Empirizam i racionalizam u delu Lukrecija Kara

Sam pojam emprizma iracionalizma zasnovan je u 17.-om veku:empirizam u Engleskoj, u filozofiji Frensisa Bejkona, Tomasa Hobsa, Džona Loka i Dejvida Hjuma, kritički nastrojen prema zanemarivanju iskustva i čula u spoznajnom procesu; racionalizam u Francuskoj, kroz postavke Dekartove metode, u cilju osamostaljivanja ljudskog razuma. Po svom osnovnom načelu na koji se oslanjaju empirizam i racionalizam,dakle na čulo i razum,ta dva polazišta u saznavanju istine postavljaju se kao suštinki različite,pa tako često i u suprotnosti jedna prema drugoj. Ipak ,i racionalizam i empririzam imaju istovetan cilj, i tačka gde se ova dva pravca neminovno prepliću je – otkrivanje istine, opštih zakona,dolaženje do neopozivih činjenica.

Istina je za antičke mislioce bila početak i kraj bavljenja filozofijom , i u ontološkom i u epistemološkom smislu ,odnosno:odrediti prirodne zakone i svrhu ljudskog života u skladu sa prirodom. Saznati poredak stvari znači izaći iz mraka, osloboditi se okova ,,neznanja“- izaći iz pećine kako je alegorijski predstavio Platon u ,,Državi“. U tom saznajnom procesu, antički filozofi polazili su od umai čulapokušavajući da odrede šta od toga dovodi do istinskog saznanja.Pa tako, pronalaziti pojmove empirizma i racionalizma u filozofsko-didaktičkom epu Lukrecija Kara ,,O prirodi stvari“ moguće je,pre svega,preko vladajuće stoičke filozofije koja se pojavila nakon propasti grčkog polisa, zatim preko filozofije Epikura, koju ovaj ep , u najvećoj meri, predstavlja i oslikava; i najzad, preko postavki predsokratovaca Parmenida, Empedokla i Demokrita čiji je uticaj prisutan kako kod Epikupa tako i kod Lukrecija; i u određenim Sokratovim i Platonovim etičkim načelima, čija se sličnost sa određenim odlomcima iz Lukrecijevog epa ne može zapostaviti.

Po najopštijem određenju empirizam je filozofsko shvatanje koje polazi od iskustva kao svoje pretpostavke1; racionalizam – spoznajno-teoretski pravac čija je pretpostavka razum (ratio)2 .Racionalizam i empirizam različito postavljaju odnos subjektivnog i objektivnog,3 zbog čega i nastaje ,,neprijateljstvo“ ova dva pravca i pored svih preplitanja čulnog i razumskog u konstituisanju opštih zakonitosti. Teodor Adorno u svojoj,,Terminologiji“ suprotstavljen odnos racionalizma prema empirizmu pokušava da pomiri određujući da: ,,Racionalizam, u suštini, ide na um i oslanja se na um, a ne na sadržine uma koje potiču iz iskustva;time je on, u suštini, metod, a ne teorija spoznaje. Spram čulne spoznaje preovladava kao neka vrsta predrasude potcenjivanja ,ona svim racionalističkim misliocima treba da bude nešto lažno. Tu su oni , sasvim jednostavno ,u Platonovoj tradiciji, u kojoj se , od ,,Theaitetosa“ čulna izvesnost denucira kao lažna i sumnjiva.“4 Zatim, nastavlja:,,To ima

1 Nevenka Vejnović,Povijest filozofije,Školska knjiga, Zagreb, 1970.2 isto3I u empirizmu i racionalizmu subjektivitet treba da zasnuje objektivitet, samo što u empirizmu objektivitet nužno mora da prođe kroz ,,viđenje“ subjektiviteta; dok racionalizam nastojida dokaže ,,samostalnost“ objektiviteta4 Teodor V.Adorno, Filozofska terminologija, Svjetlost, Sarajevo , 1986., str.334- ovde Adorno pominje „Platonovu tradiciju“ što se odnosi na Platonovu Teoriju spoznaje koju on izlaže u delu Theaitetos: njene osnovne postavke su:Znanje nije čulno opažanje;znanje nije ,,istinito shvatanje“; preobraćanje ,,verovanja“ u

1

jedno opravdanje jer izolovana-ja bih rekao-apstraktna-čulna spoznaja , dakle pojedinačan utisak koji mi imamo i te kako može da vara...No, s druge strane,i korektura jedne takve zablude moguća je samo putem napredujućeg čulnog iskustva“56

Vrlo je problematično, u tom pogledu,zauzimati jedan stav prema procesu saznanja istine, i uopšte se čini da je racionalizam i emprizam najbolje sagledati u međusobnoj saradnji, pa čak i ako racionalizam ,,ne svedemo“ na neki kauzalno-mehanički metod- opažaji čula su potrebni umu koji zasniva pojmove, kao što je i opažaju potrebno da ne ostane bespojovan7.

Posmatrati Um i Čulo kao dva nezavisna puta utoliko je teže u antičkoj filozofiji, jer je njihov saznajni proces uvek počinjao od posmatranja ,dakle čula vida: sporno pitanje bilo je da li je to što vidimo zabluda ili ne, i kako ova dva segmenta mogu biti pomireni. Ako posmatramo Um i Čulo u kontekstu stoicizma, teškoće u pokušaju razdvajanja postaju i veće jer je za stoicizam karakreristično neraskidiva povezanost fizike i etike, i njihove međusobne zavisnosti.

