RATNA PROŠLOST NARODA I NARODNOSTI JUGOSLAVIJE

KNJIGA DVESTA DVADESET ŠESTA

ZBORNIK SEĆANJA

UREĐIVAČKI ODBOR

RAHMIJA KADENIĆ, general-pukovnik, predsednik; članovi: ALI ŠUKRIJA, RISTO DŽUNOV, DAKO PUAC, general-pukovnik ŽIKA STOJŠIĆ, general-potpukovnik, FABIJAN TRGO, general-po- tpukovnik, VELIKO MILADINOVIĆ, general-potpukovnik, JOCO TARABIĆ, general-potpukovnik, METODIJE KOTEVSKI, general-potpukovnik, MILAN DALJEVIĆ, general-potpukovnik, SVETO- ZAR ORO, general-major, AUGUST VRTAR, general-major, MI$A LEKOVIĆ, pukovnik, AHMET

DŽONLAGIĆ, pukovnik, VIKTOR KUČAN, pukovnik, RADOMIR PETKOVIĆ, pukovnik

Glavni i odgovorni urednik

RADOMIR PETKOVIĆ

Urednici pukovnik ESAD TIHIĆ

potpukovnik MOMČILO KALEM

VOJNOIZDAVAČKI ZAVOD

VEZE U NOB- RATNA SEĆANJA -

1941 - 1945

BEOGRAD, 1981.

ORGANIZATORI IZDANJA

SAVEZNI ODBOR ZA NEGOVANJE TRADICIJA »RUKOVOĐENJE, KOMANDOVANJE, VEZE IKRIPTOZAŠTITA U NOB-u«:

Metod Antunac, Albin Barle, Uroš Bradić, Dušan Brstina (predsednik), Gojko Cvetković, Andrò Ce- čuk, Pero Čumbelić, Anđelko Gančević, Savo Glogovac, Stevo Ilić, Rudi Jančar, Štefka Kolar, Veljko Košutić, Borivoje Krstić, Borivoje Laušević, Blagoje Lozica, Vlajko Milačić, Pavle Mrsić, Vera Niko- lova, Vasko Petkovski, Ilija Radaković, Meho Sarajlija, Branka Savić, Dobrila Sekulović, Vinko Špor- čić, Đuro Trikić, Radomir Vučković, Branko Vukašinović, Živko Vukmanović i Jože Zanoškar

(sekretar)

ODBOR ZA IZDAVANJE ZBORNIKA SEĆANJA NA »RUKOVOĐENJE, KOMANDOVANJE, VEZE IKRIPTOZAŠTITA U NOB-i«:

Živorad Antić, Bogdan Basarić, Bude Bogdanović, Pavle Bojčević, Tihomir Cvetković (sekretar), Mahmud Cefo, Pavle Cubrilo, Mišo Danon, Blagoje Đokić, Đuro Jekić, Radomir Jovanović, Stanimir Jovanović, Todor Knežević, Velimir Knežević (predsednik), Bogdan Krnjajić, Lado Lapajner, Dušan Mileusnić, Ivan Pivk, Nebojša Pupić, Lujo Rukavina, Aleksandar Sekulić, Vuk Sakić, Solomon Šujica,

Bogdan Trgovčević, Gojko Uzelac, Milan Vukšić i Nikola Žeželj.

UPRAVA VEZA GENERALŠTABA JUGOSLOVENSKE NARODNE ARMIJE

GRUPA ZA KOMPOZICIJU ZBORNIKA:

Tihomir Cvetković, Jovo Radović i Jože Zanoškar,

NIKOLA LJUBICIĆ

JOSIP BROZ TITO TVORAC SISTEMA RUKOVOĐENJA I KOMANDOVANJA U NARODNOOSLOBODILAČKOM RATU

Organizacija i način rukovođenja i komandovanja je osnovno strategijsko pitanje od koga zavisi uspjeh u svakom ratu, posebno u revoluciji. Ratna iskustva su pokazala da promašaji u tom pogledu mogu imati sudbonosne posljedice, jer se promašaji u politici i ratnoj doktrini najprije i najizrazitije ispoljavaju u sistemu rukovođenja ratom i komandovanju oružanim snagama. Drugi svjetski rat je pokazao nedoraslost i mnoge promašaje u organizaciji rukovođenja i komandovanja u evropskim zemljama koje nisu bile sposobne da se suprotstave njemačkim fašistikim trupama i koje su kapitulirale za veoma kratko vrijeme - Poljska za 35 dana, Danska za 3 dana, Holandija za 5 dana, Belgija za 18, Jugoslavija za 12 dana, a tako velika zemlja kao što je Frnacuska za 42 dana.

Polazeći od značaja rukovođenja i komandovanja Tito, je paralelno sa osnovnim strategijskim odlukama o političkoj i vojnoj platformi oružanog ustanka, izboru partizanskog načina ratovanja, razvoju oružane borbe i formiranjem oružanih jedinica na cijelom jugoslovenskom ratištu, utvrdio način i osnovne principe rukovođenja narodnooslobodilačkim pokretom i komandovanja oružanim snagama. To je učinio u to vrijeme kada je donesena istorijska odluka o narodnooslobodilačkom ratu i socijalističkoj revoluciji.

IZUZETNA TITOVA LIČNOST REVOLUCIONARA I VOJSKOVOĐE

Rukovođenje i komandovanje u narodnooslobodilačkom ratu i revoluciji razvijalo se na političkoj platformi narodnooslobodilačkog rata i socijalističke revolucije, na vojno-strategijskim opredjeljenjima u stvaranju, organizovanju i razvoju oružanih snaga. Josip Broz Tito i Komunistička partija Jugoslavije dali su organizaciji i metodu rukovođenja i komandovanja svoj originalan i autentičan pečat. Titova ličnost, u kojoj su bile sjedinjene funkcije generalnog sekretara KPJ i vrhovnog komandanta oružanih snaga, odlučujuće je uticala na organizaciju, sadržaj i metod rada štabova, komandi i starješina u narodnooslobodilačkom ratu i revoluciji.

Kao revolucionar i vojskovođa Tito je neke svoje lične osobine - istrajnost, hrabrost, čvrstinu, odvažnost i humanizam, kao i poseban dar i afinitet prema vojnim problemima, ugradio u sistem rukovođenja i komandovanja. Tito je bio duboko misaona ličnost, sposobna da realno procjeni situaciju i predvidi razvoj događaja, pri čemu nije trpio površnost i improvizaciju, niti se oslanjao na intuiciju, već na realne, objektivne i subjektivne okolnosti koje je nametala ratna praksa. Uvijek, prije nego što je donosio odluke, svestrano je cijenio situaciju i sagledavao ne samo neposredne, bliske već i dalekosežne zadatke i posljedice novih odluka i poduhvata. Tito ne bi mogao uspješno voditi rat i oružanu borbu u tako teškim uslovima samo rješavanjem konkretnih, taktičkih problema, koje

je nametala svakodnevna ratna praksa, već je taktičke i operativne probleme sagledavao u mnogo širim, strategijskim okvirima, u kontekstu cjeline narodno- oslobodilačkog rata i revolucije.

Rukovodstvo KPJ i narodnooslobodilačkog pokreta na čelu sa Titom, bilo je kreator i nosilac političke i vojne strategije narodnooslobodilačkog rata i revolucije. Kao vrhovni komandant Tito je donosio najvažnije odluke, izdavao direktive i naređenja, pisao uputstva i članke, usmjeravao i angažovao oružane snage revolucije, neposredno komandovao najvažnijim operacijama. Na taj način ostvarena je najpotpunija sinteza političke i vojne strategije i jedinstvo rukovođenja i komandovanja, čime su izbegnute teškoće zbog sukoba nadležnosti političkih i vojnih rukovodilaca, kakvih je često bilo u istoriji ratova. Takav princip je sproveden u svim komandama i štabovima kroz cio tok rata i revolucije.

Izrastanjem prvih komandi i štabova iz partijskih rukovodstava usklađeni su vojni i politički odnosi ne samo u vrhu nego i na nižim nivoima i rukovodstvima. Sva nacionalna i pokrajinska partijska rukovodstva imala su svoje članove ne samo u političkim tijelima (centralnom, pokrajinskim komitetima KP ili antifašističkim vjećima itd.), već i u vojnim štabovima. Partijski kadrovi unosili su u vojne štabove revolucionarni duh, razvijali smisao za odgovornost, svjesnu disciplinu, spremnost na žrtve, političko jedinstvo i druge pozitivne moralno- -političke kvalitete oslobodilačkog i revolucionarnog pokreta.

Politička platforma narodnooslobodilačkog pokreta, koju je Centralni komitet KPJ naznačio još na Majskom savjetovanju 1941, a kasije u proglasima od aprila i juna 1941, objavio narodima i narodnostima Jugoslavije, bila je osnova za djelovanje svih rukovodstva KPJ i vojnih štabova i komandi, čime su udareni temelji jedinstvu narodnooslobodilačkog pokreta, što je uslovilo uspješan i brz razvoj oružanih snaga. Odredivši vojnostrategijski cilj narodnooslobodilačkog rata i revolucije, pravce razvoja oružanih snaga, zatim doktrinu, strategiju i taktiku oružane borbe, Tito i CK KPJ su praktično udarili osnovne temelje rukovođenja i komandovanja, koji su se kroz borbu razvili u cjelovit i koherentan sistem.

