1

PRAVO NA VODU

2

PRAVO NA VODU U izradi publikacije učestvovale/i su: Jovana Timotijević, Zlatko Stevanović, Natalija Stojmenović, Aleksa Petković, Ana Vuković, Luka Petrović, Teodora Marković, Janko Stefanović, Lav Mrenović, Nemanja Pantović, Iva Marković, Tanja Vukša, Milena Popović, Miloš Baković Jadžić, Vladimir Simović.

Prelom i dizajn: KURS

Fotografije: Bojana Tamindžija, naslovna strana, 7, 9, 18 Ana Vuković, strane 14, 22, 35 Radomir Duvnjak, strana 39

Štampa: Altanova

Tiraž: 1000 kom

Beograd, 2019.

Izradu publikacije podržali su transform! europe i Rosa Luxemburg Stiftung – Southeast Europe.

transform! europe

EUPF is partially financed through subsidy of European Parliament

3

SADRŽAJ:

PROGLAS INICIJATIVE PRAVO NA VODU

ŠTA SU JAVNA DOBRA?

ZAŠTO DANAS GOVORIMO O JAVNIM DOBRIMA?

ZAŠTO JAVNO-PRIVATNA PARTNERSTVA NISU REŠENJE?

ZAŠTO JE PRIVATIZACIJA LOŠA?

ALI ZAR NIJE TENDENCIJA U SVETU DA SE UPRAVLJANJE PREPUŠTA PRIVATNIM KOMPANIJAMA, TAKO JE EFIKASNIJE?

KAKVA JE POLITIKA VLADE U OBLASTI VODA?

ZAŠTO JE VAŽNO POGLAVLJE 27?

NA ŠTA MISLIMO KADA KAŽEMO EKONOMSKA CENA VODE?

ŠTA NAM JE PREOSTALO OD INFRASTRUKTURE U OBLASTI VODA?

KAKVO JE STANJE NAŠIH IZVORIŠTA I ŠTA IM PRETI?

KAKVU VODU PIJEMO?

Izjava 1 – Dušan Kokot

Izjava 2 – Liljana Sokolova

ČIJE SU NAŠE BANJE?

KOLIKO VELIKE PROBLEME STVARAJU MALE HIDROELEKTRANE?

Izjava 3 – Milinka Nikolić Minja

KOJE SU NAŠE PREPORUKE?

Izjava 4 – Pablo Sanchez Centellas

Izjava 5 – Iva Marković

5

6

8

10

12

13

15

17

19

21

23

25

27

29

30

31

33

34

36

37

4

5

PROGLAS INICIJATIVE PRAVO NA VODU:

Voda kao javno dobro nalazi se na uda-ru velikih privatnih kompanija širom sveta. One sve češće prodiru u sektor snabdevanja vodom, čime se omogućava privatizacija vodnih dobara. Njihov primarni interes je sti-canje profita, dok je interes zajednice sasvim sporedan. Zbog toga su ljudi širom planete započeli borbu protiv korporacija.

Ovaj proces nije zaobišao ni Srbiju. Nakon što su naši izvori dati pod koncesije, tj. privatizovani, prešlo se na otimanje zona vodozaštite, nasipa, reka, potoka i drugih vodnih dobara. Međutim, to je izazvalo reakciju ljudi širom Srbije. Pobunili su se stanovnici Stare planine, Pirota, Jošaničke banje, Petrovca na Mlavi, Kraljeva, Niša, Zrenjanina, Subotice, Užica, Beograda i drugih mesta. Branitelji reka su počeli da se ujedinjavaju, a njima bi trebalo da se pri-druže i lokalni pokreti, sindikati, aktivističke grupe i druga udruženja, akademska zajed-nica i građani.

Treba da svi zajedno radimo na tome da voda postane ljudsko pravo zaštićeno Usta-vom Srbije i zakonskim aktima. Zbog toga Vas pozivamo da se udružimo!

Pravo na Vodu je mreža koja okuplja organizacije i pojedince ujedinjene u borbi za pristup vodi. Smatramo da apsolutno svaki čovek mora imati pristup dovoljnoj količini kvalitetne vode kako bi zadovoljio svoje životne potrebe. Da bi se ovo ostva-rilo, neophodno je direktnije uključivanje stanovništva i lokalnih zajednica u procese odlučivanja o ovom resursu.

Protivimo se privatizaciji vode i vodnih dobara. Interes privatnih kompanija nije dugoročna i održivo planirana proizvodnja vode, već sticanje što većeg profita. Zbog toga, voda mora biti javno dobro u zajednič-kom vlasništvu. Zalažemo se za promenu Us-tava koja bi garantovala održivo snabdevanje

domaćinstava kvalitetnom vodom za piće na neprofitnoj osnovi. Imovinski status ne sme biti uslov pristupa vodi. Danas u Srbiji go-tovo polovina gradskih vodovoda proizvodi neispravnu vodu, a u Vojvodini oko 650.000 ljudi koristi vodu zagađenu arsenom. Zato je potrebno pojačati javne investicije u infra-strukturu koja će omogućiti pristup kvali-tetnoj vodi, a posebno pomoći siromašnijim krajevima da dostignu taj standard.

Takođe je neophodno: vratiti u javno vlasništvo sva izvori-

šta i banje koje su privatizovane ili date pod koncesiju; obustaviti gradnju svih malih hi-

droelektrana, a električnu energiju dobijati iz drugih obnovljivih izvora energije; regulisati strože ekološke standarde

koji garantuju održivo i dugoročno korišćenje vode i obezbediti ade-kvatnu kontrolu njihovog poštova-nja; izgraditi javnu infrastrukturu za

prečišćavanje otpadnih voda; raditi na sprovođenju politike koja

će u sektoru industrije i poljoprivre-de preduprediti zagađenje. Inicijativu Pravo na vodu pokrenuli

su Levi samit Srbije, Platforma 7 zahteva i Socijaldemokratska unija, a u njenom radu učestvuje i sve veći broj zainteresovanih pojedinki i pojedinaca.

Kontakti:pravonavodu@gmail.comfacebook.com/pravonavodutwitter.com/pravonavodu

6

FAQ 1

ŠTA SU JAVNA DOBRA?Jovana Timotijević

Trebalo bi, pre svega, napraviti razliku između pojma javne svojine i javnog dobra. Iako povezani, neretko se ova dva pojma i izjednačavaju. Ipak, videćemo da je njihovo razgraničenje važno ne samo za sagledava-nje ekonomskih i političkih procesa kojima svedočimo danas, već i za razumevanje ur-gentnosti postavljanja pojma javnog dobra u fokus borbe za pravednije društvo.

Naspram privatne svojine, naše istorijsko iskustvo poznaje još i zadružnu, društvenu i javnu svojinu. U slučaju privatne svoji-ne, proizvodnja, upravljanje i raspolaganje resursom (bilo da govorimo o konkretnom proizvodu ili usluzi) u potpunosti je u nadlež-nosti privatnog vlasnika – vlasnik odlučuje o tome ko će imati pristup određenom re-sursu i pod kojim uslovima. Zadružna svo-jina podrazumeva izvestan vid „kolektivne privatne svojine“, gde je određena zajednica (ma koliko zatvorena ili inkluzivna, brojna ili ne) odgovorna za proizvodnju, definisanje principa upravljanja i korišćenja resursa. Ona tako može odlučiti da će pristup resursima ograničiti samo na svoje članove ili otvoriti slobodan pristup svima. Javna svojina po-drazumeva pre svega državno vlasništvo nad resursima. Značajno, međutim, kod javne svojine, jeste i to ko njome upravlja. U realno postojećem socijalizmu u Jugoslaviji preovla-davao je model društvene svojine, u kojoj je upravljanje, u manjoj ili većoj meri, sa držav-nog nivoa prepušteno samim preduzećima i radništvu zaposlenom u njima. Poslednjih decenija povratka i dominacije kapitalističke logike u ekonomskim i političkim procesima u društvu, društvena svojina je u potpunosti privatizovana, dok je upravljanje državnom svojinom u velikoj meri monopolizovano od strane političke elite na vlasti kroz različite mehanizme (organe državne uprave i javna preduzeća). Iako član 86. Ustava Republike

Srbije prepoznaje nominalno tri tipa svojine, u praksi su dominantne državna (javna) svoji-na i privatna svojina, dok je zadružna svojina nedostatno zakonski regulisana i ideološki marginalizovana.

To što država kroz pravo vlasništva po-laže pravo na regulaciju određenog javnog resursa, nije dovoljno da bismo nešto nazvali javnim dobrom. Predloženi nacrt Zakona o naknadi korišćenja javnih dobara definiše javno dobro kao „prirodno ili ljudskim radom stvoreno dobro koje je posebnim ili ovim zakonom utvrđeno kao prirodno bogatstvo, dobro od opšteg interesa ili dobro u opštoj upotrebi“. Postavljanjem ove tri odrednice, koje su veoma različite u svojim posledica-ma, kao ravnopravne mogućnosti za odre-đivanje javnog dobra, zakonski se dopušta da opšte dobro ne mora biti nužni uslov za neko javno dobro. Na taj način, voda, reci-mo, može biti tretirana kao prirodno bogat-stvo koje neko privatno lice može eksploati-sati (uz nadoknadu državi) uprkos opštem, a za sopstveno dobro.

Naspram preširokoj definiciji koju ovaj nacrt zakona sugeriše, a koja omogućava brojne mehanizme prisvajanja i ograđivanja javnih dobara, ono što neki resurs čini jav-nim dobrom mora biti i društveni konsen-zus da su u pitanju resursi koji se ni na koji način ne smeju otuđiti, te kojima mora biti zagarantovan pristup za sve članove druš-tva. Morali bismo se, dakle, dogovoriti šta smatramo osnovnim uslovima neophodnim za dostojanstven život, a onda i koji resur-si te uslove omogućavaju i iz njih izvesti i okvir javnih dobara. Javnim dobrima tako treba smatrati i obrazovanje i zdravstvo i socijalnu zaštitu, kao i komunalne usluge i resurse koji omogućavaju svakodnevne uslove za opstanak, a onda i lični razvoj svakog člana i članice društva.

7

U situaciji u kojoj postoji konstantni pri-tisak da se sve sfere naših života podvedu pod tržišnu logiku, borba za javna dobra se jednako mora voditi i na terenu redefinisa-nja samog koncepta i doslednog prevođe-nja takve definicije u zakonski okvir, kao i na terenu konkretnih politika koje se tiču javnih dobara.

8

FAQ 2

ZAŠTO DANAS GOVORIMO O JAVNIM DOBRIMA?Jovana Timotijević

Tokom 1990ih godina, proces ponovnog uvođenja i dominacije kapitalističkog modela ekonomije u Srbiji, oličen talasima privatiza-cija društvenog i državnog vlasništva, pratilo je i rastuće raslojavanje u društvu. Ovakav trend je dodatno zaoštren nakon globalne ekonomske krize 2007/2008. godine, inten-ziviranim prevođenjem javnih dobara i usluga u robu na tržištu, a potom i njihovom poste-penom privatizacijom. Time je, posledično, ugroženo pravo na zadovoljenje osnovnih životnih potreba za sve veći broj ljudi. Putem različitih mehanizama u kojima privatni kapital i vlasništvo dobijaju pristup javnim dobrima – poput direktne prodaje javne svojine, delimičnog dodeljivanja nadležnosti za neki deo javnih usluga ili infrastrukture, te koncesionih ugovora (pri čemu privatni vlasnik dobija mogućnost eksploatacije javne svojine) – sistemi zdravstva, obrazovanja, socijalne zaštite, transporta ili komunalnih usluga, da pomenemo samo neke, prestaju da budu vođeni opštim ili javnim interesom većine društva, već se oblikuju i upravljaju „racionalnošću“ koja se zasniva na uvećanju kapitala kao krajnjem cilju.

Ilustrujmo ove procese konkretnim slučajem u lokalnom kontekstu, na primeru vode kao jednog od najneophodnih resursa za opstanak. U zakonskom okviru Srbije, od 2016. godine, voda više nije definisana kao dobro od opšteg interesa koje uživa poseb-nu zaštitu, već postaje prirodno bogatstvo u svojini Republike Srbije, nad kojim je mogu-će steći pravo korišćenja i pravo zakupa. Sa jedne strane, voda je na ovaj način zakonom određena kao resurs koji nije moguće otuđi-ti u vlasničkom smislu – ona dakle ne može biti direktno prodata nekom privatnom vlasniku. Međutim, bez obzira na vlasništvo,

a u svetlu dominantnog trenda prevođenja dobara i usluga u tržištom vođen sistem, njena se eksploatacija može prepustiti pri-vatnom licu, što se u globalnim razmerama sve više dešava, bilo kroz ustupanje izvora ili vodosnabdevanja, ili eksploataciju reka kroz izgradnju hidroelektrana. Tako, recimo, vodosnabdevanje koje se prepusti privatnoj kompaniji više nije planirano, razvijano i održavano pre svega u odnosu na konkren-tne potrebe stanovništva, odnosno gustinu i distribuciju naseljenosti u nekom mestu ili očuvanje neposrednog ekosistema, kao ni prema standardu kvaliteta vode, već zavisi primarno od odnosa potražnje i cene koja se može dobiti za korišćenje vode, a koje u sadejstvu mogu obezbediti i profit. Javna svojina, u ovom slučaju prepuštena privat-noj eksploataciji, tako de facto prestaje da bude i javno dobro. Ljudi i njihove potrebe, očigledno, bivaju isključeni iz jednačine koja određuje proizvodnju nečeg što je neopho-dan resurs za sve.

