Empirizam i racionalizam u delu Lukrecija Kara

Sam pojam emprizma i racionalizma zasnovan je u 17.-om veku:empirizam u Engleskoj, u filozofiji Frensisa Bejkna, Tomasa Hobsa, Dona Loka i Dejvida Hjuma, kritiki nastrojen prema zanemarivanju iskustva i ula u spoznajnom procesu; racionalizam u Francuskoj, kroz postavke Dekartove metode, u cilju osamostaljivanja ljudskog razuma. Po svom osnovnom naelu na koji se oslanjaju empirizam i racionalizam,dakle na ulo i razum,ta dva polazita u saznavanju istine postavljaju se kao sutinki razliite,pa tako esto i u suprotnosti jedna prema drugoj. Ipak ,i racionalizam i empririzam imaju istovetan cilj, i taka gde se ova dva pravca neminovno prepliu je otkrivanje istine, optih zakona,dolaenje do neopozivih injenica. Istina je za antike mislioce bila poetak i kraj bavljenja filozofijom , i u ontolokom i u epistemolokom smislu ,odnosno:odrediti prirodne zakone i svrhu ljudskog ivota u skladu sa prirodom. Saznati poredak stvari znai izai iz mraka, osloboditi se okova ,,neznanja- izai iz peine kako je alegorijski predstavio Platon u ,,Dravi. U tom saznajnom procesu, antiki filozofi polazili su od uma i ula pokuavajui da odrede ta od toga dovodi do istinskog saznanja. Pa tako, pronalaziti pojmove empirizma i racionalizma u filozofsko-didaktikom epu Lukrecija Kara ,,O prirodi stvari mogue je,pre svega,preko vladajue stoike filozofije koja se pojavila nakon propasti grkog polisa, zatim preko filozofije Epikura, koju ovaj ep , u najveoj meri, predstavlja i oslikava; i najzad, preko postavki predsokratovaca Parmenida, Empedokla i Demokrita iji je uticaj prisutan kako kod Epikupa tako i kod Lukrecija; i u odreenim Sokratovim i Platonovim etikim naelima, ija se slinost sa odreenim odlomcima iz Lukrecijevog epa ne moe zapostaviti. Po najoptijem odreenju empirizam je filozofsko shvatanje koje polazi od iskustva kao svoje pretpostavke[footnoteRef:1]; racionalizam spoznajno-teoretski pravac ija je pretpostavka razum (ratio)[footnoteRef:2] .Racionalizam i empirizam razliito postavljaju odnos subjektivnog i objektivnog,[footnoteRef:3] zbog ega i nastaje ,,neprijateljstvo ova dva pravca i pored svih preplitanja ulnog i razumskog u konstituisanju optih zakonitosti. Teodor Adorno u svojoj ,,Terminologiji suprotstavljen odnos racionalizma prema empirizmu pokuava da pomiri odreujui da: ,,Racionalizam, u sutini, ide na um i oslanja se na um, a ne na sadrine uma koje potiu iz iskustva;time je on, u sutini, metod, a ne teorija spoznaje. Spram ulne spoznaje preovladava kao neka vrsta predrasude potcenjivanja ,ona svim racionalistikim misliocima treba da bude neto lano. Tu su oni , sasvim jednostavno ,u Platonovoj tradiciji, u kojoj se , od ,,Theaitetosa ulna izvesnost denucira kao lana i sumnjiva.[footnoteRef:4] Zatim, nastavlja:,,To ima jedno opravdanje jer izolovana-ja bih rekao-apstraktna-ulna spoznaja , dakle pojedinaan utisak koji mi imamo i te kako moe da vara...No, s druge strane,i korektura jedne takve zablude mogua je samo putem napredujueg ulnog iskustva[footnoteRef:5] [footnoteRef:6] [1: Nevenka Vejnovi,Povijest filozofije,kolska knjiga, Zagreb, 1970.] [2: isto] [3: I u empirizmu i racionalizmu subjektivitet treba da zasnuje objektivitet, samo to u empirizmu objektivitet nuno mora da proe kroz ,,vienje subjektiviteta; dok racionalizam nastoji da dokae ,,samostalnost objektiviteta] [4: Teodor V.Adorno, Filozofska terminologija, Svjetlost, Sarajevo , 1986., str.334 - ovde Adorno pominje Platonovu tradiciju to se odnosi na Platonovu Teoriju spoznaje koju on izlae u delu Theaitetos: njene osnovne postavke su:Znanje nije ulno opaanje;znanje nije ,,istinito shvatanje; preobraanje ,,verovanja u znanje je biti sposoban da se pronae oznaka koja datu stvar razlikuje od svega ostalog ] [5: Isto, str. 335] [6: Na tom stavu se i zasniva Epikurov materijalizam]

Vrlo je problematino, u tom pogledu,zauzimati jedan stav prema procesu saznanja istine, i uopte se ini da je racionalizam i emprizam najbolje sagledati u meusobnoj saradnji, pa ak i ako racionalizam ,,ne svedemo na neki kauzalno-mehaniki metod- opaaji ula su potrebni umu koji zasniva pojmove, kao to je i opaaju potrebno da ne ostane bespojovan[footnoteRef:7]. [7: Termine ,,pojmovno i ,,bespojmovno koristio je Hegel, a navodi ih i Teodor V.Adorno u delu Filozofska terminologija, Sarajevo, 1986.]

