viskija iz depa kaputa. Je l ba zaista ne bi gucnuo? Glas mu je pozivao.

Ne, ni za boga. Ni da pomiriem. Ta ne moe ovek da stalno pije rakiju a da ui, kao to sam ja naumio.

Doud je otepio bocu, potegao dva urna gutljaja, pono-vo je zaepio i vratio u dep. Otar vreo zadah viskija ispu nio je kabinu. Veliko si to smislio, ree Doud. A ta je ima devojku?

Imam, dabogme. Ali i inae hou da uznapredujem. avolski dugo sam trenirao glavu.

Viski kao da je raskravio Douda. Savio je sebi novu ciga-retu i zapalio je. Nema vie bogzna kolko daleko, rekao je.

Voza je brzo nastavio: Ne treba meni rakija, veli. Sve vreme treniram svoju pamet. Poao sam kroz takav kurs pre jedno dve godine. Lupio je desnom rukom po volanu. Recimo, proem na putu pored nekoga. Pogledam ga, a kad ga obiem, trudim se da se setim svega u vezi s njim, i odela i cipela i eira, i kako je iao i moda koliko je visok i koliko teak i ima li neke belege. Umem ja to vrlo dobro. Mogu zaista da napravim itavu sliku u svojoj glavi. Pone-kad pomiljam da bih mogao da svrim kurs pa da budem strunjak za otiske prstiju. Ti bi se zaudio koliko sve stvari ovek moe da pamti.

Doud potee brz gutljaj iz svoje boce. Povukao je posled-nji dim iz istrunjene cigarete, pa uljevitim palcem i kai-prstom stisnuo zaareni kraj. Zgnjeio je ik da je postao kaa, a onda ga proturio kroz prozor i pustio da ga vetar odnese s njegovih prstiju. Veliki tokovi resko su pevali na ploniku. Tamne, mirne Doudove oi postale su odjednom podsmeljive, dok je onako gledao u drum. Voza je ieki-vao i uznemireno zirkao u njega. Najzad se Doudova duga gornja usna iskezi nad zubima, i on se zakikota tiho, a grudi

Don Stajnbek20

su mu se tresle od kikotanja. Trebalo ti je zaista avolski dugo dok si doao na to, burazeru.

Voza nije podigao pogled. Na ta to doao? ta to misli?Doudove usne stisnue se za trenutak nad njegovim

dugim zubima, i liznuo ih je kao pas, dvaput, iz sredine ka uglovima. Glas mu je postao opor. Zna ti ta mislim. Pro-pisno si me osmotrio im sam se popeo. Primetio sam ja. Voza je gledao pravo preda se, a stisnuo je volan tako vrsto da mu je mesnati rub dlana iskoio a nadlanica pobelela. Doud nastavi: Ti zna odakle dolazim. Voza je utao. Zar ne zna, navaljivao je Doud.

Ono, zacelo. To jest moda. Al nije moja stvar. Ja gledam svoja posla. Nije me briga za to. Rei su sad navi-rale. Ne turam ja nos u tue stvari. Pa odjednom uuta iekujui. A ruke na volanu bile su mu jo uvek bele. Ska-kavac je uleteo kroz prozor i spustio se povrh armature, te uglastim noicama za skakanje stao da isti krilca. Doud se mai i smrvi prstima njegovu tvrdu glavu, pa pusti mali le kroz prozor, na vetar. Ponovo se zakikotao dok je s prstiju brisao ostatke smodenog insekta. Pogreno si me shvatio, burazeru, ree. Nemam ja nita da krijem. Da, bio sam u Mekalesteru. Bio sam tamo etiri godine. Jasno je, ovo su mi odelo dali kad sam izaao. Ba me briga vidi li ko to. A sad idem na farmu moga staroga, pa bar ne moram da laem da bih naao posla.

Voza ree: Ako nije moja briga. Nisam ja njukalo.avola nisi, ree Doud. Taj tvoj veliki, stari nos tri

osam milja iz lica. A tom tvojom nosetinom njukao si me ba kao ovca povre.

Vozaevo lice se nape. Sasvim si me pogreno shva-tio, zaustio je slabano.

Plodovi gneva 21

Doud mu se nasmeja. Bio si dobar drugar. Poveo si me. Dakle, grom i pakao, odleao sam, dabogme. Pa ta? Hteo bi da zna zbog ega sam leao, je li?

Ne tie me se.Nita se tebe ne tie, sem da tera ovu krntiju, a ni za nju

se ba mnogo ne kida. Sad pazi. Vidi li onaj put tamo gore?Da.E, tamo silazim. Zasigurno znam da e pustiti u pan-

talone od radoznalosti ta sam to uradio. E pa, nisam ja od onih to e oveka staviti na muke. Brundanje motora usporilo se i snizilo, a pesma tokova utihnula je. Doud izvadi bocu i jo jednom brzo potee. Teretnjak se zaustavi na mestu gde je poljski put pod pravim uglom uticao u auto--put. Doud je siao i stao pored prozora kabine. Uspravna cev auspuha izbacivala je, uz prasak, svoj jedva vidljiv plavi dim. Doud se nae vozau. Ubistvo, ree brzo. Velika re, zar ne? A znai da sam jednog ubio. Sedam godina. Ali sam puten posle etiri jer sam se dobro vladao.

Vozaeve oi preletale su Doudovo lice, da ga upamte. Ja te nita nisam pitao o tome, ree. Brinem se za svoja posla.

Moe da pria to u svima krmama odavde sve do Teksole. Nasmeio se. Dovienja, burazeru. Bio si dobar drugar. Ali, vidi, kad je ovek odleao malo u tamnici, moe da nanjui pitanje jo iz bogtepita koje daljine. Ti si svoje telegrafisao u svet im si zinuo. Lupio je dlanom po metalnim vratima. Hvala na vonji, ree. Dovienja. Okrenuo se i poao poljskim putem.