Kada javno dobro ili usluga postane roba, celokupni sistem proizvodnje i distribuci-je tog dobra ili usluge oblikuje se prema tržišnim uslovima, te se postepeno pristup ograničava i omogućava privilegovanom delu stanovništva. S obzirom na to da se radi o dobrima i uslugama koje su neophodne za održavanje osnovnih uslova za dostojan-stven život, veliki deo stanovništa tada biva primoran da, bez obzira na svoje mogućno-sti i okolnosti, sâm obezbedi dovoljnu zara-du koja bi omogućila opstanak. Na taj način, uskraćivanje zagarantovanih javnih usluga i dobara svo radništvo stavlja u položaj podložan još većem stepenu eksploatacije, s obzirom na to da nadnica postaje apsolutni prioritet i nužnost. Nadalje, ako su nadnica i

9

posao koji je obezbeđuje neophodni uslovi za preživljavanje, bilo kakva borba za bolje uslove i otpor ovako nepravednom sistemu bivaju obeshrabreni.

Stoga, ukoliko želimo da uspostavi-mo društvo u kome su svima, bez razlike, omogućeni osnovni uslovi za dostojanstven život, pred nama je višestruka borba u čijem su središtu javna dobra:

Potrebno je da se usvoji nedvosmislena interpretacija koncepta javnog dobra tako da podrazumeva sve ono što mora biti zagarantovano za osnovne uslove života svakog pojedinca ili pojedinke, te da ne može biti tretirano kao roba;

Javna dobra koja su privatizovana moraju se vratiti u javno vlasništvo, dok se

preostala javna dobra u javnom vlasništvu moraju odbraniti od prevođenja u robu i potencijalne privatizacije;

Dugoročno je neophodno i u zakonski okvir uključiti sve usluge i resurse koji se smatraju javnim dobrom, na način da im garantuje takav status i dostupnost svima;

Neophodno je zahtevati i uspostaviti i društvenu kontrolu nad javnim dobrima (koja bi zamenila današnju situaciju državne kontrole koja se iznova svodi na potrebe političkih elita), kako bi se njihovo upravlja-nje, razvoj i eksploatacija vodili opštim, a ne pojedinačnim interesom.

Za javna dobra u javnom vlasništvu, zajedničkim upravljanjem i zagarantovanim pristupom za sve!

10

FAQ 3

ZAŠTO JAVNO-PRIVATNA PARTNERSTVA NISU REŠENJE?Jovana Timotijević

Dok su predstavnici srpske Vlade i fran-cuske privatne firme Vansi potpisivali ugo-vor o koncesiji aerodroma Nikola Tesla, na period od 25 godina, odluka da se izabere velika francuska kompanija koja bi trebalo da doprinese razvoju beogradskog aerodro-ma, ocenjena je kao „’win win’ investicija“. Osim što je u tom slučaju, kao i u većini drugih sličnih situacija, ugovorna dokumen-tacija netransparentna, te ne može potkre-piti takvu ocenu, sam model javno-privat-nog partnerstva (JPP) teško da može imati „win-win“ epilog zbog sukoba interesa koji leži u njegovoj osnovnoj strukturi.

Termin JPP je prvi put uveden u naš pravni sistem 2011. godine, usvajanjem Zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama. JPP se najčešče nudi kao reše-nje za krizu javnih usluga i preduzeća, kao i za potrebe ulaganja i unapređenja infra-strukture. Ono predstavlja model u kome se određeni resurs u javnom vlasništvu (obič-no razumevan kao javno dobro) delimično ustupa privatnoj kompaniji. Upliv privatnog kapitala u neko javno dobro, koji se ostva-ruje kroz model JPP, varira u formi i stepenu nadležnosti partnera, te su i rezultati ova-kvih modela različiti. Međutim, za razliku od stanovišta koja ne preispituju dugoročne efekte i korisnost sâmog procesa privatiza-cije, već samo priznaju postojanje „uspeš-nih“ i „neuspešnih“ privatizacija, potrebno je rasvetliti sukob interesa koji se inicijalno krije iza partnerstva javnog i privatnog sek-tora, te koji dugoročno ne može proizvesti pozitivne rezultate po društvo u celini.

Ponovno uvođenje kapitalizma kao domi-nantnog ekonomskog režima i neoliberalne mere štednje praćeni su intenzivnom politič-kom kampanjom koja afirmiše privatizaciju,

zasnivajući se pre svega na stalnoj kritici javnog sektora kao „tromog“, skupog i ko-rumpiranog, a onda i zagovaranju JPP kao oblika privatizacije koji će podići efikasnost javnih preduzeća i usluga, uskladiti troškove proizvodnje ili pružanja usluga sa cenama korišćenja istih, smanjiti budžetske rashode, povećati stepen konkurencije a time pobolj-šati i kvalitet usluga i proizvodnje, te ko-načno, smanjiti korupciju u preduzećima. S jedne strane, nije uvek lako odbraniti se od kritika upućenih javnim preduzećima, kada brojne situacije i iskustva samih korisnika/ca podržavaju tezu o korupciji, neefikasnosti i smanjenom kvalitetu usluga. S druge, pak, odgovornost za takvo stanje ne može se u potpunosti pripisati samim preduzećima, a posebno ne radništvu tih preduzeća. Uzrok se, naime, mora potražiti u širem kontekstu, odnosno u vezi sa procesima prevođenja celokupne privrede na tržišnu logiku. Iako javna preduzeća servisiraju opšte potrebe društva, bivaju primorana da se vode preo-vladavajućim trendom profita kao primar-ne mere uspešnosti funkcionisanja, kao i merama štednje koje po svaku cenu zahte-vaju smanjenje javnih troškova. Uz to, javna preduzeća su tokom ovih promena veoma često već interno privatizovana, kroz uskra-ćivanje prava odlučivanja radništvu, a onda podređivanje funkcionisanja pojedinačnim interesima upravljačke manjine. Na taj način, iako zakonski još uvek u statusu državnih preduzeća, ona su zapravo već privatizova-na, a njihova neefikasnost i gubici, umesto da se pripišu upravi (koja je po političkoj liniji postavljena), svaljuju se na leđa radništva kao i na sam model javnog preduzeća.

Međutim, iako je neke delove javnog sektora potrebno reformisati, promovisanje

11

modela JPP kao rešenja u slučaju javnih dobara i usluga znači prenebregnuti pri-marni sukob interesa između dve strane u partnerstvu. Naime, javno dobro, sa jedne strane, podrazumeva pre svega vođenje ide-jom javnog interesa, odnosno zadovoljenja potreba najvećeg broja ljudi u društvu. Pri-vatni partner, s druge strane, ima primarnu motivaciju finansijske dobiti, a ne dobrobiti korisnika određene usluge ili dobra. Ova-kva tenzija za rezultat ima, gotovo u svim primerima realizovanih JPP u Srbiji kao i u drugim zemljama, situaciju da se prednost daje privatnom interesu i profitu, a na uštrb potreba ljudi, i to, vredi naglasiti, potreba koje predstavljaju mahom osnovne predu-slove za dostojanstven život. Javni sektor u takvim partnerstvima gubi mogućnost da donosi odluke u čijem se interesu određeni resurs koristi, te ne može odbraniti osnovno svojstvo javnog dobra. Konkretno, privatni partner, imajući uz to i „sigurnog platišu“ za partnera, obično preuzima profitabilni deo, kao što su naplata ili pojedini delovi distri-bucije, i iz tih poslova izvlači dobit za sebe, dok se mnogo skuplji i tržišno neisplativi delovi procesa ostavljaju javnom partneru, a nastali gubici se raspoređuju kao trošak na građane. Iako se JPP model prikazuje kao rešenje, uz objašnjenje da će privatni partner investirati dodatna ulaganja i, zarad sopstvenog profita, poboljšati i celoku-pnu efikasnost i kvalitet usluga i za ostale građane, prepuštanje osnovne društvene infrastrukture – javnih usluga i resursa kao javnog dobra – logici akumulacije kapitala koju zastupa privatni partner, dugoročno podriva njenu prvobitnu logiku i svrhu.

Kako istraživanja pokazuju, postoje broj-ne negativne posledice privatizacija javnih usluga kroz JPP model u različitim zemljama Evrope. Usled stalne težnje privatnog par-tnera da povećava svoj profit, on prepušta neprofitabilne delova preduzeća ili sistema usluga javnom partneru i/ili transformiše

delove koji su u njegovoj nadležnosti kako bi postali profitabilni(ji).

JPP ne predstavljaju dugoročna rešenja za javni sektor, a posebno su opasna kada su u pitanju javna dobra koja ispunjavaju osnovne životne potrebe svih građana i gra-đanki u društvu. Ovakav model partnerstva ugrožava samu pretpostavku javnih dobara koja se odnosi na zagarantovan pristup svi-ma, jednostrano donoseći dobit privatnom partneru. Istovremeno, on nikako ne garan-tuje poboljšanje usluga građanima, kvalitet-nija radna okruženja radništvu ili smanjenje javnih rashoda. Konačno, iako ništa manje značajno, prisustvo privatnog partnera u upravljanju javnim dobrima ugrožava i mogućnost neposrednog učešća građana i građanki u donošenju odluka o resursima koji su zapravo direktno povezani sa njiho-vim opstankom.

12

FAQ 4

ZAŠTO JE PRIVATIZACIJA LOŠA?Luka Petrović i Natalija Stojmenović

Uzmimo situaciju u kojoj država ili lokal-na zajednica finansira korišćenje i održava-nje nekog zajedničkog resursa. Takav način funkcionsanja postoji već godinama, usluga je zadovoljavajuća a troškovi podnošljivi. Sa opravdanjem da će odnos troškova i kvali-teta biti bolji, političari izabrani od strane zajednice odlučuju da, bez konsultovanja ostalih, pružanje usluge i održavanje resur-sa prodaju privatnom licu. Iako svi mi kroz poreze finansiramo rad javnih preduzeća, odluka se donosi bez našeg učešća. Zatim, sasvim neočekivano, troškovi porastu do te mere da određen broj ljudi ne može da ih priušti a dugoročno održavanje biva potpu-no zanemareno. Šta se dešava kada je taj resurs neophodan za osnovnu egzistenciju?

Privatizacija je proces prenošenja javne svojine u privatno vlasništvo. Postoje razli-čite forme privatizacije kao što su direktna prodaja, tenderska i vaučerska privatizacija, ali i različite hibridne forme poput jav-no-privatnih partnerstava (JPP), koncesija ili dokapitalizacija. Iskustva mnogih gradova pokazuju da iz privatizacije korist izvlači is-ključivo privatni kapital, dok prava radništva ostaju uskraćena, a interes javnosti zane-maren. Nisu česti slučajevi da se vodovodi u potpunosti privatizuju, obično se sklapaju JPP ili se daju u koncesije. Ugovori su često u potpunosti nedostupni javnosti, a investi-tori su zaštićeni na uštrb građana i građanki. Praksa pokazuje da je profit zagarantovan investitorima, dok se negativni efekti pre-bacuju na javnog partnera i obične ljude.

Po pravilu, koristi od privatizacija imaju isključivo privatne firme, zato što mogu u kratkom vremenskom roku i bez puno ulaganja da zarade velike količine novca jer uvek dolazi do naglog poskupljenja cene

vode. S obzirom na to da svi ljudi moraju da piju vodu, a da je cilj privatnih kompanija da zarade što više novca, najlakše je podići cene zato što je vodosnabdevanje prirodni monopol. Međutim, uvek postoje ljudi koji usled lošeg materijalnog položaja ne mogu da isprate povećanje cena, te im pristup pi-jaćoj vodi biva uskraćen. Bez vode je nemo-guće živeti i ona ne sme da bude privilegija bogatih. U Srbiji, zemlji sa najvećim nejed-nakostima u Evropi, veliki broj siromašnih ljudi više ne bi imao pristup vodi, jer ne bi imali dovoljno novca da je plate.

Ulaganja u vodovodnu infrastrukturu zahtevaju velike investicije. Privatnicima se ne isplati da ulažu velike količine novca u infrastrukturu, pa vodovodi ostaju zapu-šteni, a kvalitet vode se pogoršava. Osim toga, privatne vodovode je izuzetno teško kontrolisati. Kada su vodovodi u javnom vlasništvu, lakše je vršiti politički pritisak na izabrane političare i javnu upravu i na taj način pozivati na odgovornost, i neposred-no učestvovati u procesu donošenja odluka o funkcionisanju preduzeća. Privatnici uvek mogu da iskoriste argument da je njihova stvar šta će raditi sa sopstvenom svojinom, bez obzira na to što je svima dostupna voda javni interes. Upravo je to i cilj privatizacija – voda postaje ekskluzivna roba, dostupna malom broju ljudi, za koju se mora izdvojiti puno novca. Umesto da se posmatra kao roba na kojoj privatnici mogu da zarađuju, treba je tretirati kao javno dobro i ustavom garantovano i neotuđivo pravo, bez obzira na materijalni položaj ljudi.