Posmatrati Um i ulo kao dva nezavisna puta utoliko je tee u antikoj filozofiji, jer je njihov saznajni proces uvek poinjao od posmatranja ,dakle ula vida: sporno pitanje bilo je da li je to to vidimo zabluda ili ne, i kako ova dva segmenta mogu biti pomireni. Ako posmatramo Um i ulo u kontekstu stoicizma, tekoe u pokuaju razdvajanja postaju i vee jer je za stoicizam karakreristino neraskidiva povezanost fizike i etike, i njihove meusobne zavisnosti. injenica da su fizika i etika u stoikoj filozofiji dva segmenta stvarnosti koje ne mogu da se gledaju drugaije, osim u skladnoj zajednici ima svoje uporite i u samom nastanku stoike filozofije. Stoicizam je,na neki nain, odgovor na novu stvarnost koja je nastala nakon osvajanja Aleksandra Makedonskog i osnivanja kosmopolitizma kada se govori o propasti grkog polisa moda bi preciznije bilo rei njegovo ,,utapanje u veu kosmopolitsku zajednicu, impreriju koja se prostirala na tri kontinenta, ali koja nije preuzela onu funkciju prema drutvu koju je imao stari polis[footnoteRef:8]. ,,Posle smrti velikog osvajaa mora se govoriti o helenistikoj, a ne o nacionalnoj helenskoj filozofiji.[footnoteRef:9] Upravo iz takvog kosmopolitizma, koji je trebao da ima karakter ujedinjenja ,paradoksalno, izdvojio se ovek , ne kao deo drutveno istorijske celine, ve kao pojedinac, oslonjen jedino na sebe i prirodu: Pojedinac i priroda postae polazne take stoike filozofije u postavci:kako preko samog sebe spoznati prirodu i prilagoditi se njenim (optim) zakonima. [8: Branko Bonjak,Od Aristotela do renesanse, Zagreb, 1978.] [9: Federik Koplston, Istorija filozofije:Grka i Rim, Beograd, 1988.]

Pri tom se mora naglasiti da je glavna odlika stoicizma, a u tome se i pomiriuju fizika i etika , upravo praktina primena i pitanje kako postii srean ivot. Postizanje srenog ivota pitanje je etike prirode, i na etikim naelima je i utemeljen itav stoicizam; ali srean ivot ne postoji bez uvida u prirodne zakone , i tu nastupaju fizika i materijalistike postavke.Osnovna teza bi se mogla postaviti ovako: Cilj svakog pojedinca je srea, ali srea se postie samo se upoznaju zakoni prirode jer ovek je deo nje - ,,ivot u skladu sa prirodom bio je za stoike ivot u skladu sa delatnim naelom prirode,sa logosom, naelom u kome sudeluje i ljudska dua[footnoteRef:10] [10: Federik Koplston, Istorija filozofije:Grka i Rim, Beograd, 1988.,str. 433]

Filozof Epikur i njegova kola, ostaju u tradiciji stoicizma. Neki podaci o Epikuru poznati su preko zapisa Diogena Laertija koji navodi da je Epikur,osniva epikurske kole, roen na Samosu. U Atinu je doao zbog vojne slube,ali se ubrzo posvetio filozofiji. Sama kola nalazila se u u epikurovom vrtu, zbog ega se epikurovci i dobili naziv ,,oni od vrtova .Poznato je jo da su Epikuru jo za ivota odavane boanske poasti, verovatno iz razloga to je meu epikurovcima filozofska ortodoksija odavana vie nego u bilo kojoj drugoj koli[footnoteRef:11] [11: isto]

I pored ostalih istaknutih mislilaca za koji se navodi da su bili pristalica epikurove filozofije, kao najpoznatiji epikurovac uvek se, bez dvoumljenja, smatra Lukrecije Tit Kar , a njegov spev, u najveoj meri,proet principima koje iznosi Epikur. Razlog Lukrecijevom oduevljenju za Epikurovu filozofiju ,donekle je mogue objasniti i to to je Rim prihvatao stoiku filozofiju upravo zbog elementa praktinosti koja se uklapala u rimski mentalitet. Rimski narod nikad se nije zanimao za metafiziku, ono to je je svrha filozofije bila za Rim upravo je praktina primena njenih teorija[footnoteRef:12];sa druge strane Epikurov stav prema bogovima i religioznosti takozvani ateizam , koji nikako ne treba shvatiti peorativno,odgovarao je drutveno-istorijskim okolnostima u kojima je iveo Lukrecije Kar. [12: Milan Damnjanovi,Istorija kulture, GRADINA, Ni, 1977]

Iako se malo toga zna o Lukrecijevom ivotu, sigurno je da je iveo u periodu graanskih ratova za vreme Suline vladavine, periodu u kome se narod okretao religioznosti i praznovericama, koja su stvarala jo vei strah. [footnoteRef:13]Bogobojaljivost je bio takoe deo rimskog [13: Milan Budimir i Miron Flaar, Pregled rimske knjievnosti, Beograd, 1984.]