Činjenica da su fizika i etika u stoičkoj filozofiji dva segmenta stvarnosti koje ne mogu da se gledaju drugačije, osim u „skladnoj zajednici“ ima svoje uporište i u samom nastanku stoičke filozofije. Stoicizam je,na neki način, odgovor na novu stvarnost koja je nastala nakon osvajanja Aleksandra Makedonskog i osnivanja kosmopolitizma – kada se govori o propasti grčkog polisa možda bi preciznije bilo reći njegovo ,,utapanje“ u veću kosmopolitsku zajednicu, impreriju koja se prostirala na tri kontinenta, ali koja nije preuzela onu funkciju prema društvu koju je imao stari polis8. ,,Posle smrti velikog osvajača mora se govoriti o helenističkoj, a ne o nacionalnoj helenskoj filozofiji“.9Upravo iz takvog kosmopolitizma, koji je trebao da ima karakter ujedinjenja ,paradoksalno, izdvojio se čovek , ne kao deo društveno –istorijske celine, već kao pojedinac, oslonjen jedino na sebe i prirodu: Pojedinac i priroda postaće polazne tačke stoičke filozofije u postavci:kako preko samog sebe spoznati prirodu i prilagoditi se njenim (opštim) zakonima.

Pri tom se mora naglasiti da je glavna odlika stoicizma, a u tome se i pomiriuju fizika i etika , upravo –praktična primena i pitanje kako postići srećan život. Postizanje srećnog života pitanje je etičke prirode, i na etičkim načelima je i utemeljen čitav stoicizam; ali srećan život ne postoji bez uvida u prirodne zakone , i tu nastupaju fizika i materijalističke postavke.

Osnovna teza bi se mogla postaviti ovako: Cilj svakog pojedinca je sreća, ali sreća se postiže samo se upoznaju zakoni prirode jer čovek je deo nje - ,,Život u skladu sa prirodom bio je za stoike život u skladu sa delatnim načelom prirode,sa logosom, načelom u kome sudeluje i ljudska duša“10

znanje je biti sposoban da se pronađe oznaka koja datu stvar razlikuje od svega ostalog 5 Isto, str. 3356Na tom stavu se i zasniva Epikurov materijalizam7 Termine ,,pojmovno“ i ,,bespojmovno“ koristio je Hegel, a navodi ih i Teodor V.Adorno u delu Filozofska terminologija, Sarajevo, 1986.8 Branko Bošnjak,Od Aristotela do renesanse, Zagreb, 1978.9 Federik Koplston, Istorija filozofije:Grčka i Rim, Beograd, 1988.10 Federik Koplston, Istorija filozofije:Grčka i Rim, Beograd, 1988.,str. 433

2

Filozof Epikur i njegova škola, ostaju u tradiciji stoicizma. Neki podaci o Epikuru poznati su preko zapisa Diogena Laertija koji navodi da je Epikur,osnivač epikurske škole, rođen na Samosu. U Atinu je došao zbog vojne službe,ali se ubrzo posvetio filozofiji. Sama škola nalazila se u u epikurovom vrtu, zbog čega se epikurovci i dobili naziv ,,oni od vrtova“ .Poznato je još da su Epikuru još za života odavane božanske počasti, verovatno iz razloga što je među epikurovcima filozofska ortodoksija odžavana više nego u bilo kojoj drugoj školi11

I pored ostalih istaknutih mislilaca za koji se navodi da su bili pristalica epikurove filozofije, kao najpoznatiji epikurovac uvek se, bez dvoumljenja, smatraLukrecije Tit Kar , a njegov spev, u najvećoj meri,prožet principima koje iznosi Epikur.

Razlog Lukrecijevom oduševljenju za Epikurovu filozofiju ,donekle je moguće objasniti i to što je Rim prihvatao stoičku filozofiju upravo zbog elementa praktičnosti koja se uklapala u rimski mentalitet. Rimski narod nikad se nije zanimao za metafiziku, ono što je je svrha filozofije bila za Rim upravo je praktična primena njenih teorija12;sa druge strane Epikurov stav prema bogovima i religioznosti – takozvani ateizam , koji nikako ne treba shvatiti pežorativno,odgovarao je društveno-istorijskim okolnostima u kojima je živeo Lukrecije Kar.

Iako se malo toga zna o Lukrecijevom životu, sigurno je da je živeo u periodu građanskih ratova za vreme Suline vladavine, periodu u kome se narod okretao religioznosti i praznovericama, koja su stvarala još veći strah. 13Bogobojažljivost je bio takođe deo rimskog

mentaliteta, ali Lukrecije je tražio oslobođenje od takvog straha,kao i straha od smrti, a to je našao u Epikurovom materijalizmu:

,,Tebe nasleđujem ja, o grčkoga naroda diko,

Tebe, koji si prvi iz tolikih mogao tmina

Presjajnu uzdići luč, pokazav nam dobra života;

....

