Prikaz knjige Teri Igltona Iluzije postmodernizma

Teri Iglton svoju knjigu Iluzije postmodernizma započinje konstatacijom da reč

„postmodernizam“ najčešće označava jedan oblik savremene kulture, dok izraz „postmodernitet“

aludira na specifičan istorijski period. Iglton definiše postmodernitet kao stil mišljenja za koji je

karakteristična sumnja u klasične pojmove istine, razuma, identiteta i objektivnosti, u ideju

univerzalnog progresa ili emancipacije, u jedinstvene okvire, vellike naracije i konačna

objašnjenja. Postmodernitet, po Igltonu, vidi svet kao nepredvidiv, nezasnovan, divergentan,

nestabilan, neodređen, kao skup neobjedinjenih kultura ili interpretacija što rađa skepticizam u

odnosu na objektivnost i istinu, istoriju i norme, datost priroda i koherentnost identiteta.

Postmodernizam je, tvrdi Iglton, oblik kulture koji odražava nešto od promene koja se desila

sa prelaskom Zapada u jedan novi oblik kapitalizma, gde uslužne, finansijske i informatičke

delatnosti trijumfuju nad tradicionalnom proizvodnjom, a klasična politika klase se povlači pred

difuznim spektrom „politike identiteta“.

Autor izjavljuje da kroz knjigu sudi postmodernizmu iz jedne opšte socijalističke perspektive

i dodaje da je njegov stav o postmodernizmu negativan. Kaže da u njoj pokušava da kritikuje

postmodernizam sa političkog i teorijskog stanovišta.

Na početku poglavlja „Počeci“ Iglton nas tera da zamislimo jedan radikalan pokret koji je

doživeo ozbiljan poraz koji je tako definitivan da izgleda kao da je diskreditovao same

paradigme kojima se bavio. Pita se šta bi se desilo kada bi avangarda postala patrljak, njena

agumentacija još uvek maglovito razumljiva i šta bi bila reakcija na takav poraz. Smatra da bi

mnogi cinično ili iskreno odlutali udesno, nazivajući svoje ranije stavove infantilnim idealizmom

dok bi drugi zadržali veru iz navike ili nostalgije nesigurno se hvatajući za neki imaginarni

identitet. Iglton tvrdi da bi vladajuća pretpostavka takve epohe bila ta da je sistem nesalomiv i da

bi se mnogi radikalni stavovi, koji bi na prvi pogled izgledali nepovezani, mogli pokazati kao

posledice ovog mračnog antecedenta.

Iglton kaže da bi moglo doći do porasta zanimanja za margine i pukotine u sistemu. Sistem se

ne može slomiti, ali ga je moguće privremeno prevazići u onim tačkama gde je njegova vlast

poljuljana i razmršena. Kaže da bi neko, fasciniran ovim linijama pucanja, mogao da pomisli da

društvo i nema nikakav centar, a cena toga bi bila da ni margine ne bi mogle da postoje. Kaže da

1

bi se moglo zamisliti slavljenje marginalnog i manjinskog kao nečeg pozitivnog po sebi, a pojam

kreativnog većinskog pokreta izgledao bi kao kontradikcija jer ovaj način mišljenja ne bi mogao

da se priseti nijednog slučaja dobrodelatnog sistema, niti privlačnog masovnog pokreta.

Iglton smatra da se može očekivati da takav politički period bude bremenit raznim vrstama

pseudomisticizma, da bude zaljubljen u sve što izvrdava konceptualizaciji, opčinjen grčevima

uma koji sputavaju njegove uobičajene distinkcije i koji u nama bude neko ekstatično stanje

neodređenosti u kom je granica između identiteta i ne-identiteta prevaziđena, a logički zastoj se

više rastače nego što se razrešava. Kaže da se može prevideti porast zanimanja za sve što je

strano, devijantno, egzotično, neobuhvatljivo.

Napominje da bi drugi mislioci bez sumnje pokušali da izmisle novu verziju klasičnog

pojma „imanentne kritike“, uvereni da postoji nešto unutar sistema što, kada se otvori, ili se na

njega deluje na određeni način, može da se iskoristi da bi se potkopao sistem. Kaže da bi neko

mogao ponovo da otkrije staromodnu, tradicionalnu ideju imanentne kritike i nazove je

„dekonstrukcijom“. Iglton smatra da bi ovakva kritika bila više kritika na nivou uma nego na

nivou političkih snaga i da bi se ona mogla shvatiti upravo kao takvo izmeštanje. Kaže da bi u

ovoj imaginarnoj epohi mogli očekivati da se probude pitanja epistemologije, da bi postojala

potreba da se obrazloži kako i da li mi možemo znati svet, suočeni sa prividnim rušenjem ranijih

epistemoloških modela, kolapsom koji je u tesnoj vezi sa gubitkom osećaja za političku

aktivnost.

