1

Radisav Rodić, osnivač „Glasa Javnosti"

700 dana terora, straha i nade

P R E D G O V O R

Preduzetnik: Čovek koji rizikuje svoju imovinu i reputaciju da bi stvorio firmu. Moj bliski prijatelj i poslovni saradnik, Radisav Rodić je, po mom mišljenju, vrhunski preduzetnik. Ne samo da je rizikovao svoju imovinu nekoliko puta, već je nedavno doveo u opasnost, ne samo svoj život već i živote svojih najbližih.

Postoji priča o Rudiju Rodiću koja treba da se ispriča i pročita, treba da je pročitaju svi oni koji veruju u slobodu štampe i vladavinu prava. On je tu priču napisao na svom maternjem, srpskom jeziku i štampao je kao feljton u svojim novinama. Prevedena je na engleski jezik od reči do reči. Konstrukcija rečenica, sintaksa, sam tok jezika nije ono na šta smo mi navikli. Po mom mišljenju, pošto je ovo njegova priča, ona treba da bude ispričana na njegov način, uz minimalne intervencije.

U SAD-u često čujemo izraz da mi imamo vladu zakona a ne vladu ljudi. Bojim se da je taj izraz za mene ranije bio od male važnosti. Sada ga razumem drugačije.

Ovo je priča o vlasti pod kontrolom jednog čoveka i njegove žene, o Slobodanu Miloševiću i Miri Marković. Vladavina prava je grubo i arogantno kršena zarad vladavine Slobe i Mire. Tako je Federativna Republika Jugoslavija dobila vladavinu bez kontrole. Imali su pravosudni sistem koji je bio smejurija i to opaka smejurija. Presude su pisale političke vođe da bi ih potom sudije "donosile". Nije bilo moguće žaliti se višim instancama, jer više instance nisu postojale.

Najveći deo ove knjige se prvo pojavio kao feljton u Rodićevim novinama GLAS JAVNOSTI", pod naslovom "700 dana terora, straha i nade". Namenjen je bio srpskoj čitalačkoj publici kojoj su poznati svi učesnici i državne institucije koje se pominju. Mi smo naveli zvaničnu funkciju ili partijsku pripadnost za većinu značajnih aktera u ovoj tragikomediji. Da je ova priča plod mašte, niko u nju ne bi poverovao.

Međutim, ova priča je zapravo počela pre više od trideset godina, mnogo pre "700 dana terora, straha i nade".

Sve je počelo u vreme kada je Rudi radio u državnoj firmi i jednog dana pokušao da popravi jednu od mašina. Radio je prekovremeno da bi posao bio završen. Prekovremeni rad nije bio uobičajena praksa u komunističkom društvu. Rudijev poslovođa lupio ga je po ramenu malo jače i potpuno neočekivano. Malo je falilo da izgubi šaku, koju je zahvatila mašina. Ovaj neočekivani udarac po leđima i iznenadni bol, prouzrokovali su momentalnu i snažnu

2

reakciju. Refleksno, on je zgrabio gumeni čekić i udario svog pretpostavljenog po glavi. Šaku nije izgubio, ali se više nije ni vratio na posao.

Rudi je započinjao nekoliko privatnih poslova. Jedan za drugim bili su konfiskovani od političara koji su, u nekim od slučajeva, koristili takozvani zakon da bi prebacili njegovu imovinu u svoje džepove. Te rane godine bile su priprema za noćnu moru dugu 700 dana.

Ja sam vlasnik jedne firme u Doveru, Delaware USA, koja se bavi inkorporiranjem firmi (formiranjem akcionarskih preduzeća). Rudi se pojavio u mojoj kancelariji jednog dana sredinom 1984. godine, sa prevodiocem. Pomogli smo mu da formira akcionarsko društvo. Tada je imao malu štampariju u obliženjem Nju Džersiju. Čitav niz okolnosti kumovao je tome da postanemo prijatelji. Posećivao sam ga kod kuće i upoznao sam njegovu porodicu.

Rudi slabo govori engleski. Više razume od onoga što može da izrazi na tom jeziku, ali sam otkrio da kad sa njim podelim poklon koji je Škotska podarila svetu, njegov engleski postaje mnogo bolji.

Januara meseca 1990. godine, gospođa Zorica Rodić koja govori engleski, pozvala me je na kancelariju da mi kaže da je Federativna Republika Jugoslavija postala slobodno tržište. Rudi je predložio da osnujemo novo akcionarsko preduzeće. Osnovali smo Ronaco Systems Inc. To je holding kompanija iz Delavera kroz koju je zapadni privatni kapital investiran u Federativnoj Republici Jugoslaviji. ABC PRODUCT je bila prva od nekoliko firmi koje čine ABC Poslovni sistem. Koliko sam u stanju da procenim, Ronaco - Delaware i mi smo bili prvi značajni privatni investitori u Beogradu i u tada novoj "državi slobodnog tržišta".

Ali, da se vratimo na 700 dana terora, straha i nade.

Kada sam po prvi put čitao ovu priču, zapitao sam se da li bi američki čitalac bio u stanju da u potpunosti shvati šta se događalo, da poveruje da je tako nešto moguće. Odgovor na to pitanje je u stvari sasvim jednostavan. Bez mogućnosti kontrolisanja i uspostavljanja ravnoteže, koji su nam tako prirasli za srce u našem Ustavu, bez Povelje o pravima i bez slobodnih i odgovornih medija, ova priča je mogla da se dogodi bilo gde, pa čak i kod nas.

U vreme kada ovo pišem, u Federativnoj Republici Jugoslaviji je formirana nova vlada. Predsednik države, dr Vojislav Koštunica je naučnik koji je napisao knjigu o Tomasu Džefersonu. On je takođe preveo "Federalistička dokumenta" na srpski jezik. On je čovek koji je obećao svom narodu vladavinu zakona. Nadam se da će biti u stanju da ispravi sve greške iz prošlosti i da će FRJ moći da uživa u plodovima slobodnog tržišta i učestvuje u razvoju globalne privrede. Takođe se nadam da će mu srpski narod dati dovoljno vremena i podrške da ostvari svoje ciljeve.

Nadam se da su dani terora i straha otišli u istoriju, a da nada neće biti samo san.

Rudi me je zamolio da njegovoj knjizi dodam i opis mojih boravaka u Jugoslaviji od 1990. godine do današnjih dana. Nerado sam na to pristao.

Ali, evo, ovo je moja priča.

Proveo sam preko trideset godina kao lobista za veliki broj klijenata, najvećim delom u državi Delaver, ali i u Merilendu. Iskustvo me je naučilo da se ne istrčavam. To nije pitanje

3

skromnosti. Priznajem da posedujem jedan zdrav ego. Nadam se da nije preterano izražen. Nisam se istrčavao iz čisto praktičnih razloga. Ukoliko bi mediji mene nazvali "moćnim lobistom", javnost i zakonodavci bi počeli da preispituju moju legitimnost, izvor moje moći, pa čak i njeno stvarno postojanje. Ukoliko bi mediji objavili neki moj neuspeh, naravno ukoliko bih ga doživeo, moji klijenti bi doveli u pitanje potrebu za mojim uslugama. Bilo jedno ili drugo, ja bih bio na gubitku.

Trudio sam se da ne upadam mnogo u oči, kako u Delaveru, tako i u Merilendu. Preko trideset godina takvog ponašanja je navika koja se teško menja. U Jugoslaviji se ta praksa promenila. Nemoguće je da se sačuvaš od novinara kada si vlasnik novina i kada je tvojoj firmi potrebno da se tvoje ime pojavi u novinama.

Pošto sam proveo mnogo godina kao portparol u privredi, veoma vodim računa o načinu na koji se moji ljudi prikazuju u javnosti. Rudi i ja smo postali prijatelji još daleke 1984. godine.

Kada je prvi put došao u moju kancelariju da bi osnovao akcionarsku firmu, nadugačko smo pričali o njegovim iskustvima sa američkim poslovnim saradnicima. Sve se to odvijalo preko njegovog prevodioca. Nekoliko puta su ga prevarili, zloupotrebivši njegovo nepoznavanje jezika i naših zapadnjačkih manira. Desilo mu se čak i to da mu je kasir odbio da vrati kusur od 20 dolara kada je stao da sipa gorivo u kola. To se desilo u Delaveru, na jednoj od pumpi sa samoposluživanjem, gde kasir sedi u svom kiosku zaštićen neprobojnim staklom. Ne samo da mu nisu vratilu kusur, nego su mu se i smejali zato što ne govori engleski. Te priče su mi podigle pritisak. Da budem sasvim iskren, poludeo sam!

U tom trenutku je bio sudski raspust. Imao sam dakle podosta slobodnog vremena, pa sam se ponudio da mu budem besplatni savetnik i pomognem mu da izbegne slične prevare.

Posetio sam njegovu štampariju u centralnom delu Džersija, kao i njegov dom. Upoznao sam njegovu porodicu. Upoznao sam se i sa srpskim nacionalnim pićem, šljivovicom, rakijom od šljive. Pretpostavljam da se na taj ukus treba navići. Sretali smo se nekoliko puta tokom narednih nedelja. Rudi me je neprestano pitao na koji način može da mi se oduži za vreme koje sam mu posvećivao. Moj odgovor je svaki put bio isti. Govorio sam mu da će me jednog dana pozvati da posetim Jugoslaviju.

Rudi je bio zainteresovan da proširi svoj štamparski posao, a ja sam ga nagovarao da otvori pogon u Delaveru. Pristao je. Našli smo dobru lokaciju u industrijskom delu, blizu Vilmingtona. Obratili smo se Odeljenju za privredni razvoj države Delaver i zatražili niskokamatni zajam. Ja sam pripremio zahtev, ali pre nego što sam ga podneo, Rudi je nestao. Njegov pogon, njegov dom i njegova porodica su netragom nestali iz Džersija. Proverio sam. Nije pobegao zbog neplaćenih računa. Jednostavno je samo nestao.

Zahtev za kreditom u državi Delaver podrazumevao je da sam morao da im dostavim vrlo precizne informacije od banke, tako da sam znao da on ima znatna sredstva. Novac nije predstavljao problem.

Tri godine kasnije javio sam se na telefonski poziv čoveka iz Klivlenda, u državi Ohajo. Na nečistom engleskom jeziku, taj čovek me je obavestio da Radisav Rodić sedi sa njim u kancelariji i da želi mi saopšti da je živ i zdrav i da ćemo jednog dana poslovati zajedno. Nije mi ostavio ni broj telefona, ni adresu, samo tu kratku poruku.

4

Nije mi se javljao do januara 1990. godine.

Od 1990. do 2001. - Moje godine u Jugoslaviji

Januara 1990. godine, na moju kancelariju u Doveru javila se Zorica Rodic, Rudijeva supruga. Ona govori engleski veoma dobro. Rudiju sam predložio da sa partnerima osnujemo novu akcionarsku firmu pod nazivom RONACO SYSTEMS, Inc. Osnovali smo firmu tog istog dana. Porodica Rodic se vratila u Jugoslaviju i činilo se da je komunistička privredni sistem otišao u istoriju. FRJ je bila spremna za tržišnu privredu.

U aprilu te godine primio sam faks od Rudija u kome me moli da ja kao potpredsednik RONACO SYSTEMS pošaljem faks Anti Markoviću, jugoslovenskom predsedniku Vlade i izrazim protest zbog zadržavanja naše nove štamparske opreme na carini. Gospodin Marković je te godine posetio Sjedinjene Države i pozvao američke investitore da ulože svoj kapital u Jugoslaviji, u govoru koji je održao u američkoj Privrednoj komori. U pismu koje sam mu uputio, protestovao sam zbog nedoslednosti u ponašanju, posle poziva koji je upućen američkim privrednicima. Upravni odbor firme RONACO me je nešto ranije imenovao za potpredsednika DELVER holding kompanije, tako da sam se na pismu potpisao navodeći moju oficijelnu funkciju. Odgovor na pismo nikada nisam dobio.

Ubrzo posle toga Rudi je pozvao moju suprugu i mene da ga posetim u Beogradu. Moja investicija iz 1984. godine, je počela da naplaćuje dividende.

Moja kompanija, Agenti za korporacije u Delaveru, je imala mnogobrojne klijente u Evropi. Pošto ih do tada nikada nisam posetio, odlučio sam da moju posetu Rudiju kombinujem sa obilaskom mojih klijenata u Nemačkoj, Švajcarskoj i Italiji, da malo promovišem poslovne odnose i, naravno, da mogu da sa poreske prijave otpišem neke od troškova putovanja.

Produžili smo naše pasoše i ja sam rezervisao avionske karte za Minhen i zakazao sastanke sa klijentima. Nameravao sam da u Beogradu provedemo dva-tri dana. Rudi je stavio veto na moje planove za put, insistirajući da poseta traje dve nedelje, poslao nam avionske karte i sredio da nas sačekaju na aerodromu u Minhenu.

Kao što je i isplanirano, sačekao nas je vozač i prevodilac. Kao njegovi gosti, posetili smo moje klijente i obišli Nemačku, Švajcarsku i Italiju, boraveći u Cirihu, Milanu, Veneciji i Trstu, pre nego što smo se dovezli u Beograd.

Posle jednog dana odmora u kući Rodićevih, Rudi nas je poslao u obilazak čuvenih srpskih manastira, kao i mnogih drugih istorijskih znamenitosti u Srbiji i Crnoj Gori, Bosni i Hrvatskoj. Društvo na putu su nam pravili jedan penzionisani profesor istorije, dvojica Rudijevih sinova tinejdžera i vozač koji je istovremeno bio i prevodilac. Za sve nas to je bilo jedno veoma neobično iskustvo.

Po povratku u Beograd, Rudi me je obavestio o konferenciji za novinare koja je bila zakazana za par dana. Doveden sam u situaciju da budem zvezda programa. To je bila prva pres konferencija koju je organizovala neka privatna firma u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Naše štamparske mašine su i dalje, posle toliko meseci bile na carini. Sumnjalo se da određeni vladin službenik očekuje da mu bude plaćeno na ruke da oslobodi robu sa carine. Umesto da se upustimo u to, rešili smo da stvar javno obnarodujemo na konferenciji za novinare. Onog trenutka kada je vladin službenik shvatio da ne može da spreči konferenciju,

5

tog trenutka je naša roba bila puštena sa carine. Ne želeći da razočaramo mnogobrojne novinare koji su dali publicitet celoj stvari, odlučili smo da ipak održimo konferenciju, ali sa izmenjenim sadržajem.

Zahvalio sam se službeniku Vlade, kome je od predsednika Ante Markovica, bilo naređeno da prisustvuje konferenciji, na saradnji, koja i nije bila tako brza kako smo se mi nadali. Dvojezična konferencija se protegla na neka tri sata u prisustvu četrdesetak predstavnika sedme sile. Na sve strane su bile kamere, mikrofoni i magnetofoni.

Toliko o mojoj želji da ostanem čovek iz senke.

Ako se dobro sećam, moj sledeći dolazak u Jugoslaviju je bio u proleće sledeće godine, 1991. Bilo je to tokom praznika Dana pomena poginulima (30. maj). Povod je bilo otvaranje diskontne robne kuće, supermarketa i restoranskog kompleksa ABC PRODUCT. Svečano otvaranje je takođe imalo istorijski zančaj. Bio je to prvi poslovni objekat koji je osveštala Srpska pravoslavna crkva u zadnjih pedeset godina. Ponovo sam ja bio u centru pažnje. Bio je to veliki medijski događaj tako da je moja želja da ostanem čovek iz senke pala u zaborav.

U leto te godine, moja supruga i ja proveli smo nekoliko dana sa Rodićima u letovalištu u blizini Dubrovnika, u Crnoj Gori. Otcepljenje Slovenije i Hrvatske je počelo i rat sa Hrvatskom se otvarao.

U Jugoslaviju nisam dolazio više od godinu dana.

Ratne godine

U Beograd sam se vratio početkom 1993. Ako se dobro sećam bilo je to u vreme pravoslavnog Božića i Nove godine. Tom prilikom sam prvi put posetio muzej posvećen srpskom holokaustu, gde sam video dokumente koji prikazuju brutalna stradanja srpskog življa od strane nacističke marionetske države Hrvatske, tokom Drugog svetskog rata. Rečeno mi je da je logor Jasenovac bio treći koncentracioni logor u Evropi po broju žrtava. Preko milion žrtava je tamo stradalo. Preko 800 000 njih bili su Srbi. Ostali su bili Jevreji i Cigani. Čak su i nacistički oficiri bili zgroženi brutalnošću egzekucija.

Bio sam u šoku. Posle rata Jevreji su rekli; "nikad više", a ostatak sveta je odgovorio "amin". Kada su Srbi, u strahu da se hrvatski zločini iz Drugog svetskog rata ne ponove povikali: "nikad više", svet ih nije čuo. Srbi su strahovali da će se hrvatski zločini ponoviti. Samo, ovog puta oni su imali oružje da se brane, i bogami, branili su se. Međutim, Hrvati su imali i super oružje kojim Srbi nisu raspolagali. To su bile firme za odnose sa javnošću sa Medison avenije, koje su oblikovale javno mnenje Zapada po svom ukusu putem medija. Oni su odradili savršeno svoj posao za njihove klijente iz Hrvatske. Srbi su žigosani kao agresori zbog pokušaja da sačuvaju zajedničku državu.

Seni Konfederacije iz 1861. godine

Diplomate Juga provele su godine Građanskog rata moljakajući tadašnje evropske sile da priznaju njihovu drzavu. Njihov pokušaj je propao.

Hrvatska i Slovenija su odmah bile priznate od strane svojih starih prijatelja, Nemačke i Vatikana, a ubrzo zatim i od strane Sjedinjenih Država. Amerika je okrenula leđa svom

6

savezniku iz dva svetska rata i stala na stranu starih neprijatelja. Srbi su bili šokirani, i to sa pravom.

Rudi i moji novi prijatelji u srpskim medijima upitali su me da li mogu ja da ispričam njihovu priču na Zapadu. Složio sam se da pokušam. U februaru mesecu te godine započela je moja serija poseta, na kojoj su me pratili izborni zvaničnici, službenici Kongresa, reporteri i neki od uticajnih Amerikanaca srpskog porekla.

Za račun RONACO SYSTEMS i ABC PRODUCT, te godine sam napravio osam putovanja sa svojom delegacijom. Imali smo punu podršku vlada Srbije i Jugoslavije. Nas su čak transportovali vojni helikopteri i pratili visoki državni zvaničnici. Naš mercedes je imao diplomatske tablice i jugoslovensku zastavu na prednjem braniku. Putovali smo u Vukovar, Republiku Srpsku, na Kosovo, pa čak i do ivice Sarajeva, na Pale. Razgovarali samo i sa generalima i sa posilnima. Sretali samo izbeglice koje su bežale iz zona ratnih operacija u Srbiji. Bilo je mnogo Hrvata i Muslimana među njima, koji su nam pokazivali svoje lične karte i hvalili Srbe koji su im davali hranu, odeću i utočište.

ABC PRODUCT je finansirao i jednočasovni dokumentarni film, koji se zvao "Silovanje razuma". Američki televizijski novinar, Ričard Ros, koji je proveo mnogo dana i noći sa srpskim oružanim snagama, pokušao je da prikaže njihovu stranu priče. Taj film nas je koštao nekoliko hiljada dolara, ali ja nikako nisam uspeo da ga prikažem kod kuće. Naši mediji su govorili da je film previše kontroverzan, mada ja ostajem ubeđen da je film samo prikazao onu stranu priče koja je dovodila u pitanje kompetentnost zapadnih "paket aranžman" novinara i njihove uredničke predrasude.

Jedan od najupečatljivijih susreta je za mene bio susret sa svetski priznatim hirurgom-plastičarem, koji je nekada bio šef hirurgije u Sarajevskoj bolnici. Upoznao sam ga kao dr Borisa. Taj lekar je bio jedan od prvih ranjenika rata u Sarajevu. Na njega u vrat je pucao komšija, Musliman, bez ikakvog razloga. Posle lečenja u istoj bolnici u kojoj je radio i neophodnog oporavka, vratio se da leči druge žrtve rata u toj bolnici. Rekao mi je da veruje da je Srbin po rođenju, ali pošto za vreme komunizma nije mogao da ispoveda bilo koju veru, vera mu i nije bila mnogo važna. Ponašao se prema svim svojim pacijentima sa istom pažnjom. Ispričao mi je da muslimanska vojska koristi krov bolnice kao artiljerijski položaj, a snajperisti njegovu kancelariju više puta. Ta priča mi je pomogla da shvatim zašto mediji neprestano trube o tome da Srbi gađaju bolnicu. Čudi mi da nikada nisu javili zašto je baš ta bolnica gađana. Ili to nije za čuđenje!

Tu storiju sam ja uspeo da izdam u Sjedinjenim Državama, ali nije imala veliki broj čitalaca.

Kada pominjemo veru, mediji su silno nastojali da nas uvere da su ratovi koji se vode u Jugoslaviji, verski ratovi. Ja vas uveravam da su to bili ekonomski (privredni) ratovi.

Jedna od grupa sa kojima smo se neprestano sretali, bili su verski poglavari svih zvanično priznatih veroispovesti u, i oko Srbije. Među njima su bili i predstavnici tri najveće verske zajednice, ali isto tako i predstavnici Jevreja i protestanata. Utvrdili smo, bez izuzetaka, postojanje visokog stepena tolerancije među njima. Verujem da ova činjenica sasvim objašnjava moje tvrdnje (na moje zadovoljstvo), da su izbeglice bežale u Srbiju, iako su Srbi važili za najveće agresore za većinu ljudi na Zapadu.

7

Ja sigurno neću tvrditi da Srbi nisu krivi za mnoge ratne zločine i brutalne ispade. Ali isto tako neću tvrditi da su Muslimani i Hrvati bezgrešni. Bilo je previše brutalnosti u svim logorima. Takođe sam uveren da su najveći krivci bili naoružane grupe civila i paravojne formacije. Moje iskustvo koje sam stekao družeći se sa oficirima srpske vojske, pokazalo mi je da je među njima vladala čvrsta disciplina i poštovanje za časnu vojnu profesiju. Ne verujem da bi neko od njih tolerisao, a kamoli dopustio masovna ubistva civila ili ratnih zarobljenika.

Zbog toga smo mi pokušali da kontranapadom zaštitimo prvu žrtvu svakog rata – istinu. Na žalost, naša brigada koja se borila za istinu je bila malobrojna i imala premalo finansijskih sredstava. Vodili smo pravednu borbu, ali su rezultati bili veoma slabi.

Tokom rata, ja se nisam posvetio samo borbi za istinu. Bio sam učesnik i u napadima Miloševiceve vlade na naš uloženi kapital u Poslovni sistem ABC PRODUCT.

Otkrio sam prave namere vlasti prema zapadnim investicijama i privatnom kapitalu. Shvatio sam šta je u stvari Agencija za procenu društvenog kapitala, koja je imala ingerencije da smanji naše učešće u zajedničkom društvenom i privatnom preduzeću. Tokom nekoliko procena, naš procenat vlasništva u jednoj od takvih firmi se smanjio od 70% na ispod 20%, prosto iz ćefa. To je za mene bilo nešto sasvim novo. Otimačina firme STRAGARIT i uništenje UDARNIKA je učinilo da počnem da se ozbiljno preispitujem, i ono što sam sagledavao nije mi se ni malo dopadalo.

Problemi sa novinama i "700 dana" su se desili kasnije, u vreme kada mi je bio zabranjen dolazak u Jugoslaviju zbog sankcija uvedenih zbog Kosova i bombardovanja. Ali čak i pre "700 dana", bilo mi je jasno da je komunistička ideologija još uvek živa i snažna u Srbiji. "Svako prema svojim mogućnostima...." ABC PRODUCT i RONACO su imali mogućnosti (sredstva), ali oni su imali mehanizam da nam to oduzmu. Izmišljeno opravdanje je dovoljno, ako čovek ima vlast kojom može da ignoriše ili zaobiđe zakon.

Moja jedina nada je da nova koaliciona vlada ima časti i poštenja da ispravi nepravdu koja je počinjena. Ako se naš kapital i nepravedno naplaćivane kazne ne povrate, kako onda očekivati priliv zapadnih investicija ili stranu pomoć?

Stvari idu na bolje. Ubeđen sam da će pregovori oko obnavljanja naše fabrike ABC STRAGARIT, uskoro biti privedeni kraju i da ćemo ponovo biti jedna celina. Otimačina UDARNIKA se polako razrešava. Bankrotstvo je još uvek ozbiljan problem, mada mi, ni tehnički gledano, nismo bankrotirali. Potrebno je vreme da bi nova vlast preuzela kompletnu kontrolu nad ušančenom birokratijom. Šezdeset godina komunističkog načina razmišljanja se ne mogu izbrisati tako lako.

8

Jun 1947.

Rođen sam na porodičnom imanju mog dede, trideset kilometara južno od Beograda, na obroncima planine Avala, okruženog ustalasanim brdima i zelenim poljima moje lepe Šumadije. Drugi svetski rat se završio samo dve godine ranije. Jugoslavija je tada bila pod potpunom kontrolom predsednika Tita i njegovih komunističkih sledbenika.

U vreme nacističke invazije na zemlju, moj deda po ocu je služio u kraljevoj gardi, i samo nekoliko dana po početku rata, javljeno je da je nestao, verovatno poginuo. Mog oca, seljaka, Titovi partizani su nasilno mobilisali i odveli na čuveni Sremski front posle samo kratke obuke. Tako se moj deda borio za slobodnu Srbiju protiv nacista kao kraljev četnik, a otac kao Titov partizan.

Uveren sam da su koreni moje velike ljubavi prema Srbiji u poštovanju mojih predaka i ulozi koju su oni imali u borbi za slobodu mog naroda.

Detinjstvo sam proveo kao većina seoskih dečaka, radeći sitnije poslove oko kuće i odlazeći u osnovnu školu u susedno selo. Drugovi iz škole su mi se nemilosrdno podsmevali zbog mog seljačkog odela i gumenjaka koje sam nosio. Bili smo siromašni i moja odeća je odudarala od odeće mojih drugova. U to vreme ja nisam shvatao, ali sam se kasnije uverio da je to zadirkivanje pozitivno uticalo na mene. Nateralo me je da se neprestano dokazujem i tako zadobijem njihovo poštovanje i njihovo prijateljstvo. Morao sam da budem najbolji u svemu. Na svu sreću, Bog me je podario pameću koja mi je to olakšavala. Uspeo sam da se nametnem kako mojim nastavnicima tako i drugovima, pa je moja sirotinjska odeća postala nebitna.

Uveren sam da dobar uspeh u školi u ranom uzrastu opredeljuje čovekov dalji životni put. Nastojanje da budeš najbolji u svemu postaje svakodnevni cilj. Ne zadovoljavaš se polovičnim uspehom. Neprestano stremiš ka uspehu, jer to postaje tvoj način života.

Ovakav životni stav mi je mnogo pomogao kada sam upisao vojno- industrijsku školu. Bio sam najbolji đak, ali nemiran. Da nisam bio tako dobar učenik, verovatrno bih bio izbačen iz škole zbog nekih od mojih nestašluka. Po završetku mog vojno-tehničkog obrazovanja, dobio sam diplomu VK majstora alatničara, majstora na strugu i glodalici, bravara, varioca, vodoinstalatera, majstora za centralno grejanje, elektromehaničara i preciznog mehaničara. Činilo se da ja uvek dobijam najteže i najsloženije radne zadatke zbog ranijih uspeha. Neprestano sam se trudio da osmislim bolje, efikasnije i produktivnije tehničko rešenje proizvodnog postupka i to me je usmerilo da završim mašinsko-tehničku školu kao konstruktor specijalnih alata i mašina.

9

Međutim, moj mentalni sklop nije bio na istoj talasnoj dužini sa komunističkim postulatima. U komunizmu, jedna proizvodna jedinica je imala za cilj da obezbedi što više radnih mesta. Nastojali su da zaposle što više ljudi. Posledica toga je bila da je suviše mnogo ljudi obavljalo premalo posla. Duboko verujem da je takav način rada doveo do propasti celog sistema. Da bi bili konjunkturni na globalnom nivou, potrebno je da ste konkurentni. To zahteva visok stepen individualne produktivnosti, nisku cenu proizvodnje i dobar kvalitet proizvoda. Komunistička filozofija sveobuhvatnog zapošljavanja bila je u potpunoj suprotnosti sa zapadnim načinom razmišljanja. Ugušila se u sopstvenoj preopterećenosti radnom snagom.

Moje lično radno iskustvo u društvenim firmama nije bilo obećavajuće. Radio sam u fabrici "21. maj". Ta firma je proizvodila precizne delove za helikoptere i motore. Temperatura u prizvodnoj hali je bila stalno između 18˚ i 20˚ C da bi se anuliralo širenje i skupljanje metala. Spadao sam u kvalitetne radnike i često sam dobijao najteže radne zadatke. Posedovao sam smisao za pronalazaštvo i neprestano sam tragao za poboljšanjima u procesu proizvodnje, za načinima da povećam efikasnost i produktivnost. I dok su me neki od mojih poslovođa hrabrili u mojim nastojanjima, obećavajući mi povišice ili neke druge pogodnosti koje nikada nisam ostvario, drugi su se bogami i kitili mojim perjem. Konačno, povreda na radu izazvana od mog poslovođe zbog koje umalo nisam izgubio ruku, naterala me je da ga udarim gumenim čekićem. Ruka mi je spašena, ali ja se na posao više nisam vratio.

3. marta 1968, započeo sam prvi od mnogo mojih privatnih poslova.

Privatni biznis u narodnoj državi

Jedini oblik privatnog preduzetništva dopušten u komunističkoj Jugoslaviji tog marta 1968. godine, bila je prosto preduzeće. Tako je nastala firma "RADISAV RODIĆ, MUNJA". Moja prva firma je imala samo petoro zaposlenih, toliko je bilo dozvoljeno zakonom. Bavili smo se uslužnim delatnostima kao što su uvođenje vode, struje i gasa u kuće i remontom transformatora. U seoskim sredinama gde nije postojao vodovod, mi smo iskopavali bunare i sprovodili vodu do kuća. Komunistička vlast me je optužila da prodajem vodu, opšte dobro, koje je društvena svojina i moja firma je zatvorena. Nismo mi prodavali vodu, samo smo omogućavali ljudima da je koriste putem vodovoda. Bez obzira na sve, firma nam je zatvorena zato što smo ljudima pružali uslugu koja im je bila neophodna. Sve je to bilo dosta obeshrabrujuće, ne samo zato što smo ostali bez unosnog posla već i zato što smo lišili ljude naših preko potrebnih usluga. Pitao sam se da li je naša propast imala korena u zavisti i duboko utemeljenom nepoverenju prema privatnom preduzetništvu?

Odmah sam osnovao novu firmu u Opovu, blizu Beograda. Zvala sa "METALO PLASTIKA" i predstavljala je kooperativu od šest proizvodno povezanih operacija od kojih je svaka zapošljavala po pet radnika. Sa preko 400 kvadratnih metara proizvodnog prostora, to je verovatno bio najveći privatni proizvodni pogon u Srbiji tog vremena. Ovaj pogon je proizvodio metalnu galanteriju, plastične i plastikom obložene delove otporne na kišu, poput slivnika za vodu i oluka. Takođe smo proizvodili i delove za mašine za preradu hrane.

Ovu firmu sam prodao pre nego što su komunisti uspeli da mi je oduzmu i sredstva koja sam tako dobio iskoristio sam za kupovinu opreme jedne propale firme u Nemačkoj. Ta oprema je bila namenjena novom proizvodnom pogonu u Opovu ali električni kapaciteti u toj sredini nisu bili dovoljni za opremu koju sam nabavio, tako da sam bio primoran da je prodam. Sredstvima koje sam tako dobio, kupio sam građevinske mašine i osnovao novu firmu. Neću da navodim njeno ime, ali radilo se o asfaltu i ivičnim blokovima za puteve. Kopali smo

10

temelje za zgrade i pripremali puteve za nanošenje površinskog sloja asfalta ili za ponovno asfaltiranje. Za ovaj posao koristili smo kooperativna transportna preduzeća iz Hrvatske jer je u Srbiji u to vreme postojao limit na nosivost kamiona. Koristeći se takvim preduzećima bili smo u poziciji da zaposlimo veći broj ljudi. Ta firma mi je i došla glave – završio sam u zatvoru. Uhapšen sam 28. maja 1979. godine, i osuđen na tri godine i tri meseca sa sudskim obrazloženjem koje je glasilo: »Osudjuje se Radisav Rodić zbog bavljenja menadžerstvom u većem obimu, jer je na taj način stekao protivpravnu i imovinsku korist neadekvatnu uloženom radu i školskoj spremi." Po mišljenju javnog tužioca Božidara Babića, bez ikakvih dokaza. Dvoje sudija je odbilo da pokrene postupak po zahtevu tužioca, ali je treći sudija, Svetozar Rankovic, prihvatio i doneo politički diktiranu presudu i za to je unapređen. Policija se odnosila prema meni kao prema običnom kriminalcu. Tri dana sam proveo vezan lisicama za radijator. Naredna 93 dana proveo sam u samici prodvrgnut svojevrsnom psihološkom teroru, bilo mi je onemogućeno da spavam zbog zvukova koji su svedočili o mučenju i terorisanju a dopirali su iz susednih ćelija. Ispostavilo se tek petog dana da su to bili magnetofonski snimci koji su imali za cilj da me slome. To je bio pritvor tokom koga je trebalo da me saslušaju. Pušten sam iz pritvora posle 93 dana provedenih u ćeliji, ali moja građevinska firma i celokupna imovina bili su konfiskovani. Policija je zadržala moj pasoš. Moji poslovni saradnici iz Hrvatske su mi pomogli da mi se izda nov pasoš u Hrvatskoj. Tako sam uspeo da odem u Italiju sa ženom i dva maloletna sina. Narednih skoro deset godina smo proveli na Zapadu, kako u Evropi tako i u Severnoj Americi. Započeo sam nekoliko novih poslovnih poduhvata tokom te decenije od kojih neki i dalje postoje. Stekao sam mnogo prijatelja koje sam uspeo da zainteresujem za budućnost jugoslovenske privrede. To su bili poslovni partneri koji su bili usredsređeni na koncept globalne ekonomije. Moji poslovni poduhvati bili su finansijski veoma uspešni tako da sam uspeo da akumulira znatna sredstva u tom sistemu slobodnog tržišta.

Neprestano sam održavao kontakte sa prijateljima u Srbiji, od kojih se veliki broj bavio novinarstvom. Nedostajala mi je moja domovina. Bavljenje poslovima u Sjedinjenim Državama i Kanadi mi je bilo teško izbog jezičke barijere. Moja supruga i dvojica starijih sinova dobro govore engleski. Moja jedina kćerka je rođena u Nju Džersiju. Čeznuo sam za rodnom grudom, kao i moja porodica. Uz pomoć prijatelja zatvorska kazna protiv mene je bila preinačena u novčanu kaznu od 200 dolara. Preinačenje kazne je izvršilo tadašnje kolektivno Predsedništvo Srbije koje se sastojalo od penzionisanih političara. Više nisam bio begunac.

Te, 1988. godine, izgledalo je da su vlasti promenile svoj odnos prema privatnom preduzetništvu. Činilo se da je pravi trenutak za povratak kući. Sa porodicom koja se uvećala, vratio sam se u Beograd i osnovao ABC PRODUCT. Bilo je trenutaka kada sam verovao da je to najpametniji potez koji sam povukao u životu. Ali bilo je mnogo trenutaka kada sam smatrao to svojom najlošijom odlukom. Samo vreme će pokazati šta je istina.

Pomoću svojih poslovnih kontakata u Evropi i Severnoj Americi zajedno sa prijateljima januara 1990. godine, osnovali smo DELAWARE CORPORATION, RONACO SYSTEMS, uz ulaganje uglavnom privatnog američkog kapitala u Srbiju. RONACO je u periodu 1990 – 2000. godine, gde je već bio uložen kapital moje porodice Rodić, obezbedio više od 15 miliona dolara kapitala za investiranje u našu beogradsku kompaniju Poslovni sistem ABC PRODUCT, koji se sastoji od:

(Dopuna liste firmi koje se nalaze u ABC Sistemu)ABC GRAFIKA, novinsko izdavačko preduzeće

11

ABC ETIGRAF, štamparija za štampu memoranduma, etiketa, nalepnica i kartonske ambalažeABC UDARNIK, transportno preduzećeABC TEHNO SERVIS, građevinsko preduzećeNIP GLAS, novinsko izdavačko preduzećeNIP GLAS JAVNOSTI, novinsko izdavačko preduzećeABC STRAGARIT, fabrika za proizvodnju građevinskih elemenata

Opisati sve investicije ....

Radisav Rodić, osnivač „GLASA JAVNOSTI" - 700 dana terora, straha i nade

1) Svedočanstvo o progonu

Nisam mogao ni sanjati da ću biti ključni svedok progona srpskih medija i košmarnih i opasnih zbivanja u GLASU JAVNOSTI i oko njega. Teror, strah i nada koji su trajali 700 dana i noći, događali su se u strogom centru srpske prestonice Beogradu, odmah iza Savezne skupštine, u Vlajkovićevoj br. 8, u trouglu između informativnih kuća RTS-a, POLITIKE i BORBE vodećih medijskih kuća Srbije zajedno sa Radio Beogradom. To što sam preživeo ne dao Bog da se ponovi bilo kad i bilo kome u Srbiji.

Bilo je i ranijih dana, meseci i godina, trenutaka koji nisu bili laki. Daleke 1968. godine, marta meseca, postao sam registrovani privatni preduzetnik. Mučio sam se i borio, ne samo ja već i cela moja porodica, više od trideset i tri godine u Srbiji. Stigao sam preko Italije i Nemačke i do Amerike. Prošao sam mukotrpni američki put do uspeha kao u njihovim romanima. Volim svoju zemlju. Kao istinski patriota, vratio sam se u Srbiju 1988. godine da u njen razvoj uložim ono što sam daleko od nje zaradio. Vratio sam se velikim željama i nadom.

A onda... ... Ovo je moje svedočanstvo ne samo o sudbini koja je snašla mene i moju porodicu već i o GLASU JAVNOSTI, mojim saradnicima i celom Poslovnom sistemu ABC PRODUCT, koju je vladajuća koalicija SPS-JUL-SRS htela da uništi pošto-poto samo zato što smo vlasnici štamparije i redakcije dnevne novine GLAS JAVNOSTI koji je čitaoce objektivno informisao pod sloganom "Mi ne ulepšavamo stvarnost". Vladajuća koalicija je smatrala da ja treba bez nadoknade da joj predam Štampariju i Redakciju. Pokušali su meni lično i mojoj porodici da iznude, otmu i unište sve što smo više od tri decenije stvarali.

Našao sam se u situaciji u kojoj nikada nisam bio. Ne svojom željom, već sticajem burnih okolnosti. Kao vlasnik ABC PRODUCTA, vlasnik dnevne novine GLAS JAVNOSTI i najozbiljnije privatne Štamparije, odlučio sam da zabeležim sve što sam doživeo i da to predočim svim važnim institucijama srpskog naroda, vlasnik dnevne novine GLAS JAVNOSTI. Sve ovo sam pisao pod velikim psihičkim opterećenjem, pritiskom i u velikom strahu da ću biti likvidiran - ja ili neko od moje porodice, ili svi zajedno, jer takvu su mi sudbinu obećavali moji sagovornici.

Nije to bio običan strah, košmar i haos.

U pitanju su bili moj život, životi članova moje porodice, mojih najbližih saradnika. Na udaru je bila i celokupna imovina ABC PRODUCTA, centralne firme na čijem sam čelu i

12

svih firmi koje su u našem Poslovnom sistemu. Ovo sam beležio u želji da, bez obzira šta će se na kraju dogoditi, sve objavim kao istinit dokument koji svedoči o ovom vremenu, vlasti i državi u kojoj smo živeli.

Svedočanstvo o nama samima

Pišem ovo u danima i trenucima kada se na beogradskim ulicama svakodnevno ubija. Kada su ubijeni ljudi poput novinara Slavka Ćuruvije, Željka Ražnatovića Arkana ili vojnog ministra Pavla Bulatovića. Zapisujem, a stalno se pitam u kakvom to vremenu živimo, šta se to sve oko mene dešava, šta i gde smo mi kao firma u svemu tome, ko sam ja kao čovek i moja porodica u takvim događajima, šta tim nalogodavcima i mojim progoniteljima znači moj život ako sam im se našao na putu ja, kao čovek, naša Štamparija, novina GLAS JAVNOSTI? Sve nagoveštava da im mi, svi zajedno, ipak mnogo smetamo. Pitam se zašto?

Ni ja, ni moja porodica, ni moji saradnici nijednim gestom nismo zaslužili da doživimo sve ovo. Zato, na osnovu dnevnika koji sam vodio dajem zapise o tome šta sam sve preživeo i doživeo za 700 dana terora, straha i nade, a posebno šta sam preživeo od dana smrti i sahrane moje majke koja je presvisla od muke 27. septembra 1999. godine, slušajući i gledajući moje patnje u borbi sa mojim progoniteljima. Nisam mogao ni da sahranim svoju majku na miru. Radmila Višić iz Ministarstva za informisanje telefonom preko sekretarice Kačarevića, na dan sahrane u vreme opela, daje preteće upozorenje, a finansijska policija otpočinje akciju. upadajući istog dana u firmu. Uskratili su mi ljudsko pravo da majku ožalim i da prema pravoslavnim i srpskim običajima ispoštujem obrede. Umesto toga, stajao sam sa saradnicima pred policijom postrojen, a da ne znam zašto.

JUL donosi presudu

O čemu se, zapravo, radi? Visoki državni činovnici, članovi najvišeg rukovodstva Jugoslovenske levice pozvali su me na razgovor i izjasnili se da žele da im predam novinu GLAS JAVNOSTI.

Ja sam im, shvatajući sa kakvom silom imam posla, a pritom imajući na umu sudbinu već ubijenih ljudi, dao obračun troškova i svih investicija uloženih u formiranje i stabilizovanje dnevne novine GLAS JAVNOSTI. Tražio sam da mi te troškove adekvatno nadoknade i, kada to učine, preuzmu novinu. Posle moje takve izjave direktno i indirektno su mi zapretili fizičkom likvidacijom ukoliko im odmah i bez ikakve materijalne nadoknade ne predam GLAS JAVNOSTI. Istina, ponudili su mi, dosta nejasno, nekakvu naknadu putem preuzimanja nekih preduzeća u stečaju i, eventualno, kroz neke uvozne poslove.

Tražio sam jasnu, čistu i pravno sigurnu situaciju. Onda mi je direktno rečeno da mi je presuda doneta! Ako ne pristanem da im predam novinu, biću likvidiran. Iako priklješten ovim pretnjama, nisam pristao na ultimatum. Uporno sam, ne videći baš nikakav drugi izlaz, tražio novčanu nadoknadu adekvatnu mojim uloženim sredstvima.

Zašto nisam pristao? Nisam, jer su ti funkcioneri JUL predstavili sebe kao činovnike koji rade u korist viših državnih interesa, a nije bilo teško prepoznati da su ti "viši državni interesi", u stvari, njihovi lični interesi i interesi njihove partije. To su mi oni kasnije jasno stavili do znanja da je tako i da oni drže svu vlast ove države, kako političku, tako sudsku i izvršnu.

13

Bez obzira na pretnje, stalnim odlaganjem njihovih zahteva, odbio sam da im predam novinu. Nisam želeo da dozvolim da na hajdučki i razbojnički način otmu mukotrpno stvoren kapital. Tom otimačinom pokušali su da sebi pribave političku i materijalnu korist, a na štetu interesa mog naroda, na uštrb interesa mojih sugrađana i budućnosti moje dece i dece mojih saradnika, prijatelja i rođaka. Nisam mogao da dopustim poniženje u koje su me gurali. Mislio sam o tome kako ću sutra da pogledam u oči saradnike, prijatelje, rođake, moju decu, moj narod ako bih privatio saučesništvo u toj prljavoj igri. Tu igru su pokušali da mi nametnu prinudom i iznudom, preteći fizičkom likvidacijom, ne samo meni i mojoj familiji, već i Kačareviću kao direktoru i glavnom i odgovornom uredniku.

Repertoar njihovih ucena nije imao kraja. Hteli su da me uvuku u sofisticiranu, iako dosta providnu, obmanu i iluziju. Naime, od mene nije samo traženo da predam dnevni list da bi oni postali vlasnici bez ikakve nadoknade. Tražili su da formalno ostanem manjinski vlasnik, a u stvari postanem paravan lutka koja će i dalje da glumi vlasnika da bi sve spolja ostalo po starom, da se ne bi primetila nikakva promena, a da oni na ključne funkcije dovedu svoje ljude koji će da vode list i štampariju, određuju uređivačku politiku, sastav redakcije, kolegijum, glavnog direktora i glavnog i odgovornog urednika i sve ostale čelne ljude Redakcije i Štamparije GLASA JAVNOSTI.

Nisam mogao da poverujem. Imao sam dvadesetak raznih sastanaka sa njima u vezi s tim zahtevima. Iz dana u dan pojačavao se stepen represije i zastrašivanja. U isto vreme, u meni je svakim danom rastao sve veći otpor pritiscima i osećanje da moram smisliti i pronaći put kako opstati, i ostati to što jesam i što sam bio. Neću se, valjda, menjati u svojoj pedeset i trećoj godini! Sa trideset i trogodišnjim stažom privatnika. Bog mi je pomogao da uspem da ne ukaljam obraz. Nisam mogao sada, kada se približava penzija, da svojim pokolenjima ostavim u nasledstvo ukaljan obraz, jer mi to ni moji preci sahranjeni na Zejtinliku u Solunu, kao i oni stradali i nestali za kralja i otadžbinu 1941. godine, ne bi nikada oprostili. Verovatno bih vrlo brzo presvisnuo od noćnih mora. Eto, zato nisam mogao da prihvatim njihove ultimatume, uprkos pretnjama čitavog orkestra pregovarača koji su govorili na isti način.

2) Domaćin se lako ne predaje

Neprestano sam na nove pregovore kako bih video šta, u stvari, oni hoće. Da li će shvatiti da je ova firma, na čijem sam čelu, u ovaj projekat uložila više miliona maraka. Sa njihovim kaznama do 31.12.1999. godine, skoro 12 miliona maraka. Predočavao sam im sve investicije, naše, bankarske i inostrane, isticao sam to, ali njih uopšte nije interesovalo. Oni su razgovarali isključivo sa pozicije sile, govorili mi da su oni vlast, da drže sve poluge moći u ovoj državi. Neprestano su mi ponavljali da moram bez pogovora da im sve bez naknade ustupim.

Nisam nikako mogao da shvatim i prihvatim, a kamoli da poverujem, da se oni, na tako visokim funkcijama u ovoj državi, bave tako otvorenim nasilništvom, iznudom i razbojništvom. Moram priznati da sam se plašio. Strah je svakim danom bivao sve veći i veći. Shvatio sam da ti ljudi u svojim rukama drže veliku moć i da raspolažu velikom vlašću, a da nemaju nikakve ljudskosti niti milosti.

Na adresu naših firmi sve učestalije su počele da stižu poručene tužbe, stravične višemilionske prekršajne kazne po Zakonu o informisanju, neosnovane kazne finansijske policije. Onda su sve češće počeli da dolaze, kako Banaćani kažu, "fenderaši", tj. poreski

14

izvršitelji, da odvoze opremu. Sve je sistematično i planski rađeno da se ekonomski i finansijski iscrpi i udavi ceo poslovni sistem a time, automatski, novina i štamparija i da se tako ugroze i brojna nezavisna izdanja koja se štampaju u našoj štampariji.

Shvatio sam da ta njihova vlast ostvaruje svoje pretnje, ubija planski, organizovano i sistematično. Predočavali su mi na svim razgovorima svoju neprikosnovenu moć. Pokušavali su da me zastraše. Bilo mi je sve apsolutno jasno, ali, ipak, nisam mogao a i nisam hteo, kao čovek, kao Srbin i domaćin, da im se predam. Zato sam zajedno sa firmom i svim zaposlenima tu gde jesam, strepeći i danas šta će biti sutra ne samo sa mojom familijom, mojom porodicom već i sa drugim firmama Poslovnog sistema. Nova vlast još nije preuzela sve u svoje ruke, ali se ja nadam da će ona biti u stanju da ispravi učinjenu nepravdu.

Ta nepravda je učinjena svim firmama Poslovnog sistema ABC PRODUCT, a sam ABC PRODUCT je veštački, protivzakonitim privremenim merama, doveden u predstečajno stanje. Novina GLAS JAVNOSTI i Štamparija ABC GRAFIKA kažnjeni su više od sto puta zbog štampanja biltena "Promene". Protivzakonito je uveden stečaj u Štampariju ABC GRAFIKA.

Sve ovo su veštački izmanipulisali i protivzakonito uveli u stečaj naše firme čelnici bivše vlasti, preko svojih uzdanica, pre svih, bivše predsednice Privrednog suda u Beogradu.

Ne želim da čitaoce ove ispovesti opterećujem da sam, kada je pravda u pitanju, sazdan od prkosa, inata i neposlušnosti. Nikada u životu nisam mogao da podnesem prljave igre, podvale, nepravdu bilo koje vrste, a pogotovo ne ovakvu drastičnu iznudu sile koja je držala sve poluge vlasti u Srbiji.

U vreme pravog komunizma, kao privatnik, plaćao sam visoko cenu takvog mog životnog stava. Ali, tada mi je bilo jasno sa kakvom vlašću imam posla. Bio sam "klasni neprijatelj". Danas sve ovo oko mene doživljavam kao da je i sam vazduh u službi nemilosrdne moći vlasti koja u ime ostvarivanja svojih ličnih interesa melje sve pred sobom.

Uz svu zahvalnost čitaocima GLASA JAVNOSTI koji su se u ovim teškim vremenima neprestano javljali, davali nam moralnu podršku, političkim strankama koje su nas kroz svoja saopštenja branile, ali i koristile našu muku za sopstvenu političku promociju, nekim novinama, agencijama i televizijama koje su obaveštavale javnost o našim problemima -shvatio sam da smo ipak sami u sukobu sa neverovatnom moći, sa vlašću koja otvoreno preti likvidacijom.

Hvala novinarima i medijima!

Zahvaljujući novinarima i medijima ja sam se vratio iz inostranstva posle višegodišnjeg izgnanstva. Tamo sam oteran nepravednom osudom komunističke vlasti. Presuda je glasila: "Osuđuje se Radisav Rodić što se bavio menadžerstvom u većem obimu jer je na taj način stekao protivpravnu i imovinsku korist neadekvatnu uloženom radu i školskoj spremi" po mišljenju javnog tužioca. Sve se to odigralo u zemlji Srbiji 28. maja 1979. godine.

Zahvaljujući, dakle, novinarima koji su objektivno pisali o tom slučaju, stigoh nazad u Srbiju. Ali, doživeh da me u mom rodnom Beogradu reketiraju i da mi noću pucaju na kuću daleke 1992. godine. Tada sam se opet obratio medijima, novinarima i novinama. Pomogli su mi.

15

To su razlozi da svake godine u njihovu čast, na Svetog Savu, organizujem "Svetosavsko novinarsko druženje". To je jedno lepo druženje kome prisustvuje više od 200 novinara svih medijskih kuća. Održava se već devet godina, i postalo je tradicija.

ULAZAK U IZDAVAŠTVO

Uprkos tom bliskom i prijateljskom odnosu sa mnogim novinarima i činjenici da od 1991. godine naša firma poseduje štampariju sa rotacijama za štampu novina ozbiljnih mogućnosti, nisam želeo da se bavim izdavanjem novina a pogotovo ne dnevnom novinom. Smatrao sam to prevelikim poslovnim rizikom za našu firmu.

U okviru naše izdavačke kuće GLAS počeli smo da izdajemo mesečnike. Istorijske sveske SRPSKO NASLEĐE, bave se srpskom kulturom i istorijom. U njima su akademici, istoričari i istraživači našli prostor da prezentuju javnosti nova saznanja o srpskom istorijskom i kulturnom nasleđu. Mesečnik ŽIVOT PASA je časopis namenjen ljudima koji vole ili čuvaju pse, AUTO MOTO MARKET, časopis za oglase automobilske industrije, i slično.

Od dnevne novine sam bežao iz prostog razloga što to nije moj fah. Bilo mi je, doduše, jasno da čovek koji hoće da se bavi politikom treba da ima dnevnu novinu, ali to nisu bile moje ambicije. Postao sam novinski izdavač, moglo bi se reći, protiv svoje želje. To sam prihvatio kao biznis a ne kao politiku - tako mislim i danas. Zato sam, verovatno, i doživeo sve ovo što sam doživeo. Doživljavam i danas...

Ali, da ipak počnem moje svedočenje po redu. Evo, dakle, kako je sve to bilo...

3) Dogovor u „Rubinu": Kreće GLAS JAVNOSTI

Dana 11. aprila 1998. godine, vodeći novinari SRPSKOG NASLEĐA, ljudi iz NIP-a GLAS i naši poslovni prijatelji okupili su se u našem restoranu u vikend naselju Trešnja iza Avale. Oko 22 časa zazvonio je moj mobilni telefon. Sa Slavoljubom Kačarevićem sam izašao u susedno odeljenje da bih bolje čuo s kim razgovaram. Zvao me je naš bankar Ljuba Mihajlović, direktor KOMERCIJALNE BANKE iz Beograda. Obavestio me je ukratko da će me potražiti Manojlo Vukotić, tada glavni i odgovorni urednik dnevnih novina BLIC. Mihajlović mi je poručio: "Podrži sve što gospodin Vukotić bude tražio od tebe. Nemoj ništa da pitaš. Ja finansijski stojim iza svega. Sve ću ti potanko objasniti kada se budemo videli. Dođi sutra uveče u 20 časova u restoran RUBIN u Košutnjaku."

Nisam imao izbora. Dugo poznajem Ljubu Mihajlovića. Veoma dobro sam znao njegove pozicije i uticaj kao prvog čoveka poslovne banke sa kojom sam sarađivao od prvog dana. Zaista sam imao veliko poverenje u njega. To je bio razlog što sam svesno prihvatio da štampam i taj novi list pod nazivom NOVI BLIC, imajući u vidu da time potpuno zapošljavam instalirane kapacitete štamparije ABC GRAFIKA. Pojavom NOVOG BLICA dnevnik BLIC, je, prešao u štampariju BORBA. Time smo u tom trenutku izgubili najveći štamparski posao u Jugoslaviji.

16

Te večeri u restoranu „Rubin" od mene je Manojlo Vukotić tražio da moj stručni tim uradi sve - od instaliranje elektronske mreže i priključenja agencija Rojters, Tanjug, Beta, do svega ostalog što je bilo neophodno za normalno funkcionisanje redakcije.

Dogovorili smo se da naša firma ništa ne finansira, već da to obezbedi KOMERCIJALNA BANKA. Sve će biti urađeno tako što novom projektu i Manojlu Vukotiću ta finansijska podrška neće biti potrebna duže od dva meseca. On će, posle toga, kako su tvrdili, postati ekonomski i finansijski samostalan i moći će sam sebe da izdržava, odnosno dalje investicije neće mu biti potrebne. U to vreme, većina dobrih novinara napušta BLIC u znak protesta protiv preuzimanja ovog lista od strane političara.

Posle sastanka u „Rubinu" hitno sam, iste večeri, okupio ljude iz mog stručnog tima u firmi: kompletan rukovodeći kadar je održao kolegijum između 22 i 23 časa. Sve sam im objasnio oko novog projekta. Nisam im tada, osim Slavoljubu Kačareviću, direktoru ABC GRAFIKE, rekao ko finansira novinu NOVI BLIC u startu.

Na tom sastanku su podeljeni zadaci. Zaključeno je da se sutra do 10 časova napravi kompletan plan i organizacija: šta će ko preuzeti od obaveza, pod uslovom da stigne avans od banke u vidu nekog kredita NIP-u GLAS ili štampariji „ABC GRAFIKA".Stvari su se odjednom počele komplikovati.

Stvari se komplikuju

Manojlo Vukotić je odmah podneo zahtev za formiranje preduzeća pod nazivom NOVI BLIC, u kojem je u ime KOMERCIJALNE BANKE partner bio advokat Slobodan Luković, u ime ABC PRODUCTA - ABC PRODUCT, a u ime Manojla Vukotića njegova supruga Višnja Vukotić.

Advokati su svoj posao efikasno obavili i preduzeće je bilo za dva dana upisano u sudski registar pod nazivom NOVI BLIC.

Manojlo Vukotić je, međutim, ne pridržavajući se dogovora, četiri dana pre dogovorenog roka za pojavljivanje lista NOVI BLIC na tržištu, objavio svoju odluku da napušta BLIC, održao pres konferenciju, i sve je, iznenada, počelo medijski da se komplikuje.