mentaliteta, ali Lukrecije je traio osloboenje od takvog straha,kao i straha od smrti, a to je naao u Epikurovom materijalizmu: ,,Tebe nasleujem ja, o grkoga naroda diko, Tebe, koji si prvi iz tolikih mogao tmina Presjajnu uzdii lu, pokazav nam dobra ivota; .... Naime, im nauka tvoja, to edo boanskoga duha, Pone o naravi stvari da zbori, to bojazan duu Odbegne odmah, i svetla zidine razmaknu tad se, Te u prostoru praznom svud opaam zbivanja stvari[footnoteRef:14] [14: Lurecije, O prirodi:preveo Marko Tepe, 2.izdanje, MH, 1952.,Zagreb (Uporite: Branko Bonjak,Od Aristotela do renesanse, Zagreb, 1978., str. 153)]

Prema tome ,empristika i racionalistika naela prisutna su u konstrukciji stvarnosti tj.materijalnog sveta, kako kod Epikura,tako i kod Lukrecija, pre svega preko polja Fizike, to , posredno, dovodi do Etike. Osnovna postavka kod Epikura je ulo on to i kae u jednom fragmentu: ,,Ako osporava vrednost svim opaajima , nee imati na ta da se poziva ni pri prosuivanju onih meu njima ,koje smatra lanima [footnoteRef:15] znai, za Epikura postoje opaaji koji se ne mogu smatrati lanima, ve naprotiv, svedocima u otkrivanju istine i tu je on, svakako u empiristikoj tradiciji. [15: XXIII taka Epikurovog uenja koje je izloio Diogen Laertije delu Hrestomatija (Uporite: Nevenka Vejnovi,Povijest filozofije,kolska knjiga, Zagreb, 1970., str. 149)]

Opaaji moraju biti zasnovani, u procesu sananja istine, a za to slui dua. Vrlo je vano naglasiti da je Epikur ula smatrao potpuno merodavnim, a greke u suenju pripisivao logici zakljuivanja,prema shvatanju Epikura ,ula su opaaji stvarnosti i prvi kriterijum istine, koji tako prodiru u duh gde se konstruiu sudovi o tom opaaju i dovodi do stvaranja pojma ,,Treba u duhu ispitati utvreni cilj i svaku oevidnost,na koju svodimo svoje sudove. Propustimo li to, sve e biti puno nekritinosti i zbrke[footnoteRef:16] [16: XXII taka Epikurovog uenja koje izlae Diogen Laertije ( Uporite: Branko Bonjak, Od Aristotela do renesanse, Zagreb, 1978., str.150)]

Lukrecije Kar se nadovezuje na ovo shvatanje , u stihovima: ,,Konano, ivotna kada sposobnost je duha i tela Usko vezana sobom, to snanim tad ive ivotom; Sam duh ne moe ,naime, bez tela da odaje ikad Ikakve kretnje ivota, nit telo moe bez due Ustrajat u svom ivotu, i svojim se ulima sluit.[footnoteRef:17] [17: Lukrecije , O prirodi :preveo Marko Tepe,2.izdanje,MH, Zagreb ,1952. (Uporite: Branko Bonjak,Od Aristotela do renesanse, Zagreb, 1978., str. 161)]

U odnosu telo-dua i Epikur i Lukrecije,ostaju empriristi koji iskustvu i osetu pridaju vaan znaaj. Isto tako, svaki pojam ija pretpostavka dolazi iz iskustva mora biti i potvren iskustvom. To znai da , ako mi ulom vida opaamo predmet ,naprimer,drveta taj opaaj drveta ulazi u nau duu , mi ga pamtimo i stvaramo sud :da ima stablo ,granje, lie, dakle, drvo je onaj predmet koji ima stablo,granje i lie-to vidimo i to je ono to jeste. Meutim, ako posle nekog vremena vidimo drvo bez lia, sud o drvetu kao predmetu koje ima stablo,granje i lie je pogrean, jer je ulo vida pokazalo da postoji i drvo bez lia. Ovo je najprostiji primer koji treba da pokae koliko je Epikur polagao na ulno iskustvo ono uvek daje istinit dojam o stvarnosti,a Lukrecije Kar u stihovima takoe govori: ,, Ako se u prvom redu u utila ne uzda posve, Gubimo temelj, na koji osloniv se, o tamnim stvarima Moemo raspravljat svagda..... [footnoteRef:18] [18: Lukrecije , O prirodi :preveo Marko Tepe, I pevanje , stih 423,Zagreb ,1952.]

Tu on ostaje i dalje pod velikim utiskom Epikurove filozofije, poistoveujui ulo sa temeljem saznanja. Ako je za Lukrecija ulo temelj, onda ulo mora biti i vrst i istinit pokazatelj da ono to opaamo nikako nije zabluda.Ovakvo shvatanje je,bez sumnje, empiristiko,meutim - dalja koncepcija stvarnosti koji izlau i Epikur i Lukrecije Kar odvlai od empririzma i ak dobija odreeno kauzalno mehaniko shvatanje,karakrerino za racionalizam. Ono od ega se sastoji svet u Epikurovom shvatanju su-atomi. To je navodilo na pitanje kako je Epikur, koji se oslanjao na ulo, postavio stanovite o atomima koji su nevidljivi takvu teoriju Epikur bi mogao da zasnuje samo snagom svog razuma. Ali, pogreno bi bilo prelaziti na drugu stranu i smatrati da je Epikur ,kao materijalista,prestajao da se oslanja na ula, i da je ula koristio samo u formiranju pojmova.Pre svega, Epikur je postavku o atomoma preuzeo od Demokrita[footnoteRef:19]: [19: Demokrit iz Abdere, zajedno sa filozofom Leukipom, pripada atomistikoj koli. Atomistika kola predstavlja razvitak Empedokleove filozofije]