U drugom poglavlju, naslovljenom sa „Ambivalencije“ Iglton se osvrće na prethodno

poglavlje gde nas je zamolio da zamislimo jedno vreme i kaže da ga nije potrebno zamišljati – to

vreme je ono u kojem živimo i njegovo ime je postmodernizam. Izjavljuje da je poenta

posmatranja ovog fenomena kao stanja jednog mogućeg, a ne stvarnog sveta u tome da se od

njega distanciramo do one tačke sa koje možemo da sagledamo nešto od njegove istorijske

logike.

Iglton iznosi tezu da je postmodernizam pored „postindustrijskog društva“, konačne

diskreditacije modernizma, razbuktavanja avangarde, robnog karaktera kulture, pojave novih

političkih snaga, kolapsa nekih klasičnih ideologija društva i subjekta posledica jednog

političkog promašaja koji je ili bacio u zaborav ili nikada nije prestao da ga zaklanja.

Postmodernizam, tvrdi Iglton, se dobrim delomnadovezuje na visoki modernizam, a da politika

postmodernizma predstavlja ne samoproblematiku od svetsko-istorijskog znalaja, nego i pojavu

2

u teoretskoj areni miliona onih koji su bili odbačeni i napušteni, jednako često od tradicionalnih

levičara koliko i od samog sistema.

U svojoj najmilitantnijoj formi, izjavljuje Iglton, postmodernizam je govorio u ime poniženih i

uvređenih i na taj način zapretio da do jezgra prodrma carsku samoidentičnost sistema, te bi mu

se tako mogla oprostiti sva njegova preispoljena preterivanja.

Politika postmodernizma je bila i jeste, istovremeno, obogaćenje i bekstvo. Ako je ona i

otvorila značajne nove političke teme, to je delom stoga što je nečasno pobegla od starijih

političkih pitanja – ne zato što su ona nestala ili su rešena, nego zbog toga što se njihova rešenja

pokazuju nedostižnim u ovom trenutku.

Iglton kaže da se u knjizi koristi dijalektičkim mišljenjem, ali da ono nije popularno među

samim postmodernistima. Kaže da pokušati istovremeno misliti dve strane kontradikcije nije

njihov omiljeni pristup delom i zbog toga što za koncept kontradikcije nema mesta u njihovom

leksikonu. Naprotiv, uprkos priči o različitosti, pluralitetu, heterogenosti, postmoderna teorija

često operiše prilično rigidnim binarnim suprotstavljenostima, gde su „različitost“, „pluralitet“ i

sa njima vezani pojmovi hrabro postrojeni sa jedne strane teorijske ograde kao neporecivo

pozitivni, dok se sve ono što bi moglo biti njihova antiteza (jedinstvo, identitet, totalitet,

univerzalnost) zlokobno šunja sa druge strane.

U svojim profinjenim filozofskim uzletima, postmoderna teorija priznaje međusobnu

nezavisnost pojmova kao što su identitet i ne-identitet, jedinstvo i razlika, sistem i Drugo; ali na

polju osećanja nema dvoumice o tome koju stranu ona simpatiše.

Uprkos svojoj razmetljivoj otvorenosti za Drugo, postmodernizam može da bude isto toliko

isključiv i sklon cenzuri koliko i ortodoksije kojima se suprotstavlja. Dozvoljeno je, uglavnom,

govoriti o ljudskoj kulturi, ali ne i o ljudskoj prirodi, o polu, ali ne i klasi, o telu ali ne i biologiji,

o jouissance, ali ne i pravdi, postkolonijalizmu, ali ne o sitnoj buržoaziji.

Iglton izjavljuje da je postmoderna kultura u toku svog postojanja proizvela bogate, hrabre,

uzbudljive radove koji obuhvataju čitav spektar aktivnosti u umetnosti i koji se nikako ne mogu

bacati u koš za politički otpisano, ali da je i postmoderna kultura generisala ogromne količine

gnusnog kiča.

Iglton tvrdi da je postmodernistička kultura istovremeno proizvela i jedan pokretački i jedan

parališući skepticizam; ona je, bar u teoriji, uzdrmala suverenu vladavinu zapadnog Muškarca,

3

koristeći se punokrvnim kulturnim relativizmom koji nije u stanju da odbrani ni zapadnu ni

istočnu Ženu od ponižavajućih društvenih običaja.