O čemu je reč? Naime, već napisano i nama uručeno rešenje o upisu u sudski registar preduzeća NOVI BLIC d.o.o., Privredni sud u Beogradu je zatražio da ga odmah vratimo u sud zbog poništavanja. Registarski sudija se požalio da će dobiti otkaz ukoliko to ne uradimo. Naravno da smo rešenje vratili.

Počela je velika bitka preko medija zbog Vukotićevog preranog istupanja u javnost u odnosu na naš dogovor o terminima koje smo postigli na sastanku u restoranu „Rubin" 12. aprila 1998. ipak je usledilo poništenje sudske odluke o upisu u registar NOVOG BLICA kao novinsko-izdavačke kuće.

Naši advokati su shvatili da je Manojlo Vukotić brzoplet čovek. Zato su, u međuvremenu, po mojoj ideji, registrovali preduzeće ALPET. U tom preduzeću su registrovali tri lista kod Ministarstva za informisanje Srbije: NOVI BLIC, BLIC DANA i NAŠ BLIC. Tako su stvoreni uslovi da se koliko-toliko sanira brzopletost Manojla Vukotića.

17

U nedelju 19. aprila na pravoslavni Uskrs 1998. godine, Manojlo Vukotić je u 11 časova sa ljudima iz novog lista NOVI BLIC ušao u uređene i opremljene prostorije ABC GRAFIKA u Vlajkovićevoj br. 8, koje je za tri dana opremio, uredio i za redakciju osposobio stručni tim ABC PRODUCTA, uz obećanu finansijsku podršku KOMERCIJALNE BANKE.

Novine NOVI BLIC su prvi put izašle na tržište u ponedeljak ujutro, 20. aprila 1998. godine. Time je naša firma ispunila svoj zadatak. Opremila je prostor, kupila kompjutere, postavila mrežu, kompletan nameštaj i sve ostalo što je bilo neophodno za rad redakcije, radeći pri tom na pravoslavni Veliki petak, radeći na pravoslavni Uskrs, samo da bi se udovoljilo Vukotićevoj želji da se u ponedeljak ujutru, drugog dana pravoslavnog Uskrsa, izađe u javnost sa novim listom NOVI BLIC.

Sud zaseda u GLASU JAVNOSTI

Kada se pojavio prvi broj NOVOG BLICA, 20. aprila 1998. godine, odmah su počele gužve. Inače, tih dana ABC GRAFIKA je normalno štampala oba dnevnika: BLIC i NOVI BLIC.

Preduzeće BLIC PRESS podnelo je tužbu. Sledećih dana je svakodnevno između 20 i 22 časa, zasedalo sudsko veće Privrednog suda u Beogradu u kabinetu direktora ABC GRAFIKA Slavoljuba Kačarevića. Predsednik sudskog veća Privrednog suda u Beogradu bio je sudija Milenko Ristivojević. Oni su izdavali svakog dana po jedno sudsko rešenje sa privremenom merom o zabrani štampanja NOVOG BLICA.

Dnevni list POLITIKA objavio je desetinu članaka protiv ABC PRODUCTA i Manojla Vukotića, podržavajući zabranu novog lista NOVI BLIC. (Zbog odbijanja, etički i profesionalno, neprihvatljivog zahteva glavnog urednika POLITIKE Hadži Dragana Antića da piše neistine o ovom slučaju, tadašnji novinar POLITIKE, zadužen za sektor pravosuđa, dobio je otkaz. To je, inače, nezabeležen slučaj u stogodišnjoj istoriji POLITIKE).

Uzalud se vrsna ekipa pravnika ABC PRODUCTA svakodnevno borila, praveći nove kombinacije kako da list opstane pod nazivom NOVI BLIC. To je uspevalo punih pet dana. U međuvremenu dnevnik BLIC je napustio našu štampariju i otišao da se štampa u BORBU. Ja sam tada shvatio da je naša štamparija ABC GRAFIKA ostala bez posla i da je jedino rešenje da list, posle svih sudskih zabrana, izlazi kao izdanje naše firme NIP GLAS, registrovano i upisano u Ministarstvu informisanja pod nazivom GLAS JAVNOSTI, kako bi štamparija imala bilo kakav posao.

Tako je, 25. aprila 1998. godine, neplanirano rođen GLAS JAVNOSTI. On je nastavio da živi do današnjih dana uz veliku finansijsku podršku Poslovnog sistema ABC PRODUCT i mene lično. Osnivanje i izdavanje dnevnog lista, kao što je poznato, velika je investicija, naročito u početku. To su veliki dnevni troškovi.

U izdavanje dnevnog lista, dok prihodi ne pokriju rashode, treba stalno investirati, a Manojlo Vukotić je obećao rukovodiocima ABC GRAFIKE i izdavačke kuće GLAS da će mu novac za finansiranje novina dati crnogorska Vlada, pošto je on u stalnom kontaktu sa Milom Đukanovićem. Rekao je da ima stalne kontakte i sa Milanom Panićem, bivšim predsednikom Vlade Jugoslavije i vlasnikom ICN GALENIKA. On mu je, kaže, takođe obećao punu finansijsku podršku za list NOVI BLIC.

18

Bilo je, dakle, neophodno da ovaj izdavački projekat podrži Poslovni sistem ABC PRODUCT u narednih mesec - dva, kako je Vukotić na početku tražio od mene. Međutim, kako je vreme prolazilo, novac niotkud nije stizao. Poslovni sistem ABC PRODUCT i ja imali smo sve veće nepokrivene troškove kao investitori u formiranju dnevnog lista GLAS JAVNOSTI. Pored štampanja novine, isplaćivane su zarade članovima redakcije, honorari, putni troškovi i sve ostalo što je tražio g. Vukotić. Za to vreme Manojlo Vukotić uopšte nije dozvoljavao rukovodiocima Poslovnog sistema ABC PRODUCT, a ni meni lično, bilo kakav uvid u tekuće poslovanje Redakcije GLAS JAVNOSTI, a uređivačku politiku Vukotić je vodio samostalno, bez ikakvih konsultacija ABC PRODUCTA i mene, kao jedinih investitora projekta.

Vukotić obećava...

Najveći gubitak članice Poslovnog sistem ABC PRODUCT, štamparije ABC GRAFIKA imale su, zbog podrške izdavačkom projektu novog dnevnog lista u organizaciji Manojla Vukotića gubitak najboljeg i najsolventnijeg kupca - dnevne novine BLIC, koji smo prestali da štampamo. Taj list je uredno plaćao sve svoje obaveze. Prestali su da se štampaju u ABC GRAFICI uz obrazloženje da neće da se štampaju u štampariji gde se štampa i NOVI BLIC.

Štampanje i izlaženje novine GLAS JAVNOSTI, vrlo brzo su stvorili ogromne i nepokrivene troškove Poslovnom sistemu ABC PRODUCT, odnosno Redakciji dnevnog lista GLAS JAVNOSTI i Štampariji ABC GRAFIKA. Vukotić je stalno odlagao priliv obećanog novca, pravdajući to nekim novim dogovorima, okrivljujući neprestano Đukanovića i Panića, koji „nešto odugovlače i zatežu".

Troškovi su se uvećavali iz dana u dan, a sve ih je plaćao Poslovni sistem ABC PRODUCT i ja lično, ili neka firma iz sistema ABC PRODUCT, delom iz kredita KOMERCIJALNE BANKE, a većim delom na teret sopstvenog kapitala. Zbog toga je ABC PRODUCT, kao osnivač dnevne novine, doneo odluku da Manojlo Vukotić bude smenjen 01.01.1999. godine. Troškovi njegovog osmomesečnog poslovanja narasli su na više miliona maraka, a Vukotić i dalje nije dozvoljavao rukovodstvu ABC PRODUCTA uvid u njegovo poslovanje kao samopostavljenog prvog čoveka Redakcije lista GLAS JAVNOSTI.

4) Upozorenja i pretnje

Dana 12. decembra 1998. godine zakazan mi je sastanak kod generala policije, načelnika resora Državne bezbednosti MUP Srbije Radeta Markovića. Sastanak je zakazan u 9,30 u Ulici kneza Miloša, u starom zdanju zgrade.

Kad je general došao, pozvao me je u kabinet. Započeli smo razgovor. Odmah mi je rekao da novine nisu po njihovom ukusu, jer ih je vodio čovek koji, po njihovom mišljenju, forsira politiku Mila Đukanovića. Rekao mi je da me poznaje još dok je bio načelnik Beogradskog sekretarijata unutrašnjih poslova, kad su mi „reketaši" pucali u kuću.

Nastavili smo razgovor i ja sam mu objasnio način formiranja i finansiranja Redakcije GLAS JAVNOSTI jer je želeo da o tome zna više detalja.

19

Ispričao sam mu tada sve, uz molbu da ne traži ime čoveka koji mi je sugerisao da budem sa Manojlom Vukotićem u ovom biznisu oko dnevnih novina.

Ljutito mi je odgovorio da nema smisla da njemu, tako govorim. Onda me je upozorio: "Da li si ti svestan gde sediš i sa kim razgovaraš? Ja mogu sve da uradim što mislim i što hoću, mogu da te zabetoniram, mogu da te likvidiram i zakopam u zemlju da te niko nikada ne nađe, mogu da te proteram iz zemlje, ne izazivaj sudbinu, ne igraj se sa mnom. To što ti rekoh treba uvek da imaš na umu kad sa mnom razgovaraš. Mislim da nema smisla da te ubuduće na to opominjem."

Tada sam mu ukratko ispričao sve od početka obuhvatio period od 12. aprila do decembra 1998. godine. Kada smo završili razgovor, zatražio je da pređem preko puta u „staklenu zgradu" MUP Srbije i da se javim Danilu Pantoviću. On će me, rekao je, dalje lično usmeriti gde, šta, kako i sa kim treba da se razgovora. Pantoviću je najavio moj dolazak. Saopštio mi je da sve dalje kontakte održavam sa njim.

Pantović me je primio vrlo rezervisano. Odmah je pozvao i generala Dragana Ilića. Nije mi bilo jasno zašto je pozvao generala Ilića. Pantović je tada bio glavni čovek zadužen za medije u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije.

U toku razgovora, Pantović mi je posebno napomenuo da bi trebalo da odmah uspostavim kontakte sa političarima iz njihove stranke - JUL, i da to treba da uradim vrlo brzo. Rastali smo se uz dogovor da se uskoro čujemo, radi eventualnih daljih razgovora.

Kasnije se više nismo čuli, ali se u ime stranke JUL, pojavio prvi pregovarač: generalni sekretar JUL Ratko Krsmanović.

Razgovori sa predstavnicima JUL počeli su početkom 1999. godine. Tada me je u svoj kabinet, koji se nalazi na prvom spratu u prostorijama Direkcije JUL, u ul. Đure Đakovića br. 31, preko Milana Rodića, direktora "SRBIJŠAUME", koga sam kao dobrog privrednika iz poslovnog sveta poznavao, pozvao generalni sekretar Direkcije Jugoslovenske levice Ratko Krsmanović.Već na početku tog prvog razgovora rekao mi je: "Nas u Jugoslaviji u narednom periodu očekuju veliki problemi, kako nas kao državu, tako i sve građane. Zato treba da uspostavimo saradnju. To je, u stvari, cilj našeg sastanka. To je sada viši državni interes."

Nisam znao detalje, ali sam to prihvatio. Rekao mi je da je, tim povodom, želeo da se bolje upoznamo. Skrenuo mi je pažnju na stav njegove stranke da ja, kao zastupnik kapitala, vlasnik firme, osnivač i izdavač dnevnog lista GLAS JAVNOSTI, moram više da povedem računa o uređivačkoj politici novine.

Odgovorio sam mu: "List je takav kakav jeste. Ja sam sticajem okolnosti postao njegov vlasnik. Niti znam niti umem da pravim novine."

Krsmanović mi je tada objasnio da oni, kao stranka, u stvari žele da preuzmu kompletnu kontrolu nad dnevnim listom GLAS JAVNOSTI i da postave svoje ljude. A ja bih, po njegovim rečima, trebalo da ostanem tu kao njihov manjinski ortak. Spolja, za javnost, sve bi ostalo po starom. Ne bi se ništa menjalo. Jedino bi oni postali većinski vlasnici dnevnog lista GLAS JAVNOSTI.

20

Posebno mi je stavio do znanja da njegova stranka ima svoje ljude raspoređene u svim strukturama državne vlasti - od političke, preko pravosudne, do izvršne. Savetovao mi je i upozorio me da ne treba to da zaboravim, jer su mnogi nastradali što to nisu imali na umu.

Zaključio je da ja moram da ih poslušam i da im predam list GLAS JAVNOSTI, a da se oko nadoknade dogovorimo. Ako, kaže, ja to ne uradim, mogu očekivati da će svi članovi JUL, na svim funkcijama, biti moji neprijatelji. Naravno, sa svim posledicama.

Usput je prokomentarisao da on ne zna odakle toliki kapital ABC PRODUCTU. Verovatno je u pitanju, reče, nekakvo brzo bogaćenje. Odgovorio sam mu:

"Ja sam privatnik od 3. marta 1968. godine. To je više od trideset i dve godine privatničkog staža. ABC PRODUCT je prva veća privatna investicija stranog kapitala u Srbiji još iz vremena Ante Markovića. Pretežno je strani privatni kapital uložen, zajedno sa privatnim domaćim ulagačima, još daleke 1990. godine. ABC PRODUCT je prvi registrovan u beogradskom Privrednom sudu kao kapital-društvo po novom zakonu o kapital odnosima, a možda je i jedno od prvih u staroj SFRJ. ABC PRODUCT je, takođe, prvo privatno strano ulaganje u jugoslovensko preduzeće i taj ugovor o ulaganju je u Saveznom ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom, uz teške muke, odobren, pošto se ulaganje vršilo opet u Beogradu, a ne na nekoj drugoj lokaciji u Jugoslaviji. ABC PRODUCT je na taj način legalno pribavio sebi strani ulog i kapital. Sve što ima danas, stvorio je i imao je kao firma pre početka raspada stare SFRJ, pre početka rata u bivšoj Jugoslaviji 1991. godine. Moram da vam kažem da je ABC PRODUCT najveći deo onoga što je zaradio u zlo vreme po srpski narod, u ratnom periodu, poklonio srpskom narodu u ratom zahvaćenim područjima. Dobili smo mnogo zahvalnica od dečjih ustanova, društvenih organizacija, ministarstava i ostalih institucija i ustanova srpskog naroda. "

Objasnio sam Krsmanoviću da je Upravni odbor ABC PRODUCTA doneo odluku da se u ratnom periodu zarađeni kapital firme ne ulaže u nove investicije. Odlučeno je da se sve na neki način podeli sa narodom, jer je stav Uprave ABC PRODUCTA, uz saglasnost njegovih stranih partnera, da ne treba da gradimo svoju sreću na tuđoj nesreći. I ja lično, kao predsednik Upravnog odbora, nisam dozvolio da se firma bogati u zlo vreme, na nesreći mog naroda.

Krsmanović mi je rekao da on u te moje priče ne veruje i da misli da ABC PRODUCT nije sve uradio baš po zakonu. Ja sam mu odmah na to replicirao da je meni, kao prvom čoveku firme, savest mirna i da može da dođe bilo ko da proveri ovo što sam rekao, u samoj firmi. Napomenuo sam mu i koliko je sve kapitalnih gubitaka naša firma imala u Jugoslaviji, počev od Kragujevca, u mestu Stragari, pa do ovog ovde u komšiluku, u ulici Đure Đakovića, preko puta pumpe, u firmi Štamparije "Prosveta". Da ima dosta takvih primera. Predložio sam da neko od njihovih stručnjaka sve to proveri.

Opet je počeo da mi ponavlja da on i njegova stranka imaju ljude u svim strukturama vlasti, od političke, preko sudske, do izvršne, i da to mogu sve da provere, ali on mi je savetovao:

"Ne bi trebalo da izazivaš sudbinu. Mi ćemo proveravati šta budemo hteli i kada budemo hteli."

21

Setio sam se razgovora sa generalom Radetom Markovićem od pre nešto više od mesec dana, i da je Krsmanović u toku razgovora pored ostalih moćnika pomenuo i njegovo ime, bio sam prinuđen da Krsmanovićev ultimativni zahtev prihvatim kao realnost. Tako smo završili prvi sastanak. On mi je najavio novi sastanak uskoro napominjući:

"Razmisli o dugu Demokratske stranke za koji ja znam. To bi trebalo nekako da se krivično prikaže i da se podnese krivična prijava protiv lidera Demokratske stranke Zorana Đinđića, kao potpisnika ugovora i akceptnog naloga. On je pravno i krivično odgovorno lice koje ćemo mi goniti na osnovu dokumentacije koju ti budeš dao. To u ovom trenutku našoj stranci politički odgovara."

Odgovorio sam: "Mene interesuje da mi neko plati dug, odnosno dugovanje Demokratske stranke, ali ničija krivična odgovornost nas ne interesuje. Mi nemamo nikakve koristi od bilo čije krivične odgovornosti, bez obzira na pretrpljenu štetu i nenaplaćena dugovanja. Mi samo tražimo način da naplatimo svoje potraživanje."

Ponovio mi je da bih ja dobio drugi tretman, povoljniji, kod njega i njegovih partijskih kolega u njegovoj Direkciji, ako bih postupio po njegovom predlogu. Ja sam mu na to odgovorio da, ako želi, možemo se dogovoriti da on cesijom otkupi naša potraživanja, pa neka radi šta god hoće. Zaključio je da ćemo se brzo ponovo videti.

Nisam verovao da je sve ovo moguće. Zapravo, verovao sam da je po sredi nekakva zabuna. Jasno mi je bilo da oni žele da preuzmu novinu i štampariju, ali nisam mogao predvideti koje metode će sve primeniti da postignu taj cilj. Očekivao sam da će najavljeni naredni sastanak mnogo šta razjasniti. Ipak, sve mi je ličilo na ogoljenu pretnju, a posebno upozorenje da su njihovi ljudi iz JUL - dobro raspoređeni na svim pozicijama vlasti u Srbiji.

Razmišljajući o svemu, bio sam veoma uznemiren. Najgore je što u tom trenutku nisam znao kome da se obratim, da se posavetujem. Tada nisam slutio da ću se suočiti sa ogoljenim nasiljem i kriminalom države, odnosno ljudima koji su sebe tada smatrali državom. Kombinacije za preuzimanje GLASA

Drugi sastanak sa Ratkom Krsmanovicem, na njegov zahtev, imao sam početkom marta 1999. godine. Tom sastanku je prisustvovao i Milovan Đurović, u to vreme glavni čovek za finansije u JUL. On je tada bio direktor Osiguravajućeg društva ¨Globus¨ sa sedištem u Dositejevoj ulici br. 26. Razgovori su vodjeni o tome da bi oni trebalo na neki način da se uključe ekonomski i finansijski i pomognu list, a da list za uzvrat malo pomogne njih. Pitao sam ih šta je sa otkupom lista. Odgovorili su da je to sve još u sferi kombinatorike i da ćemo videti kada i kako ćemo to završiti. Ovaj razgovor nije razjasnio ni jednu od mojih dilema, samo je učinio da se osećam još više uznemireno. Znao sam da moram biti strpljiv i smiren. Da pustim da oni izadju prvo sa predlogom pa da onda odlučim kako da se ponašam.

Neočekivani finansijski problemi

Nepunih dvadesetak dana od početka izlaženja lista GLAS JAVNOSTI, obratili smo se Komercijalnoj banci za nastavak finansijske podrške. Dobili smo neočekivani odgovor – da nemaju dovoljno sredstava za tu namenu i uputili nas na Tomu Jančića, direktora Poštanske štedionice. Trebalo je da Poštanska štedionica pomogne Komercijalnoj banci

22

kreditom za likvidnost. Tek posle dobijanja novca od Poštanske štedionice, Komercijalna banka je deo para odobrila NIP GLAS u vidu kredita.

Dobro je poznata činjenica da Poštanska štedionica održava solventnim polovinu banaka u Srbiji.

5) Novi zahtevi da se goni Đinđić Svi dalji kontakti nastavljeni su neposredno sa Ratkom Krsmanovićem. On mi je na tim sastancima govorio ko su sve njihovi ljudi, na kojim su važnim i bitnim funkcijama u Republici Srbiji i na saveznom nivou.

Rekao mi je, na primer, da je Radmila Višić njihov čovek u Ministarstvu za informisanje i sve što se od nje traži tu je da pomogne, da je zatim njihov pouzdan čovek predsednik Privrednog suda u Beogradu Milena Arežina. Kada se od nje nešto zatraži, uradiće sve istog momenta. Odana je i pouzdana.

Pričao mi je detaljno ko su ključni i bitni njihovi ljudi u policiji. Prvo je pomenuo ministra Stoiljkovića, pa Danila Pantovića, a onda i ceo vrh srpske policije.

Takođe je pomenuo tužilaštvo, od saveznog, preko republičkog do okružnog i opštinskog u Beogradu - da su svi oni njihovi provereni kadrovi. Tako je isto govorio o ministrima, od ministra pravde, pa sve do ministra prosvete - stalno napominjući da su sve to njihovi ljudi, odani njemu i njegovoj stranci i da preko njih završavaju apsolutno sve što im treba i što se od njih zatraži, maksimalno brzo i efikasno, bez problema i odugovlačenja. Jednostavno, svi rade timski za interese njegove partije i predsednice Direkcije JUL, Mirjane Marković.

Na kraju razgovora posebno mi je sve ponovo naglasio, pitajući me da li ja shvatam svu njihovu moć i činjenicu da on i njegova stranka drže svu političku, sudsku i izvršnu vlast u Srbiji danas.

Tada me je ponovo pitao da li bih ja njima pomogao da se krivično goni prvi čovek Demokratske stranke Zoran Đinđić, jer on zna za dugovanje koje ta stranka ima prema nama. Ja sam mu odgovorio da nemam ništa od toga što će neko biti krivično odgovoran. Saglasan sam da on i njegova stranka, ako im je već stalo do toga, otkupe dugovanje i neka dalje rade šta hoće.

Nije se složio sa takvim mojim mišljenjem. Jednostavno je počeo ponovo da me podseća koliku moć ima njegova stranka. Stalno mi je skretao pažnju da to meni, kao vlasniku firme koja izdaje novine, mora biti jasno i da ne smem imati dilema, da to ne smem nikada zaboraviti.

Ja sam sve to prihvatio kao upozorenje šta me čeka ako ne prihvatim njegove zahteve oko planiranog preuzimanja Redakcije GLAS JAVNOSTI i Štamparije ABC GRAFIKA.

23

Razmišljao sam šta sve može da me zadesi. Shvatio sam da nemam ničiju podršku, da razgovor moram da nastavim, da pregovaram, kupujem vreme i da odugovlačim što duže mogu, ne bi li opstala u životu novina i Redakcija GLAS JAVNOSTI, Štamparija i celokupan Poslovni sistem ABC PRODUCT, do boljih dana.

Tokom tih razgovora stalno smo se vraćali osnovnoj temi: njihovoj zainteresovanosti za kupovinu dnevnog lista GLAS JAVNOSTI. Međutim, kako smo razgovore privodili kraju, Ratko Krsmanović je uvek pronalazio način da sve do tada dogovoreno odloži za sledeći razgovor. Nisam to razumeo. Pretpostavljao sam da i on kupuje vreme da bi njemu i njegovoj stranci bilo jasnije kako dalje da organizuju pritisak na mene i firmu na čijem sam čelu.

Nasilničko ponašanje "poštene" Milene Arežine

U jednom razgovoru g. Krsmanović je posebno istakao Milenu Arežinu, predsednika Privrednog suda u Beogradu, kao njihovog izrazito poštenog, odanog i pouzdanog čoveka. Rekao je: „Ona je tu da završi svaki posao, to je do sada pokazala i dokazala!" Napomenuo mi je to, kao uzgred.

Tada nisam razumeo zašto mi Krsmanović to posebno napominje da je „Milena Arežina njihov pošten, pouzdan i odan čovek u Privrednom sudu u Beogradu kao predsednik suda". Ali, ubrzo sam shvatio. Tih dana, neposredno posle tih razgovora, odjednom je isceniran problem bivšeg društvenog preduzeća UDARNIK u stečaju, koji je još pre deset godina bio pripojen ABC PRODUCTU.

Tada počinje drama. Počinje nasilničko, nezakonito i protivustavno postupanje i ponašanje „poštenog i odanog čoveka od poverenja JUL", predsednika Suda Milene Arežine. Pokušala je da sprovede u delo protivzakonito postupanje izmišljenih organa upravljanja DP UDARNIK. Svesno je prihvatila falsifikovane pečate kao legalne, mada je upozorena da su falsifikovani. Sve to, gledajući iz današnje perspektive, činila je kao član JUL, sa jasnim zadatkom koji joj je, po svemu sudeći, dao Ratko Krsmanović posle naših razgovora.

Manipulišući neistinom kao istinom, Milena Arežina je pokušala da destabilizuje Poslovni sistem ABC PRODUCT i da stvaranjem haosa prinudi ABC PRODUCT da traži pomoć od Ratka Krsmanovića i njegove stranke. Ratko Krsmanović bi tada, verovatno, kao pomoć tražio besplatno ustupanje lista GLAS JAVNOSTI partiji JUL, kao protivuslugu ABC PRODUCTU oko rešenja isceniranog problema zvanog UDARNIK.

O svemu tome javnost je detaljnije upoznata u seriji napisa u GLASU JAVNOSTI već u julu 1999.

Sada, posle slaganja svih činjenica, jasno se vidi da je akcija Milene Arežine u stvari bila diktirana funkcijom i partijskim zadatkom JUL, sa jasnim motivom i ciljem da destabilizuje ABC PRODUCT, da napravi probleme, tako da se firma zabavlja nametnutim teškoćama a ne stvarnim problemima tekućeg poslovanja. Zanimljivo je da se vratimo još jednom na neke detalje iz tog vremena.

Sumnjajući u direktnu umešanost g. Krsmanovića u postupke Privrednog suda, odnosno Milene Arežine, a da bih sprečio njeno protivustavno i protivzakonito postupanje u našem predmetu, ponovo sam otišao kod njega. Zamolio sam ga da pomogne kako bi se Milena Arežina urazumila, da ne bruka Privredni sud i srpsko pravosuđe.

24

Sve je smišljeno u Direkciji JUL

Nisam bio siguran, ali sam sumnjao da je u stvari sve to deo režiranog plana iz Direkcije JUL i da je, u suštini, sve to smislio generalni sekretar direkcije JUL Ratko Krsmanović sa svojim istomišljenicima. On je valjda očekivao da se od tog Arežininog isceniranog problema sa UDARNIKOM napravi veliki slučaj i da se firma ABC PRODUCT kao vlasnik lista i preduzeća GLAS JAVNOSTI prinudi da ustupi, bez naknade, svoje vlasništvo nad listom kao deo neke posebne pogodbe sa ABC PRODUCTOM.

Zahtevao sam od njega da obavi razgovor sa gđom Arežinom, da ona ne čini te izrežirane i protivzakonite radnje. Ratko Krsmanović me je posle nekoliko dana pozvao telefonom i rekao da je obavio razgovor sa Milenom Arežinom, ali da mu je ona predstavila ceo slučaj drugačije u odnosu na ono što sam mu ja ispričao, i da je sve to što ona radi, po njegovom ubeđenju, zakonito i u funkciji zaštite radnika UDARNIKA.

Ponovo sam otišao kod njega i doneo mu, kompletnu dokumentaciju vezanu za UDARNIK i ABC PRODUCT. Dokumenti su pokazivali sasvim suprotno od onoga što mu je saopštila gđa Arežina. Krsmanović mi je rekao da tu dokumentaciju on ne može da gleda, jer se u to ne razume, već me je uputio da je odnesem njihovom čoveku u Ministarstvo pravde, zameniku ministra pravde Zoranu Balinovcu koji je tada imao izmeštene kancelarije u zgradi Centrotekstila u Knez Mihailovoj ulici.

Odmah sam otišao kod Zorana Balinovca. Primio me je vrlo učtivo. Saslušao me i uzeo dokumentaciju, da je pregleda. Posle površnog uvida, rekao je da će sve to proučiti i da će o tome izvestiti Ratka Krsmanovića ali, kaže, za sutra je imao dogovoren put na Kosovo. Dao mi je broj mobilnog telefona da ga pozovem narednog ponedeljka. Na kraju razgovora, kao usput, upitao je da li sam i ja član JUL. Odgovorio sam mu da nisam i na tome se razgovor završio.

Zloupotrebe položaja

U međuvremenu je gđa Arežina, kao predsednik Privrednog suda, počela sve više i više da komplikuje situaciju. Zloupotrebljavajući položaj predsednika Privrednog suda, izdavala je protivzakonite naloge za izvršenje, kako izvršnom odeljenju Privrednog suda čiji je predsednik, tako i MUP Srbije, OUP Palilula. Činila je sve da ustoliči nelegalne radnike UDARNIKA i nelegalno izabranog direktora UDARNIKA od strane nelegalnih organa upravljanja.

Na sreću ABC PRODUCTA i uz pomoć vrsnih advokata, nijedan pokušaj Milene Arežine nije uspeo. Arežina je uporno pokušavala i mnoge druge protivzakonite radnje koje su joj padale na pamet. Opet sam se obratio Ratku Krsmanoviću da pitam - zašto to čini Milena Arežina?

Na moje upozorenje šta ću morati sve da preduzmem protiv Milene Arežine, uz objavljivanje u dnevnoj štampi, kako bi javnost bila upoznata o njenim zloupotrebama, Ratko Krsmanović mi je rekao da ne treba da žurim već da sačekam da on obavi još jedan razgovor sa njom. To sam prihvatio, uz napomenu da sve bude završeno za dan-dva.

25

Posle tog razgovora, Krsmanović je počeo da me izbegava, da ne odgovara na moje telefonske pozive. To je trajalo danima. Broj mobilnog aparata mu je u međuvremenu promenjen, a preko sekretarice u kancelariji ga više nisam mogao dobiti. Tako su svi naši kontakti prekinuti, a i ratna dejstva NATO su bila žestoko pojačana.

6) Neobičan susret u kafani „Užice"

Sreli smo se jednom, bez dogovora, slučajno, posle nekoliko dana. Sreli smo se tačno 8. jula 1999. oko devet sati uveče, u vreme kada je bila velika provala oblaka nad Beogradom. Imao sam poslovni sastanak u bašti restorana „Užice" na Autokomandi sa advokatom Rajkom Danilovićem i njegovom suprugom. U jeku najveće grmljavine, na vratima iz unutrašnjosti restorana pojavio se član Direkcije JUL, zadužen za rad svih ministara u vlasti iz JUL, lično dr Milovan Bojić, direktor Kliničkog centra „Dedinje". On je ispraćao Ratka Krsmanovića.

Kada su se rastali, pozvao sam Krsmanovića i upitao ga šta je dogovorio sa Milenom Arežinom u vezi s problemima koje mi ona stvara. Da li da to iznosim u javnost ili ne, šta su on i njegova partija po tom pitanju odlučili? Rekao sam da ja ne mogu više da čekam. Protivzakonite radnje gđe Arežine prevazilaze sve mere ljudskog ponašanja i zdravog razuma. To nanosi ogromnu štetu našoj firmi, a posebno beogradskom i srpskom pravosuđu.

Krsmanović mi je odgovorio da je ona partijski orijentisana i da iza nje stoji on i kao čovek i kao funkcioner partije, svi funkcioneri i članovi partije - Jugoslovenska levica u celini. Još mi je dodao kako smatra da treba da se setim svih njegovih ranijih upozorenja, da treba dobro da razmislim o svojim postupcima, pre nego što budem bilo šta otpočeo, jer ću se time zameriti ne samo njoj, nego i njemu lično, svim funkcionerima i svim članovima JUL. Ne savetuje mi da upoznam njihovu svemoć. Odgovorio sam mu da su teorija njegove partije jedno, a praksa drugo, i da su u velikom raskoraku.

I tada sam konačno shvatio da iza Arežine i isceniranog slučaja UDARNIK-ABC PRODUCT stoji on, a da je Arežina samo instrument, odnosno toljaga za mlaćenje ABC PRODUCTA. To sam mu otvoreno i saopštio da sve što Arežina nama radi verovatno je scenario iz njegove kuhinje i da sam prinuđen da se branim. Rekao mi je da ga "ne foliram", i dodao: "Da li ti znaš šta tek ona može da piše o tebi, šta može Arežina da uradi tebi i firmama kao predsednik Suda. To ćeš tek videti, ako počneš sa pisanjem".

Savetovao je da treba još dobro da razmislim. Pitao sam da li to znači da on meni preti i kako ja ovu pretnju da shvatim, kao njegovu privatnu pretnju, pretnju njegove partije ili pretnju države. Odgovorio je da se podrazumeva sve to zajedno i da se ne igram svojom sudbinom. Suviše mnogo rizikujem ako bilo šta budem pisao protiv Arežine. Nervozno je na moje ponovljeno pitanje da li ja sve ovo da shvatim kao pretnju odgovorio da shvatim kako god hoću i da on nema više vremena sa mnom da razgovara. Tako je naš razgovor završen.

Vratio sam se za sto i nastavio večeru sa advokatom Rajkom Danilovićem i njegovom suprugom koji su bili očevici događaja. Ratko Krsmanović je pošao desno prema Autokomandi u pravcu prodavnice udaljene pet do šest metara od bašte, promuvao se po prodavnici stalno se osvrćući - da li ga posmatram.

Posle desetak minuta Krsmanović je ušao u automobil koji je bio parkiran veoma blizu. Seo je u „sirotinjski" auto kao „zaštitnik" radničke klase, u najnoviji mercedes E klase, crne boje. Mislim da je imao registarski broj BG 209... Očigledno je da se g. Krsmanović

26

dosta uznemirio. Bilo mu je verovatno neprijatno što ga posmatramo u tom "sirotinjskom" automobilu. Nije mogao napred niti nazad, pošto je iza njega tesno bio parkiran jedan crveni „reno". Posle pet- šest minuta Krsmanović je sa svojim "mercedesom" uspeo da se isparkira i krene prema Autokomandi. Pomislio sam da ga je bila sramota što ga kao "zaštitnika" radničke klase, pogotovo radnika UDARNIKA, kako se meni predstavio, vidim kako vozi auto vredan 200.000 maraka, ako je legalno kupljen i ako je sve zakonski plaćeno da znam da ga nije bila sramota, da takvi ljudi ne razmišljaju o tome na takav način. Od tog dana nisam čuo ni video Ratka Krsmanovića, generalnog sekretara Direkcije JUL, kako mi se on u prvim kontaktima predstavio, zaduženog u JUL za ideologiju.

Naravno, plašio sam se pretnji Ratka Krsmanovića ali moj osećaj za pravdu bio je jači od njegovih pretnji. GLAS JAVNOSTI je posle nekoliko dana, u julu 1999. počeo seriju napisa o zloupotrebama i protivzakonitim radnjama predsednika Privrednog suda Milene Arežine.

Tek danas, sa distance od preko dve godine, sasvim je jasno da je Ratko Krsmanović, u ime JUL, organizovao i davao naloge predsednici Privrednog suda da zloupotrebi svoj položaj i kao član stranke JUL maksimalno angažuje u progonu svih firmi koje se nalaze u sastavu ABC PRODUCT.

Postalo je jasno zbog čega svi predmeti ABC PRODUCTA u Privrednom sudu u Beogradu imaju tretman embarga kod predsednika Suda. Sve je u njenoj režiji protivzakonito. Čak i ako tražimo statusne promene, to traje mesecima, a ne nekoliko dana kako zakon nalaže. A naši kupci i poslovni prijatelji nas često maltretiraju i žale se, u ubeđenju da smo mi preko veze "sredili" u Privrednom sudu u Beogradu da se nijedan predmet koji je u vezi sa ABC PRODUCTOM ne može pogledati, odnosno ne može u njega izvršiti uvid kao u javnu ispravu, već su svi predmeti negde sklonjeni. I dan - danas su nedostupni za javnost ili za druge pravne subjekte. To je učinjeno potpunom samovoljom i ličnim hirom predsednice Suda Milene Arežine koja je to radila po nalogu pojedinaca iz svoje stranke i po nalogu stranke. Ona je sve naše predmete držala zaključane kao državno blago, sve do dana kada su sudije Privrednog suda u Beogradu same izvršile puč i smenile je oktobra meseca 2000. godine, na talasu nastalih promena.

POSREDNO SE UKLJUČUJE I MILAN RODIĆ, DIREKTOR „SRBIJA ŠUMA"

Imajući u vidu da sam Milana Rodića kao direktora SRBIJAŠUMA iz poslovnog sveta poznavao kao sposobnog direktora (sa njim me je upoznao njegov blizak saradnik, jedan od njegovih direktora Slobodan Šarenac), posle razgovora sa Ratkom Krsmanovićem koji je završen tako da sam ja ostao u strahu šta će biti sutra, zatražio sam od Milana Rodića da me primi na razgovor.

Objasnio sam mu sve što sam doživeo i preživeo sa Ratkom Krsmanovićem. On je saslušao i pošto smo prezimenjaci (zvao me je Rođo) rekao mi je: "Rođo, ne mogu da verujem to što mi pričaš, ali ako je tako, ja ti tu ništa ne mogu pomoći, pokušaću da razgovaram sa njima. Znam samo da kad sam ja bio prisutan o tebi nije bilo nikada diskusije". Ovaj razgovor je vođen krajem jula 1999. godine. Milan je otišao na odmor sa kojeg se vratio negde krajem avgusta. Krajem avgusta pozvao me je da dođem do njega u Novi Beograd.

27

Kada sam došao, upitao je: "Rođo jesi li rešio ono dugovanje BLICA?". Odgovorio sam potvrdno da smo postigli sporazumno poravnanje.

Dalje se interesovao o pregovorima između JUL i mene o GLASU JAVNOSTI i Štampariji. Rekao sam mu da posle razgovora sa Ratkom Krsmanovićem u restoranu "Užice" niko više nije zvao ni kontaktirao i da sam čovek koji radi svoj biznis, a ako je nekome baš toliko stalo da otkupim novinu neka se javi. Milan Rodić je upitao: "Rođo, da li si zainteresovan da ti organizujem sastanak sa ovim mojim" misleći na JUL. Rekao sam da ništa nemam protiv, želeći da opet dobijem u vremenu. Pozvao me 1. septembra 1999. i rekao da mi je u ime Direkcije JUL zakazan sastanak sa odabranom ekipom novih pregovarača na čelu sa Srđanom Smiljkovićem a da će članovi biti Boriša Vuković i neki poverljivi advokat Žarko Vujačić. Sastanak je zakazan za 3. septembar 1999. u 9,30 časova u klubu Direkcije JUL u ulici Đure Đakovića broj 31. u centru Beograda.

NOVI PREGOVARAČKI TIM: POJAVLJUJE SE SMILJKOVIĆ

Posle prekida komunikacije sa Krsmanovićem pojavio se novi pregovarački tim JUL na čelu sa Srđanom Smiljkovićem. Predstavio se kao zamenik predsednika Direkcije JUL. Rekao je da posle neuspelih razgovora sa Ratkom Krsmanovićem on ima sva ovlašćenja da sa mnom i našom firmom reši problem hitnog preuzimanja vlasništva nad GLASOM JAVNOSTI, da mi ostanemo manjinski vlasnici, a oni, kao većinski, treba da dovedu ljude koji će raditi u listu. Ovakvo ponašanje šefa novog pregovaračkog tima potpuno je razjasnilo prethodno ponašanje Ratka Krsmanovića, kada su u pitanju GLAS JAVNOSTI kao preduzeće, GLAS JAVNOSTI kao list, ABC PRODUCT kao Poslovni sistem.

Ono što Ratko Krsmanović, zakulisnim radnjama sa Milenom Arežinom nije uspeo, treba da pokuša Srđan Smiljković. Ali kako? Tako što će dati nalog direktoru Republičke uprave javnih prihoda Srbije Vojislavu Stojakoviću i načelnika finansijske policije za neposrednu kontrolu Gojku Maliđanu, glavnom inspektoru Stevi Vujakoviću i grupi inspektora iz centra Novi Beograd na čelu sa Žarkom Riznićem, da uđu u preduzeće GLAS JAVNOSTI i da povodom navodne utaje poreza stvore konfuziju i zabunu u preduzećima Poslovnog sistema ABC PRODUCT. To se prvenstveno odnosilo na štamparije ABC GRAFIKA i ABC ETIGRAF i posebno na dnevni list GLAS JAVNOSTI i preduzeće GLAS JAVNOSTI kao izdavačku kuću.

Konstruisanjem prividne utaje poreza, iznudili od rukovodstva ABC GRAFIKA i GLASA JAVNOSTI uplatu svih sredstava sa žiro računa na račun Finansijske policije bez rešenja i bez ikakvih obrazloženja. Te uplate u ovoj besparici značile su veliki udarac na likvidnost svih preduzeća u okviru ABC Poslovnog sistema.

7) Ucene u klubu Direkcije JUL

Na ulaz Direkcije JUL došao sam u zakazano vreme. Domaćini su petnaestak minuta kasnili, pa sam stoga tih petnaestak minuta čekao na glavnom ulazu ispred obezbeđenja. Potom me je obezbeđenje odvelo do kluba Direkcije JUL koji se nalazio u suterenu bivše zgrade "Geneksa" (ulaz do Davida Pajića), gde su me na ulazu sačekala dva čoveka. Jedan mi se predstavio kao Boriša Vuković, savezni ministar za spoljnu trgovinu, a drugi kao Srđan Smiljković, zamenik generalnog direktora PTT-a Srbije. Otišli smo u zadnji separe sleve strane i seli u fotelje klub-garniture. Utom je naišao i treći čovek koga mi je Smiljković predstavio kao Žarka Vujačića, njihovog advokata.

28

Surovi monolog

U toku protokolarne razmene mišljenja, ministar Vuković je ritualom strastvenog pušača palio cigarilos. Za to vreme, Smiljković je mobilnim telefonom razgovarao pomoću posebnog malog mikrofona. Posle toga je prešao na konkretnu temu.

Smiljković mi je objasnio da su oni ovlašćeni od Direkcije JUL da sa mnom dogovore sve detalje te da je svrha ovog sastanka to što je Direkcija njihove stranke odlučila da hitno preuzme kompletnu kontrolu dnevnog lista GLAS JAVNOSTI. Njih trojica su, napomenuo je ponovo, dobili posebna ovlašćenja. Rekao je da odmah sa mnom treba da postignu dogovor, pošto su svi raniji razgovori s Ratkom Krsmanovićem očigledno propali. Objasnio je da je njihova odluka da, bez odlaganja, apsolutno preuzmu kompletnu kontrolu dnevnog lista GLAS JAVNOSTI.

Zamolio sam Smiljkovića, koji je vodio sastanak, da a njegovo viđenje konkretnog predloga za postizanje dogovora s našom firmom oko ustupanja vlasništva. Rekao mi je da je njihova odluka da se novina mora preuzeti i staviti pod kontrolu, bez obzira na sve eventualne probleme. Tu nema šta da se diskutuje - naglasio je - obraćajući mi se vrlo oštro i da to meni mora biti jasno. To je, kaže, državni interes i o tome nema šta više da se diskutuje - oni zadatak moraju izvršiti sviđalo se to meni ili ne.

Još je podvukao da je praksa da se svaki postavljeni cilj mora postići po svaku cenu i da "svaki postavljeni cilj njihove stranke opravdava sva sredstva" radi postizanja zadatog cilja.

"Stoga - nastavio je - viši državni interesi su u pitanju, i nemamo mi tu šta mnogo da pričamo, već samo da vidimo tehniku kako će to sve da se odradi s nama i vašom firmom. Mi ne želimo nikakva odugovlačenja. Ti moraš da budeš svestan da ti je pametnije da nemaš probleme s nama, jer naša stranka drži svu političku, sudsku i izvršnu vlast u ovoj državi. Nema dalje diskusije! Sve što ti sada govorim, moraš ozbiljno da shvatiš, da ne bude kasno."

Posebno je dodao:

"Mi se s tobom ne šalimo. Sav ovaj posao mora se što pre završiti. Ti možeš da biraš da li ćemo da ga završimo milom ili silom. Na tebi je da odlučiš! Formirana je posebna koordinacija (ja sam to razumeo kao neki štab) koji, kako reče Smiljković, oni predstavljaju u razgovoru sa mnom i ja to moram imati na umu".

Onda je rekao:

"Što se tiče živih para, ne treba da očekuješ nikakvu finansijsku nadoknadu! Naša praksa nije da vadimo pare i plaćamo ono što nam treba, kao što je vaš list GLAS JAVNOSTI. Mi to uzimamo kao stranka!"

Nije mi bilo jasno šta to znači, ali sam i dalje samo slušao.

Smiljković je predložio da se sastanemo Vujačić i ja i da vidimo šta može, eventualno, da se kompenzira. Predložio je da odaberemo neku firmu u stečaju kod Privrednog suda u

29

Beogradu. Oni će dalje završiti dogovore sa stečajnim većem Privrednog suda u Beogradu. To je dužnost prisutnog Vujačića. Što se tiče Saveznog ministarstva za spoljnu trgovinu, tu je prisutni ministar Boriša Vuković da pomogne oko nekih dozvola ili bilo čega što može biti od ekonomske isplativosti za firmu. Na taj način bi moja firma trebalo da stekne neku materijalnu nadoknadu.

Ukoliko bilo šta, eventualno, i treba finansijski podržati novčanim sredstvima tu je čovek zadužen za finansije stranke JUL, Milovan Đurović, direktor firme "Globus" osiguranje. Njega će oni zvati posebno ako bude trebalo ali - ponovio je Smiljković - njihova praksa nije da bilo šta plaćaju. s posebnom sugestijom da sve to mora brzo da se uradi.

Sve vreme ja sam samo slušao. Na kraju sam rekao da ću sačiniti kompletan troškovnik i predati ga njima da vide kolika su ukupna dosadašnja investiciona ulaganja u formiranje i stabilizovanje dnevnog lista GLAS JAVNOSTI.

Ostali učesnici sastanka se nisu uključivali u monolog g. Smiljkovića.

Ovo je bio prvi razgovor. Sve se završilo tako što je g. Vuković prihvatio da pomogne u njegovom ministarstvu (Savezno ministarstvo za spoljnu trgovinu), g. Vujačić da za dan-dva da spisak interesantnih firmi u stečaju ili pred stečajem. Sledeći sastanak bio je zakazan za narednu nedelju, s tim što je Vujačić prihvatio da se on i ja sastanemo u utorak 7. septembra 1999. u 10 časova. Boriša Vuković mi je zakazao sastanak za 6. septembar u 10 časova kod njega u kabinetu saveznog ministarstva.

Na rastanku Smiljković i Vuković su me ispratili do glavnog ulaza u zgradu Direkcije JUL u Đure Đakovića ulici, prolazom do ulice. Kada su se pozdravili sa mnom, na samom glavnom ulazu sam tada primetio belu kamenu statuu, u budističkom stilu, s likom gospođe Mire Marković, okrenutu ka ulazu u zgradu Direkcije JUL. Tada sam shvatio da svako ko izlazi kroz taj glavni ulaz iz zgrade centralnog hola Direkcije JUL mora obavezno i neizbežno da vidi tu statuu koja je na ivici trotoara postavljena tako da je svako, hteo ne hteo, morao neizbežno pogledati na izlazu iz zgrade.

Nisam razumeo smisao te statue, ali sam se setio biltena "Dijalog", koji smo mi štampali za neku crkvenu organizaciju za duhovno prosvećivanje, odnosno za borbu protiv sekti. Od tog dana mi je stalno na umu ta kamena statua, ali za njeno pravo značenje nisam smeo nikoga da upitam.

Otišao sam u savezno ministarstvo u zakazano vreme, ali gospodin Boriša Vuković je kasnio gotovo čitav sat zbog, kako se ispostavilo, nekih privatnih problema.

U međuvremenu, dok sam ga čekao u njegovom kabinetu, prišao mi je Slobodan Đurđić. Setio se da me poznaje još iz perioda Ante Markovića. Zna i za našu firmu preko njegove supruge koja je bila sekretar firme "Brodomerkur" iz Splita, s čijim sam rukovodstvom svojevremeno imao dobre poslovne odnose. Razmenili smo neka mišljenja o našim ranijim problemima u vreme Ante Markovića i njegovog čoveka - Čede Kovačevića, zaduženog za ekonomske odnose s inostranstvom.

Onda je naišao ministar Vuković, pomalo uznemiren i nervozan. Zvao je kuću i pitao da li su njegove naočare zaboravljene negde u kući. Kućna pomoćnica mu je rekla da mu je supruga sve pretražila pre nego što je otišla i da ona nije mogla da ih pronađe. Onda je

30

nazvao Borku Vučić i pitao da nisu, naočare zaboravljene sinoć kod nje. Ona mu je potvrdila da su njegove specijalne naočare zaboravljene kod nje. Poslao je svog vozača da ih donese.

U međuvremenu je neka službenica iz njegovog ministarstva donela sve naše predmete. Pozvan je i njegov stručni saradnik Dušica Milošević da razjasni neke detalje iz hrpe nerešenih predmeta naše firme. Međutim, ministar nije mogao ništa konkretno da radi. Imao je smetnje s vidom. Gospođa Milošević je u međuvremenu pokušavala sa mnom da uđe u problem.

Na kraju je pozvan i Milovan Đurović, pomoćnik ministra za oblast stranih ulaganja, kome su pripadali predmeti firme ABC PRODUCT, a stajali su nerazjašnjeni već više meseci u tom ministarstvu. Kada je napokon dobio svoje naočare i Boriša Vuković se uključio u analizu problema. Ni njemu na kraju ništa nije bilo jasno. Sve je toliko bilo zamršeno i komplikovano da je on zatražio od pomoćnika Đurovića da se sve to ponovo pregleda i utvrdi gde su propusti u njihovom radu.

Gospođa Milošević mi je sugerisala da bi na osnovu svega što je videla bilo najbolje da obnovimo naše zahteve. Predložila je da krenemo iz početka, jer su svi prethodnici u čijim su rukama bili naši predmeti mesecima, toliko sve iskomplikovali da je najjednostavnije da se ponovo podnese zahtev i da se odmah po tom zahtevu postupi i naša firma ABC PRODUCT dobije zahtevana odobrenja.

Rešavanje predmeta u ministarstvu Vukovića, po zahtevu naše firme, je nastavljeno da se komplikuje po mom mišljenju zbog nedostatka želje Vukovića da problem reši, kao i zbog administracije njegovog ministarstva, pošto su tu još na istim radnim mestima ljudi iz perioda Ante Markovića, koji su nas takođe kočili, a i sada nas koče.

Više nikakve dalje telefonske ili direktne kontakte nisam imao ni sa jednim od ovih ljudi iz Savezne vlade. 8) Strah i tiha jeza

U četvrtak, 10. septembra 1999. godine pozvao me je Srđan Smiljković. Zamolio me da odložimo zakazani sastanak za petak 11. septembra u isto vreme. U petak me je nazvao i zamolio da se sastanak odloži za 15 časova na istom mestu, u klubu Direkcije JUL u ul. Đure Đakovića. Setio sam se one bele kamene statue. Nesvesno sam je u prolazu pogledao. Osetio sam neki strah i jezu.

Kada sam ušao u istu salu kluba JUL u suterenu zgrade, sve je teklo po već viđenom scenariju sa prošlog sastanka. Ništa se bitno nije promenilo. Od mene je traženo da se to sve malo ubrza. Srđan Smiljković me je upozorio:

"Da li ti znaš kako mi sa neposlušnima postupamo? Moraš da shvatiš da su ovde, gde ti sada sediš, sedeli mnogi koji su zbog neposlušnosti stradali! Neki su pokojni! A neki su pohapšeni !"

Rekao sam mu da to što mi priča ne znam i da to što on hoće ne zavisi od mene već od njih i da bi trebalo, prvenstveno, da utvrdimo vrednosti uloženog kapitala firme i izdavača novina. Naglasio sam da ja nisam u novine uložio samo svoj novac već i novac mojih domaćih i stranih partnera kao i bankarske kredite.

31

Spremio sam kompletan troškovnik zaključno sa 31. avgustom. On mi je tada rekao da ćemo imati sastanak sa čovekom koji vodi finansije. Na sledeći sastanak će ga pozvati. Ali, naglasio je, insistira na brzom rešavanju svega. Konkretno je zadužio Vujačića da ubrza i što pre dostavi spisak, meni interesantnih, firmi u stečaju ili pred stečajem.

Vujačić je tada naglasio da ima neki najnoviji spisak koji se pravi. Da je sve u toku i vrlo brzo gotovo. Da će mi ga dostaviti za dan-dva. Ministar Vuković se tada interesovao da li je ono što je on obećao gotovo u njegovom ministarstvu, na šta sam mu odgovorio da nije ništa realizovano od onoga što smo dogovorili.

Smiljković je tada bio kategoričan. Rekao je da on traži da se to sa nama što pre realizuje, po kratkom postupku, da nema šta tu više da se odugovlači. Gledajući me u oči, ponovio je:

"Firma i list GLAS JAVNOSTI moraju se hitno staviti pod našu kontrolu. Da li ti to razumeš? To je, u stvari, glavni zadatak ovog sastanka!" - naglasio je. "Sve ostalo je stvar dogovora i tehnike koju će odraditi ljudi za to zaduženi, a sve što treba u sudu (Privredni sud u Beogradu) tu je sve pod našom apsolutnom kontrolom. I tu će se sve vrlo brzo okončati, onako kako ja dam nalog Arežini!"

Sve to sam doživeo kao pretnju šta me čeka ako ne prihvatim takav njihov način rada oko preuzimanja GLASA JAVNOSTI.

Shvatio sam da razgovor moram nastaviti i da moram neprekidno pregovarati, odnosno kupovati vreme i odugovlačiti, koliko se to može i koliko budem uopšte uspeo u svemu tome. Ako budem sve to naglo presekao i rekao šta stvarno mislim o svemu, da izađem demonstrativno, da ih nazovem imenom koje im pripada, šta dalje?

To nisam smeo, nikako. Toga sam bio svestan. Samo treba pregovarati i moliti Boga da se nešto dogodi što će me spasiti ovog košmara, vrtloga i mračne sile vlasti koja ovako otvoreno radi šta hoće i kako hoće. A ja moram da se izborim sam, i nekako da opstanem i preživim, da sačuvam živu glavu, svoju porodicu, svoje saradnike, firmu i imovinu i, na kraju, svoju čast i ljudsko dostojanstvo, da me oni ne uvuku u svoje mračne kombinacije, da ne postanem jedan od njih.

Tek danas shvatam koliko su perfidno radili da me savladaju. Krajem septembra umrla mi je majka. Očito je da su za psihološko uništavanje koristili moju porodičnu tragediju. Baš na dan kada su se pojavile čitulje u novinama, pojavila se i brojna grupa finansijskih i redovnih policajaca u mojoj firmi, navodno radi vanredne kontrole, mada je redovna kontrola završena desetak dana ranije.

Danonoćno su postrojavali moje saradnike i mene, saslušavali, pretili, pretresali sve prostorije u čitavoj zgradi.... Zabranjen je i rad Redakcije i Štamparije - navodno u interesu finansijske kontrole (1. i 2. oktobra GLAS JAVNOSTI nije mogao da izađe).

U sredu, 6. oktobra 1999. godine, oko podne, pozvao me je preko moje sekretarice, Srđan Smiljković. Doživeo sam taj poziv kao nastavak priče sa prethodnim maltretiranjem od strane finansijske i redovne policije. Pitao je da li ima razloga da se vidimo i nastavimo razgovore.

32

Odgovorio sam da ne vidim zašto se ne bismo videli i da on odredi termin.

On je odmah zakazao - 7. oktobar 1999. godine, u 11 časova. Pitao je da li to može da bude u njegovoj kancelariji u Takovskoj br. 2, u zgradi Glavne pošte. Prihvatio sam vreme i mesto. Došao sam na zakazani sastanak. Pred zgradu Glavne pošte "ford eskortom" dovezao me je naš građevinski inženjer Boro Uljarević. Kad sam stigao u kabinet Smiljkovića, sačekao me je direktor "Globus" osiguranja Milovan Đurović. Srđan Smiljković je kasnio. Posle nekoliko minuta pojavio se prvo advokat g. Žarko Vujačić, da bi posle kraćeg vremena stigao i Smiljković.

Razgovori su počeli kurtoazno. U uvodnom razgovoru Smiljković je pričao o stradanju članova SPO od pre nekoliko dana u saobraćajnoj nesreći. Kaže da ih je poznavao i da su se viđali, da su nedavno bili zajedno. Usput je spomenuo i ranija stradanja njegovih prijatelja, partijskih kolega i saradnika koji su sada, eto, pokojni, sve vreme upirući pogled u mene.

