Preslovljavanje

Ćirilica <-> Latinica konvertorPrevodUNIVERZITET U BANjOJ LUCIFakultet fizičkog vaspitanja i sporta

Kandidat:Adriana Lukić

Predmet: Naučne teorije o sportu

Tema: ZNAČAJ IGRE U VASPITNO OBRAZOVNOM PROCESU(seminarski rad)

Mentor:Prof. dr Petar Pavlović

Banjaluka, 2003.

SADRŽAJ

1. O igri……………………………………………………………………22. Funkcije igre………………………………………………………….53. Značaj igre za razvoj dječije ličnosti…………………………….84. Igra i fizički razvitak……………………………………………115. Igra i intelektualni razvitak…………………………………..136. Igra i socijalizacija ličnosti…………………………………147. Igra i stvaralaštvo………………………………………………..168. Podjela igara u vaspitno-obrazovnom procesu………………189. Uloga pedagoga u organizaciji igre…………………………….21ZaključakLiteraturaSadržaj

O IGRI

Od kada su počeli da shvataju njen značaj mnogi teoretičari su davali razne definicije igre. Svaki od njih je sa različitih aspekata isticao njene mnogobrojne funkcije pokušavajući da pronikne u njenu suštinu. S druge strane, pojedini teoretičari umanjivali su značaj igre za život čovjeka, ističući njen značaj jedino kao filter za razne životne frustracije. Upravo iz tog razloga pokušaćemo da, posmatrajući igru kao subjekt vaspitanja mladog čovjeka i otkrivajući mnogobrojna dejstva koje ona proizvodi, proniknemo u njenu suštinu i značaj i na taj način upoznamo i naglasimo duhovno i tjelesno bogatstvo koje nam ona pruža.

Razmišljanja o igri , o njenoj prirodi i društvenom značaju započela su još davno. Ona je u najrazličitijim ispoljavanjima oduvijek odražavala ljudsku svijest i bila ogledalo kulture različitih naroda. I kao što Kajoa kaže: Nije besmislen pokušaj da se jedna civilizacija ocjeni polazeći od igara koje su se u njoj udomaćile. , jer igra je odražavala opštu fizionomiju i koristan pokazatelj snage jednog naroda na svim stepenima društvenog razvoja. Posmatrajući je kao preteču muzike, poezije, plesa, sporta... shvatićemo njenu veliku ulogu u kulturnom oblikovanju čovjekove ličnosti. U igri čovjek upoznaje sebe, svoje ja. Ona izaziva svijest o sopstvenom bitisanju.

Čovjek je veoma rano spoznao snagu i širinu uticaja koji se ostvaruju kroz igru, a već od najranijih vremena bila je značajno sredstvo fizičkog vaspitanja.

Oponašajući pokrete koji su se koristili u lovu i drugim vrstama rada, djeca su kroz igru sticala neophodna iskustva i navike.

Na ranom stepenu prvobitnog društva igre su imale naturalistički karakter. U njima su najneposrednije reprodukovani pokreti iz lova i igre. Svi ti pokreti i radnje bile su vezane za predstojeće proganjanje i ubijanje životinja.

U drugoj fazi , zahvaljujući prije svega razvoju i usavršavanju oruđa rada i oružja, a isto tako i razvoju svijesti prvobitnih ljudi, igre postepeno dobijaju simbolički karakter. Umjesto živih, u igri se koriste punjenje životinje ili crteži u pijesku, na drvetu i sl.. a umjesto pravog oružja simbolički predmeti prilagođeni dječijem uzrastu i zahtjevima date igre. U ovom periodu čovjek počinje da shvata da kroz igru može da simulira razne životne situacije i na taj način uvježbava i duh i tijelo.

Od davnina igralo se u slavu Boga, dodvoravalo se bogovima da bi oni bili milostivi, blagi i čuli ono što bi narod poželio (naročito u antičkoj Grčkoj ), u čast nekog kralja koji je poginuo, prije početka bitke, poslije pobjede, povodom raznih svečanosti npr. religijskog, magijskog, obrednog i drugih karaktera, povodom svadbi (što još više naglašava simbolički karakter igre koji je preovladavao u ovom periodu). Kasnije su bile popularne i ritmičke igre ( sa i bez oružja ), zatim igre uz pratnju raznih muzičkih instumenata ( harfi, flauta, truba... ), a kasnije i igre na sreću.

U poznijoj fazi simboličke igre prerastaju u takmičarske i od tog vremena sve aktivnosti sa ovog područja počinju se razvijati samostalno, u vidu različitih grana fizičkog vježbanja kao što su: trčanje, skakanje, bacanje kamena, koplja i drugih sprava, plivanje, jahanje i dr.

U igrama veoma rano započinje diferencijacija aktivnosti prema polu. Dječaci upražnjavaju vježbe i aktivnosti koje karakterišu aktivnosti odraslih muškaraca ( lov i druge borbene igre ), dok se djevojčice više zanimaju igrama i aktivnostima koje karakteriše djelatnost majke.

I u najranijem perodu svog postojanja, istorija fizičke kulture označavala je igru kao jednu

od osnovnih sredstava tjelesnog vaspitanja. Stari narodi, naročito Rimljani i Grci, pripisuju igri naročitu važnost zbog njene vaspitne i umjetničke vrijednosti i radi naročitog uticaja na zdravlje omladine. U Srednjem vijeku tjelesno vaspitanje je potpuno zanemareno, a to se odrazilo i na igre. Igre nalazimo jedino na repertoaru viteških turnira, gdje pojedinci ili čete vode borbu prema tačno određenim pravilima. Novi vijek dao je odgovarajuće mjesto tjelesnom vaspitanju. Igra postaje važan faktor vaspitanja.

Možemo reći da su igre u stvari bile refleksija društveno-ekonomskog uređenja jednog naroda, njegovih običaja, religije. Kroz igru su se na izvjestan način izražavale sklonosti i slabosti neke kulture.

Za dalje poimanje igre polazimo od saznanja da je igra kroz istoriju zauzimala sve značajnije mjesto u životu ljudi i postajala značajno sredstvo u vaspitanju mladih generacija. Što je više proučavana i primjenjivana, time je i više doprinosila formiranju umnih i fizičkih kvaliteta čovjeka, razvoju njegovih proizvodnih i životnih potencija i socijalizaciji njegove ličnosti.Što se više čovjek uzdizao u svom sociološkom i biološkom razvoju, tim se više usavršavao i sistem vaspitanja mladih, a fizičke vježbe i igra postajale su sve značajniji dio tog sistema.

Razmišljanjem o igri kao o subjektu vaspitanja, a ne kao sredstvu za ubijanje slobodnog vremena, u mnogo čemu će pomoći starijima u problemu vaspitanja mladih generacija.

FUNKCIJE IGRE

Cijeli čovječiji život je protkan igrom, radom, zabavom i odmorom. Igra prati čovjeka od rođenja do smrti, ali se najizrazitije ispoljava u mladosti. Sva mladež voli da se igra. Za vrijeme igre omladina trči, skače, vježba, veseli se, a time se i fizički i psihički razvija. Igra je djeci i omladini veoma potrebna. I starije igra zadovoljava, pružajući im prilike da svoju snagu i sposobnosti pravilno upotrebe. Stoga čovjek nikad nije prestar za igru. Igra razvija niz psihičkih, u vaspitnom pogledu, veoma vrijednih osobina, kao što su: poslušnost, istrajnost, drugarstvo, pomirljivost, borbenost, smisao za zajednicu, odlučnost, inventivnost.

Igra zadovoljava cjelokupno psihičko ustrojstvo djeteta, njegove biološke i psihičke potrebe. U psihičke potrebe spadaju specifične potrebe koje dijete doživljava kao društveno biće. Često se dešava da su razne emocionalne napetosti i socijalne težnje koje dijete ispoljava u društvu podstrekači njegove aktivnosti u igri, kao i izbora sadržaja igre.

Posmatrajući igru kao dio fizičke kulture izdvajamo dvije osnovne funkcije: biološka i pedagoška.

U biološkom pogledu ona korisno utiče na krvotok, na rad srca, CNS-a, pluća i mišića. Naime, igra sadrži najraznovrsnije pokrete i kretanja u kojima se, manje ili više, angažuju gotovo svi biološki potencijali čovjeka. Na taj način, igra podstiče rast unutrašnjih organa, poboljšava razmjenu materija i druge vitalne organske procese, a u mlađih osoba, dakako, podstiče rast i razvitak organizma u cjelini. Ukoliko se izvodi u prirodi, na čistom vazduhu i u raznim vremenskim uslovima igra postaje značajno sredstvo unapređenja zdravlja, posebno na razvoj aerobnog vitalnog kapaciteta i čeličenja organizma. Fiziološka funkcija igre odražava se samo ukoliko je aktivnost unutar nje kontrolisana. Često se djeca u zanosu igre pretjerano fizički angažuju što može imati neželjene posljedice u njegovom daljem razvoju, ali se to rjeđe događa. 

Kompletna motorna aktivnost koja se ostaruje kroz igru i koja obiluje tzv. nedisciplinovanim pokretima, povećava obim ukupne motoričke informisanosti, podiže opštu koordinaciju a time i nivo motoričke efikasnosti uopšte. Putem igara, a naročito kolektivnih, izgrađuju se i učvršćuju brojne pozitivne osobine ličnosti (druželjublje, inicijativnost, samodisciplina, milosrđe, ljubav, čovjekoljublje), i suzbijaju negativne (sujeta, samoljublje, gordost, sebičnost, mržnja). U tome se ogleda pedagoška funkcija igre koja je veoma važna za konačnu izgradnju čovjeka kao ličnosti. Zato mnogi autori s pravom ističu da upravo u igri čovjek pokazuje kakav je.

reci mi šta se igraš pa ću ti reći ko si. Rože Kajoa

Pored ovih osnovnih funkcija, igra u životu čovjeka zadovoljava i razne druge, kao što su :Stvaralačko-saznajna, jer kroz igru čovjek ima priliku da izražava i zadovoljava svoje težnje i ambicije, da otkriva svoje stvaralačke potencijale i da se na vrijeme usmjerava za kasniji odabir svoje profesije.

Estetska funkcija igre se odražava u razvijanju estetskih vrijednosti . Naime, kroz igru čovjek doživljava lijepo i uči da ga kao takvo vrednuje i odvoji od onog što to nije. Kasnije se uči i estetski da stvara, kao viši stepen estetske sposobnosti. U tome se sastoji estetsko vaspitanje igrom.

Ublažavanje posljedica hipokinezije kao posledice razvoja tehnike i tehnologije što je dovelo do smanjene potrebe za kretanjem .

Služi kao simbol očuvanja kulturnog i nacionalnog nasleđa. 

Otklanja uticaj dosade i monotonije stereotipnog načina života i rada.

Prisutnost igre u svim oblicima, u životu mladih, pomaže da se otklone i ublaže negativni uticaji savremenog života i da se dijete na vrijeme usmjeri u zadovoljenje sopstvenih poreba igrom.