Postmodernizam je demistifikovao neke od najdublje uvreženih institucija tako što je ogolio

konvencije kojima se one upravljaju i strmoglavio se u neku vrstu neosofizma iz kog sledi da se

možemo lepo prikloniti konvencijama „Slobodnog sveta“.

Postmodernizam je oslobodio snage lokalnog, regionalnog i idiosinkratičnog, pomogao je da se

one homogenizuju u čitavom svetu. Postmodernizam je dopustio označitelju da slobodno pluta i,

radeći to, počeo da imitira društvo zasnovano na fikciji kredita, društvo u kom novac proizvodi

novac baš kao što znak porađa znak. Postmodernizam je obeležen dubokom sumnjom u Zakon,

ali bi bez „zastrašujućeg“ prisustva Zakona on bio uskraćen za sve svoje devijacije i prestupe

koji su upravo paraziti Zakona. On vrvi od moralnih recepata – hibridnost je prihvatljivija od

čistote, pluralitet od singulariteta, razlika od samoidentičnosti – dok u isto vreme denuncira svaki

univerzalizam kao mamurluk koji nas čeka nako prevelike doze prosvetiteljstva. Kao i svaka

vrsta epistemološkog antirealizma, on uporno poriče svaku mogućnost opisivanja stanja sveza i

isto tako uporno nastavlja da čini baš to. Ujedno slobodarski i deterministički, on sanja o

ljudskom subjektu koji je oslobođen ograničenja, koji klizi, u delirijumu, iz jednog stanja u

drugo, a u isto vreme drži da je subjekt samo efekat sila koje ga u potpunosti čine i sačinjavaju.

Postmodernizam veruje u stil i zadovoljstvo, a neretko proizvodi tekstove koji kao da su nastali

u, a ne na kompjuteru.

Iglton iznosi tvrdnju da je ono što postmodernizam odbija Istorija, a ne istorija, odnosno ideju

da postoji nekakav entitet koji zovemo Istorijom i koji poseduje imanentno značenje i svrhovitost

koja se oko nas pritajeno ostvaruje u svakom trenutku. Postmodernizam ne daje novu naraciju o

istoriji, on upravo poriče da istorija može, u bilo kom smislu, imati oblik priče. Postmodernizam

je oprezan u odnosu na Istoriju, ali je uglavnom oduševljen istorijom.

Postmodernizam veruje da, politički govoreći, treba da slavimo razliku, pluralitet, šarenu i

pegavu prirodu naših kultura, dok jedan njegov deo nalazi „ontološki“ osnov za ovo u tome što

sam svet ne biva ni na jedan određen način.

Postmoderna kultura je obuzeta promenom, pokretljivošću, otvorenošću, nestabilnošću, dok

istovremeno deo teorije te kulture poravnava i svrstava sve, od Sokrata do Sartra, u jednu te istu

zamornu snagu.

4

Postmodernizam je povremeno istoričan, ali on to jeste na jedan selektivan način. On beži od

svega što mu izgleda kao privid transcedentalizma, ali u tom begu završava u obliku istog.

U trećen poglavlju svoje knjige Teri Iglton se bavi problemom istorija. Kaže da se Istorija, za

razliku od istorije sa malim „i“, zasniva na uverenju da se svet svrhovito kreće ka nekom

predodređenom cilju koji mu je imanentan u svakom trenutku i koji određuje dinamiku njegovog

neumitnog razvitka. Istorija ima sopstvenu logiku i koristi našu prividno slobodnu volju da bi

ostvarila svoje namere. Iglton izjavljuje da je istorija unilinearna, progresivna i deterministička.

Jedan pravac postmodernista sagledava istoriju kao promenljivost, uveseljavajuće mnogostruku

i nezaključenu, skupinu prekretnica i diskontinuiteta koje samo teoretičarsko nasilje može da

iskuje u jednu objedinjenu naraciju. Postmodernizam insistira na tome da su svi konteksti

raskinuti i porozni.

Neki pravci postmodernizma pribegli su taktici potpunog brisanja svega biološkog, a često i

ekonomskog. Razmatrajući kulturu kao materijal, oni su počeli da govore o materijalu kao o

kulturi.

Što se tiče univerzalnih karakteristika vrste postmodernizam je zamišljao da je svaki razgovor

o nekakvoj ljudskoj prirodi koja bi bila svima zajednička idealistički i esencijalistički.

Postmodernisti su se zanimali za idealističku koncepciju ljudske prirode, samo što su je oni

odbacili, dok su je idealisti podržavali.

Posmodernizam je univerzalizovao svoje osporavanje univerzalija i zaključio je da koncepti

ljudske prirode nisu nikada bitni. U svom preteranom istorizovanju postmodernizam gazi

raznolikosti i složenosti istorije, bezočno kršeći svoja pluralistička načela.