Demokrit je dao mehanistiki prikaz ulnog opaanja: spoljanji predmeti nerekidno odailju odraze ili sliice (atomisti su to shvatili kao - atome) koji ulaze kroz organe ula i dopiru do due koja je sama sastavljena od atoma; razlike u boji Demokrit je objanjavao razlikama u hrapavosti sliica, a ujnost strujanjem vazduha izmeu atoma i uha[footnoteRef:20] [20: Federik Koplston, Istorija filozofije:Grka i Rim, Beograd, 1988.]

Distinkciju izmeu ula i Uma, Demokrit je nastojao da pomiri, mada u njegovom ,najvie pominjanom fragmentu: ,,Po mnjenu boja, po mnjenju slatko, po mnjenu gorko, a uistinu sve atomi i praznina[footnoteRef:21] on pojmu ula odrie , ako se tako moe rei ,postojanost. Ono to ovek opaa ulima zavisi pre svega od samog oveka - ula su onda apsolutno subjektivna , i podlona promeni. Meutim , ula jesu svedok spoljanosti, od kojih potie prvo shvatanje sveta koje se kasnije zahteva snagom uma: [21: Fragment 125. (Uporite: Nevenka Vejnovi,Povijest filozofije,kolska knjiga, Zagreb, 1970., str. 127)]

,, ula ,pak,govore razumu ovako: ,,Bedni razume,od nas si uzeo dokaze i sad smera da nas time obori. Tvoja pobeda-tvoj pad [footnoteRef:22] [22: Fragment 126. (Uporite: Nevenka Vejnovi,Povijest filozofije,kolska knjiga, Zagreb, 1970., str. 127)]

To pokazuje da je u Demokritovoj filozofiji postala izvesna ,,naklonost prema ulu, ali samo ako je je ulo usaglaeno sa razumom - ,,kako je dua sastavljena od atoma i poto je itavo saznanje prouzrokovano neposrednim dodirom sa spoljanjim uzronikom kretanja atoma, oevidno je da i pravo saznanje poiva na istim temeljima, i da u tom smislu nema nikakvog apsolutnog podvajanja izmeu ula i miljenja[footnoteRef:23] [23: Federik Koplston, Istorija filozofije:Grka i Rim, Beograd, 1988., 163]

Ako bi se dalje razloila Demokritova postavka, moda bi se moglo jasnije predoiti zato on pomiruje Um i ulo , a ta postavka vodi prema dva filozofska pravca s jedne strane Parmenida [footnoteRef:24] i ,sa druge, Empedokla[footnoteRef:25] [24: Parmenid iz Eleje, osniva elejske kole; postoje neke tvrdnje da je isprva bio pitagorovac, ali je kasnije napustio tu filozofiju radi svoje vlastite uenje o Bitku kao ,,celini koja ,,Jeste; pisao je u stihovima] [25: Empedokle iz Agrigenta, nastojao je da,u svojoj filozofiji,pomiri dva (suprotna) stanovita:Parmenidovo (,,kretanje je privid ) i Heraklitovo (,,Sve tee)]

Pre svega, Demokrit je svoju poetnu postavku ,,preuzeo od Parmenida. Na osnovu Parmenidove poeme ,,O prirodi moe se zakljuiti da je Parmenid bio zakleti racionalista i da je ulu odricao bilo kakvu mogunost spoznaje: ,,Mora se zboriti i misliti da bie postoji ,jer Biti jest, a nita nije; ja ti nalaem da to ukae sebi. Jer od tog prvog puta istraivanja ja te Zadravam, a zatim i od onog na kome smrtnici bez ikakvog znanja zapliu dvostrukom glavom, jer smutnja u njihovim grudima zanosei um goni; oni su noeni tamo-amo jednako gluvi i slepi, zbunjeni; nerazborita krda[footnoteRef:26] [26: Fragmenti Elejaca,BIGZ, Beograd, 1984., str.68]

Iz ovog dela vidi se i osnovna ideja Parmenidova filozofije Bie ,,Jeste a Nita je, jednostavno, nita - tim stanovitem Parmenid je razgraniio materijalnu celinu od praznog prostora, ali do takvog zakljuka , prema Parmenidu, nemogue je doi putm oseta: naime, ula prikazuju svet koji je u neprekidnom pokretu, prikazuju da se stvari menjaju, nestaju i na kraju ponovo nastaju , to je privid; za Parmenida ne postoji logika povezanost izmeu nestajanja i nastajanja, jer ,,neto ne moe da nastane iz ,,nieg ;kao to ni iz ,,nieg ne moe da nastane ,,neto. Meutim, injenica jeste da ulo , opaaj, oset, prikazuju upravo to: da jedna ,,stvar nestane, pa onda , opet, nastane, to navodi na pogrean zakljuak da je ta ,,stvar otila u ,,nita a zatim , ponovo, nastala iz ,,nita; ula varaju i ne pokazaju pravu istinu, zbog toga smrtnici i jesu ,,noeni tamo amo, jednako gluvi i slepi... Parmenid, ipak, daje neto odreeniji opis svog Bia kad kae: ,,Ali poto je mea krajnja bie je zavreno, svugde nalik obujmu dobro zaobljene lopte, jednako od sredita svuda; jer niti ovde neto vie niti tamo neto tanje ne sme ono biti...[footnoteRef:27] [27: Fragmenti Elejaca, BIGZ, Beograd,1984 ,str.70]

