Živan Ristić

PODACI, INFORMACIJE I ZNANJE: METODOLOŠKI ASPEKTI

Ovo štivo sadrži izvode iz nekih od autorovih tekstova, iz knjige: Ristić, Ž. (1995) O istraživanju, metodu i znanju. Beogrd: IPI i u nekih objavljenih autorovih članaka. Štivo je prožeto delovima predavanja održanih studentima postdiplomskih studija na usmerenju za menadžment u ECPD, namenjeno je privremenoj internoj upotrebi i trebalo bi da studentima posluži: (a) kao podsetnik za neke delove predavanja o rešavanju problema i odlučivanju i (b) kao vodilja u traganju za odgovarajućom literaturom i u proučavanju te literature.

PODACI, INFORMACIJE I ZNANJE: METODOLOŠKI ASPEKTI

Sadržaj

1. Pristupne napomene: značaj metanaučnih pretpostavki u sticanju novih naučnih znanja 1.1 Tri nivoa metanauke 1.2 Naučni realizam i antirealizam 1.3 Odnos ontoloških, epistemoloških i metodoloških pretpostavki 2. Podaci 2.1 O značenju izraza podatak i nekim vrstama podataka 3. Informacije 3.1 O značenju izraza informacija 4. Znanje 4.1 O značenju izraza ”znanje” 4.2 Savremene teorije o znanju 4.3 Neke koncepcije o izvorima i načinu sticanja znanja 4.3.1 Stanovište logičkog empirizma 4.3.2 Popperov kritički racionalizam i realizam 4.3.3 Relativističke koncepcije - Kuhnova koncepcija 4.3.4 Konstruktivističko stanovište 4.4 Vrste znanja 4.5 O odnosu podatka, informacije i znanja 4.6 Funkcije naučnog znanja 4.6.1 Naučno objašnjenje 4.6.2. Naučno predviđanje 4.7 Struktura naučnog znanja: činjenice, zakoni, teorije i modeli 4.7.1 Naučne činjenice 4.7.2 Naučni zakoni 4.7.3 Naučne teorije i modeli 4.8 Neke savremene koncepcije o razvoju naučnog znanja 4.8.1 Kumulativistička koncepcija razvoja naučnog znanja (logički empirizam) 4.8.2 Popperova evolucionistička koncepcija o razvoju naučnog saznanja 4.8.3 Kuhnova revolucionistička koncepcija o razvoju naučnog znanja 4.8.4 Lakatosevo shvatanje o razvoju naučnog znanja 4.8.5 Laudanovo shvatanje o razvoju naučnog znanja

1. Pristupne napomene: značaj metanaučnih pretpostavki u sticanju novih naučnih znanja

1.1 Tri nivoa metanauke Madsen (1985) određuje značenje izraza "metanauka" tako što kaže da je to zajednički izraz za sve studije čiji je objekt nauka i koje su organizovane na jednom ili na više sledećih nivoa: 1) filozofskom (često preskriptivnom) nivou koji sadrži opšti pogled na svet, ontološke i epistemološke pretpostavke, aksiološka i etička usmerenja, filozofiju nauke... 2) metateorijskom nivou - koji sadrži teorije o teorijama i teorije o naučnom metodu; 3) empirijskom nivou koji sadrži istoriju nauke, sociologiju nauke, psihologiju nauke...

Filozofija nauke ispituje opšta svojstva nauke koja su najneposrednije povezana s njenim funkcijama proizvođenja naučnih znanja, kao što su priroda i pouzdanost iskustvene osnove, priroda validacionih procedura u kojima se koristi ta osnova, oblici razvoja i epistemološki status naučnih teorija (Kourany, 1998). Filozofiju nauke sačinjavaju dve velike oblasti: epistemologija nauke i metafizika nauke, čiji je središnji deo – ontologija. Epistemologija proučava prirodu i poreklo znanja. Epistemologija nauke se bavi pitanjem: Da li su naučne teorije istinite? Epistemološke pretpostavke se tiču pitanja: Kako možemo znati stvarnost i šta (i pod kojim uslovima) smatramo znanjem? Ontologija proučava prirodu bića i postojanja stvari. Ontološke pretpostavke se tiču pitanja: Kakva je priroda (socijalne) stvarnosti? Ontologija nauke razmatra pitanje: Šta nam naučne teorije kazuju o svetu ako su istinite? Istorija nauke proučava kako su naučni pojmovi, znanja, ciljevi i metodi dosegli sadašnji nivo razvitka, koji su činioci proizveli prelomne promene u tome razvoju u određenim prostornovremenskim predelima i koji su socioekonomski uslovi potkrepljivali ili ometali te razvojne promene. Povezivanju filozofije nauke i istorije nauke su, u velikoj meri, doprineli Kuhn, Lakatos, Toulmin i drugi mislioci. Lakatos (Lakatos, 1978, s.102), parafrazirajući čuvenu Kantovu izreku, piše: "Filozofija nauke bez istorije nauke je prazna; istorija nauke bez filozofije nauke je slepa" i nastoji da pokaže: (a) da filozofija nauke priprema normativne metodologije kojima se istoričari koriste u rekonstruisanju "unutarnje istorije" i posredno obezbeđuje racionalno objašnjenje rasta objektivnog znanja; (b) da dve takmičarske metodologije mogu da budu ocenjivane pomoću normativno interpretovane istorije; (c) da ma koja racionalna rekonstrukcija istorije treba da bude dopunjena empirijskom (sociopsihološkom) "spoljnom istorijom". Interna istorija je istorija odgovarajućih ideja nauke i posvećuje pažnju motivaciji istraživača kao i oblicima njihovih komunikacija. Spoljna istorija se tiče ekonomskih, socijalnih i tehnoloških činilac koji nisu neposredno uključeni u sadržaj same nauke, već samo u objašnjavanje nekih događaja u istoriji nauke. Mada su i Lakatos i Kuhn zaslužni za postavljanje važnog pitanja o odnosu metodološke koncepcije filozofije i istorije nauke, njihova shvatanja o tome nisu bila sasvim saglasna; Lakatos je preveliki značaj pridavao filozofiji, a nedovoljan istoriji nauke, dok je Kuhn odveć naglašavao ulogu istorije i zalagao se za njenu samostalnost u odnosu na filozofiju. Losee (1980, s.218) primećuje da je istorijski relativizam sveo filozofiju nauke na deskriptivno ispitivanje aktuelne naučne prakse, što ima za posledicu napuštanje traganja za evaluativnim standardima. Filozofija nauke, međutim, mora da bude upravljena na razlikovanje nauka od onog ašto ona nije i na razlikovanje "dobre nauke" od "rđave nauke". Filozofija nauke mora da stekne značaj za istoriju nauke i naučnu praksu a da pri tom ne bude apsorbovana u istoriju nauke ili u sociologiju nauke. Za proučavnje nauke kao čovekove saznajne delatnosti usmerene na sticanje znanja, odnosno na traganje za istinom, potrebne su, kako kaže Wartofsky (1988, s.99), "filozofska istoria nauke" i "istorijska filozofija nauke".

Sociologija nauke, pored ostalog, proučava koliko su i kako naučnici podložni uticajima kulturnog i socijalnog konteksta kojem pripadaju, koliko i kako uverenja koja preovlađuju u društvu uplivišu i oblikuju nalaze stečene naučno istraživačkom delatnošću. Psihologija nauke proučava tipove osoba uključenih u naučnoistraživačku delatnost, povezanost njihovih psiholoških svojstava s njihovim istraživačkim usmerenjima i stilovima, i psiholoških procesa svojstvenih njihovom istraživačkom radu. (Kourany, 1998)

Postavljanje ontoloških problema i formulisanje ontoloških pretpostavki neodvojivo je od postavljanja epistemoloških problema i pretpostavki. Rasprostranjeno je shvatanje da naučna delatnost polazi od nekih ontoloških pretpostavki i završava se njima. Ontološke pretpostavke su verovanja o prirodi vaseljene, o prirodi onoga što ona sadrži i nisu svojstvene jedino nauci nego I religiji i filozofiji. Te pretpostavke su visokog nivoa opštosti, a njihova funkcija je da nas usmeravaju u saznavanju i osmišljavanju proučavane stvarnosti. Naravno, nisu sve ontološke pretpostavke istog nivoa opštosti; neke se tiču svemira, neke života u njemu, neke čovekove prirode, itd. Za drušzvene nauke vrlo su značajne ontološke pretpostavke o prirodi čoveka i društva.

1.2 Naučni realizam i antirealizam

Da li su naučna znanja (naučne teorije, modeli, zakoni...) istiniti opisi oblasti stvarnosti na koju se odnose (a prihvatanje naučnih teorija uključuje verovanje u njihovu istinitost) ili su pak samo podesna sredstva – instrumenti za predviđanje i za proizvođenje potrebnih promena u nekoj oblasti stvarnosti (a prihvatanje naučnih teorija uključuje nešto manje od verovanja u njihovu istinitost)?

Osnovni predmet jedne od savremenih rasprava u epistemologiji nauke jesu naučni realizam i njemu suprotstavljene antirealističke koncepcije. Naučni realizam podrazumeva da su iskazi koji sačinjavaju teoriju istiniti ili lažni i da je ono što ih čini istinitim ili lažnim nešto spoljašnje, nezavisno od čoveka – saznavaoca. Realizam je shvatanje prema kojem su tvrdnje naučnih teorija istinite ili lažne zavisno od stvarnog sveta koji je nezavisan od ljudi, saznavalaca; postoji samo jedan realni svet, a istina o njemu je neizmenljiva, konačna i nezavisna od onoga što ljudi o njoj misle. Postoji mnoštvo vidova antirealizma: instrumentalizam, fenomenalizam, empiricizam, konvencionalizam, konstruktivizam... Instrumentalizam je shvatanje prema kojem naučni zakoni i naučne teorije nisu ni istiniti niti lažni već su samo instrumenti za predviđanje opažljivih fenomena, a ocenjuju se na osnovu upotrebljivosti. Instrumentalizam odrazumeva da se samo opservacionim iskazima mogu pripisivati istinitosne vrednosti istinito ili lažno, dok teorijskim iskazima ne pripisujemo istinitosnu vrednost. Fenomenalizam tvrdi da se iskazi o fizičkim objektima mogu svesti na iskaze o “čulnim podacima”: boje, zvuci, mirisi, bol, kinestetičke senzacije,..). Razgovor o fizičkim objektima je zapravo prerušeni razgovor o fenomeninima – pojavnim aspektima. Fenomeni su jedina stvarnost i jedini objekti saznanja.

A. Fine ukazuje na to da i realisti i antirealisti prihvataju rezultate naučnih istraživanja kao «istinite» a to prihvatanje naziva «jezgrovnom pozicijom» (Fine, 1998. s. 92). On misli da se realisti i antirealisti međusobno razlikuju po onome što dodaju toj jezgrovnoj poziciji. Realisti joj dodaju svoje tumačenje prihvaćene teorije kao istinite opise neke oblasti stvarnosti, a antirealisti, npr. instrumentalisti, svoje tumačenje prihvaćene teorije kao sredstva – instrumenta za predviđanje i proizvođenje potrebnih promena u toj oblasti stvarnosti. Fine, međutim, privlačnom smatra treću alternativu – samu jezgrovnu poziciju; neka nauka govori sama za sebe! On tu alternativu naziva «prirodnim ontološkim stavom» (Natural Ontological Attitude - NOA) (Fine, 1998. s. 393). Fineovoj koncepciji su bliska shvatanja koja zastupaju M. Gardner (Gardner, 1998) i I. Hacking

(Hacking, 1998). O Fineovoj koncepciji postoje nesuglasice: McMullin je smatra slabim tipom antirealizma, a A. Musgrave – vrstom realizma (Musgrave, 1997).

1.3 Odnos ontoloških, epistemoloških i metodoloških pretpostavki Postavljanje, bilo ontoloških, bilo epistemoloških, problema i pretpostavki uplivisano je vrednosnim činiocima i etičkim stanovištem. Ontološke i epistemološke pretpostavke zajedno sa celovitim opštim pogledom na svet određuju u veoma velikoj meri koja će se pitanja o stvarnosti postavljati, šta će se smatrati značajnim naučnim problemom koji bi trebalo rešavati, ali takođe, određuju i pretpostavke na kojima će se zasnivati način rešavanja tog problema, odnosno način sticanja novih znanja - metod.