Pomenuo je još neka imena njegovih nekadašnjih kolega koji su zaglavili u zatvoru, kao što je, na primer, vlasnik firme "BTC" Nenad Đorđević. Napomenuo je, ponovo okrećući pogled prema meni, da živimo u teškim vremenima i da ne valja štrčati i biti neposlušan. Tada ga je neko nazvao mobilnim telefonom. Tog momenta mi je kroz glavu prošla misao da moram po svaku cenu nastaviti razgovore kako bih dobio u vremenu nadajući se da će nekako i ovo zlo da prođe.

To je jedino oružje koje su mi oni nametnuli, a ja prihvatio kao odbrambeno, sa stalnom nadom po onoj srpskoj da "ničija nije gorela do zore." Po završetku telefonskog razgovora, Smiljković je neobavezno započeo priču o Italijanima koji su tu kao suvlasnici i da imaju veliko opterećenje što moraju njima, kao direktorima, da obezbeđuju tri do četiri čoveka da budu uvek uz njih, od prevodilaca preko vozača do adekvatnih pratilaca. To im dosta otežava komunikaciju. Stoga su i zatvorili ovaj deo ulice, od Takovske prema crkvi Svetog Marka...

Posle uvodnog razgovora Smiljković me je konkretno upitao šta je to Finansijska policija našla u našoj firmi. Da li je to neka poreska utaja, po njegovim saznanjima, oko pet miliona dinara, za sada? Odgovorio sam da mi nije poznato da je policija bilo šta nezakonito našla. Znam samo da nešto rade, ali njihove nalaze i rešenje još nismo dobili. Znam samo da smo dobili zabranu rada koja je povučena, kao što je i njemu poznato, kao što je poznato svima iz sredstava javnog informisanja.

Rekao sam da nemam ništa protiv kontrole Finansijske policije, ali smeta njihov način rada, pristup i ponašanje koje nije, u našem slučaju, u skladu sa njihovim pravilima službe.

Žarko Vujačić se uključio u razgovor i izvinio se što nije mogao da dostavi obećani spisak firmi koje su pred stečajem i u stečaju, kako je ranije dogovoreno, ali je ponovio obećanje da će to uraditi najkasnije do ponedeljka 11. oktobra, za kada je zakazan i novi sastanak.

Smiljković je tada napomenuo da Boriša Vuković nije mogao prisustvovati ovom sastanku zato što je morao da otputuje na dogovore o ruskom gasu sa Mađarima. Mađari,

33

navodno, ne dozvoljavaju prolazak gasa jer čekaju odluku Brisela. Pomenuo sam problem grejanja grada, ako plin ne dođe, jer se većina toplana preorijentisala na plin kao energent.

Na to se nadovezao Smiljković pričom da on ima velikih problema u rodnom kraju, u okolini Trstenika. Da tamo ima kuću k'o kasarnu, koju mu je otac napravio, i da redovno mora, najmanje dva dana pre nego što ode, da javi tetki da upali grejanje. Inače se smrzava ako to ne uradi, jer kuća ne može nikako da se zagreje...

Milovan Đurović je zadužen da do ponedeljka 11. oktobra 1999. zajedno sa advokatom Žarkom Vujačićem, završi registraciju nove firme - preduzeća, odmah, po hitnom postupku, bez kompletne dokumentacije. Dokumentaciju će naknadno dostaviti posle upisa u sudski registar. Sve to nije nikakav problem, zajedno su konstatovali! U Privrednom sudu sve će završiti za jedan dan!

Rekli su da će sve oko registracije nove firme biti tako gotovo na Smiljkovićevu urgenciju, preko partijske koleginice, predsednice Privrednog suda Milene Arežine. Ta novoregistrovana firma bi trebalo da bude vlasništvo neke njihove firme pod nazivom, čini mi se, MEDIA CENTAR ili slično. To novoosnovano preduzeće bi trebalo da postane partner u promeni vlasništva GLASA JAVNOSTI, preduzeća kao društva sa ograničenom odgovornošću, koje je ujedno osnivač i izdavač dnevnog lista GLAS JAVNOSTI.

Tada sam se umešao u razgovor: "Ukoliko već prodajem firmu GLAS JAVNOSTI i list GLAS JAVNOSTI, onda prodajem i celu firmu i ceo list!"

Srđan Smiljković je na te moje reči reagovao povišenim tonom, burno. Ultimativno je zahtevao od mene da moram ostati vlasnik 49 posto preduzeća GLAS JAVNOSTI, a ujedno i lista.

Kada je Srdjan Smiljković pomenuo Voju Stajakovića i Stevu Vujakovića, shvatio sam koju igru igra. Srdjan, kao glavni orkestrator JUL, nameravao je da uz pomoć Uprave prihoda Republike Srbije, Voje Stajakovića i šefa novobeogradskog centra finansijske policije Žarka Riznića, isfabrikuje što je više moguće tužbi protiv ABC PRODUCT. Njihova namera je bila da mi na taj način oduzmu list GLAS JAVNOSTI, Štampariju ABC GRAFIKA, kao i ostale moje firme.

9) Tražim uloženi novac, a oni hoće džabe

"Treba i dalje da nastaviš da radiš - rekao je oštro - onako kako mi to budemo tražili, po novoj organizaciji, sa novom upravom, novim konceptom i novom uređivačkom politikom, sa svim novim ljudima koje mi budemo postavili!"

Nisam se složio sa Smiljkovićem. Rekao sam samo da ćemo o tome kasnije. Smiljković se tada vratio na Finansijsku policiju. Rekao mi je da onih pet miliona dinara koje je, navodno, pronašla Finansijska policija, kao naša poreska dugovanja prema državi, tu ima i krivične odgovornosti, ali reče on, neće biti nikakvih problema. To samo treba uzeti u obzir kod obračuna vrednosti preduzeća GLAS JAVNOSTI i umanjiti njegovu vrednost za iznos poreskih obaveza tj. tih pet miliona dinara i biće sve u redu.

"Naša stranka je - reče Smiljković - u mogućnosti, odnosno mi u ime stranke, da te vaše poreske obaveze ,ispeglamo', ali za taj iznos cena GLASA mora biti umanjena! Mi u

34

JUL imamo svoje ljude svuda. Imamo načina da 'ispeglamo' sve te vaše poreske obaveze! To je moj posao i posao moje stranke. To treba da shvatiš i da prihvatiš kao realnost!"

Smiljković je tim isfabrikovanim rešenjima planirao da me možda dodatno uceni nekim montiranim procesom, pritvorom ili zatvorom kako bih na kraju tog planskog maltretiranja konačno bio prinuđen i morao besplatno dati GLAS JAVNOSTI. Tada sam shvatio šta me, u stvari, čeka. Ukoliko tako ne postupim, ili ću biti pokojnik jer će me likvidirati ili montiranim sudskim procesom oterati na dugogodišnju robiju! To bi trebalo, u stvari, da bude moja sudbina ako ne pristanem na neko fingiranje nekog "peglanja" mojih dugovanja ili dugovanja mojih firmi radi ustupanja lista i štamparije.

Odlučnošću da ne podlegnem uceni skupio sam hrabrost i Smiljkoviću sam odgovorio:

"Za tim ,peglanjem' naših navodnih poreskih obaveza nema potrebe. Smatram da mi ništa nismo dužni, kako za porez tako i za ostale obaveze prema državi i budžetu. Istina je suprotna: nama je država dužna za angažovanje naše imovine u ratnom periodu, a tu su, ako treba, i MUP i VJ. I oni su našu imovinu angažovali, pa i sa njima možemo to isto i mi da ,ispeglamo', ako je to uopšte potrebno. Ali, smatram da nema nikakve potrebe za takvim ,peglanjem'. Mi treba da se konkretno dogovorimo šta dalje da radimo. Ako Finansijska policija bilo šta utvrdi, taj njihov nalaz mora da prođe sve instance žalbenog i sudskog postupka koji zakon dozvoljava, pa kad to sve postane apsolutno punovažno, onda će to naša firma i da plati ili da prebije sa saveznim ili republičkim budžetom. To ne može biti predmet nikakvog prebijanja između vas i mene na današnjem razgovoru. To ne može uopšte biti predmet razmatranja u ovom konkretnom poslu oko kupovine GLASA JAVNOSTI!"

Ponovo sam naglasio da nama država duguje veliki iznos, mnogo veći od onoga koji on pominje. Smiljković me je nekako čudno gledao i prokomentarisao:

"Ti zaboravljaš da u razgovoru sa mnom ne smeš biti neposlušan! Na to sam te već više puta upozorio, ali ti si izgleda, nastavio po starom!"

Razgovor su, kao da je dogovor sa mnom postignut, nastavili Smiljković, Đurović i Vujačić o licu koje će odrediti da bude direktor tog novog društva tj. GLASA JAVNOSTI, o tome kakve kadrovske promene treba da uslede posle njihove "kupovine", kako u redakciji tako i u firmi GLAS JAVNOSTI.

Dao sam im kompletan troškovnik koji je rađen na bazi stvarno utrošenih sredstava u organizaciju projekta i formiranju novina i preduzeća GLAS JAVNOSTI. Ti troškovi su izneli negde oko 7.030.000 nemačkih maraka dinarske protivvrednosti, po kursu na dan ulaganja, a prema obračunu do 31. avgusta 1999. godine.

Srđan Smiljković je rekao da njega to uopšte ne interesuje, već to treba da dam Milovanu Đuroviću koji je u ime stranke zadužen za finansije.

Ponovo smo se vratili na Privredni sud. Oni su se međusobno dogovorili kako će izvršiti formalno-pravne radnje oko registracije novog preduzeća i kako će, preko Arežine, predsednice Privrednog suda, završiti registraciju tog preduzeća za jedan dan! To je moguće

35

ponovo, i bez prateće dokumentacije koju će naknadno dostaviti u sudske spise. Za njih je bitno da se rešenja dobiju za jedan dan.

Slušajući njihov dijalog tada se ponovo setih naših svakodnevnih muka sa Privrednim sudom oko naših upisa u sudski registar koji traju mesecima, a i ovih presuda protiv nas, gde se rešenja o privremenim merama donose istog dana kad se i predaje tužbeni zahtev, koji je apsolutno neosnovan i za koji ne postoji nikakva prateća dokumentacija. Setio sam se i svih naših muka oko UDARNIKA, koje veštački komplikuje Arežina svojim manipulacijama, forsirajući svoje ljude, priznajući falsifikovan pečat, nelegalne organe upravljanja, savetujući te ljude da kriminalnim radnjama - krivotvorenim pečatom, rade ono što ona od njih zahteva u interesu svog partijskog zadatka.

Razgovor je nastavljen mojim pitanjem o tome kako oni misle da refundiraju ili plate ABC PRODUCTU ustupanje osnivačkih prava vlasništva preduzeća koje je osnivač i izdavač dnevnog lista GLAS JAVNOSTI.

Upitao sam Smiljkovića: "Ima li mogućnosti da našoj Štampariji neko odobri neki veći, povoljan, devizni kredit za kupovinu opreme, kako bi Štamparija mogla da se osposobi za kolor štampu dnevnih novina?"

On mi je odgovorio: "Nemamo nikakve mogućnosti!"

Pitao sam: "Da li može da nam da povoljnu finansijsku podršku neka vaša banka kao što je npr. Univerzal banka?"

"Takva mogućnost uopšte ne postoji - odgovorio je Smiljković - O tome ne treba da razmišljaš."

Ja ponovo upitah: "Kako onda mislite da platite to što je ABC PRODUCT uložio gotov novac u stvaranje i finansiranje dnevnog lista i preduzeća GLAS JAVNOSTI?"

On odgovori: "Ne znam i neću dalje o tome da razgovaram. Tražim da se najpre napravi ugovor o ustupanju i da se ustupanje registruje u sudu, pa tek onda da se razgovara o tome kako će se platiti!"

Rekoh: "Trebalo bi da bude upravo obrnuto, da se prvo dogovorimo i da vidimo na koji način ćete to našoj firmi platiti, pa tek onda sve ostalo možemo da uradimo!"

Smiljković je taj moj predlog kategorički odbio i izašao u susednu kancelariju, verovatno da telefonira. Kada se vratio ponovo je počeo priču o njegovim prijateljima koji su zbog neposlušnosti stradali.

"Ovde su bili sa mnom često, ali eto sad ih nema! Nisam im ja kriv što su bili neposlušni. Bio sam im prijatelj, pa i sad već pokojnom Boškoviću, koji je juče sahranjen. Poznavao sam i sve ostale iz obezbeđenja koji su takođe poginuli. Poznavao sam i pokojnog Kundaka..."

Shvatio sam da su to su bile očigledne aluzije na ono šta mene čeka, ako ne prihvatim njegov stil, način i plan o preuzimanju preduzeća GLAS JAVNOSTI.

36

Znao sam da razgovor moram nastaviti, kupovati vreme, odugovlačiti. Ako budem presekao i rekao šta stvarno mislim, da izađem demonstrativno, da ih nazovem imenom koje im pripada - to nisam smeo. Nikako. Treba nastaviti pregovore, to mi je sad jedino oružje. Posle ću smisliti nešto. Računao sam, dogodiće im se nešto važnije, nešto urgentno, malo će me zaboraviti u svojim hajdučkim kombinacijama. Ušao sam u pravi vrtlog u kojem mračne i moćne sile vlasti otvoreno rade šta hoće, a ja moram da se izborim, nekako da pobedim, da sačuvam glavu, porodicu, svoje saradnike, imovinu i, na kraju, svoju čast, da me ne uvuku u svoje mračne kombinacije, da ne budem jedan od njih.

Tako je završen taj razgovor o GLASU JAVNOSTI. Dogovorili smo se da se nađemo iduće nedelje i da sve završimo do četvrtka, 14. oktobra 1999. godine. Na kraju razgovora Smiljković me je izdvojio u stranu i direktno pitao: „Šta si rešio, hoćeš li nam dati dokumentaciju da krivično gonimo Đinđića? Zašto još štampaš taj Đinđićev bilten "Promene"?"

Odgovorio sam: "Mi taj Bilten štampamo za pare. Kao što smo štampali i bilten vaše stranke, na kojem ste baš vi na slici, i koji nam još nije plaćen."

"Štampam Bilten, koliko ja znam, za Čedu Jovanovića."

"To nije tačno! Treba da ti je jasno da iza svega toga stoji Đinđić. Zašto ti mene ne poslušaš i ne podneseš krivičnu prijavu, da gonimo Đinđića, a možda i uhapsimo. To što je on kao predsednik stranke ostao dužan vašoj firmi, koliko sam ja informisan, radi se o velikom novcu i to je prevara", bio je uporan Smiljković.

Odgovorih: "Nemam ništa od bilo kakve prijave, niti želim da zbog toga neko krivično bude gonjen, jer sam ja čovek koji vodi posao. Mene samo interesuje jasan poslovni odnos, da mogu da naplatim ono što moja Štamparija štampa, a ostalo me ne zanima... Ako hoćete, otkupite dug o kome pričate, pa sami odlučujte o tome šta će biti."

Ponudio sam Smiljkoviću diskont od 30 posto, da otkupi i avansno plati dug Demokratske stranke, a on mi je odgovorio: "Da li ti shvataš da ja ništa ne plaćam?! Nego šta ćeš sa štampanjem biltena?"

Ponovio sam: "Za mene je bilten "Promene" isto što i bilten JUL ili bilten SPS ili bilten radikala i ostalih političkih stranaka koje su svoje biltene štampale kod nas. Svima smo štampali i svi su platili, samo od vaše stranke (JUL) nismo dobili novac za bilten koji smo uredno odštampali."

On me je upitao: "Da li ti znaš da je taj bilten koji štampaš (misleći na bilten "Promene") direktno protiv interesa države i naroda, a direktno je i protiv naše stranke. Ja ti lično savetujem da odmah da prekineš to da štampaš. U suprotnom, imaćeš teške posledice zbog neposlušnosti."

Odgovorio sam: "Mene politika ne interesuje. Svako jutro, sve što odštampamo, pa i taj bilten, predajemo javnom tužiocu, a javni tužilac, ako smatra da treba da ga zabrani, neka ga zabrani i ako rešenje o zabrani štampanja dobijemo, onda ćemo postupiti po rešenju tužioca. Mi apsolutno poštujemo zakone države u kojoj živimo i privređujemo. Mi smo samo

37

štampari! Osim toga, naši pravnici i advokati dali su tumačenje da je to bilten, a ne javno glasilo, i da nije neophodna njegova registracija u Ministarstvu za informacije."

U vreme mojih sastanaka, koje je organizovao i vodio Srdjan Smiljković, ABC PRODUCT, kao i ostale naše firme bile su preplavljene policijom‚ kako onom u uniformi, tako i finansijskom. Jedan od inspektora beogradskog MUP, odgurnuo je našeg čuvara uz pretnju: "Samo Slobodan Miloševć može od mene da traži značku".

Posle tog incidenta, prekinuli smo svaki kontakt sa policijom i tražili smo da se taj arogantni policajac legitimiše. U tome smo uspeli kada je dotični policajac, pretražujući zgradu, ušao u prostorije predstavništva kompanije Ronaco Systems, iz Dovera, država Delaver, SAD. U tom trenutku, Dragan Vlahović, glavni urednik GLASA JAVNOSTI prišao je policajcu i upitao ga: "Ko ste vi da se tako bahato ponašate"?

Branko Ivošević, inspektor Finansijske policije mu se obratio rečima: "Zašto se ne identifikuješ? Na to si obavezan po zakonu".

Tako smo saznali da je njegovo ime Kozić i da je zajedno sa Aleksandrom Miloševićem zadužen za medije u Beogradu. Reki su nam da su došli da provere da li još uvek štampamo bilten "Promene". Odgovorio sam mu da se bilteni ne štampaju u prostorijama strane kompanije, već u prizemlju gde se nalazi naša Štamparija. Oni su zatim zatražili da otvorimo sef u kome su se nalazila važna dokumenta. Poslušao sam. Pretražili su ga i nisu ništa našli. Nakon toga nastavili su da vršljaju po drugim delovima zgrade, dok su urednici i novinari, uključujući i mene bili zgranuti njihovom bahatošću.

10) Antić i Mihajlović su ljudi prošlosti

Na sve to Smiljković me je ponovo upozorio: "Moraš da shvatiš da je bilten koji štampa tvoja Štamparija direktno protiv interesa države i naroda, a posebno je protiv interesa moje partije! To što radite, znajte, neće biti dobro za tebe lično, i za vašu firmu. Moja partija, ja i moji prijatelji ćemo se za to postarati!"

Tada mu rekoh: "Onda predloži tužiocu, pošto je vaš čovek, da izda zabranu štampanja našoj Štampariji, pa će Štamparija odmah postupiti po nalogu tužioca." - prokomentarisao je: „Valjda to nije jedini posao vaše Štamparije?"

"Nije jedini, ali nije ni zanemarljiv, jer je to sporedan posao i radi se u vreme kada radnici sede a mašine stoje. To je čista ušteda, pa ako potraje mesec dana, to će biti ceo platni fond za radnike Štamparije. Imamo veliki broj radnika na platnom spisku. Ja nemam prava da radnicima uskraćujem pravo na rad i da im oduzimam posao. Uostalom, neka nam i vaša firma, PTT Srbije, da nešto da štampamo. Mi ćemo štampati bez ikakvih političkih predubeđenja. Nas politika uopšte ne interesuje!" - bio sam jasan.

"Mi imamo svoju Štampariju i sve u njoj štampamo" - rekao je Srđan.

"Znam tu Štampariju. U njoj je tehnički nemoguće da se odštampa sve što PTT-u Srbije treba" - primetio sam.

Na kraju, Smiljković mi je izričito i ljutito, pretećim tonom, rekao: "Ti si nekooperativan i neposlušan! Moraš dobro da razmisliš šta radiš. Ne možeš da radiš ništa što

38

nije u interesu moje partije. Moraš odmah da nađeš način da prestaneš sa štampom biltena "Promene". Jer, to što ti radiš, ponavljam opet, mnogo smeta interesima moje stranke. Posebno te upozoravam da će moja stranka i ja lično, preko svojih ljudi, učiniti sve što treba da se njeni interesi u ovom slučaju zaštite!"

Na to sam mu ponovio: "Pre svega, to nije u mojoj nadležnosti, već u nadležnosti direktora Štamparije. A ako hoćete da zabranite bilten, pozovite tužioca da izda rešenje o zabrani štampanja. Ja ne mogu, nisam ovlašćen i ne želim da radim posao pravosuđa i tužilaštva. Ponovo, pretećim tonom, mi reče: "Takvo tvoje ponašanje u Direkciji moje stranke, na našoj "koordinaciji" (valjda im je to taj štab za progon medija) gde ću ja podneti izveštaj, neće biti dobro prihvaćeno. Sve može mnogo teško da komplikuje situaciju u tvojoj firmi i oko tvojih firmi. I tebe lično, takvo ponašanje, službeno i privatno, može skupo koštati. Takvo tvoje, tvrdoglavo i neposlušno ponašanje prema meni i mojoj stranci..." - Smiljković je već bio veoma ljut. "Upamti da ja i moji u stranci takvo ponašanje nećemo da ti oprostimo!" - rekao je preteći.

Odgovorio sam: "Ja nemam ništa protiv tebe, niti protiv bilo koga iz tvoje stranke. U politiku se ne mešam. Politika me ne interesuje. Ko dođe da plati, Štamparija štampa. Hvala ti na svim upozorenjima! Sve sam razumeo. Razmisliću."

A onda sam još dodao: "U ime vaše stranke, ranijih godina, više puta me je za mnogo šta molio Hadži Dragan Antić, direktor "Politike". Nekoliko njegovih molbi sam prihvatio, i taj posao je na kraju bio velika finansijska šteta firme. Ja sam to učinio zbog ultimatuma Hadži Dragana Antića. Ali, našoj firmi to nikada nije bilo nadoknađeno, kako je obećano."

Odgovorio mi je: „To što si razgovarao sa Hadži Antićem nema nikakve veze sa ovim, jer je Hadži Antić čovek prošlosti. Sada nastupaju nove snage, ljudi budućnosti..."

Nastavio sam: "Ljuba Mihajlović, direktor Komercijalne banke, takođe je u ime viših državnih interesa mnogo šta molio! To sam ja i učinio zbog njega, ali to takođe nikada nije nadoknađeno našoj firmi."

"I Ljuba Mihajlović je takođe čovek prošlosti!" - odsekao je Smiljković.

"Mi nismo politički opredeljena firma. Nas interesuje samo ekonomski rezultat u ovoj groznoj finansijskoj situaciji. Ali, kad se sledeći put sastanemo, videćemo šta ćemo dalje." jedino je što sam u tom trenutku mogao da kažem.

Rastali smo se uz dogovor da se iduće nedelje, 14.10.1999. godine, ponovo nađemo. Po izlasku iz kabineta sreo sam bivšeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije g. Lilića. Čini mi se da je upravo dolazio u kabinet iz koga sam ja izašao.

Čim sam izašao iz zgrade i seo u automobil sa čovekom koji me je dovezao, inženjerom Uljarevićem, pitao sam ga: "Da li si video ko je sve dolazio u ovu zgradu?"

"Upravo je ušao bivši predsednik Lilić."

Usput sam razmišljao o toku sastanka. Kad sam ušao u svoju kancelariju, pozvao sam jednog od učesnika sastanka, Đurovića, direktora "Globus osiguranja". Izneo sam mu neke ideje oko spornog biltena "Promene". Ali on o toj temi nije hteo da razgovara.

39

"Rodiću, molim te shvati dobro da ja lično neću da imam ništa sa onim što je tebi na sastanku koji se upravo završio rekao Srđan Smiljković. Mene, molim te, nikako nemoj da mešaš sa takvim ponašanjem. To nije moj stil rada, razgovora, pregovora, poslovanja i razmišljanja. To je način i pristup samog Smiljkovića. Što se tiče GLASA, cifre iz obračuna koje si dao na sastanku suviše su visoke." - rekao je.

"To su cifre stvarno utrošenog novca. Sam možeš, ako želiš, da se u to uveriš. Nemam ništa protiv i da to oko cifara rešimo kada se budemo videli i kada posao bude pred finalizacijom." - rekao sam.

Odmah sam nazvao Srđana Smiljkovića, ali mi njegova sekretarica reče da je on zauzet nekim važnim sastankom. Ostavio sam poruku da mi se javi. U njegovo ime javio mi se posle petnaestak minuta advokat specijalnih aranžmana direkcije JUL, Žarko Vujačić. Ponovo je bilo reči o biltenu „Promene".

Pošto sam sve to razumeo kao neku čudnu i nejasnu situaciju, nazvao sam odmah načelnika Gradskog sekretarijata unutrašnjih poslova Beograda, generala Branka Đurića zvanog Buca i pitao: "Možete li da me primite?"

"Može, ako dođeš odmah, jer sam posle zauzet."

Odmah sam otišao. Objasnio sam mu ceo slučaj oko sastanaka sa Srđanom Smiljkovićem zbog štampanja biltena "Promene" i šta mi rade Smiljković i ostali članovi JUL oko GLASA JAVNOSTI, pokušavajući da mi bez naknade otmu, kako novine, tako i Štampariju. Objasnio sam mu Smiljkovićevo ponašanje i šta stoji iza svega toga, šta mi je Finansijska policija, zajedno sa njegovom policijom Odeljenja privrednog kriminala, zadnjih dana radila i uradila, i šta je, u stvari, razlog i pozadina svega toga.

Objasnio sam mu, takođe, da naša Štamparija uredno predaje svakog jutra javnom tužiocu sva glasila koja su tog dana štampana kod nas i da je to naša zakonska obaveza.

Pažljivo me je saslušao. Dao mi je nekoliko saveta, privatno kao čovek, nezavisno od funkcije, rekavši: "Ja nisam biznismen, ali smatram da u poslu svi odnosi treba da se zasnivaju na ekonomskim interesima svih subjekata u igri. Ako ste vi usaglasili vaše interese, ne bi trebalo da pravite nepotrebne komplikacije. Potpuno je normalno da se nadoknadi novac onome ko je novac u neki projekat uložio. Meni lično nije jasno zašto se od mene tražilo da moje službe utvrde ko to štampa bilten „Promene" ako vaša Štamparija svakog dana uredno dostavlja tužilaštvu na potpis sve primerke štampanih glasila po najmanje tri primerka od svake vrste glasila."

Ni njemu, kako mi se činilo, nije bilo jasno zašto je tužilaštvo tražilo od policije da utvrđuju to što im je poznato, kada su svaki dan uredno obaveštavani iz naše Štamparije o čemu postoji i pismena dokumentacija.

Razgovor smo završili do kraja otvoreno, a rastali smo se sa zajedničkom konstatacijom da svako treba da profesionalno i ljudski radi svoj posao sa pažnjom dobrog domaćina, onako kako mu profesija i moralni kodeksi nalažu.

40

Pošto sam izašao iz njegove kancelarije, nikako mi nije bilo jasno šta smo se mi u stvari dogovorili, sem da treba da im ustupim novine GLAS JAVNOSTI i moju kompaniju, a da za uzvrat glumim njihovog piona kojim će oni manipulisati i koji treba da radi u korist njihove partije, a ne u sopstvenom interesu i interesu čitalaca. Shvatio sam da ovoj zemlji, odnosno JUL nisu potrebni ni vlada ni Skupština. Žele da ja budem taj koji će da zaustavi štampu biltena "Promene", jer ne žele da se kompromituju pred svetom. Žele da izigravaju demokrate, žele da predstave Srbiju kao zemlju u kojoj vladaju red i zakon. Rekao sam sebi: Neću to da uradim! Ako žele da zabrane bilten, neka to urade sami!

11) Lilić među progoniteljima Da zaista postoji „koordinacija" (ili kako sam ja shvatio štab za progon medija u vrhu vlasti Srbije i Jugoslavije), uverio sam se na krajnje okrutan način. Naime, 6. oktobra 1999. godine, kad sam završio još jedan u nizu mojih mučnih razgovora sa Srđanom Smiljkovićem u zgradi Glavne pošte u Beogradu, i kad sam napuštao njegov kabinet, u holu sam sreo Zorana Lilića, bivšeg predsednika SRJ koji je, koliko sam ja shvatio, ulazio kod Smiljkovića u kabinet.

Jer, nekoliko dana posle napred opisanog razgovora kod Srđana Smiljkovića, na adresu GLASA JAVNOSTI stigao je poziv na suđenje po novom Zakonu o informisanju. Tužio nas je Zoran Lilić „zbog povrede njegovog ugleda" jer je GLAS JAVNOSTI pre više od 10 meseci objavio tekst u kojem se naglašava kao moguće da je Zoran Lilić, kao predsednik Šahovskog saveza Jugoslavije, na Šahovskom prvenstvu Jugoslavije u Herceg Novom odigrao partiju šaha sa Robertom Gelbardom, šefom civilne misije UN u BiH. Autor vesti nije bio naš novinar. To je bila vest koju je emitovala agencija Beta. Skoro svi nezavisni mediji objavili su tu informaciju. Naši novinari pokušali su da provere istinitost "Betine" informacije. U hotelu u Herceg Novom, gde se održalo državno prvenstvo u šahu, došli su do saznanja da je vest možda tačna.

Posle toga Šahovski savez Jugoslavije uputio je demanti GLAS JAVNOSTI što smo mi objavili. Stigao je demanti i gospodina Lilića. Objavili smo i njegov demanti i izvinjenje Liliću i našim čitaocima. Mislili smo da je stvar tako rešena jer u novinama se greške događaju. Tako, međutim, Lilić nije mislio. Sa deset meseci zakašnjenja setio se da je njegov ugled okrnjen tim našim pisanjem, pa nas je tužio verovatno po diktatu te famozne "koordinacije".

Kakva država - takav predsednik

Sudija za prekršaje jedva je to dočekao i kaznio nas, list i glavnog urednika, novčanom kaznom u visini tadašnjeg platnog fonda Redakcije GLAS JAVNOSTI.

Sasvim je jasno da se Lilić direktno uključio u progon ABC PRODUCTA, a posebno GLASA JAVNOSTI, svojim državničkim autoritetom i dosuo ulje na vatru koju su založili JUL i dobar deo državnog vrha Srbije i Jugoslavije.

Šta da se kaže? Setio sam se šta mi je u jednom razgovoru rekao tadašnji ministar pravde u Vladi Srbije, Dragoljub Janković, kada sam mu se službeno požalio šta mi njegovi julovci rade, pokazavši mu dnevnik događanja koji je on pročitao: „Rodiću, oko ovoga što ti rade ja ništa ne mogu. Nisam u stanju da ti pomognem. Kad je reč o tebi mene u JUL-u svi zaobilaze, čak i sa mnom službeno ne razgovaraju. Ne verujem da je ikada u Srbiji bilo više

41

lošijih ljudi na važnijim funkcijama, nego što je to sada. Ja sam profesionalac, vidim svu tu nepravdu, ali sam nemoćan, vezane su mi ruke, drugi odlučuju o onome gde bih ja kao ministar trebalo da se pitam, na primer Milena Arežina, predsednik Privrednog suda u Beogradu neće sa mnom da razgovara ni privatno ni službeno".

Tada sam se setio mojih seljaka koji kažu: "Kakva nam je država danas, takav i predsednik makar i bivši", što apsolutno dočarava, lik i delo gospodina Lilića u postupcima prema ABC PRODUCTU i GLASU JAVNOSTI.

Policijska okupacija

Paralelno sa neviđenom torturom i direktnim pretnjama fizičkom likvidacijom, likvidacijom članova moje porodice kao i identičnim pretnjama Slavoljubu Kačareviću - od strane Srđana Smiljkovića i „koordinacije" JUL, Finansijska policija je na nas kao firmu napravila sinhronizovani frontalni napad, ne sumnjam po direktivi Srđana Smiljkovića i njihove „koordinacije." Posle prvih nekoliko brojeva biltena „Promene" koji su odštampani u našoj firmi, počela su da stižu preteća upozorenja, ali samo usmeno, da se sa štampanjem ovog biltena mora odmah prekinuti. Kako za ovaj zahtev nije bilo nikakvog zakonskog osnova, a čak nije ni zvanično upućivan, bilten je i dalje normalno štampan. Pokazalo se kasnije da je ovaj izazov naše firme sa štampanjem biltena "Promene", naveo vlast da konačno presude Štampariji i svima koji rade u njoj, ili sa njom imaju poslovni odnos.

U noći između srede i četvrtka (29. na 30. septembar 1999.) Finansijska policija bez objašnjenja postavlja u prostorije Uprave ABC GRAFIKE i GLASA JAVNOSTI uniformisane pripadnike redovne policije, navodno radi obezbeđenja prostorija. Čitave noći do četvrtka ujutru, policajci su dežurali u zgradi, a onda im je stigla smena. U četvrtak uveče Finansijska policija je iznenada zatražila da im se organizuje obilazak svih radnih prostorija u zgradi, navodno da bi se upoznali sa čitavim procesom rada. Međutim, tokom obilaska Redakcije i Štamparije finansijski policajci presretali su ljude po hodnicima i na radnim mestima, zahtevajući da se legitimišu i objasne šta rade. Kasnije su troje od njih pozvali i na dodatni razgovor u posebnu prostoriju koju su sebi odredili za rad. Tokom večeri saslušana su i odgovorna lica u Štampariji i to na temu štampanja biltena "Promene", a onda je policija iz Odeljenja za privredni kriminal preuzela i kompletnu originalnu dokumentaciju u ovom poslu: ugovor, fakture, izvode o uplatama i primerke odštampanih brojeva. Već se bližila ponoć između četvrtka i petka i uveliko je bila u toku štampa GLASA JAVNOSTI za naredni dan. Malo pre ponoći ekipa Finansijske policije pozvala je direktora Štamparije ABC GRAFIKA i lista GLAS JAVNOSTI Slavoljuba Kačarevića, i podnela mu na potpis tri zapisnika, tražeći da ih odmah potpiše. Nisu dozvolili nikakvo odlaganje, savetujući da je najbolje da se to odmah prihvati. U zapisnicima je, pored ostalog, navedeno da su uočeni krupni privredni prekršaji, odnosno, da su pronađeni u zgradi ljudi koji rade, a nisu prijavljeni. Uzalud su bili pokušaji da se objasni i dokaže da to nije tačno. Po savetu pravnika i advokata preduzeća ovi zapisnici su primljeni, a na osnovu njih Finansijska policija predala je i tri već spremljena rešenja kojima se - zabranjuje rad na 15 dana preduzećima GLAS JAVNOSTI, ABC GRAFIKA i ABC ETIGRAF.

Trinaest crvenih pečata

Na osnovu toga Finansijska policija zahtevala je da se momentalno zapečate sve prostorije ovih preduzeća bez obzira što je bio u toku rad u Štampariji i Redakciji.

42

Kad su zaposleni čuli šta se događa, spontano su počeli da iskazuju protest: grafičari u Štampariji su bili spremni da se fizički obračunaju sa Finansijskom policijom, ali ne i da prekinu rad, dok su članovi Redakcije odbili da napuste prostorije bez obzira na posledice. Bilo je proklinjanja i suza, ali je rukovodilac ekipe finansijske policije Žarko Riznić zapretio direktoru dovođenjem interventne brigade MUP ukoliko sam ne organizuje prekid rada i pečaćenje prostorija.

Dok je trajalo ubeđivanje sa Finansijskom policijom, novinari i grafičari uspeli su da ubace na naslovnu stranu GLASA JAVNOSTI, dok je štampa bila u toku, vest da je list zabranjen. Sa Finansijskom policijom postignut je sporazum da pečaćenje počne od Redakcije tako da je oko 2 časa ujutru u petak -1. oktobra, na ulazna vrata GLASA JAVNOSTI stavljen pečat sa plakatom Finansijske policije, pošto su svi članovi Redakcije s teškom mukom izašli napolje. Posle toga finansijski policajci postavili su iste takve pečate od crvenog voska i plakate na sve štamparske mašine, a negde u pet minuta posle dva časa zapečatili su i poslednju roto-mašinu za štampanje novina i tako sa ukupno 13 pečata i plakata Finansijske policije potpuno zaustavili rad Redakcije i Štamparije.

Ipak, do tog vremena odštampan je gotovo čitav tiraž GLASA JAVNOSTI za naredni dan, a poslednjih tridesetak hiljada primeraka imalo je i na naslovnoj strani vest o zabrani lista - što je presedan u istoriji srpskog novinarstva da se pojave novine koje donose i informaciju o sopstvenoj zabrani. Ne samo da su uspeli da ubace vest na naslovnu stranu, već su članovi Redakcije i grafičari uspeli da čitav tiraž iznesu iz Štamparije i sakriju od Finansijske policije do dolaska kamiona koji odvoze novine u prodaju u jutarnjim satima.

Redovni pretresi i komtrole

I ako je redovna kontrola dokumentacije firme ABC GRAFIKA obavljena u septembru mesecu 1999. god., već krajem meseca novobeogradska ekipa Finansijske policije na čelu sa Žarkom Riznićem u pratnji inspektora Odeljenja za privredni kriminal, pojavila se u firmi jednog popodneva. Od samog početka, njihovo ponašanje je delovalo zastrašujuće. Običaj im je bio da borave u Štampariji celo popodne i kasno u noć bez ikakvog objašnjenja. Uz to, zahtevali su da Uprava bude prisutna i da ne napušta zgradu. Većina zaposlenih je bila zastrašena njihovim ponašanjem, jer bi s vremena na vreme upadali u pojedine kancelarije, pretresali ih i konfiskovali dokumenata koja bi tamo našli. Pored toga, i finansijska i redovna policija je tražila od zaposlenih da daju izjave vezano za različite stvari koje nisu bile medjusobno povezane. Stvorena je atmosfera nesigurnosti i straha, a nije bilo jasno o čemu se u stvari radi.

12) Radmila Višić oblači U petak, 1. oktobra, vest o pečaćenju Štamparije i Redakcije GLAS JAVNOSTI imala je veliki odjek i u svetu zahvaljujući i tome što je na Internet izdanju lista takođe emitovano šta se dogodilo.

Ispred zgrade u Vlajkovićevoj br. 8, gde se nalaze Štamparija i Redakcije, čitavog dana okupljali su se građani tražeći detaljnije informacije i protestujući protiv ovog postupka. Za to vreme, Uprava preduzeća pokušavala je da na svaki način skine ovu zabranu rada i u toku popodneva postignut je dogovor sa Finansijskom policijom. Prema tom aranžmanu, trebalo je da narednih dana preduzeće sa svog računa prenese sav novac koji ima, na račun Republičke uprave javnih prihoda. Bio je to ceo fond para spremljenih za plate zaposlenih.

43

Obrazloženje za ovo oduzimanje novca bilo je da je to akontacija za buduće kazne, odnosno, da će te pare poslužiti za naplatu kazni koje će biti kasnije utvrđene.

Ta "koordinacija" JUL nas je unapred osudila, a Finansijska policija je dobila zadatak da nas ekonomsko-finansijski uništi. Kasnije se pokazalo da nije bilo razloga za kažnjavanje, ali uprkos tome, ovaj novac do danas nije vraćen GLASU JAVNOSTI.

U subotu je bilo velikih problema da se obavi ovaj prenos novca na račun Republičke uprave javnih prihoda, zato što u Službi za platni promet Palilula nisu imali osnov za to, pa je plaćanje izvršeno tek posle brojnih molbi i ubeđivanja. Milorad Svorcan, direktor Službe za platni promet, filijala Palilula, rekao je tada da bez rešenja ne može da naplati kaznu. Odbio je da to uradi, ali je kasnije pod pritiskom, ipak to učinio.

U nedelju 3. oktobra, malo posle podneva, službenici Finansijske policije skinuli su pečate sa prostorija Redakcije i sa svih štamparskih mašina, čime je omogućen nastavak rada. GLAS JAVNOSTI se posle dvodnevne pauze ponovo pojavio pred čitaocima, u ponedeljak 4. oktobra. Pored informacije o razlozima za dvodnevno neizlaženje lista, u tom broju objavljena je i čitava strana reagovanja i podrške čitalaca iz celog sveta.

Pokušaj da se zabrani rad Štamparije i izlaženje lista GLAS JAVNOSTI, bio je najava pripremljenog i usaglašenog pritiska koji će u toku oktobra, a i čitave naredne godine biti sprovođen prema ovim preduzećima.

U četvrtak, 14. oktobra, u Štampariju ABC GRAFIKA od gradskog sudije za prekršaje stigle su nove tužbe po Zakonu o javnom informisanju u 40 koverata.

MARATONSKA SUĐENJA

Sve ove zahteve za suđenje Štampariji potpisala je Radmila Višić, zamenik ministra za informisanje Republike Srbije, i to zbog svakog broja Biltena građanskog protesta „Promene" koji je štampan u ABC GRAFICI. Narednog dana u petak, 15 oktobra, Štamparija je dobila još četiri ovakve tužbe tako da je za narednu nedelju imala zakazana ukupno 44 suđenja kod gradskog sudije za prekršaje i to po čitav dan: za sredu, četvrtak i petak, 20, 21. i 22. oktobar. U narednoj nedelji počela su maratonska suđenja zbog štampanja biltena „Promene" i to po pet do sedam puta dnevno. Ova su suđenja takođe privukla veliku pažnju javnosti, tako da su se na njima pojavili, pored predstavnika medija, i pojedini lideri stranaka, naročito iz Saveza za promene, kao i predstavnici raznih nevladinih organizacija. U tom trenutku na neslavnom spisku kažnjenih medija po Zakonu o informisanju GLAS JAVNOSTI je već bio na vrhu, sa ukupno 6 kazni, a Štamparija je tek dolazila na red. U tom periodu je dotadašnji glavni urednik lista GLAS JAVNOSTI napustio list, ne mogavši da izdrži pritiske. Nije bilo lako svakodnevno praviti novine u okruženju iz kojeg stižu sve otvorenije pretnje, pod udarom ogromnih novčanih kazni i pod senkom sudbine Slavka Ćuruvije, vlasnika i urednika "Dnevnog telegrafa", koji je nekoliko meseci ranije ubijen u sred dana na kućnom pragu, bez ikakve nade da policija otkrije počinioca.

U ponedeljak, 18. oktobra, dva dana pred početak suđenja, održana je konferencija za novinare u "Media centru" u Beogradu na kojoj su predstavnici ABC GRAFIKE i Saveza za promene objasnili svoje stavove u ovom slučaju. Štamparija je bila spremna da nastavi sa štampanjem biltena „Promena" sve dok on ne bude na zakonit način i zvanično zabranjen i sve dok to bude u skladu sa poslovnom politikom i interesima Štamparije. Predstavnicima

44

medija objašnjeni su i argumenti odbrane ABC GRAFIKE koja je tužena zbog navodnog štampanja neregistrovanog javnog glasila, mada je bilten Promene" običan propagandni materijal koji ne podleže obavezi registracije, ali se za njegovu izradu naplaćuje maksimalna poreska stopa što je bilo i učinjeno. Ova prilika iskorišćena je i da se javnost podseti na poslovnu strategiju ABC GRAFIKE koja je u prethodnim godinama štampala ono što drugi nisu smeli, kao na primer dnevne listove "Naša borba" i "Blic" u vreme kada je "Borba" dala zabranu štampe ili "Srpsku reč" kada joj je bilo zabranjeno štampanje u BIGZU, kao i publikacije Vojislava Šešelja iz vremena kada nije učestvovao u vlasti.

U utorak, 18. oktobra, dan pred početak suđenja, na protestnom skupu Saveza za promene na Trgu republike u Beogradu, okupljeni su pozvani da podrže GLAS JAVNOSTI i da se masovno okupe narednog dana ispred zgrade Privrednog suda gde će biti održano suđenje u znak protesta zbog gušenja slobode medija.

Podrška čitalaca

Suđenja zbog štampanja biltena "Promene" zakazana su, počev od 20. oktobra, tačno na dan godišnjice uvođenja Zakona o informisanju koji se pokazao kao glavno sredstvo pritiska na slobodne medije. U međuvremenu, Republičko ministarstvo za informisanje podnelo je gradskom sudiji za prekršaje još novih tužbi protiv Štamparije ABC GRAFIKA zbog štampanja biltena "Promene" pa se tako njihov ukupan broj popeo na 52 tužbe. Maratonski proces protiv Štamparije počeo je u sredu na prvom suđenju kod sudije Jasne Miljković koja je odbila zahtev branioca ABC GRAFIKE da se sve tužbe spoje u jednu. Bez obzira što se branilac pozvao na zvanično tumačenje zakona, Sud je odbio ovaj predlog pa je zatraženo izuzeće sudije, ali je i to odbijeno. Po mišljenju branioca, spajanje svih tužbi u jednu, s obzirom da su istovetne i da to zakon nalaže u takvim slučajevima, odbijeno je zbog namere da se umesto jedne izrekne više desetina novčanih kazni i to u maksimalnom iznosu.

Odbrana je takođe predočila Sudu kako je u Štampariji ABC GRAFIKA i ranije štampano više izdanja u formi biltena stranaka pa i vladajućeg JUL i SPS, ali da vlast zbog toga nikad nije reagovala tužbama, niti je iko tvrdio da ti bilteni moraju da se upišu u registar javnih glasila. Takođe, ni Okružno tužilaštvo, ni Ministarstvo za informisanje, duže vreme uopšte nisu reagovali na pojavu biltena "Promene" niti su upozoravali da tu postoji bilo kakav prekršaj. Konačno, advokat Štamparije zatražio je i veštačenje Fakulteta političkih nauka, kako bi se utvrdilo da li je bilten "Promene" javno glasilo ili nije, ali je sve to ostalo bez uticaja na Sud pa su se toga dana, a i narednih dana, sva suđenja završila kod različitih sudija na gotovo identičan način - osuđujućim presudama kojima je Štamparija kažnjavana u iznosu od 60.000 do 80.000, a njen direktor kao odgovorno lice sa 10.000 do 20.000 dinara.

Tokom oktobra i novembra meseca održano je 37 ovakvih suđenja i izrečene su ukupno 74 kazne Štampariji i direktoru čija je ukupna vrednost iznosila oko 2.000.000 dinara. Koliko su i sami izvršioci ovog državnog nasilja verovali u ispravnost onoga što rade pokazuje i činjenica da je Sud zabranjivao prisustvo predstavnika medija na ovim suđenjima. Bilo je očigledno da je jedina svrha ovog suđenja finansijsko uništavanje Štamparije ABC GRAFIKA a ne bilo kakvo poštovanje zakona. 13) Šešelj na strani terora JUL

45

Tokom novembra i decembra na osnovu ovako donetih presuda obavljeno je prinudno naplaćivanje kazni protiv Štamparije ABC GRAFIKA, pa su izvršioci u ime Republičke uprave javnih prihoda u tri navrata odnosili po pun kamion opreme iz Štamparije u svoj magacin.

Suočen sa ovim neviđeni pravnim i zakonskim vandalizmom, iz koga sam jasno prepoznao da žele da unište i mene i sve moje firme, nije mi preostalo ništa drugo nego da nastavim rat s JUL-ovskom državom i to argumentima. Za njih argumenti i činjenice uopšte nisu bili važni, o čemu apsolutno svedoči naše pismo Ministarstvu za informisanje u Vladi Republike Srbije. Država je kaznila zbog štampanja biltena "Promene" štampariju ABC GRAFIKA i njenog direktora Slavoljuba Kačarevića, uprkos činjenici da pomenuta Štamparija nije sklopila posao sa izdavačima biltena "Promene", niti je taj posao potpisao Slavoljub Kačarević, kao direktor. Uostalom, posao je sklopila, uradila i naplatila druga naša Štamparija ABC ETIGRAF a ugovore je potpisao njen direktor Petar Stevanović. Sve se to nalazilo kao dokazni materijal kod Radmile Višić u Ministarstvu za informisanje Srbije, i kod sudija koje su donosile pogrešne presude.

ZRNCE NADE

Davljenik se hvata i za slamku. Razmišljajući šta dalje da radim, kako da kupim vreme da preživim ne samo ja, nego i svi zaposleni u firmi, da izbegnem ako je moguće fizičku likvidaciju, setio sam se dr Vojislava Šešelja. Razmišljao sam. Jeste Srpska radikalna stranka u koaliciji sa JUL i SPS na vlasti u Srbiji, ali računao sam, tražeći negde zrnce nade i trunku spasa, da su njihove političke opcije ako ništa drugo, različite. Pomislio sam da Šešeljevi radikali možda imaju drugačiji stav o društvenoj poziciji GLASA JAVNOSTI i elementarnom poštovanju zakona, prava i pravde u ovoj zemlji. Hteo sam da razgovaram sa Šešeljom prvenstveno kao potpredsednikom Vlade Republike Srbije, a potom i kao čelnikom Srpske radikalne stranke koja je na vlasti u Srbiji.

Imajući u vidu da smo više od deset godina radili za Vojislava Šešelja, predsednika Srpske radikalne stranke, sadašnjeg potpredsednika u Vladi Republike Srbije, zamolio sam Kačarevića da ga pozove da se vidimo i da mu objasnimo šta nam se događa te da potražimo od njega savet - šta bi on uradio da je na našem mestu. Kačarević mi je tada rekao da se čuo sa njim pre kratkog vremena po pitanju duga njegove stranke za štamparske usluge prema nama, te da mu je Šešelj odgovorio: „Ne misliš valjda, Kačareviću da ću da ti platim".

Kačarević je smatrao da je izlišno da ga zove, ali je ipak na moje insistiranje pristao. Pozvao je g. Šešelja mobilnim telefonom i zamolio ga da nas primi da sa njim razmenimo mišljenje o našim problemima koji se svakim danom sve više uvećavaju. Dr Vojislav Šešelj nas je primio istog dana oko 15 sati.

Moram da napomenem da se gospodin Šešelj i ja poznajemo već desetak godina. Negde početkom 1990. upoznali smo se u našoj Štampariji, u vreme kad je Đorđe Tanić (kasnije istaknuti radikal) bio direktor Štamparije. Od tada smo imali vrlo dobru i korektnu poslovnu saradnju sve do poslednjeg dana kada je podržavajući JUL-ov progon GLASA ostao dužan za štamparske usluge 2.500.000 dinara, što obračunato s kamatama na dan prvog maja ove godine iznosi više od 10.000.000 dinara.

Pravo na glas

46

Šešelju i njegovim radikalima u proteklih deset godina štampali smo knjige, novine, plakate, u vreme kad to zaista niko nije hteo da štampa. On je sve uredno plaćao po tržišnim cenama. Nas nije interesovalo njegovo političko opredeljenje, već su nas on i njegova stranka interesovali kao kupac i ja sam kad god sam ga sreo u firmi zvao „gospodin kupac". Bio je veliki kupac, a imao je trgovačkih osobina da se stalno cenjka sa Kačarevićem, što ja u suštini volim jer moji seljaci kažu „kupac koji lako pristaje teško plaća". U to vreme, mada me politika istinski nikad nije zanimala, dr Vojislav Šešelj je važio za opozicionara, za čoveka koga progoni vlast, pa sam intimno mislio da ti progoni nisu u redu, iz prostog razloga što je moje životno opredeljenje uvek bilo da svačiji glas treba da se čuje, mada ne mora i da se uvaži, po onoj narodnoj „svačiju slušaj, svoju smatraj".

Ta dugogodišnja poslovna saradnja u javnosti je stvorila predstavu da sam ja član SRS i da smo mi radikalska štamparija. Zbog takvog imidža dosta poslova smo gubili kod drugih političkih stranaka i direktora stranački opredeljenih firmi. Svi kasniji događaji, kao i ovaj razgovor, pokazaće koliko su te glasine bile neosnovane, a ovo je ujedno i prvi put da sam se gospodinu Šešelju obratio za bilo šta pošto je obavljao funkciju potpredsednika u Vladi Srbije, odbornika u Republičkoj i Gradskoj skupštini i držao katedru profesora Pravnog fakulteta u Beogradu.

Kod Šešelja smo stigli u dogovoreno vreme. Dočekao nas je pitanjem: „Rodiću, da li si postao član JUL, da li su te ulovili?"

Odgovorio sam: „Gospodine Šešelj, ja se u politiku ne razumem. Ono što ne znam, ne želim da radim. Tebi sam to više puta ponovio i dobro ti je poznato da mene politika ne interesuje."

Tako je počeo razgovor. Odmah posle tih uvodnih reči zamolili smo ga da nastavimo razgovor ispred zgrade zemunske opštine, gde je i sedište njegove stranke.

Šetali smo po tek renoviranom zemunskom trgu. Prolazeći pored kafića i bašti vlasnici, konobari i ostali koji su Šešelja prepoznali, mahali su i zvali ga: „Gospodine predsedniče, svratite na piće". On je tada u šali glasno odgovorio, tako da se dobro čulo: „Ne mogu, nemam vremena, vodim vrlo važne razgovore za koje država ne sme da zna". Ispričali smo mu naše probleme, sve što nam se događalo. Kačarević i ja zatražili smo od njega, kao veoma upućenog i obaveštenog čoveka, po funkciji potpredsednika Vlade Srbije, da nas posavetuje šta da radimo u ovoj našoj novonastaloj situaciji terora, ucena i progona, pitajući ga kako bi on postupio da je na našem mestu.

Dr Šešelj je svo moje i Kačarevićevo izlaganje lepo saslušao i slikovito mi odgovorio kako on vidi mene, firmu, nas i naše probleme. Sve je to opisao na sledeći način:„Rodiću, moraš da zamisliš sebe da ti živiš, na primer, u jednom manjem američkom gradu, kojim vlada pet do šest razbojničkih bandi i koje su među sobom jasno podelile teritoriju, zna se čija je koja ulica, čija je koja zgrada, čiji je koji čovek i čiji je i koji interes i svako zna šta kome pripada i ko je čiji član: da ti ponovim, da li razumeš, to su razbojničke bande. Ti si, Rodiću, onaj mali dečko koji je nakrivio kačketić, ide ulicom svoga grada, stavio ruke u džepove, sve misleći da je taj rodni grad njegov grad. Ništa ga ne interesuje, gleda svoja posla, ne pripada nijednoj bandi. Ali, ko god prođe pored tebe od članova tih pet-šest bandi, on ti barem udari čvrgu, da te podseti, neko ti lupi šamar, neko te udari pesnicom, neko te šutne. Sve zavisi kako je ko tog momenta raspoložen. Ali za sve si ti svima njima uvek kriv. Ko je mnogo ljut on će te i prebiti. Ti nisi ničiji, i svako ima pravo da se na tebi istresa onako kako on to hoće.

47

Eto, to je tvoja pozicija danas. To će ti biti poziciji sutra, sve dok se god ti ne opredeliš i ne prikloniš nekoj stranci!"

Odgovorio sam: „Dobro, gospodine Šešelj, ti znaš da ja ne pripadam nikome, da me politika uopšte ne interesuje. Sve to što si mi rekao verovatno je surova istina. Ali, kao što ne umem da vozim avion, tako ne znam da se bavim politikom. A ono što ne znam, nisam nikada hteo, ni mogao niti želeo da radim."

Razgovor smo priveli kraju. Šešelj nam reče šta on misli o našim problemima. A, usput mi je još rekao da ako hoću, njemu bi bilo drago, da postanem član njegove stranke jer on mi uopšte ne može drugačije pomoći, osim ako se učlanim u njegove radikale. Zahvalio sam mu se na ponudi. On mi je odgovorio: „Dobro, Rodiću, ne očekuješ valjda da ću ja zbog tebe, ako nisi član moje stranke, da sebi stvaram probleme sa mojim koalicionim partnerima!"

„To ne tražim" odgovorio sam - nego tražim jedan pošten odnos države Srbije prema meni, prema firmi i svima nama u firmi, kakav smo mi imali prema tebi poslednjih deset godina. Ti si sada potpredsednik u Vladi Srbije i član koalicije na vlasti i trebalo bi da utičeš da se poštuju zakoni i privatna svojina".

On mi je rekao da mu je, ipak, žao ali ne želi da kvari interese svojih koalicionih partnera, i da to ja moram razumeti. JUL je njegov koalicioni partner i njihovi interesi su i njegovi interesi. Dodao je: „Nije mi jasno da neko štampa i izdaje novine u ovoj zemlji, a da ne pripada ni jednoj političkoj partiji. Novine se kao posao danas ne isplate". Ponudio je još jednom: „Ajde, Rodiću, pređi kod mene u Srpsku radikalnu stranku, pravićete novine, naravno patriotske, a ne ove izdajničke kao što ih sad pravite, i niko te neće dirati".

Lepo sam mu se opet zahvalio, ponavljajući da neću ni u jednu političku partiju, ali mi je ostala dilema šta dalje. Jer i posle ovog razgovora vidici mi se nisu otvorili. Sve je apsolutno crno, jer znam da Šešelj i kao političar svoje stavove iznosi otvoreno, bez uvijanja, bahato do kraja.