13

FAQ 5

ALI ZAR NIJE TENDENCIJA U SVETU DA SE UPRAVLJANJE PREPUŠTA PRIVATNIM KOMPANIJAMA, TAKO JE EFIKASNIJE?Luka Petrović i Natalija Stojmenović

Privatni sektor se često prikazuje kao efikasniji i racionalniji od javnog, a privatiza-cija kao neizbežni magični štapić koji pred-stavlja rešenje za sve moguće probleme. Primeri iz sveta nedvosmisleno pokazuju da su privatizacije donosile različite probleme od slučaja do slučaja. Proces privatizaci-je upravljanja vodama često je od samog početka bio problematičan te su građani i građanke protestvovali zbog isključenosti iz procesa predaje/prodaje sopstvenog javnog dobra. Očigledna težnja privatnih vlasnika za maksimalnom zaradom u nekim slučaje-vima dovodila je do toliko visokih cena da su ljudi usled prezaduživanja morali da se oslanjaju na alternativne izvore vode. Kao odraz potpune bezobzirnosti korisnici su i isključivani sa mreže. Oni koji su živeli u naj-siromašnjim oblastima nisu morali da brinu o tome jer neretko nisu bili ni priključeni na mrežu. Uz navedene direktne posledice, analiza negativnih iskustava je pokazala da često nije bilo dugoročnih planova od strane kompanija (što je očekivano), ali ni od strane vlade čija je dužnost da javna dobra troši na održiv način.

Početkom 1980-ih su se mnogi gradovi u svetu odlučili da prepuste upravljanje svo-jim vodovodima privatnim korporacijama. Ipak, posledice su bile katastrofalne, tako da smo trenutno svedoci sasvim drugačijeg procesa – od 2000. do juna 2017. godine je 267 vodovoda širom sveta, koje koristi oko 100 miliona ljudi, vraćeno u javno vla-sništvo. Dobrobiti rekomunalizacije su bile

višestruke, a kao glavne se uzimaju: sma-njenje troškova, kvalitetnija usluga, finansij-ska transparentnost i povratak operativne kontrole nad javnim dobrom. Vraćaju se u javno vlasništvo u svim delovima sveta: i u „sređenim zapadnim državama“, kao što su Francuska, SAD, Kanada ili Nemačka, ali i u onim siromašnijim, (polu)perifer-nim državama, poput Bolivije, Indonezije, Ugande ili Libana, u kojima je često i mnogo lakše uticati na političke tokove, ukoliko ste vlasnik velike korporacije. Argument da bi vodovode trebalo privatizovati kako bi se „išlo u korak sa svetom“, više ne stoji. Činjenice pokazuju suprotno – vodovodi se polako vraćaju u javno vlasništvo, čak i kada je potrebno platiti velike penale kako bi se raskinuli štetni ugovori.

Berlin je 1999. godine prodao 49,9% vlasništva nad svojim vodovodom kompa-nijama RWE Aqua GmbH i Vivendi (sada Veolia Wasser Gmbh), a grad je garantovao ovoj kompaniji određenu stopu profita. Ukoliko garancije ne bi bile ispunjene, grad, odnosno građani, bi bili dužni da plate penale kompaniji. Koristi od prodaje imala je isključivo privatna kompanija. Cene vode su skočile za 35%, a Veolia je ostvarila profit od 1,5 milijardi evra, dok su opale investi-cije u vodovodnu mrežu. Zbog toga je grad, nakon referenduma iniciranog od strane društvenih pokreta, 2012. godine odlučio da u potpunosti povrati vlasništvo nad vodovo-dom, a čitav proces privatizacije doveo je do gubitka za grad Berlin od 2 milijarde evra.

14

Pariski vodovod dat je u zakup 1984. go-dine dvema privatnim kompanijama – Veolia i Suez na 25 godina, a 2002. godine otkrive-no je da su cene vode za 25% do 30% veće od realnih. Kada je ugovor istekao, grad nije želeo da nastavi saradnju sa privatnim kompanijama, već je formirao upravni savet vodovoda, u kojem su garantovana mesta imali radnice i radnici vodovoda i predstav-nici društvenih pokreta. U prvih 5 godina nakon vraćanja u javno vlasništvo ušteđeno je 30 miliona dolara, cena voda je snižena, a formirani su i solidarni fondovi kojima je garantovano pravo na stanovanje i pravo na vodu siromašnim stanovnicima grada.

Tačno je da javna preduzeća često služe kao sredstvo zadovoljavanja interesa

vladajućih partija što neizbežno utiče i na kvalitet njihovog rada. Ali, to ne može biti razlog za privatizaciju jer će nju sprove-sti upravo iste stranke koje uzurpiraju taj položaj. Privatizacijom vodosnabdevanja bili bismo onemogućeni da utičemo na donoše-nje odluka u oblastima koje nas se direktno tiču. Kratkoročno, nešto novca bi se slilo u državnu kasu, ali na duži rok interesi pri-vatnih vlasnika su takvi da bi neminovno naštetili javnom interesu, što međunarodna iskustva nedvosmisleno pokazuju. Umesto toga, rešenje je u zalaganju za formiranje nadzornih tela i reforme javnih preduzeća kako bi način njihovog poslovanja bio tran-sparentan, kontrolisan i u korist građana.

Akcija “Voda za sve" povodom Svetskog dana voda, 22. mart 2019. - Beograd, savski nasip.

15

FAQ 6

KAKVA JE POLITIKA VLADE U OBLASTI VODA?Nemanja Pantović

Javne politike Vlade kada je reč o uprav-ljanju u oblasti voda se zasnivaju na nekoliko dokumenata od kojih su trenutno među najbitnijim: Strategija upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2034. godi-ne (u daljem tekstu Strategija upravljanja), Nacionalni program zaštite životne sredine, Nacionalni program upravljanja rizikom od elementarnih nepogoda i Strategija za aprok-simaciju u oblasti životne sredine, dok glavni normativni akt predstavlja Zakon o vodama.

Stvarne namere Vlade u oblasti voda najbolje ćemo razumeti ako analiziramo proklamovane ciljeve i uporedimo ih sa praktičnim koracima u njihovoj realizaciji.

Iako se može primetiti da postoje odgo-varajući dokumenti javnih politika, njihov najevidentniji problem jeste to što ostaju mrtva slova na papiru. Pored toga, način konstruisanja i realizacije ovih javnih poli-tika, koji retko podrazumeva uključenost javnosti, transparentnost i adekvatno spro-vođenje, jeste još jedna odlika dugoročnih strategija i njihove realizacije. Puko formal-no postojanje javne rasprave ne znači da će interesi javnosti biti ugrađeni u strateški važne dokumente. U situaciji fragmentirane javnosti koja ne uspeva da organizuje svoje interese i iskoristi svoju moć, participaci-ja je svedena na demokratski ritual lišen sadržine, proces kojim vlast legitimiše svoju vladavinu fasadom demokratije koja je od-sutna iz domena deklarativno javne politike.

Vlada u Strategiji upravljanja sama progla-šava bankrot svoje kontradiktorne politike: „Osnovni problemi za očuvanje i zaštitu biodi-verziteta su: nepridržavanje propisanih režima i mera zaštite biljnog i životinjskog sveta, pre-dela i geološkog nasleđa, prvenstveno zbog neracionalnog korišćenja prirodnih resursa,

slaba pokrivenost planskom i urbanističkom dokumentacijom i izražena protivpravna izgradnja objekata u zaštićenim područjima, nedovoljna ulaganja države u očuvanje i održivi razvoj najreprezentativnijih područ-ja i ključnih vrsta biodiverziteta“. Iako je i sama uočila nedoslednosti svog delovanja, država praktično poništava gore izrečeno pružanjem podrške za izgradnju mini hidro-elektrana u planinskim područjima bogatim vodama i dozvoljava i aktivno podržava (kroz subvencije i povlašćenu cenu otkupa električne energije) radnje koje je odredila kao štetne poput neracionalnog korišćenja prirodnih resursa i protivpravne gradnje u zaštićenim područjima. Takođe, u Strategiji upravljanja se jasno ističe da „voda i ra-zvoj i upravljanje vodnom infrastrukturom predstavljaju nacionalni interes i obavezu“. Raskorak između proklamovanih ciljeva politike voda i prakse njenog sprovođenja postaje jasniji i ako konsultujemo Uredbu o uslovima i načinu privlačenja stranih direk-tnih investicija donetu 12.6.2018. godine u kojoj se u posebnom prilogu izdvaja 30 banjskih kompleksa koji mogu postati pred-met krupnih – i od strane države subvenci-onisanih – privatnih ulaganja a samim tim i predmet privatizacije.

Ukoliko zanemarimo nepostojanje for-malnih i suštinskih uslova za prodor javnog interesa u politiku i okrenemo se analizi sadržine jednog krovnog dokumenta kao što je Strategija upravljanja, primetićemo jasnu naklonjenost izvršne vlasti privatnom interesu koji se, za razliku od javnog, revno-sno sprovodi. Tako se na primer u odeljku Strategije upravljanja koji nosi naziv Kori-šćenje mineralnih voda za flaširanje, planira povećana eksploatacija vode sa mineralnim

16

svojstvima i njen izvoz na svetsko tržište – plan koji podrazumeva privatizaciju izvo-ra, ubrzanu eksploataciju vodnih resursa, uz propratni rast cena mineralne vode za domaću potrošnju i uništavanje održivosti ekosistema.

Država prepušta svoju upravljačku ulogu i u drugim oblastima važnim za pristup vodi. To najbolje pokazuju skorašnje indikacije o privatizaciji beogradskog vodovoda. Zakon-ski, privatizovanje komunalnih delatnosti nije dozvoljeno. Ipak, izmenama Zakona o komunalnim delatnostima koje su usvojene 2016. godine otvorena su vrata privatnom kapitalu da pruža usluge od opšteg intere-sa koje su tradicionalno bile u nadležnosti države, što nas stavlja na korak od priva-tizacije. Primeri širom sveta pokazuju da prepuštanje upravljanja vodosnabdevanja privatnim kompanijama dovodi do drastič-nog rasta cena. Posledice podvrgavanja osnovnih ljudskih potreba logici privatnog bogaćenja će i u Srbiji biti podjednako ra-zorne za kvalitet života.

Kada je reč o vodovodima, Strategija će se odnositi na one koji se „bave isključivo proizvodnjom, kanalisanjem i prečišćava-njem vode“, dakle na najveće komplekse vodovodne infrastrukture, pre svega be-ogradski vodovod. Strategija predviđa da Skupština jedinice lokalne samouprave do-nosi odluku o statusnim pitanjima (postupak dodele ugovora o poveravanju komunalnih delatnosti drugim privrednim licima, izme-ne osnivačkih akata, odluke o izdvajanju ili pripajanju delova preduzeća). Ovakvim regulativnim okvirom svi relevantni nivoi od nacionalnog do lokalnog postaju otvoreni za prodor privatnog kapitala.

Osnovni problemi Vladine politike u ovoj oblasti se jasno naziru iz ovih primera. Naime Vlada donosi strateška dokumenta koja predstavljaju ciljeve koji se u praksi ne sprovode na predviđen način. Pored toga, sam način postavljanja tih ciljeva se kosi sa

principima ekološke održivosti i javnim in-teresom da se vodni resursi i infrastruktura očuvaju i unaprede. Nalazimo se u situaciji u kojoj Vlada kao nacionalni interes po-smatra kapital, dok interese i glas građana i građanki u procesu donošenja i realizacije javnih politika zanemaruje. Takva država prestaje biti čuvar javnog interesa i preo-bražava se u puki mehanizam za postupnu, ali sve bržu vlasničku transformaciju javnih kapaciteta u privatne, u oblasti koja je od vitalnog značaja za život i zdravlje opšte populacije.