Naime, čim nauka tvoja, to čedo božanskoga duha,

Počne o naravi stvari da zbori, to bojazan dušu

Odbegne odmah, i svetla zidine razmaknu tad se,

Te u prostoru praznom svud opažam zbivanja stvari“14

11 isto12Milan Damnjanović,Istorija kulture, GRADINA, Niš, 197713 Milan Budimir i Miron Flašar, Pregled rimske književnosti,Beograd, 1984.14 Lurecije, O prirodi:preveo Marko Tepeš, 2.izdanje, MH, 1952.,Zagreb (Uporište: Branko Bošnjak,Od Aristotelado renesanse, Zagreb, 1978., str. 153)

3

Prema tome ,empristička i racionalistička načela prisutna su u konstrukciji stvarnosti tj.materijalnog sveta, kako kod Epikura,tako i kod Lukrecija, pre svega preko polja Fizike, što , posredno, dovodi do Etike.

Osnovna postavka kod Epikura je Čulo – on to i kaže u jednom fragmentu:

,,Ako osporavaš vrednost svim opažajima , nećeš imati na šta da se pozivaš ni pri prosuđivanju onih među njima ,koje smatraš lažnima“ 15– znači, za Epikura postoje opažaji koji se ne mogu smatrati lažnima, već naprotiv, svedocima u otkrivanju istine i tu je on, svakako u empirističkoj tradiciji.

Opažaji moraju biti zasnovani, u procesu sananja istine, a za to služi duša. Vrlo je važno naglasiti da je Epikur čula smatrao potpuno merodavnim, a greške u suđenju pripisivao logici zaključivanja,prema shvatanju Epikura ,čula su opažaji stvarnosti i prvi kriterijum istine, koji tako prodiru u duh gde se konstruišu sudovi o tom opažaju i dovodi do stvaranja pojma –

,,Treba u duhu ispitati utvrđeni cilj i svaku očevidnost,na koju svodimo svoje sudove. Propustimo li to, sve će biti puno nekritičnosti i zbrke“16

Lukrecije Kar se nadovezuje na ovo shvatanje , u stihovima:

,,Konačno, životna kada sposobnost je duha i tela

Usko vezana sobom, to snažnim tad žive životom;

Sam duh ne može ,naime, bez tela da odaje ikad

Ikakve kretnje života, nit telo može bez duše

Ustrajat u svom životu, i svojim se čulima služit.“17

U odnosu telo-duša i Epikur i Lukrecije,ostaju empriristi koji iskustvu i osetu pridaju važan značaj. Isto tako, svaki pojam čija pretpostavka dolazi iz iskustva mora biti i potvrđen iskustvom.To znači da , ako mi čulom vida opažamo predmet ,naprimer,drveta –taj opažaj drveta ulazi u našu dušu , mi ga pamtimo i stvaramo sud :da ima stablo ,granje, lišće, dakle, drvo je onaj predmet koji ima stablo,granje i lišće-to vidimo i to je ono što jeste. Međutim, ako posle nekog vremena vidimo drvo bez lišća, sud o drvetu kao „predmetu koje ima stablo,granje i lišće“ je pogrešan, jer je čulo vida pokazalo da postoji i drvo bez lišća. Ovo je najprostiji primer koji treba da pokaže koliko je Epikur polagao na čulno iskustvo – ono uvek daje istinit dojam o stvarnosti,a Lukrecije Kar u stihovima takođe govori:

,, Ako se u prvom redu u ćutila ne uzdaš posve,

Gubimo temelj, na koji osloniv se, o tamnim stvarima15XXIII tačka Epikurovog učenja koje je izložio Diogen Laertije delu Hrestomatija (Uporište: Nevenka Vejnović,Povijest filozofije,Školska knjiga, Zagreb, 1970., str. 149)16XXII tačka Epikurovog učenja koje izlaže Diogen Laertije ( Uporište: Branko Bošnjak, Od Aristotela do renesanse, Zagreb, 1978., str.150)17 Lukrecije, O prirodi :preveo Marko Tepeš,2.izdanje,MH, Zagreb ,1952. (Uporište: Branko Bošnjak,OdAristotela do renesanse, Zagreb, 1978., str. 161)

4

Možemo raspravljat svagda.....“18

Tu on ostaje i dalje pod velikim utiskom Epikurove filozofije, poistovećujući Čulo sa „temeljem“ saznanja. Ako je za Lukrecija čulo temelj, onda čulo mora biti i čvrst i istinit pokazatelj da ono što opažamo – nikako nije zabluda.

Ovakvo shvatanje je,bez sumnje, empirističko,međutim-dalja koncepcija stvarnosti koji izlažu i Epikur i Lukrecije Kar odvlači od empririzma i čak dobija određeno kauzalno –mehaničko shvatanje,karakrerično za racionalizam.

Ono od čega se sastoji svet u Epikurovom shvatanju su-atomi. To je navodilo na pitanje kako je Epikur, koji se oslanjao na čulo, postavio stanovište o atomima koji su nevidljivi – takvu teoriju Epikur bi mogao da zasnuje samo snagom svog razuma. Ali, pogrešno bi bilo prelaziti na drugu stranu i smatrati da je Epikur ,kao materijalista,prestajao da se oslanja na čula, i da je čula koristio samo u formiranju pojmova.