Kada sam shvatio da je sve to tako kako mi Šešelj reče, usput sam ga upitao što nam bar on ne plati dug za koji Kačarević kaže da neće da plati, kad nam nikada nije ostao dužan za ovih deset godina, već to radi sada kad nam je najteže, kad je u pitanju moj lični opstanak i opstanak cele firme i jednih uglednih dnevnih novina. On je tada dodao da je gašenje GLASA JAVNOSTI kao dnevne novine proklamovani cilj Srpske radikalne stranke. Na moju veliku nesreću, sve što mi je Šešelj rekao kasniji događaji će potvrditi kao surovu istinu. Slede novi progoni, novi pritisci, novi pregovarači, pretnje, kazne, iznude, ucene, uništavanje firmi, najdirektnije pretnje poput paljenja auta Slavoljuba Kačarevića, direktora i glavnog urednika GLASA JAVNOSTI.

Zahvalio sam mu se na vremenu i na savetima. Od tada, do juna 2000. godine, nismo se ni čuli ni videli.

Hrabri momak kod direktora GLASA

Tih dana, u vreme intenzivnog kažnjavanja naše Štamparije zbog štampanja biltena "Promene", zapitao sam se šta mi to u stvari radimo i sazvao sam urednike na jedan kraći sastanak da čujem njihovo mišljenje o svemu tome. Svi su bili jedinstveni u tome da naša štamparija treba da nastavi da štampa bilten "Promene", ali su samo postavili pitanje šta da se

48

radi sa kaznama ako dođu na plaćanje. Imajući u vidu da je zakon jasan – od dana podnošenja tužbe presuda mora biti izrečena u roku od 24 časa i plaćanje se mora izvršiti u istom roku. Posle tog sastanka ostao sam sa Kačarevićem i pitao ga za koga mi ovo štampamo jer, Srđan Smiljkovic kaže da je to za Đinđića i Demokratsku stranku. Kačarević mi reče da ne zna tačno da li je za Demokratsku stranku, a da je naš kupac Čedomir Jovanović i dao mi je ugovor o štampanju biltena "Promene" da pogledam. On uredno plaća štampanje biltena svaki dan virmanom našoj Štampariji ABC ETIGRAF. Uredno ispostavljamo fakture, obračunavamo porez mnogo veći od onog koji važi za štampana glasila i mi smo formalno i pravno čisti. Pitao sam ga ko je Čeda Jovanović. On mi reče da je to momak koji je malo pre bio kod mene u kancelariji. Tada sam se setio mladića koji je tiho ulazio i izlazio iz Kačarevićeve kancelarije. Sa njim u pratnji su uvek bila dva do tri mladića i tada sam rekao Kačareviću da me pozove kada Čeda dođe sledeći put.Sutradan kada je Čeda došao da plati novo štampanje, došao sam da se upoznam sa njim. U razgovoru sam shvatio, kako se u našem žargonu kaže, da se radi o nekim novim dečacima, nekoj novoj omladini koja zna šta hoće.Na kraju razgovora pitao sam Čedu Jovanovića: ”Čedo, ti imaš punu podršku od nas, ali šta ćemo da radimo ako nas uguše sa ovim kaznama. To je čisto ekonomsko iscrpljivanje. Vidiš kakva se hajka digla”. Čeda mi odmah odgovori ”ko zapeta puška”: ”Šta se sekiraš Rodiću za to, mi ćemo ti platiti sve”.Rekoh mu: ”Dobro Čedo, videćemo i to”. Podsetio sam ga i na naše iskustvo sa njegovom partijom, ako je istina da je član te partije, kako mi je Srđan Smiljković rekao. Ispričao sam mu u glavnim crtama šta su mi pregovarači JUL govorili.Stalno sam u glavi imao Čedin nastup, samopouzdanje i sigurnost u razgovoru sa mnom i Kačarevićem, posebno kada sam ga pitao ko je taj što mi garantuje da će mi platiti kazne. Čeda se lupio pesnicom u grudi i rekao da je to on. Gledam dečaka i vidim da je sazdan od prkosa i inata. Drago mi je što je takav, pa sam odlučio – idemo dalje, štampaćemo bilten "Promene", pa neka bude šta bude.Nekoliko meseci kasnije zbog štampanja biltena "Promene" i izrečenih kazni, našoj Štampariji ABC GRAFIKA oduzeto je više od 10.000.000,00 dinara, razne opreme, a Republička uprava javnih prihoda je po nalogu gradskog sudije za prekršaje blokirala žiro račun Štamparije ABC GRAFIKA, tako da je to dalo povod Mileni Arežini da se uključi u progon Poslovnog sistema ABC PRODUCT uvodeći nezakonito ABC GRAFIKU u stečaj, na Svetog Savu, 27. januara 2000. godine, o čemu ćemo kasnije dati detaljnije objašnjenje.

14) AKO NE BUDEŠ SLUŠAO PAZI SE, PRESUDA JE DONETA Trebalo je, po ranijem dogovoru, da se sastanemo sa Srđanom Smiljkovićem 14. oktobra 1999. godine. Na prethodnom, trećem, sastanku dogovoreno je da koordinator tog sastanka bude Milovan Đurović, direktor "Globus" osiguranja.

Zakazanog dana, 14. oktobra 1999, oko 10 časova, na moj mobilni telefon pozvao me je Milovan Đurović i poručio mi: „Rodiću, današnji sastanak se otkazuje do daljeg zato što mi nismo spremni, jer još nismo obavili sve što je trebalo da bismo završili dogovor s tobom i posao priveli kraju".

Pitao sam: „Kad će biti nastavljeno?"

„O novom terminu sastanka bićeš naknadno obavešten."

49

Od tog dana, pa sve do telefonskog poziva Srđana Smiljkovića, 3. februara 2000. godine, nikakav sastanak nije zakazivan, niti mi se bilo ko javljao od ekipe koja je pratila razgovore kod Srđana Smiljkovića.

19. oktobra 1999. oko 18 časova dežurna radnica sa centrale u firmi upitala je da li hoću da primim poziv iz "Politike". Tražio me Ćure. Uzeo sam vezu. Javio se Nebojša Ćurčić, zamenik glavnog i odgovornog urednika "Politike". Ćure me upita kako sam, šta radim i reče da Struja hoće da me čuje.

Potom se javio Hadži Dragan Antić, zvani Struja, generalni direktor "Politike":

Novi pregovarač: Hadži Dragan Antić

„Kako si? Šta radiš? Imaš li problema?"

„Ima problema, sve više i više!" - odgovorih.

„Tek ćeš ih imati" - reče Struja - „Predlažem ti da se tim povodom vidimo, kad budeš mogao." Zakazali smo sastanak za sutradan u 12.30 časova, kod njega, u "Politici". Antića inače poznajem odavno, kao i njegovog zamenika Ćurčića, jer su pre više od deset godina zajedno radili u "Politici" sa Slavoljubom Kačarevićem. Redovno su dolazili na slave kod mog i Kačarevićevog dede, a kasnije i kod mog ujaka, Kačarevićevog oca. Dok su svi oni bili novinari "Politike", često smo se sretali u raznim prilikama još osamdesetih godina. Međutim, od tih vremena mnogo šta se promenilo.

Došao sam u zakazano vreme. Sačekao me čovek iz obezbeđenja i odveo na poseban lift koji se zaključava i otključava. Tim liftom stigli smo do sekretarice Hadži Dragana Antića.

Sekretarica me je zamolila da sednem prekoputa, u sobu za goste. Ponudila me pićem, rekavši da je direktor trenutno zauzet. Poručio sam čaj od nane i posle 10 do 15 minuta pozvan sam da uđem u kabinet Hadži Dragana Antića. Dočekao me je rečima: „Gde si Rajo, kako si, šta radiš, jesi li živ?"

„Mučim se i nekako preživljavam!"

Ponudio me da sednem. Onda mi reče: „Problemi koje imaš nisu ništa u odnosu na one koje tek možeš da imaš i koje ćeš verovatno imati. To je moje mišljenje. Ako ne budeš slušao, životni vek ti je najdalje do Nove godine!"

H.D. Antić je onda nastavio: „Pozvao sam te kao čoveka koga poznajem, pošto sam dobio informaciju o svim tvojim problemima, da razgovaramo i vidimo kako možemo da se dogovorimo da ti pomognem. Iz svega ovoga treba da se izvučemo. Ali, ti bi morao da me slušaš."

Upitao sam: „Šta to znači?"

50

„To znači" - rekao je - „da prvo moraš odmah da prestaneš da štampaš bilten 'Promene', a kao drugo, pošto je sada novinu preuzeo Kačarević, da vidiš sa Kačarevićem da se on i ja dogovorimo kako da se napravi i poštuje dogovor o nenapadanju!"

To „nenapadanje" mi nije bilo jasno, pa sam pitao o čemu je reč.

Objasnio je: „Kačke i ja smo se čuli. Dogovorili smo se da vi ništa ne pišete protiv "Politike" kao ni "Politika" protiv vas."

To mi nije bilo poznato, ali sam rekao da, ako se dogovorio sa Kačarevićem, nemam ništa protiv. Kačarević će, verujem, poštovati svaki dogovor i da ga ja na to i ne upozoravam.

Podsetio sam ga da li on zna da ja nisam novinar i da se ne bavim uređivanjem novina. U ovaj biznis sam gurnut i tako sam, ne svojom voljom, postao vlasnik lista.

„Kao što i sam znaš, Manojlo Vukotić mi je nametnut."

Onda me je Struja upitao: „Šta je sa Finansijskom policijom koja je u tvojoj firmi?"

„Rade svoj posao, kao što i sam znaš. Ali, mislim da kod nas nema ničeg nezakonitog. Ja nemam ništa protiv njihovog rada, samo da taj posao obavljaju stručno i profesionalno, a ne ucenjivački i nasilnički, kako su počeli."

„Ne budi smešan" - odgovori Struja - „Nije mi jasno šta ti hoćeš sa tim listom. Dokle će tvoj list biti tako neprijateljski? Da li si ti svestan da je GLAS JAVNOSTI danas najneprijateljskija novina protiv Srbije i srpskog naroda?"

„To uopšte nije tačno" - odgovorio sam - „Jer list radi svoj posao profesionalno. List treba da bude u funkciji istine i interesa naroda i mislim da je kao politički samostalan i nezavisan baš takav. Ne piše džaba u glavi lista "Mi ne ulepšavamo stvarnost!"

Tražio sam da mi kaže šta to u listu ne valja da bih mogao to da prenesem Kačareviću, glavnom uredniku.

Odgovorio mi je: „U toj tvojoj novini ništa ne valja! Da li si toga svestan kao vlasnik? A morao bi da budeš pošto si vlasnik. List je od svih u Srbiji najgori i ne može biti gori nego što jeste!"

Ponovo sam tražio da mi objasni šta ne valja, na šta je on opet odgovorio: „Ništa ne valja! Ja i Kačke to možemo dovesti malo u red, ali ti treba da pošalješ Kačketa kod mene na dogovor kako bi se GLAS doveo na patriotsku liniju."

Rekao sam Struji:

„Ja nemam političke ambicije, što i sam znaš. Jednostavno, list gledam kao biznis koji mi zapošljava Štampariju. A i ovi tvoji iz JUL stalno daju neke ponude i nikako da reše to pitanje. Samo odugovlače dogovor o preuzimanju lista."

51

Tražio je da mu sve oko toga ispričam, da čuje od mene lično. Kaže da me je zato i pozvao, pošto je od drugih upoznat sa celom situacijom i da hoće da čuje šta ja hoću i šta mi on u svemu tome može pomoći. Ispričao sam mu hronologiju događaja oko pregovora za otkup GLASA JAVNOSTI, od razgovora sa Ratkom Krsmanovićem do pregovora sa Srđanom Smiljkovićem, našta mi je on odgovorio da on to sve zna, ali je upitao: „Šta sad ti konačno hoćeš?"

„Politika me ne interesuje. To ne umem da radim. Celog života se bavim samo biznisom. Želim da nastavim to da radim, jer to umem."

15) Bolje ti je da budeš živ nego pokojni

Hadži Dragan Antić mi je na to rekao: "Razgovarao sam i sa generalom Radetom Markovićem i sa Branimirom Đurićem Bucom iz MUP Srbije. Znam i za tvoje razgovore sa Srđanom Smiljkovićem i ostalim saradnicima. Znam i za predloženu kompenzaciju sa JUL" H.D. Antić mi je time stavljao do znanja da poznaje situaciju i da je u toku svega što se događalo u mojim pregovorima sa čelnicima JUL. Rekao sam mu da bih voleo da čujem njega šta predlaže, jer ja ne znam drugačije da razmišljam osim poslovno, isključivo ekonomski. Sve što radim, radim kao biznis. Obavestio sam ga da su sva moja dotadašnja ulaganja u GLAS JAVNOSTI, na dan 31. 8.1999, oko 5.030.000,00 DEM i još oko 2.000.000,00 DEM indirektnih ulaganja. Na to je on odmah reagovao i rekao da je to mnogo para i da mi to nikada niko od njih neće priznati. Odgovorio sam da ja ne tražim da mi bilo ko šta prizna što nije istinito i realno.

„To nikoga ne interesuje" - nastavi Struja - „Da li ti znaš da je tvoj dosije i dosije tvoje firme i lista u posebnom tretmanu? Napravljen je - reče - plan tvog ekonomskog uništenja stvaranjem stalnih problema u tvojoj firmi, da se komplikuje sve što se može iskomplikovati, a sve zbog destabilizacije svih tvojih firmi i listova. Trenutno se izvodi faza koja se odvija po uhodanim i isprobanim metodama. Mora ti biti jasno da ćeš biti stalno u nametnutim problemima, dokle god ti ne uguše firmu i list, i ne unište ti i ostale firme i tebe lično do kraja. Naravno, sve to ako ne budeš počeo da sarađuješ, da slušaš. Posebno moraš, u znak dobre volje, odmah da prekineš štampanje biltena "Promene"."

Njegov predlog meni „kao čoveku koga poznaje" bio bi „da se dalje ne inatim i da se ne pravim hrabar, već da se urazumim i da počnem normalno da rezonujem".

„Bolje ti je"- kazao je - „da budeš živ i zdrav, nego pokojni i ekonomski uništen. Treba da znaš da oni imaju metode, razrađene sisteme i oprobane načine kako se sve to radi, po fazama. Sve službe i institucije u ovoj državi su tu da sprovode ono što se od njih bude zahtevalo! Ovog momenta moraš biti svestan da si u mnogo velikoj opasnosti ukoliko ne budeš slušao. Jednostavno, otići će ti glava sa ramena, kako tebi, tako, verovatno, i Kačketu. Kačke nema porodicu (?!) a ti imaš veliku familiju, pa bi trebalo i o tome da razmisliš!"

Napomenuo mi je ponovo da ne gajim nikakve iluzije i da bi trebalo njega vrlo ozbiljno da shvatim: da sve što priča, govori prijateljski i pošto zna da sam se viđao i sa Radetom i sa Bucom, mogu i sa njima ponovo da porazgovaram, i misli da će mi oni to isto reći.

52

„Tvoja glava je u pitanju"- naglasio je - „Rajo, shvati to, u mnogo si lošoj situaciji i nemaš izbora! Suviše si u velikim problemima, ali možeš imati još veće, ponavljam ti to, shvati to i nemoj da prelaziš preko toga!"

„Šta je tvoj predlog?"

„Obaviću konsultacije sa vrhom i za par dana ću ti javiti. Ali, u znak dobre volje, prva stvar koju moraš da uradiš je to da prekineš da štampaš bilten "Promene"! Pa znaš li ti da iza svega toga stoji Đinđić?"

Pitao sam: i da pristanem ko bi mi nadoknadio, da li bi se ponovila situacija od pre nekoliko godina kada me lično on pozvao telefonom, i ja tada prihvatio njegov ultimatum i napravio štetu u firmi? Bilo je to nekim sličnim povodom, a šteta je bila u iznosu od četiri do pet miliona maraka.

Tada mi Struja reče: „Uostalom, šta ti je dugovala Demokratska stranka i Đinđić , to su koliko znam neke velike pare, a opet mu štampaš Bilten."

Rekao sam mu da je to drugi problem i da je to dug koji ću nekada naplatiti, jer taj dug ne odriču, samo nemaju para. Ponovo sam ga podsetio da je u međuvremenu bilo dosta sličnih sitnijih finansijskih ustupaka, ali se nikada niko od njegovih nije setio da meni bilo šta pomogne već, eto, kako on reče, hoće da me udave, hoće da me likvidiraju, da mi unište firmu, da mi naprave sve najgore, kako meni, tako i firmi, odnosno svim firmama gde je naš kapital. Sada, vidi đavola, ponovo treba nešto da uradim na štetu firme, a da niko tu štetu na bilo koji način ne refundira. Jednostavno, rekao sam mu da ja to ne mogu, da ne mogu radnike firme da ostavim bez posla u ovoj teškoj situaciji. To mi niko neće oprostiti.

„Pa šta, stotine hiljada, odnosno, preko milion radnika je nezaposleno u ovoj Srbiji, pa se sigurno u ovoj situaciji, pogotovo sada, niko neće ni osvrnuti na to što će tvojih hiljadu radnika ostati bez posla. Šta je koga briga za sve tvoje radnike, o tome ti ne treba da vodiš računa, treba da štitiš sebe, svoju glavu i svoj lični interes, nikoga ne brinu interesi tvojih radnika, shvati to." - nastavi Struja.

Tražio sam na kraju da rezimiramo šta nam je dalje činiti. On je rekao da će za kratko vreme da vidi sa kim treba da vidi.

„Nisam ti ja ni Smiljković ni Krsmanović. Ja imam direktne kontakte sa glavnim centrom moći u ovoj državi, sa porodicom Milošević. Prema tome, nema šta tu da se mnogo razmišlja. Preneću ti njihov stav vrlo brzo, ali nemoj da maštaš o tolikim parama. Nikoga neće interesovati ti tvoji gubici!"

Rastali smo se uz dogovor da se uskoro čujemo. Ja sam pešice sišao na prijavnicu. Od tog trenutka, pa celu noć, i narednih dana razmišljao sam o sad već jasnoj pretnji: ako ne prihvatim njihove predloge, dani su mi odbrojani. Struja je veoma obavešten čovek, on je jedan od najbližih saradnika Porodice. Likvidiraće me, kako mi reče, najkasnije do Nove godine.

Naravno, nije mi bilo svejedno. Za sebe više nisam toliko strahovao, koliko za živote moje porodice, dece, unuka i najbližih saradnika. Ni tada nisam angažovao telohranitelje.

53

Nikad ih nisam ni imao. Znam, ako su odlučili da me likvidiraju, ako imam telohranitelje, samo će još neko stradati.

Razmišljao sam o Struji, malom poslušnom novinaru koji već nekoliko godina upropaštava "Politiku", simbol Srbije. Razmišljao sam kako on šutira svoje radnike, kako nabavlja papir iz Mitrovice po devet dinara, ali i to ne plaća, dužan je više od dve hiljade tona, a mi avansno plaćamo 20 dinara kilogram, priča kako "Politika" posluje tržišno, a svi članovi SPS, i policija i skoro svi državni službenici moraju da se pretplate na "Politiku".

Razmišljao sam - na šta je to spala moja Srbija? Na to da svi ti ljudi koji su do juče bili niko i ništa, žare i pale, pa još i od mene otimaju!

Dana 28. oktobra 1999. u 14.45 časova pozvao me Hadži Dragan Antić i predložio da se vidimo istog dana u njegovom kabinetu u zgradi POLITIKE u 16.30 časova.

Došao sam tačno u zakazano vreme i čovek iz obezbeđenja me je opet odveo do ulaza u kabinet.

Vrlo brzo me je sekretarica pozvala da uđem kod direktora. Na ulazu sam sreo plavušu, mlađu ženu, koja me je oslovila prezimenom. Otpozdravio sam, ali ne znam tačno o kojoj se osobi radilo. U tom momentu me je g. Antić dočekao rečima:

"Gde si Rajo, kako si, šta radiš, jesi li još živ?"

"Kao što vidiš, Bogu hvala, još sam živ" - odgovorih mu.

Pozdravili smo se i seli u kožnu klub-garnituru. Pitao je: "Šta ima novo?", našta sam rekao: "Nema ništa novo. Živimo i preživljavamo ovu situaciju."

Upitao je: "Šta, čujem da ste se noćas svi napili?"

Odgovorio sam potvrdno, znajući da je sa mnom celu noć bio i Goran Kozić, glavni i odgovorni urednik TV "Politika", i da mu je verovatno on ispričao naše druženje posle paljevine automobila. (Te večeri, oko 21.30 buknuo je, prema policijskom izveštaju, službeni automobil direktora Slavoljuba Kačarevića "sam od sebe" na parkingu firme). Ostali smo do tri - pola četiri ujutru.

"Pravo da ti kažem, napio sam se, tako da me je Kozić odvezao kući. Ne znam, možda je to bio neki ventil za¸opuštanje", našta se on nadovezao:

"Šta to pričaš, to je samo početak, kao što vidiš! Sad vidi šta sve može biti do kraja i kakav može biti sam kraj. Ne rekoh ti ja džabe prošli put da ti je vek najdalje do Nove godine!"

Pritom je vadio kožnu futrolu gde su mu stajale tri tompus cigare debele kao moj palac. Cigara koju je izvadio imala je neku specijalnu etiketu. Čini mi se da je u jednom delu bila četvrtasta a u drugom okrugla. Izvadio je neki specijalni uređaj s dve rupice, ličilo je na neki nož. Nisam znao čemu to služi, ali sam video da njom odseca vrh tompusa i stavlja ga na sto.

54

Gledam sve to i razmišljam o njemu od pre samo neku godinu: nosio je rep, bio novinar blizak Crkvi, saplitao me u "Grmeču", restoranu preko puta "Politike", pio sa svim novinarima u "Grmeču" i sa mnom zajedno, a dolazio je redovno i na slavu s Kačarevićem kod našeg deda Drage, gde se pilo do zore kao da smo na takmičenju. To je sada čovek koji ima u Srbiji najbolje veze s vladajućom Porodicom.

16) Ja sam u glavnom centru moći u državi Posmatram njegov ritual dok pali tompus, povlači nekoliko dimova, a onda Hadži Dragan Antić pita:"Dobro, Rajo, šta ima novo, šta si odlučio, jesi li rešio da sarađujemo?"

Odgovaram: "Kako da sarađujemo?"

„Da ustupiš novinu!"

Kažem: "Hoću da je ustupim za iznos svih investicija koje je firma zajedno s partnerima uložila u novinu."

„Šta ti misliš, da li misliš da smo mi ludi, ko će da plati tebi tolike pare! Šta ti u stvari prodaješ - glavu lista, ime, šta nudiš za te pare? Šta se nas tiče što si ti napravio gubitke investirajući u dnevnu novinu. To si ti radio, to ti niko neće priznati !"

Ja sam mu odgovorio da nisam želeo da se bavim novinsko-izdavačkom delatnošću i da je to njemu dobro poznato, da nisam svojevoljno osnovao taj list, već sam na to bio primoran. Rečeno mi je da maksimalno podržim projekat koji će mi izložiti Manojlo Vukotić. Sada je sramota da ja stvaram gubitke firmi, da naša firma ni kriva ni dužna snosi štetne ekonomsko-finansijske posledice. Mislim da je u redu da nas pošteno isplate oni koji žele da preuzmu list.

"Nemoj da živiš u zabludi da će neko to da plati" - nastavi Struja. - " Treba da shvatiš da sam ja na određenom mestu u glavnom centru moći u ovoj državi. Video sam tvoj dosije! Kad bi ti video ono što sam ja video svojim očima, verovatno bi momentalno umro od straha. Situacija je crna i bezizlazna za tebe i firmu, jer ste vi proglašeni za direktne državne neprijatelje i radite protiv interesa države Srbije i srpskog naroda!"

Na to sam mu odgovorio: "Ti me dobro poznaješ. Znaš da to nije tačno. Možda je neko nešto pogrešno napisao i pogrešno me predstavio. I tebi lično je poznato da ja nisam takav kakvog su me tu, kako kažeš, na tom mestu opisali i predstavili!"

"Pa ja razgovaram s tobom zato što se poznajemo. Zbog toga želim da nekako nađemo zajednički jezik. Ali, ti moraš da se urazumiš. Niko ti nikada neće priznati investiciju u gubitke koje si napravio s listom dok je postala to što je danas, već je situacija sasvim suprotna. Ti treba da shvatiš svu bezizlaznost svoje situacije. Oni su odlučili da unište firmu i od novine i od Štamparije neće ostati ništa najkasnije do Nove godine! Te firme neće postojati. To sve mora ti biti jasno. Mi za to imamo službe, puteve, načine i veliko iskustvo, razrađene sisteme i tehniku postupanja, uhodanu po fazama .

Ti i firma ste trenutno još u prvoj fazi tretmana!? Ne treba da imaš nikakve iluzije i dileme. To će biti sigurno i sve ide - faza po faza! Najgore u svemu je to što ćete na kraju

55

sigurno nastradati verovatno prvo Kačke, pa posle ti. Treba duboko da razmisliš šta će tebi posle sve to kada te ne bude bilo! Trebalo bi, odmah, bez odlaganja, da proceniš šta ti se uopšte isplati, šta gubiš, a šta dobijaš time što ne postižeš dogovor !"

H.D. Antić mi je skrenuo pažnju i na sledeće: "Ja sam preuzeo od glavnog centra moći (misleći, po svemu sudeći, na vladajuću Porodicu) na sebe obavezu da razgovaram sa tobom, da vidim kako možemo naći dogovor oko lista a za ovo šta će da ti se desi slobodno možeš da porazgovaraš sa generalom Radetom Markovićem i sa načelnikom gradske policije Branimirom Đurovićem - Bucom. Oni su o svemu upoznati a pogotovo što teraš inat i nećeš da prestaneš da štampaš bilten "Promene".

Rekao sam mu: "Štampao sam i pod istim uslovima JUL-ov bilten i nije bilo nikakvih problema" na šta mi je on odgovorio: "To je bio JUL-ov bilten, zaboravljaš da je to stranka na vlasti! A ovo je Đinđićev bilten" - energično me je upozorio Struja.

"Pa dobro, hajde, rekoh, ja ću dati nalog Kačareviću da mora da prestane da štampa bilten "Promene" ali time ja ekonomski uništavam firmu, oduzimam joj posao." - Ti meni da refundiraš sredstva pošto mi ni prošli put nisi refundirao onu štetu koju sam firmi napravio. A dobro ti je poznato o čemu se radi. Kako ja mogu sada radnike ostaviti bez posla u ovoj teškoj situaciji? To meni kao čoveku i rukovodiocu, ili kao vlasniku kapitala, ne može niko dati za pravo. Ti ljudi imaju pravo da rade, žive i prežive ovu situaciju." On mi ponovi: "Baš si lud, pa šta hoćeš, više od milion radnika u ovoj Srbiji je nezaposleno, šta će tu hiljadu više ili hiljadu manje učiniti ti tvoji radnici od tih milion! Na to se niko neće ni osvrnuti što će tih tvojih hiljadu radnika ostati bez posla. Biće kao ostali i šta je koga briga za sve to. Ti bi trebalo da vodiš računa o sebi, o svojoj glavi o svojim ličnim interesima. Nikoga ne zanima interes tvojih radnika. Neka oni sami misle o sebi!"

Rekao sam mu da je, možda, i u pravu ali da ja te ljude nisam otpustio za svih ovih 10 godina otkada sam ih preuzeo preko firmi koje sam uzeo dokapitalizacijom, iako mi u vreme sankcija ti ljudi nisu bili potrebni (više od pola njih). Svi smo, ipak, eto, našli načina da preživimo.

"To je za mene isto kada je inspektor finansijske policije Riznić one noći rekao da moram da izbacim ljude na ulicu kad je pečatio firmu, mašine i redakciju. Ja sam mu tada rekao isto što sada i tebi kažem da nisam čovek koji može ljude terati na ulicu. Ipak su ti ljudi u mene verovali i ne mogu sada s njima trgovati."

"Ipak si ti lud čovek" - reče mi on - "ali to je tvoj problem. Ja ti tu ne mogu pomoći. Radi kako hoćeš, ja sam svoje rekao" - presekao me je H.D. Antić.

Posle toga priča je nastavljena o mogućim pritiscima i stvaranju problema našim firmama kao što će, na primer, oni (nije mi bilo jasno ko su to oni!) dizati cenu roto papira stalno. List će automatski biti nerentabilan, praviće i dalje gubitke.

Rekao mi je da on zna da u Redakciji GLASA JAVNOSTI ima mnogo onih koji rade direktno po instrukcijama iz inostranstva, protiv interesa Srbije i srpskog naroda.

Tražio sam da mi pomogne tako što će mi reći ko su ti ljudi. Rekao sam mu da je, što se tiče lista - Kačarević preuzeo sve poslove i da mu treba pomoći. On mi je odgovorio da će

56

Kačarević teško da utvrdi ko su ti ljudi. Pitao sam zašto mi onda on to ne kaže. Odgovorio je da ne može, već da će vreme ubrzo sve pokazati.

Ponovo sam mu rekao da mene ne interesuje politika niti imam bilo kakve političke ambicije, niti se u to razumem . Neka me samo zainteresovani kupci isplate. Mislim da je to pošteno, da nije pošteno da me na ovaj način prinude, ucene, otimaju vlasništvo lista i uništavaju firmu.

Odgovorio je da je i on istog mišljenja i da sve zavisi dalje od mene. Treba samo da kažem realnu cenu. Rekao sam mu da mislim da je cena potpuno realna da ne tražim ništa osim onoga šta sam uložio.

On mi je odgovorio: "Da li ti shvataš da ovde nema kupca koji će ti platiti što si izgubio dok nije stabilizovan tiraž, bez obzira što ti to tretiraš kao investiciju".

"Ja ne tražim ništa što nije realno."

"Čoveče, izgubićeš glavu, 'ajde ti što ćeš izgubiti, izgubiće i Kačke! Šta ja tu mogu! Meni je Kačke drug.Rekao sam mu šta sam imao, a on me ne sluša i ja tu ne mogu ništa. Spasa mu nema, kako njemu tako i tebi bez obzira na to što smo drugari!" Posle kraće rasprave ponovio je da on želi da mi pomogne i zato traži od mene da mu sastavim konkretnu ponudu u koju će ući vrednost mašina za štampu novina. Rastali smo se tako što sam obećao ponudu još iste večeri. On mi je dao da zapišem sve njegove telefone od mobilnog preko direktnog i direktni faks. Tako smo se rastali.

Novi momenat za mene sada je bila jasna pretnja Slavoljubu Kačareviću. Žao mu je Kačketa... Bože, dokle su sve spremni da idu! Sve sam posle ispričao Kačareviću. On se smejao.

Na izlazu iz Strujinog kabineta, kod njegove sekretarice sam zatekao novinara Čedu Lakića, koji je komšija mog strica u Žarkovu.

Došao sam u kancelariju, sastavio ponudu i poslao na faks br. 322-01-17. - Potvrda o prijemu faksa je pokazala da je to faks generalnog direktora "Politike" i da je poruka primljena 28.10.99. u 15,54 časova. Međutim, on nije poslat u to vreme, već je poslat sat kasnije. Verovatno vreme na njegovom faksu nije vraćeno za jedan sat.

Treći razgovor sa H. D. Antićem

U mom dnevniku piše: Danas 29.10.99. u 13,10 časova pozvao sam telefonom generalnog direktora POLITIKE Hadži Dragana Antića povodom jučerašnjeg razgovora i njegovog ultimativnog zahteva da moram odmah da prekinem sa štampom biltena "Promene".

Kada se javio, upitao sam: "Dobro, shodno sinoćnjem razgovoru, šta je bilo sa onim mojim predlogom da mi se nekako ekonomski refundira to što ću prekinuti štampu biltena "Promene".

Odgovorio je: "Najpre prekini sa štampom biltena a onda ćemo videti kako će se ta šteta nadoknaditi tvojoj firmi."

57

Rekao sam mu: "Dobro, kao što znaš, jednom sam prihvatio tvoj poslovni ultimatum, mada nevoljno, pa izgubio više miliona maraka a do današnjeg dana nisam video da je naša firma na bilo koji način drugačije tretirana niti ekonomski obeštećena".

Rekao sam mu da mene zanima samo ekonomski interes firme i da moram nekako isplatiti plate radnicima.

Odgovorio je: "Dobro, samo zapamti da će te taj tvoj ekonomski interes koštati glave".

Ponovo sam upitao zašto mi taj novac neko ne refundira kad traži da prekinem štampanje biltena. Da se nadoknada plati papirom, da mi on da izvesnu količinu papira.

Na to je on uzvratio da papir ne može da mi da, ali treba da znam da će nam oni ukinuti i isporuku papira i da ću ja tek tada upasti u probleme, jer je MATROZ pod njihovom kontrolom.

Odgovorio sam da ću tada biti prinuđen da uvozim papir, a to nije u interesu države, na šta me je on opet podučio da moram da shvatim realnost. Još je dodao: "Eto, sada su ti počele stizati kazne, danas stiže još, sve će ti to leći na račun pa ćeš posle toga videti šta će biti!"

"To je ekonomski pritisak i to nema nikakvog smisla! "

"Šta ti misliš! Nećemo te mi milovati kad ne slušaš!"

"Ja ću izdržati i to!"

17) Pojačan pritisak - naše vozilo u plamenu Ovo će ti biti poslednji put - reče Hadži Dragan Antić. Upamti da se nikad više nećeš oporaviti! Poslušaj me i prestani da štampaš Bilten. Izdaj saopštenje za javnost preko "Tanjuga". Posle toga ćemo da vidimo šta dalje. To ti je moj poslednji savet. Posle od mene ne traži pomoć, jer ti više neću pomoći i, verovatno, tada više pomoći neće ni biti! Ove kazne koje dobijaš samo su početak!"

Upitao sam da li je primio moju ponudu od sinoć. Odgovorio je da jeste i da će još danas u toku dana ponudu predati i obaviti razgovore i konsultacije, tako da ću možda još i danas biti obavešten, odnosno dobiti odgovor. Razgovor smo završili tako što sam opet predložio da nekako ekonomski obeštete Štampariju, na šta mi je on odgovorio: „Da li shvatam da te taj ekonomski interes, koji stalno potenciram može koštati glave?. Odgovorio sam mu da ćemo razgovor da nastavimo kada on bude imao odgovor od vladajuće Porodice na moju ponudu. Tokom celog razgovora Antić je bio vrlo raspoložen i, ako se tako može reći, prijateljski smo završili taj telefonski razgovor, uz dogovor da ćemo se čuti kasnije.

U međuvremenu Čeda Jovanović, poručilac biltena "Promene" došao je kod Kačarevića i tada smo razgovarali o tome šta nam valja činiti povodom sve žešćeg terora JUL. G. Jovanović je predložio da napravimo manevar, odnosno da nekoliko primeraka Biltena odštampamo dan-dva na drugom mestu ne bi li pritisak popustio. Istovremeno bismo proverili da li je baš štampanje Biltena zaista jedini uzrok što nas maltretiraju. Prihvatili smo ideju i

58

smislili kako da istestiramo Hadži Dragana Antića, pa sam sve dalje razgovore oko štampanja biltena "Promene" vodio na osnovu pomenutog dogovora sa g. Jovanovićem.

Oko 16 časova ponovo sam pozvao Antića i upitao ga da li je našao način da našoj firmi refundira štetu zbog prekida štampanja biltena "Promene".

Odgovorio mi je da treba da napravim agencijsko saopštenje. Oni su se već obratili (mislio je na Savez za promene) javnosti, čini mi se da je rekao da je agencija "Beta" tu vest emitovala, ali da mog saopštenja i dalje nema.

Rekao sam da nema potrebe za saopštenjem: jer smo prekinuli da štampamo bilten, ali kako će on to nas da obešteti? Odgovorio je da će videti. Nisam želeo da dam nikakvo saopštenje o prestanku štampanja biltena "Promene". Bilten "Promene" je nastavio da se štampa, evo, i danas 7.11.1999. kada nastavljam opis događaja. Bilten sve vreme izlazi. Štampa se u drugoj štampariji, a Hadži Dragan Antić me uopšte nije pozvao niti sam imao ikakve kontakte sa njim. Pitam se otkuda nalog da prestane štampa baš u našoj štampariji osim, da se nanese još jedna u nizu šteta firmama u sastavu ABC PRODUKTA. Ja to tako shvatam, imajući u vidu i to da se Hadži Antić oko ponude, kako je rekao za porodicu Milošević, koju sam mu poslao istog dana kada je i tražio (28.10.1999. god. oko 19,00 časova na njegov privatni faks, koji stoji u njegovom kabinetu, nije odazvao).

Finansijska policija je inače tih dana neprekidno pojačavala pritisak na naše radnike.

Nastavio sam da na par dana telefonom zovem Hadži Dragana Antića i da ga pitam: ima li neki predlog ili poruku za mene. Poslednji put sam to uradio 4. februara 2000. Posle pola sata me pozvao i rekao da "još uvek nema odgovora od Porodice".

Usput me je pitao: „Kako si?"

Odgovorih mu: „Eto, Bogu hvala, zdrav sam, a sreći hvala i živ."

"Sve to oko tebe i vas ništa ne valja. Dobro razmisli šta ti valja činiti. Situacija po tebe uopšte nije dobra. Opet štampaš bilten "Promene".

Naš automobil u plamenu

27. oktobra 1999. oko 20 časova napustio sam Redakciju GLASA JAVNOSTI zajedno sa Slavoljubom Kačarevićem i Draganom Vlahovićem.

Otišli smo u naš restoran, u naš tržni centar u Cvijićevoj ulici br. 1. sa dvoje kola. Vlahović je išao svojim vozilom, a Kačarević i ja smo išli Kačarevićevim službenim automobilom.

U restoran smo stigli nešto posle 20 časova. Poručili smo od konobara Mileta, koga zovemo "Lepi Mile", posno jelo pošto je taj dan bila Sveta Petka.

Bili smo pri kraju večere kada je u restoran utrčao dežurni čuvar (čini mi se da se zove Cupara) koji je uspaničeno zvao Kačarevića, ponavljajući da neka "askona" gori na našem parkingu. Kačarević se pridigao sa stolice i rekao da on nema "askonu". Čuvar je nastavio da viče - ipak neki auto gori na našem parkingu. Svi smo potrčali prema parkingu da

59

vidimo šta se to događa. I zaista, na parkingu smo zatekli u plamenu "opel senator", Kačarevićev službeni auto, kojim smo se Kačarević i ja pre nepunih sat vremena dovezli iz Vlajkovićeve na ovaj parking.

Posle 10-15 sekundi automobil koji je bio u plamenu počeo je sam da se kreće napred, i udarao je u zid dok su mu zadnji točkovi škripali. Izgledao je vrlo neobično, u jednakom ritmu kretao se napred- nazad, neobjašnjivo je udarao u zid i odbijao se, da bi posle izvesnog vremena, kada su došli vatrogasci, stao. Pored "opel senatora" bio je Vlahovićev auto. Dok se sve to dešavalo Vlahović je otrčao do svog automobila iz kojeg je uzeo foto-aparat i počeo sve to da slika.

U tom trenutku je naišao jedan od suvlasnika fitnes kluba koji se nalazi u našem objektu u Cvijićevoj ulici. Znam ga kao Dekija. Reče da je pokušavao da ugasi vatru. Posle minut-dva stigla su vatrogasna kola. Plamen je brzo ugašen svuda osim ispod haube. Haubu su teže otvorili pošto su je otvarali sa suprotne strane. Kada je otvorena, mlaz koji je bacao vatrogasac pojačavao je plamen, unutra je nešto gorelo i jedva je ugašeno. Dva - tri minuta posle vatrogasaca došla je i policija sa kombijem i uzeli su imena prisutnih svedoka.

Policajci nisu vršili uviđaj. Po dogovoru sa svojim šefovima, a koje su zvali preko radiostanice s lica mesta obavestili su nas da ne treba da vrše uviđaj. Pitali su čiji je auto. Odgovorili smo da je auto vlasništvo firme. Pitali su ko je vozio auto i upisali su Kačarevića. Pitali su da li je vozilo kasko osigurano. Odgovorili smo da nije.

Pozvao sam ih da nam se pridruže u restoranu da nešto pojedu i popiju sa nama. Oni su prihvatili i posle izvesnog vremena napustili restoran.

U restoranu se nama oko 22 časa, pridružio Goran Kozić (glavni urednik TV "Politike", kum Slavoljuba Kačarevića i naš prijatelj). Uz priču smo ostali do tri sata ujutro. Kući me je odvezao Goran Kozić, mislim da je i Kačarevića on odvezao.

18) Sam se zapalio!

Danas, 28. oktobra čuo sam od Žarka Popovića, našeg saobraćajnog dispečera, da je policija naknadno jutros oko 11 časova vršila uviđaj, da su dolazili veštaci kod Dragutina Mržljaka, glavnog operativca u našem voznom parku i sa njim razgovarali. Dalje ne znam šta se dešavalo jer sam sve vreme bio kod kuće, a ovo sam diktirao telefonom u 15,20 časova.

Posle nekoliko dana gradska policija je izdala zvanično saopštenje kojim je objasnila da se automobil sam zapalio. To pomalo neobično objašnjenje policije objavile su dnevne novine i elektronski mediji, što su novinari iskoristili da na pres konferenciji u Gradskom SUP-u, koja je održana nekoliko dana kasnije, postave pitanje:

"Kako to da se automobil, i to turbo dizel, sam zapali skoro sat vremena pošto mu je motor ugašen"?

Predstavnik policije i sam zatečen saopštenjem policije koje je ranije izdato, i logičnim pitanjem novinara odgovorio je: "Zvuči zaista čudno, ali se automobil sam zapalio".

Odmah po saopštenju gradske policije pokušao sam da uspostavim kontakt sa gradskim sekretarom za unutrašnje poslove, generalom Brankom Đurićem Bucom. Zvao sam

60

ga telefonom i zamolio za prijem. Od tog dana zvao sam ga skoro svakih sedam dana ali uvek je bio zauzet, odsutan, sekretarica je uredno primala poruku, govoreći da će mu poruku preneti ali, evo, ni do danas, 7. februara 2000. nisam uspeo da uspostavim makar telefonski kontakt a kamoli da budem primljen na razgovor kod generala Branimira Đurića u Gradski sekretarijat unutrašnjih poslova.

"Samozapaljenje" službenog automobila Slavoljuba Kačarevića, nemušto i neubedljivo objašnjenje policije, u koje, koliko sam mogao sam da razaberem ni sama nije verovala, razgovori sa visokim državnim funkcionerima, pritisci na mene lično, na firmu i otvorene pretnje, dodatno su me uznemirile. Paljenje automobila u tom trenutku sam shvatio kao najdirektniju opomenu i nagoveštaj mnogo radikalnijih mera od delovanja finansijske policije koje su mi i otvoreno predočavane od svih učesnika u pregovorima, a posebno od Hadži Dragana Antića u razgovoru koji smo imali sutradan posle paljenja automobila. H. D. Antić je detaljno objasnio da je to samo jedna faza u razrađenom sistemu obračuna i "obrade" onih neposlušnih kao što sam ja.

To su potvrdile ove njegove reči: "Šta ti ja to svo vreme pričam, to je samo početak, kao što sam sada vidiš kakav je početak, sada vidi i razmisli šta sve može biti do kraja i kakav može biti sam kraj. Razmišljaj malo i bilo bi dobro da se što pre odlučiš da počneš da sarađuješ". Imajući u vidu sve protekle događaje u poslednja tri meseca 1999. godine, i sve veći sinhronizovani pritisak na firmu i na mene koji se pokazuje u sve otvorenijim pretnjama pregovarača iz JUL i sve žešćim udarima državnih službi kroz kazne finansijske policije, kazne sudija za prekršaje po Zakonu o informisanju, po prijavama Ministarstva za informisanje Vlade Srbije, pokretanju predstečajnog postupka za ABC GRAFIKU i drugih vidova pritisaka i bezakonja Privrednog suda, kršenja zakona ostalih institucija koje su sinhronizovano napadale firmu- odlučio sam da zamolim šefa kabineta profesorke Mire Marković da mi omogući direktan kontakt sa njom. Hteo sam u direktnom razgovoru da razjasnim šta mi se sve događa, zašto se događa i zašto se fabrikuju neistine tamo gde ih nema, izmišljaju krivci tamo gde ih nema, fabrikuju kazne tamo gde ne treba da ih bude i a sve to dovodi u vrlo nezavidnu situaciju celu našu firmu. I za sve to od mene pokušavaju da naprave državnog neprijatelja, ili bar tako žele da me prikažu i predstave.

Dana 14. januara 2000. godine, u 9 časova, šef kabineta profesorke Marković, Biserka Jovanović - Bisa zakazala mi je pripremni sastanak kako bi mogla čuti sve moje informacije i kako bi mogla da pripremi sastanak sa profesorkom Marković. Razgovor sa šefom Kabineta trajao je skoro dva sata. Obećala mi je da će vrlo brzo zakazati sastanak sa Profesorkom.

Posle završenog sastanka, u holu direktora, sreo sam (kao slučajno) Ratka Krsmanovića koji me je vrlo ljubazno pozdravio i upitao kako sam. Odgovorio sam mu da sam živ i zdrav. Pitao sam ga kako je on. Odgovorio je da je dobro i interesovao se dokle su stigli dogovori. Rekao sam mu da ništa od mene ne zavisi, da je sve u njihovim rukama. Ja samo tražim pare. Rekao je da para nema i da ćemo se videti drugi put. Tako smo se rastali.

Do 7. februara 2000. nikakav odgovor nisam dobio. Niko me nije pozvao, ali je pritisak pojačan protivzakonitim uvođenjem stečaja i ostalim postupcima koji su pratili sve to bezakonje Privrednog suda u Beogradu u organizaciji predsednice Privrednog suda na koje me je upozorio Ratko Krsmanović jula meseca 1999. ispred restorana "Užice". Shvatio sam

61

da se to sada ostvaruje kako kaže Hadži Antić "faza po faza" sloma mene kao čoveka i firme ABC PRODUCT kao celine.

Shvatio sam da mi je onemogućen direktan kontakt sa profesorkom Marković, da nekome odgovara da se manipuliše istinom, predstavljajući našu firmu kao neprijatelja države, praveći probleme tamo gde ih nije bilo. Ipak je ostalo nejasno kome u rukovodećoj hijerarhiji to odgovara. Baš zato sve ovo što preživljavam sada detaljno i opisujem.

19) Reportaža o Miloševićevom unuku

U trenutku kad sam poslao pismo predsedniku Miloševiću, setio sam se da je naša firma, odnosno Redakcija GLAS JAVNOSTI, već imala sa Markom Miloševićem direktan kontakt. Naime, posle rođenja njegovog sina Marka, u Požarevac je po zadatku Redakcije, (jer to naš dnevni list nikako nije smeo da propusti), otputovao naš novinar, izuzetan reporter Dragan Vučićević, sa zadatkom da napiše reportažu o tom događaju.

Vučićević je napisao zaista lepu ljudsku, i nimalo uvredljivu priču o rođenju unuka predsednika Miloševića. U tekstu je navedena izjava ginekologa, koji je porodio srećnu majku, da je beba „čista devetka". Marku Miloševiću se to uopšte nije dopalo. Ocena mu je bila nešto niska. Zbog toga je sa družinom došao u Redakciju GLAS JAVNOSTI, u Vlajkovićevu 8, da poravna račune. Mlatarao je pištoljem u hodniku Redakcije, tražio je autora teksta da se sa njim obračuna i da mu pokaže da je njegov sin „čista desetka".

Tekst o rođenju predsednikovog unuka objavljen je 18. januara 1999. u GLASU JAVNOSTI. Međutim, istoga dana na e-mail adresu našega lista u 17,30 stigla je poruka autoru teksta Draganu J. Vučićeviću. Javio se otac Marko, nezadovoljan tekstom, naročito onim delom o ginekološkoj oceni bebe, ovim rečima:

"Za g.Vučićevića

Želim da vas obavestim da sam pročitao tekst u današnjem broju Vašeg lista i želeo bih da vas zamolim da u narednih 24 sata ne pobegnete nigde, kako bih mogao lično da vam isporučim tu devetku iz antrfilea vašeg teksta. Devetka mog sina Marka je desetka, ali sam siguran da će vama u predelu kolena obe noge odlično stati i obična duga devetka.

Slobodno možete da se žalite, vaša žalba ne odlaže izvršenje.

Ako ipak mislite da pobegnete, izaberite što dalje mesto. Obaveza je svakog mog prijatelja i poznanika, a pogotovo dužnika, da vas smesti u invalidska kolica u svakom trenutku i na svakom mestu."

Redakcija se vidno uznemirila. Autoru teksta javljao se nepoznati glas, koji mu je pretio invalidskim kolicima.

I Marko Milošević se zaista pojavio u Redakciji GLASA JAVNOSTI, 19. januara 1999. u 10,15 časova.

Sa pištoljem za pojasom, vidno istaknutim, u pratnji jednog neidentifikovanog čoveka, Marko je tražio glavnog urednika i autora teksta.

62

Redakcija je, na sreću, u to vreme bila skoro prazna. Novinari kasnije dolaze na posao, pa nije bilo incidenta. Marko je pretio prisutnima, uglavnom tehničkom osoblju, koje je došlo ranije, govoreći „da će on" pokazati koliko su Miloševići moćna porodica i da će „lomiti ruke i noge". Pisutni članovi Redakcije su izrazili sumnju da je mlađani Milošević bio verovatno pod uticajem nekih opijata, pa su zbog toga krajnje smireno sa njim razgovarali, dokazujući mu da naš list i novinar zaista nisu izneli ništa uvredljivo niti ponižavajuće. Posle izvesnog vremena Marko Milošević je, opet uz pretnje, napustio Redakciju.

Svi smo bili strašno uznemireni. Bilo nam je poznato da je mladi Milošević bio sklon sličnim incidentima.

Međutim, njegova majka ga je redovno pravdavala u svom dnevniku koji su objavljivali "Duga" i "Politika". Nismo znali šta je pametno činiti.

Gradom se munjevito proneo glas da je Marko bio u našoj Redakciji i kako se ponašao. Ne prezajući od mogućih posledica odlučio sam da podnesem krivičnu prijavu protiv Marka Miloševića.

20) Put ka stečaju ABC GRAFIKA mimo svih zakona sveta

Nastavlja se neviđeno bezakonje koje je stvoreno sinhronizovanom akcijom Privrednog suda, njenog predsednika Milene Arežine, Ministarstva za informacije RS, Finansijske policije, Uprave javnih prihoda…

Da se vratimo ponovo na poslednje mesece 1999. godine, kada je Ministarstvo za informacije Republike Srbije, 28. oktobra, podnelo prijavu Gradskom sudiji za prekršaje. Taj tekst glasi:

„Predmet: Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. Ministarstvo za informacije Republike Srbije kao ovlašćeni organ podnosi zahtev za pokretanje prekršajnog postupka.

Protiv: ABC GRAFIKA A. D. iz Beograda, ulica Vlajkovićeva br. 8. u kojoj se štampa list „Bilten građanskog protesta "Promene"" i Slavoljuba Kačarevića, direktora navedene Štamparije iz Beograda; Zbog toga što su 28.oktobra 1999. štampali list „Bilten građanskog pokreta "Promene"" br. 36 koji nije upisan u registar javnih glasila u Ministarstvu za informacije Republike Srbije; čime su izvršili prekršaj iz člana 71, a u vezi s članom 26. stav 1. tačka Zakona o javnom informisanju („Službeni glasnik RS", br. 36/98).

Obrazloženje

Prema podacima kojima raspolaže Ministarstvo za informacije Republike Srbije, 28. oktobra 1999. godine, štampan je list „Bilten građanskog pokreta "Promene", broj 36. za koji je uvidom u registar javnih glasila, utvrđeno da nije upisan u registar. Kako ovaj list ne sadrži impresum, iz koga bi se mogli utvrditi podaci o osnivaču, izdavaču, štamparu i drugim odgovornim subjektima, Okružno javno tužilaštvo iz Beograda obratilo se Ministarstvu unutrašnjih poslova da izvrši određene provere iz svoje nadležnosti. Prema izveštaju Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, utvrđeno je da se list „Bilten građanskog protesta "Promene" štampa u Štampariji ABC GRAFIKA A.D. iz Beograda, na osnovu ugovora koji je sklopljen između direktora Štamparije Slavoljuba Kačarevića i fizičkog lica Čedomira Jovanovića iz Beograda u ime predstavnika navedenog biltena.

63

Ministarstvo za informacije Republike Srbije, shodno svom zakonskom ovlašćenju da vrši nadzor nad primenom Zakona o javnom informisanju, na osnovu uvida u list „Bilten građanskog protesta "Promene" broj 36. utvrdilo je da se list štampa suprotno odredbe člana 26. Zakona o javnom informisanju, kojim je propisano da štampar može štampati i umnožavati novine, časopise, revije i druge publikacije, tek kad raspolaže dokazom o njihovom upisu u evidenciju javnih glasila.

Na osnovu svega izloženog, smatramo da su okrivljeni izvršili prekršaj iz člana 71. a u vezi člana 26. stav 1. Zakona o javnom informisanju, pa predlažemo gradskom sudiji za prekršaje da pokrene prekršajni postupak, sasluša okrivljene, sprovede dokazni postupak i potom izrekne kazne u skladu sa Zakonom.

U potpisu, zamenik ministra Radmila Višić

Suđenja zbog štampanja biltena "Promene" započela su 20. oktobra, tačno na dan godišnjice uvođenja Zakona o informisanju koji se pokazao kao glavno sredstvo pritiska na slobodne medije. Stigle su desetine tužbi protiv Štamparije ABC GRAFIKA zbog štampanja Biltena. Naša odbrana je predočila Sudu da je i ranije štampala biltene stranaka, pa i vladajućih JUL i SPS, ali da vlast zbog toga nikada nije reagovala tužbama, niti je iko tvrdio da ti bilteni moraju da se upišu u registar javnih glasila. Takođe ni Okružno tužilaštvo, ni Ministarstvo za informisanje nisu reagovali na pojavu biltena "Promene" do rednog broja 36. niti su na bilo koji način upozoravali da tu postoji nekakav prekršaj. Advokat Štamparije zatražio je i veštačenje Fakulteta političkih nauka u Beogradu, kako bi se utvrdilo da li je bilten "Promene" javno glasilo ili nije, ali je sve to ostalo bez uticaja na Sud, pa su se od 20. oktobra i narednih dana, sva suđenja završavala kod različitih sudija na gotovo identičan način - osuđujućim presudama kojima je Štamparija kažnjavana kao i njen direktor, sa raznim sumama novca. Tokom oktobra i novembra održano je 37 ovakvih suđenja i izrečene su 74 kazne čija je ukupna vrednost iznosila više od dva miliona dinara. Koliko su i sami izvršioci ovog državnog nasilja verovali u ispravnost onoga što rade, pokazuje i činjenica da je sud zabranjivao prisustvo predstavnika medija, na ovim suđenjima. Bilo je očigledno da je jedina svrha ovog suđenja finansijsko uništavanje Štamparije ABC GRAFIKA a ne bilo kakvo poštovanje zakona.

U to vreme je ABC GRAFIKA zapala u jednu od najvećih finansijskih kriza, što je bila posledica smanjivanja tiraža svih listova koji su se u ABC GRAFICI štampali, kao i gašenja nekih izdanja usled tek prohujalog bombardovanja. Poseban problem bile su teškoće njenog glavnog kupca štamparskih usluga, njenog lista GLAS JAVNOSTI čiji je tiraž takođe smanjen. I naplata prodatih novina bila je veoma usporena. Sve ovo valja reći da bi se shvatilo koliko je ponuda za štampanje dnevnog biltena "Promene" u tiražu u najmanje 10.000 primeraka svakog dana, uz avansno plaćanje, bila gotovo spasonosna. Obavljene su i konsultacije sa pravnicima, da bi se ovaj posao organizovao na zakonit način, i tako predupredili eventualni problemi. Dobijena su i usmena obećanja od Čede Jovanovića kao predstavnika Saveza za promene da će svojim sredstvima pokriti eventualne novčane kazne, ako ih uopšte bude bilo.

Privredni sud u Beogradu sve to koristi i zbog nelikvidnosti u dužem periodu, pokreće predstečajni postupak protiv ABC GRAFIKA početkom decembra 1999. godine i zakazuje ročište za kraj januara 2000. kada treba da se odlučuje o eventualnom stečaju.

64

21) Pismo srpskom ministru za informisanje

Nemajući kud, obratio sam se tada ministru za informisanje u Vladi Republike Srbije, gospodinu Aleksandru Vučiću. Pismo sledeće sadržine poslao sam 5. januara 2000. godine:

„Poštovani gospodine ministre,

Imajući u vidu Vaše reči izgovorene na TV PALMI 1. januara, upućujem Vam apel za ispravku nepravde u Vašem Ministarstvu, u ime svih zaposlenih u dnevnim novinama GLAS JAVNOSTI i našoj Štampariji ABC GRAFIKA i to Vama lično kao našem resornom ministru, po struci pravniku, da nam pomognete kao pravnik da ispravimo nepravdu koju je Vaše Ministarstvo na čijem ste čelu učinilo našoj Štampariji pa time i našoj novini. Nadamo se da nećete dozvoliti da se iz nužde branimo preko javnosti činjenicama koje bi mogle da naškode ugledu Vašem Ministarstva, našeg pravosuđa i svim učesnicima ovog progoniteljskog i nečasnog čina i višemesečnog terorisanja naše Štamparije.