Tito je izuzetnu pažnju posvećivao vojnoj nauci i teoriji ratne vještine posebno. Svestrano je izučavao marksističku vojnu i klasičnu literaturu i sagledavao što se novo dešava u toj oblasti. Uporno je zahtijevao i od svojih saradnika i potčinjenih da proučvaju vojnu misao. U »Proleteru«, od juna 1937. godine, piše članak »Izučavajmo vojnu vještinu i nauku«, u kome na bazi analize iskustava iz španskog građanskog rata, ukazuje na značaj vojnog obrazovanja u borbi protiv fašizma i podvlači da se ne smije zaboraviti »na kadrove koji će u trenutku oružanog sukoba sa neprijateljem moći i vojnički predvoditi narod u borbi, jer je, pored političke pripreme, apsolutno potrebna i vojnička«. U predratnom periodu posebno je značajan Titov rad Strategija i taktika oružanog ustanka - temeljita marksistička studija u kojoj je došlo do izražaja njegovo poznavanje iskustava Pariške komune, oktobarske revolucije, španskog građanskog rata, kineske revolucije i klasične vojne teorijske misli. Pored filozofije i ekonomike - kako je sam govorio - Tito je izučavao vojnu nauku, proučavajući Engelsa, Klauzevica, Frunzea i druge vojne teoretičare i mislioce, povezujući to sa svim onim što se dešavalo na ratištima širom Evrope, gdje je njemačka fašistička armija lako slamala otpor nespremnih zemalja i armija. Zbog toga se pouzdano može reći da Marksovo učenje o jedinstvu teorije i prakse nije nigdje dobilo takav plodotvoran rezultat i široke dimenzije kao u Titovom vojnom djelu.

Centralni komitet KPJ i Tito su stalno vodili brigu o izgrađivanju vojnih i političkih kadrova, o metodu rada štabova i partijskih organizacija. Sistem rukovođenja i komandovanja u narodnooslobodilačkom ratu i revoluciji nastao i razvijao se na bazi borbenih iskustava KPJ još iz ilegalnog perioda, kada su se u vidu partijskih komisija začele prve vojne komande i organi. S obzirom na to da nije bilo vojnih štabova, veliki dio poslova na pripremanju i organizovanju ustanka obavile su organizacije KPJ, zbog čega se može reći da su one bile kičma oružanog ustanka. Komiteti KPJ obavljali su uloge partizanskih štabova, bilo da

6

su se od njih formirali vojni komiteti, ili da su članovi komiteta ulazili u pojedine partizanske štabove. Rasprostranjenost partijskih organizacija i komiteta odgovarala je opštenarodnom partizanskom ratu i vođenju oružane borbe na čitavoj jugoslovenskoj teritoriji.

Partijske orgnaizacije su bile izvorište kadrova, a prvi komandanti i politički komesari partizanskih odreda i drugih jedinica bili su oni komunisti koji su se isticali u borbi i koje su krasile pozitivna svojstva ličnosti, a prije svega moralne vrline. Najistaknutiji članovi CK KPJ bili su članovi Vrhovnog, glavnih i pokrajinskih štabova, delegati u komandama jedinica. »Zaboravlja se, čak se i potcje- njuje onaj najvažniji faktor, koji je ne samo omogućio ustanak, već mu je osigurao uspjeh, a to je organizovanost ustanka i pravilno rukovođenje njime - što je zasluga Komunističke partije Jugoslavije« - govorio je Tito.*

Prvi zadaci rukovodstva narodnooslobodilačkog pokreta bili su usmjereni u pravcu razvoja, organizovanja i rukovođenja oružanim ustankom i pretvaranjem jugoslovenske teritorije u ratište, u područje oružane borbe protiv okupatora i domaćih izdajnika, na kome mora da se ostvari jedinstveno komandovanje svim jedinicama. »Naši partizanski odredi su pod centralnim rukovodstvom štaba i CK KPJ koji postepeno te raštrkane partizanske odrede pretvara u jednu oslobodilačku armiju, koja će biti samo pod našim rukovodstvom i uticajem«, pisao je Tito kao vrhovni komandant Glavnog štaba Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije (GŠ NOPOJ) još u prvom broju »Biltena« 10. avgusta 1941. godine.

ORGANIZACIJA ŠTABOVA I KOMANDI

Tito i Glavni štab NOPOJ su već u prvim naređenjima i direktivama dali osnove za formiranje i razvoj oružanih snaga ustanka, utvrdili način rukovođenja i komandovanja, koji će se razviti u sistem usklađen sa razvojem vojne organizacije. U Titovom članku »Zadatak narodnooslobodilačkih partizanskih odreda«, objavljenom u Biltenu GŠ NOPOJ, pored ukazivanja na borbene zadatke i način njihovog izvršenja, ističe se da se odredi formiraju na teritorijalnom principu, da se njima rukovodi iz jednog centra, da su partizanski odredi »jezgro buduće armije« itd., što ukazuje na jasnu orijentaciju u stvaranju jedinstvenog sistema rukovođenja i komandovanja u narodnooslobodilačkom ratu i revoluciji. Već prvih ustaničkih dana, formiranjem prvih komandi i štabova, otvoren je proces koji se kontinuirano razvijao i oformio kao koherentan i autentičan sistem rukovođenja i komandovanja. Vrhovno vojno rukovodstvo - Vrhovni štab - ostvarivalo je rukovođenje i komandovanje jedinicama preko glavnih štabova kao najviših nacionalnih vojnih rukovodstava sa operativno-teritorijalnom funkcijom, preko komandi i štabova operativnih jedinica (brigada, divizija, korpusa), komandi i štabova vojnoteritorijalnih i pozadinskih jedinica i ustanova (komandi mjesta, komandi područja, komandi zona i korpusnih oblasti).

Vrhovno vojno rukovodstvo** - Glavni štab NOPOJ, i nešto kasnije Vrhovni štab NOV i POJ - po organizaciji i razvijenosti, naročito u prvim godinama rata, bila je brojno mala, uvek mobilna i pokretljiva komanda. Malo u istoriji ratova ima primjera daje brojno tako mala komanda uspijevala da ostvari strategijsko rukovođenje ratom i da neposredno utiče i obezbijedi jedinstveno komandova-

* J. B. Tito, članak »U čemu je specifičnost oslobodilačke borbe i revolucionarnog preobražaja nove Jugoslavije«, Komunist 1. X 1946. godine.

** Vrhovno vojno rukovodstvo obrazovano je na sjednici CK KPJ 27. 6. 1941, pod nazivom Glavni štab Narodnooslobodilačkih i partizanskih odreda Jugoslavije (NOPOJ). Na savjetovanju u Stolicama 26. 9. 1941. dobio je naziv Vrhovni štab NOPOJ, krajem januara 1942. Vrhovni štab narodnooslobodilačkih partizanskih odreda i dobrovoljačke vojske Jugoslavije (VŠ NOPO i DVJ), a novembra 1942, poslije formiranja prvih divizija i korpusa, u Vrhovni štab narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije (VŠ NOV i POJ). Vrhovni štab je 1. 3. 1945. preimenovan u Generalštab Jugoslovenske armije.

nje veoma razvijenim oružanim snagama u borbi u tako složenim ratnim uslo- vima kao što je to bilo na jugoslovenskom ratištu.

Na bazi jedinstvene političke i vojne strategije narodnooslobodilačkog rata i revolucije ostvareno je puno jedinstvo rukovođenja i komandovanja na svim nivoima. To se moglo postići zbog toga što su sva nacionalna i pokrajinska rukovodstva, a prije svega glavni štabovi i sve komande, štabovi i starješine jedinica sprovodili osnovna načela ratne vještine i oružane borbe koju je utvrdilo i razvijalo vrhovno vojno rukovodstvo na čelu s Titom. U surovoj ratnoj praksi sticala su se borbena iskustva i stvarali jedinstveni pogledi na način vođenja borbe, bojeva i operacija, što je bio osnovni uslov uspješnog komandovanja. Prve Titove direktive, uputstva i naređenja, kao rezultat iskustava iz prvih ustaničkih borbi i ranijeg teorijskog znanja i revolucionarne prakse, bila su baza za stvaranje sopstvene ratne doktrine, koja se stalno gradila i rzvijala kroz proces razvoja narodnooslobodilačke borbe i revolucije. Od samog početka ustanka ostvareno je jedinstveno rukovođenje i primijenjen princip subordinacije, što je predstavljalo neophodan uslov efikasnosti svake, pa i vojne organizacije u narodnooslo- bodilačkom ratu i revoluciji.

Vrhovni štab je donosio strategijske odluke koje su se ticale vođenja rata i revolucije, razvoja i organizovanje oružanih snaga, ratne doktrine, strategije i taktike oružane borbe i ostvarivao jedinstvo oružane borbe i drugih oblika borbe i otpora na cijelom jugoslovenskom ratištu. Na osnovu opštih direktiva glavni štabovi, štabovi zona, korpusa, divizija, brigada, grupa odreda itd. izvršavali su svoje zadatke uz veliku samostalnost u primjeni borbenih postupaka, što je pod- sticalo široku inicijativu i stvaralaštvo u rukovođenju i komandovanju. Tito nije trpio nikaav šablon u organizovanju i načinu rada štaba, niti je dozvoljavao da se štabovi suviše bave administracijom, širokim i drugim procjenjivanjem situacije i odlučivanjem, što bi usporavalo akcije i sputavalo inicijativu nižih štabova, starješina i boraca. U izuzetnim situacijama Vrhovni komandant je lično dode- Ijivao borbene zadatke nižim komandama i jedinicama, čime nije narušavan princip subordinacije, već je time izražena potreba da se jedinice angažuju tamo gde je ocijenio daje u datoj situaciji najpotrebnije. To je, uostalom, zahtijevao i od svojih potčinjenih komandanata i saradnika.

Tito je stalno insistirao na efikasnosti u radu Vrhovnog štaba, što je pokazivao ličnim primjerom i stilom rada, a to je prenosio na svoje saradnike, komandante i niže štabove. Zahtijevao je da naređenja budu kratka i jasna, da proces rada na donošenju odluke bude brz i operativan, da bude plod svestrano proučene situacije i šire konsultacije i saradnje svih faktora koji mogu da utiču i doprinesu da odluka bude što bolja. Stoga je svaka Titova odluka bila osmišljena i sadržavala elemente političkog i vojnog odlučivanja. Tome je doprinosilo i to što se najčešće u neposrednoj blizini Vrhovnog štaba nalazilo i političko rukovodstvo i organi - Centralni komitet KPJ, AVNOJ i NKOJ - kao najviši organi vlasti i uprave. U naređenju Vrhovnog komandanta štabu Prvog bosanskog korpusa se, na primjer, kaže: »Pripreme za operacije izvoditi temeljito i svestrano. Potrebno je prethodno ispitati sve uticajne činjenice na izvršavanje postavljenog zadatka, pa tek onda, poslije detaljne procjene svih vladajućih okolnosti, uzimajući u obzir momente koji će vjerovatno nastupiti u toku izvođenja dotične operacije, pristupiti izboru najcjelishodnijeg i najboljeg rješenja i odluke za konkretnu situaciju. Tek poslije ovoga pristupiti razradi detaljnih planova, koje u vidu zapovjesti dostaviti potčinjenim jedinicama, upoznavajući sve učesnike sa ulogom i zadacima, taktičkim i borbenim postupcima, koje je potrebno primjeniti u cilju potpunog izvršenja postavljenog zadatka sa minimumom žrtava«.