Pre svega, Epikur je postavku o atomoma preuzeo od Demokrita19:

Demokrit je dao mehanistički prikaz čulnog opažanja: spoljašnji predmeti nerekidno odašilju odraze ili sličice (atomisti su to shvatili kao - atome) koji ulaze kroz organe čula i dopiru do duše koja je sama sastavljena od atoma; razlike u boji Demokrit je objašnjavao razlikama u hrapavosti sličica, a čujnost strujanjem vazduha između atoma i uha20

Distinkciju između Čula i Uma, Demokrit je nastojao da pomiri, mada u njegovom ,najviše pominjanom fragmentu:

,,Po mnjenu boja, po mnjenju slatko, po mnjenu gorko, a uistinu sve atomi i praznina“21 on pojmu Čula odriče , ako se tako može reći ,postojanost. Ono što čovek opaža čulima zavisi pre svega od samog čoveka- čula su onda apsolutno subjektivna , i – podložna promeni. Međutim , čula jesu svedok spoljašnosti, od kojih potiče prvo shvatanje sveta koje se kasnije zahteva snagom uma:

,,Čula ,pak,govore razumu ovako:,,Bedni razume,od nas si uzeo dokaze i sad smeraš da nas time oboriš.Tvoja pobeda-tvoj pad““22

To pokazuje da je u Demokritovoj filozofiji postala izvesna ,,naklonost“ prema čulu, ali samo ako je je Čulo usaglašeno sa razumom - ,,kako je duša sastavljena od atoma i pošto je čitavo saznanje prouzrokovano neposrednim dodirom sa spoljašnjim uzročnikom kretanja atoma, očevidno je da i pravo saznanje počiva na istim temeljima, i da u tom smislu nema nikakvog apsolutnog podvajanja između čula i mišljenja“23

18Lukrecije , O prirodi :preveo Marko Tepeš, I pevanje , stih 423,Zagreb ,1952.19 Demokrit iz Abdere, zajedno sa filozofom Leukipom, pripada atomističkoj školi. Atomistička škola predstavlja razvitak Empedokleove filozofije20 Federik Koplston, Istorija filozofije:Grčka i Rim, Beograd, 1988.21 Fragment 125. (Uporište: Nevenka Vejnović,Povijest filozofije,Školska knjiga, Zagreb, 1970., str. 127)22Fragment126. (Uporište: Nevenka Vejnović,Povijest filozofije,Školska knjiga, Zagreb, 1970., str. 127)23Federik Koplston, Istorijafilozofije:Grčka i Rim, Beograd, 1988., 163

5

Ako bi se dalje razložila Demokritova postavka, možda bi se moglo jasnije predočiti zašto on pomiruje Um i Čulo , a ta postavka vodi premadva filozofska pravca –s jedne straneParmenida24 i ,sa druge,Empedokla25

Pre svega, Demokrit je svoju početnu postavku ,,preuzeo“ od Parmenida.

Na osnovu Parmenidove poeme ,,O prirodi“ može se zaključiti da je Parmenid bio zakleti racionalista i da je Čulu odricao bilo kakvu mogučnost spoznaje:

,,Mora se zboriti i misliti da biće postoji ,jer

Biti jest,

a ništa nije; ja ti nalažem da to ukažeš sebi.

Jer od tog prvog puta istraživanja ja te

Zadržavam,

a zatim i od onog na kome smrtnici bez

ikakvog znanja

zapliću dvostrukom glavom, jer smutnja

u njihovim

grudima zanoseći um goni; oni su nošeni

tamo-amo

jednako gluvi i slepi, zbunjeni; nerazborita krda“26

Iz ovog dela vidi se i osnovna ideja Parmenidova filozofije – Biće ,,Jeste“ a Ništa je, jednostavno, ništa - tim stanovištem Parmenid je razgraničio materijalnu celinu od praznog prostora, ali do takvog zaključka , prema Parmenidu, nemoguće je doći putm oseta: naime, čula prikazuju svet koji je u neprekidnom pokretu, prikazuju da se stvari menjaju, nestaju i na kraju ponovo nastaju , što je privid; za Parmenida ne postoji logička povezanost između nestajanja i nastajanja, jer ,,nešto“ ne može da nastane iz ,,ničeg“ ;kao što ni iz ,,ničeg“ ne može da nastane ,,nešto“. Međutim, činjenica jeste da čulo , opažaj, oset, prikazuju upravo to: da jedna ,,stvar“ nestane, pa onda , opet, nastane, što navodi na pogrešan zaključak da je ta ,,stvar“ otišla u ,,ništa“ a zatim , ponovo, nastala iz ,,ništa“; čula varajui ne pokazaju pravu istinu, zbog toga smrtnici i jesu ,,nošeni tamo– amo, jednako gluvi i slepi...“

Parmenid, ipak, daje nešto određeniji opis svog Bića kad kaže:

24 Parmenidiz Eleje, osnivač elejske škole; postoje neke tvrdnje da je isprva bio pitagorovac, ali je kasnije napustio tu filozofiju radi svoje vlastite – učenje o Bitku kao ,,celini“ koja ,,Jeste“; pisao je u stihovima25 Empedokle iz Agrigenta, nastojao je da,u svojoj filozofiji,pomiri dva (suprotna) stanovišta:Parmenidovo (,,kretanje je privid“ ) i Heraklitovo (,,Sve teče“)26Fragmenti Elejaca,BIGZ, Beograd, 1984., str.68