Za Parmenida , to Bie je sveobuhvatno , prema tome , svako nestajanje i nastajanje deava se upravo iz tog Bia (a ne iz ,,nieg ). Najvanija odlika tog Bia je da je ono , pre svega, materijalno i sveobuhvatno, a potvrda za to nalazi se upravo u opisu Bia:sferino i jednako (,,niti ovde neto vie , niti tamo ne sme biti) to odreenje predstavlja osnovnu postavku za dalji razvitak ,,materijalizma, najpre kod Empedokla , a kasnije i kod Epikura i Lukrecija Kara. Empedokle je nastojao da pomiri Parmenidovo stanovite o Jednom kao ,,Sveobuhvatnom biu koje se ne kree i injenicu da je kretanje postoji i da je deo stvarnosti ,samim tim i ulno ,,opaljivo. Parmenidovo Bie je sveobuhvatno, znai, zajedniko, opte ; sa druge strane, kretanje i promena odnose se na pojedinane predmete stvarnosti, prema tome kretanje i promena sadrani su u tom sveobuhvatnom Biu; Bie uslovljava kretanje i promenu. Empedokle dalje razvija teoriju o Jednom , ne kao sveoptoj celini , ve kao sveoptoj materiji koja je osnovni elemenat svih materijalnih stvari. Opaanje da ,,stvar nestaje i nastaje nije zabluda, ali je ta ,,stvar sadrana od estica koje su neunitive: ,,Dve u [stvari] kazati:sad naraste Jedno iz mnotva u jedinstveni [bitak], a sad se opet razdvoji, da iz Jednoga bude mnotvo. Dvostruko je postajanje smrtnih stvari, dvostruko i nestajanje:sjedinjenje svih stvari raa i razara jedno, a drugo, tek postalo, razleti se kad se [elementi] opet sastavljaju. I to stalno izmenjivanje nikad ne prestaje: sad se sve po Ljubavi sjedinjuje i Jedno, a sve se opet razdvaja neprijateljstvom Mrnje...[footnoteRef:28] [28: Fragment 17. (Uporite : Nevenka Vejnovi,Povijest filozofije,kolska knjiga, Zagreb, 1970., str. 126)]

,,Jedno i ,,mnotvo su u stalnoj meuzavisnosti - iz Jednog nastaje mnotvo razgradnja estica; i opet, iz mnotva nastaje Jedno kao sjedinjenje estica. Ipak , takva meuzavisnost se ne deava sama od sebe, i Empedokle to objanjava dejstvom Ljubavi sile koja sjedinjava estice i Mrnje - sile koja razgrauje. Demokritovu filozofiju, najzad, kao razvoj Parmenidove i Empedoklove postavke , preuzima Epikur sa manjim izmenima, tako je uticaj i Parmenida i Empedokla prisutan i u Epikurovom materijalizmu, a Empedoklovo stanovite o esticama vidi se u stihovima Lukrecija Kara: ,,...ako se rublje na alu, to valove lomi, Obesi, biva tad vlano, a sui se na suncu arkom. Ali se ne moe videti, na koji je to nain je dola U rublje vlaga, a niti, na koji nain je pobegla aru. Dakle, mora da vlaga u sitne se razdeli esti, Kojih ne mogu oi ni na koji videti nain[footnoteRef:29] [29: Lukrecije , O prirodi :preveo Marko Tepe,2.izdanje,MH, Zagreb ,1952. (Uporite: Branko Bonjak,Od Aristotela do renesanse, Zagreb, 1978., str. 152)]

Epikorova fizika , slina je Demokritvoj: predmeti odailju sliice atome koji dopiru, preko ulnhi organa do due, koja se takoe sastoji od atoma. U dui je smeten razumski deo, koji oveka ,,razlikuje od ostalih bia. Predmeti nastaju od atoma, koji se sudaraju (mada, pre tog sudara, atomi su se kretali po pravoj liniji: sudaranje atoma znailo je i odstupanej od prave linije)[footnoteRef:30] i tako formiraju predmete. [footnoteRef:31] Epikirova naela ogledaju se u Lukrecijevom delu; ali pitanje je da li je Epikur , pa samim tim i Lukrecije, bio racionalista ili empirista, svakako je povezano sa svrhom odnosno ciljem njegove filozofije i injenicom da su fizika i etika ,,skladna zajednica: Epikuru, kao i svim stoikim filozofima, bio je potreban nekakav isto ,,racionalistiki metod koji prirodu objanjava po naelu uzroka i posledice, da bi na tome zasnovao svoje etike poglede ; ali sa druge strane, Epikur nije odricao ulima ,,merodavnost istine i ak vie, u ulima je pronalazio dokaze za svoju ,,racionalistiku postavku prirode. [30: Ovo stanovite da se atomi neposredno pre sudara kreu po pravoj liniji, a sudar nastaje pri odstupanju od prave linije razlikuje Demokritovu i Epikurevu fiziku] [31: Federik Koplston, Istorija filozofije:Grka i Rim, Beograd, 1988.]