Igra, koja u sebe uključuje pozitivne emocije (ushićenje, radost...), ima značaj životnog eliksira koji čovjeku daje vitalnu životnu snagu, oslobađajući ga napetosti i svakodnevnih briga tako da dobija i terapeutski značaj.

Kao što se vidi, priroda igre je veoma složena i bogata, a njeni uticaji mnogostruki i gotovo nesagledivi. Upravo stoga veoma je teško odrediti i granice njenih uticaja i njenog značaja u životu savremenog čovjeka.

ZNAČAJ IGRE ZA RAZVOJ DJEČIJE LIČNOSTI

Igra je jedna od staza djetinstva koje odvode u život. 

Drago Tomić

Opravdano možemo reći da pored nasleđa i sredine veoma važan i relativno samostalan faktor u razvitku složenih čulnih i motornih sposobnosti čovjeka predstavlja i njegova

aktivnost. 

Igra je odvajkada bila sastavni dio dječijeg života. Iako se na raznim stepenima društvenog razvoja mijenjao način života, igra je i u novim društvenim uslovima ostala sastavni dio dječije aktivnosti. Igrajući se dijete ispoljava svoje sposobnosti, svoju spretnost, socijalnost i intelekt.

Mnogi istraživači došli su do saznanja da je igra nezamjenjivo sredstvo za upoznavanje djeteta predškolskog uzrasta, a istovremeno i vrlo uspješno vaspitno i terapeutsko sredstvo. Dijete predškolskog uzrasta najviše slobodnog vremena provodi u igri, u kojoj dolazi do izražaja njegova aktivnost, intelektualni razvoj, njegovi motivi, osjećajno doživljavanje, lične osobine i td. Zbog toga je dječija aktivnost u igri jedan od najprirodnijih puteva koji nam na poseban način otkriva dinamičnu strukturu i dejstvovanje dječije ličnosti. Upravo iz tog razloga prikazaćemo kako dječija aktivnost u igri može da utiče na samo dijete.

Ipak, moramo imati u vidu da se pojedine dispozicije individue ne mogu same po sebi razviti u sposobnosti, već da su za to potrebni odgovarajući uticaji okoline i svojstvena aktivnost djeteta. Po svom sadržaju i obliku igra je privlačna i podstiče dječiju aktivnost, koja je, pored dispozicija i stvarnih mogućnosti za razvoj koje pruža okolina, značajan faktor koji omogućava da dijete razvije do kraja svoje potencijalne mogućnosti za duševan razvoj. Tek na taj način se može shvatiti nezamjenjiva uloga dječije igre za cjelokupan razvoj dječije ličnosti.U igri dijete razvija svoje funkcije i različite sposobnosti. U igri stiče iskustvo. Svoja prva iskustva o predmetima dijete stiče time što ih hvata rukom, posmatra, premješta i slaže. Na osnovu pokreta sopstvenog tijela , koji dolaze do izražaja u igri raznim predmetima, i funkcija drugih čula i sposobnosti, dijete stiče iskustvo o prostoru. Tako se pomoću aktivnosti u igri uči da razlikuje veće od manjeg, duže od kraćeg i tako dalje. Iskustva, koja dijete stiče kroz igru neophodan su uslov za uspješno upoređivanje i zaključivanje. Uz to dijete razvija sposobnost opažanja, shvatanja prostornih odnosa i zaključivanja. Sve te aktivnosti su neophodan uslov za kasnije napredovanje djeteta u matematici, geometriji, fizici itd.

Dijete se potpuno unosi u igru. U tom zanosu radi intenzivno i istrajno, raduje se svojim tvorevinama u stvaralačkoj igri, zadovoljno je njima, a i drugi mu odaju priznanje zbog uspjeha. Time se povećava dječije samopouzdanje i učvršćuju motivi za dalje učešće u igri. Kroz aktivnost u igri dijete razvija razne sposobnosti, stiče iskustva, učvršćuje motive za rad i tako neprimjetno, bez naročitih teškoća i radošću, prelazi u radne zadatke.

U igri, kao i u radnim zadacima, dijete se ponekad sukobljava sa raznim teškoćama i smetnjama, mada ih, na svoj način, ipak savlađuje. Bilo da ih stvara namjerno ili da su nastale spontano u igri, ove teškoće dovode dijete u nove situacije gdje nije dovoljna samo mehanička primjena iskustva , nego je dijete prinuđeno da traži nove puteve. U takvim slučajevima dolazi do izražaja inteligencija djeteta. 

Kroz igru dijete istovremeno oslobađa i razvija svoja osjećanja, doživljavajući vrijednost različitih aktivnosti, određenih sadržaja i članova grupe u kojoj se igra. I baš ti motivi, koji su nadahnuti osjećanjem, imaju posebnu snagu. Zbog toga oni dobijaju posebnu ulogu u dječijoj motivaciji i tako postaju podstrekači i usmjerivači mnogih dječijih aktivnosti.

Mnoge dječije želje koje ne mogu da se ispune u stvarnosti nalaze najslobodniji izlaz u igri. Tako dijete postiže izvjesno olakšanje i smirenost. Pod uticajem igre mnoge želje se takođe mijeljaju i uobličavaju što je veoma važno za razvoj djeteta kao socijalnog bića.

Iz prethodnog teksta vidjeli smo kakve sve pozitivne uticaje igra prenosi na psihu djeteta i koliki je njen značaj na svestran razvoj, naročito u predškolskom uzrastu djeteta. Međutim, ako djetetu ne omogućimo da se igra naročito onako kako odgovara njegovom uzrastu, ubrzo će se pojaviti štetne posljedice u njegovom daljem razvoju. Tu nije samo u pitanju ometanje razvoja njegovih sposobnosti nego i cjelokupne dječije ličnosti. Takva djeca postaju preosjetljiva i često se uzrujavaju i ispoljavaju agresiju, pri radu se teško

koncentrišu i nisu srećna. U duševnom razvoju prilično su oštećena djeca kojoj roditelji ne pružaju mogućnost za igru, upošljavajući ih sa pretjerano mnogo aktivnosti (engleski jezik, hor, balet, sportska sekcija i sl.), a ponekad i odražavanje stana, poslovi u polju i oko stoke i td.Svako dijete mora da ima vremena za igru. To mu omogućava da se poslije radnih zadataka opusti i prikupi snagu za nove zadatke. Iskustva su pokazala da su kasnije u životu otpornija i uravnoteženija ona djeca koja su u djetinstvu na odgovarajući način ojačala u igri. Zdrav duševan razvoj je neophodan uslov za kasnije uspješno savlađivanje napora i teškoća u životu.

Iz svega navedenog uvidjeli smo nemjerljivu vrijednist igara naročito u toku dječijeg razvoja. Ukoliko ih pravilno primjenjujemo u predškolskom dobu, postaćemo ključni usmjerivači njenih pozitivnih uticaja na svestran razvoj dječije ličnosti. Upravo iz tog razloga svaki pedagog mora da prozre u prirodu same igre, kako bi na najbolji mogući način iskoristio njene mnogostruke uticaje kao nezamjenjiv preduslov za dalji vaspitno-obrazovni proces.Jedan od načina je primjena igre ( od vrlo jednostavnih do vrlo kompleksnih) u toku, na početku ili na kraju časova fizičkog vaspitanja u školama ili treningu, ako je riječ o sportu.

IGRA I FIZIČKI RAZVITAK

U najširem smislu pod fizičkim razvitkom se podrazumijeva proces mijenjanja prirodnih morfo-funkcionalnih svojstava ljudskog organizma u toku individualnog života ( ontogeneze ). Poznato je da na fizički razvitak najviše uticaja imaju nasleđe i socijalna sredina. Uticaj igre u fizičkom razvitku čovjeka zasnovan je na činjenici da je fizički razvitak podložan upravljanju, tj. da se on može svrsishodno usmjeravati posredstvom različitih socijalnih faktora, među kojima veoma značajnu, čak i odlučujuću ulogu ima motorna aktivnost.

S obzirom da je igra bogata raznovrsnim pokretima i kretanjima kroz nju se aktiviraju različite grupe mišića. Svaki vid aktivnosti mišića podjednako stimuliše ne samo muskulaturu, već i razvitak centralnih regulativnih mehanizama unutrašnjih organa. Istraživanja međusobne povezanosti funkcija mišića i preobražaja djelatnosti organizma (Mogenovič, 1965. ) pokazala su da se pri svakom skraćivanju mišića rađaju nervni impulsi koji stimulišu CNS. Zahvaljujući tim impulsima realizuju se motorno-visceralni refleksi koji ostvaruju dvije bitne, suštinske funkcije fizičke vježbe: tonizirajuća (promjena intenzivnosti bioloških procesa u organizmu, tj. opšteg tonusa ) i trofična ( poboljšanje metabolizma i procesa regeneracije ). 

Kroz igru organizam djeteta apsorbuje različite impulse koji moraju imati određeni intenzitet da bi pozitivno djelovali na organizam djeteta. Istovremeno intenzitet igre mora da odgovara stepenu razvoja dječijeg organizma, pa je u tom smislu potrebno poznavati mogućnosti pojedinih razvojnih doba za napore i njihova svojstva, kako bi se igra pravilno dozirala po trajanju, distanci ili ponavljanju igre, te imala dovoljno uticaja na razvoj organizma.

Brojna istraživanja su pokazala da se smanjena motorna aktivnost negativno odražava naročito na organizam u razvoju i lako dovodi do promjena, odnosno do predpatoliških stanja koja se izražavaju u bržem zamaranju, kako pri fizičkom, tako i pri intelektualnom radu, do slabljenja vegetativnih funkcija, zaostajanja u razvoju motoričkih svojstava, poremećaja u fizičkom razvitku, poremećaja srčanog ritma i centralnog nervnog sistema i sl. Motorni deficit ( hipokinezija ) naročito se negativno odražava u periodu intenzivnog fizičkog rasta ( školska i predškolska dob ), zbog čega optimalni kretni režim upravo u tom periodu dobija i posebno značenje. Osim što ima velikog uticaja na fizički razvitak, igra kod djeteta stvara i određene motorne navike koje će mu u kasnijem životu koristiti za očuvanje zdravlja i vitalnosti.

IGRA I INTELEKTUALNI RAZVOJ

Često je proučavano pitanje da li se na osnovu igre može i smije da donositi zaključak o stepenu razvoja inteligencije djeteta. Dosadašnja istraživanja koja su provođena na

predškolskoj djeci pri slobodnoj igri, pokazala su da postoji povezanost između intelektualnog razvoja djeteta i igre, ako igru posmatramo od jednostavnih do složenih oblika. Došlo se do zaključka da, što je viši stepen dječijeg duhovnog razvoja ( mentalna sarost ) složeniji su oblici u igri. Što je viši stepen društvenog razvoja djeteta, jednostavne aktivnosti u igri su sve manje zastupljene.