17

FAQ 7

ZAŠTO JE VAŽNO POGLAVLJE 27?Aleksa Petković

Srbija je 2014. godine otpočela pregovo-re o pristupanju Evropskoj uniji (EU). Da bi postala članica Unije, Srbija mora da uskladi svoje zakonodavstvo sa EU regulativama. Zakonodavstvo EU je podeljeno u 35 po-glavlja od kojih svako pokriva oblasti koje su u nadležnosti EU ili u podeljenoj nadležno-sti EU i država članica. Poglavlje 27 pokriva oblast zaštite životne sredine i klimatskih promena. Prvi korak u otvaranju poglavlja je ,,skrining’’, odnosno analiza usklađenosti za-konodavstva Srbije sa evropskim. Evropska komisija je 2014. godine zaključila da je srp-sko zakonodavstvo u potpunosti neusklađe-no sa evropskim u ovoj oblasti. Drugi korak u otvaranju poglavlja je izrada pregovaračke pozicije Srbije, odnosno planiranje procesa prilagođavanja, analiza potrebnih ulaganja i postavljanje rokova. To znači da Srbija može da zahteva produžene periode tranzicije i derogacije (odstupanje) u Poglavlju 27. Iako je najavljivano da će pregovaračka pozi-cija biti završena u junu 2018. godine, taj rok je pomeren za najmanje godinu dana. Razlog stalnih pomeranja leži u opširnosti ove oblasti i sredstvima koja su potrebna da bi se dostigao zadati nivo. Ministar zaštite životne sredine u vladi Republike Srbije, Goran Trivan, izjavio je da će biti potrebno oko 15 milijardi evra u narednih 25 do 30 godina. U poslednjem izveštaju Evropske komisije iz 2018. godine konstatovano je da je Srbija na izvesnom nivou pripremljenosti u ovoj oblasti što je minimalni napredak u odnosu na 2014. godinu. Prema rečima državnog sekretara, Ivana Karića, upravlja-njanje vodama i otpadom su najteže oblasti poglavlja 27 i za te dve oblasti biće potreb-no oko 6,4 milijarde evra. Samo za oblast voda je prvobitno bilo predviđeno oko 5,5

milijardi evra prema Nacionalnoj strategiji Republike Srbije za aproksimaciju životne sredine iz 2011. godine. Ovde je važno napomenuti da je ovim dokumentom pred-viđeno da će Srbija od 2019. godine biti članica EU, pa se u oktobru 2018. godine očekuje nova strategija.

Cilj je da do 2041. Srbija prečišćava 100% otpadnih voda. Slika trenutnog stanja u Srbiji je zastrašujuća ako se pođe od postojeće infrastrukture, problema sa ilegalnom gradnjom na vodnom zemljištu, izgradnje MHE kao i slabe kontrole kori-šćenja rečnih sedimenata. Ilustracije radi registrovano je čak 40% neispravne vode za piće u javnim vodovodima, a zbog zapušte-ne vodne infrastrukture 32% vode iscuri.

Što se normativnog dela Poglavlja 27 tiče važno je istaći da listu važećih propisa EU koji se odnose na zaštitu i upravljanje vodama čini 55 različitih akata. Najvažnije 4 direktive EU u oblasti voda su: Okvirna di-rektiva o vodama, Nitratna direktiva, Direk-tiva o prečišćavanju komunalnih otpadnih voda i Direktiva o vodi za piće.

Ovakva situacija ukazuje na to da se Srbija suočava sa velikim preprekama pri implementaciji Poglavlja 27. Tri aspekta koja zelimo da istaknemo jesu: finansijski aspekt, problem infrastrukture, problem transpa-rentnosti procesa i funkcionisanja institu-cija. U tekstu su različiti primeri ilustrovali količinu finansijskih sredstava potrebnih za dostizanje zahtevanih standarda, i ako su ulaganja raspoređena do 2030. godine sa pretpostavkom da će do 2021. godine Srbija postati članica EU i imati finansijsku podršku i pristup evropskim fondovima. S obzirom na to da je ta situacija nerealna, drugi scenario je vrlo moguć. Suština tog

18

scenarija jeste da će zarad ovih ulaganja i poboljšavanja infrastrukture Srbija kao opci-ju izabrati delimičnu ili potpunu privatizaciju ovog sektora kako bi se ispunile obaveze za koje ona nije spremna. Takođe, celokupni proces je praćen odsustvom transparentno-sti i učešća javnosti. Javnost nije uključena u proces donošenja odluka o životnoj sre-dini i skoro je nemoguće da dobije pristup informacijama. Iako građani imaju prava na ovo, Srbija ova prava konstantno krši upr-kos tome što je potpisnica Arhuške konven-cije koja gorenavedena prava štiti. Jasno je

da ovakva situacija postavlja pitanje koliko će Srbija u ostvarivanju ciljeva Poglavlja 27 oštetiti građane. Ko će i koliko platiti svoje pravo na vodu?

19

FAQ 8

NA ŠTA MISLIMO KADA KAŽEMO EKONOMSKA CENA VODE?Zlatko Stevanović

Računi za vodu uskoro bi mogli znatno da porastu. Svetska banka (SB) uputila je Republici Srbiji nove ekonomske savete, ovog puta po pitanju unapređenja sistema vodosnabdevanja. Nakon toga, u javnosti su počele da se pominju dve nove kategorije koje se tiču načina naplate vodovodnih uslu-ga. U pitanju su socijalna i ekonomska cena vode. SB ističe da je za dalji razvoj sistema vodosnabdevanja neophodno vodu posma-trati kao ekonomsko dobro koje ima svoju tržišnu vrednost. Po njihovoj preporuci, to bi trebalo da bude 1,35 evra, odnosno 165 di-nara po kubnom metro (m3) vode. Trenutno cena vode varira od jedne do druge lokalne samouprave u zavisnosti od troškova obra-de resursa, ali ona najčešće iznosi u prose-ku 50 dinara po m3. To znači da bi prema razvojnom planu, u narednom periodu voda trebalo da poskupi više od 3 puta.

Prosečna potrošnja pijaće vode po jed-nom domaćinstvu trenutno iznosi 360-520 litara dnevno, odnosno 10-16 m3 mesečno. To znači da bi po predlogu SB domaćinstvo ubuduće trebalo mesečno da izdvoji i do 2.640 din. više za plaćanje komunalija. To bi bio znatno veći izdatak, pogotovo kada je tu uračunato i centralno grejanje, koje se plaća tokom cele godine. Na godišnjem nivou, dakle, za vodu bi se moglo izdvajati i do 31.680 din, što zasigurno iznosi celu jednu platu velikog broja građana i građanki Srbije.

Ovoj ekonomskoj ceni, s druge strane, biva suprostavljena socijalna cena kao po-sebna kategorija, koja je još uvek na snazi. Ona podrazumeva cifru koju prosečno četvoročlano domaćinstvo može da plati na osnovu svojih novčanih primanja i potrošnje

ovog resursa. Ova druga kategorija je, da-kle, socijalno osetljiva, i podrazumeva cenu kojom ovaj osnovni resurs može da bude dostupan svima, ili makar većini građana i građanki Srbije.

Planirani razvoj sistema vodosnabdeva-nja podrazumeva mapiranje i unapređenje mreže, suzbijanje gubitaka kao i prečišćava-nje otpadnih voda i kišnice. Sve navedene parametre neophodno je realizovati kako bi se sistem poboljšao i osigurao u godinama koje dolaze, ali, ako će zbog toga cena vode porasti do 3 puta, postavlja se pitanje – ko će najvećim delom finansirati ovaj projekat? Odgovor se lako nameće – finansiraće ga već osiromašeni građani.

Najavljena Strategija za upravljanje vo-dama do 2034. godine predviđa ulaganje od 8,5 milijardi evra u razvoj vodovodnog siste-ma. Strategija između ostalog podrazumeva i novi obračun cene snabdevanja vodom za piće. S obzirom na to da je trenutna cena vode tretirana kao socijalna, sistem naplate ne pokriva tekuće investiciono održavanje mreže, zbog čega lokalne samouprave za to izdvajaju sredstva iz opštinskog budžeta.

U Institutu za vodoprivredu Jaroslav Černi ovakav koncept smatraju problematičnim, iz čega proizilazi da će u budući koncept finansiranja razvoja vodovodnog sistema u najvećoj meri biti uključeni građani. Drugi izvor finansija trebalo bi da dođe iz podignu-tih naknada za vodu – to je cena koju lokalni vodovodi plaćaju Javnom vodoprivrednom preduzeću Srbijavode za sirovi, tj. neobrađe-ni resurs, nakon čega ga obrađuju i distribu-iraju dalje ka potrošačima. Trenutno, sirovu

20

vodu koja poseduje kvalitet za piće vodovo-di plaćaju 0,37 dinara po m3. U pomenutom Institutu za vodoprivredu ovakvu cifru sma-traju simboličnom, ističući da su naknade u Evropi znatno više. Plan je da se, nakon povećanja naknada, od njih osnuje i Fond za vode, koji bi takođe imao ulogu u finan-siranju pomenutog razvojnog plana. Dakle, nakon porasta cene vode za domaćinstva, vodovodi neće profitirati jer će i oni po znatno višoj ceni plaćati sirov resurs. Ostaje pitanje - da li su građani Srbije, sa jednom od najnižih cena rada u Evropi, i već opte-rećeni raznim visokim nametima, sposobni da plaćaju 3 puta skuplju vodu, a samim tim i finansiraju ovaj razvojni plan? Pošto je očigledno da nisu, velika je verovatnoća da će, zbog porasta naknade za vodu, i vodo-vodi poslovati u minusu, što otvara dalji put ka devastaciji ovih javnih preduzeća. Minus će isprva biti pokrivan novim kredi-tima, dakle novim zaduživanjem države kod stranih banaka, do trenutka kada se oceni da je takav sistem neodrživ. Nakon toga će vodovodi biti prepušteni privatizaciji od strane krupnog kapitala, koji će nastaviti da eksploatiše ovaj najvredniji društveni resurs u ličnom interesu.

Treba istaći da navedeni razvojni plan sam po sebi nije problematičan, već način na koji država, po savetima SB, planira da ga sprovede. U interesu građana jeste održiv i ekološki odgovoran sistem vodosnabdeva-nja, ali država uništene privrede, sa visokom stopom nezaposlenosti kao što je Srbija, ne može očekivati od građana da oni budu ti koji će kroz povećane račune direktno finansirati ovaj razvojni plan. Ovakvom sistemu potrebne su korenite promene, ne samo na planu vodosnabdevanja, već i privredno-ekonomskom planu. Strane investicije koje se sve više ispostavljaju kao jedini mogući ekonomski model ove vlade, eksploatišu radnike i radnice, kao i resurse (između ostalih i vodu), koje pod ugovorom o

koncesiji dobijaju maltene za džabe. Nakon toga iznose profit iz zemlje i zatvaraju pogo-ne ubrzo pošto potroše subvencije koje im je država obezbedila. U tako nestabilnom ekonomskom sistemu, ne može se od osi-romašenih građana očekivati da u narednih 16 godina finansiraju projekat vredan 8,5 milijardi evra.

Za početak treba krenuti sa dodatnim oporezivanjem krupnog kapitala, zatim participativnim budžetiranjem iz obnovljene i društveno odgovorne državne privrede, a tek tada možemo računati na proporcional-ni porast cene vode za domaćinstva.

21

FAQ 9

ŠTA NAM JE PREOSTALO OD INFRASTRUKTURE U OBLASTI VODA?Natalija Stojmenović i Teodora Marković

Uvođenje vodovodne i kanalizacione infrastrukture bilo je jedno od najvažnijih pitanja urbanizacije zemlje krajem 19. i početkom 20. veka. Razvijanje kanalizacio-ne mreže predstavljalo je preduslov kako za izgradnju višespratnica tako i za moderniza-ciju gradova.

Najviši stepen razvijenosti sistema za vodosnabdevanje, koji i danas posedujemo, datira iz perioda Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ). Da je socijali-stički sistem podsticao stvaranje moderne infrastrukture i podizanje životnog standar-da najbolje se da ilustrovati podatkom da je do 1984. godine vodovodnim instalacijama bilo opskrbljeno 70% stanova što je za 62% više u odnosu na period Kraljevine Jugo-slavije. Napredak je bio vidljiv i po pitanju odbrane od poplava kao i zaštite od erozije i bujica. Danas, život u kapitalističkoj stvar-nosti, podrazumeva jačanje tržišne logike i sve veći upliv privatnih interesa čak i u domen prirodnih resursa kao što je to voda i s njom povezana infrastruktura.

Oblasti u kojima se ovo najbolje prime-ćuje jesu: problem infrastukture za vodo-snadbevanje, kanalizaciona mreža, prečišća-vanje otpadnih voda i zaštita od poplava. Kada je u pitanju vodosnabdevanje, 80% stanovništva je priključeno na vodovodnu mrežu. Zastarela, neodržavana i neobnavlja-na infrastruktura uzrokuje razne probleme kao što su neodgovarajući kvalitet vode, oskudica u kritičnim delovima dana ili godi-ne, kao i gubitak vode na mreži koji doseže i do 32%. Što se kanalizacione mreže tiče, u socijalističkom periodu je u Srbiji (bez SAP) 66% stanovništva bilo priključeno na sistem

odvodnje. Danas je u gradovima javnom kanalizacijom opskrbljeno oko 75% stanov-ništva, dok je taj procenat u ruralnim sredi-nama samo 9%. Ukupno gledano, kanaliza-cionim sistemom obuhvaćeno je svega 55% naselja, a učinkovit tretman otpadnih voda postoji samo u 9,8% opština. Neophodnost izgradnje postrojenja za prečišćavanje ot-padnih voda predstavlja jednu od oblasti u kojoj su potrebna najveća ulaganja u sklopu pretpristupnih pregovora sa EU (Poglavlje 27).