6

,,Ali pošto je međa krajnja biće je završeno,

svugde nalik obujmu dobro zaobljene lopte,

jednako od središta svuda; jer niti ovde nešto više

niti tamo nešto tanje ne sme ono biti...“27

Za Parmenida , to Biće je sveobuhvatno , prema tome , svako nestajanje i nastajanje dešava se upravo iz tog Bića (a ne iz ,,ničeg“ ).Najvažnija odlika tog Bića je da je ono , pre svega, materijalno i sveobuhvatno, a potvrda za to nalazi se upravo u opisu Bića:sferično i jednako (,,niti ovde nešto više , niti tamo ne sme biti“) – to određenje predstavlja osnovnu postavku za dalji razvitak ,,materijalizma“,najpre kod Empedokla , a kasnije i kod Epikura i Lukrecija Kara.

Empedokle je nastojao da pomiri Parmenidovo stanovište o Jednom kao ,,Sveobuhvatnom biću koje se ne kreće“ i činjenicu da je kretanje postoji i da je deo stvarnosti ,samim tim i čulno ,,opažljivo“. Parmenidovo Biće je sveobuhvatno, znači, zajedničko, opšte ; sa druge strane, kretanje i promena odnose se na pojedinačne predmete stvarnosti, prema tome – kretanje i promenasadržani su u tom sveobuhvatnom Biću; Biće uslovljava kretanje i promenu. Empedokle dalje razvija teoriju o Jednom , ne kao sveopštoj celini , već kao sveopštoj materiji koja je osnovni elemenat svih materijalnih stvari. Opažanje da ,,stvar“ nestaje i nastaje nije zabluda, ali je ta ,,stvar“ sadržana od čestica koje su neuništive:

,,Dve ću [stvari] kazati:sad naraste Jedno iz mnoštva u jedinstveni [bitak], a sad se opet razdvoji, da iz Jednoga bude mnoštvo. Dvostruko je postajanje smrtnih stvari, dvostruko i nestajanje:sjedinjenje svih stvari rađa i razara jedno, a drugo, tek postalo, razleti se kad se [elementi] opet sastavljaju. I to stalno izmenjivanje nikad ne prestaje: sad se sve po Ljubavi sjedinjuje i Jedno, a sve se opet razdvaja neprijateljstvom Mržnje...“28

,,Jedno“ i ,,mnoštvo“ su u stalnoj međuzavisnosti - iz Jednog nastaje mnoštvo – razgradnja čestica; i opet, iz mnoštva nastaje Jedno – kao sjedinjenje čestica. Ipak , takva međuzavisnost se ne dešava sama od sebe, i Empedokle to objašnjava dejstvom Ljubavi – sile koja sjedinjava čestice i Mržnje - sile koja razgrađuje.

Demokritovu filozofiju, najzad, kao razvoj Parmenidove i Empedoklove postavke , preuzima Epikur sa manjim izmenima, tako je uticaj i Parmenida i Empedokla prisutan i u Epikurovom materijalizmu, a Empedoklovo stanovište o česticama vidi se u stihovima Lukrecija Kara:

,,...ako se rublje na žalu, što valove lomi,

Obesi, biva tad vlažno, a suši se na suncu žarkom.

Ali se ne može videti, na koji je to način je došla

27Fragmenti Elejaca, BIGZ, Beograd,1984 ,str.7028 Fragment 17. (Uporište : Nevenka Vejnović,Povijest filozofije,Školska knjiga, Zagreb, 1970., str. 126)

7

U rublje vlaga, a niti, na koji način je pobegla žaru.

Dakle, mora da vlaga u sitne se razdeli česti,

Kojih ne mogu oči ni na koji videti način“29

Epikorova fizika , slična je Demokritvoj: predmeti odašilju sličice – atome koji dopiru, preko čulnhi organa do duše, koja se takođe sastoji od atoma. U duši je smešten razumski deo, koji čoveka ,,razlikuje od ostalih bića“. Predmeti nastaju od atoma, koji se sudaraju (mada, pre tog sudara, atomi su se kretali po pravoj liniji: sudaranje atoma značilo je i odstupanej od prave linije)30 i tako formiraju predmete. 31 Epikirova načela ogledaju se u Lukrecijevom delu; ali pitanje je da li je Epikur , pa samim tim i Lukrecije, bio racionalista ili empirista, svakako je povezano sa svrhom odnosno ciljem njegove filozofije i činjenicom da su fizika i etika ,,skladna zajednica“: Epikuru, kao i svim stoičkim filozofima, bio je potreban nekakav čisto ,,racionalistički metod“ koji prirodu objašnjava po načelu uzroka i posledice, da bi na tome zasnovao svoje etičke poglede ; ali sa druge strane, Epikur nije odricao čulima ,,merodavnost istine“ i čak više, u čulima je pronalazio dokaze za svoju ,,racionalističku“ postavku prirode.

To znači, teorija o atomima i praznom prostoru trebala je da služi kao svojevrsna potpora za Epikurove stavove o bogu i sreći, a da ta teorija ne bi bila samo ,,puko filozofiranje“ radi ,,filozofiranja“ , već da bi imala stoičku svrhu, ona mora biti potvrđenja - za to potvrđivanje Epikur je koristio čulno iskustvo. Tako, Lukrecije Kar govori:

,,Prsten dapače na ruci, što nošen je godine duge,

Mnogo dok vrati se sunce, istanjuje , troši se stalno.