Izvjesno je, na primjer, da se pri usvajanju bilo koje motorne navike kod djece aktiviraju mnogi psihički procesi-pažnja, pamćenje, mišljenje i dr. Iz toga proizilazi da fizičko vježbanje koje se ostvaruje kroz igru ne samo da aktivira intelektualne radne kapacitete već istovremeno podstiče i njihov razvoj.

Pozitivne relacije između igre i intelektualnog razvitka djeteta u najvećoj mjeri se ostvaruje ako se cjelokupna aktivnost pedagoga (naročito u predškolskom uzrastu) usmjeri u tom pravcu. Plastičnost nervnog sistema djece predškolskog uzrasta je veoma velika. Zato dobro organizovana igra sa raznim složenim oblicima aktivnosti u znatnoj mjeri razvija intelektualne sposobnosti djeteta. Zato se i istraživanja korelacije inteligencije i uspješnosti ispoljavanja kroz igru, odnosno odnos između inteligencije i motornog razvoja, najčešće vrše u tom periodu.

Odabiranje igara mora odgovarati načinu primjene, načinu mišljenja, parcipiranja svijeta i razvoju mašte u pojedinim razvojnim dobima djeteta. Djeci treba dati igru s jednostavnim pravilima i zadacima, na način koji je njima blizak ( podražavanje životinja, ljudi, motora i td. ). Odraslima treba pružiti igru složenih borbenih oblika, gdje svaki pojedinac može da ispoljava sopstvene sposobnosti u skladu sa interesima grupe ( štafete, kvizovi i td. ), dok će i omladini i odraslima odgovarati igre sportskog oblika i mnogo borbenosti. 

IGRA I SOCIJALIZACIJA LIČNOSTI

Razvoj sposobnosti pojedinih funkcija i socijalnih odnosa u igri se međusobno prepliću i utiču jedni na druge. Socijalni kontakti pobuđuju dijete da usavršava svoje sposobnosti, a usavršene sposobnosti omogućuju bolje sudjelovanje u socijalnim odnosima i urastanje u socijalno društvo.

Ove međusobne odnose zapažamo kod djeteta već u drugoj polovini prve godine života. Čim ustanovi da neko posmatra njegovu igru, produžava je sa još većim zadovoljstvom. Jačanjem sposobnosti, što je propraćeno doživljavanjem sopstvene snage, dijete prelazi okvire svoje individualnosti i njegovo ja prodire u svijet, bilo ka predmetima, a time i ka stvaralačkim aktivnostima, bilo ka osobama, što, opet, proširuje i produbljuje socijalne odnose.

Težnja za socijalnim kontaktima dolazi do izražaja u grupnim igrama. U grupnim igrama razvijaju se i socijalna osjećanja: simpatije prema ljudima, naklonost, obazrivost, solidarnost, požrtvovanost i sl. Kroz igru dijete upoznaje druga s kojima se igra, postiže uspjehe zajedno s njim, zajedno se raduju. U igri se dijete navikava da se savlađuje, a takođe se uči da poštuje i cijeni druge članove grupe, kao i da se potčinjava u korist kolektiva. Na taj način dijete se osposobljava za socijalni život bez kojeg se ne može zamisliti savremeno življenje.

Međutim, težnja ka zajedničkoj igri postoji mnogo ranije, prije nego što je dijete emocionalno i intelektualno sposobno da konstruktivno sarađuje i istraje u grupnoj igri. Grupna igra ne zahtjeva samo veći razvoj odgovarajućih sposobnosti ili izvjesnih spretnosti, nego je veoma bitan i razvoj u smislu integracije cjelokupne dječije ličnosti. Zbog toga neka djeca u igri ne mogu da nađu zajedničku osnovu i da istraju u grupnoj

igri, što znači da nisu duševno dovoljno razvijena za ovaj tip igre.

Opšte je poznato da se kroz igru i takmičenja lakše prevazilaze polne, nacionalne, socijalne, vjerske barijere. Organizujući razne igre i takmičenja između učenika različitih razreda, škola, regiona, država, ostvaruju se međusobni kontakti i tako stiču nova socijalna iskustva i novi obrasci ponašanja.

Prednost igre je u tome što je ona u prvom redu privlačna za djecu i omladinu. Njen jezik je dostupan i razumljiv svakom, a njeni doprinosi zdravlju i socijalnoj stabilnosti nesumnjivi. Ona ukrašava život, dopunjuje ga, piše Huizinga, i po tome je neophodna pojedincu kao biološka funkcija i neophodna društvu, zbog smisla koji sadrži, zbog njenog značenja, zbog izražajne snage i zbog duhovnih i socijalnih veza koje stvara: ukratko neophodna je kao funkcija kulture. 

IGRA I STVARALAŠTVO

Najšire gledano, stvaralaštvo podrazumiujeva svako dostignuće koje za jedinku znači uspjeh i koje izaziva radost i zadovoljstvo. Čovjek se ne igra radi zadovoljenja svojih praktičnih potreba, već i zato što mu ona pruža mogućnost da ispolji i provjeri svoje snage i ljudske vrijednosti. Stvaralaštvo je jedna od najsuštinskijih i najdubljih ljudskih potreba. Prema Maslovu potreba za samoostvarenjem je na vrhu piramide ljudskih motiva. Igra ne trpi prinudu i ne zavisi od volje drugih, već se uvijek javlja spontano, kao rezultat nadahnuća i htjenja da se postigne što više i bolje.

Svaki stvaralački akt u sebi sadrži elemente svjesnog i spontanog, ali su za čovjekovo stvaralačko angažovanje odlučujući i intelektualni napori. Čovek koji nije naučio stvaralački da misli, neće moći ni stvaralački da dela ( Polič,1967. ). 

Kod djeteta su igra i stvaralaštvo zaista povezani. Naročito u petoj godini života kada preovlađuje stvaralačka igra u aktivnosti djeteta, koja se u narednim godinama sve više razvija i postepeno vodi ka radu i stvaralaštvu.

Predškolsko doba je doba mašte i jako izražene težnje za individualnim radom. Dijete u tom dobu sve radi i stvara u obliku igre. Igra je za njega stvaralački rad, kroz nju ono stiče navike, upoznaje životnu stvarnost. Dijete kroz kolektiv traži afirmaciju svoje ličnosti, svoje volje, svojih želja i težnji, svojih sposobnosti i stvaralaštva. Igra je često izmišljena, plod je dječije mašte i podražavanja rada, te raznih aktivnosti starijih. Igra djetetu pomaže da na vrijeme otkrije svoje dispozicije i svoje sposobnosti i istovremeno kod njega razvije smisao i htjenje za njihovu stvaralačku realizaciju. Svako dijete bez obzira na stepen nadarenosti uživa u sopstvenom ostvarenju, naročito ako je u njima prevazišao svoja i očekivanja drugih. U tom smislu veoma je važno da pedagog ( nastavnik, učitelj ) u vaspitno-obrazovnom procesu upražnjava igre u kojima nisu striktno određene uloge, dajući djetetu-učeniku prostor i slobodu da sam kreira svoje uloge. Na taj način će dijete-učenik doprinositi raznovrsnom sadržaju igre, a istovremeno ispoljavati i svoje stvaralačke potencijale.

Tako shvaćeno stvaralaštvo predstavljaće i veoma efikasan mehanizam socijalizacije ličnosti i istovremeno prerasti u potrebu, u stil i kulturu življenja, što mora postati i strateški cilj u vaspitno-obrazovnom procesu.

PODJELA IGARA U VASPITNO-OBRAZOVNOM PROCESU

S obzirom na njihovu praktičnu primjenjivost u fizičkom vaspitanju igre dijelimo na: elementarne i sportske igre.

Elementarnih igara imamo tri osnovne grupe i to: igre bez sprava, igre sa spravama i štafetne ( tehničke ) igre. 

Kada ocjenjujemo vaspitnu vrijednost igara, polazimo od činjenice da svaku igru karakterišu tri osnovna sadržajna elementa: tematika igre, motorika igre i organizacija. Tematika treba da odgovara razvojnom stepenu djeteta kao i zadatku koji želimo postići igrom. Motorika treba da se bazira na osobenostima i fizičkim sposobnostima djeteta. Što se tiče načina motornih pokreta igre možemo podijeliti na: igre trčanja, bacanja, udaranja i td. U odnosu na organizaciju ona može biti jednostavna i složena. Pri tome je veoma važno da odgovara opštem razvitku djeteta, odn. da je djeca mogu lako shvatiti, naučiti i savladati. Nauka o fizičkom vaspitanju često dijeli elementarne igre prema razvoju djeteta i prema njegovoj aktivnosti na :a) funkcijske – preko kojih dijete do druge godine života upoznaje razna kretanja-funkcije;b) od 2-5 god. kod djeteta preovlađuju fikcijske ili fantazijske igre. Ono što karakteriše ove igre je dječija personifikacija predmeta- na primjer štap predstavlja konja, krpa lutku i tako dalje. Isto tako dijete u ovom periodu kroz igru imitira čovjeka, prirodu, životinje i td.;c) konsrukcijske obuhvataju period od 5-12 god. 

Dijete u ovim godinama gradi, sastavlja i proučava okolinu ( gradi kuće, mostove, puteve i dr. ).

U vremenu između fikcijskih i konstrukcijskih igara leži veoma podesno vrijeme za vaspitanje, kada se djeca služe igrama dramatiziranja u kojima dijete preživljava, preko slobodnih pokreta, neku priču ili bajku.

Elementarne igre se dalje dijele na: igre s pjevanjem, plesne igre, igre za razvijanje čula sluha, vida, prostora; igre za razvijanje kretanja, hodanja, trčanja, skakanja; igre u prirodi; terenske igre kao što su. izviđanje, osmatranje, sakrivanje, igranje štafete...Sve ove vrste igara spadaju u elementarne igre.

Posebnu vrstu igara čine sportske igre. Za razliku od elementarnih, kod sportskih, igre prelaze u ozbiljniju aktivnost, u borbu i mjerenje snage, okretnosti, brzine, izdržljivosti i duhovitosti. Cilj sportskih igara je postizanje rezultata, savlađivanje protivnika, vremena, prostora. Ove igre imaju pravila, izrađenu taktiku i tehniku. Sportske igre i jesu nastale od elementarnih koje su se usložnjavale i upotpunjavale, a istovremeno su se i aktivnosti igrača usmjeravale ka specijalizaciji (branioci, pomagači, napadači ). Vaspitna vrijednost ovih igara je veoma velika, jer te igre predstavljaju najpodesniji oblik u procesu uključivanja širokih masa omladine i radnih ljudi u organizovani pokret fizičke kulture.