Iglton se pita da li su možda postmodernisti sumnjičavi prema ideji kontinuiteta jer ih ona

podseća na lažno homogenizujuće načine razmišljanja, priziva aveti duboko poštovanih tradicija

i sa sobom nosi odvratno nadmenu implikaciju napretka. Iglton kaže da ako je to slučaj, onda bi

trebalo da shvate da postoje emancipujuće kao i potčinjavajuće tradicije.

Za postmodernizam nema nijedne posebne „stvari“ koju bismo mogli nazvati istorijom, koja

bi mogla da doživi poboljšanje ili propast; niti se, iz njegove perspektive, sve to može opisati kao

da je tu preovladavalo nešto određeno, nešto dominantno – što i jeste razlog zbog kojeg Iglton

želi da dovede postmodernizam u neugodnu situaciju tako što tvrdi, zajedno sa Adornom, da je

bilo i ima nečega što preovladava od samog početka pa do danas.

5

Postmodernizam je fasciniran „ekstremnim“ situacijama i u tom, kao i u drugim smislovima

on je istinski porod modernizma kojeg toliko kudi. Za obe ove vere, ekstremi demaskiraju ono

normalno kao laž i iluziju, što ono i jeste. Ali ako je norma samo iluzija, onda ne može biti ni

onog ekstremnog, jer onda više nema ničega prema čemu bismo ga merili. Ekstremizam postaje

tako naše normalno stanje, što će reći da to i nije nikakav ekstremizam. Dosadašnja istorija bila

je i jeste u nekom smislu skup ekstremnih uslova – čega su oni koji ne poseduju svesni, dok oni

koji poseduju uglavnom nisu; ono što su stanja pripravnosti i uzbune, abnormalna za ove druge,

rutinska su stanja za ove prve.

Iglton kaže da protivljenje Istoriji kao progresivnoj nije isto što i tvrditi da nikada nema

nikakvog progresa i da je to sasvim neodrživo uverenje koje postmodernizam ipak gaji. Iglton

zaključuje da se, što se tiče koncepta univerzalnog istorijskog progresa, marksizam i

postmodernizam svode na isto. Razlika je u tome što je, kada se radi o modernoj epohi i pitanju

koliko je ona napredak ili ne, marksizam finije nijansiran nego što je to slučaj sa nekim delovima

postmodernizma.

Iglton primećuje da je jedan od razloga iz kojih postmodernizam instinktivno sumnja da je moć

nešto negativno to što su oblici moći kojima on poklanja najviše pažnje negativni. Napominje da

se nikada nije moglo reći ništa dobro o patrijarhatu i rasnom supermatizmu i da se ovo može

proširiti i na pojam klase. Klasa se u teoriji postmodernizma javlja kao jedan od elemenata

triptiha klase, rase i pola. Logika ove trostruke povezanosti, tvrdi autor knjige, je očigledna:

rasizam je nešto što je loše, a takođe i seksizam, pa stoga i nešto što zovemo „klasizam“ mora

biti loše. Klasizam definiše kao greh koji činimo kada se koristimo stereotipom klase da bismo

opisali neke ljude.

Kroz čitavo ovo poglavlje Igltnon poredi socijalizam i postmodernizam i zaključuje da oni nisu

tako nepomirljivo sukobljeni po pitanju istorije. On kaže da i jedan i drugi veruju u istoriju koja

je pluralitet, slobodna igra, gipkost, nezaključenost – koja, drugim rečma, nije Istorija.

Socijalistički i postmodernistički pristup, zaključuje Iglton, razlikuju se samo u pogledu načina

postizanja željenog cilja, pluraliteta. Za one krtije pravce postmodernizma ta istorija se može

dostići svakog trenutka, sada, u kulturi, diskursu, seksu ili tržnom centru, u pokretljivosti

savremenog subjekta ili raznovrsnim oblicima društvenog života. Kaže da ovaj lažni utopizam

projektuje budućnost u sadašnjost, te tako izdaje budućnost i zatvara sadašnjost u samu sebe.

6

U poglavlju „Subjekti“ Teri Iglton definiše postmoderni subjekt kao subjekt čije je telo

integralno njegovom identitetu. Kaže da je telo postalo jeda od najčešćih političkih preokupacija

političke misli. Seksualnost, obaveštava nas Iglton, je počela u šezdesetim, delimično kao

proširenje radikalne politike u oblasti koje je ranije zapostavljala. Ali, kako su revolucionarne

energije postepeno bile potiskivane, zanimanje za telo je sve više zauzimalo njihovo mesto.