Kamenje kaplja sa strehe produbljuje, gvozdeni lemeš

Svisnutog pluga polako, nevidljivo gine u zemlji;

Dalje, pod nogama puka na cestama kameni sloj se

Troši, to vidimo svi; - do vratiju gradskijeh isto

Medeni kipovi svi pokazuju desnice ruke

Stanjene dodirom čestim od onih, što usput ih zdrave.

Vidimo, dakle, da to se umanjuje, jer se sveđ troši.

Ali, baš koji atomi u stalno ponestaju vreme,

29 Lukrecije , O prirodi :preveo Marko Tepeš,2.izdanje,MH, Zagreb ,1952. (Uporište: Branko Bošnjak,OdAristotela do renesanse, Zagreb, 1978., str. 152)30 Ovo stanovište – da se atomi neposredno pre sudara kreću po pravoj liniji, a sudar nastaje pri odstupanju od prave linije – razlikuje Demokritovu i Epikurevu fiziku31Federik Koplston, Istorija filozofije:Grčka i Rim, Beograd, 1988.

8

Zavidna priroda to uskratila videt’ je nama“32

Ovde je, pored dokaza, vidljivo, na neki način, i povezanost , međuzavisnost racionalističkih i empirističkih načela: naime , Čula jesu merovodavna, i to što se vidi nije zabluda(kako je smatrao Parmenid) već šta više činjenica; ali ,,razumski deo“ duše uspostavlja ono što čula neposredno ne mogu videti.

Prelaženje sa polja fizike na polje etike , pre svega ,uslovljava zaključak o Epikuru (samim tim i Lukrecijevom epu) kao materijalisti: dakle, ono što se može zaključiti je da je Epikur bio empirista koji je teoriju spoznaje počinjao od čula ( a i završavao) ; u slučaju etike, ističe se snaga razuma.

Etiku je Epikur zasnovao na svojim učenjima o prirodi, na postavkama da: prirodu čine atomi i praznina; atomi i praznina se ne uočavaju neposredno, ali razlaganje i spajanje čestica vidljivo je u predmetima koji okružuju naš svet. Čovek je deo tog sveta, prema tome, i sam podložan promeni.

,,Cela se priroda , dakle, po sebi kako postoji,

Od dva sastoji počela: atoma i prostora praznog,

U kom tela postoje i kreću se različnim pravcem.

Da telesa imade, tom dokaz je ćutilo svako...

Nadalje, mesto i prostor što ga zovemo praznim

Kad ne bi postojao , telesa se ne bi smestiti mogla

Baš nigde, ni gibat se uopšte različnim smerom“33

Na toj osnovi Epikur je obrazložio svoja osnovna etička načela: ateizam i hedonizam.

Važno je naglasiti da Epikur ne poriče postojanje bogova, premešta ih u , takoreći, trajnu transcedenciju, naglašavajući tako da oni nemaju nikakve veze sa čovekovom sudbinom i njegovim svetom , jer za to postoji već kauzalno-mehaničko objačnjenje prirode:

,,U prvom redu smatraj boga besmrtnim i blaženim živim bićem, kako to pokazuje opšte mišljenje o bogu i nemoj mu pridevati ništa, što bi bilo tuđe njegovoj besmrtnosti i u neskladu s njegovim blaženim stanjem. Doista, bogovi postoje i očita je spoznaja o njima, ali nisu onakvi kakvim ih predstavlja mnoštvo, jer ono nije dosledno u načinu, kako ih predstavlja. Prema tom shvatanju bogovi svaljuju najveće štete na opake , a dobre obasipaju najvećim

32Lukrecije , O prirodi :preveo Marko Tepeš,2.izdanje,MH, Zagreb ,1952. (Uporište: Branko Bošnjak,Od Aristotelado renesanse, Zagreb, 1978., str. 157)33Isto,str.160

9

dobročinstvima, jer, neprestano, uživajući u svojim vrlinama, sebi slične prigrljuju, a sve, što nije takvo, smatraju sebi tuđim.34

U ovom odlomku očitavaju se i neke karkteristike stoičke filozofije, koje će se kasnije naći kod Seneke: mišljenje mnoštva. Naime, ono za čim većina poseže uglavnom je zasnovano na ogrešnim stavovima, i tek snagom uma čovek može da se odvoji od mase, koja je zaslepljenai vodi na pogrešnu stranu, na kojoj se i nalaze samo strahovi. Slično odricanje ,,autoriteta“ bogova javiće se i u Lukrecijevom spevu:

,,Okretati se kamenu i prilaziti svakome oltaru,

Pred hramovima padati ničice, i dlane širiti

Škropiti obilno svud žrtvenike krvlju životinja

I zavete nanizat mnogobrojne –

No moći mirnim duhom sve posmatrati“

Prema tome ,ni Epikur ,ni Lukrecije, nisu ateisti u pravom, apsolutnom te smislu reči, ne odriču postojanje bogova, već osuđuju ,,kratkovidost“ društva koje svo svoje postojanje usmeruje prema dejstvu bogova, a ne prema sebi, jer čovek i bog su razdvojeni, i ne postoji nikakva koleracija između ta dva sveta35

Ako čovek onda ,,osuđen“ na samog sebe, i bogovi mu , niti odmažu niti pomažu, navodi na pitanje samog postizanja srećnog života, takozvanog Epikurovog ,,hedonizma“

Epikurov hedonizam, takođe, vode prema dva pravca, ono koje se oslanja na čulo i ono koje se oslanja na um. Mora se napomenuti, da se empirizam i racionalizam koriste kao pojmovi u ontološkom smislu,dok je etika oblast čija je opšta istina na određen način, nemoguća, nesaznatljiva; ali značaj etike je u tome što se ona oslanja na snagu Uma koji uviđa pravu vrednost stvari i beži od onih ,,pritvornih“.