Sportske igre možemo podijeliti na niz grupa. Jednu grupu čine igre u kojima igrači trče ili hodaju. Ovdje igrači mogu igrati sa velikim napumpanim loptama, igrajući samo rukama ( rukomet, odbojka, košarka ); mogu igrati nogom ( fudbal ); mogu igrati i rukom i nogom (ragbi). Posebnu vrstu čine sportske igra u kojima igrači igraju malim loptama pomoću drugih sprava – udarača ( tenis, stoni tenis ). Ovdje ubrajamo i sportske igre pomoću palice ( hokej na travi ). U drugu grupu spadaju sportske igre u kojima igrači igraju kuglama. Kuglama se može igrati na stolu ( bilijar ) ili na zemlji ( kuglanje, boćanje ). Treću grupu čine igre u vodi ( vaterpolo ), a četvrtu igre na ledu ( hokej na ledu ). Postoje još i grupne igre u kojima igrači jašu ( polo na konju ) ili voze na biciklu ( loptanje sa bicikla ). Naravno, postoji još mnogo igara ali ove se najčešće koriste u našoj zemlji.

S obzirom da je odabir igara u nastavnom procesu uslovljen ciljem koji se želi njima

postići ( razvijanje brzine, snage, spretnosti, igre refleksa, štafete, igre na vodi, u prirodi, na snijegu i ledu...), navešćemo nekoliko interesantnih igara i opisati način njihovog izvođenja.

I IGRE BRZINE ( isključivanje iz kruga )

Učenici se kreću po krugu, trčeći ili poskakujući. U krugu su postavljeni neki predmeti ( čunjevi, loptice, kesteni, trupci i td. ), i to po broju jedan manje od broja učenika. Na dati znak zaustaljve se učenici i svaki od njih uzima po jedan predmet. Ko ostane bez predmeta-isključuje se iz kruga. Pri daljem ponavljanju igre oduzima se uvijek po jedan predmet iz kruga i nastavlja se sa igrom. Poslednja dvojica ostaju pobjednici.

II IGRE SPRETNOSTI ( ševa )

Za igru je potreban veći broj štapića ( kamenčića ) i punjene loptice. Dječaci polože svoje kape u red, u razmaku od jednog koraka. Ispred reda, na 10 koraka, povuče se crta. Svi dječaci ostaju iza svojih kapa, a jedan sa crte baca punjenu loptu u kape. Svaki put kad lopta padne u neku kapu, tom igraču računa se jedan bod.

III IGRE PAMĆENjA ( telefon )

Igrači sjede u krugu ili u vrsti jedan do drugoga. Vođa igre šapne na uvo igraču do sebe rečenicu, koju ovaj tiho šapnr sledećem, kako ga ostali ne bi čuli. Nikada se jednom igaču ne šapće dva puta. Zadnji vikne glasno ono što mu je šapnuo predposlednji igrač. tada igrači često prasnu u smijeh , zbog potpuno iskrivljene rečenice. Igra se nastavlja, ali svaki put telefonira drugi igrač. Dva voda takmiče se ko će pre i pravilnije telefonirati.

IV ŠTAFETE ( prenošenje predmeta )

Ispred svake grupe, na udaljenosti 20-30 m, nalazi se nekoliko krugova na međusobnom razmaku po 5 m. U svakom krugu nalazi se neki predmet ( čunj, lopta, loptica, palica ).Prvi protrči na polazišta, pokupi sve predmete i donese ih drugome u svom redu na polazište, koji ih opet postavlja i vraća se natrag po trećeg, koji ga lagano udari po ramenu.Svi igrači koji su završili bilo prenošenje bilo donošenje predmeta, postavljaju se iza svog reda. Pobjednik je ona grupa koja je prva izvršila promjenu. 

V IGRE NA SNIJEGU ( gađanje sniježnim grudvama u cilj )

Igrači su postavljeni u nekoliko redova. Na dati znak svi prvi protrče do mete, gdje treba da načine grudvu od snijega i odatle gađaju u postavljene ciljeve koji mogu biti izrađeni na motki ili nacrtani na zidu.Čim izvrše zadatak vraćaju se svojoj grupi i tu stanu kao zadnji. Pobijedila je grupa koja je prva izvršila promjenu i postigla najviše pogodaka u cilj.

ULOGA PEDAGOGA U ORGANIZACIJI IGRE

Igra će u vaspitno-obrazovno procesu imati veliki značaj samo ukoliko bude dobro organizovana od strane pedagoga ( vaspitača, nastavnika ). Od njegovog znanja i iskustava kao i prijateljskog odnosa sa djecom , zavisiće zainteresovanost djece za bilo koji vid igre, kao i njen tok i ishod. O tome kakve predispozicije treba da posjeduje pedagog u vaspitno-obrazovnom procesu bavi se posebna teorijska disciplina koja se zove pedeutologija, odn. učenje o pedagoškom liku nastavnika. Navešćemo neke napomene kojih bi se nastavnik trebao pridržavati, a koje pospješuju vaspitni uticaj igre.

Pripremajući se i odabirajući igru, nastavnik će imati u vidu:1. razvojno doba, dnevnu zaposlenost, zanimljivost i fizičke mogućnosti;

2. broj igrača koji će igrati;3. koju će igru sam provesti, a koju može provesti i uz pomoć sposobnije djece;4. gdje će se igrati, s čime će se igrati i šta se sve mora istaknuti prije igre, u toku igre i na završetku igre;5. da li treba ponoviti poznatu igru ili početi novu igru,6. da li je nova igra dovoljno pripremljena da bi se uspješno izvela;

Za svaku igru prije njene primjene potrebno je prethodno osigurati sredstva i urediti igralište. U uređenju treba da učestvuju svi igrači, jer će se na taj način zainteresovati i postaće aktivni organizatori igre. Igru trebamo odabrati prema raspoloživom prostoru, njegovoj veličini i higijenskim uslovima. Zimi se primjenjuju igre življeg ritma sa mnogo pokretljivosti, a za vrijeme vrućina i u sparnim danima najpogodnija mjesta za igru su igralište i šumica, pijesak uz vodu jer pružaju najbolje higijenske uslove. 

Ukoliko postoji više igrača nego što igra zahtijeva tada je potrebno načiniti 2,3 ili više grupa koji igraju odvojeno jedni od drugih. Broj igrača u igri zavisiće od mogućnosti razvoja ritma igre, napora i emocionalnog stanja igrača. Zamršene igre i pravila, a često i raspoloživi prostor i sredstva, odlučuju o broju igrača.

Takođe, odabrana igra mora biti ranije pripremljena predhodnim jednostavnijim igrama, kako bi se stečene koordinacijske sposobnosti mogle koristiti u novoj igri kao osnova novim, savršenijim i složenijim zadacima. Ta načela postupnosti sprovode se dosledno, kako bi se osiguralo uspješno pedagoško i zdravstveno djelovanje primjenjene igre. Isto tako, veću i složeniju igru ( uglavnom sportske igre ) moramo prethodno raščlaniti i načiniti od nje manje igre, s jednostavnim zadacima i pravilima, i pripremiti na taj način nužne predigre.

Tumačenje igre mora biti kratko, jasno i zanimljivo, sa puno vedrine i topline u glasu, jer treba sugestivno djelovati na igrače, kako bi s veseljem i nestrpljenjem pošli u igru. Poslije takmičenja nastavnik sam ili uz pomoć igrača treba da pokaže način izvođenja igre, kako bi tumačenje bilo jasno i djelovalo na stvaralačku maštu igrača.

U toku igre treba paziti na strogo poštovanje pravila igre. Time vaspitno djelujemo na igrače i stvaramo sve uslove za postizanje cilja za sve igrače.

Svi igrači treba da učestvuju u igri. Često se neki drže po strani-iako igra zahtjeva učestvovanje svih. Takve nastavnik treba ohrabriti i pozvati na igru.

U toku igre potrebno je igru zaustaviti i ponovo objasniti, ukoliko se opazi da je igrači nisu dobro shvatili, kako pogrešno shvaćena nebi uticala na ostvarivanje cilja. Međutim, metodski bi bilo pogrešno često zaustavljati igru radi grešaka koji nemaju uticaja na krajnji ishod igre, ako su tehničke i taktičke naravi. Zbog toga bi trpeo elan igrača i tempo igre.

Ekipa se mora sastavljati tako da svaka ima izgleda za uspjeh. Na taj način postižemo da svaki igrač osjeti da snagom sopstvenih sposobnosti utiče na krajnji ishod igre. Ukoliko bi jedna ekipa bila znatno slabija od druge, unaprijed osuđena da ne postigne postavljeni cilj, onda takva igra ne izaziva radost i ne razvija preduzimljivost, jaku volju i ostala pozitivna karakterna svojstva. 

U toku igre nastavnik treba da suzbija netrepeljivost i sve što bi razvijalo nedrugarsko, nesocijalno i nečasno ponašanje.

Završetak igre treba da bude pobuda za dalje igranje. Njen konačan rezultat ne smije da djeluje ponižavajuće na igrače, to ne smije biti fizički i još manje psihički teret.Svaka igra se mora izvesti do kraja, do označenog rezultata, do postignuća cilja i ostvarenja glavne zamisli igre. Samo dovršena igra djeluje na igrače vaspitno.

Na kraju je veoma bitno da se objavi rezultat sa naglašenom pohvalom boljih. Važno je ohrabriti i istaknuti one koji su se posebno zalagali u igri, a naročito poštivanjem pravila i

plemenitim postupcima. Isto tako ne smijemo zaboraviti i one koji u toj igri nisu imali sreće, na taj način što nećemo isticati njihove slabosti, već mogućnosti koje će drugom prilikom doći do izražaja.

Samo na ovakav način igra će postati sredstvo fizičkog vaspitanja, sa vrlo korisnim pedagoškim dejstvom. Odabrana, nadgledana i pažljivo vođena, s logičkim završetkom, igra postaje punovažan vaspitni činilac.

Spontana igra bez vođenja i nadzora može da djeluje u određenom stepenu na zdravlje djeteta, ali isto tako uzeti neželjeni tok i razvijati negativna svojstva i štetiti zdravlju.

Organizujući igru, vodeći je (sudeći ili učestvujući u njoj), pomažući savjetom, upućivanjem, demonstracijom, vaspitač vrši uticaj na djecu: na njihovo ponašanje, motivaciju i td. Vaspitanje je rat koji se najlakše dobija umešnošću i dobrim poznavanjem djeteta i njegovih potreba. Dobar vaspitač ima više lica, ali samo jedno srce - srce dobrog čovjeka.

Brojni su uticaji koje igra prenosi na čovjeka, sa naglašenim uticajem u toku njegovog razvoja i rasta. Ona je čovjeku nužna i neophodna. Kroz nju čovjek upoznaje stvari, sebe i uči da voli druge. Igra ga vodi kroz život, oplemenjujući mu i duh i tijelo.

ZAKLjUČAK

Vaspitanje putem igre počinje u ranom djetinstvu i može i treba da traje veoma dugo. Zato vaspitanju igrom teba posvetiti veliku pažnju da bismo se igrali i kasnije, kada počnemo da starimo.