To znai, teorija o atomima i praznom prostoru trebala je da slui kao svojevrsna potpora za Epikurove stavove o bogu i srei, a da ta teorija ne bi bila samo ,,puko filozofiranje radi ,,filozofiranja , ve da bi imala stoiku svrhu, ona mora biti potvrenja - za to potvrivanje Epikur je koristio ulno iskustvo . Tako, Lukrecije Kar govori: ,,Prsten dapae na ruci, to noen je godine duge, Mnogo dok vrati se sunce, istanjuje , troi se stalno. Kamenje kaplja sa strehe produbljuje, gvozdeni leme Svisnutog pluga polako, nevidljivo gine u zemlji; Dalje, pod nogama puka na cestama kameni sloj se Troi, to vidimo svi; - do vratiju gradskijeh isto Medeni kipovi svi pokazuju desnice ruke Stanjene dodirom estim od onih, to usput ih zdrave. Vidimo, dakle, da to se umanjuje, jer se sve troi. Ali, ba koji atomi u stalno ponestaju vreme, Zavidna priroda to uskratila videt je nama[footnoteRef:32] [32: Lukrecije , O prirodi :preveo Marko Tepe,2.izdanje,MH, Zagreb ,1952. (Uporite: Branko Bonjak,Od Aristotela do renesanse, Zagreb, 1978., str. 157) ]

Ovde je, pored dokaza, vidljivo, na neki nain, i povezanost , meuzavisnost racionalistikih i empiristikih naela: naime , ula jesu merovodavna, i to to se vidi nije zabluda(kako je smatrao Parmenid) ve ta vie injenica; ali ,,razumski deo due uspostavlja ono to ula neposredno ne mogu videti. Prelaenje sa polja fizike na polje etike , pre svega ,uslovljava zakljuak o Epikuru (samim tim i Lukrecijevom epu) kao materijalisti: dakle, ono to se moe zakljuiti je da je Epikur bio empirista koji je teoriju spoznaje poinjao od ula ( a i zavravao) ; u sluaju etike, istie se snaga razuma.Etiku je Epikur zasnovao na svojim uenjima o prirodi, na postavkama da: prirodu ine atomi i praznina; atomi i praznina se ne uoavaju neposredno, ali razlaganje i spajanje estica vidljivo je u predmetima koji okruuju na svet. ovek je deo tog sveta, prema tome, i sam podloan promeni. ,,Cela se priroda , dakle, po sebi kako postoji, Od dva sastoji poela: atoma i prostora praznog, U kom tela postoje i kreu se razlinim pravcem. Da telesa imade, tom dokaz je utilo svako... Nadalje, mesto i prostor to ga zovemo praznim Kad ne bi postojao , telesa se ne bi smestiti mogla Ba nigde, ni gibat se uopte razlinim smerom[footnoteRef:33] [33: Isto,str.160]

Na toj osnovi Epikur je obrazloio svoja osnovna etika naela: ateizam i hedonizam.Vano je naglasiti da Epikur ne porie postojanje bogova, premeta ih u , takorei, trajnu transcedenciju, naglaavajui tako da oni nemaju nikakve veze sa ovekovom sudbinom i njegovim svetom , jer za to postoji ve kauzalno-mehaniko objanjenje prirode: ,,U prvom redu smatraj boga besmrtnim i blaenim ivim biem, kako to pokazuje opte miljenje o bogu i nemoj mu pridevati nita, to bi bilo tue njegovoj besmrtnosti i u neskladu s njegovim blaenim stanjem. Doista, bogovi postoje i oita je spoznaja o njima, ali nisu onakvi kakvim ih predstavlja mnotvo, jer ono nije dosledno u nainu, kako ih predstavlja. Prema tom shvatanju bogovi svaljuju najvee tete na opake , a dobre obasipaju najveim dobroinstvima, jer, neprestano, uivajui u svojim vrlinama, sebi sline prigrljuju, a sve, to nije takvo, smatraju sebi tuim.[footnoteRef:34] [34: Epikur , Etiki nazori: Epikur pozdravlja Meniokeja (Uporite: Nevenka Vejnovi,Povijest filozofije,kolska knjiga, Zagreb, 1970., str. 146)]