Metodološke pretpostavke se tiču pitanja: Na koji način stičemo, organizujemo, dokazujemo, proveravamo, kritikujemo, ocenjujemo i razvijamo naučno znanje? Metodologija nauke je zasnovana na epistemologiji. Metodologija se bavi proučavanjem nastanka, razvoja i saznajne vrednosti metoda saznanja i tehničkih postupaka naučnog istraživanja, ali, takođe, i proučavanjem procesa i komponenti naučnog istraživanja, kao i proučavanjem strukture, funkcija i razvoja naučnog znanja: bavi se naučnim problemom, naučnom hipotezom, naučnom činjenicom, naučnim zakonom, naučnom teorijom, paradigmom, istraživačkom tradicijom, zatim naučnim opisivanjem, objašnjavanjem, predviđanjem i razumevanjem. Opravdano se ukazuje (de Groot, 1969, s.24) da metodologija nije samo preskriptivna - normativna, već takođe i deskriptivna, evaluativna i komparativna; neke tehnike se opisuju, porede sa drugima, razmatraju u perspektivi, ocenjuju i preporučuju ili ne preporučuju za date uslove, itd. Za razliku od metodologije, filozofija nauke se (pored ostalog) bavi i specifičnim problemima naučnih teorija i naučnih metoda na prevashodno preskriptivni način. Koyre (Koyre, 1981, s.72) ukazuje da mesto metodologije nije na početku naučnog razvoja, nego negde u njegovoj sredini; nijedna nauka nija započela jednim traktatom o metodu, niti je ikada napredovala zahvaljujući primeni neke metode izgrađene na čisto apstraktni način. Opravdano tvrdi Hutten (1962, s.215) da naučni metod ne prethodi nauci, već da proističe iz nje. Osim toga, izgleda da je apstraktna metodologija od srazmeno male važnosti za stvarni razvoj naučne misli, primećuje Koyre (Koyre, 1981, s.70). Važan je uticaj filozofije, ili metafizike uopšte, a ne isključivo logike ili metodologije na naučnu misao (Koyre, 1981, s.73). Neuverljivo je shvatanje da je uspeh nauke rezultat tanane i pažljivo uravnotežene kombinacije inventivnosti i kontrole. Prema tom shvatanju, naučnici imaju zamisli i specijalne metode za poboljšavanje zamisli; naučne teorije prolaze kroz test metoda i daju bolja objašnjenja sveta od onih zamisli koje nisu prošle kroz taj test (Feyerabend, 1975, s.300). Nema naučnog metoda koji jemči uspeh ili ga čini verovatnim. Naučnici ne rešavaju probleme zato što poseduju volšebnu palicu - metodologiju, ili teoriju racionalnosti - već zato što proučavaju problem dugo vremena, zato što prilično dobro znaju situaciju, zato što nisu beslovesni i zato što neumerenosti jedne naučne škole uvek bivaju uravnotežavane neumerenostima neke druge škole. Povrh toga, naučnici retko rešavaju probleme, čine mnogo grešaka i mnoga njihova rešenja su neupotrebljiva (Feyerabend, 1975, s.302). Iz ontoloških i epistemoloških pretpostavki, uz upliv usvojenog vrednosnog sistema i vrednosnih orijentacija, izvode se metateorijske pretpostavke o teoretisanju i naučnim teorijama kao i metodološke pretpostavke. Ima, kao što je već rečeno, proučavalaca koji izričito tvrde da naučni metod implikuje ontološke pretpostavke o objektu istraživanja

(Danziger, 1987, s.89). "Svaka naučna metoda implicira jednu metafizičku osnovu ili bar neke aksiome o prirodi stvarnosti". (Koyre, 1981, s.63). Izgleda da bi ispravnije bilo tvrditi da je metod zasnovan na ontološkim (i epistemološkim) pretpostavkama o proučavanom domenu. Metodološke pretpostavke na kojima je zasnovan metod izvedene su iz ontoloških i epistemoloških pretpostavki. Time se ne poriče mogućnost da metod kojim se koristimo utiče na postavljanje ontoloških i epistemoloških pretpostavki. Dobro su poznata i tvrđenja da stvarnost ne postoji nezavisno od metoda i da je stvarnost, štaviše, proizvedena metodom. Ima vrednih razloga da cum grano salis prihvatimo Danzigerovo tvrđenje da metod konstruiše empirijski domen, ali imajući na umu da je taj domen određen uprvo ontološkim pretpostavkama na kojima je i sam taj metod zasnovan. Opšti pogled na svet i ontološke pretpostavke, a takođe epistemološke pretpostavke i vrednosne orijentacije, određuju empirijske probleme - domen. Izbor metoda za određeni empirijski domen se ne obavlja isključivo na osnovu ontoloških i epistemoloških pretpostavki, nego i na osnovu izagranih i postavljenih ciljeva i drugih, npr. praktičkih zahteva i uslova. Podesnost metoda za neki empirijski domen zavisi od usklađenosti ontoloških i epistemoloških pretpostavki na kojima je zasnovan metod sa ontološkim i epistemološkim pretpostavkama na osnovu kojih su postavljeni problemi koji sačinjavaju taj empirijski domen. Empirijski domen nauke nije neposredno sama stvarnost nego kompleks pitanja koja čovek u određeno vreme o njoj postavlja - kompleks problema koje ta nauka rešava. A teorija se grubo može shvatiti kao kompleks probnih rešenja tako postavljenih problema. Ako se prihvati uverenje da se metodologija bavi i proučavanjem naučnih problema, onda se ukazuje još jedan odnos između filozofskog i metateorijskog nivoa: sagledavanje i odabiranje problema određeno je opštim pogledom na stvarnost i odnos čovek aprema njoj, ontološkim i epistemološkim pretpostavkama, kao i aksiološkim činiocima. Naučni problemi ne mogu da budu postavljeni nezavisno od teorije. Na metateorijskom nivou se postavljaju teorijski problemi i metodološki problemi, postavljanje empirijskih problema u svojoj pozadini ima neku naučnu teoriju - oni se postavljaju na fonu te teorije. Грязнов (Грязнов, 1982, s.111), uz zapažanje da u savremenoj literaturi o istoriji i metodologiji nauke značajno mesto zauzima "problem problema", postavlja pitanje: da li nova teorija niče kao rešenje postavljenog naučnog problema? Na to pitanje on daje negativan odgovor. Problem ne prethodi teoriji (Грязнов, 1982, s. 117). Heelan (1990, s.144) nalazi da je opšteprihvaćeno uverenje u shvatanjima Kuhna, Poppera i njima inspirisanih pisaca, da naučni problem može nedvosmisleno da bude definisan bez pozivanja na teoriju unutar koje se može dati ili predložiti rešenje. On, saobrazno pristupu hermeneutičkog razumevanja prirodnih nauka, predlaže gledište da je naučni problem kategorički neodređen sve dok se ne predloži teorija sposobna za rešenje problema. Takvo objašnjenje je suprotno nomološko-deduktivnom objašnjenju nauke (s njegovim razlikovanjem teorije i posmatranja) i suprotno induktivističkom (u kome nema mesta za izmenu polja posmatranja). Za nauku se često kaže da je delatnost rešavanja problema, ali se ponajmanje govori o postavljanju tih problema. Filozofija nauke i metodologija se, sasvim neopravdano, neuporedivo više bave proučavanjem rešavanja naučnih problema i, naročito, proveravanjem rešenja, nego postavljanjem problema. Koja je uloga metoda u postavljanju problema? Dugo je bila odveć naglašena uloga metoda u proveravanju rešenja problema - kontekst opravdavanja, nedovoljno proučavana uloga metoda u dolaženju do rešenja - kontekst otkria, a još uvek zanemarena njegova uloga u postavljanju problema koji bi trebalo da se rešava.

Zavisnost metodoloških pretpostavki i pristupa, od izabranog opšteg pogleda na stvarnost, od postavljenih ontoloških i epistemoloških pretpostavki, kao i od postavljenih ciljeva, biće grubo prikazana navođenjem dveju krajnosnih mogućnosti: (a) Ako su usvojene lokovske ontološke pretpostavke, prema kojima su uniformnost, stabilnost, fiksiranost, bazične, a promene kontingentne i akcidentalne (i pri tom kontinuirane i kvantitativne naravi), ako je usvjen model čoveka prema kojem je on pasivan, reaktivan i prazan i ako su usvojen model čoveka prema kojem je on pasivan, reaktivan i prazan i ako su usvojene epistemološke pretpostavke prema kojima je naučno znanje realno, objektivno, izvesno, valjano, tačno, pouzdano, precizno, impersonalno, nedvosmislen, nepristrasno, slobodno od vrednosti, progresivno samo po sebi, egzaktno, racionalno, jasno razlučivo od drugih vrsta znanja, izraženo terminima precizno određenih značenja, a njegov razvoj kumulativne prirode, tada su prikladni ciljevi naučne delatnosti predviđanje, objašnjavanje (kntigentno utemeljeno na eficijentnoj i materijalnoj uzročnosti) i instrumentalno preobražavnje, zasnovani na dovoljnim uslovima. Takvim ontološkim i epistemološkim pretpostavkama i izabranim ciljevima nauke, odgovarajuće su sledeće metodološke pretpostavke i pristupi: nomotetički pristup, elementaristički pristup i analiza, redukcionistički pristup i analiza. Uzorni tip teorije, u takvom slučaju, je deduktivno-aksiomatski. Prevashodnog je značaja testiranje teorija i hipoteza, pri čemu je svojstven monoteorijski i holistički pristup ocenjivanju teorija i hipoteza. Uzorni tip istraživanja je tada eksperimentalno istraživanje u strogo kontrolisanim uslovima. U takvom istraživanju, odnos istraživač - ispitanik je odnos subjekt - objekt; neophodna je distanca između njih, o ispitaniku se govori u trećem licu. Uzorno vladanje istraživača odlikuju: bezličnost, nezainteresovanost, neuključenost, nepristrasnost, metodičnost, skeptičnost, emocionalna neutralnost, odanost pozivu (profesiji), ničim ograničena sloboda istraživanja... Tom pristupu saobražena je mertonovska etika nauke i naučnog istraživanja, koja će biti opisana u poslednjem poglavlju ovoga štiva. (b) Ako su, nasuprot tome, usvojene ontološke pretpostavke i model čoveka prema kojima je čovek celovita, samosvesna, jedinstvena, neponovljiva osoba svrhovitog, ne samo reaktivnog i aktivnog, nego i proaktivnog ponašanja, ne samo heteronomnog nego i autonomnog vladanja, sa slobodom izbora, kojoj su svojstveni intencionalnost i stvaralaštvo, kao i moralna odgovornost, i ako su usvojene epistemološke pretpostavke prema kojima takvu osobu nije moguće saznati i razumeti ne uzimajući u obzir njen kontekst i njen sopstveni referentni okvir, prema kojima su vrednosti konstitutivni i usmeravajući sačinioci naučnog znanja, a znanje je lično, personalno, neizvesno, problematično, rasplinuto, imaginativno i neracionalno, katkad neizrecivo, izraženo terminima neprecizno određenje značenja, uz upotrebu mentalističkih izraza i metafora, tada su prikladni ciljevi razumevanje, teleološka objašnjenja, samorazumevanje (pomaganje samorazumevanja), postizanje svestranog razvoja i samodeterminacije. U tom slučaju su odgovarajuće metodološke pretpostavke i pristupi: holistički i idiografski pristup, fenomenološki pristup, hermeneutički pristup. Tada je odnos istraživača i ispitanika odnos subjekt - subjekt, odnos Ja - Ti koji uključuje dijalog; istraživanje podrazumeva saradnju istraživača sa ispitanicima, a ne sprovođenje istraživanja na ispitanicima. Podesan vid istraživanja tada je studija slučaja - jedinstvene neponovljive osobe; njeno dubinsko proučavanje.