Nabrajajući njene mnogobrojne funkcije (saznajna, estetska, bioliška, pedagoška...) uvidjeli smo širinu uticaja koji se ostvaruju kroz igru i mogućnostima saznavanja zahvaljujući igri. Međutim, kolike će te mogućnosti da budu i kakvo će dejstvo igra da ostvari u vaspitno-obrazovnom procesu najviše zavisi od vaspitača. To se, prije svega, odnosi na mogućnost uticaja na dijete, na usmjeravanje njegovog ponašanja koje, u najširem smislu riječi smatramo i nazivamo vaspitanjem. Pravilan odabir vrste i načina igre, određuje se prema uticaju koji se želi ostvariti, a ovaj se određuje na osnovu potreba razvoja djeteta. Sama za sebe, neusmjeravana i neorganizovna, igra se svodi na igru radi igre.Njena najveća vrijednost krije se u mogućnosti usmjeravanja u smislu vaspitanja i prevaspitanja danas, a još više sutra, kada igra treba da postane sinonim za dokolicu.

Na žalost, ubrzanim razvojem tehnike i tehnologije, kao i načinom života i rada stvoren je svijet u kojem savremeni čovjek sve manje koristi sopstvene potencijale za kreiranje boljeg života. Prihvata se određeni način života i mišljenja u kojem je individua podložena uticaju kolektivne svijesti. U klimi koju stvaraju odrasli mladi čovjek postaje nezadovoljan i u tom sukobu sa okolinom pribjegava pogrešnim normama vladanja i ponašanja.

U eri hipokinezije, kompjutera, nasilnih filmova, ratnih dešavanja djeca se primoravaju da brže odrastaju, jer se smatra da je igra trošenje slobodnog vremena. Upravo iz tog

razloga javlja se problem podizanja mladih generacija.

Specifičnost sadašnjeg vremena navodi na potrebu jačanja savremenih mehanizama vaspitanja. Jedan od aktuelnih i neprevaziđenih metoda vaspitanja smatra se metod vaspitanja igrom.

Uticaj igre u procesima vaspitanja ili njegovanja dječijeg duha zasniva se na tretiranju igre kao fenomena ispoljavanja čovjeka, kao jednog od njegovih mnogobrojnih oblika življenja. Posmatrajući igru kao subjekt vaspitanja mladog čovjeka i dajući joj primarnu ulogu, naročito u predškolskim ustanovama, uticaćemo na pravovremeno stvaranje navika i ponašanja koje će usmjeriti na pravilno oblikovanje njegove mlade ličnosti.

... I najbolji uslovi u kojima dijete živi neće ga osposobiti da se prilagođava različitim situacijama koje mu život donosi, ako ne bude imalo priliku da zadovolji sviju potrebu za igrom. Milica Šepa

LITERATURA

TOMIĆ, D.: Vaspitanje igrom, , Beograd, 1991.

VUKOTIĆ, E., KRAMERŠEK, J.: Zbirka 600 igara, , Beograd, 1953.

SMILjANIĆ ,T.,TOLIČIĆ, I.: Dječija psihologija, Beograd, 1990.

KRSMANOVIĆ, B., BERKOVIĆ, L.: Teorija i metodika fizičkog vaspitanja, Novi Sad, 1990.

PAVLOVIĆ, P.: Prilog egzegezi igre, Srpsko Sarajevo, 2002.

HUIZINGA, J.: Homo ludens, Matica Hrvatska, Zagreb,1970.

KAJOA, R.: Igre i ljudi, Beograd, 1979.

VUKOVIĆ, R.: Teorija fizičke kulture, Beograd, 1999.

ŠEPA, M.: Fizičko vaspitanje predškolske djece, Beograd, 1965.

TOMIĆ, D.: Elementarne igre, Beograd, 1968.

OriginalУНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИФакултет физичког васпитања и спорта

Кандидат:Адриана Лукић

Предмет: Научне теорије о спорту

Тема: ЗНАЧАЈ ИГРЕ У ВАСПИТНО ОБРАЗОВНОМ ПРОЦЕСУ(семинарски рад)

Ментор:Проф. др Петар Павловић

Бањалука, 2003.

САДРЖАЈ

1. О игри……………………………………………………………………22. Функције игре………………………………………………………….53. Значај игре за развој дјечије личности…………………………….84. Игра и физички развитак……………………………………………115. Игра и интелектуални развитак…………………………………..136. Игра и социјализација личности…………………………………147. Игра и стваралаштво………………………………………………..168. Подјела игара у васпитно-образовном процесу………………189. Улога педагога у организацији игре…………………………….21ЗакључакЛитератураСадржај

О ИГРИ

Oд када су почели да схватају њен значај многи теоретичари су давали разне дефиниције игре. Сваки од њих је са различитих аспеката истицао њене многобројне функције покушавајући да проникне у њену суштину. С друге стране, поједини теоретичари умањивали су значај игре за живот човјека, истичући њен значај једино као филтер за разне животне фрустрације. Управо из тог разлога покушаћемо да, посматрајући игру као субјект васпитања младог човјека и откривајући многобројна дејства које она производи, проникнемо у њену суштину и значај и на тај начин упознамо и нагласимо духовно и тјелесно богатство које нам она пружа.

Размишљања о игри , о њеној природи и друштвеном значају започела су још давно. Она је у најразличитијим испољавањима одувијек одражавала људску свијест и била огледало културе различитих народа. И као што Кајоа каже: Није бесмислен покушај да се једна цивилизација оцјени полазећи од игара које су се у њој удомаћилe. , јер игра је одражавала општу физиономију и користан показатељ снаге једног народа на свим степенима друштвеног развоја. Посматрајући је као претечу музике, поезије, плеса, спорта... схватићемо њену велику улогу у културном обликовању човјекове личности. У игри човјек упознаје себе, своје ја. Она изазива свијест о сопственом битисању.

Човјек је веома рано спознао снагу и ширину утицаја који се остварују кроз игру, а већ од најранијих времена била је значајно средство физичког васпитања.

Опонашајући покрете који су се користили у лову и другим врстама рада, дјеца су кроз игру стицала неопходна искуства и навике.

На раном степену првобитног друштва игре су имале натуралистички карактер. У њима су најнепосредније репродуковани покрети из лова и игре. Сви ти покрети и радње биле су везане за предстојеће прогањање и убијање животиња.

У другој фази , захваљујући прије свега развоју и усавршавању оруђа рада и оружја, а исто тако и развоју свијести првобитних људи, игре постепено добијају симболички карактер. Умјесто живих, у игри се користе пуњење животиње или цртежи у пијеску, на дрвету и сл.. а умјесто правог оружја симболички предмети прилагођени дјечијем узрасту и захтјевима дате игре. У овом периоду човјек почиње да схвата да кроз игру може да симулира разне животне ситуације и на тај начин увјежбава и дух и тијело.

Од давнина играло се у славу Бога, додворавало се боговима да би они били милостиви, благи и чули оно што би народ пожелио (нарочито у античкој Грчкој ), у част неког краља који је погинуо, прије почетка битке, послије побједе, поводом разних свечаности нпр. религијског, магијског, обредног и других карактера, поводом свадби (што још више наглашава симболички карактер игре који је преовладавао у овом периоду). Касније су биле популарне и ритмичке игре ( са и без оружја ), затим игре уз пратњу разних музичких инстумената ( харфи, флаута, труба... ), а касније и игре на срећу.

У познијој фази симболичке игре прерастају у такмичарске и од тог времена све активности са овог подручја почињу се развијати самостално, у виду различитих грана физичког вјежбања као што су: трчање, скакање, бацање камена, копља и других справа, пливање, јахање и др.

У играма веома рано започиње диференцијација активности према полу. Дјечаци упражњавају вјежбе и активности које карактеришу активности одраслих мушкараца ( лов и друге борбене игре ), док се дјевојчице више занимају играма и активностима које карактерише дјелатност мајке.

И у најранијем пероду свог постојања, историја физичке културе означавала је игру као једну од основних средстава тјелесног васпитања. Стари народи, нарочито Римљани и Грци, приписују игри нарочиту важност због њене васпитне и умјетничке вриједности и ради нарочитог утицаја на здравље омладине. У Средњем вијеку тјелесно васпитање је потпуно занемарено, а то се одразило и на игре. Игре налазимо једино на репертоару витешких турнира, гдје појединци или чете воде борбу према тачно одређеним правилима. Нови вијек дао је одговарајуће мјесто тјелесном васпитању. Игра постаје важан фактор васпитања.

Можемо рећи да су игре у ствари биле рефлексија друштвено-економског уређења једног народа, његових обичаја, религије. Кроз игру су се на извјестан начин изражавале склоности и слабости неке културе.

За даље поимање игре полазимо од сазнања да је игра кроз историју заузимала све значајније мјесто у животу људи и постајала значајно средство у васпитању младих генерација. Што је више проучавана и примјењивана, тиме је и више доприносила формирању умних и физичких квалитета човјека, развоју његових производних и животних потенција и социјализацији његове личности.Што се више човјек уздизао у свом социолошком и биолошком развоју, тим се више усавршавао и систем васпитања младих, а физичке вјежбе и игра постајале су све значајнији дио тог система.

Размишљањем о игри као о субјекту васпитања, а не као средству за убијање слободног времена, у много чему ће помоћи старијима у проблему васпитања младих генерација.

ФУНКЦИЈЕ ИГРЕ

Цијели човјечији живот је проткан игром, радом, забавом и одмором. Игра прати човјека од рођења до смрти, али се најизразитије испољава у младости. Сва младеж воли да се игра. За вријеме игре омладина трчи, скаче, вјежба, весели се, а тиме се и физички и психички развија. Игра је дјеци и омладини веома потребна. И старије игра задовољава, пружајући им прилике да своју снагу и способности правилно употребе. Стога човјек никад није престар за игру. Игра развија низ психичких, у васпитном погледу, веома вриједних особина, као што су: послушност, истрајност, другарство, помирљивост, борбеност, смисао за заједницу, одлучност, инвентивност.

Игра задовољава цјелокупно психичко устројство дјетета, његове биолошке и психичке потребе. У психичке потребе спадају специфичне потребе које дијете доживљава као друштвено биће. Често се дешава да су разне емоционалне напетости и социјалне тежње које дијете испољава у друштву подстрекачи његове активности у игри, као и избора садржаја игре.

Посматрајући игру као дио физичке културе издвајамо двије основне функције: биолошка и педагошка.

У биолошком погледу она корисно утиче на крвоток, на рад срца, ЦНС-а, плућа и мишића. Наиме, игра садржи најразноврсније покрете и кретања у којима се, мање или више, ангажују готово сви биолошки потенцијали човјека. На тај начин, игра подстиче раст унутрашњих органа, побољшава размјену материја и друге виталне органске процесе, а у млађих особа, дакако, подстиче раст и развитак организма у цјелини. Уколико се изводи у природи, на чистом ваздуху и у разним временским условима игра постаје значајно средство унапређења здравља, посебно на развој аеробног виталног капацитета и челичења организма. Физиолошка функција игре одражава се само уколико је активност унутар ње контролисана. Често се дјеца у заносу игре претјерано физички ангажују што може имати нежељене посљедице у његовом даљем развоју, али се то рјеђе догађа. 