Tito je insistirao da štabovi budu pokretni, osposobljeni za rad, mobilni i da se starješine uvijek nalaze u žiži borbenih dejstava, da neposredno na licu mjesta učestvuju u odlučivanju o upotrebi snaga u borbi, boju i operaciji. U uputstvu Vrhovnog komandanta Glavnom štabu Slovenije se kaže: »Vaši štabovi moraju biti pokretna operativna rukovodstva, a ne kancelarijski ljudi. Suviše velika glo

maznost štabova štetna je. Štabovi treba da su neprekidno kod Svojih jedinica«.* Takvi štabovi su morali imati i odgovarajući sastav i metod rada, organizaciju veze i, prije svega, sposobne kadrove. Aktivnost Tita i Vrhovnog štaba bila je usmjerena u pravcu osposobljavanja štabova i starješina putem brojnih naređenja, odluka i uputstava o organizaciji rada štaba i načinu izvođenja borbenih dej- stava, i putem veoma razvijenog i efikasnog školovanja.

Vrhovni štab je već u prvim mjesecima rata izdao više različitih uputstava koja su mnogo značila za uspješno komandovanje. Tu su uputstva o radu obavještajne službe, o načinu pozadinskog obezbjeđenja, o organizaciji pošte i PTT veza na oslobođenoj teritoriji, o taktičkim postupcima u napadima na naseljena mjesta, o odbrani od napada borbenih kola, o ustrojstvu vojnih sudova, itd. Posebno treba istaći naređenja Vrhovnog komandanta od 8. januara 1843, štabovima svih jedinica o načinu izvođenja borbenih dejstava i o čuvanju žive sile, koje ima izuzetan značaj sa stanovišta Titovog shvaćanja načina komandovanja i uloge starješina u borbi. U tom naređenju se, pored ostalog kaže:

»Komandovati znači predviđati. To znači: starješine treba da predvide i pažljivo ispitaju sve što se može u toku projektovane operacije dogoditi i da budu spremne da bzo pariraju svaku neprijateljevu radnju. Starješine moraju biti neprekidno u toku događaja i budno pratiti na bojištu razvoj situacije, brzo misliti, brzo se odlučivati i energično sprovoditi donijete odluke u djelo. Zato je neophodno da se jedinice čvrsto drže u ruci u toku operacija. Ne smije se ni trenutka desiti da jedinice ostanu bez komandnog uticaja svojih starješina«.**

Centralni komitet KPJ, Vrhovni štab i naročito Vrhovni komandant posvećivali su izuzetnu pažnju ideološko-političkom i stručnom osposobljavanju i uzdizanju boraca i kadrova, kao i izvođenju stručne vojne obuke u prvim partizanskim jedinicama.

Kao marksista i vojskovođa revolucionarne oružane sile, Tito je razvijao autentičan sistem i metod rukovođenja i komandovanja, ističući u prvi plan ulogu i brigu za čovjeka kao najveću vrednost i zalogu uspjeha. U naređenju upućenom štabu Prvog bosanskog korpusa, čije su jedinice, zbog neiskustva, slabe obuke, nepoznavanja modernih borbenih sredstava i drugih slabosti komandi i štabova, pretrpjele vrlo velike gubitke, ističe se da u našem narodnooslobodilačkom ratu »najveću dragocenost predstavljaju naši borci - ratnici. Njima se ima pokloniti glavna i prvenstvena pažnja, kako u borbi tako i van borbe, svagdje i u svim prilikama uopšte. To je prva i osnovna dužnost svih starješina u našoj vojsci. .. Izvršavati zadatke u potpunosti i sa najmanje žrtava-u tome se sastoji vještina komandovanja i vođenja trupa u ratu«.

Neposredno poslije savjetovanja u Stolicama, Vrhovni štab je izdao uput- stvo i plan izvođenja vojne obuke sa onim borcima koji nisu služili vojsku. Programom nastave bila je predviđena obuka u rukovanju oružjem, rušenju objekata, obuka u izvođenju sabotaža i borbena obuka. Takva praksa se zadržala do kraja rata, i one jedinice i štabovi koji su obuci pridavali odgovarajući značaj postizali su bolje uspjehe u borbi. Brzo stvarnje novih jedinica i krupnijih formacija zahtijevalo je smjelo i brzo uzdizanje mlađih kadrova, prije svega onih koji su se istakli u borbi. Uzdizanje mladih kadrova odgovaralo je starosnoj strukturi boraca, koji su 75% bili omladinci i omladinke. Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije imala je najmlađi starješinski kadar od svih armija u drugom svjetskom ratu, koji su najčešće imali od 18 do 25 godina.***

Uzdizanjem mlađih kadrova unošeni su entuzijazam, polet, vještina, odlučnost i hrabrost, što je jedinicama davalo nov kvalitet u borbi. Vojnostručno osposobljavanje kadrova sprovođeno je na brojnim kratkim kursevima pri šta

* Tito »Vojna djela«, knj. II, str. 85.** Zbornik NOR, tom II, knj. 7, str. 282.

Prema podacima - Arhivskog centra JNA, starosna struktura starješinskog kadra u NOR bila je slijedeća: omladinci između 15 i 25 godina činili su 53“o; do 28 godina starosti bilo je oko 62% starješinskog kadra. Stariješine u gotovo svim komandama divizija, korpusa i armija imali su između 22 do 23 godine (Zbornik NOR, tom 9, knj. 1, str. 101).

9

bovima brigada, divizija i u vojnim školama koje su formirane vrlo rano. Tada je insistirano da se mladi kadrovi, stvarani od radnika, seljaka i intelektualaca bez vojnog obrazovanja, što prije i bolje osposobe za komandovanje. Već 31. januara 1942. odlučeno je da se formira Partizanska oficirska škola Glavnog štaba NOPO Hrvatske koja je s prekidom radila do 9. novembra, kada je preformirana u Vojnu školu Vrhovnog štaba NOV i POJ. Škola je imala dva tečaja: niži za komandire vodova i četa, viši za komandante bataljona, odreda i brigada. Odgovarajuće škole su formirane i pri drugim štabovima i komandama za starješine kopnenih snaga, ratne mornarice i vazduhoplovstva.

Razvijanju discipline Vrhovni komandant je posvećivao izuzetnu pažnju, jer je to bio uslov uspješnog komandovanja u borbi i organizaciji života i rada u jedinicama. Već u Statutu proleterskih brigada je rečeno: »Disciplina u brigadama je gvozdena. Ova disciplina nije slična disciplini u kapitalističkim armijama. To je samodisciplina zasnovana na svijesti i političkom uvjerenju svakog pojedinog borca. Ona se zasniva na dubokom uvjerenju čitavog kolektiva kao cjeline daje takva disciplina neophodno nužna radi uspješne borbe protiv svih neprijatelja.* Na tim osnovama razvijani su i međuljudski odnosi u jedinicama, drugarstvo, uzajamno poštovanje, povjerenje i solidarnost.

U narodnooslobodilačkom ratu primjenjivalo se rukovođenje i komandovanje iz jednog centra uz puno uvažavanje decentralizma kao veoma uspješnog i neophodnog načina rada. Ova dva načina su se na jugoslovenskom ratištu u NOR-u izrazili u dijalektičkom jedinstvu. U početnom periodu rata, odnosno u početku razvoja oružanog ustanka u izboru organizacionih oblika prvih jedinica, načina borbenih dejstava, snabdjevanja itd. ispoljio se decentalizam, čime je borba dobila u masovnosti. Ali, sve se to odvijalo na bazi jedinstvenih ideja, strategijske zamisli i usmjeravanja Tita i vrhovnog političkog i vojnog rukovodstva.

Rukovođenje i komandovanje iz centra primjenjivano je u onoj mjeri kojom se obezbjeđivalo jedinstvo u borbi i izražavalo težište borbenih dejstava. To je Uvijek podrazumijevalo maksimalno razvijanje inicijative i samostalnosti u djelovanju štabova i starješina na svim nivoima. Takav način rada proizlazio je iz nadležnosti i prava Vrhovnog štaba da donosi doktrinarne i strategijske odluke i rješenja koja su se ticala rata i oružane borbe, da komanduje cjelokupnim oružanim snagama, da izdaje direktive, uputstva i naređenja, neposredno ili preko ovlašćenih delegata, odnosno preko potčinjenih komandi i štabova, kojima se reguliše život i rad jedinica i njihovo angažovanje u borbi. »Da bi se naše snage efikasnije iskorišćavale, neophodno je da se cjelokupna vlast centralizuje u jednom tijelu, tj. štabu. Štab je dužan da orgnaizuje potrebne veze, da dobija stalne izvještaje o položaju i našim snagama«, pisao je Vrhovni komandant još 1941. godine.**

Jedinstvo i efikasnost u izvođenju borbenih dejstava i drugih aktivnosti ostvarivali su se preko štabova, koji su bili povezani vertikalnom linijom, a i preko delegata i savjetovanja, čime su se u narodnooslobodilačkom ratu afirmisali kao Veoma koristan oblik i efikasan način rukovođenja i komandovanja.