O komplementarnosti dveju grubo ocrtanih krajnosti, kao i o onome što se nalazi između njih, ovde neće biti govora; svrha je bila - ukazivanje na snažan upliv ontoloških i epistemoloških pretpostavki kao i aksioloških činilaca na metodološke pristupe i pretpostavke. Metodološke pretpostavke nisu izvedene samo iz opšteg pogleda na stvarnost, ontoloških i epistemoloških pretpostavki, nego su, povrh toga, saobražene usvojenim vrednosnim orijentacijama, izabranim moralnim tačkama gledišta i postavljenim ciljevima.

2. Podaci

2.1 O značenju izraza podatak i nekim vrstama podataka U latinskom jeziku glagol dare znači dati, a reči datum (u jednini) i data (u množini) označavaju ono što je dato, podatak. Našoj reči podaci u engleskom jeziku odgovara reč data, a u ruskom reč данные. Izraz podatak se upotrebljava veoma često i u raznim kontekstima, ali je njegovo značenje teško odredivo, pa stoga postoji mnoštvo raznorodnih i međusobno čak i nesaglašljivih definicija toga izraza. Najbrojniji su pokušaji da se izraz podatak definiše posredstvom izraza informacija (ili obratno), ili pomoću izraza činjenica i izraza pokazatelj. Evo samo nekoliko primera: "Činjenice su ... događaji ili stanja. Podaci su simbolička reprezentacija događaja ili stanja..." (Kneller, 1978). "Podaci su sirove, neanalizovane činjenice, brojke i događaji iz kojih se mogu razviti informacije..." (Stoner & Wankel, 1986, s.621). "Podaci su činjenice i brojke, neobrađene informacije." (Kroenke, 1977, s.496) "Podaci su sirove činjenice ili opservacije, tipično o fizičkim fenomenima ili poslovnim transakcijama." (O’ Brien, 1999, s.46) "Podaci su… tokovi sirovih činjenica koje predstavljaju događaje koji se javljaju u organizacijama ili fizičkom okruženju, pre nego što su organizovani i uređeni u formu koju ljudi mogu razumeti i koristiti." (Laudon & Laudon, 2000, s.7) "Informacije su podaci koji su obrađeni u oblik koji je smisaon za primaoca i koji su od stvarne ili percipirane vrednosti u sadašnjim ili predstojećim akcijama i odlukama." (Davis & Olson, 1985, s.200) Podaci "...nisu ništa drugo do vrednosti pokazatelja koje odgovaraju prihvaćenoj skali." (Batigin, 1986, s.133) Stoga bi trebalo promotriti (bar površno) neke odnose između izraza podatak i činjenica, podatak i informacija, podatak i pokazatelj. Kada je reč o odnosima podatak i činjenica, preporučljivo je imati na umu da se izraz činjenica dvojako upotrebljava: da označi relativno istinit iskaz o nekom stvarnom stanju stvari i da označi samo to stanje stvari. Izrazom podatak se, međutim, ne označava samo stanje stvari, već neki iskaz (ne neophodno istinit) odnosno neki znak prirodnog ili veštačkog jezika o (ne neophodno stvarnom) stanju stvari. Bilo bi stoga nerazložno poistovećivanje značenja izraza podatak sa činjenicom. Odnos između izraza podatak i izraza informacija u mnogim tekstovima ostaje nejasan. Odložićemo do sledećeg odeljka definisanje izraza informacija, a sada samo ukazujemo da taj izraz potiče iz latinskog jezika u kojem glagol informare doslovno znači "stavljanje u formu". Ima autora koji su uvereni da su pojam podatak i pojam informacija u logičkom odnosu podređenosti, ali dok je kod jednih nadređeni pojam podatak, kod drugih je to - informacija. Drugačije rečeno, neki misle da su podaci vrsta informacija, a drugi da su informacije vrsta podataka. Ima i onih koji misle da su podatak i informacija u logičkom odnosu ukrštanja: neke, ali ne sve, informacije su podaci, dok su neki, ali ne svi, podaci informacije. Odnos podatka i informacije može da bude posmatran i sa drugačijeg stanovišta. Davis ga shvata kao analogiju sa odnosom sirovog materijala prema finalnom proizvodu (Davis & Olson, 1985, s.201). Informacioni sistem obrađuje podatke tako da iz sirove forme budu preobraženi u informaciju upotrebljivu za primaoca. F. Machlup veruje da nema potrebe za postavljanjem ni hijerarhijskog odnosa, niti vremenske sekvence u raspravljanju o odnosu podatka i informacije. Zavisnost značenja izraza podatak i izraza informacija od stanovišta sa kojeg se tumače, uvideo je i Davis

(Davis & Olson, 1985, s.201): ono što za jednu osobu može da bude informacija za drugu može biti tek sirovi podatak. Time se bar delimično objašnjava često naizmenično upotrebljavanje ova dva izraza. Poistovećivanje značenja izraza podatak sa značenjem izraza "vrednost pokazatelja" ili sa značenjem izraza pokazatelj, smatramo neopravdanim svođenjem i sužavanjem značenja reči podatak. Počnimo opet od lingvističke analize. U latinskom jeziku reč indicatio znači pokazivanje, reč indicatum - ono što se pokazuje, a reč indicans - znak koji pokazuje, ono što pokazuje. Reč indicator takođe označava ono što pokazuje, pokazatelj. Pod pokazateljem, indikatorom se u teoriji merenja i metodologiji naučnog istraživanja obično podrazumeva opažljivo (dostupno neposrednom posmatranju) i neposredno merljivo svojstvo (promenljiva) za koje se može opravdano tvrditi da njegove vrednosti, više ili manje verodostojno, ukazuju na vrednosti nekog drugog svojstva (indicatum) najčešće nepodložnog opservacijama i nepodložnog neposrednom merenju. (Mogućnost da vrednosti jedne promenljive, podložne neposrednom posmatranju i merenju, ukazuju na vrednosti neke druge, neposrednom posmatranju i merenju nepodložne promenljive, zasniva se na poznatom odnosu između tih dveju veličina.) Pokazatelj je, dakle, svojstvo, promenljiva koja može da uzima različite vrednosti iz nekog određenog skupa vrednosti. Podatak, međutim, može da se odnosi i na neku vrednost (ne nužno kvantitativne prirode) tog svojstva - pokazatelja i može kazivati o prisutnosti ili odsutnosti u nekom objektu (događaju, procesu i dr.) tog svojstva - pokazatelja, a povrh toga može govoriti i o relacijama između svojstava, o svojstvima samih svojstava, o objektima, događajima i dr., koji poseduju ili ne poseduju ta svojstva. Posle razmatranja odnosa izraza podatak sa izrazima činjenica, informacija i pokazatelj, predlažemo da pod podatkom podrazumevamo iskaz ili neki znak (verbalni, brojčani, ikonički ili drugačiji) nekog prirodnog ili veštačkog jezika, o nekom (ne nužno stvarnom) stanju stvari, kojim se:

(a) tvrdi ili poriče postojanje ili prisutnost nekog objekta (klase objekata), događaja, procesa, stanja, pojave, situacije, uslova, ideje, akcije;

(b) pripisuje ili odriče neko svojstvo objektu (događaju...) ili neka relacija nekog objekta (događaja...) s drugim objektima, procesima itd.

(c) tvrde ili poriču ili upoređuju vrednosti tih svojstava (Ristić, 1995, s. 404) Značajno je imati na umu da podaci ne nastaju niotkuda - oni su plod intencije, oni su plod čovekove kreacije. Ima nekoliko kriterijuma za razvrstavanje podataka. Podaci se mogu razvrstavati prema izvoru (npr. na primarne i sekundarne), prema prirodi (npr. na kvalitativne i kvantitativne), prema formi u kojoj su izraženi (npr. na verbalne i neverbalne), pa čak i prema fazama prikupljanja, sređivanja, prenosa, obrade i skladištenja (npr., po rečima Kroenkea, ulazni podaci, obrađujući podaci, izlazni podaci, uskladišteni podaci) (Kroenke, 1977, s. 51). Izrazi primarni i sekundarni podaci nisu jednoznačni. Pod primarnim se podrazumevaju oni koji su u nekom poduhvatu stečeni sa svrhom rešavanja određenog problema svojstvenog tom poduhvatu, dok su sekundarni podaci oni koji nisu stečeni sa tom svrhom, ali mogu da budu u datu svrhu upotrebljeni. Razlika između kvalitativnih i kvantitativnih podataka, odnosno između kvalitativne i kvantitativne deskripcije koju daju podaci, zavisi od načina na koji se simboli pridaju kategorijama opisivanih objekata; ako se podatkom simboli pridaju kategorijama sa isključivim ciljem razlikovanja kategorija u koje su svrstani objekti, onda je podatak kvalitativan. Ako su podatkom simboli pripisani kategorijama objekata tako da ne samo što razlikuju kategorije, nego i da ukazuju na relaciju uređenosti tih kategorija, onda je podatak kvantitativan. Neka od najznačajnih poželjnih svojstava podataka su: pouzdanost, verodostojnost, tačnost i značajnost (za određenu svrhu). Valja imati na

umu da podaci ne mogu da budu sasvim nepristrasni, neutralni i nezavisni od (vremenskog, kulturnog, teorijskog, metodološkog i dr.) konteksta i da je značenje nekog podatka u velikoj meri određeno upravo tim kontekstom.

3. Informacije

3.1 O značenju izraza informacija

Mnogi savremeni autori smatraju neopravdanim poistovećivanje podatka i informacije. Na primer, "pod informacijom podrazumevamo podatke oblikovane u formu koja je smisaona i upotrebljiva za ljudska bića." (Laudon & Laudon, 2000, s.7) ili "Možemo definisati informaciju kao tok podataka konvertovan u smisaon i upotrebljiv kontekst za specifične krajnje korisnike." (O’ Brien, 1999, s.47) Neki autori poistovećuju znanje sa informacijom, a neki pokušavaju da značenje jednog od ta dva izraza odrede posredstvom onog drugog. Na primer, prema definiciji koju je dao B. Langefors (prema: Tsichritzis & Lochovsky, 1982) informacija je prirast znanja. Neki proučavaoci opravdano smatraju da nema opravdanja za poistovećivanje znanja i informacije; nije svaka informacija znanje, niti je svako znanje informacija! Postojanje mnoštva teorija informacija: probabilističko-statističke teorije (R. Fisher; R. Hartley, C. Shannon, W. Weaver i dr.), matematičkih-nestatističkih teorija: topološke (N. Rashevsky), algoritamske (A.N. Kolmogorov), semantičkih teorija (R. Carnap i J. Bar-Hillel; J. Kemeny; R. A. Wells; J. Hintikka) i drugih, ima za posledicu mnogoznačnost izraza informacija. Razume se, mnogoznačnost tog izraza ne potiče jedino usled postojanja većeg broja teorija informacija, nego i usled jednostranosti, isključivosti i restriktivnosti pri izričitom određivanju značenja izraza informacija. F. Machlup (Machlup, 1983) je proučavajući različita moguća značenja toga izraza našao najmanje jedanaest zahteva svojstvenih različitim definicijama ovog izraza. Ovde će biti navedeno samo devet. Da bi se nešto, prema pojedinoj definiciji, smatralo informacijom, neophodno je da: a) kazuje nešto što je prethodno nepoznato primaocu, b) govori o nečemu što je prethodno manje nesumnjivo za primaoca, c) utiče na količinu ili strukturu znanja primaoca, d) bude upotrebljeno u primaočevom odlučivanju, e) proizvodi zamišljene, razmatrane ili stvarno preduzete akcije primaoca, f) primaocu redukuje neizvesnost, g) primaocu pomaže da identifikuje kontekstualna značenja reči u rečenici, h) isključuje neka od alternativnih stanja stvari i i) menja verovanja primaoca, posebno s obzirom na distribucije verovatnoća s primaočeve tačke gledišta. Informacije i znanja o nekoj oblasti stvarnosti stičemo i razvijamo posredstvom pitanja koja o njoj postavljamo, kreiranjem i procenjivanjem prihvatljivosti odgovora na postavljena pitanja. Smisao i vrednost tih pitanja određeni su opštim pogledom na svet, ontološkim, epistemološkim i metodološkim pretpostavkama, vrednosnim uverenjima, kulturnim, socijalnim, vremenskim, teorijskim, logičkim i metodološkim kontekstom. Pitanja u veoma velikoj meri oblikuju odgovore; smislom postavljenog pitanja određen je izbor metoda ili kombinacije metoda za kreiranje, prikupljanje, obradu, analizovanje i tumačenje podataka da bi se iz njih dokučile informacije i sticala, kreirala znanja koja će predstavljati (makar privremeno) prihvatljiv odgovor na postavljeno pitanje. Saznavalac postavlja pitanja na koja treba steći odgovor. Njegova pitanja određuju odgovore - prirodu i količinu informacija koje bi odgovori trebalo da sadrže. Pitanje ukazuje koje su informacije i podaci značajni za odgovor. Podaci su ljudska tvorevina, oni su plod čovekove intencije, njih ljudi kreiraju s određenom svrhom. U kreiranju