Комплетна моторна активност која се остарује кроз игру и која обилује тзв. недисциплинованим покретима, повећава обим укупне моторичке информисаности, подиже општу координацију а тиме и ниво моторичке ефикасности уопште. Путем игара, а нарочито колективних, изграђују се и учвршћују бројне позитивне особине личности (дружељубље, иницијативност,

самодисциплина, милосрђе, љубав, човјекољубље), и сузбијају негативне (сујета, самољубље, гордост, себичност, мржња). У томе се огледа педагошка функција игре која је веома важна за коначну изградњу човјека као личности. Зато многи аутори с правом истичу да управо у игри човјек показује какав је.

реци ми шта се играш па ћу ти рећи ко си. Роже Кајоа

Поред ових основних функција, игра у животу човјека задовољава и разне друге, као што су :Стваралачко-сазнајна, јер кроз игру човјек има прилику да изражава и задовољава своје тежње и амбиције, да открива своје стваралачке потенцијале и да се на вријеме усмјерава за каснији одабир своје професије.

Естетска функција игре се одражава у развијању естетских вриједности . Наиме, кроз игру човјек доживљава лијепо и учи да га као такво вреднује и одвоји од оног што то није. Касније се учи и естетски да ствара, као виши степен естетске способности. У томе се састоји естетско васпитање игром.

Ублажавање посљедица хипокинезије као последице развоја технике и технологије што је довело до смањене потребе за кретањем .

Служи као симбол очувања културног и националног наслеђа. 

Отклања утицај досаде и монотоније стереотипног начина живота и рада.

Присутност игре у свим облицима, у животу младих, помаже да се отклоне и ублаже негативни утицаји савременог живота и да се дијете на вријеме усмјери у задовољење сопствених пореба игром.

Игра, која у себе укључује позитивне емоције (усхићење, радост...), има значај животног еликсира који човјеку даје виталну животну снагу, ослобађајући га напетости и свакодневних брига тако да добија и терапеутски значај.

Као што се види, природа игре је веома сложена и богата, а њени утицаји многоструки и готово несагледиви. Управо стога веома је тешко одредити и границе њених утицаја и њеног значаја у животу савременог човјека.

ЗНАЧАЈ ИГРЕ ЗА РАЗВОЈ ДЈЕЧИЈЕ ЛИЧНОСТИ

Игра је једна од стаза дјетинства које одводе у живот. 

Драго Томић

Оправдано можемо рећи да поред наслеђа и средине веома важан и релативно самосталан фактор у развитку сложених чулних и моторних способности човјека представља и његова активност. 

Игра је одвајкада била саставни дио дјечијег живота. Иако се на разним степенима друштвеног развоја мијењао начин живота, игра је и у новим друштвеним условима остала саставни дио дјечије активности. Играјући се дијете испољава своје способности, своју спретност, социјалност и интелект.

Многи истраживачи дошли су до сазнања да је игра незамјењиво средство за упознавање дјетета предшколског узраста, а истовремено и врло успјешно васпитно и терапеутско средство. Дијете предшколског узраста највише слободног времена проводи у игри, у којој долази до изражаја његова активност, интелектуални развој, његови мотиви, осјећајно доживљавање, личне особине и тд. Због тога је дјечија активност у игри један од најприроднијих путева који нам на посебан начин открива динамичну структуру и дејствовање дјечије личности. Управо из тог разлога приказаћемо како дјечија активност у игри може да утиче на само дијете.

Ипак, морамо имати у виду да се поједине диспозиције индивидуе не могу саме по себи развити у способности, већ да су за то потребни одговарајући утицаји околине и својствена активност дјетета. По свом садржају и облику игра је привлачна и подстиче дјечију активност, која је, поред диспозиција и стварних могућности за развој које пружа околина, значајан фактор који омогућава да дијете развије до краја своје потенцијалне могућности за душеван развој. Тек на тај начин се може схватити незамјењива улога дјечије игре за цјелокупан развој дјечије личности.У игри дијете развија своје функције и различите способности. У игри стиче искуство. Своја прва искуства о предметима дијете стиче тиме што их хвата руком, посматра, премјешта и слаже. На основу покрета сопственог тијела , који долазе до изражаја у игри разним предметима, и функција других чула и способности, дијете стиче искуство о простору. Тако се помоћу активности у игри учи да разликује веће од мањег, дуже од краћег и тако даље. Искуства, која дијете стиче кроз игру неопходан су услов за успјешно упоређивање и закључивање. Уз то дијете развија способност опажања, схватања просторних односа и закључивања. Све те

активности су неопходан услов за касније напредовање дјетета у математици, геометрији, физици итд.

Дијете се потпуно уноси у игру. У том заносу ради интензивно и истрајно, радује се својим творевинама у стваралачкој игри, задовољно је њима, а и други му одају признање због успјеха. Тиме се повећава дјечије самопоуздање и учвршћују мотиви за даље учешће у игри. Кроз активност у игри дијете развија разне способности, стиче искуства, учвршћује мотиве за рад и тако непримјетно, без нарочитих тешкоћа и радошћу, прелази у радне задатке.

У игри, као и у радним задацима, дијете се понекад сукобљава са разним тешкоћама и сметњама, мада их, на свој начин, ипак савлађује. Било да их ствара намјерно или да су настале спонтано у игри, ове тешкоће доводе дијете у нове ситуације гдје није довољна само механичка примјена искуства , него је дијете принуђено да тражи нове путеве. У таквим случајевима долази до изражаја интелигенција дјетета. 

Кроз игру дијете истовремено ослобађа и развија своја осјећања, доживљавајући вриједност различитих активности, одређених садржаја и чланова групе у којој се игра. И баш ти мотиви, који су надахнути осјећањем, имају посебну снагу. Због тога они добијају посебну улогу у дјечијој мотивацији и тако постају подстрекачи и усмјеривачи многих дјечијих активности.

Многе дјечије жеље које не могу да се испуне у стварности налазе најслободнији излаз у игри. Тако дијете постиже извјесно олакшање и смиреност. Под утицајем игре многе жеље се такође мијељају и уобличавају што је веома важно за развој дјетета као социјалног бића.

Из претходног текста видјели смо какве све позитивне утицаје игра преноси на психу дјетета и колики је њен значај на свестран развој, нарочито у предшколском узрасту дјетета. Међутим, ако дјетету не омогућимо да се игра нарочито онако како одговара његовом узрасту, убрзо ће се појавити штетне посљедице у његовом даљем развоју. Ту није само у питању ометање развоја његових способности него и цјелокупне дјечије личности. Таква дјеца постају преосјетљива и често се узрујавају и испољавају агресију, при раду се тешко концентришу и нису срећна. У душевном развоју прилично су оштећена дјеца којој родитељи не пружају могућност за игру, упошљавајући их са претјерано много активности (енглески језик, хор, балет, спортска секција и сл.), а понекад и одражавање стана, послови у пољу и око стоке и тд.Свако дијете мора да има времена за игру. То му омогућава да се послије радних задатака опусти и прикупи снагу за нове задатке. Искуства су показала да су касније у животу отпорнија и уравнотеженија она дјеца која су у дјетинству на одговарајући начин ојачала у игри. Здрав душеван развој је неопходан услов за касније успјешно савлађивање напора и тешкоћа у животу.

Из свега наведеног увидјели смо немјерљиву вриједнист игара нарочито у току дјечијег развоја. Уколико их правилно примјењујемо у предшколском добу, постаћемо кључни усмјеривачи њених позитивних утицаја на свестран развој дјечије личности. Управо из тог разлога сваки педагог мора да прозре у природу саме игре, како би на најбољи могући начин искористио њене многоструке утицаје као незамјењив предуслов за даљи васпитно-образовни процес.Један од начина је примјена игре ( од врло једноставних до врло комплексних) у току, на почетку или на крају часова физичког васпитања у школама или тренингу, ако је ријеч о спорту.

ИГРА И ФИЗИЧКИ РАЗВИТАК

У најширем смислу под физичким развитком се подразумијева процес мијењања природних морфо-функционалних својстава људског организма у току индивидуалног живота ( онтогенезе ). Познато је да на физички развитак највише утицаја имају наслеђе и социјална средина. Утицај игре у физичком развитку човјека заснован је на чињеници да је физички развитак подложан управљању, тј. да се он може сврсисходно усмјеравати посредством различитих социјалних фактора, међу којима веома значајну, чак и одлучујућу улогу има моторна активност.

С обзиром да је игра богата разноврсним покретима и кретањима кроз њу се активирају различите групе мишића. Сваки вид активности мишића подједнако стимулише не само мускулатуру, већ и развитак централних регулативних механизама унутрашњих органа. Истраживања међусобне повезаности функција мишића и преображаја дјелатности организма (Могенович, 1965. ) показала су да се при сваком скраћивању мишића рађају нервни импулси који стимулишу ЦНС. Захваљујући тим импулсима реализују се моторно-висцерални рефлекси који остварују двије битне, суштинске функције физичке вјежбе: тонизирајућа (промјена интензивности биолошких процеса у организму, тј. општег тонуса ) и трофична ( побољшање метаболизма и процеса регенерације ). 

Кроз игру организам дјетета апсорбује различите импулсе који морају имати одређени интензитет да би позитивно дјеловали на организам дјетета. Истовремено интензитет игре мора да одговара степену развоја дјечијег организма, па је у том смислу потребно познавати могућности појединих развојних доба за напоре и њихова својства, како би се игра правилно дозирала по трајању, дистанци или понављању игре, те имала довољно утицаја на развој организма.

Бројна истраживања су показала да се смањена моторна активност негативно одражава нарочито на организам у развоју и лако доводи до промјена, односно до предпатолишких стања која се изражавају у бржем замарању, како при физичком, тако и при интелектуалном раду, до слабљења вегетативних функција, заостајања у развоју моторичких својстава, поремећаја у физичком развитку, поремећаја срчаног ритма и централног нервног система и сл. Моторни дефицит ( хипокинезија ) нарочито се негативно одражава у периоду интензивног физичког раста ( школска и предшколска доб ), због чега оптимални кретни режим управо у том периоду добија и посебно значење. Осим што има великог утицаја на физички развитак, игра код дјетета ствара и одређене моторне навике које ће му у каснијем животу користити за очување здравља и виталности.

ИГРА И ИНТЕЛЕКТУАЛНИ РАЗВОЈ

Често је проучавано питање да ли се на основу игре може и смије да доносити закључак о степену развоја интелигенције дјетета. Досадашња истраживања која су провођена на предшколској дјеци при слободној игри, показала су да постоји повезаност између интелектуалног развоја дјетета и игре, ако игру посматрамо од једноставних до сложених облика. Дошло се до закључка да, што је виши степен дјечијег духовног развоја ( ментална сарост ) сложенији су облици у игри. Што је виши степен друштвеног развоја дјетета, једноставне активности у игри су све мање заступљене.