S obzirom na nedostatak dovoljnog broja fabrika za prečišćavanje vode, kao i do-trajale vodovodne cevi, kvalitetna voda za piće predstavlja životni san za većinu ljudi u Vojvodini. Vodovodne cevi najčešće su sa-činjene od cementno azbestnog materijala iako je azbest u EU zabranjen za upotrebu još 2005. godine. U Beogradu oko 63%, tj. 2.137 km gradskog cevovoda, staro je iz-među 25 i 55 godina. Ipak, najveći problem predstavlja nesposobnost države da svima bezuslovno obezbedi distribuciju kvalitetne pijaće vode. Merenja prisutnog nivoa arsena u vodi pokazuju da se 102 grada, varošice i sela u Vojvodini, sa ukupno 653.160 sta-novnika, nalaze u opasnosti. Ovakvi primeri pokazuju današnji infrastrukturni deficit, ali i nedostatak socijalne države koja bi se bavila rešavanjem pomenutih pitanja.

Poplave koje su zadesile Srbiju 2014. godine najbolje pokazuju kako nerešavanje problema koje smo naveli, dovodi do ugro-žavanja sigurnosti i života svih ljudi. Sve više se uskraćuju sredstva javnim vodovod-nim preduzećima, a država teži da priva-tizuje čak i ona koja su osnovana kako bi

22

regulisala rečne tokove, gradila i održavala nasipe. Takva preduzeća se nakon privatiza-cije vode profitnim interesom, zanemaruju opštu društvenu sigurnost i zaštitu, ili čak menjaju delatnost. Država se na taj način trudi da odgovornost za održavanje sistema prebaci na privatna lica, a privatni investito-ri u tome vide mogućnost zarade. Jasno je da se u ovoj jednačini gubi osnovna svrha zaštite od poplava. Smederevska Palanka je, logiku kojom se državni nedostaci pokrivaju privatizacijom, skupo platila. Vodoprivreda AD, preduzeće iz ovog grada, prodata je 2006. godine za 151 milion dinara, a ta-dašnji vlasnik je ovom kupovinom dobio 73.65% akcija preduzeća. U potražnji za zaradom, vlasnik je svoja ulaganja usmerio na turistički potencijal dok je postojeća infrastruktura propala što je, nakon popla-va 2014. godine, dovelo do štete od 900

miliona dinara. Vodoprivredno preduzeće Hidrograđevinar iz Sremske Mitrovice našlo se 2006. godine na licitaciji, i prodato je za 25 miliona dinara. Šteta u Sremskoj Mitro-vici, od poplava 2014. godine procenjena je na više od 120 miliona dinara, što znači da je pet puta veća, od dobiti ostvarene pro-dajom preduzeća. Sa druge strane, javna vo-dovodna preduzeća u Pčinjskom okrugu već godinama na problem poplava odgovaraju samo proglašenjem vanrednih situacija kada se one već dese. Da se problemom poplava insitucije bave onda kada je trajna šteta već načinjena, ilustruju i nedavne poplave u naselju Žarkovo u Beogradu.

Da li voda za piće sme da bude opasna po život ili roba koju ne mogu svi da priu-šte? Da li sigurnost građana i građanki može da bude izlicitirana na tenderu?

Akcija “Voda za sve” povodom Svetskog dana voda, 22. mart 2019. - Beograd, savski nasip

23

FAQ 10

KAKVO JE STANJE NAŠIH IZVORIŠTA I ŠTA IM PRETI?Ana Vuković

Zbog svoje složene geološke građe i po-voljnih hidrogeoloških uslova, Srbija spada među zemlje koje su bogate mineralnim i termomineralnim vodama. Za očuvanje ovakvog statusa, neophodno je zaustaviti procese koji ugrožavaju raznovrsnost fizič-kih i hemijskih odlika samih izvorišta.

Izmenama Zakona o vodama koje su usvojene u decembru 2016. godine, vode su kao „dobro od opšteg interesa“ koje uži-va posebnu vrstu zaštite države, redefinisa-ne terminom „prirodnog bogatstva“ na kom se može steći koncesija ili pravo korištenja od strane privatnog lica. Ovakva zakonska promena otvorila je prostor za upliv privat-nog interesa u sektor voda, omogućavajući kapitalu da bez ikakvih ograničenja eksploa-tiše vodni resurs.

Izvorišta su često pod koncesijom privat-nih kompanija što dovodi do prekomerne eksploatacije pijaće vode. Zarad prodaje flaširanih pića, u vrlo kratkom vremenskom periodu iscrpi se prevelika količina podze-mne vode iz izvorišta. Podaci o eksploataciji izvorišta su često zaštićeni i teško se do njih dolazi. Ugovori i dokumentacija koji bi pokazali na koji način i pod kojim uslovima kompanija posluje, često nisu ni dostupni javnosti. Vesti ili podaci o tome kako je odre-đena korporacija iscrpela pojedina izvorišta do običnih ljudi dolaze najčešće prekasno, kada se već naruši ravnoteža prirodnih pod-zemnih rezervoara ili kada izvorište presuši u celosti. Primeri u Ugandi i Urugvaju poka-zuju da je kompanija Coca Cola u enormnim količinama ispumpavala vodu zbog čega je presušio veliki broj izvorišta bez mogućnosti njihove revitalizacije. Kompanija Coca-Cola je

2005. godine preuzela fabriku vode predu-zeća Vlasinka koje proizvodi mineralnu vodu Rosa, zbog čega neka stručna lica izražavaju opravdanu bojazan da bi mogla uslediti nestašica vode u tom regionu.

S obzirom na to da adekvatni mehanizmi kontrole koji bi zaustavili uništavanja izvo-rišta praktično više ne postoje u srpskom zakonodavstvu, posledice mogu biti kata-strofalne po očuvanje i zaštitu ovog resursa. Primera radi, u Vojvodini, Naftna Industrija Srbije (NIS) poseduje čak 75 izvorišta. Iako je u pitanju koncesija koja najčešće podrazu-meva limitirani period korišćenja, vreme ek-sploatacije je u ovom slučaju neograničeno.

Pored izdavanja koncesija privatnim kompanijama i licima, izvorišta mogu biti ugrožena i na mnoge druge načine. Usled lošeg stanja same infrastrukture za vodo-snadbevanje i kanalizaciju, što se naročito ogleda u deficitu postrojenja za prečišća-vanje, otpadna voda se nepropisno spro-vodi direktno u reke. Tako npr. u Beogradu izlivi komunalnog otpada u Savu broje 116 lokaliteta dok je situacija sa Dunavom još gora s obzirom na to da do emisije u vodu dolazi na 136 mesta. Takođe, nije retkost da, u slučaju neobnavljanih instalacija, pu-caju kanalizacione cevi pri čemu dolazi do direktnog izlivanja otpada u vodu. U Novom Sadu postoje tri reni bunara koja služe za vodosnabdevanje celog grada, a koji su ugroženi upravo povremenim izlivanjem iz kanalizacionih cevi. Na taj način neodrža-vana infrastruktura direktno utiče na loše stanje samih izvorišta, a samim tim i na degradirani kvalitet pijaće vode.

24

Slična situacija je i sa beogradskim Savskim nasipom. U proteklih par godina izgrađeno je čitavo divlje naselje vikendica koje direktno ugrožava reni bunare koji se nalaze na tom potezu. Ovakva divlja grad-nja postepeno uništava prostor oko samog izvorišta tzv. sanitarnu zonu izvorišta koja ne sme biti ugrožena ni na koji način zbog očuvanja infrastrukturnog sistema samih bunara, ali i još važnije, prirodnih procesa od kojih direktno zavisi kvalitet vode. Pored toga, ovaj nasip postoji i sa namerom da zaštiti grad od prelivanja reke pa se neplan-skom gradnjom ova funkcija itekako dovodi u pitanje.

Još jedan primer uzurpacije izvorišta je Makiško polje na kom se nalazi jedno od važnijih beogradskih izvorišta. Na ovoj lokaciji planirana je izgradnja linije metroa, kao i stambeno poslovnog kompleksa „Tesla grad“ za koji lobira kompanija BK. Direkcija za građevinsko zemljište, uz podršku insti-tuta za vodoprivredu Jeroslav Černi, objavila je projekat 2004. godine kojim se planira pomeranje granice zaštite ovog vodoizvo-rišta. Ovaj projekat je usvojen bez javne

rasprave, ignorišući kritiku stručnih lica, ali i same stručne komisije koja je radila na ocenjivanju ovog slučaja. Dakle, bez obzira na činjenicu da je jedno od najbitnijih beo-gradskih vodoizvorišta ugroženo, projekat je usvojen, a planovi za njegovu izgradnju se nastavljaju. Ovakve gradnje, na različite načine ugrožavaju izvorišta i dovode u pita-nje mogućnosti za distribuciju kvalitetne i svima dostupne vode.

Sistem vodosnadbevanja i kanalizaci-je kao i zaštite vodnih resursa izgrađen u periodu jugoslovenskog socijalizma još uvek predstavlja osnovnu infrastrukturu za snabdevanje stanovništva vodom i očuvanje postojećih izvorišta. Umesto šireg plana za održavanje postojeće i izgradnju nove in-frastrukture sa ciljem zaštite sektora vode, država sprovodi samo one reforme koje proširuju ulogu tržišta. Bitno je prepoznati značaj prirodnih resursa kao što su izvori-šta, ali i zaustaviti upliv privatnog kapitala u sve sfere javnih dobara koje su važne za egzistenciju svih ljudi. Voda je javno dobro, a na izvorištu sve počinje.

Akcija “Voda za sve” povodom Svetskog dana voda, 22. mart 2019. - Zrenjanin.

25

FAQ 11

KAKVU VODU PIJEMO?Janko Stefanović

Odrastajući u zemlji koja ne oskudeva izvorima vode, njenu dostupnost često uzimamo zdravo za gotovo, iako, kako tre-nutno stanje pokazuje, raspoloživost ovog javnog dobra nije garantovana bezuslovno svima. Voda mora biti pravo svih, jer pred-stavlja resurs za zadovoljavanje bazičnih ljudskih potreba.

Visoka koncentracija arsena često je prisutna u podzemnim vodama zbog čega se, ne tako mali procenat stanovništva u Srbiji, snadbeva nebezbednom vodom za piće. Arsen je često prisutan u ribi i tada ne predstavlja opasnost po žive organizme, ali kada se nalazi u neorganskoj formi, on može ostaviti brojne ozbiljne posledice po ljudsko zdravlje. Prema propisima Svetske zdravstvene organizacije koje je država Srbija usvojila, dozvoljena koncentracija arsena je 10 mikrograma po litru (µg/L). Kako rezultati brojnih istraživanja pokazuju, dugotrajna izloženost arsenu može izazva-ti rak. Takođe, dokazana je i povezanost prekomerne koncentracije arsena sa dija-betesom i kardiovaskularnim oboljenjima. Neki stručnjaci smatraju da povišena stopa smrtnosti u Vojvodini ima veze upravo sa neispravnom vodom za piće. Uprkos tome, u Srbiji još uvek ne postoje sistematska istraživanja koja se bave uticajem arsena na zdravlje stanovništva. Među brojnim analizama koja dokazuju štetnost arsena po ljudski organizam, posebno se ističe kompa-rativno istraživanje sprovedeno u Slovačkoj, Rumuniji i Mađarskoj 2012. godine koje je pokazalo vezu između bazocelularnog karcinoma (najčešćeg oblika raka kože) i ko-rišćenja vode koja ima samo neznatno višu koncentraciju arsena od propisane.

Prema istraživanju agencije BIRN, a na osnovu podataka dobijenih iz službi za jav-no zdravlje i lokalnih vodovoda, u Vojvodini

čak 653.160 ljudi koristi kancerogenu vodu za piće. Najkritičnije stanje je u Zrenjaninu, Subotici i Novom Bečeju. Zrenjanin, u kom živi 77.000 stanovnika, nalazi se u jednoj od najugroženijih zona. Prema podacima ovog istraživanja nivo arsena u vodi iznosio je i do 194 µg/L. U Subotici, gradu sa gotovo 106.000 stanovnika, na nekoliko lokaliteta izmereno je i do 99 µg/L arsena u vodi. U Novom Bečeju 13.000 stanovnika koristi vodu u kojoj sadržaj arsena iznosi čak 273 µg/L. Iako je to 27 puta više od dozvoljenog maksimuma, vlasti nisu zabranile korišćenje vode za piće niti su obezbedile alternativne izvore snabdevanja. Voda za piće predstav-lja rizik po život stanovništva ovih grado-va. Flaširana voda predstavlja izdatak od najmanje 50 evra za četvoročlano doma-ćinstvo, a prema podacima Republičkog za-voda za statistiku, prosečna neto mesečna plata u Novom Bečeju iznosi oko 293 evra. Dakle, pored toga što je voda iz javnog vo-dovoda otrovna, alternativni pristup vodi tj. kupovina iste za mnoge predstavlja luksuz.

Međutim, nije Vojvodina jedino kritično područje u Srbiji kada je u pitanju kvalitet vode za piće. Kako pokazuje istraživanje instituta Batut, od 155 ispitanih gradskih vodovoda u Srbiji, svega nešto više od polovine (57,4%, odnosno 89 vodovoda) zadovoljava mikrobiološku ili fizičko-hemij-sku ispravnost.