1. Tražimo da Vaše Ministarstvo odmah povuče sve prijave podnete protiv Štamparije ABC GRAFIKA zbog štampanja biltena "Promene" iz sledećih razloga:

a) ABC GRAFIKA kao štamparija nije nikada ugovarala niti je ikada štampala bilten „Promene",

b) Bilten "Promene" ugovorila je štamparija ABC ETIGRAF što se jasno i nedvosmisleno može videti i iz svih ugovora koje je Vaše Ministarstvo priložilo uz sve tužbe protiv naše štamparije: iz svih ugovora, faktura, izvoda o plaćanju priložiloženih tužbi - prijava, koje je potpisala Radmila Višić, vidi se o čemu je reč. To nije hteo da vidi ni jedan beogradski prekršajni sudija, niti prekršajno veće, koje je kao drugostepeni organ odlučivalo o žalbi. Gospodine Vučiću, izgleda da svima njima uopšte nije bila bitna istina, pravda i pravičnost. Njima je izgleda jedino važno da slepo izvrše nalog partije kojoj pripada i Vaša zamenica Radmila Višić.

c) Uplate koje je izvršio naručilac Čedomir Jovanović uplaćene su na račun ABC ETIGRAF, što piše na svim virmanima koji se nalaze na predmetima Vaših tužbi. Da je zanimala istina to je jasno mogla videti i Vaša zamenica Radmila Višić, jer te činjenice su toliko očigledne. To nas navodi na zaključak da je ona radila po zadatku ili je obolela od partijskog slepila. Sve beogradske sudije za prekršaje su to isto mogle videti samo da su hteli imalo profesionalno da sude, ili da su barem jednu primedbu naših advokata uzeli u razmatranje. Ostalo nam je da zaključimo da su za njih profesija, istina i pravda poslednja stvar na svetu.

d) Sva dokumentacija u prijavama koje je Vaše Ministarstvo, odnosno Vaša zamenica Radmila Višić dostavila beogradskim prekršajnim sudijama, je argumentovana ugovorima, virmanima, koji sve ovo dokazuju. Gospodine Vučiću, Vi kao pravnik, ako želite, uvidom u predmete se možete lično uveriti u istinu da je Vaše ministarstvo prijavilo, optužilo a sudije osudile, Uprava javnih prihoda zaplenila i odnela imovinu firme naše Štamparije ABC GRAFIKA iako u ovom slučaju krivica te firme uopšte ni po kom osnovu ne postoji.

65

2. Tražimo da Vaše Ministarstvo povuče sve prijave protiv direktora ABC GRAFIKA Slavoljuba Kačarevića, koji je ujedno i direktor i glavni i odgovorni urednik našeg dnevnog lista GLAS JAVNOSTI, iz razloga što je on direktor Štamparije koja nije štampala bilten "Promene", a ne direktor Štamparije koja je štampala bilten "Promene", što se jasno vidi iz dokumentacije, ugovora i uplatnica koje je Vaše Ministarstvo dostavilo uz prijave beogradskim sudijama za prekršaje.

3. Tražimo da Vaše Ministarstvo koje je nalogodavac finansijskoj policiji (po izjavi Vaše zamenice Radmile Višić, datoj nedeljniku NIN), odmah izda nalog finansijskog policiji da reši žalbe naše Štamparije ABC GRAFIKA i ukine rešenja zbog nepravedno obračunatog poreza, kao kaznu koju je finansijska policija obračunala na socijalna davanja nezavisnog sindikata naše štamparije ABC GRAFIKA. Jer, nigde u svetu se ne oporezuju davanja i pomoć sindikata svojim članovima. Sindikat štamparije je bio primoran da pomogne radnicima da prežive krizu u kojoj se svi nalazimo.

4. Tražimo da Vaše Ministarstvo pomogne da finansijska policija našim novinama GLASU JAVNOSTI odmah vrati iznudom otete pare, jer su inspektori finansijske policije naterali našeg finansijskog rukovodioca da plati avans 2. oktobra 1999. u visini od preko 280.000 dinara, apsolutno bez zakonskih osnova. Takođe iz blagajne oduzeli su nam više od 65.000 dinara. Jer, posle dvoipomesečne besomučne kontrole finansijske policije ispostavilo se da smo mi zakonski kažnjeni sa oko 13.000 dinara, i da višak novca treba odmah da nam se vrati sa pripadajućom kamatom. Poseban kuriozitet cele ove ujdurme što je Slavoljub Kačarević kao direktor osuđen na doživotnu robiju, ako ne plati kaznu, što je apsolutno nedopustivo da takvu presudu mogu izreći obične sudije za prekršaje.

Poštovani gospodine Vučiću, imamo razloga da verujemo da ćete nam kao pravnik i naš resorni ministar pomoći da rešimo nagomilane probleme, koje nam je stvorila Vaša zamenica Radmila Višić, imajući u vidu osnovno načelo prava i pravde koje svi pravnici sveta poštuju: bolje je 100 krivih na slobodi, nego jedan nevin u zatvoru.

Očekujući brz, jasan i konkretan odgovor, sa uvažavanjem i poštovanjem pozdravljamo Vas."

Slede potpisi za Upravni odbor GLASA JAVNOSTI i Upravni odbor Štamparije ABC GRAFIKA.

Dužni smo našim čitaocima da saopštimo da nas bivši ministar, Aleksandar Vučić, nikad nije udostojio svojim odgovorom. Očigledno je da je štitio, kako je to njegov partijski vođa rekao, interes vladajućih partija. Izgleda da su se ti interesi poklapali.

Šta je sve Privredni sud na čelu s Milenom Arežinom radio svedoče i reči advokata Aleksandra Petrovića.

Evo šta on kaže:

- Postupajući u predstečajnom postupku Štamparije ABC GRAFIKA, Privredni sud u Beogradu je počinio toliko grešaka, da se one nikako ne mogu upodobiti uobičajenim povredama postupka koje često čine prvostepeni sudovi, već ukazuju na postojanje određene namere, odnosno cilja, vanpravne prirode, kojim su se rukovodili sudski organi prilikom postupanja u predstečajnom postupku ABC GRAFIKE.

66

Na samom početku, u decembru 1999. pala je u oči preterana „ažurnost" stečajnog veća prilikom postupanja u ovom predmetu. Pokrenut je prethodni stečajni postupak nad preduzećem čiji je žiro račun bio blokiran nepunih šest meseci, iako postoje stotine preduzeća u Beogradu i Srbiji, čiji su računi u blokadi po godinu, dve i više, a da do danas stečaj nad njima nije otvoren. Uz poziv za prvo ročište, ABC GRAFIKA je pored Rešenja o pokretanju prethodnog stečajnog postupak dobila i rešenje o privremenoj meri zabrane raspolaganja imovinom, a ograničena su i prava organa upravljanja, iako je u sudskoj praksi uobičajeno da se ovakve mere određuju tek po održanom ročištu. Sve ovo još uvek nisu bila kršenja zakona, ali postupci „preterane ažurnosti" su najavljivali sve što se kasnije dogodilo.

Na prvom ročištu dana 30.12.1999. godine, ABC GRAFICI je naloženo da za sledeće ročište pripremi predlog prinudnog poravnanja sa poveriocima. Mi smo to učinili, i na ročištu od 24.1.2000. ovaj predlog je predat Sudu. Sa predlogom za poravnanje saglasili su se i svi prisutni poverioci koji su činili preko 90 odsto ukupnih potraživanja. Svoje saglasnosti izneli su usmeno, a dali su i pismene izjave pre i na ročištu. Na ročištu nije bio prisutan samo jedan poverilac, ali je i bez njega ostvarena saglasnost poverioca čija potraživanja u ukupnom zbiru iznose više 90% dugovanja ABC GRAFIKE. Time su ispunjeni zakonski uslovi za otvaranje postupka prinudnog poravnanja, jer je zakonski uslov za poravnanje saglasnost poverilaca čija potraživanja iznose najmanje 51 odsto ukupnih dugovanja. Sa ročišta smo svi otišli zadovoljni, očekujući da Stečajno veće samo verifikuje ono oko čega je na ročištu postignuta saglasnost, a čime bi bilo izbegnuto otvaranje stečaja. Međutim, Stečajno veće, umesto primene zakona, otpočinje sa kršenjem zakona i uništavanjem nekih osnovnih instituta procesnog prava, koji još od rimskog prava važe za nesporne. Prvo, stečajni postupak je pravni postupak koji postoji i čija je svrha zaštita potraživanja i interesa poverilaca u odnosu na prezaduženo preduzeće. Odbacujući predlog za prinudno poravnanje, s kojim su se saglasili poverioci, Sud je pokazao da ga interesi poverilaca u stvari uopšte ne zanimaju, već da stečajni postupak koristi kao sredstvo generalne egzekucije prema dužniku ABC GRAFICI u cilju njegovog uništenja tako što uvodi svog čoveka za stečajnog upravnika (Dušana Abramovića) koji će, kako će se kasnije pokazati, učiniti sve da uništi ABC PRODUCT kao centralnu firmu i eliminiše ga iz pravnog i poslovnog prometa.

Drugo Stečajno veće je prenebeglo da izvede dokaze nakon zaključenja rasprave u prethodnom stečajnom postupku, dva dana posle održanog ročišta. Ovim je povređen osnovni princip svih postojećih sudskih postupaka. Naime, ni krivični, ni parnični, ni upravni, kao ni stečajni postupak ne poznaju, odnosno ne dozvoljavaju sudskom veću da dokaze na kojima zasniva svoju odluku izvodi van pretresa, rasprava i ročišta. Čak i u postupcima sudova španske inkvizicije, sudova Sovjetskog Saveza za vreme Staljina, „krivcu" je pre izricanja odluke saopštavano za šta se tereti. Stvaran je kakav takav privid regularnosti postupka. Međutim, ABC GRAFIKA uopšte nije bila u mogućnosti da se izjasni o navodnoj neurednosti poslovnih knjiga, a zbog čega je „gurnuta" u stečaj. Mi do dan danas nismo videli i ne znamo šta je sadržina famoznog izveštaja Finansijske policije. O urednosti poslovnih knjiga na dva održana ročišta, uopšte nije bilo reči.

Treće, izveštaj Finansijske policije je nedozvoljen dokaz, jer je finansijska policija stranka u ovom postupku, i ona je onaj jedan poverilac koji se nije pojavio na jedina dva održana ročišta pre otvaranja stečaja. Ironija je još veća kada znamo da rešenja o kažnjavanju

67

od strane Finansijske policije, na osnovu kojih je ona stekla status poverioca, do danas još uvek nisu postala pravosnažna.

Četvrto, napred opisanim povredama postupka, oduzeta je mogućnost ABC GRAFICI i njenom osnivaču ABC PRODUCTU da Stečajnom veću predaju izjavu ABC PRODUCTA o preuzimanju celokupnog duga ABC GRAFIKE, a ta mogućnost je na osnovu člana 84. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, morala biti data učesnicima prethodnog postupka. Preuzimanje duga od strane ABC PRODUCTA takođe bi sprečilo otvaranje stečaja.

Peto, Rešenje o odbacivanju predloga za prinudno poravnanje donelo je Stečajno veće, iako je po zakonu to bio dužan i morao da učini Predsednik veća, što predstavlja apsolutno bitnu povredu odredaba stečajnog postupka.

Svaka od pet navedenih nepravilnosti ponaosob, predstavlja dovoljan razlog za ukidanje žalbenih rešenja. O drugim učinjenim nepravilnostima, pored ovih pomenutih, suvišno je i govoriti. Moje kolege i ja smo uputili tri žalbe na Odluku o otvaranju stečaja. Svi propusti su detaljno opisani i navedeni članovima zakona koji su prekršeni.

Ja sam pre par sati dobio odluku Višeg privrednog suda i još uvek nisam stigao da je detaljno analiziram. Međutim, već sad mogu reći da je njeno obrazloženje izrađeno sa puno truda, a kako bi se odbranilo nešto što se pravno odbraniti ne može. Za prvostepenu odluku jedan moj stariji kolega je rekao: „Ovo bi posle prvog čitanja ukinuo svaki malo vispreniji student završne godine Pravnog fakulteta". Sličan stav ima i veliki broj sudija sa kojima sam bio u kontaktu nakon predaje žalbi, a koje sam molio da stručno i kritički analiziraju stavove koje smo izneli u žalbama. U ovim i drugim kolegijalnim razgovorima do današnjeg prijema Odluke Višeg suda nisam čuo ni jedno stručno mišljenje koje bi govorilo u prilog odbijanja žalbi i potvrđivanja prvostepene odluke.

Međutim Viši sud je stao na stanovište da je izveštaj Finansijske policije merodavan, jer je to izveštaj državnog organa nastao u zakonito sprovedenom postupku. Napred pomenute činjenice - da je Finansijska policija stranka u postupku (kao poverilac), da zakonitost njenog rada nije potvrđena, jer njena rešenja o kažnjavanju nisu postala pravosnažna, kao i da je Finansijska policija upravo na osnovu urednih knjiga dužnika utvrdila navodno neplaćene doprinose i poreze, Viši sud iz samo njemu poznatih razloga „nije želeo" da uoči i ceni. Sasvim je jasno da urednost poslovnih knjiga koju je analizirala Finansijska policija, predstavlja urednost u smislu provere da li su uplaćeni svi doprinosi. Za razliku od toga Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji govori o potrebi urednih knjiga, kako bi za njih stečajni sud mogao da utvrdi ko su sve poverioci prezaduženog preduzeća. Ova vrsta urednosti kod ABC GRAFIKE nikada nije bila sporna, niti je ikada Finansijska policija, u svojim brojnim kontrolama u proteklih pola godine, takvu vrstu neurednosti utvrdila kod ABC GRAFIKE.

I drugi žalbeni navodi su odbijeni korišćenjem slične, površne argumentacije, jer autorima drugostepene odluke ništa drugo nije ni bilo na raspolaganju.

- Strankama u stečajnom postupku nije data zakonska mogućnost ulaganja revizije Vrhovnom sudu Srbije. Odbijanjem žalbi Štamparije ABC GRAFIKA, stečajni postupak je postao neminovnost. Ono što je po mom mišljenju još opasnije, je da je postupcima Privrednog suda u Beogradu, ugrožen opstanak celokupnog sistema privrednog pravosuđa. Stečajni postupak nad ABC GRAFIKOM, kao i parnični

68

postupci koje je nakon otvaranja stečaja pokrenuo stečajni upravnik Dušan Abramović, i odluke Suda kroz donošenje privremenih mera u ovim pratećim parničnim postupcima, u toj meri su nezakoniti, da dovode u pitanje postojanje obavljanja pravosudnih funkcija u ovoj oblasti. Po mom mišljenju ovo predstavlja ogromnu opasnost za državu. Pravosudni sistem jedne zemlje je kičma njenog bića. Bez pravosuđa nema države. Alternativa je anarhija. Država i njena vlast su najviše ugroženi ako građani i privredni subjekti izgube poverenje i mogućnost sudske zaštite svojih prava. Pravosuđe treba da štiti državu, a ono to čini kroz zaštitu građana, javnog poretka, privrednog sistema, tržišta i svega drugog na čemu država počiva. Uništavanjem pravila postupaka po kojima postupaju pravosudni organi, a koji vekovima unazad postoje u svim civilizovanim državama, ne znači ništa drugo nego uništavanje države. O štetama kao što su privredna nesigurnost, seljenje kapitala, izbegavanje proizvodne aktivnosti i opredeljenje za „trgovinu", mnogo vam više mogu reći ekonomisti.

22) Mahinacije predsednika Višeg privrednog suda, Čedomira Prostrana Treba još posle kazivanja advokata istaći i činjenice da potvrđivanje odluke o stečaju ABC GRAFIKE nije išlo baš tako lako. I to gde - u Višem privrednom sudu u Beogradu.

Kada je predmet po žalbi naših advokata došao u Viši privredni sud sve sudije koje rade stečajne predmete, smatrale su da prvostepenu odluku o otvaranju stečaja za ABC GRAFIKU treba ukinuti jer je njome grubo prekršen zakon. Međutim, ubrzo je usledila po kazivanju predsednika Suda, urgencija dvojice političara - Uroša Šuvakovića i Ivice Dačića, da se Odluka o otvaranju stečaja u svakom slučaju mora potvrditi.

Zbog ovoga se predsednik Višeg privrednog suda Čedomir Prostran, našao u nebranom grožđu. S jedne strane, trebalo je ispoštovati zakon, a s druge strane tu je partijska naredba.

Pre nego što je pronašao predsednika Veća koji bi bio spreman da potvrdi prethodnu odluku Privrednog suda u Beogradu i Milene Arežine njenog predsednika, troje predsednika stečajnih veća je izjavilo da oni mogu da ukinu stečaj ali suprotno, da ga potvrde, nikako. Najzad, g. Čedomir Prostran, je uspeo da pridobije sudiju Milana Vinčića da njegovo veće potvrdi prvostepenu odluku. To je i učinjeno bez obzira na brojne protivzakonite radnje Milene Arežine. Tim činom se Viši privredni sud u Beogradu pridružio bezakonju i progonu ABC PRODUCTA i GLASA JAVNOSTI.

Na prvom ročištu održanom 30. decembra prošle godine, ABC GRAFICI je naloženo da za sledeće ročište pripremi predlog prinudnog poravnanja sa poveriocima.

U to vreme nikome nisu pale u oči informacije objavljene u "Službenom glasniku Republike Srbije" od 22. decembra 1999. godine, ali i one će kasnije dobiti na značaju. Na prvi pogled sasvim je nejasna, pa ostavlja utisak i da je nevažna, odluka na strani 1057 gde piše: „U odluci o prestanku sudijske funkcije sudijama sudova opšte nadležnosti i privrednih sudova („Službeni glasnik RS", br. 48/99), briše se tačka „I". Međutim, kad se pogleda taj prethodni „Službeni glasnik" i u njemu pomenuta odluka, u tački I piše: „Prestaje sudijska funkcija Tomislavu Gaževiću, sudiji Privrednog suda u Beogradu, sa 31. januarom 2000. godine „zbog ispunjenja uslova za penziju". Sve ovo znači da je sudija Privrednog suda u

69

Beogradu Tomislav Gažević trebalo da ode u penziju, a onda je ta odluka povučena, i ovaj sudija pojavljuje se kao predsednik Stečajnog veća za ABC GRAFIKU.

Na drugom ročištu predat je predlog prinudnog poravnanja sa poveriocima ABC GRAFIKE i oni su se svi pred Sudom saglasili s tim poravnanjem i predali o tome pisane izjave. Time su ispunjeni zakonski uslovi za otvaranje postupka prinudnog poravnanja i sa ročišta su otišli zadovoljni i predstavnici ABC GRAFIKE i njeni poverioci. Očekivali su da Stečajno veće samo potvrdi ono oko čega je pred njim postignuta saglasnost. Stečajno veće, međutim, umesto da primeni Zakon, počinje sa njegovim kršenjem i uništavanjem nekih osnovnih instituta procesnog prava koji važe još od rimskog prava.

Odbacuje se predlog za prinudno poravnanje i Stečajno veće donosi rešenje o otvaranju stečaja, uz obrazloženje da poslovne knjige ABC GRAFIKE nisu uredne. Tako je ogoljena namera Suda, odnosno cilj vanpravne prirode kojim se Stečajno veće rukovodilo prilikom postupanja u ovom sudskom predmetu.

Umesto da svrha postupka bude zaštita interesa poverilaca, postupak je iskorišćen kao sredstvo za uništavanje dužnika - ABC GRAFIKE.

Stečajni postupak postoji radi zaštite potraživanja i interesa poverilaca u odnosu na prezaduženo preduzeće. Odbacujući predlog za prinudno poravnanje, koji su podržali gotovo svi poverioci, Sud je pokazao da ga, u stvari, interesi poverilaca uopšte ne zanimaju, već da stečajni postupak služi da se ABC GRAFIKA eliminiše s pravne i poslovne mape Srbije.

Stečajno veće, kojim je predsedavao pomenuti sudija Tomislav Gažević, da bi obezbedilo argumente za presudu o uvođenju stečaja, izvelo je dokaze posle zaključenja rasprave u prethodnom stečajnom postupku, i to dva dana posle održanog ročišta. Time je povređen osnovni princip svih postojećih sudskih postupaka. Nigde se ne dozvoljava sudskom veću da dokaze na kojima zasniva presudu izvodi van pretresa, rasprave i ročišta. Čak i u postupcima sudova španske inkvizicije, sudova iz doba staljinizma, uvek je pre izricanja presude saopštavao „krivcima" za šta se terete. Time je stvaran bar nekakav privid regularnosti postupaka. U ovom slučaju, međutim, ABC GRAFIKA uopšte nije bila u mogućnosti da se izjasni o navodnoj neurednosti poslovnih knjiga, a to je Sud uzeo kao razlog za uvođenje stečaja. Ni do danas niko nije video niti saznao šta je sadržina nekog, famoznog izveštaja Finansijske policije u kome, navodno, piše da su poslovne knjige ABC GRAFIKE neuredne. O urednosti poslovnih knjiga na dva ročišta održana u predstečajnom postupku, uopšte nije bilo ni reči.

Uostalom, izveštaj Finansijske policije predstavlja nedozvoljen dokaz zato što je Finansijska policija jedna od stranaka u ovom postupku, i to onaj jedini poverilac koji se nije pojavio na održana dva ročišta pre otvaranja stečaja. Ironija je još veća kada se zna da rešenja o kažnjavanju ABC GRAFIKE od strane Finansijske policije, na osnovu kojih je ona dobila status poverioca, još nisu postala pravosnažna, kada je stečaj uveden. Povredama sudskog postupka oduzeta je mogućnost i da osnivač ABC GRAFIKE, a to je ABC PRODUCT, preda Sudskom veću izjavu kojom je želeo da preuzme celokupni dug Štamparije, mada je ta mogućnost morala biti data svim učesnicima prethodnog stečajnog postupka, zato što je to propisano Zakonom (član 84). Preuzimanje duga Štamparije, od strane ABC PRODUCTA, takođe bi sprečilo otvaranje stečaja.

70

Viši privredni sud u Beogradu odbio je, međutim, žalbe Štamparije ABC GRAFIKA i potvrdio presudu kojom je otvoren stečajni postupak. Bez obzira na to što je Privredni sud u Beogradu počinio toliko grešaka donoseći odluku o stečaju, i to takvih da je svaka od njih predstavljala dovoljan razlog da u postupku žalbe stečaj bude ukinut, Viši privredni sud to nije uzeo u obzir. Potrudio se jedino oko pisanja obrazloženja za odbranu nečega što se pravno ne može odbraniti. Viši privredni sud stao je na stanovište da je izveštaj Finansijske policije (o navodnoj neurednosti poslovnih knjiga ABC GRAFIKE) merodavan zato što predstavlja izveštaj državnog organa. Iz samo njemu poznatih razloga, Viši sud nije želeo da uoči i ceni da je Finansijska policija stranka u ovom postupku kao poverilac, da zakonitost njenog rada nije potvrđena, jer njena rešenja o kažnjavanju nisu postala pravnosnažna, kao i da je Finansijska policija - upravo na osnovu urednih knjiga ABC GRAFIKE - utvrđivala navodne razloge da je kazni. Uz to, sasvim je jasno da urednost poslovnih knjiga, koju je analizirala Finansijska policija, predstavlja urednost u smislu provere uplaćivanja poreza i doprinosa. Za razliku od toga, Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji pominje potrebu urednih poslovnih knjiga, kako bi iz njih stečajni sud mogao da utvrdi ko su sve poverioci prezaduženog preduzeća. Ova vrsta urednosti u poslovnim knjigama ABC GRAFIKE nikada nije osporena, niti je ikada Finansijska policija u svojim brojnim kontrolama prethodnih godina pronašla takvu vrstu neurednosti kod ABC GRAFIKE.

Posledice su višestruke

Svi navodi iz žalbi odbijeni su na površan način zato što drugačije i nije bilo moguće. Tako je stečajni postupak nad ABC GRAFIKOM postao neminovnost. Posledice toga su ogromne i višestruke. Pre svega, odnose se neposredno na samu Štampariju ABC GRAFIKA, njene osnivače, radnike, poverioce i brojne klijente. Stečajna uprava koja je došla u Štampariju 29. januara na iznenađenje svih koji u Štampariji rade, otpustila je sve radnike, zapečatila mašine, dovela naoružane stražare i zapretila da upropasti sve što je u ovoj Štampariji stvarano tokom njenog obnavljanja i razvoja od propalog društvenog preduzeća pre deset godina, do danas.

Možda je još opasnije to što je opisanim postupcima Privrednog suda u Beogradu ugrožen opstanak čitavog privrednog pravosuđa. Stečajni postupak nad ABC GRAFIKOM, kao i postupci koje je posle otvaranja stečaja pokrenula stečajna uprava i odluke Suda o privremenim merama na osnovu toga - toliko su nezakoniti da dovode u pitanje smisao pravosudnih funkcija. To je ogromna opasnost za državu, zato što bez pravosuđa nema države, a alternativa je anarhija. Uništavanje pravila po kojima postupaju pravosudni organi, a koja vekovima postoje u svim civilizovanim državama, ne znači ništa drugo nego uništavanje države.

23) Stečajni upravnik stiže s Arežininom policijom

Nastavlja se neviđeno bezakonje koje je stvoreno sinhronizovanom akcijom Privrednog suda, njenog predsednika Milene Arežine, Ministarstva za informacije RS, Finansijske policije, Uprave javnih prihoda, po diktatu famoznog štaba JUL u kojem su bili prof. Mirjana Marković, Ljubiša Ristić i Danilo Pantović.

Njihovi pridruženi članovi bili su Ivan Marković i Goran Matić. Sasvim nezakonito je otvoren stečaj nad ABC GRAFIKOM, uprkos saglasnosti svih poverilaca da se dug ABC GRAFIKE umanji i reprogramira i time firma ABC GRAFIKA dovede u normalno likvidno stanje i omogući joj se nastavak normalnog rada i poslovanja.

71

Smatrao sam da je to silovanje istine i fabrikovanje neistine. Pokušavali su da našu firmu i mene proglase za neprijatelje države i naroda. Zato sam hteo, da bih dobio na vremenu, da o svemu tome lično obavestim prvog čoveka resora Državne bezbednosti MUP Srbija generala Radeta Markovića, koji mi je zakazao sastanak kod njega za 31. januar 2000. godine, u 13 časova.

Kada sam došao od sekretarice Radeta Markovića, saznao sam da je general iznenada zauzet posetom generala Ojdanića i poručio je da siđem sprat niže kod njegovog pomoćnika, generala Nikole Ćurčića, naintimnijeg prijatelja Slobodana Miloševića, koji je o svemu upoznat i da sa njim obavim razgovor.

Sišao sam sprat niže, upoznao sam i generala Ćurčića. Izložio sam mu probleme naše firme i moje lične probleme. Rekao je da putuje ali da će o svemu ovome obavestiti generala Markovića i neposredno porodicu Milošević, kada se vrati sa puta. Obećao mi je da će napisati kratak izveštaj i dostaviti ga generalu Markoviću. Ako bude trebalo još nešto da će me pozvati. Time je razgovor okončan.

Istog dana, u vreme kada je počinjao naš tradicionalni novinarski bal 31. januara 2000. oko 18,30, u prostorije koje su u vlasništvu ABC PRODUCTA u Vlajkovićevoj br. 8, upao je stečajni upravnik Dušan Abramović. On je bio u pratnji izvršitelja Privrednog suda i naoružanih ljudi privatnog obezbeđenja Privrednog suda koje je unajmila predsednica Milena Arežina. Počeo je da popisuje štamparske mašine u vlasništvu ABC PRODUCTA.

Sišao sam u prizemlje gde se sve to odigravalo. Zahtevao sam od sudskog izvršitelja da se legitimiše i pokaže dokumentaciju na osnovu koje je upao u prostorije na ovaj način.

On mi je pokazao nekakvo rešenje u kojem se nigde ne navodi ABC PRODUCT. Zbog toga sam zahtevao da se sve prekine dok ne stignu naši pravni zastupnici.

Kada je advokat Petrović stigao, on je sa službenim licima policije OUP Stari grad razjasnio da je sve to što rade nedozvoljeno, nezakonito i da nemaju pravo ni po kojem zakonu na takvo postupanje. U međuvremenu policajci su zamolili da im se dozvoli korišćenje običnog telefona. Otišli su u kancelariju pravne službe zajedno sa advokatom i direktorom pravnog sektora ABC PRODUCTA da pozovu svoje pretpostavljene. Obavestili su ih da oni nemaju šta da rade i da moraju da prekinu, jer je sve protivzakonito i da su sudski papiri upućeni na pogrešnu adresu. Sa druge strane telefonske žice rečeno im je da nazovu za pet do šest minuta da bi se njihov pretpostaljeni dalje konsultovao.

Posle kraćeg vremena ponovo su pozvali isti broj telefona i od tog pretpostavljenog dobili nalog da moraju izvršiti sve to što traži Sud, bez obzira šta piše u papirima.

Ovo bezakonje oko montirane tužbe, istog dana primljene, donesene, usvojene i izvršene protivzakonitom privremenom merom od strane stečajnog upravnika Dušana Abramovića, uz nezakonitu prinudu, i asistenciju policije OUP Stari grad i nezakonitim upadom i popisom mašina i imovine ABC PRODUCTA, obavljeno je po scenariju i u režiji predsednice Privrednog suda Milene Arežine i novopostavljenog stečajnog upravnika Dušana Abramovića. On je policajcima, koji su odbili asistenciju, pred svim prisutnim novinarima i radnicima rekao: „Sad ćete morati da izvršite ovo jer će vam telefonom biti naređeno da

72

postupite po mom nalogu." Još je dodao ko su naredbodavci: Uroš Šuvaković, Srđan Smiljković i Ivica Dačić.

Posle deset minuta, to se potvrdilo. Policija je stvarno dobila nalog od svojih pretpostavljenih da to bezakonje mora sprovesti bez obzira na sav otpor. U međuvremenu je u prostorije ABC PRODUCTA ušlo još osam uniformisanih policajaca, a koliko je bilo neuniformisanih niko nije znao, pošto se u prostorijama nalazila velika grupa novinara iz raznih redakcija i agencija, radnika ABC PRODUCTA, novinara Redakcije GLASA JAVNOSTI. Nije se moglo razaznati ko je ko.

Kad je sudski izvršitelj M. Marković počeo ponovo da popisuje mašine ABC PRODUCTA, stao sam ispred njega i tražio da to ne radi jer za takvo postupanje nema zakonskih osnova, ovlašćenja a ni sudskih rešenja, jer rešenja sa kojima je raspolagao se ne odnose na ABC PRODUCT.

U tom momentu mi je prišao inspektor u civilu i uniformisani policajac sa činovima, predstavljajući se kao zamenik komandira OUP Stari grad. Rekao mi je da mu je jako žao što mora to da radi, ali ako ja budem i dalje pružao otpor moraće da me veže i privede, uhapsi i odnese ako treba, da je ispred zgrade parkirana „marica".

Počeli su da me opkoljavaju policajci. Bio sam izolovan od okoline, okružen isključivo policajcima koji mi nisu dozvolili kretanje i kontakt sa sudskim izvršiteljem. Bio sam šokiran količinom bezakonja, koje se sprovodilo uz asistenciju policije. Sprečili su me kao legalnog zastupnika uloženog kapitala i legalnog predstavnika firme da iz prostorija izbacim nelegalno prisutne predstavnike Suda i stečajnog upravnika.

Glasno sam uputio apel svim prisutnim policajcima da razmisle o Božijoj pravdi koja svakog stiže po zasluzi a ne po telefonskim nalozima i direktivama. Pitao sam ih da li su svesni da to bezakonje koje sada čine, rade po direktivi, nalogu i ličnim interesima Srđana Smiljkovića koji već više meseci zahteva od mene da mu predam u vlasništvo GLAS JAVNOSTI bez naknade. Doživeh da me u mojoj državi, među mojim ljudima policija mog naroda, sud mog naroda, u ime nečijih ličnih interesa, sprečava da zaštitim vlasništvo firme, svoj i kapital mojih stranih partnera uložen u firmu na čijem sam čelu.

Vikao sam: „Stojim ovde slobodno, ako vam je neko naredio da morate da mi otmete sve ovo onda će vam neko narediti i da me ubijete i vi ćete to bespogovorno izvršiti. Svaka vam čast, pitate li se gde će vam duša i da li će vas vaša pokoljenja pitati šta ste radili i zašto ste ovo radili meni. Da li znate koliko je ova firma srpskom narodu i Srbima pomogla? Šta je sve dala, za šta je dobila više stotina zahvalnica od svih srpskih institucija? Najponosnija je na šest zahvalnica od šest rodova Vojske Jugoslavije u protekloj agresiji NATO na Jugoslaviju."

Naoružani momci iz Agencije PROTEKT TIM

Tokom predaje firme novopostavljenom stečajnom upravniku, mobilni telefoni stečajnog upravnika i članova stečajnog veća neprestano su zvonili, a oni su iz minuta u minut nekome prenosili razvoj situacije. Čim je procedura predaje završena, u prostorije firme je ušlo obezbedjenje, vidno naoružano ali bez ikakvih uniformi ili oznaka. Stečajna uprava, a naročito stečajni upravnik Tomislav Gažević su objašnjavali radnicima Štamparije da je to sudsko obezbedjenje i da je sve urađeno po zakonu. Ubrzo zatim, stečajni upravnik i članovi Privrednog suda su napustili zgradu. Mi smo nazvali OUP Stari grad da dođu i utvrde da li se

73

radi o obezbedjenju Suda. Pokazalo se da ti momci nisu imali ni dokumenta ni dozvole za nošenje oružja, tako da ih je policija razoružala i oružje odnela u kancelariju Glavnog urednika GLASA JAVNOSTI.

Odmah su ih odveli u policijsku stanicu da im uzmu izjave. Međutim, vrlo brzo se čovek koji se predstavio kao Josifović i koji je rekao da član sudskog obezbeđenja, pojavio u toj istoj policijskoj stanici. Šta se tamo tačno desilo ostalo je nerazjašnjeno, ali ti isti momci naoružani istim oružjem vratili su se u zgradu ABC GRAFIKE i nastavili sa svojim poslom.

24) Komanduje šofer Milene Arežine Policajci su samo slegli ramenima i odgovorili mi: „Mi smo ovde samo izvršioci, a ne nalogodavci!"

Nekolicina njih mi reče: „Nije ovo ništa u poređenju s onim u čemu smo mi sve učestvovali! Smiri se, čoveče, nemoj da doživiš infarkt". Ovo je slušao i stečajni upravnik i šofer Milene Arežine, koji je u stvari komandovao stečajnom upravniku, prisutnom sudiji, sudskom izvršitelju.

Tražio sam od advokata Aleksandra Petrovića da mi predstavi ko su ti ljudi. On mi je objašnjavao ko je ko, ali mi nije mogao identifikovati čoveka koji je u ovoj ujdurmi vodio glavnu reč. Kasnije smo saznali da je to šofer predsednika Privrednog suda Milene Arežine. On je neprestano, dok sam ja govorio, dobacivao i s puno ironije i podsmeha komentarisao to što sam ja policiji i prisutnima pričao. Čak me je, dok sam ja sprečavao rad sudskog izvršitelja gurnuo više puta, kao slučajno, verovatno u nameri da me isprovocira. Želeo je incident. Verovatno je to bilo potrebno njegovom nalogodavcu Mileni Arežini. On je faktički tu bio umesto nje.

Kasnijom kontrolom u pošti utvrdili smo da su šefovi policije, koji su asistirali ovom bezakonju, uveče zvali telefonski broj 761-895, izveštavajući šefa dežurne službe beogradskog MUP-a u ul. 29. novembar, tada dežurnog, da nemaju zakonskog osnova da dalje asistiraju. S druge strane žice im je rečeno da nazovu za nekoliko minuta. Poziv je ponovljen u 19.23 nakon čega su nastavili posao.

Abramović je znao da će policija dobiti nalog da izvrši ovo bezakonje. To govori o jasnoj koordinaciji i sinhronizaciji akcije svih državnih institucija oko ABC GRAFIKE i ostalih protivzakonitih postupaka protiv Poslovnog sistema ABC PRODUCT i dnevnog lista GLAS JAVNOSTI koji je u sastavu Poslovnog sistema ABC PRODUCT.

Oko podne, 3. februara 2000. godine, na mobilni telefon me pozvao preko svoje sekretarice, Srđan Smiljković i zamolio da odmah dođem do njega u Takovsku br. 2. U 13.45 časova sam stigao. Sekretarica me je uvela u kabinet gde je on sedeo s još dvojicom mlađih, meni nepoznatih ljudi, kojima je rekao da pređu u salu da bismo nas dvojica ostali sami.

Smiljković je razgovor počeo vrlo mirno. Rekao mi je da želi lično da mi objasni situaciju koju ja, možda, nisam razumeo, odnosno da je mislio da on sam može postići neke dogovore sa mnom i našom firmom i rešiti pitanje novina, pošto je njegova stranka zainteresovana da ima svoju novinu. Želeli su preuzimanjem novina da dobiju ugledne i tiražne novine. Svi njegovi kontakti su, kaže, imali taj cilj.

74

“Shvatio sam da ne mogu da rešim to pitanje i o tome sam obavestio svoju partiju.”

Podsetio sam ga da sve moje muke, svi moji problemi i komplikacije u našim firmama počinju upravo posle kontakata s njim. Podsetio sam ga na treći naš razgovor od 6. oktobra 1999. u njegovom kabinetu, na kojem je on meni izričito rekao da je u našoj firmi finansijska policija i da je po njegovim informacija našla nekih petnaest do dvadeset miliona dinara koje treba da se plate državi. Podsetio sam ga da mi je tada rekao i to da će on, ako se dogovorimo, to sve preko njegove privatne firme "ispeglati". Takođe sam ga podsetio na sve njegove opomene, šta me čeka ako ga ne poslušam i ako ne predam novine toj nekoj njegovoj privatnoj firmi. Posebno na njegovu reč pretnje da će ako mu ne predam novine, da je moja lična i porodična bezbednost biti direktno ugrožena.

G. Smiljković je opušteno prokomentarisao: "Rodiću, nisi valjda to shvatio tako ozbiljno!"

Odgovorio sam da u životu sve ozbiljno radim, a takve reči od takvog funkcionera ne mogu drugačije da shvatim osim krajnje ozbiljno. U nastavku razgovora rekao mi je da je od svega toga, misleći na sve pregovore sa mnom oko preuzimanja novina GLAS JAVNOSTI, odustao, da je svoju "koordinaciju" u stranci obavestio da je on nemoćan da završi posao i da su na nivou stranke doneli odluku da neka druga "koordinacija" to preuzme, a njemu nisu poznati dalji postupci te nove "koordinacije" zadužene za rešavanje pitanja dnevnih novina GLAS JAVNOSTI.

Naslutio sam da mi je poznato da je on lično koordinator svega toga, sračunate akcije Finansijske policije i Uprave javnih prihoda, preko direktora Republičke uprave javnih prihoda Vojislava Stojakovića i gospodina Maliđan Gojka, načelnika Finansijske policije za neposrednu kontrolu i sve komplikacije koje imamo s Privrednim sudom. Rekao sam mu otvoreno da je on direktno koordinirao s Milenom Arežinom, predsednikom Suda, koja je sprovodila raznorazne montirane i iscenirane nezakonite akcije u mojim firmama, što je očigledno ako se analiziraju razgovori s našeg trećeg sastanka od 6. novembra 1999. godine. A, što se tiče Ministarstva za informacije RS, tu je zamenik ministra Radmila Višić, s kojom on takođe radi u direktnoj koordinaciji. Ponovio sam da je sve očigledno, sinhronizovana i koordinirana akcija svih državnih službi, od Finansijske policije preko Privrednog suda, Ministarstva za informacije RS, pa do gradskih sudija za prekršaje. Tada mi je Smiljković opet pomenuo "nepotrebno" štampanje biltena "Promene" na šta sam mu odgovorio da smo prestali da štampamo bilten "Promene", ali da je nastavila da se štampa druga štamparija. To nedvosmisleno pokazuje da je posredi bio samo pokušaj da se nama nanese šteta, jer mi nismo oprihodovali štampanje biltena.

Susret sa Srđanom Smiljkovićen je bio neobičan. Preko noći je postao ljubazan i prijatan sagovornik. I dok je naš razgovor odmicao, iznenada mi je sinulo. Mora da je razgovarao sa generalom Nikolom Ćurčićem sa kojom sam se ja čuo tri dana ranije. Na njegov zahtev sam mu ukratko ispričao šta se sve dešavalo. Zajedno sa tekstom, dao sam mu i kompletnu dokumentaciju koja se odnosila na naš slučaj. Smiljkoviću nisam pominjao moj susret sa generalom Ćurčićem, ali kako je vreme odmicalo, bivalo mi je jasno da je promena u Smiljkovićevom ponašanju rezultat dokumenata koja sam predao generalu Ćurčiću. 25) Progovorilo oružje u ABC GRAFICI

75

Protekla dva-tri dana opisao sam kao pokušaj da spoljnim faktorima objasnim kakva se sve zlodela čine u našim firmama. Međutim, mislim da je važno da se još jednom podsetimo na reagovanja u javnosti povodom upada stečajnog upravnika s policijom, momcima iz detektivske agencije "Protekt-tim" (bivši "Komet-tim") koje je kao obezbeđenje Privrednog suda angažovala Milena Arežina, tada predsednica.

Evo šta je rekla Gordana Čomić, portparol GO Demokratske stranke: „Sudbina ABC GRAFIKE primer je nepostojanja pravne sigurnosti i sudstva u ovoj zemlji. Ceo sudski postupak protiv Štamparije nelegalan je, a načinom na koji ga je vodila, Milena Arežina se kvalifikovala kao najgori sudija čiji se slučajevi po pravilu završavaju otimačinom imovine. Kao politička organizacija, od sudija i njihovih udruženja, zahtevamo da spreče pojedince da srozavaju njihovu struku."

Ogorčena javnost

U saopštenju Izvršnog odbora Građanskog saveza Srbije kaže se sledeće: „Napadi na nezavisne medije nastavljaju se svakodnevnim sve intenzivnijim atacima režima. Ponovo je na udaru ABC GRAFIKA. Privredni sud u Beogradu je zbog duga te Štamparije, koji iznosi više od 82 miliona dinara, otvorio postupak stečaja nad tim preduzećem i postavio za stečajnog upravnika Dušana Abramovića".

Srpski pokret obnove, Gradski odbor u Kragujevcu, dao je sledeće saopštenje: „Nezakonitim stečajnim postupkom u preduzeću ABC GRAFIKA režim je još jednom pokazao da će surovo ugušiti svaki medij koji nije pod njegovom kapom. Odluka Privrednog suda da, i pored stečajnog uslova za poravnanje, ne obrazloži svoju odluku, za svaku je osudu. A neustavno i nezakonito angažovanje privatnog obezbeđenja, bez dozvola za nošenje oružja i legitimacija, predstavlja do sada neviđeni akt nasilja države nad građanima i njihovoj imovini".

Asocijacija nezavisnih elektronskih medija ("Anem") izrazila je u jučerašnjem saopštenju najoštriji protest povodom rešenja Privrednog suda u Beogradu, koji je otvorio stečajni postupak nad Štamparijom ABC GRAFIKA, a posebno zbog načina sprovođenja tog, nezakonitog rešenja. Iako su se na ročištu u postupku za utvrđivanje uslova za pokretanje stečajnog postupka, tri dana ranije, poverioci saglasili s predlogom ABC GRAFIKE za zaključenje prinudnog poravnanja, Privredni sud je otvorio stečaj. "Anem" je posebno protestovao protiv odluke da se za obezbeđenje sprovođenja ove odluke angažuje privatno obezbeđenje. "Anem" se zapitao i iz kojih fondova se plaća naknada za angažovanje privatnog obezbeđenja i utvrdio da je Privredni sud, po rukovodstvom predsednice Milene Arežine, postao leglo nezakonitosti i uzurpacija u obračunu s nezavisnim medijima.

"Anem" je izneo zahtev da se nezakoniti postupci protiv Štamparije ABC GRAFIKA smesta obustave i da se protiv službenika Suda koji rade protivzakonito povedu odgovarajući kaznenopravni postupci.

GLAS JAVNOSTI - Štamparija ABC GRAFIKA i matična kuća ABC PRODUCT došli su, ne svojom voljom, u žižu interesovanja domaće i svetske javnosti. Predstavnici medija svih domaćih novinskih radio i TV kuća kao i inostrane radio i TV agencije prosto su okupirali zgradu u Vlajkovićevoj 8. Brutalnim intervencijama policije njima je bilo zabranjeno izveštavanje. Takođe nisu mogli novinari da pišu o besumučnom pritisku finansijske policije koja je gotovo danonoćno maltretirala zaposlene u firmi.

76

Već sutradan, 1. februara, progovorilo je i oružje u Štampariji GLASA. Bio sam gotovo u šoku šta nam se to događa i evo šta je tada zapisano u GLASU JAVNOSTI od 2. februara 2000. godine: „Brutalnim nasrtajima na lica i imovinu u prostorijama Poslovnog sistema ABC u Vlajkovićevoj 8 nikad kraja. Posle brojnih tužbi i novčanih kazni, u petak je otvoren i stečajni postupak protiv ABC GRAFIKE, a sa stečajnim upravnikom u zgradu je došlo i brojno obezbeđenje privatne firme "Protekst-tim". Naoružani momci od tada, u smenama od jutra do mraka, borave u prostorijama Štamparije, a ni preksinoć nije izostalo njihovo prisustvo kada je sudski izvršilac Privrednog suda sprovodio privremenu meru i popisivao štamparske mašine ABC PRODUCTA, iako je u rukama imao rešenje da popiše imovinu ABC ETIGRAFA, preduzeća koje se od 31. decembra prošle godine nalazi u Opovu.

Naravno, obezbeđenje iz "Protekt-tima" i juče je bilo u zgradi. Ujutro oko 7.30, dok su radnici počinjali svoju smenu, „detektivima" iz "Protekt-tima" prilikom primopredaje smene desio se oružani incident u odeljenju kolor štampe. Jedan od momaka opalio je iz pištolja. Hitac je rikošetirao u popločani pod, odskočio nekoliko metara dalje, ponovo se odbio i zaustavio.

Obezbeđenje "Protekt-tima" nije dozvolilo fotografisanje ni detaljniji razgovor o pucnjavi. Sve se dogodilo munjevitom brzinom govore radnice Rosa Milenković i Biserka Simić koje su u tom trenutku bile u neposrednoj blizini stola za kojim su se nalazila šestorica momaka iz obezbeđenja.

Mi smo sedele i pričale. Oni su predavali smenu, proveravali oružje, kad je odjednom puklo. Jednome je pištolj opalio u pod. Naravno da smo se uplašile, ali na sreću, ništa strašno nije se dogodilo. U toj panici nismo ni videle gde je metak završio.

Stefan Gogov, jedan od prisutnih radnika, kaže da je u momentu incidenta sedeo iza zida, naspram štamparskih mašina.

Njih šestorica su stajali oko stola, a kad je pucanj odjeknuo svi smo se trgli. Metak je od pločica odskočio do prve mašine i onda je ponovo pao na pod. Žene su se uspaničile, prepričava Gogov.

Pripadnici "Protekt-tima", su vrlo šturo negirali izjavu radnika da se metak odbio od mašine, ponavljajući da „niko nije povređen" i da se to „dešava i profesionalcima". Posle incidenta u prostoriji za kolor štampu, ostala su samo dvojica radnika obezbeđenja „Protekt tima", a oko 9.30 uviđaj je obavila policijska patrola Organizacije unutrašnjih poslova Stari grad, koju je o pucnjavi obavestio šef obezbeđenja Poslovnog sistema ABC PRODUCT.

U pismu koje je UO ABC PRODUCTA uputio Mileni Arežini posle incidenta, kada je jedan od „detektiva" ispalio metak u Štampariji, s puno takta i strpljenja kaže se:

„Tražimo od Vas, kao predsednika Suda, pošto niste dozvolili predloženo poravnanje, da obezbedite zaštitu kapitala i interesa poverilaca preduzeća ABC GRAFIKA u stečaju, na taj način što ćete sprečiti stvaranje posebnih troškova. Najpre se pitamo:

1. Zašto sud iskazuje nepoverenje prema redovnom obezbeđenju glavnog poverioca ABC PRODUCTA, koji je poverilac stečajnog dužnika ABC GRAFIKE više od 80 odsto, a spreman je da isplati i ostale poverioce, ali mu sud to nije dozvolio usvajanjem predloga o

77

poravnanju. Zašto sud ne veruje ABC PRODUCTU koji ima više stotina zahvalnica za humanitarni rad, a posebno ističemo šest zahvalnica od šest rodova Vojske Jugoslavije za nesebičnu pomoć otadžbini tokom NATO agresije.

Takođe zahtevamo da odmah sprečite:

2. Stvaranje enormno visokih troškova nekakvog obezbeđenja koje je postavljeno, kako oni kažu, od Vaše strane, pošto ih je u zgradu uveo sudija Gažević, što stoji i u zapisniku o primopredaji. To je potvrdio i izvesni Josifović, predstavljajući se kao zamenik direktora obezbeđenja Privrednog suda u Beogradu, čiji ste Vi predsednik, pa bez Vašeg odobrenja ova Agencija ne bi ni mogla biti angažovana;

3. Da Vaš sud obezbedi da Stečajno veće normalno radi bez prava povećanja troškova na štetu poverilaca koristeći iznudu i prinudu primenom sile Vašeg obezbeđenja na štetu glavnog poverioca ABC PRODUCTA;

4. Da se ovakvim postupcima Vašeg obezbeđenja ne stvara panična atmosfera u firmi radi nesmetanog odvijanja procesa proizvodnje;

5. Da Stečajno veće Vašeg suda povuče protivzakonite privremene mere o prisilnom i prinudnom popisu imovine u vlasništvu ABC PRODUCTA učinjene 31. januara 2000. godine u 19 sati, na taj način protivzakonito prisiljavajući policiju OUP Stari grad da asistira upad u prostorije ABC PRODUCTA i popis imovine ABC PRODUCTA predajući je na čuvanje stečajnom upravniku ABC GRAFIKE, a sve to bez ikakvog rešenja suda protiv ABC PRODUCTA, kao vlasnika navedene opreme i imovine, što predstavlja čistu otimačinu vlasniku imovine, uz pomoć Suda i prinudnu asistenciju policije".

Upravni odbor, je, takođe, uputio stečajnom upravniku Dušanu Abramoviću tekst sledeće sadržine: ABC PRODUCT „Imajući u vidu Vaše ponašanje po Vašoj tužbi s privremenom merom da se popisuje imovina u našem vlasništvu (vlasništvo ABC PRODUCTA) koje ste izveli prinudno bez adekvatnih sudskih isprava pošto ste prinudili policiju Starog grada da asistira Vašim nezakonitim radnjama a, pošto smo mi vlasnici imovine koju ste popisali bez našeg odobrenja, upadajući u naše prostorije, koja je po tom zapisniku Vama predata na čuvanje, bez obzira što je i u zapisniku konstatovano da je oprema i imovina u vlasništvu ABC PRODUCTA, tražimo od Vas da daljim postupcima ne ometate normalan proces proizvodnje naše Štamparije i da se omogući našim radnicima normalno izvršavanje radnih obaveza.

Takođe, kao najveći poverilac ABC GRAFIKE u stečaju (više od 80 odsto svih obaveza ABC GRAFIKE su prema ABC PRODUCTU) tražimo da se ponašate domaćinski, vodeći računa da se stvaraju samo neophodni troškovi , a ne da se plaća obezbeđenje koje košta tri puta više od platnog fonda svih radnika, jer to Vam mi kao poverioci sigurno nećemo priznati. Stavljamo Vam do znanja da smo spremni, a to je u predlogu za poravnanje dato, da isplatimo sve ostale poverioce i u ime svih poverilaca Vas obaveštavamo da tražimo buduću maksimalnu racionalizaciju Vašeg postupanja radi smanjenja troškova koje mi kao poverioci moramo plaćati" - navodi se u pismu i traži urgentan odgovor. U isto vreme dok smo mi vodili bitku na glavnom frontu, javljali su nam se i drugi iz ustanova i institucija koje je mučio isti problem.

U to vreme nam je stiglo i pismo u kojem se kaže:

78

„Sindikat Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu je zapanjen nezakonitim stečajnim postupkom koji se sprovodi u vašoj firmi, čime su svi zaposleni ABC GRAFIKA i njihove porodice neopravdano prepušteni ulici. Ono čega smo se svi plašili, da na nezakonite odluke aktuelne vlasti ugroženi nemaju kome da se žale, nažalost, postaje stvarnost.

Podsetićemo Vas da je po donošenju Zakona o univerzitetu i postavljanja novog dekana i Upravnog odbora ETF, ovaj fakultet već godinu dana i sedam meseci „čuva" parapolicija iste čuvene firme "Protekt-tim" koja „čuva" i Vas. Na sporednim ulazima su postavljeni lanci, katanci i zašvajsovane reze, a glavni ulaz i pojedine učionice, u kojima predavanja drže „podobni" nastavnici, „čuvaju" (ne znamo od koga) zaposleni iz „Protekt tima". Očigledno, u ovakve prljave radnje ni kod Vas, ni kod nas, nije htela da se uključi regularna policija, pa su vlastodršci angažovali plaćenu parapoliciju da sprovodi nezakonite odluke. Cilj je jasan. Ućutkati sve one koji mogu i žele da misle i onemogućiti širenje slobodne misli. U Vašoj i našoj borbi za bolje sutra mi smo uz vas!"

Reagovalo je i ne zavisno udruženje novinara Srbije:

„Nezavisno udruženje novinara Srbije osuđuje brutalnu kampanju koju je vlast ovih dana preduzela protiv Štamparije ABC GRAFIKA i lista GLAS JAVNOSTI. Zastrašujuć je represivni arsenal koji je upotrebljen protiv ove kompanije, od nategnutog stečajnog postupka, upada parapolicijskih grupa, blokiranja mašina i pucnjave u prostorijama. Očito da je za ovaj režim Zakon o informisanju nedovoljno sredstvo da se ugase sve nezavisne redakcije i da se mora posegnuti i za drugim, nasilnijim sredstvima. Pucnjem u vazduh stvara se atmosfera opšteg haosa u kojoj je sve dopušteno i kojoj će svi koji ne misle kao režim biti zastrašeni. Gušenjem Štamparije ABC GRAFIKA već skučeni medijski prostor ostao bi bez nekoliko listova koji se u njoj štampaju i posebno bez jednog važnog člana malobrojne porodice nezavisnih medija - GLASA JAVNOSTI, kaže se u saopštenju NUNS, koje je potpisala predsednica Gordana Suša. Ko su u stvari bili ljudi koji su naoružani bez papira upali u GLAS JAVNOSTI? Evo šta su naši istraživači saznali:

„Agencije za „zaštitu ljudi i imovine" razmnožavaju se mnogo brže nego što je potrebno. Ovde je sve manje i ljudi i imovine, ali agencije koje osnivaju persone najrazličitijih biografija, čini se, suviše lako proglašavaju svoje ljude za „pouzdane zaštitnike nekoga ili nečega". Stečajni postupak protiv ABC GRAFIKE i ustoličenje prinudnog upravnika obezbeđuje i dalje agencija "Protekt-tim". Ljudi iz navedenog tima ušli su nasilno u zgradu, ali još prve večeri pokazalo se da oni ne poseduju dozvole za nošenje oružja. Ajde, to se možda omaklo. Ali, pucanj u prostorijama ABC Poslovnog sistema, pokazuje da neki od njih ne umeju da rukuju tim opasnim napravama. Ko zna ko je i odakle regrutovao i kako je obučavao ove „moderne beogradske telohranitelje", i koliko je obuka trajala. Ispada da u ambijentu opšte ugroženosti svega i svačega, agencije, jureći za masnom zaradom, u opasne poduhvate šalju diletante, šeprtlje i druge tipove sličnih referenci, opasne po sebe, okolinu i posao koji obavljaju. Ne želimo, naravno, ni da pomislimo da je hitac bio ispaljen namerno, u cilju zastrašivanja. No izgleda da je tako. Uostalom, u redakciji GLASA, među urednicima i novinarima, ima sasvim dovoljno stručnih ljudi koji su, u cilju povećanja nivoa bezbednosti u zgradi dok okupacija traje, spremni da obuče te momke u nošenju i upotrebi vatrenog oružja. I to badava, da ljudi ne bi nekontrolisano otvarali vatru".