Telo je vitalno produbljivanje radikalne politike, a istovremeno i njeno veliko izmeštanje. Kao

tvrdoglavo lokalan fenomen, telo se dobro uklapa u postmodernističko nepoverenje prema

velkim naracijama i lepo se slaže sa ljubavlju pragmatista za konkretno. Telo je veza između

Prirode i Kulture i nudi sigurnost i suptilnost u jednakim količinama. Epoha postmodernizma je

obeležena udaljavanjem od Prirode, a istovremeno i jednim naglim zaokretom ka njoj. Sa jedne

strane, sada je sve stvar kulture; sa druge, u obavezi smo da spasemo povređenu Prirodu od

obesti civilizacije. Ovi, na izgled suprotstavljeni stavovi, zapravo su tajno u saglasnosti:

ekologija ne priznaje suverenitet Čoveka, kulturalizam ga rastapa relativizmom.

Ovaj prelaz ka telu proizašao je delom iz strukturalističkog neprijateljstva prema svesti i

predstavlja konačni izgon tog duha iz naše telesne mašine. Telo je način da se govori o ljudskim

subjektima a da se pri tom ne bude brljivo humanističan, da se izbene zbrkana unutrašnjost. Za

novu somatiku nije svako telo jednako dobro i ona definiše telo kao mesto gde se nešto nama

radi.

Iglton smatra da je važno uočiti, što postmodernizam uglavnom ne čini, da smo mi bića

kulture na osnovu naše prirode – a ne prvenstveno „bića kulture“ pa tek onda „bića prirode“ – što

će reći da smo mi bića kulture na osnovu osobina tela koje imamo i osobina sveta kome ta tela

pripadaju. Zbog toga što smo svi prerano rođeni, nesposobni da se o sebi brinemo, u našoj

prirodi zjapi ambis koji kultura mora odmah popuniti, kako ne bismo ubrzo umrli. A ovaj ulazak

u kulturu istovremeno je naš sjaj i naša propast. Jezik je ono što nas emancipuje iz tupih granica

naše biologije, omogućava nam da se izdvojimo iz sveta i da a na taj način menjamo ili uništimo.

Jezik nas oslobađa iz zatvora naših čula i postaje sasvim bestežinski način da svet nosimo sa

sobom. Samo jezička životinja može imati istoriju.

Budući da se postmoderna misao ne oseća lagodno po pitanju prirodnog, ona uglavnom

previđa način na koji su ljudi užljebljeni između prirode i kulture i grubo svodi ljude na bića

kulture. Kulturalizam je isto toliko jedan oblik redukcionizma koliko su to biologizam ili

7

ekonomizam. A telo je najopipljiviji pokazatelj ove užljebljenosti, možda čak više nego što je to

jezik – koji je takođe aktivnost našeg bića vrste, ali se čini mnogo bližim kulturi.

Mi neprestano objektivizujemo naša tela i tela drugih što je nužna dimenzija naših bića;

postmodernizam grubo greši kada se drži stanovišta da je svako objektivizovanje isto što i

otuđivanje. Ima sigurno mnogo ojektivizacija koje zaslužuju prekor; ali činjenica je da su ljudska

tela materijalni objekti i da, ako ona to ne bi bila, ne bi moglo da bude nikakvih odnosa među

njima. To što je ljudsko telo objekat,. Nije ni u kom smislu njegova najznačajnija osobina, ali je

uslov za sve ono kreativno što telo može da učini. Ukoliko ne možete da me objektivizujete, ne

može se govoriti o nekakvom reciprocitetu među nama. Iglton kaže da je „materijalno“ jedan od

velikih šik-termina postmodernističke teorije.

Iglton kaže da, ako se može smatrati da socijalizam kombinuje ono najbolje iz liberalizma i

komunitarizma, onda se može reći da postmodernizam kombinuje ono što je u njima najgore. Za

početak, on ima neugodno mnogo toga zajedničkog sa komunitarizmom. Kao i komunitarizam,

postmodernizam ne nalazi gotovo ništa sem grešaka u prosvetiteljstvu; postmodernizam takođe

insistira na kulturnom i istorijskom oblikovanju jastva do te mere da je neophodno poleteti u neki

metafizički svemir da bi se ove sile podvrgle radikalnoj kritici. Komunitarizam ima sličam

problem, najblaže rečeno, kada se zapitamo kako bi njegove komunalne norme i tradicije mogle

da budu podvrgnute nekoj vrsti kritičke samokontrole. Obe ove vere jesu podvrste kulturalizma i

smatraju da ispravno delanje i blagostanje ne mogu biti definisane izvan slučajne kulturne prakse

koju smo nasledili. Jastvo je za obe doktrine utopljeno u jednu čisto parohijalnu istoriju, a

moralni sudovi ne mogu biti univerzalni.