Opšte pitanje smrti, Epikur određuje na sledeći način:

,, Smrt nas se ništa ne tiče, jer ono što se raspalo , ne oseća, a što se ne oseća, ne tiče nas se“36

34 Epikur , Etičkinazori: Epikur pozdravlja Meniokeja (Uporište: Nevenka Vejnović,Povijest filozofije,Školska knjiga, Zagreb, 1970., str. 146)35 To predočava i Karl Marks u deluDeklinacija atoma s prave linije, I glava:,,Deklinacija atoma s prave linije nije, naime, neka posebna odredba koja se slučajno javlja u Epikurovoj fizici: Naprotiv, zakon koji ona izražava prožima celu Epikurovu filozofiju...Dakle, kao što se atom oslobađa svoje relativne egzistencije, prave linije, na taj način što apstrahira od nje,uklanja se od nje,tako je i svrha delovanja apstrahiranje, izbegavanje bola i pometenosti; tako ono dobro prestavlja bežanje od lošeg, tako je uživanje izbegavanje patnje...i bogovi stoga izbegavaju svet i ne brinu se o njemu i borave izvan njega...“ ( Uporište: Nevenka Vejnović,Povijest filozofije,Školska knjiga, Zagreb, 1970., str. 150). Ovo se može nadovezati na Epikurov empirizam: prava linija, po kojoj se kreću atomi predstavlja samo preduslov za nastanak sveta, u određenom smilsu, može se tumačiti i kao predrasuda, dok ,,odustajanje“ od kretanja po pravoj linija, znači početak sudaranja, formiranja sveta i predmeta koji će biti čulno opažljivi. U etičkom pogledu,Prava linija predstavlja početni stadijum mišljenja, predrasudu, da bogovi utiču na svet, da ih se treba bojati; dok , opet, odstupanje od prave linije dovodi do saznanja – da bogovi ,,izbegavaju svet i ne brinu se za egzistenciju čoveka“

10

Znači da, ako mi dokaz za materijalne postavke možemo pronaći u spoljašnjem svetu, zahvaljujući opažajima, onda se na oset možemo osloniti i u pitanju ,,smrti“ :čovek je deo sveta koji opaža, on ima sposobnost da opaža stvari oko njega i na njemu, opažaji dolaze pre svesti, dakle , čovek prvo nešto oseti , pa tek onda dobija svest o tome.

Kad umre, međutim ,čovek gubi sposobnost opažaja, nikakav opažaj da je smrt došla čovek neće osetiti, tako ništa neće ni doći do negove svesti. Zato, Epikur tvrdi, da nas se smrt,,ne tiče“ jer njen dolazak za čoveka nesaznatljiv. Lukrecije Kar se nadovezuje, kad govori o telu i duši:

,,...i zato je osetnog njima podražavanja okrug ograničen

Kad u smrti odu iz tela u uzduh, tad nemoguć podražaj svaki je

Zato, jer tad već nisu povezani jednak na svoj način“37

Za Čulo je vezano je i Epikurovo tumačenje hedonizma ili ,,odsustva bola“

,,Kada bi ono što stvara naslade rasklalašnih ljudi uklanjalo iz našeg razuma strah od nebeskih pojava, od smrti i od bolova i kad bi nas, osim toga upućivalo gde je granica prohteva, ne bismo nikad imali razloga da takvim ljudima prigovorimo što se odasvud pretrpavaju nasladama i što ni od kuda ne primaju bol i žalost, dakle ono što je zlo“38

Kad čovek spozna pravi poredak stvari, odstupa od rasklašnih naslada, Epikurov hedonizam ustvari je spoznati da čoveku ne treba ništa , do da ne oseća strah i bol:

,,Jadne li ljudske pameti, o slepih li srdaca njenih!

Kakvoj u tami života, u kol'koj opasnosti ovo

Malo se dana proživi! Zar ne treba spoznati ovo,

Ništa da za se ne traži priroda do ovo:

Telo da boli ne ćuti, dok duša da uživa stalno,

Ćuteći blagu vedrinu, a rešena brige i straha“39

Tako, Epikurov hedonizam, može se uporediti sa Sokratovim racionalizmom: Sokrat je um postavljao kao najviše načelo, premakojoj čovek može i da uvidi stvari i da se upravlja prema njima: uvideti da neumerenost donosi zlo, znači biti sposoban izbegavati neumerenost.