Dok mnogi piju naizgled ispravnu vodu, neke opštine zadužuju se kako bi poboljšale vodosnabdevanje i prečišćavanje vode. Tako su se opštine Kikinda, Vrbas, Paraćin i Knja-ževac zadužile kod nemačke razvojne banke KfW u ukupnom iznosu od 17 miliona evra. U Zrenjaninu, 10 godina nakon što je voda proglašena neispravnom za piće, izgrađena je privatna fabrika za prečišćavanje vode. Međutim, samo postrojenje nije otpočelo sa

26

radom, s obzirom na to da postojeća zakon-ska regulativa Srbije ne dozvoljava privat-nim licima da obavljaju tu vrstu delatnosti. Postavlja se pitanje kako je uopšte došlo do toga da se, uprkos takvoj zakonskoj odredbi, dobiju dozvole za izgradnju ovog postrojenja. Kao potencijalno rešenje vlast je ponudila otkup ove fabrike od privat-nih investitora koje još uvek nije isplatila. Nezadovoljstvo i protesti stanovništva zbog prolongiranja situacije i dalje traju, a investi-tori su u međuvremenu najavili tužbe zbog kašnjenja u otkupu fabrike od strane države ili grada. Na takva upozorenja gradonačel-nik Zrenjanina odgovorio je da će problem uskoro biti rešen novcem iz budžeta ili zaduživanjem na sumu od čak 8 miliona evra. U svakom slučaju, cena vode biće znatno povišena ako i nakon što fabrika za

prečišćavanje počne sa radom. Pored toga što se stanovništvo Zrenjanina očigledno ništa nije pitalo o ovom slučaju ono ne može da dobije ni relevantne informacije o njemu, s obzirom na to da su pregovo-ri netransparentni za javnost. Da li će i u primeru Zrenjanina novac ili njegov deo biti iskorišćen u druge svrhe, kao u slučaju Rače kod Kragujevca, kada je javnim novcem plaćeno 600.000 evra, a zatim još 230.000 za izgradnju fabrike za prečišćavanje vode koja još uvek ne postoji?

Kome sve ovakvo stanje odgovara? Za-što se izgradnja javne infrastrukture za pre-čišćavanje voda prepušta privatnim licima čiji je jedini interes profit? I kada će obični ljudi moći da se pitaju o odlukama koje se donose u njihovo ime?

Akcija “Voda za sve” povodom Svetskog dana voda, 22. mart 2019. - Šabac.

27

IzjAvA

Dušan Kokot, iz zrenjaninskog udruženja „Naš grad - Naša stvar“ o problemu s pijaćom vodom u Zrenjaninu

Veći deo Vojvodine ima sličan problem s pijaćom vodom. Voda se najčešće uzima iz bunara u kojima se kvalitet značajno izme-nio od momenta izgradnje hidroelektrane Đerdap i, naravno, upotrebom pesticida u ratarskoj proizvodnji. Naprosto, podzemne vode su se podigle i, brže nego što se očeki-valo, došle u dodir sa opasnim materijama. Zrenjanin ima baš tu situaciju, situaciju u kojoj je voda opterećena metalima i neme-talima, naročito arsenom. Bilo je u prethod-nom periodu pokušaja rešavanja ovog pro-blema, ali se nikada ništa nije realizovalo.

Najbliže rešenju smo bili kad smo pot-pisali ugovor s kompanijom Wassertech-nik. Oni su po ugovoru gradili postrojenje, odnosno pravu fabriku vode. Ta fabrika je po slovu ugovora ostajala u vlasništvu grada, odnosno u javnom vlasništvu. Pro-menom vlasti 2012. godine taj projekat je na pola obustavljen. Do tada je izgrađeno nekoliko pilot postrojenja koja su davala vodu odgovarajućeg kvaliteta. Od toga se odustalo, kako su nove vlasti saopštile, jer će nas previše koštati. Nisam siguran da li je to još uvek u toku, ali pomenuta kompanija podnela je tužbu nadležnim sudovima jer je grad separatno izašao iz ugovora.

Elem, tada su nam predstavili „rešenje“ koje „građane neće koštati ni dinara“. Taj tender je jednom bio oboren, a drugi put je prošao. Tenderska dokumentacija je tražila strateškog partnera (javno-privatno partner-stvo), iako je to bilo suprotno zakonu. Nada-lje, tenderom je propisano da ta kompanija treba da ima pet izgrađenih postrojenja istog tipa i najmanje tri kojima je u nekom višegodišnjem trajanju rukovodila. Otuda i

priča o „Italijanima“ jer je tako nešto ovde bilo nemoguće. Međutim, ni ti Italijani ni-kada nisu izgradili nijedno postrojenje i bili su samo paravan za grupaciju ljudi odavde koji su ispred sebe isturili izvesnog Nenada Obradovića. On je sarađivao s grupom Zilio i osnovao je, pa zatim i registrovao grupu Zilio Srbija i Zilio d.o.o. U isto vreme je bio i vlasnik Sinertencha. Te tri kompanije istog vlasnika (po APR-u), kao konzorcijum, dobile su pravo da „reše problem vode u Zrenjaninu“.

Sam ugovor, de fakto nezakonit, nije se poštovao jer je po slovu istog, postrojenje moralo biti u upotrebi za osam meseci, odnosno oktobra 2015. godine (ugovor je potpisan februara 2015. godine). Upo-zorenja da je to nezakonito nisu nikoga interesovala. Održana su i dva protesta (april i oktobar 2015. godine) na kojima smo tražili odgovore. U to vreme, postrojenje koje je već trebalo da radi, nije ni počelo da se gradi. Zatim sledi jedan period čudnih dešavanja, početak pa zastoj u izgradnji, a zatim, krajem 2017. godine postrojenje biva završeno. Mada stručnjaci kažu da nije ni blizu. Elem, tada se pokreće probni rad koji se završava velikim havarijama vodovodne mreže. Početkom 2018. godine u Zrenjanin je došla Ana Brnabić, koja je na konferenciji za medije rekla da je to postrojenje izgrađe-no PROTIVNO ZAKONU i da će se pokuša-ti doći do rešenja. Tada je nagovešteno da će grad ili država otkupiti postrojenje i da će ono postati javno vlasništvo.

Tih dana smo pokrenuli još jaču kam-panju okupljajući sve građanske i opozici-one organizacije, tražeći odgovornost za očiglednu nezakonitost, uz zahtev da pre kupovine (bilo ko da kupi, opet je našim parama) proverimo ispravnost, kapacitete, upravljanje postrojenjem, odlaganje otpad-nih voda… Tada su isplivali zanimljivi akti u kojima se vidi da je postrojenje izgrađeno na javnoj parceli i kao takvo stavljeno pod

28

hipoteku kod Erste banke, koja zauzvrat „konzorcijumu“ daje 4 miliona evra sa oz-biljnom kamatom. Tada se postavlja pitanje ko kupuje i od koga kupuje. Održano je nekoliko akcija u Zrenjaninu, javnih tribina i performansa ispred Skupštine, a na kraju je podneta i krivična prijava Višem javnom tužilaštvu. Taj postupak je u toku. Narednih nekoliko meseci (od juna do novembra) ne dešava se ništa, odnosno ništa značajno, a onda, bez javne rasprave, sasvim slučajno, tražeći neke izmene zakona koje su prošle Vladu Srbije, naletim na izmenu Zakona o komunalnim delatnostima. Tu izmenu, usvojila je Vlada Srbije 16.11.2018. godine, a u Skupštini Srbije je izglasana 07.12.2018. zajedno sa budžetom i u potpunoj tajnosti. Tom izmenom postalo je dozvoljeno jav-no-privatno partnerstvo u vodosnabdeva-nju, odnosno VODA JE POSTALA ROBA NA KOJOJ ĆE SE ZARAĐIVATI NOVAC. To možda pomogne da Zrenjanin brže dobije vodu, ali dugoročno to je mnogo gore nego da je nema. Sam ugovor koji se momen-talno, a retroaktivno počeo primenjivati (u toku je probni rad) definisao je cenu od 0,28 evra po kubiku, ali već sada, po izjavama koje stižu iz grada i iz „konzorci-juma“, ona će morati da se menja. Kažu da je prošlo 4 godine od potpisivanja ugovora, a, otkud znam, možda je EU propala, pa sa njom i evro. Ne vidim zašto bi se cena me-njala ukoliko je valuta stabilna.

Građani Zrenjanina će tek videti proizvo-de ove prevare. Prvo, cena će biti nepri-hvatljiva za mnoge, a drugo, pitanje je da li će ta voda biti odgovarajućeg kvaliteta i kapaciteta. Stručnjaci kažu – NEMA ŠANSE! Naravno, kad je ovi puste i skinu zabranu, niko se time više neće ni baviti.

Ozakonjenje bezakonja u Zrenjaninu otvorilo je vrata kapitalu u ovoj, do sada obavezno javnoj, komunalnoj delatnosti. Zbog ovoga će se uskoro, pod plaštom mo-dernizacije postrojenja, pojaviti kapitalisti i

u vodovodima koji nemaju problema, a pare će, kao i uvek u tim situacijama, biti presud-ne. Po mom ličnom mišljenju, javno-privat-no partnerstvo je drugo ime za korupciju i mnogo je gore čak i od privatizacije. Sada ćemo dobiti gazdu koji mora da zaradi, po-litičare koji će čuvati svoje pozicije i novac za stranku i za zaslužne pojedince. Problemi tek počinju.

29

IzjAvA

Prim. mr. dr Liljana Sokolova, specijalista higijene, o vodi za piće u Srbiji , Sombor

Voda za piće je osnovno ljudsko pravo. Nažalost, ovo pravo ne uživa svaki čovek na planeti Zemlji, uključujući i Srbiju, s obzirom na to da je oko 20% vode za piće u vodovo-dima Srbije hemijski neispravno, a neki od njih su 100% neispravni (u Vojvodini 60% vodovoda), što predstavlja rizik i za mikrobi-ološku neispravnost. Najčešći razlog hemij-ske neispravnosti je povećana koncentracija gvožđa, amonijaka, nitrita, nitrata, organskih materija, mangana, olova i arsena. Među vodovodima, najrizičniji su seoski vodovodi, koji se u pojedinim regionima Srbije i ne kontrolišu, što je potkrepljeno i izveštajem EU iz 2014. godine. Iz ovog izveštaja se jasno vidi da i pored ratifikacije Protokola o vodi (donesen na Evropskoj konvenciji 1992. godine) od strane Srbije 2013. godine i po pitanju zaštite od bolesti povezanih sa vodom iz 2015. godine, ništa nije učinjeno na poboljšanju kvaliteta pijaće vode. Našim malim vodovodnim sistemima fali rešenje o merama, pravno lice, tu je i deficit kapaci-teta, nekvalitetna voda, odsustvo tehničkih dozvola, nedefinisane zone zaštite, loše održavana, zastarela i ruinirana infrastruk-tura, nedovoljan tretman dezinfekcije i neadekvatna dezinfekciona sredstva. Kao posledica svega, više od polovine stanovniš-tva Vojvodine izloženo je dejstvu kancero-genih materija iz vode za piće, poput arsena i nusproizvoda dezinfekcije. Primeri za tehnološko, a finansijski veoma prihvatljivo rešenje ovog problema postoje, što poka-zuje slučaj Ruskog Krstura (opština Kula), samo nedostaje zainteresovanost države.

30

FAQ 12

ČIJE SU NAŠE BANJE?Lav Mrenović

U poslednje vreme može se naići na vesti o građanima koji zbog zdravstvenih potreba sami počinju da koriste banje koje su zatvo-rene. Nedavno su se tako lokalci organizo-vali i ponovo „otvorili“ Bogutovačku banju koju danas posećuje po nekoliko desetina gostiju dnevno, a jedan građanin je počeo da odlazi u Kuršumlijsku banju sa sopstve-nom kadom koju puni lekovitom vodom.

Kada pričamo o banjama mislimo na mesta na kojima se nalazi izvor mineralne vode, lekoviti gas, blato ili vazduh sa prate-ćom infrastrukturom koja omogućava njiho-vo korišćenje, odnosno zdravstvene centre i smeštajne objekte. Banje su od izuzetnog značaja pre svega za zdravlje stanovništva, ali i za odmor, te se društvo mora postarati da one budu dostupne svima.

Gotovo sve postojeće banje su izgrađene u vreme socijalističke Jugoslavije, međutim neke od njih su 1990ih i 2000ih godina ili otišle pod stečaj ili su privatizovane. Prema podacima Udruženja banja Srbije, trenutno je 39 banja u funkciji a od tog broja, 32 su i dalje u javnom vlasništvu.