U svom najprivlačnijem obliku, postmodernizam insistira na komunitarističkom stanovištu i

vodi ga prema nekom izvrnutom kulturalizmu, moralnom relativizmu i neprijateljstvu prema

univerzalijama. Postmoderna teorija zatim nastavlja sve to da kombinuje sa nekim od

najneukusnijih aspekata istog onog liberalizma, kojeg komunitarizam smatra neprijateljem. On

nema mnogo toga da kaže o velikim liberalnim lajt-motivima pravde, slobode, jednakosti,

ljudskih prava i tome sličnom, jer ove teme izazivaju nelagodnost usled njegove nervoze u

pogledu „autonomnog subjekta“. A kako je iz sličnih razloga oprezan prema drevnoj ili

pozitivnoj koncepciji slobode kao samoodređivanja, on je primoran da se služi modernom ili

negativnom koncepcijom slobode kao bavljenja sopstvenim stvarima bez spoljašnjih ograničenja.

8

Postmoderni subjekt je u jednom paradoksalnom smislu istovremeno „slobodan“ i

determinisan, „slobodan“ jer ga čini i sačinjava jedan difuzan skup sila. On je, u ovom smislu, i

manje i više slobodan nego autonomni subjekt koji mu je prethodio. Sa jedne strane,

kulturalističke sklonosti postmodernizma mogu da pređu u punokrvni determinizam: naša

ponašanja i uverenja neizbežno su oblikovana od strane moći ili želje ili konvencija ili

interpretativnih zajednica.

U poglavlju „Zablude“ Iglton kaže da je pogrešno mešati hijerarhiju i elitizam. Izraz „elia“

dovoljno je maglovit sam po sebi, a ponekad se stapa u „avangardu“ ili „vođstvo“, što je nešto

sasvim drugo. Elitizam je verovanje u vlast nekolicine odabranih, što u terminima kulture obično

kazuje da vrednosti ili jesu ili bi trebalo da budu čuvane od strane neke privilegovane grupe koja

crpe svoju vlast ili iznekih pozicija koje nisu deo njenog kulturnog statusa, ili iz samog njenog

uticaja na kulturu.

Može se dogoditi da definicija vrednosti bude monopolizovana od strane ovakve klike, ali da

se vrednosti zatim prenose nadole i završe u popularnoj svesti netaknute ili izmenjene na

odgovarajući način. Najefektnije vrste elitizma su ujedno populističke do srži. „Hijerarhija“,

izraz koji je s početka označavao tri kategorije anđela, sada označava bilo kakvu uređenu

strukturu, ne obavezno društvenu. U svom najopštijem smislu, on se odnosi na nešto poput

redosledsa prioriteta.

U ovakvom opštem smislu, svako je hijerarhista, ali nije svako elitista. Demokratija nije

odsustvo rangiranja: upravo suprotno, ona privilegizuje interese društva kao celine u odnosu na

interese antidruštvenih grupacija moći. Vrednovanje pripada društvenom identitetu; društveni

život bi bez njega jednostavno stao. Subjekt koji uistinu ne bi diskriminisao, ne bi uopšte bio

ljudski subjekt – što je možda jedan od razloga za to što postmoderni subjekti, koji smatraju da je

svako vrednovanje „elitističko“, mogu da postoje samo na papiru.

Ono što se nalazi pod postmodernom paljbom, nije toliko pojam nekog praktičnog rangiranja

prioriteta, koliko pretpostavka da su ti prioriteti večni i nepromenjivi. Prekretnički i slučajni

prioriteti su u redu, prioriteti sa odeđenim ciljevima i u određenim kontekstima: samo su

apsolutne hijerarhije ono što postmodernisti smatraju podmuklim.

Tipično za neke delove postmodernizma je da podvlače koliko su naša prosuđivanja, kao i sve

u vezi sa nama, uslovljena našom kulturom. Verovanju da su vrednosti konstruisane, istorijski

promenjive, i da ih je uvek moguće revidirati, mnogo toga ide u prilog. Ono sebe vidi kao

9

antiprosvetiteljski potez, što i jeste u jednom očiglednom smislu: vrednosti više nisu univerzalne,

već lokalne, one više nisu apsolutne, već promenjive. Ali, u drugom smislu, ono je samo repriza

prosvetiteljskog mišljenja. Jer ono pretpostavlja, baš kao i prosvetiteljski materijalizam, da

postoji oštra dihotomija između vrednosti i činjenica: sam svet je hrpa primitivne, inertne,

besmislene materije, i vrednosti mu se moraju nametnuti.