Za asak voza je gledao za njim, a onda je viknuo: Sre-no! Doud je mahnuo rukom ne osvrui se. A onda je motor urliknuo, ukljuena je prva brzina, a veliki crveni teretnjak otkotrljao se teko.

Tree poglavlje

vrst asfaltirani put bio je porubljen sagom upave, polo-mljene, sasuene trave, a glave travki bile su teke od osja da prione za bundu nekog psa, od lisijih repova da se obese o zglobnu kiicu nekoga konja, od loptica deteline da se uhvate za runo ovaca; dremljivi ivot to samo oekuje da se raspe i rairi, svako seme naoruano nekom napravom za irenje, strelicama i malim padobranima za vetar, malim kopljima i loptama od siunog trnja, i sve to oekivalo je ivotinje ili vetar, nogavice nekog mukarca, rub suknje neke ene, sve pasivno ali naoruano sredstvima aktivnosti, nepokretno ali svako ispunjeno nagonom za pokretom.

Sunce se svalilo na travu i grejalo je, a u hladu ispod travki mileli su insekti, mravi i mravinji lavovi koji su im postavljali zamke, skakavci koji su skakali u vazduh i za tre-nutak zatreperili svojim utim krilima, mokrice to su liile na male oklopnike i neumorno trkarale mnogim nenim noicama. A po travi na rubu puta gmizala je kornjaa, okre-tala se bezrazlono u stranu i vukla svoj visoko zasvoeni oklop preko trave. Njene tvrde noge i ape sa utim noktima

Plodovi gneva 23

povlaile su se s mukom kroz travu, u stvari i nisu ile nego su naporno vukle i teglile oklop. Ovsene ekinje klizile su joj niz oklop, loptice deteline padale po njemu i skotrljavale se na tlo. Rona gubica bila joj je poluotvorena, a obesne, aljive oi ispod vea slinih noktima gledale su pravo preda se. Puzala je preko trave i ostavljala za sobom utabani trag, a pred njom se odjednom ispreio breuljak, nasip velikog druma. Za trenutak je zastala, izdiui glavu. mirkala je i zagledala gore-dole. Najzad je poela da se penje uz nasip. Prednje noge sa pandama maile su se napred, ali nisu nita dohvatile. Zadnje noge potiskivale su oklop navie, on je zagrebao u travu, u pesak. I to je strmiji postajao nasip, to jai su postajali napori kornjae. Zadnje noge to su gurale napele su se i omicale, a rona glava izdizala se koliko god se ija istezala. Polako je oklop dospeo na nasip, dok najzad put nije presekao neki bedem, ivinjak, cementni zid visok etiri ina. Gotovo kao da rade nezavisno jedna od druge, zadnje noge su gurale oklop uza zid. Glava se izvijala i gledala je preko zida na iroki, glatki put. Sad su se ispruile prednje ape zakaene za zid i stale da vuku, i oklop se polako dizao, dok se prednjim krajem nije naao na zidu. Za trenutak kornjaa je poinula. Jedan crveni mrav utrao je u oklop, u meku kou s unutarnje strane, i odjednom se glava i noge uvukoe a oklopljeni rep podvi postrance. Crveni mrav je zgnjeen izmeu tela i nogu. A prednje noge stisle su u oklop klas divljeg ovsa. Zaas se kornjaa pritajila, a onda se pro-moli ija i stare, aljive zabrinute oice se obazree, i noge i rep se isturie. Zadnje noge ponovo proradie, napregnuto, kao noge slona, i oklop se prevali u jednom uglu, u kome prednje noge jo nisu mogle da dohvate ravno asfaltno tlo. No sve vie i vie gurale su ga zadnje noge, dok najzad nije dospeo do take ravnotee. Prednji deo pretee, prednje

Don Stajnbek24

noge zagrebae po ploniku i kornjaa se nae gore. A pred-nje ape jo su uvek drale za stabljiku ovseni klas.

Sad je hod postao lak i sve noge dadoe se na rad te je oklop, klatei se s jedne strane na drugu, odmileo dalje. Bliio se auto koji je vozila neka ena etrdesetih godina. Spazila je kornjau i skrenula desno, sila sa druma, tokovi su zacvileli a oblak praine se uskovitlao. Dva toka se digoe za trenutak, pa se vratie na tlo. Auto je skliznuo nazad na drum i iao dalje, ali sada laganije. Kornjaa se povukla u svoj oklop, no sad je pourila dalje jer je drum bio zaaren.

A onda je naiao neki teretnjak, a kad se pribliio, voza je spazio kornjau i upravio kola pravo na nju da je pregazi. Jedan prednji toak pogodio je ivicu oklopa i kornjaa je poletela kao piljak u igri, poskoila, zavrtela se u vazduhu i skotrljala se sa druma. Teretnjak se vratio na desnu stranu i jurio dalje. Kornjaa je leala na leima i dugo ostala prita-jena u svome oklopu. No najzad se noge maie u vazduh, da dohvate neto za ta bi se mogle povui. Prednje ape naoe komad kvarca i postepeno se oklop prevali, te se kornjaa ponovo nae na trbuhu. Divlji ovas je ispao i tri sitne strelice zabodoe se vrhom u tlo. A kad se kornjaa spuzala niz nasip, prevukla je svojim oklopom ubre preko semenja. Kornjaa je stigla na poljski puteljak i potiskivala se napred, a oklop joj je ostavljao po pesku plitak talasast trag. Stare vesele oi gledale su pravo preda se, a rona gubica malo se otvorila. uti nokti na prstima zarivali su se meko u pesak.