U ovom odlomku oitavaju se i neke karkteristike stoike filozofije, koje e se kasnije nai kod Seneke: miljenje mnotva. Naime, ono za im veina posee uglavnom je zasnovano na ogrenim stavovima, i tek snagom uma ovek moe da se odvoji od mase, koja je zaslepljena i vodi na pogrenu stranu, na kojoj se i nalaze samo strahovi. Slino odricanje ,,autoriteta bogova javie se i u Lukrecijevom spevu: ,,Okretati se kamenu i prilaziti svakome oltaru, Pred hramovima padati niice, i dlane iriti kropiti obilno svud rtvenike krvlju ivotinja I zavete nanizat mnogobrojne No moi mirnim duhom sve posmatrati Prema tome ,ni Epikur ,ni Lukrecije, nisu ateisti u pravom, apsolutnom te smislu rei, ne odriu postojanje bogova, ve osuuju ,,kratkovidost drutva koje svo svoje postojanje usmeruje prema dejstvu bogova, a ne prema sebi, jer ovek i bog su razdvojeni, i ne postoji nikakva koleracija izmeu ta dva sveta[footnoteRef:35] [35: To predoava i Karl Marks u delu Deklinacija atoma s prave linije, I glava:,,Deklinacija atoma s prave linije nije, naime, neka posebna odredba koja se sluajno javlja u Epikurovoj fizici: Naprotiv, zakon koji ona izraava proima celu Epikurovu filozofiju...Dakle, kao to se atom oslobaa svoje relativne egzistencije, prave linije, na taj nain to apstrahira od nje,uklanja se od nje,tako je i svrha delovanja apstrahiranje, izbegavanje bola i pometenosti; tako ono dobro prestavlja beanje od loeg, tako je uivanje izbegavanje patnje...i bogovi stoga izbegavaju svet i ne brinu se o njemu i borave izvan njega... ( Uporite: Nevenka Vejnovi,Povijest filozofije,kolska knjiga, Zagreb, 1970., str. 150). Ovo se moe nadovezati na Epikurov empirizam: prava linija, po kojoj se kreu atomi predstavlja samo preduslov za nastanak sveta, u odreenom smilsu, moe se tumaiti i kao predrasuda, dok ,,odustajanje od kretanja po pravoj linija, znai poetak sudaranja, formiranja sveta i predmeta koji e biti ulno opaljivi. U etikom pogledu,Prava linija predstavlja poetni stadijum miljenja, predrasudu, da bogovi utiu na svet, da ih se treba bojati; dok , opet, odstupanje od prave linije dovodi do saznanja da bogovi ,,izbegavaju svet i ne brinu se za egzistenciju oveka]

Ako ovek onda ,,osuen na samog sebe, i bogovi mu , niti odmau niti pomau, navodi na pitanje samog postizanja srenog ivota, takozvanog Epikurovog ,,hedonizma Epikurov hedonizam, takoe, vode prema dva pravca, ono koje se oslanja na ulo i ono koje se oslanja na um. Mora se napomenuti, da se empirizam i racionalizam koriste kao pojmovi u ontolokom smislu,dok je etika oblast ija je opta istina na odreen nain, nemogua, nesaznatljiva; ali znaaj etike je u tome to se ona oslanja na snagu Uma koji uvia pravu vrednost stvari i bei od onih ,,pritvornih. Opte pitanje smrti, Epikur odreuje na sledei nain: ,, Smrt nas se nita ne tie, jer ono to se raspalo , ne osea, a to se ne osea, ne tie nas se[footnoteRef:36] [36: II taka Epikurovog uenja koje je izloio Diogen Laertije delu Hrestomatija (Uporite: Nevenka Vejnovi,Povijest filozofije,kolska knjiga, Zagreb, 1970., str. 149)]

Znai da, ako mi dokaz za materijalne postavke moemo pronai u spoljanjem svetu, zahvaljujui opaajima, onda se na oset moemo osloniti i u pitanju ,,smrti :ovek je deo sveta koji opaa, on ima sposobnost da opaa stvari oko njega i na njemu, opaaji dolaze pre svesti, dakle , ovek prvo neto oseti , pa tek onda dobija svest o tome.Kad umre, meutim ,ovek gubi sposobnost opaaja, nikakav opaaj da je smrt dola ovek nee osetiti, tako nita nee ni doi do negove svesti. Zato, Epikur tvrdi, da nas se smrt,,ne tie jer njen dolazak za oveka nesaznatljiv. Lukrecije Kar se nadovezuje, kad govori o telu i dui: ,,...i zato je osetnog njima podraavanja okrug ogranien Kad u smrti odu iz tela u uzduh, tad nemogu podraaj svaki je Zato, jer tad ve nisu povezani jednak na svoj nain[footnoteRef:37] [37: Lukrecije , O prirodi :preveo Marko Tepe,2.izdanje,MH, Zagreb ,1952. (Uporite: Branko Bonjak,Od Aristotela do renesanse, Zagreb, 1978., str. 162)]

Za ulo je vezano je i Epikurovo tumaenje hedonizma ili ,,odsustva bola,,Kada bi ono to stvara naslade rasklalanih ljudi uklanjalo iz naeg razuma strah od nebeskih pojava, od smrti i od bolova i kad bi nas, osim toga upuivalo gde je granica prohteva, ne bismo nikad imali razloga da takvim ljudima prigovorimo to se odasvud pretrpavaju nasladama i to ni od kuda ne primaju bol i alost, dakle ono to je zlo[footnoteRef:38] [38: X taka Epikurovog uenja koje je izloio Diogen Laertije delu Hrestomatija (Uporite: Nevenka Vejnovi,Povijest filozofije,kolska knjiga, Zagreb, 1970., str. 149)]

Kad ovek spozna pravi poredak stvari, odstupa od rasklanih naslada, Epikurov hedonizam ustvari je spoznati da oveku ne treba nita , do da ne osea strah i bol: ,,Jadne li ljudske pameti, o slepih li srdaca njenih! Kakvoj u tami ivota, u kol'koj opasnosti ovo Malo se dana proivi! Zar ne treba spoznati ovo, Nita da za se ne trai priroda do ovo: Telo da boli ne uti, dok dua da uiva stalno, utei blagu vedrinu, a reena brige i straha[footnoteRef:39] [39: Lukrecije , O prirodi :preveo Marko Tepe,2.izdanje,MH, Zagreb ,1952. (Uporite: Branko Bonjak,Od Aristotela do renesanse, Zagreb, 1978., str. 154)]