79

Ogorčeni radnici ABC GRAFIKE

Preživeli smo bombardovanje a sad nas čeka otkaz

Danas, prvog februara, dobili smo obaveštenje da nam je radni odnos prestao prethodnog četvrtka kada je stečani upravnik započeo predstečajni postupak u ABC GRAFICI. Stečajni upravnik Dušan Abramović nas je u petak obavestio da neće biti otpuštanja radnika.

Protestujemo protiv odluke Suda kojom smo izbačeni na ulicu, bez obzira na trud koji smo proteklu deceniju uložili u to da naša firma pozitivno posluje. Uspeli smo da prebrodimo hiperinflaciju, ratove, bombardovanje i sve ostale nedaće koje su nas zadesile tokom protekle decenije. Iznenada se pojavljuje neki stečajni upravnik i otpušta nas.

Postoji li neko ko može da speči Sud da nas izbaci na ulicu? Postoji li neko ko može da nas zaštiti od naoružanih mangupa koji su uz blagoslov stečajnog upravnika okupirali našu zgradu? Jutros su i pucali iznad naših glava.

Obraćamo se javnosti za pomoć jer ne znamo kome drugome da se obratimo za pomoć!

Sindikat radnika ABC PRODUKT

Vera Ristić, predsednik

26) Nezabeleženo: Sud pomaže otimačinu

Sprovođenjem privremene mere, popisana je i tužiocu predata štamparska oprema koja uopšte nije vlasništvo tuženih.

Bez obzira na sve pritiske i uopšte šta se događalo nismo se predavali. Ubrzo je upućen prigovor ABC ETIGRAF i RONACO d.o.o. Privrednom sudu u kojem se tražilo da privremenu meru stavi van snage. Posebno je istaknuto da je vlasnik štamparske opreme ABC PRODUCT, a ne tuženi ABC GRAFIKA. Evo šta piše u tom prigovoru:

„Pravni punomoćnik ABC ETIGRAF i RONACO d.o.o. iz Opova uputio je prigovor Privrednom sudu u Beogradu na rešenje o usvajanju privremene mere br. P - 215/ 2000 od 31.1.2000. jer tužilac ABC GRAFIKA nikada nije unela u tužena preduzeća bilo kakve mašine, kao osnivački ulog, niti je bilo kakve mašine prenela na tužene po bilo kom drugom osnovu (pravnom poslu).

U tom smislu tužilac ne navodi ni jedan jedini dokaz, niti dokazni predlog iz koga bi proizilazilo suprotno. Navodi tužbe i obrazloženja rešenja o usvajanju privremene mere, da je ABC GRAFIKA prilikom osnivanja preduzeća ABC ETIGRAF dala 40 odsto osnivačkog udela su tačni, ali pravno irelevantni. Naime, ABC GRAFIKA je izvršila samo uplatu novčanog iznosa koji odgovara protivvrednosti 9.846,00 dinara, a radi usklađivanja preduzeća u kome je osnivač od 1993. godine, sa Zakonom o preduzećima. Kao dokaz priložena je i foto-kopija rešenja Fi - 8483/ 88. od 30.4.1999. godine. Preduzeće ABC GRAFIKA nikada nije ulagala bilo kakve mašine u preduzeće ABC ETIGRAF što se jasno vidi iz priloženog rešenja iz sudskog registra.

80

Pomenuta uplata od 9.846,00 dinara toliko je beznačajna u odnosu na predmet tužbenog zahteva, da se uopšte u procentima ne može ni izraziti. Ova uplata je izvršena 13.10.1998. te kako je od nje prošlo više od godinu dana ne može biti predmet pobijanja od strane stečajnog upravnika, odnosno preduzeća u stečaju. Govoriti da je navedena uplata nanela štetu sadašnjim poveriocima tužioca kao i da predstavlja zloupotrebu prava ( a što se u tužbi navodi ) potpuno je besmisleno, a kod tuženih izaziva sumnju u poslovnu sposobnost lica koje je tužbu sastavilo. Što se tiče drugooptuženog on s tužiocem nema nikakve veze. Tužilac nikada nije ulagao u drugooptuženog, ni simbolično. Jedini osnivač drugootuženog je preduzeće ABC PRODUCT iz Beograda.

Kao dokaz, pravni punomoćnik ABC ETIGRAF i RONACO d.o.o. Sudu je priložio Rešenje o registraciji Privrednog suda u Pančevu br. Fi-2051/ 99 od 9.11.1999. godine.

Sprovođenjem privremene mere popisana je i tužiocu predata štamparska oprema koja uopšte nije vlasništvo tuženih. Privremena mera je sprovedena u prostorijama koje nisu vlasništvo tuženih, a tuženi nisu vlasnici ni jedne stvari u zapisniku o sprovođenju privremene mere. Vlasnik svih stvari navedenih u zapisniku o sprovođenju privremene mere od 31.1.2000. je preduzeće ABC PRODUCT iz Beograda.

Nije bilo ni jednog razloga, kaže se u prigovoru, za određivanje privremene mere. Tužilac nije učinio verovatnim da se radi o njegovim stvarima, niti okolnost da preti opasnost od nastanka nenadoknadive štete. Predlog za određivanje privremene mere kao i sama privremena mera su neizvršivi i pravno neosnovani jer se odnose na pokretne stvari, od kojih se ni jedna ne navodi već se samo navodi prostor u kome se one nalaze. Tužilac ničim ne dokazuje niti objašnjava zašto se navodno njegove stvari nalaze u prostoru vlasništva trećeg lica. Privremena mera iscrpljuje tužbeni zahtev jer je određena prodaja svih pokretnih stvari tužiocu. Rešenje je u svojoj izreci protivrečno. Njime se u stavu III navodi da se isti odnosi na pokretne stvari iz stava I, s tim da se u stavu I ne navodi ni jedna pokretna stvar. Slična situacija je i sa stavom II. Zbog svega napred navedenog tuženi predlažu da se doneto rešenje o usvajanju privremene mere stavi van snage u celosti, a na osnovu prigovora.

Tuženi insistiraju da Sud po ovom prigovoru postupi u istom roku po kome je postupio i po predlogu za određivanje privremene mere".

Uprkos tome, evo šta je uradio stečajni upravnik NIP ABC GRAFIKA Dušan Abramović. On je jednostavno tužio ABC ETIGRAF i RONACO d.o.o. i predložio zabranu raspolaganja mašinama. Evo kako je to izgledalo:

Stečajni upravnik NIP ABC GRAFIKA Dušan Abramović kao zastupnik ovog preduzeća sa sedištem u Vlajkovićevoj ulici broj 8 u Beogradu podneo je 31.1.2000. godine Privrednom sudu u Beogradu tužbu sa predlogom za privremenu meru protiv preduzeća ABC ETIGRAF i Štamparije RONACO d.o.o. iz Opova radi predaje stvari „odnosno radi pobijanja pravne radnje".

Abramović je predložio da Sud odredi i privremenu meru kojom se zabranjuje tuženicima da otuđe, opterete ili na drugi način raspolažu mašinama za štampu koje se nalaze u Štampariji u ulici Vlajkovićeva broj 8. u Beogradu „u prostorijama na kojima su istaknuti nazivi tuženih, do pravosnažnog okončanja spora, kao i da iste koriste, do popisa imovine

81

stečajnog dužnika i formiranja stečajne mase, s tim što se iste imaju predati na čuvanje tužiocu."

Tužilac ispisuje slovo optužnice

On je u tužbi naveo da tuženici koriste tužiočeve mašine za štampu u Štampariji u ulici Vlajkovićevoj broj 8 u Beogradu gde se nalazi njihova poslovna jedinica. Tužilac je, kako stoji u tužbi, osnivač prvooptuženog sa 40 odsto udela. Osnivanjem i ulaganjem imovine tužioca kao osnivački ulog kod prvooptuženog došlo je do remećenja ravnomernog namirenja poverilaca. To znači da je zloupotrebljeno pravo na osnivanje prvootuženog na štetu tužiočevih poverilaca. Kao dokaz Abramović je priložio i rešenje Privrednog suda u Beogradu IV st. 5908/ 99 od 12.1.2000. godine kojim je otvoren stečajni postupak nad NIP ABC GRAFIKA.

On je istovremeno predložio da Sud po sprovedenom prvostepenom dokaznom postupku donese presudu kojom se obavezuju tuženici da predaju tužiocu mašine za štampu koje se nalaze u štampariji u ulici Vlajkovićeva broj 8 u Beogradu, u prostorijama na kojima su istaknuti nazivi tuženih, u roku od 8 dana. Pored toga, oni se obavezuju da naknade tužiocu troškove spora takođe u roku od 8 dana.

Ukoliko Sud nađe da napred istaknuti zahtev nije osnovan, tužilac je predložio da Sud usvoji sledeći mogući zahtev kojim bi se utvrdilo da je pravna radnja osnivanja prvooptuženog bez dejstva prema stečajnoj masi tužioca, a tuženici se obavezali da vrate u stečajnu masu mašine za štampu koje se nalaze u Štampariji u ulici Vlajkovićevoj broj 8 u Beogradu u roku od 8 dana".

Istoga dana kada je stečajni upravnik ABC GRAFIKE Dušan Abramović podneo tužbu protiv preduzeća ABC ETIGRAF i RONACO d.o.o iz Opova, Privredni sud u Beogradu i to sudija Vladimir Kozar, doneo je rešenje o određivanju privremene mere čime se „tuženicima zabranjuje da otuđe, opterete ili na drugi način raspolažu mašinama za štampu koje se nalaze u Štampariji u Ulici Vlajkovićevoj broj 8 u Beogradu u prostorijama u kojima su istaknuti nazivi tuženih„ do pravosnažnog okončanja spora. Iako se u tužbi kao tuženi nalaze samo ABC ETIGRAF i RONACO d.o.o. u rešenju Suda se kao takva pojavljuje i nepostojeća fantomska firma ABC Štamparija Beograd.

Tužiocima se zabranjuje da mašine koriste, do popisa imovine stečajnog dužnika i formiranja stečajne mase, a popisane pokretne stvari se predaju na čuvanje tužiocu.

U obrazloženju rešenja stoji, kako tužilac ističe, da je osnivanjem i ulaganjem imovine tužioca kao osnivački ulog kod prvooptuženog došlo do remećenja ravnomernog namirivanja poverilaca. To znači, kako se navodi, da je zloupotrebljeno pravo na osnivanje prvooptuženog na štetu tužiočevih poverilaca. Pri tome se Sud poziva na dokaz, rešenja Privrednog suda u Beogradu II ST. 5908/99 od 27.1.2000. godine kojim je otvoren stečajni postupak i uvid u sudski registar. Tužilac, kaže se, predlog za određivanje privremene mere radi obezbeđenja nenovčanog potraživanja zasniva na činjenici da tuženici koriste mašine bez pravnog osnova usled čega tužilac trpi nenadoknadivu štetu, da je potrebno izvršiti popis imovine i formiranje stečajne mase, kao i da postoji opasnost od otuđenja istih.

Sud je usvojio predlog za određivanje privremene mere jer je našao da su ispunjeni uslovi iz člana 267 ZIP.

82

27) KAKO JE RADIO TANDEM SNOVA Arežina - Abramović

Angažovanje ljudi u koje gospođa Arežina ima poverenja bitno je, jer kada se pokrene postupak stečaja nad nekom firmom, to treba neko da odradi do kraja po želji naredbodavca.

Od kada je za predsednicu Privrednog suda ustoličena Milena Arežina, sadašnji stečajni upravnik nad ABC GRAFIKOM Dušan Abramović postao je ponovo veoma angažovan na ovoj funkciji i pripali su mu „veliki" slučajevi za koje je država nesumnjivo posebno zainteresovana. To gospodinu Abramoviću nije smetalo da zadrži i funkciju izvršnog direktora "Slavija banke", na kojoj se nalazi više godina, uključujući i period u kojem je ova banka imala poznate teškoće.

KRENUO OD „JUGOSKANDIKA"

Zapaženu karijeru stečajnog upravnika Abramović je počeo u "Jugoskandiku" dok je tamo bilo sveže i vruće, ali ga je kasnije smenjeni, predsednik Privrednog suda Rade Lazarević stavio u zapećak, sve dok kormilo ovog suda nije preuzela predsednica Arežina. Rezultat je da Abramović ponovo radi na stečaju "Jugoskandika", nedavno je dobio i osetljivi predmet "Dafiment banke", a određen je i za stečajnog upravnika u ABC GRAFICI.

Za našu firmu kao stečajni sudija bio je angažovan Tomislav Gažević, čija je supruga slučajno zaposlena kao sekretarica predsednice Privrednog suda, a ljudi iz branše tvrde da velike stečajeve, gde se vrte isto tako velike pare i imovina, ili u pozadini postoji politički interes, po pravilu - kao stečajne sudije i stečajni upravnici - vode ljudi koji su bliski sa predsednicom Arežinom i koje je ona rasporedila na takva mesta kada je u Sudu pravila poželjne kadrovske rotacije. Inače, kako GLAS nezvanično saznaje, sudija Gažević je, posle odluke o pokretanju stečajnog postupka nad ABC GRAFIKOM otišao u penziju, vratio se iz penzije i opet otišao u penziju, a stvar će izvesti do kraja stečajni upravnik Abramović.

Angažovanje ljudi u koje gospođa Arežina ima poverenja bitno je, jer kada se pokrene postupak stečaja nad nekom firmom, stečajno veće upravo na stečajnog sudiju i stečajnog upravnika prenosi sva ključna ovlašćenja, u prvom redu da upravljaju stečajnom masom i posebnim računom koji se vodi kod ZOP. Iz te mase pokrivaju se, inače, i svi troškovi stečaja, uključujući i one koje imaju stečajni upravnik i njegov tim. U četiri oka pravnici priznaju da oni koji imaju po nekoliko „konjunkturnih" stečajeva zaista ne žive loše.

Redakcija GLASA pitala je niz uglednih pravnih stručnjaka i advokata šta oni misle o zbivanjima u ABC GRAFICI, odnosno GLASU JAVNOSTI. Tako je advokat Milenko Radić bio mišljenja da su neustavni i stečaj i sve predradnje:

„Način na koji se vrši stečajni postupak nad ABC GRAFIKOM nelegalan je, jer se zanemaruje da su predradnje prema kojima je firma kažnjavana i dovedena u takvo stanje bile takođe nelegalne i neustavne."

Po njegovim rečima, sudija koji je odlučivao o pokretanju stečaja i njegovom izvršenju morao je da primenjuje Ustav, savezne i republičke zakone, a to ujedno znači da, ukoliko je posumnjao u legalnost propisa i prethodno donetih odluka, ili ako je imao saznanje da se protiv primenjenih propisa pred Ustavnim sudom vodi postupak, bio je dužan da do njegovog okončanja zastane sa stečajnim postupkom, objašnjava Radić.

83

On podseća da je Fond za razvoj demokratije i pred Saveznim i pred Ustavnim sudom Srbije pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti nekoliko članova republičkog Zakona o informisanju, po kojem je višekratno kažnjavana naša firma, i dva člana srpskog Zakona o prekršajnom postupku. Upravo bez tih zakonskih normi, koje su suprotne saveznom Zakonu o prekršajnom postupku, a omogućuju ekspresna izvršna rešenja o plaćanju kazni, ni ABC GRAFIKA ni drugi delovi firme ne bi bili dovedeni u finansijski položaj koji je otvorio mogućnost stečaja, podseća Radić.

Pomenuti članovi, čija se ocena ustavnosti traži, onemogućili su vođenje postupaka po Zakonu o informisanju pred redovnim sudovima, čije sudije bira višestranačka skupština, i predali ih u ruke prekršajnih sudija, koje postavlja Vlada, odnosno partije na vlasti, naglašava Radić. Uz to, on se pita šta će se dogoditi ukoliko Savezni ustavni sud, na primer, te odredbe ipak proglasi neustavnim, jer se neke odluke donete na osnovu njih više ne mogu vratiti u prethodno stanje bez štetnih posledica.

U slučaju ABC GRAFIKE reč je o oduzetoj imovini, finansijskim štetama, ljudima koji su ostali bez posla i sve to zahvaljujući nekim kontroverznim članovima novog Zakona o informisanju.

Žao nam je ABC GRAFIKE

Pitali smo i lidera radikala dr Vojislava Šešelja, s obzirom na to da je on pravnik po obrazovanju. Evo šta je on rekao:

„Nije tačno da SRS želi da preuzme ABC GRAFIKU. Imali smo s njima svojevremeno dobru saradnju i žao nam je što je došla u krizu posle izmišljotina koje je objavio GLAS JAVNOSTI o čelnicima naše stranke - rekao je Vojislav Šešelj, predsednik radikala i potpredsednik Vlade Srbije na konferenciji za novinare. - Zbog toga smo ih nekoliko puta izvodili pred sudije za prekršaje, što je delimično poremetilo naše odnose. Više ne štampamo novine i knjige u njihovoj Štampariji" - dodao je Šešelj.

Na pitanje GLASA zbog čega parapolicija, odnosno tzv. privatne detektivske agencije borave u sudovima, nekim fakultetima i, konačno, zgradi ABC, preuzimajući nadležnosti policije, potpredsednik Vlade je rekao:

„Privatne detektivske agencije su još jedan znak liberalizacije društva. Te agencije moraju da se ponašaju u skladu s Ustavom i Zakonom i ne mogu da preuzimaju nadležnosti policije." Na pitanje da objasni zašto su se onda vratili u zgradu ABC, a policija ih prethodno izbacila, Šešelj je rekao: „Ponovo intervenišite kod nadležnih organa".

Naglašavajući da se, u ovom slučaju, štite interesi poverilaca, potpredsednik Vlade Srbije je naglasio da istina nikad nije jednostrana i da je i ABC svojevremeno koristio usluge sličnih agencija.

U društvima u kojima ne postoji tradicija takvih agencija one su uvek problem, dodao je Šešelj.

84

ZA DAČIĆA SVE U REDU

Za njegovog koalicionog partnera Ivicu Dačića, sve je, međutim bilo normalno. Zamoljen da prokomentariše dešavanja u ABC GRAFIKA, portparol SPS Ivica Dačić juče je rekao:

"U pitanju je stečajni postupak i tu nema šta ni da se doda ni da se oduzme. Toliko je firmi u Srbiji koje su do sad bile pod stečajnim postupkom, a niko se iz vaših novina nije preterano bavio tim".

SAMOVOLJA DRŽAVE

Pitali smo i ostale beogradske advokate šta oni kažu o okupaciji ABC GRAFIKE?

Advokat Rajna Andrić smatra da je Privredni sud u postupku protiv ABC GRAFIKE morao da pokaže mnogo više sluha i razumevanja.

Predstečajni postupak obično traje godinu i više dana. U ovom slučaju se prenaglilo. Normalno je da se prvo sve pokuša, pa tek onda da se otvori stečaj. U svakom slučaju, Sud je morao da ispoštuje rok prinudnog poravnanja, odnosno prvo da izvede veštačenje finansijske dokumentacije. Nije, dakle, bilo razloga da se na prečac otvori stečaj, smatra Rajna Andrić.

Stečajni postupak pokreće se kad pravno lice zapadne u dugove, ali ako poverioci nisu tražili ili odustali od dela potraživanja, ako su ih smanjili, odložili ili poklonili, država nema pravo da ih sprečava u raspolaganju njihovim sredstvima. To je njihova slobodna volja, istakao je advokat Vojislav Vukčević, naglašavajući da država nema pravo da se meša u međusobni odnos poverioca i dužnika ukoliko nisu prekršili zakon. To je rezultat volje ugovornih strana.

Što se tiče upadanja naoružanih momaka iz privatne agencije u prostorije Štamparije ABC GRAFIKA Vukčević kaže:

„Ovo društvo sada vri od raznih paramilitarnih organizacija. Nije uobičajeno da Sud u takvim prilikama, za uručivanje stečajnog rešenja, koristi pomoć takvih organizacija. Ukoliko bi i bilo potrebe za obezbeđenjem, to bi trebalo da bude policija koja bi najverovatnije stajala besposlena."

28) Nezabeleženo pravno divljaštvo

Sva privatna preduzeća za obezbeđenje, kojih u Srbiji ima oko 50, nezakonita su i nelegalna, pa samim tim i "Protekt-tim", kaže za GLAS Dragoljub Tatomirović.

I advokat Toma Fila smatra da je to što se dešava sa Štamparijom ABC GRAFIKA ružno, ali ako je to način da se isplati dug, onda je to u redu, a ako su to, kako kaže, međupolitički potezi - pokazaće vreme.

Što se tiče nasilnog ulaska pripadnika detektivske agencije "Protekt-tima", Fila naglašava:

85

"Ako nisu došli po nalogu Suda, policija je trebalo da ih izbaci i da se protiv njih podigne tužba za rušenje nepovredivosti prostora. Trebalo bi utvrditi po čijem su nalogu došli u Štampariju i čije interese štite.”

"Sud je državna institucija i samo državni organi u ime države mogu da sprovode sudske odluke. Jedino u paradržavi, sudske odluke mogu da sprovode paradržavni organi, odnosno razne privatne detektivske agencije", kaže za GLAS JAVNOSTI, beogradski advokat Nikola Barović, povodom usluga agencije "Protekt-tim", koje koristi Privredni sud u Beogradu u postupku protiv ABC GRAFIKE.

„Sprovođenje državne vlasti koju čine sudska, zakonodavna i izvršna vlast, pripada isključivo državnim institucijama, odnosno organima unutrašnjih poslova. Angažovanje bilo kakvih agencija ne samo da nema uporišta u bilo kom zakonu, već je i protivustavno", objašnjava Barović.

„Sud ima redare, kao i sudske izvršne organe koji sprovode odluke Suda, i ukoliko oni to nisu u mogućnosti, imaju ovlašćenja da angažuju radnike MUP, ali nikako neke paradržavne organe", ističe advokat Barović.

„Apsolutno je nedopustivo da razne privatne agencije vrše poslove koji su u nadležnosti organa unutrašnjih poslova i tako nešto sigurno nije propisano nikakvim zakonom", kaže dr Kosta Čavoški, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu." Privredni sud, Palata pravde ili bilo koji drugi sud mogu možda svojim poslovnikom da predvide da pored policije angažuju neku privatnu agenciju da deluje u okviru zgrade suda, na obezbeđenju recimo nekih rizičnih suđenja, ali je jednostavno nedopustivo da u pratnji privatnih agencija sud ide u sprovođenje svojih odluka", smatra dr Čavoški.

„Mene čudi kako je obezbeđenje ABC GRAFIKE uopšte dopustilo da bilo ko osim stečajnih upravnika uđe u zgradu", zaključuje profesor Čavoški.

Povodom nezakonitog ulaska pripadnika privatne detektivske agencije "Protekt-tim" u prostorije Štamparije ABC GRAFIKA, koje su angažovale stečajne sudije Privrednog suda, beogradski advokat Tihomir Konstantinović kaže:

Neprimerno, protivustavno i protivzakonito ponašanje predstavnika Privrednog suda u Beogradu u slučaju Štamparije ABC GRAFIKA je, u stvari, rušenje ugleda celokupnog jugoslovenskog pravosuđa. Svaka država zasniva se na tri stuba: vojsci, policiji i pravosuđu. Negirajući na ovaj način svoj pravosudni sistem, država negira i samu sebe.

U ime koga i u ime čega je angažovana agencija "Protekt-tim"? Koji zakon ove zemlje njoj daje ovlašćenja za eventualnu primenu sile, nošenje i upotrebu oružja? Ko kontroliše njihov rad i kome oni polažu račune, pita se Konstantinović.

Na sva ova pitanja, po mom mišljenju, odgovor je jasan: sve je to nezakonito i neustavno, i samim tim, pored disciplinske, tu imamo i krivičnu odgovornost onih koji su prema Štampariji ABC GRAFIKA prekršili sve norme zakonitog ponašanja i Ustav - napominje ovaj advokat.

Konstantinović smatra da bi se u ovom slučaju mogla podneti krivična prijava za zloupotrebu službenog položaja i ovlašćenja protiv sudija koji su ovakvu odluku doneli i

86

krivična prijava zbog kršenja nepovredivosti integriteta i prostorija i ostalih radnji koje su u Štampariji preduzete.

Ovo što se radi u slučaju ABC GRAFIKE jeste divljaštvo i nema veze sa zakonom niti sa zdravom logikom. Te radnje su protivpravne i protivzakonite, a nešto slično sam doživeo u praksi i u slučaju "Naše borbe" i transformacije "Studija B" - izjavio je za GLAS ugledni beogradski advokat Branislav Tapušković.

On kaže da gotovo nema pravnog pravila koje ne može biti diskreditovano kada su u pitanju napadi na nezavisne medije.

Besmisleno je iznositi pravne argumente protiv ovakvog ponašanja jer oni koji sprovode ovakve akcije za njih ne haju.

Ipak treba reći da je pokušaj uključivanja u stečajnu masu imovine, odnosno štamparskih mašina ABC PRODUCTA koji je poverilac ABC GRAFIKE, nezabeležen pravni nonsense, istakao je Tapušković.

Zadatak Privrednog suda

Sva privatna preduzeća za obezbeđenje, kojih u Srbiji ima oko 50, nezakonita su i nelegalna, pa samim tim i "Protekt-tim" - kaže za GLAS Dragoljub Tatomirović, diplomirani pravnik bezbednosti i osnivač prve privatne kriminalističke škole u Jugoslaviji.

Međutim, to što je "Protekt-tim" nezakonita firma, nije sprečilo Privredni sud u Beogradu, ustanovu čiji bi glavni zadatak trebalo da bude zaštita zakona, da umesto policije, pozove radnike ove agencije da asistiraju prilikom ulaska stečajnog upravnika Dušana Abramovića u prostorije Štamparije ABC GRAFIKA u Vlajkovićevoj ulici 8. O tome koliko su radnici takvih agencija obučeni i spretni u svom poslu, najbolje svedoči pucnjava jednog od članova "Protekt-tima" koja se dogodila posle zaposedanja Štamparije i koja je ugrozila živote osmoro radnika ABC.

Ovaj događaj Tatomirović je ocenio kao „igru neobučenih ljudi". Rad privatnih i ostalih detektivskih agencija, koje nisu u sastavu državne kriminalističke policije, u Srbiji je nezakonit. Po Zakonu o ličnom radu izričito se brani osnivanje radnje, privatne ustanove ili privatnog preduzeća za obavljanje bezbednosne zaštite lica i objekata i vršenja drugih poslova bezbednosti. U Crnoj Gori i Makedoniji, na primer, osnivanje privatnih detektivskih agencija je dozvoljeno i regulisano zakonom - priča Tatomirović, bivši rukovodilac operativne grupe za suzbijanje krijumčarenja i falsifikata u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije.

Upravo ovakvo ponašanje pravosudnih organa iznenadilo je javnost, kao i sve zaposlene u Vlajkovićevoj 8, naravno i policiju koja je došla tek po pozivu radnika obezbeđenja ABC. Međutim, i pored toga što je policija ustanovila da radnici agencije "Protekt-tima" nemaju dozvole za legalno nošenje oružja, po nečijem naređenju ono im je ubrzo vraćeno, tako da su oni i dalje u prostorijama ABC GRAFIKA štiteći interese onih koji su ih unajmili.

Kako GLAS saznaje Privredni sud u Beogradu do sada nije odobrio ni jedan zahtev za osnivanje privatnih agencija tog tipa. Odobrenje nadležnog organa omogućilo bi takvim preduzećima da slobodno nabavljaju oružje za svoje potrebe, što nije u skladu sa zakonom.

87

Policija u Srbiji je jedini ovlašćeni državni organ koji sme da nabavlja oružje i može da prikuplja podatke o licima.

Kršeći važna zakonska ograničenja, poslednjih godina nicale su tzv. detektivske agencije koje su osnivali radio-mehaničari, mehaničari poljoprivrednih mašina i lica koja su taj posao želela da rade, ali nisu uspela da se zaposle u MUP, ali i ona koja su to radila iz avanturističkih ili nekih drugih pobuda koje se graniče sa vršenjem krivičnih dela.

„Iako su ova preduzeća nelegalna, prvenstveno zbog nepostojanja pravnih regulativa, država toleriše njihov rad zbog potrebe za tim poslovima, ali opet samo onih koji posluju u njenom interesu. Ali, potreba za radom tih agencija i te kako postoji. Glavni kriterijum za prijem u ova preduzeća je da osoba ima lično naoružanje jer ovakve „divlje službe obezbeđenja" ne mogu na zakonit način nabavljati naoružanje za svoje službenike, kaže Tatomirović, "pa se često dešava da u firmi koju je osnovao neko sa zanatskom školom, poslove obezbeđenja obavljaju recimo bivši majori i pukovnici bivše JNA, ili nekadašnji viši inspektori i načelnici policije", naglašava naš sagovornik, dodajući da postoje i agencije u kojima rade uglavnom laici.

„To su ljudi koji znaju samo borilačke veštine i ništa drugo. Ne poznaju krivično pravo, ne znaju da rukuju oružjem, a često su to i ljudi koje su poslovali sa one strane zakona”, izričit je Dragoljub Tatomirović.

I na kraju povodom ove teme pitanje koliko iznose troškovi privatne agencije "Protekt-tim" iz Beograda, koja od petka, od 17 sati, danonoćno drži pod okupacijom prostorije ABC GRAFIKA.

Ako se računa po najvišoj ceni za visokorizične objekte - deset maraka na sat po jednom momku iz obezbeđenja - do zaključenja ovog izdanja, troškovi privatnih „detektiva" iznose oko 13.000 maraka, odnosno 260.000 dinara po uličnom kursu. Prema ovom cenovniku, koji je GLASU dalo nekoliko agencija za fizičko-tehničku zaštitu lica i objekata, ako naručilac posla nije zahtevan, primenjuje se najjeftinija tarifa koja iznosi 40 dinara na sat za jednog člana obezbeđenja.

I dalje ostaje pitanje ko bi trebalo da plati obezbeđenje "Protekt-tim" - stečajni upravnik Dušan Abramović (možda iz stečajne mase) ili Privredni sud u Beogradu, čiji je predsednik Milena Arežina?

Naša istraga je pokazala da PROTEKT TIM nije zaveden u registar firmi kod Privrednog suda u Beogradu. Na molbu novinara GLASA JAVNOSTI, službenik Suda je proverio datoteku podataka Privredog suda, i ustanovio da ova firma nije registrovana.

Momci zaposleni u ovoj firmi već nedelju dana borave u ABC PRODUCTU, u Vlajkovićevoj ulici, čak je jedan od njih ispalio hitac iz pištolja u prisustvu osmoro radnika. Uprkos nastojanjima da stupimo u kontakt sa firmom "Protekt-tim", jedino smo uspeli da dobijemo podatak da u firmi trenutno nema nikoga ko bi mogao da nam pruži podatke o tome ko ih je angažovao i zašto nema podataka o njihovoj registraciji u Privrednom sudu.

U beogradsko Palati pravde, rečeno nam je da oni nikada nisu koristili usluge Agencije "Protekt-tim". Šef obezbedjenja u Palati pravde objasnio je da samo obezbedjenje

88

Suda ima pristup ovoj ustanovi i da se privatno obezbedjenje angažuje samo u izuzetnim slučajevima, kao podrška obezbedjenju Suda.

29) Ludi sa poternice konfiskuju našu imovinu

Tek što smo se povratili od gužve izazvane stečajnim postupkom, konfiskacijom imovine i mnogobrojnim prepadima policije na našu firmu, kad Sud donosi nove privremene mere na osnovu tužbe koju je podnela firma u stečaju IMPRES. Sve počinje ponovo iz početka: ponovo dolaze policija, sudski izvršitelji i stečajni upravnik.

18. februara oko 17.30, spremao sam se da zaključim posao za taj dan kada me je pozvao portir sa ulaza da me obavesti da su u zgradu stigli policajci iz OUP Stari grad, stečajni upravnik, sudski izvršitelj beogradskog Privrednog suda i privatno obezbedjenje sa tužiteljima ljudima koji su ojadili našu firmu za nekoliko miliona dinara. To su bili vlasnici firme IMPRES koja je u medjuvremenu bankrotirala – bivši novinar "Večernjih novosti", Andrija Dornik i njegova žena Jasmina Jezdimirović. Kada sam sišao, oni su već bili u odeljenju za pripremu štampe na prvom spratu. Na osnovu sudskog naloda, bračni par Dornik-Jezdimirović je pokušavao da identifikuje navodno njihovu imovinu koja je potom trebalo da bude preneta na peti sprat i stavljena pod nadzor stečajnog upravnika ABC GRAFIKE. U prisustvu novinara GLASA JAVNOSTI i njenog glavnog urednika, Dragana Vlahovića, zahtevao sam od policije da zaustavi nelegalnu konfiskaciju imovine, pošto je to bila imovina ABC PRODUCTA. Čovek koji nam je rekao da je on šofer Milene Arežine, stajao je sa strane i posmatrao šta se događa.

Prišao sam stečajnom upravniku i sudskom izvršitelju i tražio da mi objasne šta to rade. Policajac, jedan od njih osmoro koji je bio najvišeg ranga pitao me je zašto vičem i zapretio da će me privesti u stanicu. Predstavio sam mu se i zatražio da se on legitimiše. Odgovorio je da je za mene bolje da ćutim i pustim ih da rade svoj posao. Meni je naravno bilo jasno da je neko drugi bio organizator. Nisam odoleo a da ne upitam stečajnog upravnika Dušana Abramovića, kako je moguće da ljudi iz IMPRES-a koji su nas prevarili borave u našoj firmi. Preko dve godine ni Sud ni policija nisu m11ogli da udju u trag paru Dornik-Jezdimirović da im uruči sudske pozive. Kad god smo se interesovali, rečeno nam je da nisu mogli da ih nađu.

Tada mi se činilo da bi Mileni Arežini bilo dovoljno i da prolaznik uperi prstom na ABC PRODUCT da se protiv nas donesu privremene mere.

Pitao sam: "Ko je odgovoran za ovo?"

"Obrati se Mileni Arežini, Ivici Dačiću i Srdjanu Smiljkoviću. Oni znaju odgovor na tvoje pitanje."

Sudski izvršitelji su našli jedan skener i jedan monitor koji su ličili na ono što je Dornik tražio, ali ni on nije bio siguran da su baš to te mašine. Uprkos mojim protestima, konsfiskovali su ih i odneli na peti sprat. Njima je bilo bitno da spreče elektronsku pripremu štampe za sledeći dan.

Nezvani gosti su zatim zatražili da pregledaju celu zgradu. Pregledali su sve prostorije, sve kompjutere i opremu u GLASU JAVNOSTI ali nisu mogli da nadju to što su tražili.

89

Oprema je konfiskovana uprkos našim protestima i pokušajima da im dokažemo da je sva oprema legalno kupljena i da pripada nama. Niko se na to nije obazirao.

Da je u Srbiji postojala vladavina prava, predstavnici suda bi tog trenutka izdali nalog za privođenje gospodina Dornika i gospođe Jezdimirović, zajedno sa stečajnim upravnikom Dušanom Abramovićem jer su svo troje uspevali tri godine da izbegnu sudske pozive.

Firma "Impres" je bila naša mušterija. Mi smo štampali njihove novine "24 Časa". Duže od dve godine dugovali su nam preko milion dinara. Još uvek vodimo spor sa njima. Sudski postupak je trenutno zamrznut jer strana nije dostupna Sudu.

Zahtev ABC PRODUCTA

Predlog za rešenje naših teškoća je poslat porodici Milošević, na predlog policijskog generala Nikole Ćurčića.

"Na osnovu prethodnih dogadjaja i nedavnog razgovora koje smo imali, došao sam do zaključka da bi najbolje bilo da da se Vi lično angažujete oko obezbedjivanja zakonske zaštite naših interesa u postupku koji se vodi protiv nas:

1. U Privrednom sudu u Beogradu:

- Da insistirate da se žalba koju je ABC GRAFIKA uložila protiv odluke Suda da se protiv ove firme pokrene stečajni postupak, br. Ct 598799, prosledi Višem Privrednom sudu na reviziju (što je inače njihova dužnost po zakonu).

- Da Privredni sud povuče odluku o pokretanju stečajnog postupka, br. P – 212/2000, na osnovu koje je izvršen inventar i konfiskacija imovine ABC PRODUCTA i ako ova firma nema nikakve veze sa ABC GRAFIKOM.

2. Da se založite kod Finansijske policije Republike Srbije da uzme u razmatranje žalbu ABC GRAFIKE jer za to postoje zakonski osnovi jer su radnici isplaćeni iz fonda Sindikata (što podleže dodatnim davanjima), koji nije ni u kakvoj vezi sa ABC GRAFIKOM.

3. Da se založite da Sudija za prekršaje prihvati postojanje zakonskih osnova za razmatranje žalbe ABC GRAFIKA za obnovu postupka, pošto je ABC GRAFIKA podnela dokaze da je bilten "Promene" štampala Štamparija ABC ETIGRAF a ne ABC GRAFIKA. Priloženi su: ugovor potpisan od strane naručioca posla i firme, overeni iskaz direktora ABC ETIGRAF, kao i ostali dokumenti koji potvrđuju da ABC GRAFIKA nije ni na koji način učestvovala u štampanju biltena "Promene".

Čim na zahtev iznet pod tačom jedan bude ispunjen, mi smo spremni za direktne i konstruktivne pregovore, dok se naši zahtevi izneti u tačkama 2 i 3 mogu razrešavati i tokom pregovora. S obzirom na trenutnu situaciju, nema povoljnog ishoda ni za jednu od strana. Ne postoje opravdani razlozi ni za zameranje ni za neprijateljstvo.

Ceo problem se može razrešiti na način koji će zaštititi integritet sudstva, Sudije za prekršaje, Finansijske policije, Uprave javnih prihoda, kao i svih ostalih učesnika, jer na kraju krajeva svi smo mi pripadnici istog naroda i lojalni podanici naše zemlje.

90

U očekivanjuda će se naći pozitivan izlaz iz ove situacije, s poštovanjem,

za ABC Produkt

Radisav Rodić"

Beograd, 7. februar 2000. god.

30) Bezakonju nikad kraja

Sve nezakonite radnje Privrednog suda u Beogradu, diktirane od strane predsednika Milene Arežine, koja se u ovom slučaju, kao i u svim ranijim primerima vezanim za ABC PRODUCT, pojavljuje kao slepi izvršilac naloga vlasti, surovo se nastavljaju. Bilo mi je odavno jasno da je vlast odlučila da uništi moju firmu. Odluka Privrednog suda da uvede stečaj u ABC GRAFIKU, a koji je, što smo napred i pokazali, apsolutno nezakonit, nije me obeshrabrila. Jeste aktuelna vlast protiv mene i firme čiji sam ja predsednik, ali sam odlučio da se borim i da vidim gde će i kako da se završi to bezakonje. Upad stečajnog upravnika Dušana Abramovića s „Komet timom", privatnom policijom JUL, i policajcima iz OUP Stari grad 31. januara 2000, koji su sa sobom doneli rešenje o privremenoj meri popisa i zabrani raspolaganja mašinama koje su vlasništvo ABC PRODUCTA, samo je dokaz novog bezakonja.

Popis mašina mimo svih propisa

Privredni sud je odlučio, takođe mimo svih važećih zakona i propisa, da popiše mašine koje su vlasništvo ABC PRODUCT, najvećeg poverioca ABC GRAFIKE. Drugim rečima, Privredni sud ovim činom pokazuje svoju pravu nameru on želi da uništi ABC PRODUCT, umesto, (pod uslovom da je stečaj ABC GRAFIKE regularan i zakonit) da štiti interese poverioca (ABC PRODUCT). Privredni sud ga i dalje gazi i uništava. Zbog toga smo uložili Privrednom sudu prigovor. Ali, pazi - apsurda: tražimo da nas zaštiti onaj koji nam se popeo na grbaču i uz pomoć političke i državne moći otvoreno hoće da nas uništi (po onoj narodnoj: "Kadija te tuži, kadija ti sudi").

Mislim da ne treba zaboraviti jednu epizodu posle sprovođenja privremene mere P-215/2000. koja je okončana 31. januara u večernjim časovima. Reč je o sledećem: mada su štamparske mašine uredno popisane ABC PRODUCT je nastavio da ih koristi tako da su sve dnevne i nedeljne novine koje smo redovno štampali do tada - nastavile redovno da izlaze.

Takva okolnost očigledno nije bila, kao i mnoge druge stvari kad smo mi u pitanju, po volji predsednice Suda Mileni Arežini. Njena istinska namera bila je da apsolutno zabrani svaki rad na ovim mašinama i onemogući štampanje bilo kog izdanja ABC PRODUCTA. Verovatno misleći da postoji još neka alternativna štamparija gde se takođe štampaju novine, Arežina je paralelno radila na dva koloseka. Pokušavala je neprekidno da uđe u trag te navodne alternativne štamparije dajući nalog za nalogom stečajnom upravniku Dušana Abramoviću da podnosi tužbe na osnovu kojih su u noćnim satima njihovi izvršitelji posećivali pogone ABC PRODUCTA u Opovu, Bulevaru revolucije i na drugim mestima gde je sve postojao naš poslovni prostor. Na njihovu veliku žalost, nisu nađene nikakve štamparske mašine jer nisu ni - postojale.

91

Zabrana svih novina GLASA JAVNOSTI

S druge strane, znali smo da se čeka odluka sudije Vladimira Kozara po našem prigovoru na već sprovedenu privremenu meru od 31. januara 2000. godine. Tu je sudija Arežina, voljom Božjom ili zaslugom ljudskom, doživela veliko iznenađenje. U svom rešenju, kojim je odlučivao po našem prigovoru, sudija Vladimir Kozar stao je na stanovište da je njegova privremena mera osnovana i odbio je prigovore, ali i u obrazloženju svog rešenja drugom vrstom crnih slova napisao da se doneta privremena mera nikako ne može tumačiti kao zabrana korišćenja grafičkih mašina.

Ta jedna, ključna rečenica, onemogućila je izvršne organe da zatvore Štampariju i po želji Milene Arežine, predsednice Suda, zaustave sve mašine. Ovakav stav sudije Vladimira Kozara, kao i činjenica da je u predmetu broj P-1429/99. odbio da donese privremenu meru protiv ABC PRODUCTA jer je raniju privremenu meru (takođe on doneo) ukinuo Viši privredni sud, „skupo su ga koštali".

Prebačen na sporedne poslove

Odluka Višeg privrednog suda nije interesovala predsednicu Arežinu. Pomenuti sudija je rešio da ne podlegne njenom pritisku i uporno nije hteo da prihvati i ponovo donese privremenu meru koju je već Viši sud ukinuo.

Rezultat ovakvog toka događanja po ABC PRODUCT bio je sledeći: onemogućeno je zaustavljanje mašina za štampu, a za privremenu meru u predmetu P-1429/99. pronađen je drugi sudija koji je bio spreman da je donese.

Opasni susreti

Za ovog sudiju sve što se posle događalo bilo je već očekivano. Oduzeto mu je parnično veće koje je vodio i prebačen je na sporedne poslove u registarskom odeljenju. Takođe je morao da napusti svoj sudijski kabinet i pređe u neuglednu kancelariju koju su koristili administrativni službenici Suda. Sudsko obezbeđenje na ulazu u Sud dobilo je nalog da ovaj sudija prilikom svakog ulaska u sudsku zgradu mora da prođe kroz rendgen detektor namenjen za otkrivanje oružja i slično. Za sudije i druge radnike Suda nije bilo poželjno da budu viđeni kako s njim razgovaraju. Ovakvo stanje stvari trajalo je do poslednjeg dana boravka Milene Arežine u Privrednom sudu.

Neka ostane zapisano da je posle 5. oktobra 2000. godine, sudiji Vladimiru Kozaru vraćeno parnično veće u kome je radio dok ga nije Milena Arežina preselila, a on je svojim rešenjem od 25. oktobra 2000. godine u celosti ukinuo privremenu meru koju je sam doneo 31. januara 2000. godine.

31) Progoniteljska presuda

Konfiskacija je prava reč za sve ono što se u ovom trenutku (jun 2000) pokušava da sprovede u poslovnom objektu.

Kad god se kao stranka u nekom sporu našao pred Sudom ABC PRODUCT iz Beograda, kao nosilac i zastupnik stranog kapitala redovno je dobijao „poseban tretman". U

92

obimnoj dokumentaciji o neverovatnim presudama jedan od najslikovitijih primera je svojevremena izjava jednog sudije (žena) - da neće presuditi u korist ABC PRODUCTA (mada sve činjenice govore tome u prilog) zato što neće da brani strani kapital „jer je velika Srpkinja". I u svim drugim sudskim sporovima i sudskim rešenjima uvek je ovako bivalo - više ideologije i strasti nego bilo kakvih propisa i zakonitosti.

Najnoviji primer pravne nesigurnosti koja se stvara sudskim odlukama predstavlja najnovija presuda Privrednog suda u Beogradu kojom se traži da se preduzeće ABC PRODUCT protera iz svojih poslovnih prostorija. Da bi se ovo postiglo Sud je, neviđenom brzinom, radio kršeći osnovna načela parničnog postupka i odlučio da poništi čitav niz ugovora koji su sklapani još od početka protekle decenije. „O brojnim okolnostima koje su pratile rad u ovom predmetu teško je i govoriti. Način postupanja Suda i njegov odnos prema strankama dovode u pitanje postojanje pravosudne funkcije", piše u žalbi koju je ABC PRODUCT podneo na ovu presudu.

A o čemu govori ova presuda? Njome Privredni sud u Beogradu utvrđuje da ne važe ugovori koje je ABC PRODUCT sklapao radi ulaganja dokapitalizacijom, što znači da je zadržan društveni kapital u punoj vrednosti, a dodat novi sveži, domaći i strani kapital u nekadašnje društveno preduzeće „Glas". Podsetimo, još pre deset godina ovo preduzeće bilo je na ivici propasti zbog ekonomskih teškoća u kojima se našlo. Nije bilo rešenja za zastarelu tehnologiju, nedostatak posla, nedostatak novca i bilo kakve budućnosti za tu firmu. ABC PRODUCT je tada ponudio novac, opremu, programe i svu drugu neophodnu podršku kako Štamparija GLAS ne bi otišla u stečaj. O tome su još početkom protekle decenije sklopljeni odgovarajući ugovori, overeni kod sudova i u skladu sa svim propisima. Na osnovu toga u proteklih deset godina uloženo je mnogo kapitala - u novcu, opremi i programima. Posle deset godina, prošlog meseca, Privredni sud u Beogradu odlučio je da se svi sklopljeni ugovori poništavaju. Na osnovu toga Sud je presudio i da se brišu sva prava preduzeća ABC PRODUCT koja je stekao radeći sa nekadašnjim društvenim preduzećem GLAS, a na kraju zahteva stoji da ABC PRODUCT i sve njegove firme bude i fizički proteran iz poslovnog prostora u kome se nalaze. Obrazloženje ovakve presude Sud nije ni pokušao da zasnuje na zakonima i činjenicama nego, na primer, saopštava da sumnja u sve ono što je zapisano u ugovorima o stranom ulaganju i svim poduhvatima koji su na osnovu toga nastali u protekloj deceniji. Takođe, u obrazloženju presude piše da su to „prividni ugovori", „na osnovu neznatnog ulaganja", „pod uslovom da su radovi uopšte izvedeni"...

Kad bi se uopšte moglo polemisati o stavovima Suda, bilo bi važno čuti kako je nekadašnje društveno preduzeće GLAS, koje je pre deset godina propalo, moglo da posluje do danas (pod nazivom ABC GLAS a potom ABC GRAFIKA) ako nije bilo nikakvih ulaganja, nikakvih radova i ako je sve bilo samo „privid"? Kako je bilo moguće da to društveno preduzeće tokom najgorih deset godina u istoriji srpske privrede, preživi, sačuva do danas društveni kapital, razvije proizvodnju, sačuva radnike i proširi svoje poslove sa najsavremenijim tehnologijama i programima? Možda u Sudu smatraju da se takvi rezultati mogu postići nekakvim čarolijama, međutim, ko god je ikada privređujući zaradio barem jedan dinar - veoma dobro zna da nema uspeha bez ulaganja kapitala i rada.

Pljačkanje do gole kože

Šta se u stvari htelo ovakvom progoniteljskom presudom prema ABC PRODUCT? Pre svega, da se oduzme, bolje reći otme, sve ono što je ova firma uložila u opstanak i razvoj društvenog preduzeća GLAS u proteklih deset godina. Pored toga, da se iz zgrade u

93

Vlajkovićevoj broj 8 u Beogradu proteraju svi koji tamo rade, a na toj adresi nalaze se Štamparija u kojoj se štampaju mnoga poznata i ugledna novinska izdanja, kao i Redakcija dnevnog lista GLAS JAVNOSTI. Ukoliko bi se najnovija presuda Privrednog suda u Beogradu sprovela bila bi ostvarena barem ta dva rezultata: otimanje uloga stranog ulagača i pokušaj uništavanja brojnih nezavisnih medija. Kome je to potrebno?

Posle dugogodišnjeg finansijskog iscrpljivanja ABC PRODUCTA i njegovih firmi pomoću niza novčanih kazni, plenidbi opreme i imovine i izbegavanja sudske zaštite njegovih interesa kao poverioca, započeta je početkom ove godine poslednja faza uništavanja ove firme koja je u prethodnoj deceniji investirala u privredu Srbije veliki kapital stranog i domaćeg porekla.

Konfiskacija je prava reč za sve ono što se postupcima Privrednog suda u ovom trenutku pokušava da sprovede u poslovnom objektu na adresi Vlajkovićeva br. 8. gde se nalazi Redakcija GLAS JAVNOSTI i Štamparija u kojoj se pored ovog dnevnika štampaju i brojna druga izdanja samostalnih izdavača.

Stezanje omče oko vrata

Najnoviji čin u ovim postupcima je presuda Privrednog suda u Beogradu kojom se - osim poništavanja serije ugovora iz prethodne decenije o ulaganju ABC PRODUCTA - zahteva iseljavanje iz poslovnog prostora u Vlajkovićevoj br. 8, mada je ABC PRODUCT već godinama uknjiženi suvlasnik tog prostora.

Ovom zahtevu za proterivanje Redakcije i Štamparije ABC PRODUCT, prethodio je ceo niz postupaka Privrednog suda u Beogradu koji predstavlja "stezanje omče oko vrata", kako bi se dovršio proces uništavanja. Privremenom merom, Privredni sud popisao je štamparsku opremu i proglasio je za državnu imovinu, bez obzira što postoji obimna i nesporna dokumentacija iz koje svako može da vidi da je opremu kupio, uvezao u Jugoslaviju i postavio u štampariju ABC PRODUCT a ne Privredni sud. Da bi ova privremena mera mogla da posluži krajnjem cilju, a to je pljačka "do gole kože", Privredni sud zadržava žalbu koja je uložena i oglušuje se na desetine urgencija pravnih zastupnika ABC PRODUCTA. Time ne da se samo krši zakon već se nezakonitom cilju obezbeđuje privid zakonitosti.

Sa druge strane isti, Privredni sud u Beogradu donosi presudu kojom nalaže iseljavanje iz poslovne zgrade. To u kombinaciji sa prethodno opisanom (nezakonitom) privremenom merom ima za rezultat da Sud može sve zaposlene da izbaci iz zgrade a da im ne dopusti da ponesu ni opremu za rad.

U ovom trenutku, s obzirom na dosadašnje postupanje Suda nepredvidivo je da li će i kada biti ostvarena ova namera. Rezultat je da zaposleni rade u strahu da će ostati bez posla i sredstva za rad.

Ovakvo postupanje Privrednog suda u Beogradu ne može se objasniti drugačije nego lošim namerama ili zabludama koje svejedno - vode istom cilju a to je uništavanje Štamparije i Izdavačkog preduzeća. O eventualnim lošim namerama istinu će pokazati budućnost, ali su zablude već sada očigledne a najbolje se otkrivaju u obrazloženju pomenute presude za progon ABC PRODUCTA iz Vlajkovićeve br. 8.

94

Zablude sudija

NIGP GLAS u društvenoj svojini, aktom pripajanja, bez naknade, novoosnovanom preduzeću (ABC GLAS d.d.)..." citat je iz obrazloženja presude donete 20. aprila sa potpisom Jasmine Stanojević, sudije Privrednog suda u Beogradu. Istu tvrdnju izrekla je u svom intervjuu dnevnom listu "Politika" tri meseca ranije i Milena Arežina, predsednica Privrednog suda u Beogradu: "Društveno preduzeće GLAS celokupnu svoju imovinu pripojilo je novoosnovanom preduzeću bez naknade". Za Arežinu nije postojao domaći i strani kapital. Nije htela da ga vidi.

Na osnovu ovih zabluda predsednica Privrednog suda Milena Arežina, a pre tri meseca i sudija Privrednog suda Jasmina Stanojević, izvode identičan zaključak da je "društveni kapital prenet u privatni".

Sa takvim uverenjem očigledan je pokušaj sudija Privrednog suda u Beogradu da se predstave kao branioci društvene svojine, na štetu domaćih i stranih ulagača, čime konačno dokazuju da u svemu tome nije prvenstveno reč o poštovanju zakona već o njihovim ideološkim nedoumicama, pa i zabludama. Čedomir Prostran, predsednik Višeg privrednog suda, ponovo se našao na istim mukama. Neko je morao da potvrdi ovo novo bezakonje. Po mom saznanju iz Višeg privrednog suda, rešenje je nađeno ekspresno jer je tako urgencija i došla. Naravno iz istih izvora: Uroš Šuvaković, Ivica Dačić i Srđan Smiljković.

Činjenica je, koja se može utvrditi uvidom u nespornu sudsku dokumentaciju, da je pre deset godina bila reč o ulaganju društvenog kapitala u novo preduzeće koje je deoničko društvo (danas pod imenom ABC GRAFIKA) u koje je uložen i privatni kapital. Sve ostalo su zablude. Društveni kapital unet u deoničko društvo pre deset godina, sačuvan je do danas u neokrnjenoj vrednosti, u okviru deoničkog društva, a time se može pohvaliti malo koje društveno preduzeće ukoliko je preživelo proteklu deceniju.

Možda su sve muke kroz koje prolazi ABC PRODUCT, njegove firme i zaposleni u njima - mogle da se izbegnu samo da su sudije Privrednog suda u Beogradu bile u stanju da saznaju kako je pre deset godina od društvenog preduzeća GLAS koje je tada bilo pred stečajem, nastalo deoničko društvo koje se danas zove ABC GRAFIKA. Ove nedoumice mogle bi i drugačije da se reše, na primer, kad bi sudije Privrednog suda u Beogradu mogle da pronađu odgovore na barem dva pitanja: koliko vredi propalo preduzeće i kako se propalo preduzeće ulaskom u deoničko društvo ipak održalo sa svojim kapitalom u proteklih deset godina.

Možda bi još zanimljiviji bio odgovor na pitanje čiji interes ostvaruje Privredni sud u Beogradu uništavanjem Izdavačkog preduzeća i Štamparije ABC GRAFIKA i ABC PRODUCTA kao celine ostavljanjem njihovih radnika bez posla?

32) Akrobacije u Službi platnog prometa Palilula Na osnovu informacija o planovima postupanja Milene Arežine, zakazao sam sastanak sa g. Mišom Svorcanom, direktorom Službe platnog prometa Palilula, da vidim šta nam valja činiti.

95

Direktor Svorcan, sa svojim pomoćnikom Momom Peruničićem i stručnim timom, primio nas je profesionalno, kao i uvek do tada. Više od deset godina smo poslovno aktivni na teritoriji koju pokriva Služba platnog prometa Palilula. Ispričali smo mu za sve privremene mere koje očekujemo i tražili da vidimo kakva je sada situacija. On je odmah zadužio svog pomoćnika, Momu Peruničića, da izlista stanje našeg računa. Na osnovu uvida u stanje, konstatovali smo da je firma blokirana isključivo privremenim merama Milene Arežine, izuzev obaveza po rešenjima Republičke uprave javnih prihoda za iznos od 3.959.213,40 dinara, a sve ostalo se odnosi na privremene mere u iznosu od 7.372.211,11 kojima se zabranjuje raspolaganje sredstvima sa žiro računa. To znači da ABC PRODUCT kao firma nema izvršnih rešenja i neizmirenih dospelih obaveza već ima preplatu na računu koja je već otišla u depozit po privremenim merama. Iz toga se može zaključiti kakva je naša sposobnost da platimo ono što se traži od nas.