Već odlukama CK KPJ od 27. juna i 4. jula 1941., jedan broj članova najužeg rukovodstva narodnooslobodilačkog pokreta bio je u svojstvu delegata upućen u pojedine krajeve Jugoslavije da prenesu direktive i da zajedno s tamošnjim rukovodstvom organizuje oružani ustanak. Ovi delegati su imali šira ovlašćenja ali i odgovornosti za izvršenje zadataka u ustanku i razvoju narodnooslobodilačkog rata. Kasnije su delegati upućivani u pojedine više vojne štabove i komande radi koordinacije vojnih operacija i političkih akcija, čime se na terenu ostvarivalo jedinstvo vojnih i političkih ciljeva. Delegati su u tom pogledu, zaista, mnogo do- Prineli u ostvarivanju jedinstva i usmjeravanju zajedničkih napora vojnih jedinica, komandi i štabova, organa vlasti, političkih organizacija i drugih struktura NOP u pobjedi nad okuaptorom i domaćim izdajnicima.

* Zbornik NOR, tom 2, knj. 1, str. 134-135.** Arhiv Vojnoistorijskog instituta, fond NOP-a, k. 2, reg. br. 45-5.

Savjetovanja su bila takav oblik rada koja su omogućavala razmjenu iskus tava, kritičku analizu rada i ukazivanje na nove zadatke. Sadržaj tih savjetovanj; gotovo uvijek je obuhvatao političke i vojne probleme, čime se otvarala jasn; perspektiva daljeg razvoja narodnooslobodilačkog pokreta i oružanih snaga Neka od vojno-političkih savjetovanja u ratu imala su istorijski značaj i značili su početak kvalitetno novih etapa u razvoju narodnooslobodilačke borbe i re volucije. Takvo je bilo savjetovanje u Stolicama na kome je izvršena ocjena re zultata i slabosti u dotadašnjoj borbi i donijete krupne odluke koje su ukazivale pravac daljeg razvoja narodnooslobodilačkog rata, oružanih snaga, formiranja i organizacije jedinica, komandi i štabova. Utvrđena je nadležnost u rukovode nju i zadacima Vrhovnog štaba, republičkih i pokrajinskih štabova itd., čime su udareni temelji jedinstvenoj vojnoj organizaciji i stvorena perspektiva daljeg raz voja oružanih snaga i pokreta u cjelini.

Decentralizam u rukovođenju izražavao se u povezivanju štabova sa ruko vodstvima na terenu, u njihovom samostlnom djelovanju u izvršavanju odluka i naređenja viših štabova, traženju sopstvenih rješenja prema konkretnoj situa ciji i lokalnim uslovima. U takvoj situaciji štabovi su imali mogućnosti da razvijaju punu inicijativu u donošenju odluka, pre svega, u izboru cilja, vremena oblika i načina izvođenja borbenih dejstava, što se pozitivno odražavalo na ukupne rezultate u borbi. Razvijanje inicijative i samostalno djelovanje štabova nije protivrečilo jedinistvu i subordinaciji u sistemu rukovođenja i komandova- nja. Naprotiv, ono je davalo nov kvalitet tom sistemu u razvijanju maksimalne odgovornosti štabova i njihovoj saradnji na terenu u izvršavanju zajedničkih zadataka. Zato je Vrhovni komandant vrlo često ukazivao štabovima na potrebu razvijanja povjerenja, lične odgovornosti i inicijative starješina, po čemu se prvenstveno cijenila njihova sposobnost.

Već u Statutu proleterskih udarnih brigada jasno su određene nadležnosti u komandovanju. Tamo se kaže da su komandant i politički komesar ravnopravni, da zajednički snose odgovornost za izvršavanje zadataka, bez obzira na međusobnu podjelu rada i djelovanja u štabu, ali se i podvlači da su komandanti glava jedinice. Time je u praksi prihvaćen originalan metod u rukovođenju i komandovanju, u kome je posebno naglašena uloga komandanta, koji u ime štaba izdaje naređenja i komanduje jedinicama u borbi. To se najpotpunije vidi iz Titovog pisma KPJ za Makedoniju od 16. januara 1943: »Štabovi su vojna operativna rukovodstva i samostalni su u pogledu rješavanja vojnotehničkih zadataka, preduzimanja i rukovođenja akcijama i komandovanja partizanskim jedinicama. .. Štab je kolektivno rukovodstvo, ali odgovornu funkciju u ime štaba u odnosu na rukovođenje i komandovanje ima komandir odnosno komandant«.*

Tito je uvijek imao u vidu složenost uslova u kojima se mora ostvariti jedinstveno rukovođenje narodnooslobodilačkim pokretom na cijeloj jugoslavenskoj teritoriji, neizvjesnost koju donosi rat, teškoće zbog nedostatka radio-veza itd. Zbog toga je insistirao da se formira tijelo koje će rukovoditi pokretom u onim krajevima, prije svega neoslobođenim područjima Jugoslavije, gdje to ne može Vrhovni štab i da zamijeni Vrhovni štab ako to bude potrebno. Krajem decembra 1941., Centralni komitet KPJ je donio odluku o formiranju Organizacionog sekretarijata za neoslobođene krajeve u koji su ušli Edvard Kardelj i Ivo Lola Ribar, članovi Politbiroa i Vrhovnog štaba. Za sjedište ovog tijela je predviđen Zagreb u kome su još u ilegalnim uslovima organizovani punktovi za održavanje veza sa svim partijskim rukovodstvima u zemlji. Preko partijskih kanala trebalo je uspostaviti veze sa Slovenijom, a preko Beograda sa rukovodstvima u Srbiji, Makedoniji, Vojvodini i Kosovu, radi ostvarivanja zajedničkih ciljeva i realizacije jedinstvene ratne doktrine.

U periodu poslije teških borbi u Srbiji, nalazeći se u Sandžaku i istočnoj Bosni, Vrhovni štab i CK KPJ nisu mogli neposredno da utiču na razvoj događaja u cijeloj zemlji, a osjećala se prijeka potreba direktnog uticaja rukovodstva na-

* J. B. Tito, Stvaranje i razvoj JA, Glavna politička uprava JA, Beograd, 1948, str. 208.

11

rodnooslobodilačkog pokreta na razvoj ustanka i oružane borbe u tim krajevima. Organizacioni sekretarijat je praktično imao ulogu rezervnog rukovodstva NOP-a i u tom pogledu je izvršio ogroman zadatak u povezivanju rukovodstava i ostvarivanju jedinstva i kontinuiteta narodnooslobodilačke borbe i revolucije. Kakva je bila uloga Organizacionog sekretarijata može se zaključiti iz Titovog pisma od 8. februara 1942., u kome se, između ostalog, kaže: »... riješili smo da drugovi Beve i Fišer (E. Kardelj i I. L. Ribar, prim. N. LJ.) odu u Zagreb, te da u slučaju da zapadnemo u nezgodne prilike prihvate poslove CK. Oni će, inače, obavljati jedan dobar dio poslova rukovodstva«.*

Tito je u narodnooslobodilačkom ratu, adekvatno razvoju vojnih jedinica, razvio veoma razgranat i funkcionalan sistem rukovođenja i komandovanja od Vrhovnog štaba i Glavnog štaba današnjih republika i pokrajina, do štabova i komandi u operativnim, teritorijalnim i vojnopozadinskim jedinicama.

Glavni štabovi NOPOJ su formirani već u prvoj ustaničkoj 1941. godini, kao najviša nacionalna rukovodstva, čime se i u sferi vojnog rukovođenja izrazila nacionalna ravnopravnost jugoslovenskih naroda i narodnosti i federalni princip organizacije nove države. Formiranje glavnih štabova bila je posljedica brzog razvoja vojnih jedinica, stvaranja velikih slobodnih teritorija kao operativne osnovice za borbena dejstva i potrebe da se čvršće poveže i organizuje pozadina, odnosno sinhronizuju dejstva i aktivnosti svih struktura narodnooslobodilač- kog pokreta. Zbog toga su se glavni štabovi odmah iskazali kao komande sa ope- rativno-teritorijalnom i pozadinskom funkcijom. Oni su rukovodili i komanđo- vali na osnovu opšte orijentacije stavova i direktiva koje su davali Tito i Vrhovni štab i na osnovu konkretne situacije i potreba koje je nametala ratna praksa na njihovoj teritoriji. U početku ustanka dok se još nisu razvili i ojačali organi nove narodne vlasti, glavni štabovi se javljaju i kao politička vlast i regulišu mnoga pitanja uređenja teritorije, razvijaju organe narodne vlasti, sudstva, organizuju privrednu aktivnost, štite stanovništvo itd. To govori o tome da su zadaci ovih glavnih štabova (bilo da su djelovali u ilegalnim uslovima - Skoplju ili Ljubljani ili na slobodnoj teritoriji - Srbije, Crne Gore, Hrvatske) bili širi nego što je koman- dovanje partizanskim odredima i planiranje i usmeravanje borbenih dejstava. Inače glavni štabovi su komandovali svim jedinicama na svojoj teritoriji, izuzev ovih grupacija koje su bile pod neposrednom komandom Vrhovnog štaba. Težište njihove rukovodeće i komandne uloge bilo je usmjereno na teritorijalne jedinice komande i partizanske odrede, vojna područja i korpusne oblasti.

U toku čitavog rata glavni štabovi su bili značajan politički, nacionalni, pozadinski i vojni faktor u sistemu rukovođenja i komandovanja u narodnooslobodilačkom ratu. Iskustva iz njihove organizacije, sadržaji i metodi rada imaju izuzetnu vrijednost u razvoju savremenog sistema rukovođenja i komandovanja u opštenarodnoj odbrani i društvenoj samozaštiti.

Formiranje štabova operativnih zona i operativnih štabova o kojima Vrhovni komandant izdaje direktivu već u januaru 1942. godine, govori o potrebi stvaranja još jedne institucije u strukturi komandovanja, ali i o fleksibilnosti sistema koji nije trpio šablone, već se uvijek prilagođavao stvarnoj borbenoj situaciji. Ratno iskustvo je vrlo brzo pokazalo da glavni štabovi, zbog brzog razvoja ustanka i vojnih jedinica, više nisu mogli da objedinjuju borbena i druga dejstva razvijenih i brojnih partizanskih odreda i drugih jedinica.