podataka saznavalac se koristi nekim već izgrađenim misaonim tvorevinama – teorijama (na primer, teorijama merenja). Na tim teorijama on zasniva i razvija metode, tehnike, instrumente (na primer, za merenja). Ali, ti metodi, tehnike, instrumenti za kreiranje podataka, pa i teorije na kojima su oni zasnovani, kao i teorije koje se odnose na predmetnu oblast (domen) entiteta čija se svojstva mere, u svojoj osnovi imaju neke ontološke i epistemološke pretpostavke koje je takođe postavio saznavalac - čovek. Metodološka rešenja su presudno određena postavljenim ontološkim i epistemološkim pretpostavkama, kao i aksiološkim uverenjima. (Pitanje je kakav bi bio smisao primene ovih metoda van određenog ontološkog i epistemološkog konteksta.) Pri tom, treba uzeti u obzir zajedno teorije koje važe u datom domenu i teorije na kojima se zasnivaju metodi merenja i metodi analize podataka u tom domenu; veliki je značaj usklađenosti domenske teorije i teorije na kojoj je zasnovan metod generisanja, prikupljanja, obrade i analize podataka. Saznavalac odabira teorije, metode, tehnike i instrumente kojima će se koristiti u kreiranju i prikupljanju podataka (na primer, on odlučuje šta će da se meri, kako će da se meri, čime će da se meri, pod kojim uslovima i kada će da se meri). Ali, u tome procesu saznavalac dejstvuje na proučavano, saznavano; saznavalac i objekt saznavanja su u interakciji. U tome procesu saznavanja saznavalac odabira teorije, metode i postupke obrade, analize i tumačenja kreiranih podataka kako bi iz njih dokučio informacije potrebne za odgovor na postavljano pitanje. Saznavalac tumačenjem podataka u određenom vremenskom, kulturnom, socijalnom, i izabranom teorijskom, logičkom i metodološkom kontekstu dokučuje informacije iz podataka. Ukratko, informacija u podacima nije data gotova; nju saznavalac dokučuje obradom, analizom i tumačenjem podataka u određenom kontekstu. Informacije se opravdano mogu shvatiti kao kreacija saznavaoca, baš kao što su, uostalom, i podaci iz kojih saznavalac te informacije ekstrahuje.

4. Znanje

4.1 O značenju izraza ”znanje”

O znanju ima nekoliko različitih teorija, pa je i izraz znanje, baš kao i izraz informacija, višeznačan. Neka o tome posvedoči sledeći niz definicija znanja: “Znanje je informacija koja je organizovana i analizovana da bi bila razumljiva i primenljiva u rešavanju problema ili u odlučivanju.” (Turban, 1992) “Znanje je informacija koja je kontekstualna, relevantna i dejstvena.” (Turban, 2005) “Znanje obuhvata implicitna i eksplicitna ograničenja postavljena nad objektima (entitetima), operacijama i odnosima zajedno s opštim i specifičnim heuristicima i procedurama zaključivanja uključenim u situaciju koja se modeluje.” (Sowa, 1984) “Znanje se sastoji od istina i verovanja, perspektiva i pojmova, rasuđivanja i očekivanja, metodologija i know-how.” (Wiig, 1993) “Znanje je rezonovanje o informacijama i podacima radi aktivnog omogućavanja performanse, rešavanja problema, donošenja odluka, učenja i učenja drugih.” (Beckman, 1997) “Znanje obuhvata sva kognitivna očekivanja – opservacije koje su smisaono organizovane, akumulirane i usađene u kontekst kroz iskustvo, komunikacije ili zaključivanje – kojima se individualni ili organizacijski agent koristi radi tumačenja

situacije ili generisanja aktivnosti, ponašanja i solucija bez obzira da li su ta očekivanja racionalna ili upotrebljena intencionalno.” (Maier, 2002) “Znanje je “informacija u kontekstu””. Ova definicija ima korene u racionalističkom shvatanju prema kojem se neko tvrđenje smatra valjanim znanjem ako ne sadrži kontradikciju i ako se koherentno uklapa u širi okvir znanja. (Bruce, 1970) “O znanju sastavljenom od podataka i informacija može se misliti kao o znatno većem razumevanju situacije, odnosa, uzročnih fenomena, i kao o teorijama i pravilima (eksplicitnim i implicitnim) koje leže u osnovi datog domena ili problema.” (Bennet & Bennet, 2000)

4.2 Savremene teorije o znanju O znanju ima nekoliko različitih teorija, pa je i izraz znanje, baš kao i izraz informacija, višeznačan. U minulom stoleću je sve do početka 60-tih godina preovladavalo klasično, uglavnom neosporavano, shvatanje da je znanje opravdano, istinito verovanje; osoba S zna P ako i samo ako: (1) P je istinito, (2) osoba S veruje da P, i (3) osoba S ima opravdanje - adekvatno svedočanstvo - za verovanje da P. (Pod svedočanstvom se ovde, pojednostavljeno govoreći, podrazumeva neki konačni skup razloga na osnovu kojih se prihvata neko tvrđenje P; taj skup razloga sačinjava bar deo opravdanja da S veruje u P.) Prema ovom shvatanju, svako znanje je verovanje, ali nije svako verovanje znanje. Da bi neko verovanje bilo proglašeno za znanje neophodno je, mada ne i dovoljno, da to verovanje bude istinito. Zašto ne i dovoljno? Zato što verovanje da P može da bude slučajno istinito, recimo kao posledica pukog nagađanja osobe koja veruje da P. Stoga je postavljen i uslov da verovanje bude opravdano odgovarajućim svedočanstvom; od osobe S se zahteva da zna (a) razloge na osnovu kojih veruje u P (ili bar da ima opravdano verovanje u njih - opravdano verovanje još uvek nije znanje!) i (b) da zna ili da opravdano veruje da ti razlozi opravdavaju verovanje P. Navedena tri uslova smatrana su, pojedinačno uzev, nužnim i, uzeta zajedno, dovoljnim da bi se P proglasilo znanjem. Ali, početkom šezdesetih godina bilo je pokušaja da se pokaže da postojanje stanja svesti kakvo je verovanje, nije nužan uslov znanja (J. L. Austin u radu "Tuđe svesti") i da navedeni uslovi nisu dovoljan uslov znanja (E. L. Gethier u radu "Da li je znanje opravdano istinito verovanje?"). Tada započete rasprave još traju, a znatan broj proučavalaca osporava uspešnost spomenutih pokušaja, pa shvatanje znanja kao relativno istinitog uverenja, prihvaćenog na osnovu stroge i nepristrasne procene vrednosti i relevantnosti svedočanstva, iako nailazi na mnogobrojne teškoće (naročito u određivanju relevantnosti svedočanstva), mnogi mislioci smatraju i danas prihvatljivim. Postoji mnoštvo savremenih teorija znanja i nekoliko kriterijuma za njihovo klasifikovanje. Spomenimo klasifikaciju teorija znanja koja je zasnovana na dva kriterijuma (Pollock, 1985): a) prihvatanju ili odbacivanju pretpostavke da se neko čovekovo verovanje opravdava

isključivo nekim drugim njegovim verovanjima i b) prihvatanju ili odbacivanju pretpostavke da se verovanja čoveka opravdavaju

isključivo njegovim unutarnjim stanjima, pri čemu su unutarnja stanja ona koja su "neposredno dostupna" tom čoveku.

Prema prvom kriterijumu Pollock teorije znanja deli na klasu doksatičkih i klasu nedoksatičkih teorija, a prema drugom kriterijumu teorije znanja se tradicionalno dele na

klasu internalističkih i klasu eksternalističkih teorija. Ta klasifikacija je prikazana u Tabeli 4.1.

Tabela 4.1 Polockova klasifikacija znanja

Internalističke teorije Eksternalističke teorije

Doksatičke teorije Teorije zasnovanosti Teorije koherencije

Nedoksatičke teorije Teorija neposrednog realizma

Teorije probabilizma Teorije pouzdanosti

Doksatičke teorije su zasnovane na pretpostavci da u opravdanje nekog našeg verovanja ne ulazi ništa osim drugih naših verovanja – našeg "doksatičkog stanja"; epistemološka teorija može reći samo to kako naše celokupno doksatičko stanje određuje koja naša verovanja mogu da budu opravdana. Nedoksatičke teorije poriču tu pretpostavku; opravdivost verovanja neke osobe nije određena isključivo drugim njenim verovanjima - osim njih za opravdanje su značajna i neka druga razmatranja. Ali, na pitanje: koja su to druga razmatranja značajna za opradvavanje nekog verovanja? razne nedoksatičke teorije, razvrstane prema drugom spomenutom kriterijumu na internalističke i eksternalističke, daju različite odgovore o kojima će uskoro biti reči. Prema internalističkim teorijama, opravdivost verovanja nekog čoveka je određena isključivo onim njegovim unutarnjim stanjima koja su mu saznajno "neposredno dostupna", što znači da se ne postavlja zahtev da čovek ima prethodno neko verovanje o tom stanju. Internalističke teorije predlažu epistemičke norme koje se pozivaju samo na logička svojstva i logičke relacije između internih stanja čoveka. Da bi, prema tim teorijama, osoba S opravdano verovala u P neophodno je da (i) ima na umu svedočanstvo na osnovu kojeg veruje u P i (ii) da može da pokaže vrednost tog svedočanstva za verovanje u P. Pored toga, kada je reč o znanju, podrazumeva se da čovek ne samo što zna, nego i zna da zna. Eksternalističke teorije poriču da su za opravdavanje verovanja značajna jedino unutarnja stanja osobe koja veruje, i tvrde da je opravdanje određeno i nekim drugim, spoljašnjim razmatranjima, kao što je pouzdanost saznajnog procesa kojim se proizvodi neko verovanje. Osoba S može da ne bude svesna razloga kojima je neko njeno verovanje P opravdano. Pored toga, ako je reč o znanju, čovek može ne znati da zna P i, šta više, verovati da ne zna P. U skupinu teorija koje su internalističke i doksatičke spadaju: (a) teorije zasnovanosti i (b) teorije koherencije. Teorije zasnovanosti se odlikuju uverenjem da "znanje" ima "osnove"; postoje "epistemološki bazična verovanja" koja služe za opravdavanje svih drugih verovanja, a da pri tom za njih same nije potrebno opravdanje. Ta bazična verovanja su "samoopravdiva"; čoveku nije potreban neki nezavisni razlog da bi imao takvo verovanje. Osnovna zamisao teorija zasnovanosti podrazumeva da su sva opravdana verovanja u krajnjoj liniji izvedena iz svedočanstva stečenog čulima, pri čemu je i samo to svedočanstvo u vidu – verovanja. Međutim, zastupnici teorija zasnovanosti ne mogu uspešno da odbrane niti nepogrešivost, niti samoopravdivost, pa tim samim ni postojanje takvih bazičnih verovanja.