Извјесно је, на примјер, да се при усвајању било које моторне навике код дјеце активирају многи психички процеси-пажња, памћење, мишљење и др. Из тога произилази да физичко вјежбање које се остварује кроз игру не само да активира интелектуалне радне капацитете већ истовремено подстиче и њихов развој.

Позитивне релације између игре и интелектуалног развитка дјетета у највећој мјери се остварује ако се цјелокупна активност педагога (нарочито у предшколском узрасту) усмјери у том правцу. Пластичност нервног система дјеце предшколског узраста је веома велика. Зато добро организована игра са разним сложеним облицима активности у знатној мјери развија интелектуалне способности дјетета. Зато се и истраживања корелације интелигенције и успјешности испољавања кроз игру, односно однос између интелигенције и моторног развоја, најчешће врше у том периоду.

Одабирање игара мора одговарати начину примјене, начину мишљења,

парципирања свијета и развоју маште у појединим развојним добима дјетета. Дјеци треба дати игру с једноставним правилима и задацима, на начин који је њима близак ( подражавање животиња, људи, мотора и тд. ). Одраслима треба пружити игру сложених борбених облика, гдје сваки појединац може да испољава сопствене способности у складу са интересима групе ( штафете, квизови и тд. ), док ће и омладини и одраслима одговарати игре спортског облика и много борбености. 

ИГРА И СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА ЛИЧНОСТИ

Развој способности појединих функција и социјалних односа у игри се међусобно преплићу и утичу једни на друге. Социјални контакти побуђују дијете да усавршава своје способности, а усавршене способности омогућују боље судјеловање у социјалним односима и урастање у социјално друштво.

Ове међусобне односе запажамо код дјетета већ у другој половини прве године живота. Чим установи да неко посматра његову игру, продужава је са још већим задовољством. Јачањем способности, што је пропраћено доживљавањем сопствене снаге, дијете прелази оквире своје индивидуалности и његово ја продире у свијет, било ка предметима, а тиме и ка стваралачким активностима, било ка особама, што, опет, проширује и продубљује социјалне односе.

Тежња за социјалним контактима долази до изражаја у групним играма. У групним играма развијају се и социјална осјећања: симпатије према људима, наклоност, обазривост, солидарност, пожртвованост и сл. Кроз игру дијете упознаје друга с којима се игра, постиже успјехе заједно с њим, заједно се радују. У игри се дијете навикава да се савлађује, а такође се учи да поштује и цијени друге чланове групе, као и да се потчињава у корист колектива. На тај начин дијете се оспособљава за социјални живот без којег се не може замислити савремено живљење.

Међутим, тежња ка заједничкој игри постоји много раније, прије него што је дијете емоционално и интелектуално способно да конструктивно сарађује и истраје у групној игри. Групна игра не захтјева само већи развој одговарајућих способности или извјесних спретности, него је веома битан и развој у смислу интеграције цјелокупне дјечије личности. Због тога нека дјеца у игри не могу да нађу заједничку основу и да истрају у групној игри, што значи да нису душевно довољно развијена за овај тип игре.

Опште је познато да се кроз игру и такмичења лакше превазилазе полне, националне, социјалне, вјерске баријере. Организујући разне игре и такмичења између ученика различитих разреда, школа, региона, држава, остварују се међусобни контакти и тако стичу нова социјална искуства и нови обрасци понашања.

Предност игре је у томе што је она у првом реду привлачна за дјецу и омладину. Њен језик је доступан и разумљив сваком, а њени доприноси здрављу и социјалној стабилности несумњиви. Она украшава живот, допуњује га, пише Хуизинга, и по томе је неопходна појединцу као биолошка функција и неопходна друштву, због смисла који садржи, због њеног значења, због изражајне снаге и због духовних и социјалних веза које ствара: укратко неопходна је као функција културе. 

ИГРА И СТВАРАЛАШТВО

Најшире гледано, стваралаштво подразумиујева свако достигнуће које за јединку значи успјех и које изазива радост и задовољство. Човјек се не игра ради задовољења својих практичних потреба, већ и зато што му она пружа могућност да испољи и провјери своје снаге и људске вриједности. Стваралаштво је једна од најсуштинскијих и најдубљих људских потреба. Према Маслову потреба за самоостварењем је на врху пирамиде људских мотива. Игра не трпи принуду и не зависи од воље других, већ се увијек јавља спонтано, као резултат надахнућа и хтјења да се постигне што више и боље.

Сваки стваралачки акт у себи садржи елементе свјесног и спонтаног, али су за човјеково стваралачко ангажовање одлучујући и интелектуални напори. Човек који није научио стваралачки да мисли, неће моћи ни стваралачки да дела ( Полич,1967. ). 

Код дјетета су игра и стваралаштво заиста повезани. Нарочито у петој години живота када преовлађује стваралачка игра у активности дјетета, која се у наредним годинама све више развија и постепено води ка раду и стваралаштву.

Предшколско доба је доба маште и јако изражене тежње за индивидуалним радом. Дијете у том добу све ради и ствара у облику игре. Игра је за њега стваралачки рад, кроз њу оно стиче навике, упознаје животну стварност. Дијете кроз колектив тражи афирмацију своје личности, своје воље, својих жеља и тежњи, својих способности и стваралаштва. Игра је често измишљена, плод је дјечије маште и подражавања рада, те разних активности старијих. Игра дјетету помаже да на вријеме открије своје диспозиције и своје способности и

истовремено код њега развије смисао и хтјење за њихову стваралачку реализацију. Свако дијете без обзира на степен надарености ужива у сопственом остварењу, нарочито ако је у њима превазишао своја и очекивања других. У том смислу веома је важно да педагог ( наставник, учитељ ) у васпитно-образовном процесу упражњава игре у којима нису стриктно одређене улоге, дајући дјетету-ученику простор и слободу да сам креира своје улоге. На тај начин ће дијете-ученик доприносити разноврсном садржају игре, а истовремено испољавати и своје стваралачке потенцијале.

Тако схваћено стваралаштво представљаће и веома ефикасан механизам социјализације личности и истовремено прерасти у потребу, у стил и културу живљења, што мора постати и стратешки циљ у васпитно-образовном процесу.

ПОДЈЕЛА ИГАРА У ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНОМ ПРОЦЕСУ

С обзиром на њихову практичну примјењивост у физичком васпитању игре дијелимо на: елементарне и спортске игре.

Елементарних игара имамо три основне групе и то: игре без справа, игре са справама и штафетне ( техничке ) игре. 

Када оцјењујемо васпитну вриједност игара, полазимо од чињенице да сваку игру

карактеришу три основна садржајна елемента: тематика игре, моторика игре и организација. Тематика треба да одговара развојном степену дјетета као и задатку који желимо постићи игром. Моторика треба да се базира на особеностима и физичким способностима дјетета. Што се тиче начина моторних покрета игре можемо подијелити на: игре трчања, бацања, ударања и тд. У односу на организацију она може бити једноставна и сложена. При томе је веома важно да одговара општем развитку дјетета, одн. да је дјеца могу лако схватити, научити и савладати. Наука о физичком васпитању често дијели елементарне игре према развоју дјетета и према његовој активности на :а) функцијске – преко којих дијете до друге године живота упознаје разна кретања-функције;б) од 2-5 год. код дјетета преовлађују фикцијске или фантазијске игре. Оно што карактерише ове игре је дјечија персонификација предмета- на примјер штап представља коња, крпа лутку и тако даље. Исто тако дијете у овом периоду кроз игру имитира човјека, природу, животиње и тд.;ц) консрукцијске обухватају период од 5-12 год. 

Дијете у овим годинама гради, саставља и проучава околину ( гради куће, мостове, путеве и др. ).

У времену између фикцијских и конструкцијских игара лежи веома подесно вријеме за васпитање, када се дјеца служе играма драматизирања у којима дијете преживљава, преко слободних покрета, неку причу или бајку.

Елементарне игре се даље дијеле на: игре с пјевањем, плесне игре, игре за развијање чула слуха, вида, простора; игре за развијање кретања, ходања, трчања, скакања; игре у природи; теренске игре као што су. извиђање, осматрање, сакривање, играње штафете...Све ове врсте игара спадају у елементарне игре.

Посебну врсту игара чине спортске игре. За разлику од елементарних, код спортских, игре прелазе у озбиљнију активност, у борбу и мјерење снаге, окретности, брзине, издржљивости и духовитости. Циљ спортских игара је постизање резултата, савлађивање противника, времена, простора. Ове игре имају правила, израђену тактику и технику. Спортске игре и јесу настале од елементарних које су се усложњавале и употпуњавале, а истовремено су се и активности играча усмјеравале ка специјализацији (браниоци, помагачи, нападачи ). Васпитна вриједност ових игара је веома велика, јер те игре представљају најподеснији облик у процесу укључивања широких маса омладине и радних људи у организовани покрет физичке културе.

Спортске игре можемо подијелити на низ група. Једну групу чине игре у којима играчи трче или ходају. Овдје играчи могу играти са великим напумпаним лоптама, играјући само рукама ( рукомет, одбојка, кошарка ); могу играти ногом ( фудбал ); могу играти и руком и ногом (рагби). Посебну врсту чине спортске игра у којима играчи играју малим лоптама помоћу других справа – ударача ( тенис, стони тенис ). Овдје убрајамо и спортске игре помоћу палице ( хокеј на трави ). У другу групу спадају спортске игре у којима играчи играју куглама. Куглама се може играти на столу ( билијар ) или на земљи ( куглање, боћање ). Трећу групу чине игре у води ( ватерполо ), а четврту игре на леду ( хокеј на леду ). Постоје још и групне игре у којима играчи јашу ( поло на коњу ) или возе на бициклу ( лоптање са бицикла ). Наравно, постоји још много игара али ове се најчешће користе у нашој земљи.

С обзиром да је одабир игара у наставном процесу условљен циљем који се жели њима постићи ( развијање брзине, снаге, спретности, игре рефлекса, штафете, игре на води, у природи, на снијегу и леду...), навешћемо неколико интересантних игара и описати начин њиховог извођења.

I ИГРЕ БРЗИНЕ ( искључивање из круга )

Ученици се крећу по кругу, трчећи или поскакујући. У кругу су постављени неки предмети ( чуњеви, лоптице, кестени, трупци и тд. ), и то по броју један мање од броја ученика. На дати знак заустаљве се ученици и сваки од њих узима по један предмет. Ко остане без предмета-искључује се из круга. При даљем понављању игре одузима се увијек по један предмет из круга и наставља се са игром. Последња двојица остају побједници.

II ИГРЕ СПРЕТНОСТИ ( шева )

За игру је потребан већи број штапића ( каменчића ) и пуњене лоптице. Дјечаци положе своје капе у ред, у размаку од једног корака. Испред реда, на 10 корака, повуче се црта. Сви дјечаци остају иза својих капа, а један са црте баца пуњену лопту у капе. Сваки пут кад лопта падне у неку капу, том играчу рачуна се један бод.