Esencijalizam je jedan od najmrskijih uločina prema postmodernističkoj knjizi. U svojoj

bezazlenoj formi, esencijalizam je doktrina da su stvari sačinjene od određenih svojstava, i da su

neka od tih svojstava zapravo činioci tih stvari, tako da, kada bi se ona uklonila ili radikalno

izmenila, te stvari više ne bi bile te stvari, već neke druge ili pak ne bi bile ništa. Kada se tako

formuliše, doktrina esencijalizma je trivijalno, očigledno istinita i nije lako shvatiti zašto bi neko

poželeo da je ospori. U tom obliku, ona nema dobrih direktnih političkih implikacija, bilo dobrih,

bilo loših. Budući da su postmodernisti obožavaoci čulnog partikulariteta, na neki je način

iznenađujuće to što su oni toliko nervozni po pitanju verovanja u specifično štastvo stvari.

Verovati u esencijalizam ne znači nužno gajiti uverenje da su sva svojstva jedne stvari

esencijalna za tu stvar. Niti to znači da se pretpostavlja da uvek postoje oštra razgraničenja

između jedne i druge stvari, da je sve odvojeno od svega drugog u svom vodootpornom

ontološkom prostoru.

Niti je slučaj da vera u esencijalizam nužno obavezuje da se smatra da uvek postoji samo jedno

središnje svojstvo, koje čini stvar onim što jeste. Esencijalizam nije nužno oblik redukcionizma.

On ne uključuje verovanje da nikada nema dvojbe oko toga šta je nečemu esencijalno a šta nije.

Upravo suprotno, to može biti tema beskrajne rasprave.

Esencijalizam nije nužno karakteristika političke desnice niti je antiesencijalizam neophodna

osobina levice.

Kao i postmodernizam, Lok odbacuje ljudske esencije i veruje da je ono pto je bitno u vezi sa

ljudskim bićima upravo i samo ono što mi konstituišemo kao bitno. Samo što su postmodernisti

antirasistički antiesencijalisti, dok je on rasistički antiesencijalista.

Postmoderni kulturalizam je oblik filozofskog nominalizma, koji uči da su opšte kategorije

nestvarne, i stoga ima puno toga zajedničkog sa lokovskim empirizmom za koji postmodernizam

tvrdi da ga izvrće ruglu.

10

Postmodernizam je protiv esencijalizma; ali on je takođe protiv metanaracija, univerzalnog

Razuma i nepluralističkih kultura – a ovi stavovi su dokazivo nešto što je u njemu samom

esencijalno.

Postmoderni antiesencijalian je donekle u pravu. Uistinu postoje reduktivne, lažno

ovekovečujuće, brutalno homogenizujuće verzije koncepta suštine i one su nanele posebnu štetu

u oblastima pola i etičnosti.

Ona vrsta teleologije koju postmodernizam najrađe prekoreva, u neku ruku slamnata meta.

Gotovo niko ne veruje da se istorija glatko kreće ka nekon predodređenom cilju. Ali svi veruju u

istorijske namere i intencije, u projekte definisane i upravljane prema njihovim posebnim

ciljevima. Istorija koja bi ila više pod racionalnom kontrolom pojavljivala bi nam se mnogo

manje sličnom nekoj neumitnoj sudbini što je razlog iz kog racionalnost i sloboda idu jedno uz

drugo. Za postmoderniste ove stvari obično se nalaze postrojene na suprotnim stranama

teorijskih barikada budući da carski Razum preti da rastera naše transgresivne želje. U ovom

smislu, već smo videli, postmoderna koncepcija slobode ima teškoća u ozbiljnijem

prevazilaženju one negativne ili staromodno liberalne ideje slobode, a povremeno unazađuje čak

i nju. Ali ne može biti pozitivne slobode bez ograničenja, jer tada nema sigurnog polja na kom bi

se ona ostvarila.

Aristotelova etika je usresređena na ideju vrline što će reći na oblik, kakvoću i kvalitet čitavog

života u ovom praktičnom sovijalnom kontekstu. Vrlina je stvar istinskog ostvarivanja ljudskih

sposobnosti, i istovremeno je praksa i stvar prakse. Biti čovek, to je skup tehnika, veština koje

treba savladati, kao što gradimo tolerantnost prema gnjavatorima ili učimo da sviramo usnu

harmoniku, skup veština koje ne možemo savladati sami, u izolaciji, baš kao pto ne možemo

izvršiti ozbiljnu hiruršku operaciju samo na osnovu instikta. Ovo su teleološke ideje utoliko što

one razmatraju putanju čitavog jednog života u njegovom odgovarajućem razvoju; dok

postmodernizam, poput Dejvida Hjuma, sumnja da ima toliko kontinuiteta u ljudskom jastvu.