Teorije koherencije poriču postojanje neke povlašćene klase verovanja koja služe za opravdavanje drugih verovanja a da pri tom njih same nije potrebno opravdavati; sva verovanja imaju isti epistemički status. Ali, ako se verovanja neke osobe ne opravdavaju u odnosu na takva "bazična verovanja", ona se moraju opravdavati svojim odnosom, koherencijom – saglasnošću sa ostalim verovanjima te osobe, pri čemu je opravdivost nekog verovanja P određena verovanjima osobe S uzetim zajedno na način koji onemogućava raščlanjavanje na "linearno" opravdavanje. Ovde je reč o holističkom koherentističkom opravdavanju u kontekstu celokupnog doksatičkog sistema. Dve vrlo značajne holističke teorije koherencije razvili su sredinom sedamdesetih godina K. Lehrer i sredinom osamdesetih godina G. Harman. Teorijama koherencije i teorijama zasnovanosti, dakle uopšte doksatičkim teorijama, prigovara se neopravdano usvajanje pretpostavke da su za opravdavanje nekog verovanja značajna jedino druga verovanja i da percepcija i memorija nisu adekvatno uključene u te teorije. Teorija neposrednog realizma, prema uverenju njenog autora Pollocka, morala bi da bude delimično funkcija samih perceptualnih stanja a ne samo funkcija naših verovanja o perceptualnim stanjima. Sticanje verovanja je određeno kognitivnim procesima koji imaju neposredni pristup ne samo verovanjima, nego i drugim unutarnjim stanjima; opravdivost verovanja je funkcija naših unutarnjih stanja. Razlozi za verovanja nisu isključivo verovanja, to mogu da budu i druga mentalna stanja. Autor te teorije smatra da ona može usvojiti istu osnovnu strukturu saznajnog opravdanja kakvu i teorije zasnovanosti, ali s tom razlikom što bi epistemološki bazična verovanja bila zamenjena "epistemološki bazičnim mentalnim stanjima", gde mentalna stanja: perceptualna stanja, stanja memorije i možda neka druga sačinjavaju razloge za druga verovanja. Eksternalističke teorije nastoje ne samo da odrede ispravne kriterijume opravdanosti verovanja, nego i da daju objašnjenje šta je opravdavanje. Klasi eksternalističkih teorija pripadaju: (d) potklasa probabilističkih teorija i (e) potklasa teorija pouzdanosti. Probabilističke teorije odlikuje nastojanje da verovanja ocene s obzirom na verovatnoću da su istinita; one pokušavaju da saznajno opravdanje verovanja odrede izrazima verovatnoće verovanja. Tako na primer, prema najprostijoj formi probabilizma, osoba S opravdano veruje u P ako i samo ako je verovatnoća P dovoljno velika. Teorije pouzdanosti počivaju na uverenju da je za određivanje opravdanosti verovanja ključna neka vrsta pouzdanosti saznajnih procesa. Teorije pozdanosti razvijali su F. Ramsey, D. Armstrong, A. Goldman i drugi mislioci. Prema Goldmanovoj teoriji, opravdanost verovanja zavisi od pouzdanosti procesa kojim je to verovanje proizvedeno; perceptivni procesi, memorija i introspekcija, ako su pouzdani u normalnim uslovima, proizvode verovanja koja su tim samim opravdana. Deduktivnim ili induktivnim zaključivanjem, kao pouzdanim kognitivnim procesima, iz tako opravdanih verovanja mogu se proizvesti druga opravdana verovanja. Teorije pouzdanosti se susreću sa nizom teškoća, a jedna od njih je određivanje merila na osnovu kojih bi bilo određeno pod kojim uslovima će neki saznajni proces biti smatran pouzdanim. Već najopštiji površni pregled spomenutih klasa teorija jasno kazuje da odgovor na pitanje šta je znanje, ne može da bude odlučan jer na to pitanje ima više odgovora.

U mnogim tekstovima znanje je poistovećeno s informacijom, a u nekim tekstovima se značenje jednog od ta dva izraza određuje posredstvom onog drugog. Ovde će samo uzgred biti spomenuto tvrđenje prema kojem je znanje podskup informacije, što znači da su pojam informacije i pojam znanja u logičkom odnosu podređenosti. Mada se tom tvrđenju može opravdano prigovoriti da, baš kao što svaka informacija nije znanje, tako ni svako znanje nije informacija (na primer, Polanjijevo (M. Polanyi) "neizrecivo znanje") ponekada se uzima u obzir shvatanje znanja u smislu "informacije". Uverenje da je znanje podskup informacija često podrazumeva da je znanje "informacija koja je istinita i opravdana", što podseća na neke teorije znanja - na primer, Lererovu (K. Lehrer). Lehrerova teorija znanja. Prema Lehrerovoj teoriji znanja u smislu korektne informacije (znati znači priznati tačnoj informaciji da je tačna), neka osoba S zna p zato što: (i) Informacija da p jeste tačna – uslov istinitosti; (ii) S prihvata informaciju da p – uslov prihvaćenosti; (iii) Prihvatanje informacije da p je opravdano – uslov opravdanosti; (iv) Opravdanje ne sme da zavisi od iskaza koji je lažan. Čak i kada ne bi bilo teškoća koje se tiču zadovoljavanja pojedinačnih navedenih uslova

i osporavanja nekih od tih uslova kao nužnih, sporno je, kako je pokazao Getije (E.L.

Gethier), da su svi ti uslovi uzeti zajedno dovoljni da bi se informacija smatrala znanjem.

Pored toga, ovakva koncepcija nije lišena slabosti svojstvenih internalističkim teorijama

znanja.

Ima nekoliko kriterijuma za razvrstavanje znanja i sledstveno tome, više vrsta znanja: zdravorazumsko i naučno znanje; teorijsko i empirijsko; individualno i kolektivno, eksplicitno i implicitno (neizrecivo znanje - M. Polanyi); subjektivno i objektivno (K. Popper), know-how i know-what (G. Ryle); deklarativno i proceduralno i druga (o čemu će dodatne informacije uslediti u narednom odeljku). Zdravorazumsko znanje se stiče iskustvom svakodnevlja, a naučno pomoću naučnog metoda. U poređenju sa naučnim znanjem, zdravorazumsko je nedovoljno sistematizovano, organizovano, uređeno. Pored toga, ono je, nasuprot naučnom, nedovoljno kritično prema vlastitim tvrđenjima; ne neguje razboritu sumnju u svoja tvrđenja, ne nalaže strogo navođenje adekvatnog i relevantnog svedočanstva u prilog svom tvrđenju, ne zahteva strogo dokazivanje i proveravanje iskaza. Zdravorazumsko znanje je trpeljivo prema logičkom neskladu između tvrđenja koja ulaze u njegov sastav (npr., prema protivurečnim iskazima sadržanim u sebi). Ono je pretežno praktičke naravi, pa stoga u znatnom broju slučajeva oskudeva u objašnjavalačkoj moći, za razliku od naučnog znanja koje je pretežno teorijske prirode, a time mu je svojstvena objašnjavalačka snaga. Za predstojeća razmatranja, veliki značaj ima i podela znanja na subjektivna i objektivna,

pa će o njoj ukratko i površno ovde biti reči. Već je rečeno da mnogi proučavaoci

smatraju da nije svako znanje informacija. Zanimljiv vid takvog znanja jeste neiskazivo,

neizrecivo znanje ("tacit knowledge") na koje je ukazao M. Polanyi, a koje je nepodložno

izražavanju posredstvom nekakvih jezičkih oblika. Tu je reč o subjektivnom, ličnosnom

znanju koje je nedokučivo ili teško dostupno drugim osobama (što ima dalekosežne

posledice za crpljenje znanja od eksperata metodama i tehnikama inženjerstva znanja u

izgrađivanju na znanju zasnovanih sistema - ekspertnih sistema u oblasti veštačke

inteligencije). Polanyi (Polani, 1985. s.275) smatra da postoje dva tipa znanja: središnje

ili eksplicitno i periferijsko ili implicitno znanje. Implicitno znanje prema njegovom

shvatanju nije pretek informacija nepodložan formalizovanju, nego je neophodna osnova

logičkih formi znanja. Ova dva vida znanja su u odnosu komplementarnosti. Implicitno

znanje je ličnosno, reč je o ličnom pronicanju istraživača u suštinu proučavanog

predmeta. Kada bi čovek prestao da postoji, tekstovi koje bi za sobom ostavio postali bi

besmisleni. To nalikuje začaranom krugu gde čovek istovremeno stoji i na početku i na

kraju; on je i prizvod sopstvenog mišljenja i istovremeno njegov tvoritelj. Nasuprot M.

Polanyiu, K. Popper (Popper, 1974) izlaže uverenje i o objektivnom znanju i o njegovoj

autonomnosti. Popper razlikuje tri sveta: fizički svet - svet objektivne stvarnosti ("prvi

svet"), svet naših svesnih iskustava - subjektivna znanja ("drugi svet") i svet logičkih

sadržaja u knjigama, bibliotekama, računarskim memorijama i sl. - svet objektivnih

znanja ("treći svet"). Da treći svet postoji autonomno, Popper pokazuje sledećim

misaonim eksperimentima: Eksperiment (1): Uništene su sve mašine i alati, sva naša

subjektivna znanja o tim mašinama i alatima, kao i o načinu njihove upotrebe. Ali, ako su

ostale neuništene biblioteke i naša mogućnost da učimo iz njih, onda je moguće obnoviti

naš svet. U eksperimentu (2) se uzima da su, osim onog što se podrazumeva kao

uništeno iz prvog eksperimenta, uništene i biblioteke, pa naša preostala mogućnost

postaje neupotrebljiva, a naš svet neobnovljiv. Znanje u ovom objektivnom smislu je

znanje bez subjekta znanja. Ta tri sveta su u interakciji, mada svet stvari i svet znanja

nisu u neposrednom dodiru. Treći svet ne samo što je autonoman, nego može da deluje

neposredno na drugi svet i, posredno, na prvi. U neposrednoj su interakciji prvi i drugi, i

drugi i treći svet. Većina mislilaca se ne saglašava sa Popperovom zamišlju o

objektivnom znanju bez subjekta saznanja.

4.3 Neke koncepcije o izvorima i načinu sticanja znanja

Iz kojih izvora potiče znanje? Drevni su sporovi o izvoru znanja između racionalista i empirista. Sa stanovišta racionalizma (čiji su zastupnici Spinoza, Descartes, Leibniz, Pascal), izvor znanja ili opravdanja jeste razum. Racionalist smatra da je teorijsko znanje stečeno operacijama intelekta. On ne poriče da znanje može da bude stečeno i preko čula, ali drži da je teorijsko znanje proizvod aktivnog uma (u kantijanskom smislu), a ne pasivnog (u lokovskom). Racionalist je apriorist kada je reč o opravdanju teorijskog naučnog znanja. Racionalist veruje u postojanje urođenih (a priori) ideja, prihvatajući, uporedo, vrednost i značaj podataka i ideja izvedenih iz stečenog iskustva (a posteriori). Empirizam (čiji su zastupnici Lock, Hume, Mill), poriče postojanje urođenih ideja (tabula rasa). Empirizam je teza da teorijsko znanje stičemo iz iskustva. S gledišta senzacionalizma, sve genuino znanje stičemo preko čula, a osnova znanja je čulno iskustvo.

4.3.1 Stanovište logičkog empirizma (a) Postoji samo jedan realni svet, a istina o njemu nezavisna je od onoga što ljudi misle; istina o tom svetu je neizmenljiva i konačna. (b) Fundamentalni izvor znanja je čulno iskustvo. (c) Naučno znanje je zasnovano na čvrstim temeljima opservacija i eksperimentalnih nalaza (izraženih opservacionim, "protokolarnim" iskazima) kojima se ta znanja opravdavaju.