Privatizaciju banja je sadašnja Vlada istakla kao jedan od svojih prioriteta. Me-đutim, privatizacija je započeta još 1990ih godina modelom akcionarstva. Do sada su privatizovane Badanja, Prolom, Lukovska, Atomska (Gornja Trepča) i Brestovačka banja. Razlog zašto ih nije više privatizova-no jeste oblik vlasništva – one su formalno u rukama Republičkog fonda za penziono i invalidsko osiguranje (PIO fond). Poslednjih godina država koja namerava privatizaciju tuži PIO fond pokušavajući da prebaci vla-sništvo na sebe i do sada je izgubila 17 od 29 slučajeva. PIO fond se, sa druge strane, protivi privatizaciji i sarađuje sa nekoliko

većih i manjih sindikata od kojih se najgla-snije privatizaciji protivi Udruženje sindikata penzionera Srbije. Njihova želja je da sačuva-ju banje kao javno dobro, odnosno njihovu pristupačnost onima kojima su potrebne.

Privatizacija banja će najverovatnije dati slične rezultate kao i privatizacija odmarali-šta širom bivše Jugoslavije – ono što je bilo dostupno svima, više nije pristupačno goto-vo nikome sem najbogatijima i stranim turi-stima. Pored toga, zaposleni će definitivno izgubiti čak i formalnu mogućnost odlučiva-nja ili participacije na sopstvenom radnom mestu jer će, privatizacijom odluke donositi novi vlasnik, najčešće na štetu zaposlenih. Poseban problem u trenutnim okolnostima može predstavljati neodgovorno postupa-nje prema prirodi i loši radni uslovi, kao i druga kršenja zakona, koja država toleriše privatnim investitorima. Trenutno je pristup penzionerima omogućen putem sistema subvencionisanja u kojem država plaća deo tržišne cene vlasniku za usluge. Problem sa takvim modelom je u tome što javni novac umesto ulaganja u revitalizaciju banja, odla-zi u džep privatnika.

Država bi morala da zadrži vlasništvo i revitalizuje banjske komplekse državnim investicijama. Za to je neophodno realizo-vati model participativnog upravljanja koji uključuje zaposlene, lokalnu vlast, korisnike i stručnjake. Mogao bi se uspostaviti dvojni sistem naplate smeštaja i korišćenja – jedan koji bi bio namenjen ugroženim ljudima i delovima stanovništva koji nisu u mogućno-sti da priušte odlazak na odmor ili lečenje i drugi koji bi važio za turiste i regularne posetioce. Zdravlje stanovništva mora biti jedan od prioretita svakog društva.

31

FAQ 13

KOLIKO VELIKE PROBLEME STVARAJU MALE HIDROELEKTRANE? Aleksa Petković

„Bedno se osećam. U situaciji sam da dignem ruke i da ćutim” kaže meštanin sela Županj. Uzrok njegove nesreće je mala hidroelektrana (MHE) koja je izgrađena u njegovom selu na reci Jošanici. Šta je MHE?

Male, mini i mikro hidroelektrane su elektrane instalisane snage do 10 mega-vata (MW) koje koriste snagu vodotokova za proizvodnju električne energije. Prema Zakonu o energetici, hidroelektrane (HE) instalisane snage do 30 MW mogu dobiti status povlašćenog proizvođača iz obnov-ljivih izvora energije (skraćeno OIE). Dobi-janje tog statusa znači da se kilovat-časovi (kWh) proizvedeni na taj način otkupljuju po subvencionisanoj (znatno skupljoj) ceni, koju plaćaju potrošači. Zvanično objašnjenje zašto Srbija subvencioniše proizvođače iz OIE je ispunjavanje kriterijuma koji je posta-vila Evropska unija. Jedan od tih kriterijuma jeste i udeo od 27% utrošene električne energije dobijene iz obnovljivih izvora do 2030. godine. Srbija se trenutno nalazi na 23-24%. Svaki oblik proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora ima posledice po životnu sredinu. Zato je važno razumeti kako iskorišćavanje hidropotencijala utiče na snabdevanje vodom, ali i životnu sredinu.

Postoji više načina na koji se mogu podeliti MHE, ali je najčešća podela na akumulacione (sa branom) i protočne (bez brane). „Klasične“ hidroelektrane (npr. Đer-dap) su akumulacione, dok protočne koriste direktno kinetičku energiju vode za pokre-tanje turbina. Akumulacione HE delimo na pribranske i derivacione. Kod pribranskih, mašinska zgrada za proizvodnju se nalazi u samoj brani, a kod derivacionih HE voda

se posebnim cevima dovodi do mašinske zgrade koja se nalazi dalje od akumulacije. Derivacione MHE imaju najveću primenu u brdsko-planinskim krajevima što znači da je ovo glavni tip MHE u Srbiji. Gradnja MHE je jeftinija u odnosu na ostale oblike proizvod-nje iz OIE. Međutim, gradnja MHE funkcio-niše tako što privatnici ulažu sredstva, a dr-žava im garantuje subvencionisanu cenu 12 godina (feed-in tarifa). To znači da je investi-ranje u oblast OIE u privatnim rukama, dok je državno investiranje ograničeno. Većina privatnih investitora pozajmljuje novac od komercijalnih banaka, koje rado daju kredite za ovakve projekte, jer je profit zagaranto-van. Pošto se radi o projektima koji donose dobru zaradu, postoji veliki rizik od pojave korupcije, a cenu svega toga plaćaju građa-ni i građanke. Važno je napomenuti i da je procenat električne energije dobijene iz OIE oko 1% ukupne potrošnje domaćinstva. U tom jednom procentu udeo hidroenergije je 42%. Čak i da se izgrade sve planirane MHE, one će u potrošnji domaćinstva biti zastupljene sa manje od 2%.

Pored finansijskih troškova za građane, postoji i rizik od negativnog uticaja MHE na snabdevanje pijaćom vodom. Naime, MHE mogu imati negativne posledice na akumu-laciju iz koje se dobija voda za piće. Ovo je posebno problem za veće akumulacije, jer akumulaciona jezera mogu imati manjak rastvorenog kiseonika u dubljim nivoima. Manjak rastvorenog kiseonika ukazuje na mogućnost zagađenja, a to je upravo voda koja se ispušta i koristi. Zbog toga su po-trebna dodatna ulaganja u sisteme aeracije (sistemi kojima se unosi kiseonik u vodu)

32

koja često ne mogu da obezbede adekvatan nivo rastvorenog kiseonika u vodi. Zbog hidrogeologije terena u Srbiji na kojem su planirane MHE, a koje je uglavnom kar-stnog i pukotinskog tipa, preusmeravanje reka u cevi može dovesti do isušivanja podzemnih tokova kojim se napajaju izvori pijaće vode. Posebno će biti ugroženi izvori na Staroj planini koji imaju veliki potencijal za vodosnabdevanje u budućnosti.

Izgradnja MHE podrazumeva i negativne posledice na samoj lokaciji gradnje. Pored toga, Zakon propisuje i biološki minimum za MHE, što podrazumeva količinu vode koja mora ostati u koritu kako se ne bi ugrozio živi svet. Međutim, slaba kontrola izgradnje i izgrađenih postrojenja dovodi do toga da se ovo ne poštuje, pa su najviše ugrožene ribe, koje ostaju bez ribljih staza, ali i druge ugrožene vrste. Istraživanja pokazuju da će planirani projekti MHE na Balkanu dove-sti do nestanka svake desete vrste ribe u Evropi. Zbog toga je kampanja „Spasimo plavo srce Evrope“ prikupila više od 120 hiljada potpisa sa zahtevom da međuna-rodne banke prestanu da finansiraju ove projekte u cilju očuvanja poslednjih divljih reka Evrope. U Srbiji je najveći problem što je većina projekata MHE planirana u zašti-ćenim područjima prirode, čime se direktno ugrožavaju zaštićene i ugrožene vrste.

Na kraju, projekti MHE se sprovode bez učešća šire javnosti i lokalnih zajednica. Zbog toga u Srbiji postoji nekoliko incijativa za odbranu reka u lokalnim zajednicama (Priboj, Rzav, Stara planina). Samo postoja-nje ovih incijativa pokazuje da nije ispošto-vano pravo građana da učestvuju u donoše-nju odluka o životnoj sredini. Električna energija je danas potreba, ali kao društvo moramo naći ravnotežu između zadovoljavanja potrebe i očuvanja prirode. Umesto da novac građana odlazi vlasnicima MHE, on bi trebalo da odlazi na državne projekte izgradnje proizvodnih kapaciteta

OIE kao što su solarna i energija vetra. Po-većavanjem energetske efikasnosti i smanji-vanjem gubitaka na mreži (12,93% u 2017. godini) može se nadomestiti potrebna energija koju bismo inače dobili izgradnjom MHE.

33

IzjAvA

Milinka Nikolić Minja, iz sela Temska, predsednica sportsko-ribolovnog kluba „Sidro”, aktivistkinja pokreta „Odbranimo reke Stare planine (ORSP), članica inicijative „Pravo na vodu” (PNV) i sekretarka udruženja „Savez mesnih zajednica Stare planine”

Ljudi u Srbiji možda ni ne gledaju pažljivo šta sve plaćaju na računima za struju. Niti znaju šta plaćaju, niti je li to sve uopšte po zakonu. Svi treba da znaju šta i za njih znači forsiranje gradnje malih hidroelektra-na. Mi svi subvencionišemo privatnike koji grade ta postrojenja. Čak i da ne proizvedu ni kilovat, pare su im sigurne jer su mnogi investitori sebi već unapred osigurali ako ne zaradu, onda barem investiciju.

Ali osim ekonomskog lopovluka, ono što nas nervira jeste samo guranje naših reka u cevi. To je ubistvo celog živog sveta u rekama i okolini, kao i ugrožavanje ljudi koji su sa tim vodama životno povezani.

Borbe na Staroj planini traju već dece-nijama, još od prirodne katastrofe koja je dovela do formiranja Zavojskog jezera. Od tada su češće poplave i stanje živog sveta u vodama je poremećeno. Ali poslednjih godina je drugačije. Ranije su problemi bili samo ekološki, sad su i ekonomski. Počet-kom prošle decenije lokalno stanovništvo se počinje ozbiljnije buniti. Sadašnji grado-načelnik Pirota Vladan Vasić tada je bio na strani naroda, ali poslednjih godina više nije.

Selo Temska se samo borilo više godina. Borba se širila. Dušan Mitić, Aleksandar Pa-nić, Aleksandar Jovanović Ćuta i mnogi dru-gi proširili su u javnosti značaj borbe protiv staroplaninskih mini hidroelektrana. Pokret se uskoro počeo prepoznavati kao ORSP – Odbranimo reke Stare planine. Sledile su

direktne akcije. Argumentovalo se mnogo u vezi sa problemima koje izaziva gradnja mini hidroelektrana. Veliki narodni protest održan je u Pirotu 2. septembra prošle go-dine, a potom i u Beogradu krajem januara. Pre par dana i zvanično je oformljen Savez mesnih zajednica Stare planine sa ciljem da se pokret širi i dalje i da obuhvati sve one koji brane reke širom Srbije, ali i Balkana, jer mini hidroelektrane se, nažalost, ne grade samo na Staroj planini.

Mi bismo podržali sve koji se bore za čistu i dostupnu vodu. Baš kao što su i nas podržavali mnogi studenti, ekolozi, naučnici, izviđači, razna udruženja koja brane javne interese. Jer svugde privatni interesi napa-daju javni interes ljudi, prirode i društva. Moramo se tome odupreti. Voda mora da bude svima dostupna. U Srbiji je veliki pro-blem i prečišćavanje voda, ponegde i voda za piće. Vodovodi i kanalizacija ne treba da budu sredstva za lično bogaćenje. U naj-manju ruku, javnost uvek mora da ima uvid u korišćenje voda i da štiti vodu kao opšte dobro. Niko nije protiv investitora, ali oni ne smeju da uzurpiraju javni interes, da uništa-vaju prirodu i bogate se na takav način.

34

FAQ 14

KOJE SU NAŠE PREPORUKE?

Potrebno je krenuti od legislativnog okvira i zakonski regulisati vodu kao javno dobro, odnosno, kao resurs koji pripada svi-ma i čija dostupnost mora biti bezuslovna i inkluzivna bez obzira na imovinski status.

Zakonski regulisati strožije ekološke standarde koji garantuju održivu i dugoročnu eksploataciju prirodnog resursa i obezbediti adekvatnu kontrolu njihovog poštovanja.

Ukinuti mogućnost da se nad vodnim dobrima ili infrastrukturom putem koje se vrši prečišćavanje i distribucija vode ostva-ruje mogućnost koncesioniranja, sklapaju javno-privatna partnerstva ili vrši proces privatizacije, potpune ili parcijalne.

Vratiti u javno vlasništvo sva izvorišta data pod koncesiju.

Upravljanje i distribucija vode ne obavlja se radi profita, već, primarno, zarad zadovo-ljenja osnovne potrebe stanovništva za do-stupnošću ovog resursa. Stoga, vodi se ne sme pristupati kao robi, te ni cena ne sme biti tržišno regulisana. Vodovodna preduze-ća moraju biti registrovana kao neprofitne jedinice, te oslobođene od plaćanja poreza na dodatu vrednost.

Rad vodovodnih preduzeća potrebno je zasnivati na principu kvaliteta i dostupnosti proizvoda i usluga, a zaposlenima u ovom sektoru obezbediti što bolje radne uslove, uz ukidanje agencijskog rada i ugovora o privremenim i povremenim poslovima. Za proizvodnju kvalitetnih usluga neophodan je stalno angažovani kadar koji će moći da isprati dugoročnija planiranja i intenzivnije se uključi u razvoj samog sektora.