Malorojni izleti postmodernizma u polje etike su bili i jesu tužno oslonjeni na ovu kantovsku

terminologiju.

Odbacivanje takozvanih metanaracija svojstveno je postmodernoj filozofiji, ali su opcije koje

takav postupak pretpostavlja prilično uske. Ili ste oduševljeni nekon posebnom metanaracijom ili

ove bajke smatrate opresivnim i stoga se okrećete pluralitetu pripovesti.

11

Drugi zavaravajući izbor koji nam nude neki postmodernisti jeste da zamišljamo da postoji ili

jedna jedina metanaracija ili mnoštvo mikronaracija. Isto važi i za postmoderni koncept

zasnivanja: ili postoji samo jedno, ili ga uopšte nema. Ovaj sve – ili –ništa pristup ne pristaje

dobro jednoj navodno ne-binarnoj teoriji.

Postmodernizam – vezan, kao što i jeste, za posebnost – snebivao bi se da prihvati da postoje

iskazi koji su istiniti na svakom mestu i u svako vreme, a koji nisu jednostavno prazni ili

trivijalni. Postmodernizam koji teži i ka antielitizmu i ka antiuniverzalizmu živi tako u procepu

između svojih političkih i filozofskih vrednosti.

Jedna vrsta postmodernih skeptika po pitanju univerzalnosti veruje, u kulturalističkom stilu, da

su moralne vrednosti uronjene u prolazne, lokalne tradicije i da nemaju veću snagu od njih.

Postmodernisti se boje da će se univerzalizam bezobzirno odnositi prema kulturnim razlikama, i

ima puno dokaza da su oni tu u pravu. Ali univerzalnost i razlika nisu nužno suprotstavljeni.

Postmodernizam želi razliku koja nije filtrirana kroz zniverzalnost da bi se pojavila sa njene

druge strane jer se pribojava da bi razlike na tom putu bile zbrisane.

Postmodernizam je ideologija jedne specifične epohe Zapada kada ponižene i uvređene grupe

počinju ponovo da osvajaju deo svoje istorije i sopstva. Ovo je najvažnije dostignuće

postmodernizma. Dobar deo postmodernizma pristigao je iz Amerike ili je bar tamo pustio koren

i odražava neke od najtežih političkih problema te zemlje.

U poglavlju „Protivrečnosti“ Iglton kaže da je osnovna protivrečnost postmodernizma pomalo

slična kontradikciji staromodnog strukturalizma. Da li je strukturalizzam bio radikalan ili

konzervativan? Postmodernizam je radikalan i konzervativan istovremeno. Postmodernizam je

radikalan utoliko što on osporava sistem kom su još uvek neophodne apsolutne vrednosti,

metafizičko zasnivanje i samo-identični subjekti; on svemu tome suprotstavlja mnogostrukost,

ne-identitet, transgresiju, antizasnivaštvo, kulturni relativizam. Rezultat je, u najboljem slučaju,

jedna maštovita subverzija dominantnog sistema vrednosti – bar na nivou teorije.

Postmodernizam, ukratko, preuzima ponešto od materijalne logike razvijenog kapitalizma i to

agresivno okreće protiv njegovih duhovnih osnova. On u tome pokazuje više od površine

sličnosti sa strukturalizmom koji je jedan od njegovih dalekih izvora. On kao da savetuje sistemu

da zaboravi svoje metafizičke osnove, prizna da je Bog mrtav i jednostavno pređe na relativizam.

Postmoderno mišljenje o kraju istorije ne predviđa budućnost koja bi bila bitno različita od

sadašnjosti, što je mogućnost na koju ono začudo gleda kao na nešto čemu se treba radovati.

12

Postoji jedna takva moguća budućnost i njeno ime je fašizam. Najvažniji test za

postmodernizam, kao i za svaku drugu političku doktrinu, jeste kako bi se on nosio sa tim.

Njegovo bogatstvo radova o rasizmu i etičnosti, o paranoji jednoumlja, o opasnostima totaliteta i

strahu od drugosti sve to, zajedno sa njegovim produbljenim uvidima u lukavstvo moći, bilo bi

bez sumnje od zamašnog značaja. Ali njegov kulturni relativizam i moralni konvencionalizam,

njegov skepticizam, pragmatizam i lokalizam, njegovo gađenje nad idejama solidarnosti i

disciplinovane organizacije, kao i odsustvo adekvatne teorije političkog agensa, sve bi to bio

težak balast za njega.

13