(d) Naučno znanje je jasno i resko razlučeno od drugih, nenaučnih vrsta znanja: zdravorazumskog, filozofskog i drugih. (e) Metafizika je odbačena. (f) Kriterijum za razgraničavanje naučnih znanja od nenaučnih je verifikacija. Neko tvrđenje je naučno samo ako je podložno verifikovanju, u protivnom je lišeno empirijskog sadržaja, pa stoga i nenaučno. (g) Postoji prirodna i oštra granica između teorijskih i empirijskih znanja. Apsolutna istinitost se pripisuje empirijskim a ne teorijskim znanjima. Ono što je dato u čulnom iskustvu mi znamo nepogrešivo, sa potpunom verodostojnošću. Saobrazno tome, postoji jasna razlika između teorijskog i empirijskog jezika. Istinitost protokolarnih iskaza izraženih jezikom empirije je nesumnjiva inesporna, a ti iskazi su nezavisni od teorija i neutralni u odnosu na ostala znanja. Postoji, dakle, klasa epistemološki povlašćenih iskaza koji su neporazivi i pomoću kojih se opravdavaju drugi iskazi. (h) Teorijsko znanje se ili redukuje na empirijsko ili tumači instrumentalistički. (i) Prevashodna funkcija naučnog znanja je verodostojan opis stvarnosti. (j) O realnom svetu treba da postoji samo jedna jedinstvena nauka. Naučna znanja su svodiva na naučna znanja osnovnijih nauka. (k) Postoji jasna razlika između konteksta otkrića i konteksta opravdavanja. (l) Struktura naučnog znanja, a ne nastanak ili razvoj znanja, središnji je predmet proučavanja ove neopozitivističke koncepcije. (m) Naučno znanje se razvija kontinuirano i kumulativno, dodavanjem novih znanja prethodnim znanjima.

4.3.2 Popperov kritički racionalizam i realizam (a) Popper se saglašava s realističkim shvatanjem zastupanim u logičkom empirizmu. (b) Nema fundamentalnog izvora znanja. (c) Zasnivanje naučnog znanja na čvrstim temeljima i opravdavanje znanja opservacionim iskazima nije moguće. (d) Popper je usredsređen na "problem demarkacije", on traga za kriterijumom razgraničavanja empirijskih nauka s jedne strane i matematike, logike i "metafizičkih sistema" s druge strane. (e) Popper ne odbacuje metafiziku kao što čini logički empirizam. Metafizičke teorije nisu besmislene ali su nenaučne jer su neproverljive usled čega nije moguće ustanoviti da li su istinite ili lažne. (f) Kriterijum razgraničavanja je opovrgljivost; naučnim se mogu smatrati isključivo opovrgljiva tvrđenja. (g) Nema dihotomije teorijskog i empirijskog znanja, svi naučni termini su (doduše u različitom stepenu) teorijski. Popper poriče pozitivističko učenje o klasi epistemološki povlašćenih iskaza - opservacionih iskaza. Ipak, on izdvaja klasu porazivih "bazičnih iskaza" koji služe za proveravanje i kritikovanje hipoteza i teorija. (h) Kao "realist", Popper smatra da naučni izrazi i iskazi imaju deskriptivno značenje i smisao - oni opisuju neko stvarno stanje stvari. (i) Mada opisivanje smatra značajnom funkcijom naučnog znanja, Popper naročitu važnost pridaje naučnom objašnjavanju, a takođe i predviđanju kao funkcijama naučnog znanja. (j) Popperu su, takođe, bliska neka redukcionistička uverenja svojstvena zastupnicima ideje o jedinstvu nauke.

(k) Popper podrazumeva jasnu razliku između konteksta otkrića i konteksta opravdavanja. (l) Osnovnim predmetom proučavanja Popper ne smatra strukturu nego rast, razvoj naučnog znanja.

4.3.3 Relativističke koncepcije - Kuhnova koncepcija Relativističke koncepcije podrazumevaju da naučnim iskazima možemo pripisivati istinitost ili lažnost, ali da je istinitost tih iskaza relativna u odnosu na kontekst. (a) Kuhnovo gledište je delimično u skladu sa realizmom, a delimično ne. (b) Nema fundamentalnog izvora znanja, niti naučno znanje može da bude nepobitno zasnovano. (c) Razgraničavanje naučnog znanja od drugih vrsta znanja i metafizike nije moguće. (d) Nauka je nezamisliva bez metafizike - nauka je u nju utkana; metafizika shvaćena kao slika sveta utiče na formulisanje kriterijuma i uslova teorijske osmišljenosti naučnih izraza i iskaza. (e) Kuhn odbacuje distinkciju teorijsko znanje - empirijsko znanje. Relacija opservacije i hipoteze ili teorije zavisi od usvojene paradigme. Značenja naučnih izraza određena su teorijom, a empirijske, iskustvene činjenice nisu nezavisne od teorije već su, naprotiv, kako je već ranije Hanson pokazao, krcate teorijskim značenjem. (Uprošćeno govoreći, paradigma predstavlja: opšti pogled na svet, skup opštih metodoloških stavova, vrednosnih orijentacija, simboličkih generalizacija - zakona, opštih modela - metafizičkih ili heurističkih i ontoloških interpretacija, kao i opštih obrazaca rešavanja problema, koji su u određeno vreme usvojeni u nekoj zajednici naučnika.) (f) Kuhn se ne saglašava sa postavljenom razlikom konteksta otkrića i konteksta opravdavanja.

Prema Kuhnovom shvatanju, naučne teorije ne mogu da budu opravdane bez pozivanja na paradigmu, pa je tim samim naučno znanje relativizovano. Najznačajniju razliku između logičkog empirizma i Kuhnovog shvatanja možemo naći u Kuhnovom istorijskom, sociološkom i psihološkom pristupu proučavanju sticanja i razvoja naučnog znanja. Kuhn kritikuje shvatanje nauke u epistemologiji zasnovanosti u kojem su znanje i njegova istinitost ocenjivani u odnosu na eksterni referent, gde su znanje i istina izvan čoveka. Kuhn ukazuje na relativnost perspektiva proučavanja stvarnosti, na sukob i smenu dveju suparničkih paradigmi. To vodi promeni verovanja u autoritet spoljašnjeg sveta i premeštanju težišta na subjektivnu saznajnu ulogu čoveka - subjekta saznanja. Epistemološki, kontekstualni relativizam ne traži istinu ni izvan čoveka u spoljašnjem svetu, niti u čoveku samom, već u interakciji čoveka i sveta.

4.3.4 Konstruktivističko stanovište Konstruktivizam ima korene u Kantovoj sintezi racionalizma i empirizma, prema kojoj, saznavalac nema neposredni pristup spoljašnjoj stvarnosti, već znanje može da razvije samo korišćenjem fundamentalnih, poreklom iznutra, saznajnih principa (kategorija) da bi organizovao iskustvo. Kant je nastojao da objedini racionalističko i empirističko

gledište. Prema njegovom uverenju, znanje nastaje organizovanjem perceptivnih podataka na osnovu urođenih (a priori) kognitivnih struktura – “kategorija” (koje uključuju vreme, prostor, objekte i uzročnost). Kantova koncepcija prihvata subjektivnost osnovnih pojmova (prostor, vreme,...). Tom shvatanju je svojstveno uverenje da je nemoguće saznanje stvarnosti po sebi; nemoguće je steći čistu objektivnu reprezentaciju stvarnosti. Prema konstruktivističkom gledištu, znanje nije određeno onim što saznajemo - spoljašnjom, objektivnom stvarnošću (u tom smislu je ovo stanovište antirealističko); ono nije pasivno primljeno kroz čula ili nekom komunikacijom, nego je u prevashodno tvorevina aktivnog saznavaoca. (Realizam je, kako je već rečeno, shvatanje prema kojem su tvrdnje naučnih teorija istinite ili lažne zavisno od stvarnog sveta koji je nezavisan od ljudi, saznavalaca; postoji samo jedan realni svet, a istina o njemu je neizmenljiva, konačna i nezavisna od onoga što ljudi o njoj misle.) Saobrazno tom gledištu, ljudi - saznavaoci svetu pristupaju posredstvom mnoštva mogućih modela koje je saznavalac razvio, dok ono što saznaje ima udela u izabiranju modela - u potkrepljivanju nekih i odstranjivanju drugih. Funkcija toga konstruisanja jeste sticanje kontrole saznavaoca nad onim što saznaje, da bi odstranio ili predupredio odstupanja od stanja stvari koje on želi. Kontrolisanje zahteva model objekta koji bi trebalo kontrolisati, ali taj model neizbežno uključuje samo neke aspekte – u prvom redu one koji su značajni za ciljeve i akcije saznavalaca. S konstruktivističkog stanovišta, znanje stvaraju ljudi (naučno znanje stvaraju naučnici); ono nije determinisano samom stvarnošću – kao što je već rečeno, konstruktivisti zauzimaju antirealističko stanovište. Konstruktivizam rasplinjuje granicu između ontologije (koja proučava prirodu bića i postojanja stvari) i epistemologije (koja proučava prirodu i poreklo znanja). Bez znanja o postojanju nema postojanja; epistemologija prethodi ontologiji: ako ne bismo raspolagali pojmom postojanja, ne bismo mogli tvrditi da nešto postoji. Odbacuje se zamisao o korespondenciji ili odražavanju spoljašnje stvarnosti – zauzeta je, dakle, antireprezentacionistička pozicija. (Ima uverenja da je znanje reprezentacija, mapa stvarnosti, ali ima i oprečnih shvatanja prema kojima znanje nije mapa stvarnosti niti je rezultat - stanje, nego je proces. Na primer, prema tvrđenju Armstronga (Armstrong, 1973. s. 220), znanje je pouzdana reprezentacija ili "mapa" stvarnosti. Protivno tome, P. Munz izričito tvrdi: naučno znanje je uvek znanje pravilnosti izraženo terminima univerzalnih zakona, pa ne može biti reprezentaciono; ono nije ni mapa, ni ogledalo, ni portret (Munz, 1985)). Piaget se protivi shvatanju prema kojem je znanje pasivna kopija stvarnosti; znanje je aktivno. Znati stvarnost znači asimilisati je u sistem transformacija - konstruisati sistem transformacija koje, manje ili više adekvatno, korespondiraju s realnošću; te transformacije su manje ili više izomorfne transformacijama stvarnosti. "Transformacione strukture od kojih se znanje sastoji nisu kopije transformacija u stvarnosti; one su prosto mogući izomorfički modeli između kojih nam iskustvo omogućava da biramo. Znanje je sistem transformacija koje postaju progresivno adekvatne." (Piaget, 1970. s.15) "S gledišta genetičke epistemologije znanje nastaje iz neprekidnih konstrukcija, pošto je u svaki akt razumevanja uključena u nekom stepenu invencija; u razvoju prelazak iz jednog stupnja u sledeći uvek se karakteriše formacijom novih struktura koje ranije nisu postojale ili u spoljnom svetu ili u subjektovom umu." (Piaget, 1970. s. 77) Jedan od tvoraca i zastupnika radikalnog konstruktivizma, Ernst von Glasersfeld je pod snažnim uticajem učenja Jeana Piageta. Radikalni konstruktivizam zastupaju Ernst von Glasersfeld, U. Maturana i F. Varela. Naziv »radikalni« potiče otuda što prema ovoj koncepciji znanja, znanje ne odražava objektivnu ontološku stvarnost nego uređenu organizaciju sveta konstituisanog našim iskustvom (von Glasersfeld, 1984). E. von

Glasersfeld određuje radikalni konstruktivizam pomoću dva osnovna principa: (a) znanje nije pasivno primljeno bilo kroz čula, bilo kroz neki vid komunikacije, nego je tvorevina saznavaoca i (b) funkcija kognicije je adaptivna i služi subjektovoj organizaciji iskustvenog sveta a ne otkriću objektivne ontološke stvarnosti. Saznavalac tumači i konstruiše stvarnost na osnovu svojih iskustava i interakcija sa svojom okolinom. Privrženici radikalnog konstruktivizma nimalo nisu usredsređeni na istinu shvaćenu, saobrazno teoriji korespondencije, kao sklad čovekovih uverenja sa stvarnošću.

Pošto konstruktivizam poriče neposrednu verifikaciju znanja poređenjem konstruisanog

modela s ontološkom stvarnošću, umesno je pitanje: na osnovu čega saznavalac

između različitih konstrukcija (modela) izabira “pravu”? (U odsustvu kriterijuma

izabiranja, konstruktivizam bi bio sveden na potpuni relativizam - pretpostavku da je

svaka od konstrukcija jednako adekvatna kao i bilo koja druga.) Prema nekim

konstruktivističkim shvatanjima, dva osnovna kriterijuma kojima se u tu svrhu ljudi koriste

su: koherencija i konsenzus. Pod koherencijom se podrazumeva saglasnost između

različitih kognitivnih složajeva u mozgu saznavaoca, a izrazom konsenzus označava se

saglasnost između različitih kognitivnih složajeva različitih individua. Prevashodni značaj

konsenzusu pridaje "socijalni konstrukcionizam", koji znanje shvata samo kao proizvod

“socijalnog konstruisanja stvarnosti” - socijalnih procesa komunikacija i pregovaranja.