Tako, Epikurov hedonizam, moe se uporediti sa Sokratovim racionalizmom: Sokrat je um postavljao kao najvie naelo, prema kojoj ovek moe i da uvidi stvari i da se upravlja prema njima: uvideti da neumerenost donosi zlo, znai biti sposoban izbegavati neumerenost.,,...Tako neumerenost smeta te ovek ne moe kako treba uivati u odmirivanju svojih najprirodnijih i najsvakodnevnijih potreba, a samo uzdrljivost ini da moe podneti to to je reeno (prijatnost) i samo tako i estito uivati u onom to je reeno[footnoteRef:40] [40: Ksenofont, Uspomene o Sokratu, BIGZ, Beograd,1980., str.118]

Na Sokratov racionalizam , moe se nadovezati sama vanost spoznaje i razboritosti za postizanje srenog ivota , kod Epikura:,,Ne moe se iveti ugodno, a da se ne ivi razborito, estito i pravedno, niti se moe iveti razborito, estito i pravedno, a da se ne ivi ugodno. Ko ne moe iveti razborito, estito i pravedno, tome je ugodan ivot onemoguen[footnoteRef:41] ; [41: V taka Epikurovog uenja koje izlae Diogen Laertije (Uporite: Branko Bonjak,Od Aristotela do renesanse, Zagreb, 1978.,str. 148)]

Lukrecije Kar, takoe navodi u stihovima: ,, Sumnja li jo, da nam samo u razumu sva mo sastoji, A pogotovu, kad sav se ivot mui u tami? Kao to, naime,deaci u tamnoj noi se boje Pred svim strepe, dru, pri svetlu se kadto mi tako Takovih bojimo stvari , to nipoto stranije nisu, Negoli one, to deca u tami ih strepe se boje[footnoteRef:42] [42: Lukrecije , O prirodi :preveo Marko Tepe,2.izdanje,MH, Zagreb ,1952. (Uporite: Branko Bonjak,Od Aristotela do renesanse, Zagreb, 1978., str.155)]

to ,opet, moe da se uporedi sa Platonovom predstavom peine, takozvani ,,mit o peini: ,,A osobaati se okova okretati se od sena do slika i svetla; izlaziti iz podzemlja do sunca i onde ne moi jo odmah gledati ivotinje, rae i svetlo sunano, nego njegove boanske odraze u vodi i sene bitaka, a ne sene slika koje se odazuju na drugom takvom svetlu donekle slinom suncu - sav taj rad znanosti koji smo proli ima takvu mo i vodi prema gore najbolji deo due do gledanja najboljeg bitka, kao to se tad uzdie najosetljiviji deo na telu do gledanja najjasnijega predmeta u tvarnom i vidljivom kraju[footnoteRef:43] [43: Platon, Drava,VII knjiga (Uporite: Nevenka Vejnovi,Povijest filozofije,kolska knjiga, Zagreb, 1970.,str. 132)]

Tako je za Platona ,,okov simboliki prikazano neznanje , nerazboritost, koji ljudima onemoguava da ljudi vide stvari u punoj jasnoi , ve samo ,,senku. Osloboditi se tih okova saznanjem,znai otvoriti se prema suncu koje osvetljava sam pojam stvari, ono to stvar sama po se bi jeste, to je u Platonom sluaju predstavljala ,,ideja. Racionalizam i empirizam, odnosno spoznaja koja se oslanjala na ulo i spoznaja koja trai uporite u razumu trebala je da , sa jedne strane da pokae sve ono to je pritvorno, a za Epikura i Lukrecija Kara to je bila bogobojaljivost i usmerenost ka ,,miljenu veine ; sa druge strane, da istakne vanost samog oveka kao takvog, da ukae da njegova spoznaja prirode ne zavisi od bogova, ve od njega samog, da ovek ima mogunost da opaa predmete i svet u kojem se nalazi i tako uvidi pravu istinu. Pojmovi ,,racionalizam, ,,empirizam u antikoj filozofiji, svakako su postojali u njihovom poetnom, takorei, arhetipskom obliku, ali su, isto tako, bili i osnova za dalji razvitak filozofije prema onome to se danas zaista smatra ,,empririzmom i ,,racionalizmom.

Literatura:Federik Koplston, Istorija filozofije:Grka i Rim,Beograd, 1988.Nevenka Vejnovi,Povijest filozofije,kolska knjiga, Zagreb, 1970.Teodor V. Adorno, Filozofska terminologija, Sarajevo, 1986.Branko Bonjak, Od Aristotela do renesanse,Zagreb, 1978.Milan Budimir, Miron Flaar, Pregled rimske knjievnosti,Beograd, 1984.Fragmenti Elejaca, BIGZ,Beograd, 1984.Ksenofont, Uspomene o Sokratu, BIGZ, Beograd, 1980.Milan Damnjanovi, Istorija kulture, GRADINA, Ni, 1977.

8