Štabovi operativnih zona su objedinjavali dejstva više partizanskih odreda ili brigada, kao komandna stepenica između glavnih štabova i štabova brigade, odreda ili štaba grupe odreda. U nekim krajevima zemlje ovi štabovi su se duže zadržali, a javljali su se kao elemenat razvijene teritorijalne organizacije, odnosno operativno-teritorijalni organ rukovođenja do formiranja korpusa. Zonski štabovi su praktično bili produžena ruka glavnih štaboba za objedinjavanje komandovanja na određenim teritorijama, što je bilo neophodno zbog nedovoljno raz

* Zbornik NOR, tom II, knj. 2, str. 335.

vijenih veza i teškoća da glavni štabđvi neposredno komanduju brojnim odredima, brigadama i vojnoteritorijalnim komandama.

Operativni štabovi su komande koje su se formirale za kraće vreme radi iz- vršavanja određenih zadataka (oslobođenja nekog grada, odbrane slobodne teritorije, dejstva najednom ili više operativnih pravaca itd.). Zbog toga Tito uvodi u praksu združivanje snaga (divizija, brigada, odreda) za izvršenje određenog zadatka i formira operativni štab kao privremenu komandu. Takav štab je, na primer, bio operativni štab za oslobođenje Bihaća novembra 1942., koji je privremeno objedinio dejstva osam brigada iz Bosne i Hrvatske. Operativni štab bio je sastavljen od 2 do 4 lica i najčešće nije imao operativne, obavještajne, poža- dinske i druge organe. Komandant je obično određivan od komandanta jedinice koja se združuje (divizije, brigade). Takvi privremeni štabovi formirani su gotovo do kraja rata i pokazali su se kao efikasan oblik organizacije i metod komandovanja. U stvaranju operativnih sastava za izvršavanje konkretnih zadataka pristupilo se vrlo elastično, bez šablona i krutih formacijskih formalnosti. Na odgovarajućoj teritoriji sve jedinice su brzo stavljene pod komandu najstarijeg starješine za izvršenje zadatka. Sve je bilo usmjereno na to da se zadatak što uspješnije izvrši i u tom pravcu je organizovano i komandovanje. Nije bilo tzv. sukoba nadležnosti i drugih problema u organizaciji. Ta iskustva su veoma korisna i za savremene uslove, pogotovo zbog toga što će se na pojedinim teritorijama u toku borbe naći brojne jedinice operativne armije, teritorijalne odbrane i mnoge strukture društva.

Paralelno s razvojem partizanskih odreda i stvaranjem slobodnih teritorija odmah u početku narodnooslobodilačkog rata, počeli su se stvarati i vojnopo- zadinske komande i organi. Ove komande su rukovodile radom na obezbeđenju slobodnih teritorija, bavile se mobilizacijom, zaštitom naroda i organa narodne vlasti, zbrinjavanjem i snabdjevanjem partizanskih odreda i naroda. Potreba za ovakvim komandama ukazala se već 1941. godine, jer su razvijeni partizanski od redi, koji su stvorili slobodne teritorije, zahtijevali da se slobodne teritorije take organizuju da mogu da odgovore potrebama materijalne i mobilizacijske osno vice u daljem razvoju oružane borbe i vojnih formacija, koje je trebalo što više osposobljavati za izvođenje sve složenijih borbenih dejstava. U jesen 1941. godi ne, u čitavoj zemlji bilo je 51 komandno mjesto, koji su tijesno sarađivali sa pr vim organima vlasti u materijalnom, zdravstvenom i drugom obezbjeđenju voj nih jedinica i naroda. Komande mjesta su svoje zadatke, naročito u zaštiti naro da i organa vlasti, izvršavale preko manjih jedinica različitog sastava i naziva: na rodne straže (Srbija), narodna zaštita (Slovenija), seoske straže (Bosna) partizan ske straže (Crna Gora), itd.

Vojnopozadinske komande su rasteretile operativne štabove mnogih mobi lizacijskih, materijalnih, bezbjednosnih i drugih poslova, što se posebno odrazile na pokretljivost i borbenu spremnost operativnih jedinca, i na potrebu da se slo bođne teritorije što bolje organizuju. Delegat Vrhovnog štaba NOPOJ na Žablja ku Moša Pijade, u pismu vrhovnog komandanta ud 25. aprila 1942, piše da treba »... jasno đeliti operativnu od vojne vlasti... ali neka vojna vlast i organizacija na kojoj počivaju operativne jedinice mora da bude... Kad se zauzme neki srez razume se da treba stvarati tamo bataljone i brigade ali to ne može biti sve, treba čvrsta vojna vlast za uređenje pozadine, snabdjevanje, borba protiv pete kolone itd.*

Tito je izuzetnu pažnju poklanjao daljem organizacionom i funkcionalnom razvoju vojnopozadinskih komandi i organa. Već u aprilu 1942., donosi odlukio formiranju komnde područja kao višeg stepena vojnopozadinskih komandi Komanda područja objedinjuje rad svih komandi mjesta na svojoj teritoriji obezbjeđuje teritoriju, vrši snabdjevanje, zbrinjavanje i transport, vodi brigu oko izrade skloništa, bolnica, raznih radionica za opravku oružja, izradu odje će, obuće itd. Komanda područja je pod neposreelnom komandom Glavnog

* Zbornik NOR, tom II, knj. 3, str. 441.

štaba, a sarađuje sa organima vlasti i drugim institucijama narodnooslobodilačkog pokreta na svojoj teritoriji i omogućuje što uspješnije dejstvo brigada, divizija i odreda. Uspješnim razvojem narodnooslobodilačke borbe, jačanjem oružanih snaga, stvaranjem velikih slobodnih teritorija, razvojem narodne vlasti i organizovanjem cjelokupnog života na oslobođenim dijelovima zemlje razvijale su se i vojnopozadinske komande i organi. Stvaranjem korpusnih vojnih oblasti kao najvišeg stepena vojno-teritorijalnih komandi stvoren je jedinstven sistem koji je od baze (komandi mesta i straža) preko komandi područja, korpusnih vojnih oblasti i glavnih štabova bio vertikalno povezan s Vrhovnim štabom, koji je imao Odsek VS za vojne oblasti u prozadini. Pored operativnih i teritorijalnih jedinica sistem vojnopozadinskih organa i komandi činio je treću komponentu vojne organizacije u NOR-u.

U tako veoma razvijenoj operativnoj, teritorijalnoj i pozadinskoj strukturi izražava se sva složenost uslova u kojima su se razvijale, materijalno i zdravstveno obezbjeđivale oružane snage, osposobljavale starješine i ostvarivao kontinuitet u razvoju narodnooslobodilačkog pokreta. S druge strane, to je potvrđivalo samostalnost narodnooslobodilačkog pokreta kao faktora antifašističke koalicije i sposobnost štabova i komandi i oružanih snaga u cjelini, naročito u završnim operacijama, kada su naše jedinice stale uz bok savezničkim armijama u slamanju fašističkih armija na našem ratištu koje je povezivalo frontove Crvene armije u Mađarskoj i zapadnih saveznika u Italiji.

ISKUSTVA TRAJNE VRIJEDNOSTI

0 organizaciji i efikasnosti rukovođenja narodnooslobodilačkim pokretom i uspješnom komandovanju jedinicama i u najsloženijim uslovima borbe postoje brojni dokumenti i svjedočenja komandanata i boraca. O tome je više puta dao svoj sud i neprijatelj. Za razliku od mnogih evropskih zemalja u kojima je komandovanje pokušalo da se suprotstavi dugim i krutim frontovima koje su njemačke trupe munjevitim prodorima i vještim manevrima brzo prosijecali i okruživali, na jugoslovenskom ratištu se desilo nešto sasvim drugo, neočekivano i. za njemačke stratege i komandante.

Njemačko komandovanje je u više navrata sa najvišeg nivoa stavljalo do znanja da se pred trupama Vermahta »nalazi do u tančine dobro organizovani neprijatelj«, koji je vođen rukom iskusnog vojskovođe. Komandant njemačkih trupa u bici na Sutjesci general Liters, u izveštaju od 20. juna 1943., piše: »Tok borbi je pokazao da su komunističke snage pod Titovom komandom odlično organi- zovane, vesto vođene i da raspolažu borbenim moralom koji izaziva čuđenje. Neprijateljsko komandovanje bilo je izvanredno gipko i - pokretno, i, takođe, u odbrani aktivno«.*

Veoma razvijen i razuđen sistem rukovođenja i komandovanja zahtijevao je odgovarajuću organizaciju veze, kojoj su Tito i Vrhovni štab posvećivali naročitu brigu, sagledavajući sve probleme koji su bili uslovljeni veoma velikim teškoćama, prije svega nedostatkom najnužnijih tehničkih sredstava. U prvim dokumentima o formiranju jedinica Vrhovni komandant je isticao potrebu i značaj organizacije veza i jedincia za vezu. Statutom narodnooslobodilačkih udarnih brigada, februara 1942., predviđeno je formiranje vodova veze pri štabovima brigada i odreda. Preduzimane su mjere za formiranje radio-tehničkih radionica, radionica za opravku sredstava veze, regulisan način korišćenja PTT i drugih veza i sredstava na oslobođenoj teritoriji itd. Veza se održavala najčešće kuririma, a korišćena su i signal na sredstva, telefoni i radio-stanice, do kojih se dolazilo na razne načine; sopstvenom izradom, ilegalnim putem i ratnim plijenom. Radi što bržeg obavještavanja i usmjeravanja rada nižih štabova i komandi Tito i Vrhovni štab su se koristili slanjem cirkulara svim štabovima i komandama;

* Zbornik NOR, tom II, knj. 9, str. 473.

14

mnoge od Titovih direktiva i naređenja slati su otvorenim tekstom, jer nije bilo radio-sredstava. Uz sve teškoće i izuzetne napore u obezbjeđenju sredstava, na roćito radio-stanica, veza je u toku cijelog rata uspjela da obezbijedi rukovođe nje i komandovanje Vrhovnom štabu i ostalim komandama i štabovima i tako odigrala značajnu ulogu i doprinijela uspješnom izvođenju borbenih dejstava organizaciju cjelokupnog života na oslobođenoj teritoriji.