Konsenzus između raznih subjekata socijalni konstrukcionizam smatra vrhovnim

kriterijumom u prosuđivanju znanja. “Istinite” ili “stvarne” su samo one konstrukcije o

kojima je većina socijalne grupe saglasna. Radikalni konstruktivizam se protivi takvom

gledištu i zauzima stanovište, prema kojem adekvatnost znanja zavisi od mnogo

različitih kriterijuma od kojih ni jedan nema apsolutnu premoć nad ostalim. Ljudi se mogu

uspešno koristiti inkoherentnim modelima o kojima nema saglasnosti s drugim osobama,

ali koji su ipak vredni za prilagođavanje svetu u kojem žive. Među takve kriterijume

spadaju: subjektivna koherentnost, intersubjektivna saglasnost i posredno poređenje s

“objektivnom” stvarnošću.

4.4 Vrste znanja

Postoji mnoštvo klasifikacija znanja, a neke od njih su navedene u tabelarnom pregledu koji sledi (Tabela 4.2).

Tabela 4.2 Klasifikacije znanja

Autori Vrste znanja

Ryle, G. The Concept of Mind, London, 1949

Znati da (know that) Znati kako (know how)

Popper, K. Objective Knowledge, An Evolutionary Approach, Clarendon Press,

London, 1974.

Objektivno znanje Subjektivno znanje

Sackmann, S. A. Analysis of Organizational Knowledge, in

Administrative Science Quarterly, Vol. 37, No. 1, 1992.

Rečničko znanje (šta?) Direktivno znanje (kako?) Aksiomatsko znanje (zašto?) Preskriptivno znanje (šta treba?) (Zasnovano na Rajlovoj podeli znanja.)

Russel, B. Human Knowledge: Its Scope and Limits, London, 1948

Individualno znanje Socijalno znanje

Полани, М. Личносное знание, на пути к посткритическој философии, Прогресс,

Москва, 1985.

Implicitno znanje Eksplicitno znanje

Spender, J.-C., Grant, R.M. Knowledge and the Firm: Overview in Strategic Management Journal, Vol. 17, 1996.

Svesno znanje (eksplicitno individualno znanje) Automatsko znanje (implicitno individualno znanje) Objektivizovano znanje (eksplicitno socijalno znanje) Kolektivno znanje (implicitno socijalno znanje) (Zasnovano na Raslovoj i Polanjievoj podeli)

Wiig, K.M. Management of Knowledge: Perspectives of a New Opportunity, in

Bernold, T (ed.): User Interfaces: Gateway or Bottleneck?, Proceedings of

the Technology Assesment and Management Conference of the Gotlieb Duttveiler Institute Ruschlik/Zurich (CH),

october 1986, Amsterdam, 1988

Javno znanje Ekspertsko znanje Privatno znanje

Za predstojeća razmatranja, veliki značaj ima i podela znanja na subjektivna i objektivna, pa će o njoj ukratko i površno ovde biti reči. Već je rečeno da mnogi proučavaoci smatraju da nije svako znanje informacija. Zanimljiv vid takvog znanja jeste neiskazivo, neizrecivo znanje ("tacit knowledge") na koje je ukazao M. Polanyi, a koje je nepodložno izražavanju posredstvom nekakvih jezičkih oblika. Tu je reč o subjektivnom, ličnosnom znanju koje je nedokučivo ili teško dostupno drugim osobama (Polani, 1985, s.275). Polanyi smatra da postoje dva tipa znanja: središnje ili eksplicitno i periferijsko ili implicitno znanje. Implicitno znanje prema njegovom shvatanju nije pretek informacija nepodložan formalizovanju, nego je neophodna osnova logičkih formi znanja. Ova dva vida znanja su u odnosu komplementarnosti. Implicitno znanje je ličnosno, reč je o ličnom pronicanju istraživača u suštinu proučavanog predmeta. Kada bi čovek prestao da postoji, tekstovi koje bi za sobom ostavio postali bi besmisleni. To nalikuje začaranom krugu gde čovek istovremeno stoji i na početku i na kraju; on je i prizvod sopstvenog mišljenja i istovremeno njegov tvoritelj. Nasuprot M. Polanyiu, K. Popper (Popper, 1974) izlaže uverenje i o objektivnom znanju i o njegovoj autonomnosti. Popper razlikuje tri sveta: fizički svet - svet objektivne stvarnosti ("prvi svet"), svet naših svesnih iskustava - subjektivna znanja ("drugi svet") i svet logičkih sadržaja u knjigama, bibliotekama, računarskim memorijama i sl. - svet objektivnih znanja ("treći svet"). Da treći svet postoji autonomno, Popper pokazuje sledećim misaonim eksperimentima: Eksperiment (1): Uništene su sve mašine i alati, sva naša subjektivna znanja o tim mašinama i alatima, kao i o načinu njihove upotrebe. Ali, ako su ostale neuništene biblioteke i naša mogućnost da učimo iz njih, onda je moguće obnoviti naš svet. U eksperimentu (2) se uzima da su, osim onog što se podrazumeva kao uništeno iz prvog eksperimenta, uništene i biblioteke, pa naša preostala mogućnost postaje neupotrebljiva, a naš svet neobnovljiv. Znanje u ovom objektivnom smislu je znanje bez subjekta znanja. Ta tri sveta su u interakciji, mada svet stvari i svet znanja nisu u neposrednom dodiru. Treći svet ne samo što je autonoman, nego može da deluje neposredno na drugi svet i,

posredno, na prvi. U neposrednoj su interakciji prvi i drugi, i drugi i treći svet. Većina mislilaca se ne saglašava sa Popperovom zamišlju o objektivnom znanju bez subjekta saznanja.

4.5 O odnosu podatka, informacije i znanja

Mnogi proučavaoci shvataju razlike između podataka, informacije i znanja, kao postupne, različite nivoe istog objekta, pri čemu samo čovekova interpretacija stvara razliku. Podatak postaje informacija kada mu se doda odgovarajući kontekst. Informacija se preobražava u znanje ako joj ljudi dodaju svoje iskustvo, rasuđivanje, vrednosti i uverenja. Već je saopšteno uverenje da informacija u podacima nije data gotova; nju saznavalac dokučuje obradom, analizom i tumačenjem podataka u određenom kontekstu. Informacije se takođe mogu shvatiti kao kreacija saznavaoca, baš kao što su, uostalom, i podaci iz kojih saznavalac te informacije ekstrahuje. Informacije se iz podataka dokučuju i crpe procesima: obrade i analize, ali i procesom tumačenja podataka na semantičkoj i teorijskoj ravni, pri čemu proishod tumačenja u velikoj meri zavisi od vremenskog, kulturnog, socijalnog, teorijskog, logičkog i metodološkog konteksta. Nešto slično, ali u još izraženijoj meri, važi i za znanja; postoje vredni razlozi za uverenost da se znanja se ne ”otkrivaju” nego kreiraju – o čemu će biti više reči u jednom od sledećih odeljaka.

4.6 Funkcije naučnog znanja Prema široko rasprostranjenom shvatanju, osnovne funkcije naučnog znanja su: naučno opisivanje, naučno objašnjavanje i razumevanje, naučno predviđanje i instrumentalno preobražajna funkcija (proizvođenje promena u stvarnosti na osnovu raspoloživih naučnih znanja, saobrazno potrebama čoveka). U ovom odeljku biće izložene neke od osnovnih informacija o samo dvema funkcijama – naučnom objašnjavanju i naučnom predviđanju.

4.6.1 Naučno objašnjenje Jedan od osnovnih ciljeva nauke je sticanje odgovarajućih objašnjenja pojava I pravilnosti u proučavanoj stvarnosti, pa se naučno objašnjavanje smatra jednom od značajnijih funkcija nauke i naučnog znanja. Značaj naučnog objašnjenja se lako može proceniti već na osnovu toga što objasniti neku pojavu ili neku pravilnost znači dati odgovor na (za nauku fundamentalno) pitanje "zašto" (zašto nastaje ta pojava? zašto važi ta pravilnost?). Nalaženje naučnih objašnjenja dotle neobjašnjenih pojava i pravilnosti nije samo izraz napretka naučnog znanja, nego i osnova za dalji razvoj naučnog znanja. Kako se nalaze i daju odgovarajuća, uspešna, objašnjenja u nauci? To je jedno od ključnih i središnjih pitanja filozofije nauke i metodologije nauke. Mada se tim pitanjem mnogi značajni mislioci predano bave više od pola veka i mada je razvijeno nekoliko modela naučnog objašnjenja, u savremenoj metodologiji nema široko prihvaćene koncepcije naučnog objašnjenja. Ovde će vrlo sažeto biti prikazani neki važni modeli naučnih objašnjenja, a na prvom mestu supsumptivni model objašnjenja čije su slabosti do danas vrlo dobro sagledane.

4.6.1.1 Objašnjenje kao podvođenje pod naučne zakone Osnove tom shvatanju naučnog objašnjenja postavio je tridesetih godina ovoga veka Popper, a veoma dobro uobličenu celovitu koncepciju objašnjenja razvili su Hempel i Oppenheim krajem četrdesetih godina. Prema tom shvatanju, pojednostavljeno govoreći, naučno objašnjenje je ispravni logički argument čije su premise iskazi o generalizacijama, opštim pravilnostima, značajnim uslovima, a čiji zaključak izražava činjenicu, pojavu koja se objašnjava. Razmotrimo podrobnije logičku strukturu ovako shvaćenog naučnog objašnjenja.

4.6.1.1.1 Logička struktura naučnog objašnjenja Prema navedenom shvatanju, naučno objašnjenje mora da ima sledeće tri komponente: (1) jedan ili više naučnih zakona - iskaza o opštim pravilnostima (z1, z2, ... , zn); (2) skup iskaza o uslovima u kojima nastaje pojava koju bi trebalo objasniti - iskaza o početnim uslovima (u1, u2, ... , um) i (3) iskaz o pojavi koju bi trebalo objasniti (Hempel, 1965). Konjunkcija zakona i iskaza o početnim iskazima predstavlja osnov za objašnjenje - ono čime se objašnjava to što bi trebalo objasniti. Ta konjunkcija se naziva eksplanansom (explanans). Iskaz o pojavi koju bi trebalo objasniti naziva se eksplanandumom (explanandum). Logičku strukturu naučnog objašnjenja, prema ovom shvatanju, predstavlja logički argument:

z1, z2, ... , zn Eksplanans

u1, u2, ... , um –––––––––––– E Eksplanandum Na primer,

Ako se metal zagreva, onda se širi. Ovaj komad bakra se zagreva.

____________________________ Ovaj komad bakra se širi.

Objašnjenje pojave (odgovor na pitanje "Zašto se ovaj komad bakra širi?") daje se podvođenjem iskaza o toj pojavi, uz pomoć iskaza o početnim uslovima (u kojima pojava nastaje) pod iskaz (ili iskaze) koji govore o opštim pravilnostima - pod naučne zakone. Otuda naziv ovog modela naučnog objašnjenja - "supsumptivni" model ili "covering law" model. Potrebno je zapaziti da navedeni logički argument u gornjem primeru ima čitaocu poznatu formu:

Ako p, onda q p

–––––––––––––– q

To je validni deduktivni logički argument modus ponens koji ima vrlo značajnu primenu u naučnom objašnjavanju i predviđanju. Logičku strukturu naučnog objašnjenja, dakle, možemo predstaviti ovako: z1, z2, ... , zn Jedanili više naučnih zakona u1, u2, ... , um Iskazi o početnim uslovima

––––––––––––-–––––––––––––––––––––––––––

E Iskaz o činjenici koju bi trebalo objasniti Iskaz o pojavi koja se objašnjava podvodi se, uz pomoć iskaza o početnim uslovima, pod zakone i na taj način postiže objašnjenje. Zakoni koji ulaze u sastav eksplanansa govore o bitnim, opštim i nepromenljivim odnosima između pojava. Evo nekih važnih logičkih uslova koje bi trebalo da ispunjava objašnjenje da bi bilo prihvatljivo: (a) iskazi u eksplanansu ne smeju da budu takvi da logički slede iz iskaza u eksplanandumu; (b) iskazi u eksplanansu moraju da budu proverljivi; (c) ne sme postojati snažan razlog za sumnju u istinitost iskaza koji sačinjavaju eksplanans; (d) svedočanstvo koje podržava iskaze u eksplanansu mora da bude nezavisno od iskaza u eksplanandumu.