36IItačka Epikurovog učenja koje je izložio Diogen Laertije delu Hrestomatija (Uporište: Nevenka Vejnović,Povijest filozofije,Školska knjiga, Zagreb, 1970., str. 149)37Lukrecije , O prirodi :preveo Marko Tepeš,2.izdanje,MH, Zagreb ,1952. (Uporište: Branko Bošnjak,OdAristotela do renesanse, Zagreb, 1978., str. 162)38 X tačka Epikurovog učenja koje je izložio Diogen Laertije delu Hrestomatija (Uporište: Nevenka Vejnović,Povijest filozofije,Školska knjiga, Zagreb, 1970., str. 149)39Lukrecije , Oprirodi :preveo Marko Tepeš,2.izdanje,MH, Zagreb ,1952. (Uporište: Branko Bošnjak,OdAristotela do renesanse, Zagreb, 1978., str. 154)

11

,,...Tako neumerenost smeta te čovek ne može kako treba uživati u odmirivanju svojih najprirodnijih i najsvakodnevnijih potreba, a samo uzdržljivost čini da može podneti to što je rečeno (prijatnost) i samo tako i čestito uživati u onom što je rečeno“40

Na Sokratov racionalizam , može se nadovezati sama važnost spoznaje i razboritosti za postizanje srećnog života , kod Epikura:

,,Ne može se živeti ugodno, a da se ne živi razborito, čestito i pravedno, niti se može živeti razborito, čestito i pravedno, a da se ne živi ugodno. Ko ne može živeti razborito, čestito i pravedno, tome je ugodan život onemogućen“41 ;

Lukrecije Kar, takođe navodi u stihovima:

,, Sumnjaš li još, da nam samo u razumu sva moć sastoji,

A pogotovu, kad sav se život muči u tami?

Kao što, naime,dečaci u tamnoj noći se boje

Pred svim strepeć, dršćuć, pri svetlu se kadšto mi tako

Takovih bojimo stvari , što nipošto strašnije nisu,

Negoli one, što deca u tami ih strepeć se boje“42

Što ,opet, može da se uporedi sa Platonovom predstavom pećine, takozvani ,,mit o pećini“:

,,A osobađati se okova – okretati se od sena do slika i svetla; izlaziti iz podzemlja do sunca i onde ne moći još odmah gledati životinje, rašće i svetlo sunčano, nego njegove božanske odraze u vodi i sene bitaka, a ne sene slika koje se odazuju na drugom takvom svetlu donekle sličnom suncu - sav taj rad znanosti koji smo prošli ima takvu moć i vodi prema gore najbolji deo duše do gledanja najboljeg bitka, kao što se tad uzdiže najosetljiviji deo na telu do gledanja najjasnijega predmeta u tvarnom i vidljivom kraju“43

Tako je za Platona ,,okov“ simbolički prikazano neznanje , nerazboritost, koji ljudima onemogućava da ljudi vide stvari u punoj jasnoći , već samo ,,senku“. Osloboditi se tih okova saznanjem,znači otvoriti se prema suncu koje osvetljava sam pojam stvari, ono što stvar sama po se bi jeste, što je u Platonom slučaju predstavljala ,,ideja“.

Racionalizam i empirizam, odnosno spoznaja koja se oslanjala na čulo i spoznaja koja traži uporište u razumu trebala je da , sa jedne strane da pokaže sve ono što je pritvorno, a za Epikura i Lukrecija Kara to je bila bogobojažljivost i usmerenost ka ,,mišljenu većine“ ; sa druge strane, da istakne važnost samog čoveka kao takvog, da ukaže da njegova spoznaja prirode ne zavisi od bogova, već od njega samog, da čovek ima mogućnost da opaža predmete 40 Ksenofont, Uspomene o Sokratu, BIGZ, Beograd,1980., str.11841 V tačka Epikurovog učenja koje izlaže Diogen Laertije (Uporište: Branko Bošnjak,Od Aristotela do renesanse, Zagreb, 1978.,str. 148)42Lukrecije , O prirodi :preveo Marko Tepeš,2.izdanje,MH, Zagreb ,1952. (Uporište: Branko Bošnjak,OdAristotela do renesanse, Zagreb, 1978., str.155)43 Platon, Država,VII knjiga(Uporište: Nevenka Vejnović,Povijest filozofije,Školska knjiga, Zagreb, 1970.,str. 132)

12

i svet u kojem se nalazi i tako uvidi pravu istinu. Pojmovi ,,racionalizam“, ,,empirizam“ u antičkoj filozofiji, svakako su postojali u njihovom početnom, takoreći, arhetipskom obliku, ali su, isto tako, bili i osnova za dalji razvitak filozofije prema onome što se danas zaista smatra ,,empririzmom“ i ,,racionalizmom“.

Literatura:

Federik Koplston, Istorija filozofije:Grčka i Rim,Beograd, 1988.

Nevenka Vejnović,Povijest filozofije,Školska knjiga, Zagreb, 1970.

Teodor V. Adorno, Filozofska terminologija, Sarajevo, 1986.

Branko Bošnjak, Od Aristotela do renesanse,Zagreb, 1978.

Milan Budimir, Miron Flašar, Pregled rimske književnosti,Beograd, 1984.

13

Fragmenti Elejaca, BIGZ,Beograd, 1984.

Ksenofont, Uspomene o Sokratu, BIGZ, Beograd, 1980.

Milan Damnjanović, Istorija kulture, GRADINA, Niš, 1977.

14