Novac za nesmetano funkcionisanje vodovoda u značajnoj meri obezbediti iz javnog budžeta kroz politike progresivnog oporezivanja, principijelniju naplatu ekološ-kih taksi, te povećanje poreza na korpora-tivnu dobit.

Intenzivirati investiranja u infrastrukturu kroz sistem javnih radova uz redistribuciju sredstava ka siromašnijim krajevima za koje je urgentnije izgraditi adekvatnu infra-strukturu koja bi omogućila zadovoljavanje prioritetnijih potreba. Gde postoje povoljne mogućnosti, raditi na razvoju vodovodne mreže kojom bi bile razdvojene pijaća voda i voda za tehničku upotrebu, čime bi se, na srednji rok, obezbedile značajne uštede.

Izgraditi javnu infrastrukturu za preči-šćavanje otpadnih i kanalizacionih sistema i sistematski raditi na sprovođenju politike koja će u sektoru industrije i poljoprivrede već na samom izvorištu smanjivati zagađe-nje primenom novih tehnologija.

Uvesti u praksu i podsticati javno-javna partnerstva putem kojih, na neprofitnoj osnovi, razvijenija javna preduzeća mogu svojim znanjima i kapacitetima pomagati vodovodna preduzeća iz slabije razvijenih područja. Takođe, povezati se na internaci-onalnom nivou sa drugim preduzećima koja imaju ovu praksu kako bi se dodatno ojačali i unapredili postojeći lokalni kapaciteti.

Sprovesti u delo koncept participativnog upravljanja kroz reformu samih preduzeća u okviru koje je potrebno demokratizovati upravna tela uključivanjem i ljudi delegiranih od strane lokalnih vlasti, ali i predstavnika korisnika, sindikata, udruženja građana koja su specijalizovana za dati sektor i naučnika specijalizovanih za tehnička pitanja proizvod-nje konkretnih usluga. Ovakvo telo moglo bi donositi plan rada i razvoja preduzeća na duži period, koji bi se zasnivao na principima dostupnosti i održivosti, uz uključivanje razli-čitih perspektiva zainteresovanih strana.

Finansijsko izveštavanje mora biti javno, stalno i svima dostupno, i pod kontrolom ne-zavisnog nadzornog tela koje bi kontrolisalo i usvajalo godišnje izveštaje o poslovanju

35

preduzeća. Ovo nadzorno telo moralo bi biti sačinjeno od predstavnika korisnika usluga i udruženja građana koja su specijali-zovana za dati sektor.

U perspektivi podsticati razvoj decentra-lizovanog odlučivanja o potrebama korisni-ka kroz sistem mreža mesnih zajednica. Tim putem vodovodna preduzeća direktno će moći da budu oblikovana prema neposred-

nim interesima zajednice, dok bi, sa druge strane, zajednica, uz direktan kontakt sa proizvođačima, dobila saznanja o trenutnim mogućnostima i potencijalnim pravcima razvoja vodovodne infrastrukture.

Sprovoditi edukativne programe u cilju informisanja šire populacije o ekologiji i zaštiti javnih dobara kako bi ona bila dos-tupna i budućim generacijama.

Akcija “Voda za sve” povodom Svetskog dana voda, 22. mart 2019. - Beograd, savski nasip.

36

IzjAvA

Pablo Sanchez Centellas, član Evropskog Pokreta za Vodu (EWM), iz Brisela

Evropski pokret za vodu je otvorena, in-kluzivna i pluralistička mreža koja prepozna-je vodu kao zajedničko dobro (commons), a pravo na vodu kao fundamentalno i univer-zalno pravo. Ujedinjeni smo u borbi protiv privatizacije i komodifikacije ovog dobra i zalažemo se za javno i zajedničko uprav-ljanje vodom, zasnovano na demokratskoj participaciji građana i radništva. Zvanično je osnovan u Napulju 2013. godine nakon što su se 2012. godine društveni pokreti, sindikati, grupe za zaštitu životne sredine i organizacije za zaštitu potrošača okupili na Alternativnom forumu za vodu u Marseju, gde je bilo preko 15 hiljada učesnika.

Evropski pokret za vodu nastavlja tradiciju Evropskog socijalnog foruma i Svetskog soci-jalnog foruma. Stvoren je sa ciljem da se bori protiv privatizacije i komercijalizacije vode i kanalizacije, a za demokratskije javne vodo-vode pod društvenom kontrolom i s jasnim planom za zaštitu životne sredine. EWM se isto tako bori za očuvanje naših reka i jezera, kojima se mora upravljati na otvoren, tran-sparentan, ekološki i demokratski način.

EWM je mreža koja teži da postane kontinentalni pokret koji bi bio deo global-nog, kao i da u svojim redovima ima različite organizacije i grupe koje dele vrednosti EWM-a definisane Napuljskom poveljom i koje deluju na lokalnom, regionalnom, naci-onalnom i evropskom nivou, ali i koordinira-ju zajedničku borbu na globalnom nivou sa svojim saveznicima. Trenutno su u EWM-u aktivne grupe iz Portugala, Irske, Španije, Francuske, Belgije, Italije, Nemačke, Grčke, Hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine i Tur-ske, a imamo podršku i grupa iz Slovenije, Bugarske, Austrije i Rumunije.

Jedna od naših osnovnih vrednosti jeste odbrana i promovisanje ljudskog prava na vodu i zbog toga je to bio centralni deo naše prve uspešne evropske građanske inicijative “Right2water” (Pravo na vodu), koja je prikupi-la skoro 2 miliona potpisa sa ciljem da Evrop-ska unija prizna vodu kao ljudsko pravo.

Istorijski gledano, sektor vodosnabde-vanja je bio u javnom vlasništvu i njime je upravljano od strane opština. S dolaskom neoliberalizma na svetsku scenu, pritisak da se vodosnabdevanje privatizuje kroz proda-ju ili dugoročne koncesije doveo je do toga da neke države prođu kroz traumu priva-tizacije vode: Čile, Engleska itd. Francuske kompanije u javnom vlasništvu privatizova-ne su, a globalne multinacionalne korpora-cije zalažu se za dalju liberalizaciju i priva-tizaciju. Globalne finansijske institucije kao što su Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), MMF, Svetska banka itd, odradile su diplomatski posao za ove kompanije, dok su druge, poput Američke privredne komore i privatnih investicionih fondova, promovisale privatizaciju vode, ali i drugih dobara i sektora odjavnog značaja.

Nosioci privatnog interesa u ovom sektoru organizuju, van Ujedinjenih nacija, globalno okupljanje kako bi promovisali svoj poslovni model. Svetski forum za vodu (World Water Forum) je skup na kojem se dva puta godišnje okupljaju ove kompanije, a iza kojeg stoji nedemokratska organizacija Svetski savet za vodu (World Water Coun-cil), zajedno s nekoliko korporativnih nevla-dinih organizacija. EWM odbacuje ideju da se voda kao dobro od životnog značaja koje bi trebalo da bude zajedničko dobro tretira na ovakav način. Mi se protivimo Svetskom forumu za vodu i njegovim idejama.

Od rata za vodu u Kočabambi (Bolivija) 2000. godine, u kojem se lokalno stanov-ništvo borilo protiv privatizacije kišnice od strane privatnih multinacionalnih kompa-nija pod vođstvom španskog konzorcijuma,

37

društveni pokreti širom sveta su shvatili da, ako hoće da budu uspešni u svojoj borbi, moraju da sarađuju na globalnom nivou, kako bi se borili tamo gde i jeste konflikt. Isto tako, moraju da se povežu s državom u kojoj je sedište multinacionalnih investi-tora, kao i da dele iskustva uspešnih borbi za remunicipalizaciju vodosnabdevanja koje su se vodile u Buenos Airesu, Hamiltonu, Parizu, Džakarti ili antiprivatizacijskih borbi u Solunu, Irskoj ili Gvatemali.

Kad nema kontinentalne i globalne solidarnosti, borba protiv privatizacije vode, a za vodu kao zajedničko dobro, veoma je teška, ali kad postoje globalna solidarnost i podrška, društveni pokreti postaju jači.

Govor Ive Marković, aktivistkinje inicijative Pravo na Vodu na protestnom skupu „Ne damo reke” ispred zgrade Vlade Srbije 27. januara 2019.

Često možemo da čujemo da nam je svest o ekologiji na niskom nivou, da je po-trebno objasniti ljudima komplikovane druš-tvene procese i kompleksne, teško dokučive pojave u životnoj sredini. Međutim, izgleda da neki od nas nisu pazili ni kada su se učile osnove Prirode i društva. Nedavno smo čuli da investitor kaže „nema štete od malih hidroelektrana, može samo da se uzme iz reke višak vode”. Kako može reka da ima višak vode? U prirodi nema viškova. Svaka kap ima svoju ulogu, svaki litar stigne tamo gde je potreban. Svi uzmu koliko im treba, i biljke i životinje. Za sve ima dovoljno, sem za one ljude koji se vode pohlepom.

Klimatske promene su stvarne. One pogađaju naše područje sušama i poplava-ma, nepredvidivim vremenskim uslovima. Država Srbija je pred takvom istinom zabila glavu u pesak, institucije su se zaglibile u mulj i nemaju plan ni kako da spreče ni kako da leče posledice klimatskih promena. U ovoj mutnoj vodi love razni investitori, domaći i strani profiteri.

Izgradnja malih hidroelektrana nije borba za čistiju energiju, to će vam reći i struka i motika. Razlog zašto one postoje jeste isključivo brži, jači i lakši profit. Razlog naše borbe protiv malih hidroelektrana nije nein-formisanost, ili strah od novih tehnologija, nego netrpeljivost prema podmetačinama, lažnim „zelenim” rešenjima i nepravdi. Ume-sto šema za pranje javnog novca preko ma-lih hidroelektrana, subvencije treba usmeriti ka energetskoj efikasnosti, manjim gubicima na mreži i stvarno obnovljivim izvorima energije kako bi se predupredilo energetsko siromaštvo koje vodi ka vrzinom kolu sve

38

većeg zagađenja.Na ovom skupu smo čuli mnoge borce

za male reke, bilo je izveštaja sa linija fronta iz raznih krajeva Srbije. Borba za pravo na vodu nije zaobišla ni ovaj moj i naš glavni grad. Gde god nađu slobodnu obalu, posade beton; planovi se kroje prema investitori-ma, zakoni se zaobilaze, vodna dobra se de facto privatizuju. Beljarici, rezervatu ptica na Dunavu, koja prima plavni talas pre nego što stigne do centra grada, preti da bude zabetonirana zbog izgradnje luke. Na Veli-kom ratnom ostrvu, pod gnezdom najvećeg evropskog orla, planira se vašarište. „Be-ograd na vodi” ušao je u korito reke Save, ali ona se ne da, pa svako malo promenada propada. Nije sigurno šta će još propasti do kraja izgradnje. Savski nasip odavno je privatizovan, a Miljakovački izvor od pit-ke vode postaće ceđ iz stanova grabljivih investitora.

Naši zahtevi upućeni su institucijama u Srbiji, ali mi nismo sami u ovoj borbi. Na celom Balkanu jasno je ko ubira profit, a ko ispašta. Možda glupost i kapital ne znaju za granice, ali ne poznaju ih ni reke. One su tu da nas spajaju i ne mare za političke granice koje izmišljaju ljudi. Svaka šteta u prirodi prenosi se i uzvodno i nizvodno, u doline i planine, i najviše pogađa najugroženije, ne pitajući nas koje smo vere ili nacije.

U Srbiji je trećina izvorišta pitke vode pod koncesijama, a nekima od njih preti i da se isuše. Banje i termalne vode odavno su rasprodate, a kroje se zakoni da privatni kapital uđe i u vodosnabdevanje. Od onih koji nas, svoje ljude, reklamiraju po svetu kao jeftinu radnu snagu, čiji životi ne vrede mnogo, ništa bolje ne možemo da očekuje-mo ni kada na red dođu reke i vodni resursi.

Samo solidarno možemo sačuvati našu budućnost, jer ljudi nisu roboti, a reka nije kanal! Nisu ni investitori, stečajni upravnici reka, sve sami smislili. Oni su jedan šraf u mašini za eksploataciju ljudi i prirode koja

guta sve pred sobom. Dozvolili smo mno-ge privatizacije i bivše i sadašnje vlasti, ali danas, sigurni i solidarni, kažemo - neće proći! Reke nisu na prodaju, voda nije roba, priroda mora ostati zajedničko dobro!

Na televiziji je zlatno, a na ulici kao da je kameno ili barem ledeno doba. Ovih dana u celoj Srbiji ima dosta protesta, narod je opravdano nezadovoljan i ogorčen, živi se teško i svugde je nepravda. Iako je tek janu-ar, ja sam nekako već sada sigurna da je baš ovaj ovde - najvažniji protest ove godine.

39

Protest protiv izgradnje derivacionih mini hidroelektrana, 27. januar 2019.

40