Rukovođenje narodnooslobodilačkim pokretom i revolucijom i komande vanje oružanim snagama, koje je ostvareno pod Titovom rukom stratega i voj skovođe, predstavlja značajan doprinos u razvoju marksističke misli u oblast vojnog djela i stvaralaštva, čime ono poprima univerzalan teorijski i praktičn značaj. Kompleksna i inventivna rješenja, oslobođena šema i formacijskih kli šea, u organizaciji sistema rukovođenja i komandovanja u narodnooslobodilač kom ratu imaju izuzetan značaj i za savremene uslove, kada se rukovođenje i ko mandovanje brzim razvojem elektronike i automatizacije sve više usložava i mo dernizuje i kada postoji opasnost da se potisne kreativna i odlučujuća uloga čov jeka. Iskustva iz narodnooslobodilačkog rata i Titov metod u rukovođenju i ko- mandovanju su trajne vrijednosti koje su ugrađene u rukovođenje odbranom zemlje i zaštitom društva i komandovanje oružanim snagama SFRJ.

Zbog toga su Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije i Predsjedništvo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, odajući priznanje i zahvalnost Titu, u saopštenju povodom njegove smrti, pored ostalog, konstatovali:

»Tito je tvorac strategije i taktike naših oružanih snaga, vođa, inspirator i neposredni rukovodilac svih njihovih bitaka i pobjeda. Sjedinjujući slobodarske težnje i revolucionarna stremljenja narodnih masa, Tito je u narodnooslobo- dilačkom ratu stvorio koncepciju i doktrinu opštenarodnog revolucionarnog odbrambenog rata u kojoj je svaki građanin vojnik i svaki vojnik građanin«.

!15

TELEFONSKI RAZGOVOR SA USTAŠKIM BOJNIKOM

Za vreme ofanzivnih operacija naše 2. divizije, u toku IV neprijateljske ofan- zive, zapisao sam u dnevniku sledeću epizodu:

»Tako je 1. bataljon (2. proleterske brigade) najuriš oslobodio Posušje, a neprijatelj, u jačini od 1.000 domobrana i jedne satnije ustaša (prema informciji iz divizijske zapovesti), u neredu se povukao jugoistočno od Posušja i delimično ka Imotskom.

Kako je nalet 1. bataljona na Posušju bio silovit, ustaše i domobrani nisu stigli ni da prekinu telefonsku vezu sa Mostarom. Prolazeći pored pošte, čuo sam zvonjenje telefona pa sam, sa kuririma i Draganom Kuveljićem, desetarom1. bataljona, ušao unutra i uzeo slušalicu. Na liniji je bio Italijan, koji je ponavljao »Pronto, pronto.. ,«,azatim se javio ustaški bojnik Frano Sudar, čuveni zlikovac, koji je pitao šta ima novo na Posušju i da li ima šta od napada komunista. Prvo sam odgovorio da nema ništa novo, ali da se napad očekuje, daje malo municije i daje što pre pošalju u Posušje. Na ovo je on odgovorio daje već upućen kamion sa 25 sanduka municije. Rekao sam mu daje to malo i da pošalju još, računajući da tu naknadnu pošiljku zapleni Lune sa 2. i 5. bataljonom kod sela Broćanca na komunikaciji Posušje - Široki brijeg. Međutim, kako je blizu pošte bilo još puškaranja sa ustašama, Sudar je čuo pucanj i upitao: »Ko je to, šta se dešava tamo?« Onda sam mu se predstavio i »zahvalio« na prvoj pošiljci municije od 25 sanduka i kamionu. Na ovo je on počeo sa pretnjama da Nemci idu za nama i da će nas oni i Italijani sačekati u ovoj dolini iz koje se nećemo izvući. Kad sam sasuo bujicu grdnji i psovki, upućenih njemu i ostalim izdajnicima hrvatskog naroda, za prodavanje Nemcima i Italijanima i za izdaju svoje zemlje i naroda,- čutao je i slušao i ništa nije odgovorio«.

U bici za ranjenike, od 3. do 5. marta 1943., na položajima Makljena i Pidriša, prvi put sam video daje korisno upotrebljena naša artiljerijska baterija od 4 haubice, kojom je komandovao Aleksej Gavriličenko. Vezisti štaba 2. divizije u rekordnom vremenu su izabrali dobru osmatračnicu i povezali je telefonskom linijom sa baterijom haubica. Na osmatračnici su se smenjivali Peko Dapčević i Velimir Terzić, zamenik načelnika VŠ. Oni su davali korekciju Gavriličenku, koji je uspešno tukao nastupajuće nemačke redove, kao i rovove - kad su se Nemci ukopali na Mačkovcu i Pidrišu.

Dok su se naši komandanti, komandiri, kao i ostali komandni kadar, pa i sami borci, povezivali na razne načine u toku borbe, koristeći pri tom i intuiciju, a oslanjajući se na drugarsku solidarnost i sadejstvo u borbi, - dotle su Nemci i Italijani koristili tehnička sredstva veze (telefone, radio-stanice i ostalu signalizaciju). Kad bi im ta sredstva zatajila, obično bi gubili glavu i davali se u povlačenje. Tako se dogodilo i u spomenutim operacijama na Makljenu, Pidrušu i Mačkovcu. Na položajima osvojenim od Nemaca zatekli smo isprepletene pokidane telefonske kablove. Ni telefone nisu stigli da ponesu, toliko je silovit bio jutarnji nalet 1. bataljona 2. proleterske brigade, 4. marta. Kad su im ispresecane telefonske veze, nemački komandant tog sektora, po činu major, ostao je obezglavljen i lako su ga zarobili borci 1. bataljona.

Nešto slično dogodilo nam se i prilikom probijanja prvog neprijateljevog obruča u petoj neprijateljevoj ofanzivi, 11. juna 1943.

»Levu kolonu, koja se kretala u pravcu Balinovca, sačinjavale su: 4. crnogorska, 10. hercegovačka, 7. krajiška i Majevička brigada sa štabom naše divizije i Vrhovni štab.

Desnu kolonu, na opštem pravcu Ruda planina, sačinjavle su: naša brigada ( 2. proleterska), 6. istočnobosanska i 2. dalmatinska brigada. U prethodnici je bila naša brigada. Prelazimo Vrbničku reku u svitanje. Nemci su nas primetili i otvorili vatru na kolonu. Naš 2. bataljon je izvršio juriš na prve utvrđene nemačke linije stvarajući brešu u nemačkom rasporedu za prelazak ostalih jedinica naše kolone. Ranjen je politkomesar 2. bataljona Milojica Pantelić i još neko

16

liko drugova. Prodor se produbljuje i proširuje ubacivanjem ostalih jedinica naše brigade. U daljem prodiranju, u šumi, dolazi do mešanja naših i nemačkih jedinica, pa čak i jedinica leve kolone. Na sve strane puca. Borba se vodi samo na bliskom odstojanju: kundacima, bombama, noževima, revolverima, kamenjem, pa čak i motkama. Svak se trudi da ne izostane, i samo juriša napred. Imamo više ranjenih. I oni ne zaostaju. Ako sami ne mogu da se kreću, pomažu im ostali drugovi i bolničarke. Pored mene je ranjen, u desnu ruku, kurir štaba brigade Dragan Pitić. Jedna nemačka grupa naletela je na nas bočno, s desne strane, pucajući sa bliskog odstojanja. Pitić me je zaklonio svojim telom i kundakom puške. Rafal iz nemačkog automata oštetio je pušku i skoro prerezao Pitićevu desnu ruku. Ovo je drugi put kako se kuriri svesno izlažu opasnosti da bi me zaštitili od ranjavanja ili pogibije.

Uporedo, jedan pored drugog, napred su prodirala naša četiri bataljona kroz četinarsku šumu i dubinski neprijateljski raspored krčeći prolazak štabu brigade, bolnici, četi pratećih oruđa, intendanturi i ostalim jedinicama naše kolone.

Usput nailazimo na telefonske kablove, koje su naši bataljoni pokidali, na sveže oborena stabla i provizorne, na brzinu izgrađene bunkere. Sve dok naše jedinice nisu pokidale neprijateljske telefonske kablove, Nemci su se borili žestoko. Čim su im pokidane veze, nastalo je rasulo u njihovim redovima i otpor je počeo jenjavati.

Zadivljujući je bio primer junaštva i požrtvovanja drugarica bolničarki iz naše brigadne bolnice, koje su, na čelu lakše ranjenih drugova, jurišale sa revolverima u ruci. Tako smo se, posle razbijanja jedne oveće nemačke skupine, našli licem u lice sa jednom četom 4. crnogorske brigade iz leve kolone. Drugovi se smeju srećnom ishodu što se nismo potukli međusobno i vele »da se nikad nismo najurili za Nemcima kao danas po ovim šumama«.

Gore od Nemaca prolazili su Italijani kad bi im veze bile prekinute. Tako je uništen jedan bataljon italijanske divizije »Ferrara«, kad je bio odsečen od Nikšića, dejstvom 4. i 5. crnogorske i 2. proleterske brigade, 1. i 2. maja 1943. godine.

MUKE SA TOPOVIMA

Na dva mesta u svom ratnom dnevniku zapisao sam zapažanja o bateriji brdskih topova. Kod komandi jedinica kojima je bila pridodavana baterija brdskih topova (koja je inače bila pod neposrednom komandom štaba divizije), nije bilo dovoljno upornosti u primeni ove baterije. Takvom stavu su doprinele razne okolnosti, kao na primer: nedostatak granata, bojazan da neprijatelj ne zapleni topove, pa i neumešnost upotrebe »brđana« u datoj situaciji. Zbog svega toga ovi topovi su preterano čuvani, kao nekakvi mezimci naše mlade vojske. Međutim, i tamo gde su pojedine komande jedinica imale nameru da ih dobro upotrebe, sve se svodilo na gubljenje veza sa baterijom brdskih topova.