Miša Svorcan nam je rekao da u njegovoj tridesetogodišnjoj praksi ne zna za slučaj da je neka firma otišla u stečaj samo zato što je imala privremene mere zabrane raspolaganja sredstvima. To su potvrdili i njegovi saradnici. Samo zato što postoje privremene mere, koje ne predstavljaju izvršna rešenja, ne može se nikako oterati neka firma pod stečaj. Sva ta rešenja ne predstavljaju izvršnu ispravu, već privremenu meru obezbeđenja do konačnog sudskog rešenja. Stoga i nemaju nikakvog osnova za tretman obaveze koja predstavlja nelikvidnost preduzeća radi uvođenja stečaja. Zahvalili smo Miši Svorcanu i njegovim saradnicima i zakazali novi sastanak za sutra.

Dana 16. juna 2000. godine, ponovo smo otišli kod Svorcana. Ali, tada se osetila bitna promena u raspoloženju njegovih saradnika, njegovog pomoćnika Mome Peruničića i njega lično prema nama. Nisu nam rekli zašto su odjednom postali rezervisani ali, kada su rekli da nam ne mogu pomoći shvatio sam da je na njih izvršen vrlo jak politički pritisak i da se tu nešto u poslednja 24 časa bitno promenilo.

Saopštili smo da ćemo tog dana uplatiti ukupan iznos duga Republičkoj upravi javnih prihoda od 3.959.213,40 dinara i kada to legne na račun zamolili smo da nam u ponedeljak, 19. juna 2000. izdaju potvrdu o stanju blokade računa. Rečeno je da to što plaćamo dug prema Republičkoj upravi javnih prihoda verovatno neće imati nikakvog uticaja ali da je to naša stvar i da se oni neće mešati u to. Rastali smo se tada mnogo službenije nego tokom ranijih poseta.

ABC PRODUCT je imao sredstva od priliva za izmirenje stvarnih obaveza koja su iznosila 60.947,88 dinara, ali zbog programskog rešenja, kako nam je objasnio Moma Peruničić, pomoćnik Miše Svorcana u Službi platnog prometa Palilula, nije moguće da se ona izmire pre nego što se izmire obaveze po privremenim merama, to jest, dok se ne prebace u depozit sredstva za izmirenje. Tražili smo da nam se izda potvrda da smo porez isplatili i potvrdu po strukturi iz koje se jasno vidi da ABC PRODUCT nije nelikvidna firma. Moma Peruničić da nam izda ikakvu potvrdu, te smo se tako rastali. Tek uvidom u predmet na raspravi o predstečajnom postupku shvatili smo zato što je porez koji smo platili zbunio Momu Peruničića. On, u stvari nije sačekao pravo stanje, već je po političkom diktatu šezdesetog dana blokade žiro računa ABC PRODUCTA, u subotu 17.06.2000. godine, podneo Sudu zahtev za pokretanje predstečajnog postupka, ne znajući da smo mi dan ranije isplatili obaveze za koje smo bili blokirani, tako da je njegova potvrda bila apsolutno netačna, ali je po političkom diktatu bila dovoljna da se na osnovu nje pokrene predstečajni postupak. Kasnije će se pokazati da je ta potvrda, u stvari, glavni katalizator svih problema ABC PRODUCTA.

96

U ponedeljak 19. juna 2000. na sastanku smo zamolili Momu Peruničića da ne šalje Sudu ništa, bar ne tako brzo. Međutim, kasnije smo utvrdili da je Moma Peruničić to uradio tačno šezdesetog dana iako je taj dan bio neradan. Moma Peruničić se dokazao, kao savesni izvršilac. Po političkom diktatu, verovatno uz saglasnost i znanje svog direktora Miše Svorcana. Sve dalje muke i problemi ABC PRODUCTA oko predstečajnog i stečajnog postupka, su počeli na takav način i povodom izdavanja te potvrde.

Sve nezakonite radnje Privrednog suda u Beogradu, diktirane od strane predsednika Milene Arežine, koja se u ovom slučaju, kao i u svim ranijim primerima vezanim za ABC PRODUCT, pojavljuje kao slepi izvršilac naloga vlasti, surovo se nastavljaju. Bilo mi je odavno jasno da je vlast odlučila da uništi moju firmu.

Odluka Privrednog suda da uvede stečaj u ABC GRAFIKU, a koji je, što smo pokazali, apsolutno nezakonit, nije me obeshrabrila. Jeste aktuelna vlast protiv mene i firme čiji sam ja predsednik, bilo je to nesporno, ali sam čvrsto rešio da nastavim borbu i vidim kako će da se završi to bezakonje.

Upad stečajnog upravnika Dušana Abramovića sa privatnom policijom JUL i policajcima iz OUP Stari grad 31. januara 2000, koji su sa sobom doneli privremenu meru o popisu i zabrani raspolaganja mašina, koje su vlasništvo ABC PRODUCTA, samo je dokaz novog bezakonja.

Privredni sud je našao za shodno, takođe mimo svih važećih zakona i propisa, da popiše mašine koje su vlasništvo najvećeg poverioca ABC GRAFIKE, znači ABC PRODUCTA. Drugim rečima, Privredni sud ovim činom pokazuje svoju pravu nameru - da uništi ABC PRODUCT, umesto, pod uslovom da je stečaj ABC GRAFIKE regularan i zakonit, da štiti interese poverioca (ABC PRODUCTA). Privredni sud ga i dalje gazi i uništava. Zbog toga je naš pravni sektor uložio Privrednom sudu prigovor i - eto apsurda - tražeći da nas zaštiti onaj koji nam se popeo na grbaču uz pomoć političke i državne moći, i koji otvoreno hoće da nas uništi.

Novi sastanak s Radetom Markovićem

Dana 19. juna 2000. u 10 časova imao sam ponovo zakazan razgovor kod Radomira Markovića, šefa DB Srbije.

Cilj razgovora su bili moji problemi sa neizdrživim pritiscima i neverovatnim ucenama koje svakodnevno doživljavam od raznih državnih struktura gde su na vlasti predstavnici JUL.

Rade Marković mi je tada rekao: „Moraš da shvatiš da ja i moj resor nemamo ništa protiv tebe. Ti nisi uopšte predmet našeg interesovanja. Shvati da je to tvoja sreća, jer su svi tvoji problemi vezani za politiku i političare. Ja u to niti mogu, niti hoću, niti želim da se mešam."

Na to sam, upitao: „Da li možete da mi omogućite kontakt sa ministrom Vlajkom Stojiljkovićem?"

97

Gospodin Marković mi je rekao da će sutra biti njihov kolegijum, ili nešto slično, i da će sve ispričati Vlajku Stojiljkoviću. Verovao je da će ministar Stoiljković da me primi. Dao mi je telefon na koji sam mogao da ga dobijem. Tako sam i pokušao čim sam stigao u kancelariju. Ali, bezuspešno. Razgovarao sam sa sekretaricom gospodina ministra Stojiljkovića. Ona me je uporno upućivala na njegovog šefa kabineta.

Pismo ministru

Na kraju sam napisao jedno kratko pismo ministru Stojiljkoviću i zamolio sekretaricu da ga primi. To pismo je odneo jedan naš čovek, lično.

"Imajući u vidu da se oko mene steže obruč sve više i da je zakazano ročište po hitnom postupku za 27. jun 2000. radi utvrđivanja uslova za uvođenje stečaja nad ABC PRODUCTOM - dakle, nije ni sedam dana prošlo od kad je ABC PRODUCTU isteklo 59 dana blokade i otkako je Moma Peruničić u ime Službe platnog prometa Palilule poslao netačan i neistinit zahtev za utvrđivanje uslova za uvođenje stečaja - shvatio sam da je ovo sve veliki montirani proces!"

33) Jurišnici JUL-a nikako ne posustaju

Nisam znao kako ću iz toga da se izvučem. Razmišljao sam o svim mogućim varijantama kako da sprečim bezakonje Milene Arežine i ostalih JUL jurišnika, koji sve čine da unište ABC PRODUCT i njegove firme, preko Arežine.

Imajući u vidu politički pritisak koji je učinjen i na Službu platnog prometa i činjenicu da ministar unutrašnjih poslova Vlajko Stoiljković ne želi da me primi na razgovor, nazvao sam predsednika Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja, kao potpredsednika Vlade Srbije i zatražio sam prijem.

Šešelj mi je zakazao sastanak za sutra, u četvrtak, 22. juna 2000. u 12,30 časova u prostorijama Srpske radikalne stranke u Zemunu. Na sastanak me je odvezao naš vozač. Kad sam stigao u kabinet Vojislava Šešelja, u prostorijama Srpske radikalne stranke u Zemunu, bili su prisutni i ministar za informisanje Aleksandar Vučić, Maja Gojković i Toma Nikolić.

Šešelj je upitao: „Rodiću, šta ima novo?"

Odgovorio sam : „Vojo, isto ono što sam ti jesenas pričao, znaš sam, tvoji koalicioni partneri su rešili da me uguše! Izgleda mi, Vojo, da će sada da mi unište i centralnu firmu ABC PRODUCT, uvodeći je protivzakonito u stečaj, pa sam došao da ti sve ovo ispričam kao čoveku koji je koalicioni partner, a ujedno i potpredsednik Vlade Republike Srbije. Drago mi je i da vidim gospodina Vučića, kao našeg resornog ministra za informisanje."

Ispričao sam mu sve probleme oko prljave igre i montaže Milene Arežine i njenih partijskih kolega iz JUL da se ABC PRODUCT stavi pod stečaj i time ja dovedem u situaciju da moram Srđanu Smiljkoviću da predam novinu „Glas javnosti" i Štampariju, besplatno!

On me je saslušao i rekao: „Rodiću, dobro je što si mi ovo ispričao! Neće moći sve tako, ne mogu sve julovci da uzmu u svoje ruke. Ja sad imam neke sastanke sa njima. Sada ćemo Vučić i ja da vidimo šta je to sa tobom, dokle se stiglo. Uglavnom, nećemo im dozvoliti da oni uzmu sve što hoće. Ne mogu ništa sad da ti kažem, dođi sutra u isto vreme,

98

ovde. Imaću više odgovora, pošto ću sada direktno da kontaktiram sve njihove odgovorne ljude, kako iz JUL, tako i iz SPS."

Na rastanku mi je naglasio: „Rodiću, bez obzira na sve, naša stranka je usvojila programski zadatak da tvoj list treba da se uništi, to treba da znaš"... Dao mi je njihovu brošuru pod naslovom „Srpska slobodarska misao" i još jednu brošuru u kojima je pisalo to što mi je rekao, ali bez obzira na sve, naglasio je, JUL ne može sve da uzme pod svoju kontrolu.

Dačić u ulozi šefa tužioca

Sutradan, u petak, 23. juna 2000. u 12,30 časova, dok sam dolazio na juče dogovoreni sastanak u Srpsku radikalnu stranku, pozvao me je mobilnim telefonom Vojislav Šešelj i rekao da on ima hitan sastanak u Vladi, ali da me u njegovom kabinetu čeka Vučić da sa njim obavim razgovor, a da su oni sve dogovorili.

Oko 9.30 časova sledećeg dana nazvao me je general Branko Đurić i javio da mi je zakazan sastanak kod Ivice Dačića u Gradskom odboru SPS u 14 časova.

Nisam znao gde se to nalazi, pa sam ga zamolio da mi objasni i on mi reče da je to u bivšoj zgradi Gradskog komiteta SK Beograda.

U 14 časova došao sam u kabinet Ivice Dačića. Sačekao me ja na ulazu njegov šef kabineta. Kasnije sam saznao da se zove Premović.

Ivica Dačić je izašao iz kabineta, pozdravio me i pozvao da uđem. Kad sam ušao u njegov kabinet, video sam da mu je sličan kabinetu direktora GLASA JAVNOSTI Slavoljuba Kačarevića: radni sto je pun papira, ali sam shvatio da se on vrlo dobro snalazi u tom brdu od papira.

Počeli smo razgovor na način što je upitao da li sam stvarno zainteresovan da prodam, kako to piše u oglasu objavljenom u jučerašnjem ili prekjučerašnjem broju.

Objasnio sam da smo mi dali oglas da prodajemo deo akcija radi dokapitalizacije i ekonomsko-finansijske stabilizacije lista, Redakcije i Štamparije, imajući u vidu sve kazne i ekonomsko-finansijsko iscrpljivanje u prethodnih godinu dana.

On mi je rekao da su on i njegova partija o tome razmišljali i da su zainteresovani da otkupe list, i Štampariju.

„Da li je ta varijanta moguća?" - pitao me je.

„Nema problema, sve se može kupiti po realnim cenama."

„Da li ste vi nekome dužni, od državnih institucija i, ako jeste - koliko?"

„Mislim da nismo, ali ne znam tačno. Odmah ću zvati firmu da vidim kakvo je stanje."

99

U tom momentu Dačić je pozvao svoju sekretaricu i dao joj nalog da ga spoji s Andrijom Milutinovićem, okružnim tužiocem Beograda i glavnim čovekom Finansijske policije, gospodinom Vojom Stojakovićem.

Ja sam ovo shvatio kao jednu vrstu pritiska na mene, odnosno demonstraciju sile hteo je da pokaže ko je u stvari pravi šef - kako Andriji Milutinoviću, tako i Stojakoviću, kako gradskom tužiocu tako i prvom čoveku Republičke uprave javnih prihoda i direktoru Finansijske policije Srbije.

34) H.D. Antić: Ja sam za tebe Vlajko Stojiljković

Posle razgovora s ljudima iz firme rekao sam mu da nemamo nikakve neizmirene obaveze prema državi.

Dačić je u međuvremenu otišao do svoje sekretarice. Kada se vratio, pitao je šta je to realan iznos da se kupi Štamparija i list jer ne može razdvojeno, da sve ide u paketu.

Objasnio sam mu da mi za to treba vreme da bih računicu dao u pisanoj formi. Međutim, on mi se opominjićim glasom obratio: „Rodiću, shvati ovaj razgovor vrlo ozbiljno, jer o ovome što sam ti ja rekao, o svemu će biti odmah izvešten direktno predsednik Slobodan Milošević. To treba da shvatiš i da razumeš..."

Ja sam mu zahvalio na informaciji. Setio sam se tada nepravedne presude kojom sam 1979. godine osuđen u Smederevu, ne zbog stvarne krivice, nego zbog ideoloških razloga i direktnog naloga i političke moći Dragoslava - Draže Marković, a koja je glasila: „Osuđuje se Radisav Rodić na tri godine i tri meseca zatvora što se bavio menadžerstvom u većem obimu jer je na taj način stekao protivpravnu i imovinsku korist neadekvatnu uloženom radu i školskoj spremi" po mišljenju javnog tužioca Božidara Babića.

Ja sam i tada platio sve poreze na svoju zaradu, ali je tek u desetom mesecu 1988. godine, kada su novi vetrovi dunuli Srbijom, ova besmislena presuda ukinuta... Ali, sve to nema nikakve veze s ovom današnjom realnošću političkog progona, torture i terora koji se sprovode protiv mene, i firme na čijem sam čelu i mojih saradnika. Ivica Dačić je, na kraju, rekao da će on o svemu ovome porazgovarati, a ja sam predložio da sve to što sam sada ispričao i napišem, i da mu to dostavim. Tražio je da mu to dostavim sledećeg dana.

Sutradan, u subotu, bila je sahrana sina mog prijatelja i ja sam prekinuo rad na sastavljanju pisane ponude. U toku dana više puta je zvao Dačićev šef kabineta Premović, požurujući me da to završim i donesem. Sa spremljenom ponudom javio sam se Premoviću oko 16 časova. Tražio je da ponudu donesem na parking koji se nalazi na ulazu u Pionirski grad u Košutnjaku. Moj najstariji sin me je odvezao na parking Pionirskog grada gde sam predao ponudu gospodinu Premoviću. Premović je rekao da će se vrlo brzo javiti da vidimo šta dalje.

26. jun 2000. bio je dan koji je prethodio danu zakazane sudske rasprave o predstečajnom postupku protiv ABC PRODUCTA, kao centralne firme, u Privrednom sudu u Beogradu. Na mobilni telefon sam pozvao Vojislava Šešelja i pitao da li ima bilo kakve informacije šta će biti. Odgovorio mi je da je u gužvi, ali će dati nalog Vučiću da me obavesti.

100

Posle nekoliko sati u popodnevnim časovima, nazvao me je Aleksandar Vučić i rekao da je dobio informaciju i uveravanja da sutra neće biti pokrenut stečaj nad ABC PRODUCTOM. Zahvalio sam mu na informaciji.

Vlajko određuje da ga zamenjuje H. D. Antić

Istog dana sam sve vreme pokušavao da stupim u vezu sa ministrom unutrašnjih poslova Vlajkom Stojiljkovićem. Hteo sam da razjasnim zašto se sve ovo oko mene dešava.

Bio sam uporan. Preko njegovog šefa kabineta mi je javljeno da je Vlajko Stojiljković, ministar unutrašnjih poslova Srbije, odredio da ga u razgovoru sa mnom zamenjuje Hadži Dragan Antić. Dogovoreno je da se ja javim Hadži Draganu Antiću.

Ja sam pozvao Hadži Dragana Antića. On mi je zakazao razgovor.

Nisam znao šta da radim. Približavao se dan kada se odlučuje o stečaju. Imajući prethodno iskustvo sa ABC GRAFIKOM i bezakonje i aroganciju koju je u svom radu i postupanju činila Milena Arežina, provereni kadar JUL, živeo sam u velikom strahu od sutrašnjeg dana.

27. juna 2000. pozvao me je na razgovor Hadži Dragan Antić oko 18 časova. Kad sam ušao u njegov kabinet, Hadži Dragan Antić mi je rekao: „Pa, dobro, Rajo, šta sam ti ranije govorio. Što ti ne slušaš šta ti se kaže? Kako mogu da ti pomognem kad me uopšte ne slušaš. Ja ti pričam da moraš da slušaš, a ti čim upadneš u probleme kukaš. Šta ti hoćeš da razgovaraš sa Vlajkom? E, ne može kako ti to misliš da razgovaraš sa Vlajkom bez mene, e ne može, ja sam za tebe Vlajko, shvati to jednom! Sa mnom imaš da razgovaraš. Ja sam ovlašćen od Vlajka, u stvari, ja sam Vlajko za tebe, ne zaboravi to! Kako si to mislio da ti imaš prava da razgovaraš sa Vlajkom, sa ministrom, ti sa ministrom da razgovaraš, da li si ti normalan?!"

Primio si bandu u Redakciju

Osetio sam veliku nervozu, ljutnju i netrpeljivost Hadži Dragana Antića prema listu GLAS JAVNOSTI, prema Redakciji i prema meni, pogotovo kad je nastavio:

„Rajo, šta ti hoćeš, da te primi ministar, a ti si u tu Redakciju primio sve otpadnike i bandite, najveću novinarsku bagru koja se može skupiti u ovom Beogradu, sve go ološ, i ti njih pomažeš, od njih praviš Redakciju i list koji je čisto neprijateljski, fašistički, a tražiš pomoć od nas, koga ti praviš ludim ovde? Da li si svestan da treba da budeš srećan što si još uopšte živ, a pitanje je i dokle ćeš biti živ! Ti si državni neprijatelj, je 'l ti to jasno? Tvoja novina je neprijateljska i mi to nećemo tolerisati i još, pored svega, bezobrazno tražiš prijem kod ministra!"

Slušao sam taj monolog, ne verujući sam sebi. Razmišljao sam samo u kojoj li to državi sme neko na taj način, tim tonom i tim rečima, da razgovara u ime ministra unutrašnjih poslova sa vlasnikom jedne od najtraženijih i najuglednijih novina.

Na kraju sam izrazio čuđenje da ministar Stojiljković ne može da me primi, imajući u vidu da ga znam iz Privredne komore i da ne vidim razlog zašto me uopšte izbegava. Onda je Hadži Dragan Antić spustio ton i rekao mi da će on videti sa ljudima važnijim od ministra

101

Stojiljkovića dokle se stiglo i šta oni u stvari od mene hoće, pa će me o tome obavestiti, uz napomenu da bi trebalo da mu se javljam svaki dan!

Na kraju je pitao da li znam da nije uveden stečaj nad ABC PRODUCTOM. Odgovorio sam mu da ne znam. Tako se završio taj razgovor s Hadži Draganom Antićem.

Advokati su mi tog dana javili da stvarno nije bio uveden stečaj, ali da je rasprava odložena za četrnaest dana, što je vrlo neobično u tim vrstama sudske prakse, jer se sve odlaže na najmanje mesec dana, a može da bude odloženo i za tri meseca. U naredna dva dana saznali smo da se ročište po hitnom postupku, umesto za 14 pomerilo za sedam dana tj. za 4. jul 2000, iz neznanih razloga.

Pozvao sam Dačića da bih video o čemu se radi.

35) „UDARNIK" NA TAPETU SVEMOGUĆIH

Priča o ulaganju stranog kapitala preko ABC PRODUCTA u nekadašnje društveno preduzeće UDARNIK može se nazvati običnom prevarom u režiji vlasti. Kada je pre deset godina DP UDARNIK objavilo oglas u novinama, i zatražio partnera za prodaju svoje kompletne imovine uz uslov da svi radnici ostanu zaposleni, na taj oglas ponudu je dao, pored ostalih, ABC PRODUCT. Posle prvih susreta, organi upravljanja društvenog preduzeća zatražili su - kao gest dobre volje - obezbeđivanje novca da bi se isplatile višemesečne zaostale plate za oko dvesta radnika i druge neplaćene račune kao što su oni za telefone, struju, registraciju vozila, dizel gorivo, rezervne delove za opravku dotrajalog voznog parka i slično. ABC PRODUCT kao zastupnik stranog kapitala obezbedio je sav traženi novac, a u međuvremenu je tekao postupak oko razmatranja ponude za pripajanje društvenog preduzeća UDARNIK. Po proceduri, je raspisan referendum o pripajanju DP UDARNIK ABC PRODUCTU i više od 90 odsto zaposlenih glasalo je za to pripajanje. Kako je procedura o pripajanju sporo tekla (to je jedan od prvih takvih aranžmana na osnovu tada novog Zakona o preduzećima), društvenom preduzeću UDARNIK trebalo je još para za plate i za nove neplaćene račune s obzirom da je sve vreme poslovalo uz gubitke. ABC PRODUCT je obezbeđivao sve novije i novije pozajmice novca. Posle višemesečne procedure konačno je kod Suda upisano pripajanje Društvenog preduzeća UDARNIK mešovitom preduzeću ABC PRODUCT. Međutim, odmah posle sudskog rešenja o pripajanju, ABC PRODUCT dobija još jedno rešenje istog Suda (Privrednog suda u Beogradu) da je pokrenut stečajni postupak protiv društvenog preduzeća koje se upravo pripojilo, i da je ABC PRODUCT, pripajanjem postao pravni sledbenik svih obaveza iz ranijih godina koje je imalo društveno preduzeće a koje nisu bile uopšte iskazane prilikom pripajanja.

Kada su poverioci društvenog preduzeća UDARNIK saznali da se ono pripojilo firmi ABC PRODUCT (koja je pokazala da raspolaže novcem) svi su zatražili po hitnom postupku preko Suda naplatu svojih potraživanja za - do tada - skrivene obaveze društvenog preduzeća UDARNIK. Ova nova situacija shvaćena je kao prevara, pa je ABC PRODUCT od Privrednog suda u Beogradu zatražio da se poništi pripajanje DP UDARNIK i ABC PRODUCT. Tada je (početkom 1991. godine) međutim, Privredni sud u Beogradu odbio da poništi pripajanje, odnosno da potvrdi zahtev ABC PRODUCTA za razdruživanjem od enormno zaduženog i upropašćenog društvenog preduzeća UDARNIK sa obrazloženjem da ne postoji zakonska mogućnosti.

102

Na ovaj način ABC PRODUCT, odlukom Suda, bio je prinuđen da nastavi isplaćivati sve obaveze, dugovanja i namiruje sudska izvršenja koja su stizala kao sakrivena obaveza na račun nekadašnjeg društvenog preduzeća UDARNIK a koja su nastala pre pripajanja. S obzirom da je ABC PRODUCT namirio sve ove obaveze, obustavljen je stečaj nad društvenim preduzećem UDARNIK, a ABC PRODUCT donosi odluku o formiranju novog preduzeća koje će se baviti transportom i pretovarnim uslugama (što je do tada i radilo propalo društveno preduzeće), sa preostalim kapitalom društvenog preduzeća i potrebnim novim kapitalom ABC PRODUCTA. Novo preduzeće je preuzelo sve radnike društvenog preduzeća, upisano je u sudski registar Privrednog suda u Beogradu i započelo poslovanje bez ikakvih neizmirenih starih obaveza.

Na osnovu programa za revitalizaciju, novo preduzeće obezbeđuje kapital za kompletnu popravku i servisiranje opreme nekadašnjeg društvenog preduzeća (s obzirom da je čitav vozni park bio neispravan i uništen) kako bi se osposobilo ono što se može popraviti. Osim toga, novo preduzeće podnosi zahtev Saveznom ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom za odobrenje uvoza potrebne transportne opreme, po osnovu stranog ulaganja kapitala, kako bi novo preduzeće steklo transportna i druga sredstava za ozbiljan rad. Tako je u 1991. godini, odobreno strano ulaganje u vrednosti od preko pet miliona dolara i do uvođenja prvih sankcija Jugoslaviji uvezeno je oko 200 transportnih i građevinskih sredstava za potrebe novog transportnog preduzeća. Dalji uvoz je prekinut zbog uvođenja sankcija Ujedinjenih nacija nad Jugoslavijom.

Istovremeno sa osposobljavanjem transportnog preduzeća - popravkom i registrovanjem starih i uvozom novih sredstava za rad - dolazi do velikih poremećaja na jugoslovenskom tržištu zbog sankcija UN i potpunog nestanka posla. Zbog toga većina radnika u transportnom preduzeću ostaje neuposlena pa se pravi reorganizacija i deo tih radnika raspoređuje u druga preduzeća ABC PRODUCTA, kako niko od radnika ne bi ostao na ulici. Bez obzira što je prosečna starosna struktura bivših radnika društvenog preduzeća bila preko pedeset godina i što su u većini bili invalidi rada, što je njihova kvalifikaciona struktura takođe bila nezadovoljavajuća - niko nije otpušten kao tehnološki višak. Onima koji su na to imali pravo otkupljen je staž za penziju. Uprava ABC PRODUCTA vodila je računa o poštovanju prvobitne ugovorene obaveze prema radnicima, iako bi se sa mlađim i školovanijim osobljem bolje radilo i privređivalo, stvarajući veći profit.

Ipak i među radnicima bilo je onih koji nisu mogli da zaborave navike i svoj odnos prema društvenoj imovini. Tako je nekolicina otkrivena u pokušajima krađe ili u krađama pa je zbog težih povreda radnih obaveza njih desetak dobilo otkaze. Protiv direktora novoformiranog preduzeća, kada je utvrđeno da je prodavao, bez ičijeg odobrenja i bez licitacije, rashodovana transportna sredstva društvenog preduzeća pokrenut je krivični postupak.

Posle tri godine od pripajanja nekadašnjeg društvenog preduzeća UDARNIK ABC PRODUCTU ova grupa radnika koja je dobila otkaze zbog nesumnjivih povreda radnih obaveza, uz pomoć bivšeg direktora, podnosi tužbu da se ovo pripajanje poništi.

Presuda o razdvajanju posle šest godina

103

Dva puta je Privredni sud odbijao ovaj zahtev kao potpuno neosnovan, ali je Viši privredni sud vraćao predmet na ponovno razmatranje. Zato je dotadašnji sudija tražio da ga razreše tog predmeta, smatrajući da se od njega traži pravno nemoguće. Novi sudija (prilikom trećeg suđenja o istoj stvari) doneo je konačno presudu u korist grupe bivših radnika društvenog preduzeća mada nije uspeo ni da utvrdi da li su oni uopšte i bili radnici u tom preduzeću u vreme kada su podnosili tužbu. Još veća nepravda u ovoj presudi jeste što se u njenom obrazloženju Sud poziva na zakon koji nije ni postojao (pa nije mogao ni da važi) u vreme kada je pripajanje bilo obavljeno. Sud je jednostavno zanemario i da je ABC PRODUCT uložio ogromna finansijska sredstva tokom pet godina rada (1991-1996 godina) za revitalizaciju upropašćenog društvenog preduzeća UDARNIK, isplate zaostalih plata radnika, nasleđene enormne obaveze (koje su iznosile oko 3/4 ukupne vrednosti celog preduzeća), nabavku nove opreme itd.

Takvom odlukom Suda (poništenje pripajanja) omogućeno je da se ponovo u sudski registar upiše društveno preduzeće UDARNIK. Nikakve žalbe i upozorenja Sudu nisu pomogli da se ovakva presuda ne primenjuje. Privredni sud još jednom stupa na scenu (pod komandom Milene Arežine i diktatu JUL), koristeći ranije stvorenu pravnu zavrzlamu, omogućava grupi radnika koji su zbog krađe otpušteni još pre desetak godina i koji su posle tužbom tražili poništaj pripajanja sa ABC PRODUCTOM, da se upišu kod suda u svojstvu DP UDARNIK. Milena Arežina ih uči kako da to postignu: falsifikuju pečat, na papiru formiraju organe upravljanja i nastavljaju akciju po uputstvu Arežine i uz svesrdnu pomoć drugih jurišnika JUL.

Paralelno sa ovim postupkom u 1999. godini tekao je i spor po tužbi iste grupe otpuštenih radnika kojom se tražio povraćaj imovine unete pripajanjem u ABC PRODUCT. I ovde je postupak vođen tipično za Privredni sud u Beogradu pod komandom Milene Arežine: tužba sadrži predlog za privremenu meru, dokaza za zahteve iz tužbe gotovo i nema, odmah po podnošenju tužbe Sud usvaja privremenu meru u celosti i uz obavezno upozorenje da žalba na nju ne zadržava izvršenje sve se okonča a da tuženi ne prozbori nijednu reč pred sudom, ili na bilo koji drugi način u vezi sa navodima tužioca. Pa i kada tuženi posle svega pokuša da pogleda sudski predmet - što zakon bez ikakvih ograničenja dozvoljava - predmeta u sudu jednostavno nema: nije u pisarnici, ni u daktilobirou, ni kod stručnih saradnika suda, ni u odeljenju za slanje pošte, jednostavno ga nema nigde, ni na jednom mestu koje je dostupno tuženom. Mada je ovde reč o sporu vrednom više miliona dolara, donose se privremene mere da se imovina koja je vlasništvo ABC PRODUCTA odmah preda grupici od nekoliko bivših radnika UDARNIKA, čime se u potpunosti prihvata njihov zahtev iz tužbe, iako na nju nisu platili ni sudsku taksu.

Sudija sudi bez sudskog predmeta

Apsurdima nikad kraja. Kada bi se postupilo po svim ovim nalozima Suda, trebalo bi napraviti društveno preduzeće UDARNIK, onako kako je bilo pre više od deset godina - sa rashodovanim i neregistrovanim sredstvima, prezaduženo i sa višemesečnim neisplaćenim platama zaposlenih. To znači da bi danas trebalo da bude opet vraćeno u stečaj a svi radnici otpušteni. Već godinu dana unazad niko nije u mogućnosti da obavi uvid u registraciju firme iz ovog spora, iako je registarski uložak po zakonu javna knjiga. Tako je i na poslednjem ročištu, 9. decembra 1999. godine sudija držao glavnu raspravu A DA PRI TOM NI SAM NIJE IMAO U RUKAMA PREDMET O KOME SUDI. Pored ostalih i ovaj postupak je nečuven u sudskoj praksi. Čitava serija (tajnih) privremenih mera i sudskih odluka bez dokaza i bez zakonskog osnova ima za rezultat obično otimanje imovine ABC PRODUCTA, odnosno

104

svega onoga što je u protekloj deceniji uložio u propalo društveno preduzeće UDARNIK koje je spaseno od stečaja i čijim radnicima je obezbeđen posao do današnjeg dana.

36) Dosije pravosudnih apsurda

U ovom našem slučaju toliko je bisera za nezakonitosti nadležnih da bi mogla da se sastavi podeblja knjiga.

Pripajanje, a posle više od deset godina razdvajanje od ABC PRODUCTA nekadašnjeg društvenog preduzeća UDARNIK, predstavlja otimanje i uništavanje svega što je u nekada propalo društveno preduzeće, u proteklih deset godina uložio ABC PRODUCT, pa i ulaganje stranog kapitala firme RONACO SYSTEMS iz američke države Delaver. Čitav slučaj prati desetogodišnja obimna sudska dokumentacija koja svedoči o pravnoj nesigurnosti u Srbiji i dokazuje da je ABC PRODUCT jednostavno bio totalno diskriminisan u Privrednom sudu u Beogradu.

Podsetimo, kada se pre deset godina prilikom pripajanja DP UDARNIKA ABC PRODUCTU pokazalo da je društveno preduzeće sakrilo ogromne gubitke i dugove - tolike i takve da potpuno sprečavaju nastavak njegove delatnosti - ABC PRODUCT se žalio (22. 02. 19991. godine) Privrednom sudu u Beogradu (na rešenje Fi-15023) i tražio poništavanje pripajanja, odnosno razdruživanje od DP UDARNIKA. Međutim, Privredni sud (rešenjem br. 15022/90 i 15023/90) odbija ovaj zahtev.

Tako je ABC PRODUCT prinuđen da kao pravni sledbenik propalog Društvenog preduzeća UDARNIK isplaćuje njegove obaveze nastale pre pripajanja i to pod pretnjom prinudnog izvršenja. Pošto je morao da prihvati ovu obavezu, ABC PRODUCT o tome obaveštava i Privredni sud u Beogradu koji onda obustavlja postupak stečaja (pod br. ST 156/91) otvoren nad DP UDARNIK.

Ulaganje teče

Pored mnogobrojnih pozajmica koje je ABC PRODUCT obezbedio Društvenom preduzeću UDARNIK pre pripajanja - za isplatu zaostalih plata radnicima i mnoge druge neplaćene tekuće obaveze i račune - posle pripajanja počinje veliko ulaganje kako bi propalo društveno preduzeće moglo da obnovi rad: remontuju se i registruju njegova rashodovana i upropašćena vozila, koja se mogu popraviti, i organizuje strano ulaganje velikog broja građevinskih i transportnih sredstava. ABC PRODUCT dobija od Saveznog ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom, (pod brojem 284/1 od 11.2.1992. godine) odobrenje za uvoz, po osnovu stranog ulaganja kapitala u jugoslovensko preduzeće, opreme za transport, u vrednosti od preko sedam miliona dolara.

Do uvođenja sankcija UN Jugoslaviji, tri meseca kasnije, ABC PRODUCT uspeo je da uveze oko 200 potrebnih transportnih i ostalih sredstava, a dalji uvoz je potom prekinut.

Radnici i prevaranti

Zbog velikih poremećaja u domaćem i međunarodnom transportu, uvođenjem sankcija Jugoslaviji, prestaju transportni poslovi, ali ABC PRODUCT - reorganizacijama - sve radnike bivšeg društvenog preduzeća UDARNIK zapošljava na sličnim ili drugim

105

poslovima u svojim drugim firmama, poštujući raniju obavezu da niko od ljudi koji je radio u društvenom preduzeću neće posle pripajanja ostati bez posla.

Međutim, tokom prvih godina rada (1991-1994) među radnicima nekadašnjeg društvenog preduzeća bilo je i takvih koje je milicija hvatala u krađama ili pokušajima krađe. Na osnovu prijava SUP-a vođeni su disciplinski postupci i nekolicina je u tim periodima morala da dobije otkaze zbog utvrđenih težih povreda radnih obaveza (krađa goriva, rezervnih delova i čitavih rashodovanih transportnih sredstava). U tom periodu i direktor novoformiranog preduzeća, otkriven je u prodaji transportnih sredstava bez odobrenja i licitacije zbog čega je protiv njega podneta krivična prijava (Del.br. 96 od 24.6.1995.) koja ni do danas nije rešena.

Tri godine posle pripajanja, grupa radnika podnosi tužbu da se poništi pripajanje DP UDARNIK i ABC PRODUCT. Privredni sud je dva puta odbacio ovakvu tužbu (rešenjima br. Dž-P-3260/94 i H-P-7700/94) ali je oba puta Viši privredni sud kome je tada predsedavao Jezdimir Mitrović (biće istaknut i u priči o stranom ulaganju preko ABC PRODUCTA u fabriku hartije u Stragarima kod Kragujevca) ukidao presude (rešenjima br. Pž-2-601/94 i Pž-695/95) i vraćao ih na prvostepeni postupak. Treći put dotadašnji sudija tražio je da bude izuzet i da se predmet da nekom drugom sudiji zato što on ne može da presudi drugačije nego što je pesuđivao do tada.

Tada predmet preuzima novi sudija, Tomislav Gažević (istaknut i u priči o stranom ulaganju preko ABC PRODUCTA u društveno preduzeće GLAS, kasnije mešovito preduzeće ABC GRAFIKA). On donosi presudu (P br-6101/95-94) kojom usvaja tužbu grupe radnika, dakle u trećem pokušaju pred Privrednim sudom u Beogradu, posle tri godine trajanja parnice. Tom presudom poništava se pripajanje, a time i sva ulaganja ABC PRODUCTA u društveno preduzeće UDARNIK.

Ovaj sudija doneo je presudu u korist navodnih radnika društvenog preduzeća, mada nije imao ni dokaz da li su oni uopšte bili zaposleni (a nisu) u momentu podnošenja tužbe: većini je ranije prestao radni odnos zbog težih povreda radne obaveze. Obrazloženje ove presude predstavlja pravi leksikon apsurda, gde na primer piše da je izvršeno pripajanje društvenog preduzeća privatnom preduzeću (pa je to razlog za poništavanje pripajanja) a malo dalje na osnovu uvida u registarski uložak (I-3420-00), navodi da je pripajanje izvršeno mešovitom preduzeću ABC PRODUCT ...

Znači sudija smatra da bi sve bilo u redu oko pripajanja da je ABC PRODUCT bio preduzeće u mešovitoj svojini - zanemarujući da je i sam utvrdio kako je ABC PRODUCT zaista mešovito preduzeće.

Ni ovaj apsurd, u stvari, nije bitan zato što ni u jednom zakonu ne piše da je zabranjeno pripajanje društvenog preduzeća bilo privatnom bilo mešovitom preduzeću. Upravo je obrnuto, sve podele, spajanja i pripajanja između pravnih lica su dozvoljene, bez obzira da li su društvena, mešovita ili privatna, zato što Zakon o preduzećima član 2. stav 5. izjednačava preduzeća u društvenoj, zadružnoj, mešovitoj i privatnoj svojini i određuje da sva ta preduzeća imaju isti položaj, prava i odgovornosti. NIKOLINA

Jedan od bisera apsurda ove presude predstavlja zaključak da društveno preduzeće može promeniti svojinski oblik samo po Zakonu o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine. Međutim ovaj Zakon uopšte nije postojao u vreme kada je

106

pripajanje između ABC PRODUCTA i DP UDARNIKA ugovoreno, izglasano na referendumu zaposlenih, odobreno odlukama organa upravljanja i upisano kod Privrednog suda u Beogradu (i to uz odbijanje istog suda da na zahtev ABC PRODUCTA raskine ovo pripajanje kada su se pokazali stvarni gubici Društvenog preduzeća UDARNIK). Upis pripajanja započet je 5. decembra 1990. a okončan 15. februara 1991. dok je pomenuti Zakon objavljen sedam meseci kasnije, u Službenom glasniku Republike Srbije od 5. avgusta 1991. godine. Čak i da je ovaj Zakon postojao u vreme pripajanja DP UDARNIKA i ABC PRODUCTA on nije mogao da bude smetnja tom pripajanju zato što takođe ne sadrži nikakve odredbe koje zabranjuju pripajanje društvenog preduzeća bilo privatnom bilo mešovitom preduzeću. Naprotiv, ovaj Zakon izričito propisuje u članu 34a. stav 22. da preduzeća koja su vršila statusne promene (spajanje, pripajanje, podelu, osnivanje preduzeća zajedničkim ulaganjem kapitala i dr.), pretvaranje potraživanja u trajni ulog ili prinudno poravnanje, u vremenu od 01.01.1990. godine, izvršiće procenu vrednosti kapitala svih učesnika i utvrditi međusobni odnos kapitala učesnika..., a o tome će dostaviti prateću dokumentaciju Agenciji za procenu vrednosti društvenog kapitala, pa ukoliko Agencija utvrdi neku neispravnost, a ta se neispravnost ne otkloni u roku koji Agencija odredi, postupak će sprovesti Agencija i o tome doneti rešenje. Drugim rečima, jedino Agencija za procenu vrednosti društvenog kapitala može po Zakonu (čl. 37. stav 3.) pokrenuti postupak pred Privrednim sudom za poništaj upisa nekog preduzeća ukoliko su u postupku povređeni interesi društvenog kapitala. Radnici ne mogu podnositi takvu tužbu Privrednom sudu, već im Zakon daje mogućnost pokretanja inicijative pred Agencijom kako bi ona eventualno pokretala sudski spor.

Inače, ABC PRODUCT je postupio u skladu sa ovim zakonskim odredbama i dostavio procenu vrednosti društvenog kapitala DP UDARNIK Republičkoj agenciji na dan pripajanja (dopis br. 124 od 15.2.1991. godine). Zato je još jedan od bisera nepravde to što sudija Gažević u svojoj presudi zaključuje da je pripajanjem DP UDARNIKA sa ABC PRODUCTOM nestala društvena svojina mada je ona prijavljena kod Republičke agencije.

Na takvu nezakonitu presudu (P.br.6101/95-94) ABC PRODUCT žali se Višem privrednom sudu ali tamo ponovo predsedava Jezdimir Mitrović i ovoga puta potvrđuje presudu koja mu odgovara, iako se postavlja pitanje čime je bio rukovođen kada je postupio na taj način. Ovaj Sud potvrdio je rešenjem (P.ž.3814/96) presudu na koju se žalio ABC PRODUCT, navodeći potpuno druge razloge od onih koji su zapisani u prvostepenoj presudi, pa čak i menjajući činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom - bez obrazloženja.

Bez pravde i na Višem sudu

Viši privredni sud uopšte se nije izjasnio na navode iz žalbe ABC PRODUCTA na prvostepenu presudu kojom je, navodno utvrđeno da se prilikom osporenog pripajanja:

- društveno preduzeće pripojilo privatnom, bez prethodne transformacije privatnog u mešovito preduzeće,

- prilikom pripajanja prekršene su odredbe Zakona o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine,

- nema zakonske mogućnosti pripajanja društvenog preduzeća privatnom i

- spornim pripajanjem nestala je društvena svojina

107

U svojoj žalbi ABC PRODUCT jasno je dokazao:

- da je u trenutku pripajanja već bio preduzeće u mešovitoj svojini što se moglo utvrditi uvidom u rešenje od 02.11. 1989. godine Fi-4902,

- nijedan pozitivni zakonski propis ne zabranjuje pripajanje društvenog preduzeća privatnom, a ni mešovitom,

- Zakon o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine, na kome je Privredni sud u Beogradu zasnovao svoju presudu o poništavanju pripajanja, uopšte nije bio donet, a kamoli na snazi, u vreme ostvarenog pripajanja,

- nije pripajanjem društvena svojina nestala, kako se navodi u presudi već je i uvećana i dalje ima karakter društvenog kapitala u okviru preduzeća u mešovitoj svojini ABC PRODUCT.

Takođe je ABC PRODUCT u žalbi naveo da eventualni poništaj upisa pripajanja može tražiti jedino Agencija za procenu društvenog kapitala a ne tužioci u ovom sporu (izvesna grupa „radnika").

U svom rešenju Drugostepeni sud, o ovim navodima iz žalbe uopšte se nije izjasnio. Naprotiv, čak menja i činjenično stanje već utvrđeno prvostepenom presudom, pa tvrdi da odluku o pripajanju nije doneo nadležni organ (radnički savet ili upravni odbor)... Međutim u prvostepenoj presudi na strani 7. lepo je pisalo radnički savet nije bio ovlašćen da prihvata ugovore o pripajanju... Ostaje nejasno zašta je bio ovlašćen radnički savet?

37) Pravni lek ne leči

I u ovom slučaju postupak koji se vodi tipičan je za rad Privrednog suda u Beogradu za vreme Milene Arežine

I revizija ovih presuda koje je ABC PRODUCT zatražio pred Vrhovnim sudom Srbije, odbijena je presudom (Prev.654/96) tako da je poništavanje pripajanja postalo izvršno. Time su stvoreni pravni uslovi da se ponovo upiše DP UDARNIK kao preduzeće.

Novo rađanje DP UDARNIKA

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu (Fi br. 2028/99 od 12.3.1999. godine), 116 nekadašnjih radnika DP UDARNIKA, zaposlenih sada u ABC PRODUCTU, ponovo je upisalo preduzeće DP UDARNIK kao što je nekada bilo upisano i sa nekadašnjim direktorom. Međutim, na scenu ponovo stupa tadašnji predsednik Privrednog suda u Beogradu Milena Arežina i briše ovaj legalni upis i prihvata grupu radnika (njih je manje od 10) koji su vodili spor za poništaj pripajanja, smatrajući da su oni jedino ovlašćeni da ponovo upišu Društveno preduzeće UDARNIK. Na osnovu nelegalno napravljenog pečata oni su prihvaćeni kao legalni zastupnici DP UDARNIKA koji smenjuju direktora i postavljaju Arežininog čoveka na to mesto a sve to podržava i overava Privredni sud u Beogradu i njen predsednik Milena Arežina. Tu ne smeta čak ni činjenica da je reč o najviše desetak ljudi od kojih su neki odavno dobili otkaze, drugi su u penziji a treći nikad nisu bili zaposleni u preduzeću o kome se vodi spor. Mistifikujući ovu grupu nazivom nezadovoljni radnici, Privredni sud u Beogradu i

108

njegova predsednica uzdižu ih do visine nedodirljivih i otvoreno se zalažu u njihovu korist. Posledica toga je brisanje već obavljenog upisa DP UDARNIKA i njegovog direktora Predraga Nikezića a upis novog direktora Mihajla Pleskonića. Time dotadašnjih 116 radnika d.p. „Udarnik" postaju ljudi vredni manje uvažavanja za Privredni sud u Beogradu nego neformalna grupa „nezadovoljnih radnika"!

Pored svega ovog, paralelno u Privrednom sudu u Beogradu teče i spor po tužbi ove grupe „nezadovoljnih radnika", za povraćaj imovine koju je pre deset godina ulaganjem otkupilo Mešovito preduzeće ABC PRODUCT. I u ovom slučaju postupak koji se vodi tipičan je za rad Privrednog suda u Beogradu za vreme Arežine, naročito kada je reč o važnim predmetima, a ta tehnologija izgleda ovako: tužilac podnosi tužbu sa predlogom za privremenu meru koja u stvari rešava u potpunosti i sam zahtev iz tužbe. Dokaza za tužbu gotovo i nema ili su krajnje proizvoljni. Istog dana po podnošenju tužbe neki od sudija od Arežininog i JUL-ovog poverenja usvaja privremenu meru u celini uz odredbu da žalba ne zadržava izvršenje, tako da je rešenje o privremenoj meri momentalno izvršno.Tuženi dobija tužbu tek kroz nekoliko dana, a uz nju mu se dostavlja i već doneto rešenje o privremenoj meri. Tako tuženi prvi put i saznaje da postoji tužba, ali je u međuvremenu po njoj već doneta i privremena mera. Ovom tehnologijom sve je završeno, a da tuženi nije imao priliku da prozbori ni reč pred sudom niti da se na bilo koji drugi način izjasni o tužbi.

Ni ovde nije kraj tehnologije postupanja Privrednog suda u Beogradu iz doba Arežininog mandata. Kada posle prijema tužbe, tuženi pokuša da pogleda sudski predmet (što zakon bez ikakvih ograničenja dozvoljava) predmeta u sudu jednostavno nema. On se najčešće nalazi kod predsednice Privrednog suda u Beogradu ili na nekom još skrovitijem mestu ali uvek tako da strankama nije dostupan. Zato su tuženi prinuđeni da svoj prigovor ili žalbe pišu, ne znajući uopšte ni šta je tužilac dostavio sudu... Ovakav slučaj bio je i povodom predmeta P.br. 1429/99 gde je sudija Vladimir Kozar pokazao poslušnost prema Arežini (za šta će se kasnije pokajati) u vođenju postupka u korist navodnih tužilaca a radi nanošenja štete ABC PRODUCTU. Mada je reč o sporu vrednom više miliona dolara, doneta je privremena mera i to da se imovina u vlasništvu ABC PRODUCTA odmah preda neformalnoj grupi „nezadovoljnih radnika" čime je u potpunosti ostvaren i zahtev iz njihove tužbe, mada na nju nije plaćena ni sudska taksa.

Nelegalni pečat u opticaju

Još jedan bitan prilog za leksikon apsurda u postupanju Privrednog suda u Beogradu jeste činjenica da je sudija Kozar, ispunjavajući Arežinine i želje JUL, držao raspravu 9. decembra 1999. godine, u ovom sporu a pred sobom nije imao ni predmet po kom postupa. Taj predmet nalazio se u Prvom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu (po krivičnoj prijavi br. Kt.936/96), radi provere falsifikata kojima su „nezadovoljni radnici" pokušali da se predstave kao legitimni zastupnici nekadašnjeg Društvenog preduzeća UDARNIK. Reč je o nelegalnom pečatu na osnovu koga su napravljene prijave za upis u sudski registar i rešenje Privrednog suda u Beogradu o upisu pod br. Fi-1342/90 od 07.05.1990. godine, koje je potpisano imenom (direktora nezadovoljnih radnika) Mihaila Pleskonića na osnovu neovlašćeno napravljenog pečata. Tako je navodni direktor DP UDARNIKA, postao čovek koji nikad nije bio u radnom odnosu u tom preduzeću a izabrala su ga lica koja većinom takođe nikada nisu radila u DP UDARNIK.

Predmet u kabinetu

109

Ne obazirući se na zakon, ugled pravosuđa i nepristrasnost u radu i uprkos tome što je Viši privredni sud u svom rešenju (P.ž.-3585/99) smatrao da je privremena mera nepotrebna, Privredni sud u Beogradu ponovo usvaja privremenu meru ali sada preko drugog sudije (koji je pristao na naloge Arežine i JUL) uz odredbu da žalba ne zadržava njeno izvršenje, rešenjem úúú-R-60/2000 od 2. marta 2000. godine. Donošenje ovakve privremene mere van ročišta je u direktnoj suprotnosti sa pozitivnim propisima.Sam predlog za određivanje privremene mere je sastavljen u duhu dobre tradicije nekadašnjih sudova udruženog rada - kratko, nejasno i laičkii. U njemu je, pored ostalog, napisana velikim slovima rečenica koja ničim nije argumentovana a suštinski je neistinita:... ugroženost egzistencije 57 radnika predlagača i njihovih nezbrinutih porodica... Predlagač koga predstavlja direktor Mihajlo Pleskonić nema ni jednog jedinog radnika čak ni sam direktor nije u radnom odnosu kod firme koju zastupa kao tužioca. O svemu tome dato je detaljno obrazloženje u žalbi Predraga Nikezića, tada jedinog legalnog direktora DP UDARNIKA podnetoj još u decembru 1999. godine, koja se vodi u predmetu Fi-5423 i Fi-5457/99 koja nije prosleđena Višem privrednom sudu zato što se ovaj predmet nalazio u kabinetu predsednice Privrednog suda u Beogradu.

Posebno su interesantni datumi raznih rešenja u ovom slučaju. U predlogu ˛„nezadovoljnih radnika"˛ za donošenje privremene mere, predlagač se poziva na presudu Privrednog suda u Beogradu (u predmetu P-1429/99) od 10. februara 2000. godine. To znači da je presudu imao u rukama u trenutku sastavljanja predloga za privremenu meru ali tuženi tj. druga strana je ovu presudu primila tek 12. aprila 2000. godine, znači, mesec i po dana posle tužioca.

Dok kroz nabrojane nezakonite presude Privredni sud u Beogradu ostvaruje otimanje imovine ABC PRODUCTA, žalbe na ove presude zadržava, dovodeći svoje „nezadovoljne radnike"˛ u privilegovan položaj na štetu svih drugih u ovom sporu. Žalba uložena 22. decembra još nije stigla do Višeg privrednog suda. Oštećeni legalni radnici DP UDARNIKA urgiraju kod Višeg privrednog suda da se predmet izvuče iz kabineta Arežine i prosledi kako bi se razmatrala žalba, ali to nije uspelo čitavih godinu dana (Urgencije od 14. februara 2000., Predstavka od 30. marta 2000. i Urgencija predstavke na rad Privrednog suda u Beogradu). Takođe i žalba u predmetu P.br.215/2000, podneta 29. februara 2000. godinu dana nije dostavljena Višem privrednom sudu, već se predmet nalazio u kabinetu predsednice Privrednog suda u Beogradu M. Arežine.

Posle svega dokumentovanog u ovom slučaju, postaje jasno čemu su poslužili „nezadovoljni radnici" Milene Arežine i JUL, njih nekoliko protiv ostalih 116 uspevaju odlukama Privrednog suda u Beogradu da ostvare otimačinu svega što je ABC PRODUCT tokom poslednjih deset godina ulagao u propalo Društveno preduzeće UDARNIK.

38) Otimanje prostorija u prisustvu vlasti Činilo mi se da ću, ako preživim ove lude dane, živeti 100 godina. Evo zašto. Oko podne, 19. juna 2000. izvršitelji Privrednog suda, po nalogu predsednice Milene Arežine, banuli su u naš poslovni prostor u Ulici Đure Đakovića 35 u Beogradu - u skladište koje je kapitalom domaćih i stranih ulagača izgradilo Proizvodno-prometno mešovito preduzeće ABC PRODUCT". Akcija je trajala jedan sat, bili su tu prisutni i policajci OUP Palilula, a završila se tako što su obili dvoja vrata i nasilno ušli u objekat. I sam sam prisustvovao tom činu. Pokušavao sam na sve moguće načine da izvršiteljima dokažem da ta „nezadovoljna grupa radnika" u stvari nema nikakvo pravo na to što radi, jer, istini za volju, oni su ugovorom o najmu od UDARNIKA (u sastavu ABC PRODUCTA) od ukupno 1.700 kvadrata, iznajmili

110

kancelariju površine 26,5 kvadratnih metara, a to je bio pre toga objekat javnog ve-cea. Ubeđivao sam i izvršitelje-policajce da ne čine to što čine, jer nemaju nikakvog osnova da to čine. Ništa nije pomagalo.

Velika nemarnost

Shvatio sam da je to praktično značilo uvođenje u dužnost Arežininog i JUL-ovog direktora DP UDARNIK, kome je sudski izvršitelj predao kompletan objekat, bez obzira na to što je po ugovoru o zakupu i poslovnoj saradnji „Udarnik" imao samo navedenu površinu. Šta me je najviše mučilo: U skladištu koje je na ovaj način oteto od ABC PRODUCTA nije izvršen popis zatečene imovine: grafičkih mašina, rezervnih delova, novinskog papira, dokumentacije, kao i opreme drugih pravnih i fizičkih lica, pa sam s pravom strahovao da, kakvi su i šta sve rade,mogu da učine da dođe i do oštećenja, uništenja ili otuđenja dobara velike vrednosti.

Naravno, mojim mukama i tu nije bilo kraj. Taman kad je završeno otimanje objekta u Đure Đakovića 35 u Beogradu, dobio sam informaciju da se gotovo ista slika ponovila u prepodnevnim časovima i u servisno-skladišnom objektu u Višnjičkoj ulici 106. Učinjeno je to po istom nalogu i na isti način, uz asistenciju iste policije. Objekat je veličine 3.000 kvadrata.

Oblilo me stotinu hladnih znojeva. Šta sam Bogu zgrešio da se prema meni država tako ponaša? A onda povežem. Moje odbijanje da predam novinu GLAS JAVNOSTI i Štampariju ABC GRAFIKE jurišnicima JUL, uzrok je svemu, sada na miru i na tenane ostvaruju ono što su mi i obećali i Srđan Smiljković i Ratko Krsmanović i Hadži Dragan Antić…

Setio sam se tada povodom događanja u UDARNIKU kvalifikacije jednog uglednog pravnog eksperta: „Oživljavanje mrtvaca", koje su se odnosile na pomenutu firmu, koja je početkom 90-tih godina bilo ne samo „klinički mrtva" već i potpuno propala - bio je pokrenut stečaj. Pripajanje ABC PRODUCTU sačuvalo je tada radna mesta radnicima koji bi ostali bez zaposlenja, uloženo je u novu opremu…

Dakle, jedna od klasičnih priča privatizacije u poslednjoj deceniji, kada uslovi privređivanja nisu bili nimalo jednostavni, kada je dinara bilo u obilju, ali nisu vredeli, a bilo ih je veoma teško stvoriti kao da su nešto značili. Da smo imali sreće da živimo u stabilnom pravnom okruženju, ovo ne bi bila priča za novine.