4.6.1.1.2. Vrste supsumptivnih objašnjenja S obzirom na prirodu logičkog argumenta i odnos između eksplanansa i eksplananduma, moguća su različita razvrstavanja naučnog objašnjenja. Ovde će biti pomenuta podela na (1) deduktivno-nomološka i (2) induktivno-statistička objašnjenja ili objašnjenja po verovatnoći. (Deduktivno-statistička objašnjenja o kojima, takođe, piše Hempel nemaju veliki značaj za ovo štivo.)

(a) Deduktivno-nomološka objašnjenja U deduktivno-nomološkim objašnjenjima iskaz kojim se opisuje pojava koja treba da bude objašnjena (eksplanandum) sa deduktivnom izvesnošću sledi iz konjunkcije iskaza o zakonima i iskaza o početnim uslovima na kojima se zasniva objašnjenje te pojave. Drugim rečima, u deduktivno-nomološkom objašnjenju eksplanandum je logička posledica eksplanansa. Deduktivno-nomološka objašnjenja se, shemom, mogu predstaviti ovako:

x (A(x) → B(x)) (Kadgod A, onda B) A (a) ili A

_________________ B (a) B

Primer: Sva tela zaronjena u tečnost bivaju lakša.

a je telo zaronjeno u tečnost. ___________________________________

Telo a biva lakše. U ovoj vrsti objašnjenja koriste se zakoni univerzalnog oblika "Kadgod A, onda B". Valja imati na umu da se osim pojedinačnih činjenica, pojava i događaja mogu objašnjavati i naučni zakoni, pa i same teorije. Dakle, naučni zakon i naučne teorije ne samo što služe za davanje naučnih objašnjenja, nego su i sami predmet objašnjenja. Postoje,prema tome, različiti nivoi naučnih objašnjenja. Za objašnjavanje nekog naučnog zakona mogu da se upotrebe (a) zakoni koji su opštiji od zakona kji bi trebalo objasniti i (b) teorije: (a) Zakon1

Zakon2 ........

Zakonm ––––––––––

Zakon (koji se objašnjava)

(b) Teorija Pomoćni iskazi

–––––––––––––––––––––––– Zakon (koji se objašnjava)

(b) Objašnjenja po verovatnoći Kod ove vrste objašnjenja iz eksplanansa (iskaza koji se koriste za davanje objašnjenja) iskaz o pojavi koju bi trebalo objasniti ne sledi sa logičkom nužnošću (sa deduktivnom izvesnošću) nego samo sa velikom verovatnoćom. U premisama logičkog argumenta u ovom slučaju nisu univerzalni zakoni, nego iskazi o statističkoj pravilnosti koja važi u nekoj klasi. Reč je o korišćenju statističkih zakona koji imaju oblik "Pr (A,B) = p" (tj. "Verovatnoća da kada A, onda B jednaka je p"). Takva vrsta objašnjenja se može predstaviti ovakvim shemama:

Skoro svi A su B Pr (A,B) = p x je A x je A

--------------------------------------------- x je B x je B

Evo Hempelove ilustracije: Veliki procenat pacijenata inficiranih streptokokama, ozdravlja tokom 24 časa nakon dobijanja penicilina. Pacijent M.N. je imao infekciju streptokokama i dobio je penicilin. ______________________________________________________________________ Pacijent M.N. je ozdravio od infekcije streptokokama tokom 24 časa nakon dobijanja penicilina. To je induktivni logički argument. Prema teoriji objašnjenja o kojoj je ovde reč, bitno je da se objašnjenje postiže deduktivnim ili induktivnim podvođenjem onoga što bi trebalo objasniti pod opšte pravilnosti. Shvatanju naučnog objašnjenja kao podvođenja pod zakone opravdano se stavlja mnogo prigovora. Ovde će biti spomenuti samo neki od njih: (1) Proces objašnjavanja nije čisto logički, formalni, nego i sadržajni, saznajni proces; (2) Protivno tom shvatanju naučnog objašnjenja, objašnjenja su često samo približna i delimična i u većini slučajeva ne nastaju odjednom, nego postupno; (3) To shvatanje ne omogućava razmatranje izbora najboljeg iz skupa predloženih objašnjenja.

4.6.1.3. Brodyevi modeli naučnog objašnjenja Brody je, dodajući Hempelovom deduktivno-nomološkom modelu objašnjenja neke nove uslove, razvio dva modela objašnjenja: (a) uzročni model i (b) model suštinskog svojstva. Prema uzročnom modelu, premisa logičkog argumenta mora da sadrži opis događaja koji je uzrok događaja u zaključku argumenta (eksplanandumu). Na primer, u objašnjenju:

Ovaj komad bakra je zagrejan. Ako se metali zagrevaju, onda se šire.

___________________________________

Ovaj komad metala je proširen.

premisa sadrži opis događaja "ovaj komad metala je zagrejan" koji je uzrok događaja opisanog u eksplanandumu. Kada je reč o uzročnom objašnjenju, vredi napomenuti da je u psihološkim istraživanjima zapažena sklonost ljudi da pre podvedu novu činjenicu pod postojeći klauzalni model, nego da preinače taj model u svetlu nove činjenice. Sem toga, preinačenja obavljena radi podešavanja prema novim činjenicama često su minimalna po obimu i lokalna po karakteru (Tversky, 1986, s.126). Model suštinskog svojstva zahteva da se Hempelov deduktivno-nomološki model dopuni uslovom da eksplanans mora da sadrži iskaz kojim se određenoj klasi objekata pripisuje svojstvo suštinsko za tu klasu objekata, a najmanje jedan objekt uključen u događaj opisan u eksplanandumu jeste član te klase objekata. Na primer, u objašnjenju:

Ova supstanca je bakar Bakar ima atomski broj 29.

Sve što ima atomski broj 29 provodi elektricitet. _________________________________________

Ova supstanca provodi elektricitet. druga premisa pripisuje bakru jedno suštinsko svojstvo, a objekt u eksplanandumu je odista bakar.

4.6.1.4. Funkcionalna objašnjenja Funkcionalnim objašnjenjima se najčešće koristi biologija: Evo primera funkcionalnog objašnjenja: ako je potrebno dati odgovor na pitanje "zašto krv adrži bela krvna zrnca?" može se poći od onoga čemu bela krvna zrnca služe - od njihove funkcije da brane organizam od infekcija. Jedna od shema funkcionalnog objašnjenja koje je razmatrao Hempel (Hempel, 1970, s.127) izgleda ovako: (a) U vreme t, sistem s funkcioniše adekvatno u uslovima vrste c. (b) s funkcioniše adekvatno u uslovima vrste c samo ako je zadovoljen uslov n. (c) Ako je stavka i prisutna u s, onda je uslov n zadovoljen. (d) U vreme t stavka i je prisutna u s. Ali, navedeni argument, s obzirom na premisu (c), uključuje grešku potvrđivanja konsekvensa. Stoga se izostavlja premisa (c) pa se, u skladu sa pretpostavkama Mertona o postojanju "funkcionalnih ekvivalenata" (za neke stavke u oblasti kulture), iz premisa (a) i (b) može zaključiti jedino: Neka od stavki iz klase I prisutna je u s u vreme t. (Hempel, 1970, s.130)

4.6.1.5. Teleološka objašnjenja Kada je reč o objašnjavanju ponašanja čoveka, valja imati na umu da čovekovo ponašanje nije isključivo reaktivno; ono nije određeno samo iskustvom iz prošlosti i datom situacijom u sadašnjosti, nego je i proaktivno - usmereno budućnosti, ono je pod uticajem ciljeva, težnji, namera, nadanja, očekivanja i sl. Stoga su za objašnjenje čovekova ponašanja važna teleološka objašnjenja. Struktura ovog objašnjenja može da se predstavi Aristotelovim "praktičkim silogizmom". Jedna premisa praktičkog silogizma govori o cilju koji čovek želi da postigne, druga o načinu i sredstvima neophodnim za postizanje cilja, a zaključak o preduzetoj akciji:

Osoba O namerava (želi, teži) da postigne cilj C.

Osoba O smatra (zna, veruje) da ne može da postigne cilj C ako ne učini A. ______________________________________________________________ l

Osoba O preduzima A.

Da li u praktičnom silogizmu zaključak sledi sa logičkom nužnošću iz navedenih premisa? Ne sledi. Ista namera može voditi raznim akcijama, a pored toga, izbor sredstava za postizanje cilja zavisi od racionalnih, moralnih, i drugih činilaca.

4.6.1.6. Genetička objašnjenja Događaj (stanje i drugo) koji je nastupio u nekom trenutku t genetički se objašnjava tako što se pokazuje da je taj događaj rezultat više događaja koji su prethodili. Nagel (Nagel, 1974, s.506) naglašava da genetičko objašnjenje nekog pojedinačnog događaja može da se raščlani na niz objašnjenja po verovatnoći čije se singularne premise odnose na prethodne događaje (koji se ne dešavaju istovremeno nego u sledu). Te premise ne predstavljaju skup dovoljnih (već u najboljem slučaju nužnih) uslova za događaje koji se njima objašnjavaju.

4.6.2. Naučno predviđanje Jedna od osnovnih funkcija naučnog znanja jeste predviđanje pojava, procesa, stanja, događaja i dr. u onoj oblasti stvarnosti na koju se odnosi. Bez naučnog znanja nema naučnog predviđanja. Ta anticipativna funkcija naučnog znanja je nužan uslov racionalnog, celishodnog preobražavanja sveta. Naučno znanje je neophodno za naučno predviđanje, a naučno predviđanje, zauzvrat, ima zna čajnu ulogu u sticanju, proveravanju i razvoju naučnog znanja; naučnim predviđanjem se, na osnovu raspoloživih informacija, mogu steći informacije o neizvesnim i katkada o dotle nepoznatim činjenicama, a osim toga, bez predviđanja nema strogog iskustvenog proveravanja naučnih teorija i hipoteza.

4.6.2.1. Logička struktura naučnog predviđanja Protivno shvatanju nekih mislilaca (Scrivena, Scheflera i drugih) prema kojem se pod predviđanjem podrazumeva predvidni iskaz o pojavi koja se predviđa, Popper, Hempel, Oppenheim i drugi smatraju da se u empirijskim naukama predvidni iskaz postavlja na osnovu raspoloživog svedočanstva posredstvom argumenta koji može da bude deduktivan ili induktivan, pa je otuda predviđanje argument, a ne iskaz. Pod uticajem Hempel-Oppenheimovog shvatanja, preovladava uverenje da ma koje naučno predviđanje može da se raščlani na dva osnovna dela: praedicendum - iskaz o onome (događaju, pojavi i dr.) što se predviđa i praedicens - skup iskaza koji predstavljaju osnovu za izvođenje predicenduma. Predicens se takođe može raščlaniti na dva dela: jedan ili više iskaza o opštim pravilnostima, naučnim generalizacijama (G) i jedan ili više iskaza o početnim uslovima (U). Iskazi o početnim uslovima saopštavaju informacije o nekom konačnom skupu uslova koji određuju stanje objekta predviđanja u trenutku od kojeg otpočinje razmatranje u predviđanju. Shematski prikazana, logička struktura naučnog predviđanja, prema tome, izgleda ovako:

G1, G2, ..., Gr Iskazi o zakonima, naučnim generalizacijama...

U1, U2, ..., Uk Iskazi o početnim uslovima ______________________________________________________________l