U spomenutoj bici za ranjenike na Makljenu, Pidrišu i Mačkovcu, kad su naše jedinice zaustvile nemačko napredovanje i potiskivale neprijatelja ka Gornjem Vakufu, štab 2. proleterske brigade postavio je brdsku bateriju i teške bacače između sela Pidriša i Mačkovca.

»Na Crnom vrhu ostaje 1. bataljon, u rezervi, i da kontroliše komunikaciju od Gornjeg Vakufa. 2. i 4. bataljon određeni su za dalji napad na neprijatelja u Mačkovcu i za njegovo gonjenje do Vakufa. 3. i 5. bataljon u rezervi.

• U dolini Neretve zaplenjeno je nekoliko malih italijanskih tenkova. Štab divizije je obećao da će ih poslati da potpomognu dalje gonjenje neprijatelja. Pored toga, pohvalio je 1. bataljon za hvatanje nemačkog majora koji je dao dra- gocene podatke o neprijatelju.

* Tenkove su zaplenile jedinice 3. divizije u borbi za Prozor i u dolini Rame.

2 Tom III 17

Napad je trebalo da počne sinoć (4. marta) u 21 čas, ali su tenkovi zakasnili, tako da je započeo tek jutros u 5 časova. Mada se jedan tenk odmah pokvario, sa drugim su 2. i 4. bataljon jurnuli ka neprijatelju. Od silnog oduševljenja, borci su bili brži od malog tenka, čije je brujanje i stenjanje u blatu jedne uzbrdice toliko poplašilo Nemce, da su u panici napustili iskopane rovove i pobegli ka Gornjem Vakufu. Naše jedinice su ih u stopu gonile.*

Posle kraće borbe u jurišu je zauzeta i Strmica (kota 785, južno od Vakufa). Vakuf je ispod nas i u njemu je »gužva« od nemačke komore i vojske.

Jedan vod 4. bataljona zauzeo je bunkere više prve džamije od Strmice. Ostali delovi 4. bataljona i jedna četa 5. bataljona spustili su se šumom do prvih vakufskih kuća. Naši puškomitraljesci čiste prostore između kuća. Neprijatelj je Vakuf brzo praznio i bežao putem, oranicama i livadama s obe strane Vrbasa. Putem odstupa artiljerija i komora sa zaštitnicom od nekoliko tenkova. Sve je to »začepilo« čitavu dolinu niz Vrbas ka Bugojnu - klasična slika pometnje i neprijateljskog poraza.

Nemačka zaštitnica, u jačini od oko 500 vojnika, povratila se u Vakuf u pratnji tenkova. Naš protivkolski topčić počeli smo spuštati niz strane Strmice, da bismo tukli tenkove.

Naše brdske baterije nema »ni od korova«. Nju nije uspeo da pronađe ni kurir koji joj je, posle bežanja Nemaca sa Mačkovca, nosio naređenje da nas sledi. Drugi kurir ih je jedva pronašao. Obećali su da će doći, ali ih nema.

Naši artiljerci još nisu imali smisla za sadejstvo sa bataljonima. Čim pešadija pređe u napad i potisne neprijatelja, oni pronađu neku kolibu ili kuću i zabiju se u nju. Da su nas pratili do Strmice, kako smo im naredili, napravili bismo rusvaj od nemačkih kolona sabijenih u bežanju.

Takođe je zakasnio i 2. bataljon, koji je bio u rezervi, pa nam nedostaje snage za dalje gonjenje Nemaca. Potpuni poraz ove nemačke grupacije bio je očigledan, a izmakli su nam ispred nosa.

Na levom krilu našeg fronta, kod 4. proleterske brigade, još se vodi borba. Osluškujemo i pogledamo ne bi li nazreli dejstvo 1. proleterske divizije preko Vrbasa. Povremeno se čuje pripucavanje, ali vrlo daleko i slabo. Neupoznati smo sa situacijom kod njih.

Jedno vreme je, između našeg ulaska i nemačke bežanije, Vakuf bio skoro potpuno ispražnjen. Ne osećajući nas više za leđima, a pošto je spasila artiljeriju i komoru od zarobljavanja, nemačka se komanda sredila i oslobodila panike. Nemci vrše protivnapad uz podršku tenkova i potiskuju vod 4. bataljona iz bunkera. Negde iz doline Vrbasa, ispod Vakufa, počeše da nas tuku nemačke haubice i teški bacači«.

Drugo gubljenje veze sa bataljonom brdskih topova dogodilo se u borbama oko Kalinovika, 22. marta 1943. godine:

»Štab divizije stavio nam je na raspolaganje bateriju brdskih topova. Jedan od drugova iz komande ove baterije, koji nam je došao u štab u selu Obiju, predložio je da ode i pripremi bateriju za dolazak na položaje, kad im javimo. Pošto je loše iskustvo sa artiljercima iz borbi više Gornjeg Vakufa bilo još u svežem pamćenju, dadosmo mu kurira da zna koji je to potok u kome se sada nalaze.

U Kalinoviku i oko njega vlada živost. Posle odspavane noći četnici su izbau- Ijali i lutaju po golim livadama oko Kalinovika. Neko organizovanije kretanje primećuje se na cesti prema nama. Zatim ugledasmo veću grupu, koja je nešto teglila. Verovatno prevlače haubicu. Uskoro nas istureni osmatrači obavestiše da se primećuje živost kod četnika na položajima Ljubina brda, a malo zatim da se jedna kolona oko 200 četnika kreće u pravcu Kačuna (k. 1397) i Kukuline (k. 1325).

* Ovo je bilo prvi put da jedinice 2. proleterske brigade kreće u borbu u pratnji naših tenkova. Samo jednom ranije, u napadu na Kupres 28. decembra 1942, upotrebile su ustašku tanketu zaple- njenu u Livnu.

18

U susret ovoj koloni poslali smo 1. i 4. bataljon pravcem Titin do - Kačina šuma, daje presretnu i razbiju, a zatim da produže ka selu Jelašca i dalje, prema dobivenoj zapo vesti za napad na Kalinovik.

Kurir koji je otišao da dovede bateriju brdskih topova vrati se neobavljenog posla. U potoku gde se juče nalazila nema je više. Raspitivao se kod jedinice 2. dalmatinske brigade, ali niko ne zna gde je baterija »strugnula«.

Tako su se i borbe oko Kalinovika završile bez učešća ove brdske baterije, čija se komanda nije trudila da održava vezu sa štabom 2. proleterske brigade. Bitka za Kalinovik dobijena je manevrom jedinica 2. proleterske brigade, pa je čak zapjenjena i četnička haubica, koja je u nekoliko navrata tukla naše jedinice.

Od kolikog su značaja bile dobre veze između jedinica i viših komandi sve- doči period između četvrte i pete neprijateljeve ofanzive.

U svoj dnevnik, ispod datuma 21. april, na položaju blizu Čelebića, zapisao sam i ovo: »U 8 časova stiže izveštaj od štaba 2. i 5. bataljona da su na Šćepan- Polje i Uzlup stigli naoružani Pivljani, a daje jedna četa 4. crnogorske brigade ostavljena na Pišću za pozadinski rad. Sa njima su razgovarali telefonom i vele da je situacija u Crnoj Gori dobra; vrši se mobilizacija ljudi za naše jedinice do 35 godina starosti. Izveštaj smo prosiedili preko štaba 2. dalmatinske brigade za Vrhovni štab.

U 10,45. časova stiže pismo iz štaba divizije:- Nemci od Goražda kreću obalama Drine ka Foči;- 4. crnogorska brigada nastupa pored Komarnice ka Šavniku - zato je po

trebno da 2. proleterska brigada, sa tri bataljona, čisti Crkvice i vezuje neprijateljske /četničke/ snage koje ugrožavaju levi bok 4. brigade;

- naša brigadna intendantura da organizuje ishranu za ranjenike u Buno- vima, Zavajitu i Celebiću;

- pozajmljeni brdski top vratiti 1. proleterskoj diviziji.U vezi sa đobijenim pismom naređujemo:- da 4. bataljon smeni 2. i 5. na Zlatnom boru;- da 2. bataljon izađe na Rudine, a sa dve čete do Nikovića i da se sve čvršće

poveže sa 4. crnogorskom brigadom, dejstvujući na neprijatelja gde ga bude bilo;- da 5. bataljon, za sada, ostane na prostoriji Uzlup - Lijećevina - Šćepan-

Polje /podaci dobijeni preko telefona od čete 4. crnogorske brigade nisu se slagali sa podacima iz pisma štaba divizije o četničkim snagama na Crkvinama, te smo, zbog teškoća ishrane na Pivi, prebacili samo dva bataljona/;

- 1. bataljon ostaje u selima Ječmište - Celebić - Radonjići, a 3. u Suho Polje i Velenići.

U 13 časova Lune odlazi za Uzlup, a ja za Zlatni Bor. Usput sam sreo Koču /Popovića, komandanta 1. proleterske divizije/ i malo smo porazgovarali. I Koča je čuo da su PLjevlja bombardovana. Naše jedinice u Hercegovini zauzele su Stolaci Ljubinje.

Štabu divizije smo odgovorili na njegovo pismo i poslali podatke kojima mi raspolažemo o situraciji na Pivi i u ostalom delu Crne Gore. Stab 2. dalmatinske smo takođe obavestili o svemu«.

Dan kasnije iz rejona Zlatnog Bora: »U 2 časa stiže izveštaj od štaba 2. dalmatinske brigade iz Orahova. Kod njih nema ništa naročito novo, sem što su i oni prevarili jedan italijanski transportni avion, te im je bacio poštu i nešto malo hrane za opkoljeni italijanski garnizon na Ćelovini. U pošti je bilo više primeraka lista »Glas Crnogorca«, namenjenih četnicima.

U 14 časova stigla je pošta iz štaba naše divizije za nas i 4. brigadu. Materijal za 4. brigadu poslali smo preko naših bataljona na Pivi. U 18 časova štab divizije nas obaveštava o novostima: 7. krajiška brigada je na Zabljaku, 4. crnogorska pod Šavnikom, a 5. crnogorska vodi borbu sa Italijanima na pravcu Nikšića. Pljevlja su dva puta bombardovana.*

* Po italijanskim dokumentima, Nemci su nekom zabunom bombardovali Pljevlja.