Nisam mogao da shvatim da grupa bivših radnika, ubedljiva manjina u odnosu na zadovoljnu većinu, počinje manipulacije, počinje zabava. Zašto su osporavali sudsku proceduru koja je 1997. godine za ishod imala „razvod braka", poništavanje svojevremenog pripajanja, iako i posle toga najveći broj radnika nekadašnjeg UDARNIKA ostaje na platnom spisku ABC PRODUCTA - ostaje nejasno. Znam da su se stvari drastično iskomplikovale kada je i počeo istinski progon naše firme od Privrednog suda u Beogradu, a UDARNIK je iskorišćen kao batina.

Nisam se ni odmorio od buke u glavi i besanih noći kada je poslovnom sistemu ABC PRODUCT i listu GLAS JAVNOSTI, čiji sam osnivač, naloženo da se do početka iduće nedelje isele iz zgrade u Vlajkovićevoj br. 8 u Beogradu. Viši privredni sud nije, naime, uvažio žalbu na presudu Privrednog suda u Beogradu, kojom su praktično poništena

111

desetogodišnja ulaganja ABC PRODUCTA u tu zgradu i proglašeni ništavnim gotovo svi ugovori koje je ovaj poslovni sistem sklapao od 1990, kada je investiranjem privatnog i stranog kapitala od totalne propasti spaseno Društveno preduzeće GLAS.

Nalog za iseljenje

Privredni sud u Beogradu je prvostepenu presudu doneo po tužbi preduzeća ABC GRAFIKA, nezakonito uvedenu u stečaj (ili-već otetog od nas) do kojeg je došlo posle drakonskih novčanih uzastopnih kazni zbog štampanja biltena "Promene". Viši privredni sud je o žalbi odlučivao u veću istog sastava kao i ono koje je odbacilo žalbu na rešenje o nezakonito uvedenom stečaju u ABC GRAFIKA. Da se u stvari ide ka uništavanju ABC PRODUCTA, kao središta i matice poslovnog sistema, bilo mi je jasno, na to su me uostalom i upozoravali Smiljković, Krsmanović i Antić, ali me kao malj po glavi ošinulo najnovije rešenje Privrednog suda u Beogradu, po kojem je ABC PRODUCT blokiran za ni manje ni više nego - 159 miliona dinara! To rešenje je, po zahtevu Milene Arežine i JUL, u svojstvu predsednika 10. parničnog veća potpisala lično predsednik Suda Milena Arežina. Njime je usvojeno sve što je tražio po njenom zahtevu tužilac, dakle, „vaskrsli mrtvac" DP UDARNIK, a koji je išao dotle da zahteva ne samo vraćanje nepokretnosti unetih svojevremeno u „brak" već i zakupninu za njihovo korišćenje dok je „brak" trajao. Blokada računa za 159 miliona, plus prethodnih 59 i još ranijih 100, što je bilo suma veća od 8 miliona DEM učiniće uverljiviji zahtev za pokretanje stečaja, o čemu je ročište zakazano za 27. juni. U tom svetlu najnovija privremena mera pokazuje se u svim svojim dimenzijama - njen cilj je da proizvede učinak koji će biti trajan.

Najnovijom presudom poništena su sva višemilionska ulaganja ABC PRODUCTA u zgradu u Vlajkovićevoj 8, kojima su povećani njena funkcionalnost, pa, prema tome, i ukupna vrednost. Na osnovu tih ulaganja ABC PRODUCT je postao suvlasnik 5/8 idealnih delova zgrade, što je svojevremeno zvanično potvrđeno veštačenjem i u skladu s propisima uknjiženo, pri čemu ni za dinar nije umanjena vrednost društvenog udela u sastavu preduzeća ABC GRAFIKA. Inače, na adresi u Vlajkovićevoj 8 nalaze se i GLAS JAVNOSTI i Štamparija koja štampa ne samo ovaj list nego i mnoga druga ugledna izdanja: NIN, VREME, KNJIŽEVNE NOVINE, PRAVOSLAVLJE i dr., pa je ovaj udar na nas istovremeno suštinski udar na veći broj nezavisnih medija. Zbog svega toga očigledno je da je ovog puta pravo stavljeno u službu nekih drugih interesa, pre svih JUL.

Uteha mi je, ako tako može da se kaže u svim tim zbivanjima, bilo reagovanje najšire javnosti koja nas je, koliko je to bilo mogućno, uzela u zaštitu. Evo šta je tada zabeleženo u javnim glasilima:

„Demokratska stranka izrazila je solidarnost s listom GLAS JAVNOSTI i Štamparijom ABC PRODUCTA, kojima je presudom Višeg privrednog suda naloženo iseljavanje iz zgrade u Vlajkovićevoj ulici u Beogradu. Novinarima i zaposlenima u „Glasu javnosti" upućuje čestitke na „hrabrom držanju pred napadima nenarodne vlasti i na odlučnosti da ostanu verni načelima profesije.

Njihova odlučnost biće trajno zabeležena u istoriji srpskog novinarstva i borbi za demokratsku Srbiju, konstatuje DEMOKRATSKA STRANKA i izražava uverenje da je „dan promena sve bliži".

112

Specijalni izvestilac UN za ljudska prava u Hrvatskoj, BiH i SRJ Jirži Dinstbir osudio je nalog Višeg privrednog suda u Beogradu preduzeću ABC PRODUCT, osnivaču dnevnika „Glas javnosti", da se iseli iz prostorija u Vlajkovićevoj ulici i podržao predlog NUNS-a da se sastanu s kolegama iz državnih medija i zajedno se bore protiv pritisaka na medije. 39) VRHOVNI SUD NA STRANI PROGONITELJA

Nezavisno udruženje novinara Srbije osudilo je višemesečnu kampanju protiv GLASA, koji posle najnovije presude izrečene po Zakonu o informisanju i zaplene imovine ABC PRODUCTA preti da definitivno ugasi ovaj list.

Demokratska stranka Srbije ocenjuje da najnovije kažnjavanje GLASA JAVNOSTI predstavlja uvod u novu kampanju režima protiv medija koji nisu pod njegovom kontrolom. „Povod za podizanje tužbi sada postaju i potpuno uopštene i nemušte rečenice. Primena Zakona o informisanju u saglasju je s onom narodnom: Kadija te tuži, kadija ti sudi", zaključuje DSS.

Najnovije napade na GLAS JAVNOSTI i ABC PRODUCT Građanski savez Srbije tumači kao „nameru vlasti da na sve moguće načine uguši slobodu informisanja u zemlji i uskrati građanima pravo na istinitu informaciju".

“Gaseći jedinu preostalu štampariju koja pruža usluge slobodnim novinama, u Srbiji više neće biti slobode štampe" - komentar je Demohrišćanske stranke Srbije na oduzimanje magacina ABC PRODUCTA i najnovije kažnjavanje GLASA JAVNOSTI.

Dan uoči Dana „D" za ABC PRODUCT osvanuo je prepun napisa u štampi o onome što se očekuje: uvođenju stečaja za matičnu kuću. Preko cele strane GLASA upućen je apel nosiocima pravosudnih funkcija Republike Srbije pod naslovom: „Stanite na put bezakonju", zatim „U ime kog naroda se potpisuju presude", potom je upućen apel policiji da ne pomaže bezakonje… Pismo je upućeno na adresu mnogih poznatih ličnosti, između ostalih, Ratku Markoviću, Balši Govedarici, Dragoljubu Jankoviću, Čedomiru Prostranu, Goranu Perčeviću, Bati Živojinoviću…

SUĐENJE I PRE ROKA

Suđenje 27. juna u predstečajnom postupku protiv ABC PRODUCTA pred Privrednim sudom u Beogradu odloženo je zbog zahteva za izuzeće postupajućeg sudije Svetlane Slijepčević-Lukić. Pravni zastupnici ABC PRODUCTA zatražili su na prvom ročištu izuzeće sudije Slijepčević, zbog načina postupanja u stečajnom postupku protiv Štamparije ABC GRAFIKA. Suđenje je odloženo dok se ne donese odluka povodom pomenutog zahteva, a sudija nije dozvolila novinarima da prisustvuju ročištu.

Nisu prošla ni 24 sata kada su iz Privrednog suda i Višeg privrednog suda u Beogradu stigla dva rešenja sličnog sadržaja: „Odbijaju se zahtevi da se u prethodnom postupku za otvaranje stečajnog postupka izuzmu predsednik Stečajnog veća sudija Svetlana Slijepčević-Lukić, predsednik Privrednog suda Milena Arežina i predsednik Višeg privrednog suda Čedomir Prostran."

Znao sam da je izuzeće bilo pravno utemeljeno i zatraženo sa uverljivim argumentima - u dosadašnjim slučajevima, gde je stranka bio ABC PRODUCT a bilo ih je

113

podosta, pomenute sudije su slepo izvršavajući političke diktate pokazali pristrasnost i nanele štetu ABC PRODUCTU, ne poštujući zakonom propisane rokove za zakazivanje ročišta i slepo izvršavajući političke diktate, onemogućavale su ostvarivanje zakonskih prava i ignorisale mnogobrojne urgencije, molbe, žalbe i pritužbe. Rešenja o odbijanju našeg zahteva potpisali su Čedomir Prostran i Milena Arežina, kao predsednici Višeg privrednog suda i Privrednog suda u Beogradu. Isti oni čije smo mi izuzeće tražili.

Činilo mi se, oni Turci što su vladali Srbijom, izgleda da su bili dečija igra u odnosu na ove sada vladajuće bezdušnike - JUL-ovce. Zapanjila me brzina kojom su doneta ova rešenja, tako da mi je palo na pamet da će sledeća stići na adresu ABC PRODUCTA pre nego što se njegovi pravni zastupnici vrate iz suda.

REŠENJE STIŽE EKSPRESNO

Naravno, nije mi trebalo mnogo vremena za razmišljanje, jer su već 30. juna na adresu ABC PRODUCTA stigla tri nova sudska dokumenta. Prvo je bilo rešenje Vrhovnog suda, kojim se kao „neosnovan" odbija zahtev za izuzeće predsednika Višeg privrednog suda Čedomira Prostrana iz predmeta koji se bavi predstečajnim postupkom protiv ovog preduzeća. To rešenje, međutim, ne nosi nikakav datum niti se u uvodu pominje kada je Sud po tome odlučivao. Mislim da je neko ipak video da se radilo na brzinu, pa je odmah stiglo i novo rešenje kojim se ispravlja gore pomenuto rešenje, ali samo u detalju koji se odnosi na dan predmeta: pogrešno uneta godina 1998. zamenjuje se ispravnom - 2000!

To je bio pravi biser našeg neslavnog pravosuđa.

Ali, to nije sve. Stiglo je novo rešenje kojim se zakazuje ročište na kojem se odlučuje o stečaju, odloženo prvobitno za 11. jun, sada je vraćeno za sedam dana ranije. Odlučivaće se, dakle, već 4. jula!

Poznato mi je da proceduralne greške suda u pravnim državama, čak i nesumnjive ubice oslobađaju kazne. Ovde je, izgleda, sud oslobođen obaveza da poštuje ono što treba da štiti: zakon i postupak koji je njime predviđen. Da se poštovala pravna procedura, postupak odbijanja zahteva za izuzeće morao bi da potraje najmanje sedam dana. Ovako, niži sudovi, čije bi odluke morale da budu zavisne od Vrhovnog suda, bili su toliko marljivi da su nehotice otkrili - kako je odluka već doneta, ali ne u nekoj od palata pravde.

REČI DR DRAGORA HIBERA

Pitali smo tada i stručnjaka koji se bavi ovom problematikom dr Dragora Hibera šta on misli o ataku države na preduzetničku imovinu.

Da je Jugoslavija članica Saveta Evrope, morala bi da prihvati evropsku Konvenciju o ljudskim pravima i njene anekse, što znači da bi morala prihvatiti i nadležnost Evropskog suda za ljudska prava iz Strazbura. Ovaj sud, inače, sudi u slučajevima kada država zakonom ili pojedinačnim aktom povredi neko pravo, a građanin ne uspe da ostvari zaštitu pred unutrašnjim sudovima, i danas se to najčešće odnosi na povrede prava na mirno uživanje imovine. Prvi aneks ove konvencije predviđa da su imovinska prava i svojina nepovredivi i da ih država ne sme ni ograničiti ni oduzeti, čak ni zakonom, izuzev kada je nužno da se štiti neki javni interes, pri čemu državi nije ostavljeno da taj pojam tumači proizvoljno, objašnjava

114

dr Dragor Hiber, pravni ekspert za ovu oblast, kako bi u svetu prošli ovdašnji praktično svakodnevni nasrtaji na imovinu i poslovna ulaganja.

Naša praksa pokazuje da se na tom planu evropski standardi svakodnevno krše. I kada se ostavi po strani opšta nesigurnost imovine i tvrdoglavo čuvanje pravnih posledica ranijih nacionalizacija i konfiskacija, jasno je da na sigurnost preduzetničke imovine sistemski deluju dva režima: prenormiranost i prevelika prava države, kao i podnormiranost i neuređen prostor u kojem se najbolje snalaze oni koji su pod okriljem države.

Prvo znači da država propisuje brojne zabrane i ograničenja, sužavajući prostor preduzetnicima koji nisu njeni direktni igrači i suprotno - da za miljenike zabrane i ograničenja ne važe. Privatna štamparija će, recimo, biti na udaru finansijske policije za navodno neplaćene poreze i doprinose na lične dohotke, mada je stvarno isplaćivala autorske honorare spoljnim saradnicima (što se desilo sa ABC GRAFIKOM), dok će štamparija pod kontrolom države biti oslobođena svih poreza i doprinosa.

40) Pravila igre menja kad ko hoće Najveća je nevolja, tvrdi dr Dragor Hiber, vrsni pravnik što se ta arbitrarna pravila igre često menjaju, pa i onaj ko se snađe u šumi podzakonskih akata poseduje znanje koje traje tek mesec-dva.

Na pitanje novinara GLASA kako se u tome snalaze strani ulagači, da li su barem oni izuzeti iz državne i pravne samovolje?

„Njima je posebno teško. Kada prouči Zakon o stranim ulaganjima, strancu se čini da ga ovde čeka med i mleko, najmanje sigurnost uloženog kapitala. Ovaj zakon izričito kaže da se na stranog ulagača neće odnositi eventualne promene propisa koje pogoršavaju njegov položaj, a u stvarnosti je sasvim drugačije. Čak je i Savezni ustavni sud utvrdio da će stranog ulagača obavezivati promene zakona koje su imperativnog karaktera, što znači da je, pored promene uslova privređivanja, i na udaru propisa koji su u suštini retroaktivni.

Tipičan primer je naknadno osporavanje stranih ulaganja na osnovu kasnije promenjenih propisa o privatizaciji, što je, kao i na poreskom planu, primenjeno na ABC sistemu. Dokapitalizacije, kupovine preduzeća, pretvaranja potraživanja u vlasništvo poništavani su osloncem na promene propisa i domaće atmosfere, a sve u funkciji zaštite društvene svojine koja je po ustavnoj definiciji svačija i ničija, a u stvarnosti je kontroliše politička vlast. Nije samo ABC PRODUCT tako prošao, to je u suštini bila sudbina ICN i drugih velikih ulagača.

Krše se evropski standardi

Šteta koja tako nastaje nije samo pojedinačna. Iako je opšti ugled ove države davno izgubljen, nema razloga da se troše i poslednji ostaci poslovnog ugleda, jer tada ne samo da neće biti stranih ulaganja sa modernom tehnologijom i poslovnošću već ni normalne trgovine sa odloženim plaćanjem. Kao partneri će ostati samo neke azijske zemlje i privrede sličnog stepena razvoja sa kojima ćemo trgovati na principu - trupci sa korom ili bez nje, za pamučne gaće i neočišćeni pirinač.

115

Podnormiranost je podjednako dobro oružje. U svakom slučaju, ni ono nije zaobišlo ABC PRODUCT.

Podnormiranost se manifestuje tako što, skriveno, ali uporno braneći društvenu svojinu i „socijalističku robnu proizvodnju", a zapravo svoje privilegije, država ne gradi pravne institucije koje su neophodne savremenoj tržišnoj privredi. Tako nemamo normalne propise o berzi i tržištu hartija od vrednosti, o složenim dugoročnim ugovorima, ni transparentne poreske i carinske propise, već smo u ovim i drugim oblastima elementarni pravni princip - dozvoljeno je sve što nije zabranjeno - zamenili pravilom koje kaže da je dozvoljeno samo ono što poslušnici političke elite u pravosuđu i državnoj upravi smatraju korisnim ili barem ne preterano štetnim.

Nemamo normalne propise

Naravno, uopšte nije reč o zaštiti javnog interesa. Država se ovde pojavljuje kao poslovni partner koji bi morao biti ravnopravan drugima, pa je rezultat da svaki investitor, ma koliko bio poslovno uspešan, mora računati da će država manje ili više zahvatiti njegovu imovinu. Ako neko, kao ABC PRODUCT, kupi društvenu (državnu) zgradu spasavajući propalo preduzeće koje ju je koristilo, mora znati da je ušao u specifično partnerstvo s državom, u kome ona nije običan prodavac, već može naknadno da se predomisli, da poništi sopstvenu prodaju i uzme natrag prodato. Kupcu, u ovom slučaju ABC PRODUCTU, ostaje da se praznih ruku iseli (Jager Bojana).

Najnovijom presudom Privrednog suda u Beogradu (april 2000) ABC PRODUCTU je naloženo da oslobodi objekat u Vlajkovićevoj 8 od stvari i lica u roku od osam dana. Sada sudsko obezbeđenje ne dozvoljava ABC PRODUCTU da demontira i iseli ijednu mašinu iz štamparije, pa je tako ostala zaplenjena kompletna Štamparija sa sledećim mašinama:

I. MAŠINE INSTALISANE U SUTERENU 1.Rotaciona linija za štampu novina „solna distributer D25D" sa tri štamparske jedinice i faks aparatom; 2. Rotaciona linija za štampu novina „solna distributer D25D" sa pet štamparskih jedinica i faks aparatom; 3. Automatska linija za sakupljanje, šivenje žicom i opsecanje časopisa marke „miler-martini" sa 6 ulagajućih stanica; 4. Automatska linija za sakupljanje, šivenje žicom i opsecanje časopisa marke „miler-martini" sa 6 ulagajućih stanica; 5. Automatska linija za ulaganje logova i priloga u novine marke „miler-martini" sa 4 ulagajuće stanice; 6. Automatska linija za brojanje, pakovanje, vezivanje i otpremanje novina sa svim pratećim ulazno-izlaznim trakama marke „miler-martini"; 7. Termotunel sa trakom za pakovanje novina u termoskupljajuću novinu marke „califadž"; 8. Mašina za savijanje papira formata B1 marke MBL; 9. Mašina za savijanje papira formata B1 marke MBL; 10. Mašina za savijanje papira formata B2 marke „schal"; 11. Mašina za savijanje papira B3 marke „faltex"; 12. Mašina za savijanje papira formata B3 marke „grafifeder";

13. Automatska linija za ukoričavanje i lepljenje knjiga i brošura „miler-martini"; 14. Knjigovezački nož „FL-tip 115";

116

15. Uređaj za bušenje papira „citoborma"; 16. Poluatomatska mašina za spajanje brošura i časopisa žicom „hevtrus kiverpoligraf"; 17. Doradni uređaj za sečenje ćoškova marke „Rab-Grossman"; 18. Kada za pranje valjaka „Gerhard-Bush" 19. Mašina za automatsko vezivanje paketa sa plastičnom trakom - pakerica „ampag" (komada 8)

II. MAŠINE INSTALISANE U PRIZEMLJU 1.Ofset tabačna dvobojna štamparska mašina „roland rekord" format A1; 2. Ofset tabačna četvorobojna mašina „roland parva" formata C1; 3. Ofset tabačna jednobojna mašina „hajdelberg" formata B1; 4. Ofset tabačna jednobojna štamparska mašina „hajdelberg GTO" formata B3; 5. Knjigovezački nož „perfekta 115"; 6. Kada za pranje grafičkih valjaka „edelman"; 7. Dizalica od 500 kilograma; 8. Sto za ravnanje tabaka papira format Do; 9. Poluautomatska linija za spiralno koričenje marke „renc";

10. Mašina za hladno plastificiranje; 11. Vibraciona ploča za ravnjanje tabaka formata B1; 12. Ručni deklišer

III. MAŠINE INSTALISANE U GRAFIČKOJ PRIPREMI I KOPIJATURI 1.Uređaj za kopiranje ofsajd ploča formata B1 marke „fag" (komada 2); 3. Sušara za ofset ploče formata B1 marke „fag"; 4. Uređaj za kopiranje ofset ploča formata B1 marke „kale"; 5. Uređaj za automatsko razvijanje i sušenje ofset ploča formata B1 marke „polihrom" (kom 2); 7. Uređaj za automatsko razvijanje filma marke „kodamatik" širine 70 cm

IV. KOMPRESORSKA STANICA 1.Kompresor „NF 2010 doboj" sa četiri cilindra i rezervoarom 16 bara (komada 3)

V. RUČNI PALETNI VILJUŠKARI 1. Ručni paletni viljuškari (komada 7)

VI. AGREGATI INSTALIRANI U AGREGATNOJ STANICI 1. Dizel agregat za struju 36 kilovata marke „končar";

2. Dizel agregat za sturu od 100 kilovata marke „končar";

VII. REZERVNA OPREMA U MAGACINU U ULICI ĐURE ĐAKOVIĆA 35 1. Automatska presa marke GTG za sečenje, presovanje i baliranje papira sa svim pratećim ulazno-izlaznim trakama; 2. Automatska presa marke „maserli-shelicher" za sečenje, presovanje i baliranje papira sa svim pratećim ulazno-izlaznim trakama; 3. Automatska linija za brojanje, pakovanje, vezivanje i otpremanje novina sa svim pratećim ulazno-izlaznim trakama marke „wamag"; 4. Uređaj za silikonizaciju papira sa valjcima za hlađenje, za novinsku rotaciju solna sa pripadajućim baldvi frižiderom za hlađenje silikona;

117

5. Doradna registar presa za isecanje azbučnog niza u imeniku; 6. Presa za isecanje etiketa nepravilnog oblika marke „fredschater phone"; 7. Poluautomatska presa za isecanje etiketa marke „kermo"; 8. Ulagajuće stanice za automatsku liniju „miler-martini" za šivenje časopisa (komada 4) kao rezervne stanice 12. Razne kutije sa koturima žice i spirala za koričenje; 13. Ploča prese „BASHER"gornji registar; 14. Kopir ram za razvijanje ofset ploča; 15. Odmotač sa tenzionom kontrolom, kočnicama za dve rolne papira radne širine 1 m, kao rezervni deo mašina u izradi;

16. Razne transportne staze, trake i valjci, ravni i ugaoni, sa samostalnim pogonom i bez samostalnog pogona.

Ukupna vrednost zaplenjenih mašina i opreme je najmanje 4.500.000 maraka. 41) Predstečajne radnje

Vreli julski dani 2000. godine odužili su se kao večnost. Osećanje da se čovek nalazi kao u kavezu teško je rečima opisati. Svakog trena očekivao se neki novi sudski poziv, neki gaf stečajnog upravnika, novi potez iz Privrednog suda, a bogami i večernji izlasci nisu baš bili najuputniji. Nisam navikao na takav život, da u svojoj rođenoj zemlji moram da se sklanjam, da zavaravam tragove, da ne mogu da prošetam Knez-Mihailovom ili odem do Topčidera i Košutnjaka, posedim s drugarima u kafani...

Došao je i taj 4. jul

Na ubrzanom ročištu (bilo zakazano za 11. jul 2000, pa pomereno za sedam dana ranije - 4. jul) u predstečajnom postupku za ABC PRODUCT pred Privrednim sudom u Beogradu, juče se nije pojavio niko od tužene strane. Ovo se dogodilo zato što je, po nalogu većinskog vlasnika firme ABC PRODUCT, otkazano punomoćje pravnom zastupniku. Pored toga, u obraćanju Sudu ABC PRODUCT je naveo:

- da osporava navode iz predloga NBJ, ZOP Beograd, Filijala Palilula za pokretanje stečajnog postupka, zato što su netačni i neosnovani; - da ABC PRODUCT nema nikakvih dugovanja;

- da predlaže sudu veštačenje radi utvrđivanja stvarnog iznosa neizmirenih obaveza ABC PRODUCTA.

Takođe, sud je zamoljen da ostavi rok od narednih osam dana u kome bi bio dostavljen predlog za eventualno poravnanje. ABC PRODUCT ukazao je još Sudu da posle ročišta zakazanog za 27. jun ove godine, a koje je odloženo na neodređeno vreme, nije dobio nikakav novi poziv za novo ročište. Zato ABC PRODUCT moli Sud da ga obavesti o terminu narednog ročišta kako bi ovlašćeni predstavnik mogao da pristupi na to ročište, radi ostvarivanja prava u prethodnom stečajnom postupku u skladu sa Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji.

Ukoliko bude poštovana zakonska procedura i molba ABC PRODUCTA, Sud bi trebalo da zakaže novo ročište, ali ne u roku kraćem od osam dana. U tom slučaju, moglo bi se pretpostaviti da je danas ročište u predstečajnom postupku za ABC PRODUCT pred Privrednim sudom u Beogradu samo odloženo.

118

Papira samo u saopštenjima

Dokle će trajati borba za odbranu poslovnog prostora, opreme i firmi od otimanja i za odbranu ljudi i poslova, zavisi samo od volje i spremnosti odgovornih u pravosuđu današnje Srbije da rade na očuvanju pravnog poretka, sigurnosti imovine i poštovanju zakona.

Jedan od najperfidnijih načina gušenja GLASA JAVNOSTI, ali i drugih nezavisnih medija, bila je igra sa papirom. Fabrika MATROZ iz Mitrovice, po diktatu političkih moćnika, davala je papir po kriterijumu - za državne novine koliko hoće i po jeftinijoj ceni, a za GLAS i ostale novine hartije jednostavno nije bilo ili je bilo na kašičicu. To će potrajati mesecima. Zahvaljujući Jugoslavu Ćosiću, direktoru u Fabrici hartije BOŽA TOMIĆ u Čačku, koji nam je omogućio da kupujemo najtanji papir za proizvodnju kesa, mi smo nastavili da štampamo novine, jer smo za „Matroz" bili moralno politički nepodoban kupac. Sve ove muke trajale su do smene režima Slobodana Miloševića.

Mnogim listovima pretila je opasnost da prestanu da izlaze zbog nedostatka roto-papira. Obratili smo se stoga gospodinu Boriši Vukoviću s molbom da pozove naše predstavnike, u vreme koje on odredi, na sastanak na kome bi se razgovaralo o mogućnostima uvoza roto-papira koji trenutno nije dozvoljen.

Napisali smo: „Nadamo se da znate, jer verujemo da o tome vi odlučujete, da vaši predstavnici - ministri i drugi činovnici zaduženi za ovu problematiku, stalno obaveštavaju javnost da ima dovoljno domaćeg papira.

Obaveštavamo još jednom i vas i javnost da domaćeg rotopapira nema za potrebe koje gore pomenuti listovi imaju. I uveravanja odgovornih rukovodilaca MATROZA iz Sremske Mitrovice, jedinog proizvođača, da rotopapira ima očito su namenjena javnosti, a ne i nama koji želimo da ga kupimo. Mi taj papir ne dobijamo niti možemo da ga kupimo. Znate li vi, odnosno smatrate li se odgovornim ako ste tome i sami doprineli, da taj papir za nas, uz sve pomenute teškoće nabavke, košta 33 dinara po kilogramu, a da se onima kojima se daje „naplaćuje" upola cene. Naravno, kad nije besplatan. Molimo vas da ovaj naš apel ozbiljno razmotrite."

Opasne igre s dokumentacijom

Ono što me je posebno nerviralo i dovodilo gotovo do izbezumljenja, bila je neodgovornost prema poslovnoj dokumentaciji ABC PRODUCTA. Razmišljao sam, zaplenili su izvršitelji sasvim ozbiljne papire u Ulici Đure Đakovića 35, pa sad mogu s njima da rade šta god hoće. Daleko bilo, mogu da ih falsifikuju, prepravljaju, dopisuju...

Dokumentaciju poslovnog sistema ABC PRODUCT, bez našeg znanja i kontrole juče (23. avgust 2000.) su "Arežinini radnici" UDARNIKA dopremili u Vlajkovićevu 8 da bi njome raspolagala stečajna uprava preduzeća ABC GRAFIKA u stečaju.

Ovaj nesvakidašnji "transfer" obavljen je bez prisustva ijednog predstavnika ABC PRODUCTA, što nije ni po zakonu ni po dobrim običajima. Reč je, inače, o dokumentaciji mnogih preduzeća iz sistema, koja je u momentu otimanja pomenutog skladišta u Ulici Đure Đakovića 35, bila u preseljenju, i u pitanju je arhivirana dokumentacija koje svako preduzeće mora zakonski da čuva da bi, po potrebi, opravdalo svoje bilanse i transakcije.

119

Ovakav tretman vitalnih dokumenata, mogućnost da nešto u ovom procesu nestane ili se uništi, može dakle da ima ozbiljne posledice po ABC PRODUCT, što se ovakvim postupanjem, po svoj prilici, i želi.

Sve u stvari može da se uporedi sa situacijom u kojoj neko, u prisustvu policije i sudskog izvršitelja, provali u trezor banke, a potom taj trezor (bez blagajnika i njegove evidencije o tome šta je u njemu), preda na upotrebu trećem licu, da iz njega uzima koliko hoće, bez ikakve evidencije.

42) Surovi Policajci

Upravo tako je zaplenjeno skladište ABC PRODUCTA u Ulici Đure Đakovića 35, iz kojeg se sada razvlače stvari, bez prisustva materijalno zaduženih radnika i znanja vlasnika, čijim predstavnicima je policija zabranila pristup.

I onda, posle svega, ponovo policija, ponovo maltretiranje.

Juče ujutro, oko 9 časova, u prostorije MUP Pančevo pozvan je Milisav Rodić, jedan od suvlasnika ABC PRODUCT, firme, koja je vlasnik Štamparije i lista „Glas javnosti". Na informativni razgovor oko 11.30 pozvan je telefonom i Radisav Rodić. Ovo saslušanje obavili su inspektori Joca Ilić i Srđan Karović. Najtežim uvredama, pretnjama batinanjem i najružnijim psovkama, inspektor Ilić po nalogu naših progonitelja iznudio je izjavu o imenima svih firmi u kojima su vlasnici Rodići.

Posle 15 časova, Radisav i Milisav Rodić pušteni su iz zgrade MUP Pančevo.

Šta se sve događalo juče, 23. avgusta 2000. godine, oko 11.00 časova, u pančevačkom SUP ispisao je moj brat Milisav vrlo detaljno:

„Dana 23. avgusta 2000. godine, oko 9 časova, u moju kuću u Opovu došla su patrolna kola policije iz Opova i rekli mi da dođem u stanicu milicije u Opovu. Kada sam došao, policajac je pozvao nekog inspektora u Pančevu i po razgovoru sam primetio da je inspektor iz Pančeva insistirao da me voze patrolna kola za Pančevo. Policajac iz Opova mi je rekao da moram odmah da idem u Pančevo, našta sam ja odmah seo u auto i krenuo za Pančevo, gde sam stigao oko 9.30 časova. Javio sam se na prvom spratu, soba 104, inspektoru Srđanu Karoviću. On je sa mnom obavio jedan vrlo uljudan, profesionalan i korektan razgovor i pitao me je za vozila koja su registrovana na moju zanatsku radnju u Opovu. Ja sam mu orijentaciono ispričao šta je od mene traženo. Posle nekih pola sata došao je inspektor Joca Ilić i počeo je razgovor sa mnom vrlo drsko i bezobrazno, preteći mi da će da me prebije, da će da me baci kroz prozor ako mu ne dam broj mobilnog telefona i kućnog telefona brata Radisava Rodića. Da me ne bi tukao i izbacio kroz prozor, ja sam mu dao tražene telefonske brojeve mog brata Radisava Rodića. Pitao sam ga zašto mu trebaju telefoni. Rekao mi je da hoće da vidi da li je moj brat lep kao ja. Pitao me je kakva mi je školska sprema, našta sam mu ja rekao da imam srednje-zanatsko obrazovanje, a on mi je rekao da se to po meni vidi, aludirajući na to da sam nepismen čovek.

„Izlazi napolje"

Posle me je pozvao da pređem u drugu kancelariju, gde sam proveo deset do petnaest minuta stojeći. Sve vreme bio je prisutan inspektor Ilić i odjedanput se okrenuo prema meni,

120

viknuo iz sve snage „izlazi napolje", to je bilo tako ponižavajuće kao da je terao neku životinju. Posle toga me je pozvao inspektor Karović, u mirnom, ljudskom i profesionalnom postupanju, od mene uzeo izjavu, to jest on je diktirao a ja sam potpisao.

U međuvremenu, dok sam mu davao izjavu, Karović mi je rekao da je došao moj brat Radisav Rodić. Posle desetak minuta ušao je inspektor Ilić, vidno uzbuđen, rekao Karoviću: „pusti ovu budalu, on je totalno lud" misleći na mog brata Radisava čije je saslušanje bilo u toku. Kad sam potpisao izjavu kucanu na nekom kompjuteru, pustili su me oko 15 časova i u hodniku sam sreo mog brata Radisava i drugog brata Slavoljuba Kačarevića, direktora i glavnog i odgovornog urednika dnevne novine GLAS JAVNOSTI, koji je dovezao mog brata Radisava.

A evo kako sam ja prošao tog dana:

Pozvao me je na mobilni telefon inspektor Joca lić iz MUP-a Pančevo i rekao mi da moram odmah da dođem u sobu 104 na prvom spratu starog MUP-a u Pančevu, gde će me čekati on, inspektor Joca Ilić, ili inspektor Srđan Karović. Rekao sam mu da se nalazim pedeset kilometara južno od Beograda, kod Mladenovca, da ne znam šta je toliko hitno da moram da dođem odmah, može li da mi kaže telefonom, našta je on odgovorio da se radi o tome da moj brat Milisav Rodić nije platio neka vozila koja je kupio od firme.

Nismo dužni

Odgovorio sam mu da to nije tačno da je plaćeno je prebijanjem dugovanja i da za to postoji uredna dokumentacija, ugovor i sve ostalo što je potrebno, a sve to se može videti i iz dokumentacije koja je priložena prilikom registracije vozila u OUP Opovo. On mi je ljutito odgovorio da, ukoliko ne dođem odmah i ne donesem taj ugovor koji dokazuje da su vozila plaćena, da će moj brat Milisav biti zadržan u pritvoru dok god se ja ne pojavim sa tim ugovorom.

Oko 13 časova stigao sam u MUP Pančevo u pratnji brata Slavoljuba Kačarevića koga sam pozvao da mi za svaki slučaj bude svedok. Soba 104 bila je prazna kada sam u nju ušao, međutim, iza mojih leđa se pojavio čovek u crvenoj majici i pitao me je ko sam. Rekao sam mu svoje ime i on mi se predstavio kao inspektor Joca Ilić. Zatvorio je vrata i Kačareviću rekao da ostane u susednoj kancelariji, a meni da sednem i da mu dam ličnu kartu. Pitao me je kako je moj brat Milisav kupio vozila od firme. Rekao sam mu da je kupio kompenzacijom, to jest prebijanjem dugovanja zašta postoji kompletna i uredna dokumentacija koja je prezentirana, prilikom registracije i tog momenta sam mu stavio kopiju ugovora na sto.

Čemu vređanje

On mi je povišenim tonom rekao da on neće da čita nikakav ugovor, ali zahteva od mene da mu to sve usmeno ispričam. Kada sam mu objasnio podatke počeo je da viče na mene, kako sam ja velika budala, kako ništa ne znam i kako to što je urađeno ništa nije dobro. Rekao mi je: „Zar ne vidiš koliko si glup budaletino jedna?" i „Da li znaš da moraš da platiš porez?". Odgovorio sam: „Dobro, gospodine, ako sam ja glup i budala, što je onda Uprava prihoda overila račun da je porez plaćen uredno i zašto je na osnovu takvih urednih papira vaš čovek u policiji u Opovu izvršio registraciju tih vozila na ime uredno registrovane zanatske radnje mog brata?".

121

Rekao sam mu i da je moj brat otišao u Upravu prihoda u Opovo, gde mu je radnja registrovana već 30 godina i gde je dobio uredno zavedenu izjavu po kojoj njegova radnja ima pravo da nabavlja osnovna sredstva za sopstvene potrebe kao i svaka druga firma, odnosno privredni subjekat u državi Srbiji bez plaćanja poreza. Tada mi je on rekao: „Ćuti, majmune kretenski, ne vidiš koliki si kreten, ti misliš da nešto znaš a ustvari ništa ne znaš jer si obična budaletina, hoćeš da od države ukradeš na porezu".

43) Ubeđivanje uz pendrek i bejzbol palicu Rekao sam inspektoru policije u Pančevu da to nikada nisam radio, a ne bih ni sada želeo da radim, našta je on počeo da viče i zahtevao od mene da mu odmah napišem spisak firmi gde su vlasnici ili suvlasnici porodica Rodić.

Nema tajni

Tada sam mu odgovorio da je to profesionalna poslovna tajna moja i moje porodice i da smatram da to kao poslovnu tajnu ne treba da govorim nikome imajući u vidu sve što sam preživeo zadnjih godina, a pogotovo poslednjih godinu dana, to jest od dana smrti moje majke septembra 1999. godine, kada mi razni izvršioci progona nisu dali da normalno sahranim majku i da joj normalno obeležim sedmodnevni parastos, pa sve do današnjeg dana, kada sam na bolovanju, to jest oporavku narušenog zdravstvenog stanja. Tada je inspektor Ilić počeo razrogačenih očiju da galami na mene, govoreći mi da ja njemu moram da kažem to što on od mene zahteva da je on vlast i da mu moram reći sve što od mene traži. Rekao sam mu da ja mislim da ne moram da mu kažem. Tada je ustao, sav zajapuren, razrogačenih očiju, praveći razne grimase. Sa svoje desne strane, ispod stola izvadio je pendrek pepeljaste boje i njime zamahnuo na mene, galameći šta ja hoću, hoću li da me prebije, da mi polomi kosti, kičmu, da mi promeni lični opis da me rođena majka ne može prepoznati.

Pominjao „mamicinu mamicu"

Usput mi je psovao „mamicinu mamicu", familiju i sve na gomilu i hoću li ja da on meni pokaže ko je on i šta on može. Gledajući pendrek u njegovoj desnoj ruci, opazio sam bejzbol palicu, okačenu preko nekog kalendara na zidu iznad njegove glave, iznad stolice na kojoj je maločas sedeo. Tada mi je naredio da izvadim sve iz džepova, što sam i uradio. On je moj spisak telefonskih brojeva i poruka, koji su se nalazili u mom levom džepu, detaljno pregledao, čitajući ih i usput mi preteći da će mi kičmu i sve koske polomiti, da neću valjati ni Bogu ni narodu ukoliko mu ne dam spisak svih firmi gde Rodići imaju učešće u vlasništvu.

Pošto je inspektor Ilić dobio traženi spisak firmi gde Rodići imaju suvlasništvo, smanjio je ton i izašao iz kancelarije. Posle nekoliko minuta pojavio se drugi inspektor koji se predstavio kao Srđan Karović. Prvo je pročitao spisak firmi gde Rodići imaju učešće u vlasništvu, a onda me pitao šta mu nije bilo jasno, našta sam mu ja odgovarao.

Srđan Karović je sa mnom obavio jedan vrlo pristojan i normalan razgovor. Pokušao sam da mu objasnim da smo mi to sve radili uz znanje Uprave javnih prihoda Opovo, koja je mom bratu i njegovoj zanatskoj radnji uredno izdala izjave da može kupovati vozila za obavljanje delatnosti njegove zanatske radnje. Moj brat je preduzeću od kojeg je kupio vozila prebijanjem dugovanja dao urednu izjavu da mu to služi kao osnovno sredstvo i da je po zakonu na taj način, kao i svaki drugi privredni subjekt, oslobođen plaćanja drugih poreza

122

izuzev poreza za vojsku, koji je uredno plaćen, što se jasno vidi na svakoj fakturi u dosijeu vozila u policiji u Opovu.

Uredni ugovori

Inspektor Karović mi je rekao da je on mišljenja da to nije tako, našta sam mu ja rekao da za to postoje zakoni i institucije koje mogu dati kao tumačenje, a sve se to vidi iz uredno prijavljene i plaćene porezne dokumentacije pre registracije vozila u dosijeu vozila. Inspektor Karović mi je rekao da mu nedostaje i dokumentacija gde vozila sada rade. Odgovorio sam mu da i za to isto postoji uredno potpisan ugovor o kooperaciji i dogovorili smo se da mu svu dokumentaciju spremim i donesem u utorak oko 9 časova, pošto su rukovodioci finansija na odmoru do ponedeljka. Pitao me je da li je mom bratu išta isplaćivano za rad voznih jedinica. Odgovorio sam mu da mislim da jeste samo akontacija amortizacije, i to se vidi iz izvoda sa žiroračuna zanatske radnje mog brata koju je on, koliko ja znam, njima danas predao. U tom momentu je u kancelariju ušao inspektor Joca Ilić i umešao se u razgovor. Rekao sam mu da sam živeo u Banatu preko 20 godina i da nikada nisam imao ni od jedne državne institucije, a pogotovo ne od pripadnika MUP, slučaj da je neko postupio sa mnom tako kao što je on postupio danas da mi neko tako preti kao što je on danas, našta mi je on odgovorio da je i on doseljenik u južnom Banatu. Rekao sam mu da se po njegovim postupcima ne može videti da živi u Banatu. Pitao sam inspektora Karovića da li mogu da dobijem čašu vode da bih popio lek pošto sam srčani bolesnik. Inspektor Ilić je tada uzeo jednu plastičnu čašu koja je stajala tu na stolu i doneo mi vodu. Posle 15 časova inspektor Karović me je pustio kući prethodno pitajući inspektora Ilića ima li on još nešto da pita. U hodniku me je sačekao Slavoljub Kačarević i posle desetak minuta našeg zajedničkog čekanja izašao je i moj brat Milisav Rodić, pa smo zajedno otišli iz MUP Pančevo nešto posle 15 časova.

Sve ovo, u originalu, napisao sam i poslao ministru unutrašnjih poslova Republike Srbije Vlajku Stojiljkoviću.

Odgovor nikada nisam dobio.

44) Predsednik Pančevačkog suda podržava teror Posle povratka iz Pančeva, odmah sam otišao u kancelariju i, kao što sam već napisao, poslao sam pismo - izjavu Vlajku Stojiljkoviću, ministru unutrašnjih poslova Srbije. Kako moju tako i mog brata Milisava. Nadao sam se da će mi prvi čovek policije odgovoriti. Bar nešto. Međutim, od g. Stojiljkovića nije bilo ni traga ni glasa. Bio sam na živim mukama šta da radim.

Uznemiren pozvao sam Radomira Markovića, načelnika resora Državne bezbednosti Republike Srbije. Javio mi se i jedva sam stigao da mu kažem šta mi se sve događalo u Pančevu, kad sam čuo hladni glas s druge strane: „Rodiću, da li sam ti već rekao da je to događanje oko tebe stalo". Nisam ga najbolje razumeo pa sam mu ponovio pančevačke dogodovštine, našta mi je on odbrusio: „Prestani da mi dosađuješ, i da je ipak najvažnije u celoj priči da će taj progon zastati, da malo više ćutiš i da me više ne uznemiravaš„.Stigao sam još da kažem da ne razumem kako to progon prestaje, a ja opet i iznova doživljavam po neko novo neprijatno iznenađenje. Nešto je rekao i prekinuli smo vezu.

123

Pozvao sam i direktora GLASA Slavoljuba Kačarevića, da prosto razmenim misli na temu otkud svima, dodvoricama JUL da izmisle način da nas maltretiraju. Najnoviji primer je i Zlatibor Kanački, predsednik pančevačkog Okružnog suda. Naravno, nismo mogli da nađemo logično objašnjenje, ali smo se podsetili sledeće situacije.

U januaru 2000. godine kada je intenziviran progon ABC PRODUCTA od strane Milene Arežine, predsednice Privrednog suda, nezakonitim uvođenjem stečaja nad ABC GRAFIKOM, odlučili smo da sedište centralne firme ABC PRODUCTA preselimo sa teritorije Beograda na teritoriju Pančeva, na našu adresu u Opovu. Celokupnu dokumentaciju smo uredno pripremili, kako je zakonom predviđeno, i dostavili pančevačkom sudu radi upisa promene sedišta ABC PRODUCTA. To je podrazumevalo samo formalni upis u sudski registar, tako da je pančevački sud bio u obavezi da na osnovu našeg zahteva pismeno zatraži spise i prateću dokumentaciju o ranijem upisu u sudski registar kod Privrednog suda u Beogradu i da tu promenu formalno upiše kod sebe, kao naše novo sedište na teritoriji Pančeva.

Tako smo i uradili. Podneli smo zahtev i posle toga se bezbroj puta obraćali nadležnima u pančevačkom sudu da nam izvrše promenu sedišta ABC PRODUCTA. Ali, ne leži vraže. Tandem Arežina-Kanački proradio je ekspresno. A Zlatibor Kanački, kao predsednik Okružnog suda u Pančevu, smislio je podvalu kako će da nas ne odbije, a da posao ne završi. Naime, Kanački je preko svog čoveka zaduženog za upis u sudski registar pravnih subjekata tražio od nas da mu donesemo original upisa u sudski registar ABC PRODUCTA u Beogradu. Nije nam to bilo teško, odneli smo original na uvid. Zatražio je da se fotokopije overe u sudu. Otišli smo i to obavili. Kada smo ih doneli u pančevački sud, traženo je da donesemo potvrdu od Privrednog suda u Beogradu da uopšte postoji pravno lice koje se zove ABC PRODUCT čije preseljenje tražimo. Našli smo se u čudu zašto on to od nas traži, kada se to u principu, ne traži od nikoga. I shvatio sam da je to neka vrsta, kako kažu moji seljaci, „Mice trakalice", koju su izmislili Arežina i Kanački. Kanački traži nešto što nam Arežina neće dati, pa tako u krug.

Za svaki slučaj, obratili smo se pismeno predsedniku Privrednog suda sa zahtevom da nam se izda famozno uverenje da ABC PRODUCT postoji kao firma! Posle toga, više desetina puta smo urgirali kod Milene Arežine, predsednice Privrednog suda u Beogradu, da nam izda traženu potvrdu. Ni posle šest meseci potvrdu nismo dobili, ali smo zato dobili - predstečajni postupak nad ABC PRODUCTOM. Bili smo u klasičnoj klopci Arežine i JUL.

Dogovorio sam sa Slavoljubom Kačarevićem da on pokuša da zakaže razgovor s Milenom Arežinom. Naravno, od tog posla nije bilo ništa, ali život ponekad piše čudne priče. Susret sa Arežinom dogodio se sasvim slučajno, u septembru 2000. godine. Bilo je to u sudu kod njene sekretarice kada je ona slučajno naišla. Predstavili smo se gospodin Kačarević i ja, a ona je, potpuno zbunjena, stala i upitala: „Kako ste uopšte imali hrabrosti da ovde dođete?" Pitala je još šta u stvari mi hoćemo, uopšte ne krijući da joj dosađujemo. Ipak, prihvatila je razgovor u predsoblju njenog kabineta. Rekla nam je da joj je mnogo zla naneto natpisima objavljenim u GLASU JAVNOSTI. Naročito se iznenadila kada je saznala da smo u Privrednom sudu u Beogradu upisali firmu godinu dana ranije. Čudila se kako su „njene sudije nelojalni", zato što su dozvolili takvu registraciju. Čak je rekla kako bi ona - da je znala za osnivanje te firme - barem zadržala ili osporila proceduru u sudu…

Na kraju smo joj ponovo predložili susret prilikom kojeg bismo razgovarali o svim nejasnoćama u odnosima Privrednog suda i naših firmi, ali je ona, odlazeći u svoj kabinet,

124

preko ramena dobacila: „Zašto da razgovaramo, već smo razgovarali". Nikada više nismo uspeli da sretnemo Milenu Arežinu.

45) Spas u molebanu Zbrajajući pri kraju ispisivanje ovog rukopisa šta nam se sve zbivalo protekle dve godine, setio sam se jednog događaja koji je za mene, a čini mi se i za mnoge ljude u mojoj okolini, u mnogo čemu bio važan i presudan. Reč je o sledećem: kad su s jeseni 1999. godine počele paklene muke moje porodice i ljudi koji su sarađivali sa mnom, kad su zapečaćene prostorija „Glasa javnosti", kad mi je onemogućeno da na miru i dostojanstveno sahranim svoju majku i obeležim joj sedmodnevni parastos, kad su jurišne snage JUL krenule na ABC PRODUCT i njegove mlađe firme - pozvao me jedne noći ugledni crkveni velikodostojnik. Rekao mi je: „Radisave Rodiću, nemaš razloga da se bojiš bilo koga i bilo čega. Znamo se dugo, znam kako si radio i šta radiš, koliko si nam pomagao, a bogami i drugima i trećima. Mi ti drugačije pomoći nismo u stanju, ali smo u svakom slučaju uz tebe, tvoje najbliže i ako ti to nešto znači, molimo se za zdravlje tvoje i ljudi pored tebe".

U trenu sam bio iznenađen i uzbuđen. Znam da sam mnoga dobra mnogima učinio, možda i prema nekom bio nepravedan, ali da me na taj način podržavaju velikodostojnici Pravoslavne crkve nisam očekivao. Bilo je to, u svakom slučaju, ohrabrenje. A kad smo dobili informaciju da su starešine i kaluđeri manastira Visoki Dečani na Kosmetu u decembru 1999. godine samoinicijativno održali moleban - molitvu za naše spasenje - ideja je rođena. Još kad sam saznao da su tu vest oduševljeno prihvatili zaposleni u Redakciji GLASA JAVNOSTI i Štampariji ABC GRAFIKA predložio sam Upravi preduzeća da i mi organizujemo molitvu u Sabornoj crkvi u Beogradu. Tim povodom dao sam da se odštampa jedan letak sledećeg sadržaja:

UZ BLAGOSLOV PATRIJARHA

„Dajemo javnosti na znanje da će se u sredu, 22. decembra 1999. godine, u 10 časova, u Sabornoj crkvi u hramu Svetoga arhangela Mihaila u Beogradu pred otvorenim moštima Srba svetitelja, uz blagoslov patrijarha srpskog gospodina Pavla, održati moleban - molitva Presvetoj Bogorodici, za naše spasenje, zaštitu i uspeh u radu naših novina GLAS JAVNOSTI, naše Štamparije ABC GRAFIKA, za bolju budućnost nas zaposlenih i naših porodica, kao i svih naših čitalaca i dobronamernih građana Srbije i svih Srba u matici i rasejanju širom sveta."

Činodejstvovaće preosvećeni vladika šabačko-valjevski gospodin Lavrentije sa sveštenicima i đakonima Saborne crkve. Pozivamo čitaoce, prijatelje i sve ljude dobre volje da u sredu dođu u Sabornu crkvu, da se zajedno pomolimo za naše spasenje i spasenje prava da radimo i živimo od svog rada kao dostojanstveni ljudi sa neotuđivim pravom na različito mišljenje.

DA BUDEMO LJUDI Molimo sve episkope i starešine hramova Srpske pravoslavne crkve u zemlji i rasejanju da sa svojim vernicima održe molebane - molitve istim povodom i iz istih razloga kao i za spasenje, preporod, izbavljenje od svih muka i opstanak srpskog naroda kao celine." Tako i bi. U sredu 22. decembra 1999. godine održan je moleban u Sabornoj crkvi u hramu Svetoga arhangela Mihaila u Beogradu.

125

Novine su sutra obavestile čitateljstvo o tom događaju, a vladika preosvećeni Lavrentije je rekao da: „U ovim teškim vremenima svi moramo da budemo pre svega ljudi i da samo tako možemo da premostimo teškoće koje su nas snašle".

Molebanu je prisustvovalo više stotina naših čitalaca, prijatelja i poštovalaca kuće. Danas mi to izgleda kao spasonosna ideja za naš opstanak. Možda grešim, ali duboko sam uveren da je i taj moleban bio na neki način, spas naših, duša, a potom i prava da radimo, zaradimo i opstanemo. Jeste činjenica da smo od tada do današnjeg dana prošli kroz sve i svašta, na neki način se to ponavlja i u ovim novim vremenima, ali je sasvim sigurno da nada postoji da idemo ka boljem, uspešnijem i srećnijem vremenu.

I da citiram reči patrijarha da uvek i pre svega treba da budemo ljudi, da zlodela prema nama praštamo, ali da ih takođe nikada ne smemo zaboraviti. 46) Otpozdrav našim progoniteljima

Završavajući pisanje o dvogodišnjim mukama, i to samo onih najvažnijih i najzanimljivijih detalja, mislim da treba zabeležiti: da je više od 40 sudija za prekršaje verno i poslušno izvršavalo politička naređenja, pre svega JUL i njegovih mladih jurišnika, koji su bili apsolutno mimo svih zakona i normi ljudskog ponašanja; da su u tome učestvovale i sudije Privrednog suda u Beogradu, Višeg privrednog suda i Vrhovnog suda Srbije. Mogu da razumem da su ti ljudi bili ucenjeni, da im je to jedini prihod od koga izdržavaju svoje porodice, ali ne mogu da razumem da ljudsko dostojanstvo i obraz mogu da budu toliko bez časti. Celoj sudskoj i političkoj ekipi progonitelja, neka ostane i to zabeleženo, pridružili su se i tadašnji direktori LUKE BEOGRAD, BESCARINSKE ZONE BEOGRAD, "Industrije boja i lakova DUGA" Beograd …

Pesma kao naravoučenije

Ako

Ako možeš da sačuvaš razum kad ga oko tebe Gube i osuđuju te; Ako možeš da sačuvaš veru u sebe kad sumnjaju u tebe, Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju; Ako možeš da čekaš a da se ne zamaraš čekajući, Ili da budeš žrtva laži a da sam ne upadneš u laž, Ili da te mrze a da sam ne daš maha mržnji; I da ne izgledaš u očima sveta suviše dobar ni tvoje reči suviše mudre;

Ako možeš da sanjaš a da tvoji snovi ne vladaju tobom , Ako možeš da misliš, a da ti tvoje misli ne budu (sebi) cilj Ako možeš da pogledaš u oči Pobedi ili Porazu I da, nepokolebljiv, uteraš i jedno i drugo u laž; Ako možeš da podneseš da čuješ istinu koju si izrekao Izopačenu od podlaca u zamku za budale, Ako možeš da gledaš tvoje životno delo srušeno u prah, I da ponovo prilegneš na posao sa polomljenim alatom;

126

Ako možeš da sabereš sve što imaš I jednim zamahom staviš sve na kocku, Izgubiš, i ponovo počneš da stičeš I nikad, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak; Ako si u stanju da prisiliš svoje srce, živce, žile Da te služe još dugo, iako su te već odavno izdali I da tako istraješ u mestu, kad u tebi nema ničega više Do volje koja im govori: "Istraj!"

Ako možeš da se pomešaš sa gomilom a da sačuvaš svoju čast; Ili da opštiš sa kraljevima i da ostaneš skroman; Ako te najzad niko, ni prijatelj ni neprijatelj ne može da uvredi; Ako svi ljudi računaju na tebe ali ne preterano; Ako možeš da ispuniš minut koji ne prašta Sa šezdeset skupocenih sekunda, Tada je ceo svet tvoj i sve što je u njemu, I što je mnogo više, tada ćeš biti veliki Čovek, sine moj.

Radjard Kipling

(Ova pesma nobelovca Radjarda Kiplinga proglašena je u novembru 1995. godine, u jednoj anketi u Engleskoj, za najlepšu pesmu svih vremena) - Preveo: Ivo Andrić

Proteklo je osam meseci od 5. oktobra 2000. godine i manjeviše odlaska sa političke i društvene scene ljudi koji su nam zlo činili. Za nove vlastodršce taj period je verovatno kratak, a za nas, tada stradalnike, čini se kao večnost. Jer, u tom periodu od osam meseci niti nam je šta od otetog vraćeno, niti je od obećanog šta nadoknađeno.

I dalje još čekamo da se ispune širokom rukom data obećanja od svih struktura i nosilaca današnje vlasti. Nadamo se da nećemo dočekati 5. oktobar, kao godišnjicu u istom položaju, ni na nebu ni na zemlji. Biće nam zadovoljstvo da tog dana objavimo da su mnoge nepravde prema nama ispravljene na opšte zadovoljstvo i novih mladih ljudi u vlasti i nas zaposlenih u firmama ABC PRODUCTA i naravno, naših vernih čitalaca bez čije pomoći, sasvim je sigurno, ne bismo mogli da prođemo kroz Scile i Haribde koje smo, na kraju ipak, uspešno prošli.

K R A J

127