III ИГРЕ ПАМЋЕЊА ( телефон )

Играчи сједе у кругу или у врсти један до другога. Вођа игре шапне на уво играчу до себе реченицу, коју овај тихо шапнр следећем, како га остали не би чули. Никада се једном игачу не шапће два пута. Задњи викне гласно оно што му је шапнуо предпоследњи играч. тада играчи често прасну у смијех , због потпуно искривљене реченице. Игра се наставља, али сваки пут телефонира други играч. Два вода такмиче се ко ће пре и правилније телефонирати.

IV ШТАФЕТЕ ( преношење предмета )

Испред сваке групе, на удаљености 20-30 м, налази се неколико кругова на међусобном размаку по 5 м. У сваком кругу налази се неки предмет ( чуњ, лопта, лоптица, палица ).Први протрчи на полазишта, покупи све предмете и донесе их другоме у свом реду на полазиште, који их опет поставља и враћа се натраг по трећег, који га лагано удари по рамену.Сви играчи који су завршили било преношење било доношење предмета, постављају се иза свог реда. Побједник је она група која је прва извршила промјену. 

V ИГРЕ НА СНИЈЕГУ ( гађање снијежним грудвама у циљ )

Играчи су постављени у неколико редова. На дати знак сви први протрче до мете, гдје треба да начине грудву од снијега и одатле гађају у постављене циљеве који могу бити израђени на мотки или нацртани на зиду.Чим изврше задатак враћају се својој групи и ту стану као задњи. Побиједила је група која је прва извршила промјену и постигла највише погодака у циљ.

УЛОГА ПЕДАГОГА У ОРГАНИЗАЦИЈИ ИГРЕ

Игра ће у васпитно-образовно процесу имати велики значај само уколико буде добро организована од стране педагога ( васпитача, наставника ). Од његовог знања и искустава као и пријатељског односа са дјецом , зависиће заинтересованост дјеце за било који вид игре, као и њен ток и исход. О томе какве предиспозиције треба да посједује педагог у васпитно-образовном процесу бави се посебна теоријска дисциплина која се зове педеутологија, одн. учење о педагошком лику наставника. Навешћемо неке напомене којих би се наставник требао придржавати, а које поспјешују васпитни утицај игре.

Припремајући се и одабирајући игру, наставник ће имати у виду:1. развојно доба, дневну запосленост, занимљивост и физичке могућности;

2. број играча који ће играти;3. коју ће игру сам провести, а коју може провести и уз помоћ способније дјеце;4. гдје ће се играти, с чиме ће се играти и шта се све мора истакнути прије игре, у току игре и на завршетку игре;5. да ли треба поновити познату игру или почети нову игру,6. да ли је нова игра довољно припремљена да би се успјешно извела;

За сваку игру прије њене примјене потребно је претходно осигурати средства и уредити игралиште. У уређењу треба да учествују сви играчи, јер ће се на тај начин заинтересовати и постаће активни организатори игре. Игру требамо одабрати према расположивом простору, његовој величини и хигијенским условима. Зими се примјењују игре живљег ритма са много покретљивости, а за вријеме врућина и у спарним данима најпогоднија мјеста за игру су игралиште и шумица, пијесак уз воду јер пружају најбоље хигијенске услове. 

Уколико постоји више играча него што игра захтијева тада је потребно начинити 2,3 или више група који играју одвојено једни од других. Број играча у игри зависиће од могућности развоја ритма игре, напора и емоционалног стања играча. Замршене игре и правила, а често и расположиви простор и средства, одлучују о броју играча.

Такође, одабрана игра мора бити раније припремљена предходним једноставнијим играма, како би се стечене координацијске способности могле користити у новој игри као основа новим, савршенијим и сложенијим задацима. Та начела поступности спроводе се доследно, како би се осигурало успјешно педагошко и здравствено дјеловање примјењене игре. Исто тако, већу и сложенију игру ( углавном спортске игре ) морамо претходно рашчланити и начинити од ње мање игре, с једноставним задацима и правилима, и припремити на тај начин нужне предигре.

Тумачење игре мора бити кратко, јасно и занимљиво, са пуно ведрине и топлине у гласу, јер треба сугестивно дјеловати на играче, како би с весељем и нестрпљењем пошли у игру. Послије такмичења наставник сам или уз помоћ играча треба да покаже начин извођења игре, како би тумачење било јасно и дјеловало на стваралачку машту играча.

У току игре треба пазити на строго поштовање правила игре. Тиме васпитно дјелујемо на играче и стварамо све услове за постизање циља за све играче.

Сви играчи треба да учествују у игри. Често се неки држе по страни-иако игра захтјева учествовање свих. Такве наставник треба охрабрити и позвати на игру.

У току игре потребно је игру зауставити и поново објаснити, уколико се опази да је играчи нису добро схватили, како погрешно схваћена неби утицала на остваривање циља. Међутим, методски би било погрешно често заустављати игру ради грешака који немају утицаја на крајњи исход игре, ако су техничке и тактичке нарави. Због тога би трпео елан играча и темпо игре.

Екипа се мора састављати тако да свака има изгледа за успјех. На тај начин постижемо да сваки играч осјети да снагом сопствених способности утиче на крајњи исход игре. Уколико би једна екипа била знатно слабија од друге, унапријед осуђена да не постигне постављени циљ, онда таква игра не изазива радост и не развија предузимљивост, јаку вољу и остала позитивна карактерна својства. 

У току игре наставник треба да сузбија нетрепељивост и све што би развијало недругарско, несоцијално и нечасно понашање.

Завршетак игре треба да буде побуда за даље играње. Њен коначан резултат не смије да дјелује понижавајуће на играче, то не смије бити физички и још мање психички терет.

Свака игра се мора извести до краја, до означеног резултата, до постигнућа циља и остварења главне замисли игре. Само довршена игра дјелује на играче васпитно.

На крају је веома битно да се објави резултат са наглашеном похвалом бољих. Важно је охрабрити и истакнути оне који су се посебно залагали у игри, а нарочито поштивањем правила и племенитим поступцима. Исто тако не смијемо заборавити и оне који у тој игри нису имали среће, на тај начин што нећемо истицати њихове слабости, већ могућности које ће другом приликом доћи до изражаја.

Само на овакав начин игра ће постати средство физичког васпитања, са врло корисним педагошким дејством. Одабрана, надгледана и пажљиво вођена, с логичким завршетком, игра постаје пуноважан васпитни чинилац.

Спонтана игра без вођења и надзора може да дјелује у одређеном степену на здравље дјетета, али исто тако узети нежељени ток и развијати негативна својства и штетити здрављу.

Организујући игру, водећи је (судећи или учествујући у њој), помажући савјетом, упућивањем, демонстрацијом, васпитач врши утицај на дјецу: на њихово понашање, мотивацију и тд. Васпитање је рат који се најлакше добија умешношћу и добрим познавањем дјетета и његових потреба. Добар васпитач има више лица, али само једно срце - срце доброг човјека.

Бројни су утицаји које игра преноси на човјека, са наглашеним утицајем у току његовог развоја и раста. Она је човјеку нужна и неопходна. Кроз њу човјек упознаје ствари, себе и учи да воли друге. Игра га води кроз живот, оплемењујући му и дух и тијело.

ЗАКЉУЧАК

Васпитање путем игре почиње у раном дјетинству и може и треба да траје веома дуго. Зато васпитању игром теба посветити велику пажњу да бисмо се играли и касније, када почнемо да старимо.

Набрајајући њене многобројне функције (сазнајна, естетска, биолишка, педагошка...) увидјели смо ширину утицаја који се остварују кроз игру и могућностима сазнавања захваљујући игри. Међутим, колике ће те могућности да буду и какво ће дејство игра да оствари у васпитно-образовном процесу највише зависи од васпитача. То се, прије свега, односи на могућност утицаја на дијете, на усмјеравање његовог понашања које, у најширем смислу ријечи сматрамо и називамо васпитањем. Правилан одабир врсте и начина игре, одређује се према утицају који се жели остварити, а овај се одређује на основу потреба развоја дјетета. Сама за себе, неусмјеравана и неорганизовна, игра се своди на игру ради игре.Њена највећа вриједност крије се у могућности усмјеравања у смислу васпитања и преваспитања данас, а још више сутра, када игра треба да постане синоним за доколицу.

На жалост, убрзаним развојем технике и технологије, као и начином живота и рада створен је свијет у којем савремени човјек све мање користи сопствене потенцијале за креирање бољег живота. Прихвата се одређени начин живота и мишљења у којем је индивидуа подложена утицају колективне свијести. У клими коју стварају одрасли млади човјек постаје незадовољан и у том сукобу са околином прибјегава погрешним нормама владања и понашања.

У ери хипокинезије, компјутера, насилних филмова, ратних дешавања дјеца се приморавају да брже одрастају, јер се сматра да је игра трошење слободног времена. Управо из тог разлога јавља се проблем подизања младих генерација.

Специфичност садашњег времена наводи на потребу јачања савремених механизама васпитања. Један од актуелних и непревазиђених метода васпитања сматра се метод васпитања игром.

Утицај игре у процесима васпитања или његовања дјечијег духа заснива се на третирању игре као феномена испољавања човјека, као једног од његових многобројних облика живљења. Посматрајући игру као субјект васпитања младог човјека и дајући јој примарну улогу, нарочито у предшколским установама, утицаћемо на правовремено стварање навика и понашања које ће усмјерити на правилно обликовање његове младе личности.

... И најбољи услови у којима дијете живи неће га оспособити да се прилагођава различитим ситуацијама које му живот доноси, ако не буде имало прилику да задовољи свију потребу за игром. Милица Шепа

ЛИТЕРАТУРА

ТОМИЋ, Д.: Васпитање игром, , Београд, 1991.

ВУКОТИЋ, Е., КРАМЕРШЕК, Ј.: Збирка 600 игара, , Београд, 1953.

СМИЉАНИЋ ,Т.,ТОЛИЧИЋ, И.: Дјечија психологија, Београд, 1990.

КРСМАНОВИЋ, Б., БЕРКОВИЋ, Л.: Теорија и методика физичког васпитања, Нови Сад, 1990.

ПАВЛОВИЋ, П.: Прилог егзегези игре, Српско Сарајево, 2002.

ХУИЗИНГА, Ј.: Хомо луденс, Матица Хрватска, Загреб,1970.

КАЈОА, Р.: Игре и људи, Београд, 1979.

ВУКОВИЋ, Р.: Теорија физичке културе, Београд, 1999.

ШЕПА, М.: Физичко васпитање предшколске дјеце, Београд, 1965.

ТОМИЋ, Д.: Елементарне игре, Београд, 1968.

Tekst ili adresa internet strane koju preslovljavate

 Pokaži original      Plugin i modul za Joomla | Na Vašem sajtu | Izrada web sajta : odmoriSe.com

Prepoznaj pismo Pošalji