19

U 16 časova Lune sa Sćepan-Polja prosleđuje nam telefonski izveštaj 2. ba- taljona sa Rudina o situaciji na Pivi i u Crnoj Gori. Događaji se razvijaju povoljno, četničke jedinice se raspadaju.

U 20 časova poslali smo izveštaj štabu divizije, kraćim putem, preko 2. bataljona i pravo na Žabljak.

Radio »Slobodna Jugoslavija« javlja da su partizani kod Niša oslobodili jednu kompoziciju zarobljenih Rusa. Crvena armija napreduje ka Novorosijsku.

Članak druga tita u brigadnom listu

Prekjuče je stigao članak druga Tita za naš brigadni list.

(Ovaj članak druga Tita nisam zapisao u dnevnik zbog njegove obimnosti, ali sam sačuvao jednu kopiju i predao je, kao i ostale dokumente kojima sam raspolagao. Tada mije ovaj članak pomogao da završim svoj prilog za 5. broj brigadnog lista »Bez predaha«. Pored toga, članak druga Tita je potpuna potvrda pređenog jednogodišnjeg perioda 2. proleterske brigade i svih činjenica koje su zapisane u mom Dnevniku. Drugim rečima, sve istorijske činjenice zapisane u mom dnevniku najbolja su ilustracija članka druga Tita)«.

Sutradan: »Stigli su naši kuriri Cikalo i Cavo* iz Vrhovnog štaba. Drugovi nam pišu da opravimo most na Uzlupu i Šćepan-Polju,", da se uspostavi telefonska veza sa Žabljakom i Šavnikom,* i da možemo vršiti mobilizaciju ljudi do 40 godina starosti. Stiže i pismo od štaba 2. dalmatinske brigade. Oni traže konje za prenos ranjenika Centralne bolnice. U 8 časova poslali smo pismo Lunu da uputi konje iz 5. bataljona za prenos ranjenika, a štab 2. dalmatinske smo oba- vestili kad će im prispeti konji iz naših jedinica.

Narednog dana iz sela Zlatni Bor: »Naš 2. bataljon iz Nikovića izveštava nas telefonom daje Šavnik u našim rukama«.

KURIRI DRUGE PROLETERSKE

Kad je reč o kuririma 2. proleterske brigade, treba ponovo istaći da su to bili najbolji borci brigade, do krajnosti odani svojoj Komunističkoj partiji, spremni da u svakoj prilici polože i svoj život za izvršenje poverenog zadatka. Njihov ponos se graničio sa avanturizmom i romantikom najboljih junaka iz narodne poezije i ranije istorije naših naroda. U posleratnom periodu razgovarao sam sa preživelim pojedincima iz ove naše najpouzdanije službe veze. Niko od njih nije imao u džepu četničku kokardu ili ustaški znak, da bi njima zamenio crvenu petokraku sa srpom i čekićem prilikom probijanja kroz neprijateljske redove. Zato su oni danas na odgovornim funkcijama u našoj JNA, većinom u činu pukovnika ili generala. U doba rata bili su to nestrpljivo očekivani drugovi u svim jedinicama i štabovima, koji su donosili najnovije vesti i bili vesnici novih pregnuća i novih pobeda. O njima su se starali svi u jedinici, od komandanta do poslednjeg borca, kao i organi narodne vlasti. O tome svedoči i ova sačuvana legitimacija kurira Jovana Nedovića /sada pukovnika JNA u penziji/.

* Dragutin Milošević Ćikalo, borac, rođen 1926. u Vigošću kod Arilja, trgovački pomoćnik, 'an SKOJ-a, poginuo u s. Mioski kod Prijepolja, 4. decembra 1943.

Bogoljub Lazarević Cavo, borac, rođen 1926. u Velereču kod Gornjeg Milanovca, zemljoradnik, član SKOJ-a, poginuo u G. Milanovcu oktobra 1944. Obojica su pripadali najmlađoj generaciji u 2. proleterskoj brigadi, a kao izvrsni borci bili su kuriri štaba brigade koje smo poslali u Vrhovni štab radi veze.

** To su bila dva žičana viseća mosta, sa kojih su četnici u bežanju pobacali daske i olabaviliužad.

*** Telefonska veza sa Pišća je već ranije bila uspostavljena.

20

L E G I T I M A C I J A

Za druga Jovana Nedovića, kurira štaba II proleterske brigade, koji putuje službenim poslom.

Mole se usputne partizanske vlasti da imenovanom ne čine nikakve smetnje, nego da mu, po potrebi, ukažu svaku pomoć, tj. da mu se dade potrebna pratnja ako je bude zahtevao ili da mu se stavi na raspoloženje konj ili ma koje drugo prevozno sredstvo radi bržeg i lakšeg obavljanja njegove dužnosti.

SMRT FAŠIZMU - SLOBODA NARODU!

Za Štab /mesto pečata/

Pol. komesar, drug.Mil. Kušić

Komandant, drug Ljub. Đurić

Štab 2. proleterske brigade imao je dvojicu verovatno najmlađih kurira u našoj vojsci - Miška i Marka. Mihailo Erčević Miško, rodom iz Vrnjačke banje, stupio je u 2. šumadijski partizanski odred 1941. u svojoj jedanaestoj godini. Njegov nerazdvojni drug, Marko Vasiljević, rodom iz Olova, stupio je u 2. proletersku brigadu jula 1943, u svojoj trinaestoj godine. Svi borci 2. proleterske brigade voleli su ova svoja dva najmlađa druga. 0 njima je već pisano. Miško je umro posle rata, a Marko živi sa porodicom u Kladnju.

NEISPRAVNA RADIO STANICA

Naravno, sistem veza u našoj vojsci nije ostao samo na kruririma. Sa osnivanjem divizija, gotovo sve divizije naše vojske bile su povezane sa Vrhovnim štabom radio-stanicama. Kasnije, uporedo sa formiranjem korpusa, veze su se još više usavršavale. Po svim jedinicama su nicala odeljenja za vezu, koja su olak- šavla komuniciranje između jedinica, kao i između organa narodne vlasti na oslobođenim teritorijama. Međutim, sve to nije išlo uvek glatko. Iskrsavale su nebrojene teškoće sa kojima su se suočavali štabovi, pa i sami organi veze. Evo šta je o prvom kontaktu sa radio-stanicom zabeleženo u mom ratnom dnevniku /bio je četvrtak 13. maja, rejon Kruščice/:

»Krcun i ja komandovaćemo na ovom sektoru 6. istočno-bosanskom, Ma- jevičkom i našom brigadom. Ove tri brigade sačinjavaće Drinsku operativnu grupu, čiji će se štab od sutra nalaziti u selu Zavajitu.

Prema direktivi Vrhovnog štaba, 2. proleterska i Majevička brigada ostaće na prostoriji Šćepan-Polja, Ustikoline, Han-Sohe, a 6. istočnobosanska na pravcu Goražde - Ćajniče. Osnovni su zadaci:

1. Zaštita naših bolnica;2. Zaštita oslobođene teritorije /zapadni deo Sandžaka/;3. Učvršćivanje narodne vlasti.

Veljko će nam ostaviti radio-stanicu, čiji je akumulator nešto neispravan.«Sutradan: »Izjutra smo krenuli za selo Zavojit. Veljko je ostao zbog ugovo

renog vremena za radio-vezu sa Vrhovnim štabom, da pokuša da je uspostavi.Oko podne stiže i Veljko. Nije mogao uspostaviti radio-vezu zbog neisprav

nog akumulatora. Predao mi je ranije izveštaje 6. istočnobosanske brigade i n.je-

* Pavle Ilić Veljko, pomoćnik načelnika Vrhovnog štaba, član KPJ; umro posle rata.

2 1

gove izveštaje Vrhovnom štabu do našeg dolaska. Ostavio nam je i radio-stanicu da pokušamo uspostaviti vezu, ako budemo uspeli da napunimo akumulator«.

Pošto nismo uspeli da napunimo akumulator, te radio-stanica nije proradila, noću između 15. i 16. maja napisali smo izveštaj Vrhovnom štabu. »U 9,30 časova kurir je odneo izveštaj za Vrhovni štab do štaba 7. divizije, odakle se prenosio dalje. Tako se i štab 7. divizije obaveštavao o novostima na našem sektoru.

U 17. časova vratio se kurir iz štaba 7. divizije sa potvrdom o prijemu izveš- taja za Vrhovni štab i da će ga radio-vezom prosiediti Vrhovnom štabu«.

Pored nezgoda i teškoća sa radio-stanicom, koja nam je prvi put dodeljena na upotrebu, glavobolju nam je zadavala i 6. istočnobosanska brigada. Naime, ova brigada je dugo vremena, od svog osnivanja pa sve do tih dana, samostalno operisaTa u ističnoj Bosni, tako da nije bila naviknuta na koordiniranje sa drugim jedinicama. Više dana nismo mogli da uspostavimo vezu sa njom. Slali smo specijalne patrole. Ćak i čete, ne bi li uhvatili vezu s njom, ali uzalud. To je isto činila i Majevička brigada, po našem naređenju, ali ni ona nije mogla uspostaviti vezu. Situacija je bila ozbiljna - zbog priprema neprijatel jskih jedinica za petu ofanzivu i njihovog kretanja komunikacijama Sarajevo - Foča - Goražde - Čaj- niče - Pljevlja. Mi smo, već tada, izneli svoje mišljenje Vrhovnom štabu: da Nem- ci raspoređuju svoje jedinice oko slobodneteritorije, što može biti nagoveštaj nove ofanzive. Ovo mišljenje potkreplili smo saznanjem da su nemačke jedinice već stigle i u Nikšić, a da nemačka avijacija izviđa pravce Gacko i Nikšić.

Problem održavanja veze sa 6. istočnobosanskom brigadom ozbiljno nas je zabrinjavao, sve dok nije rasformirana Drinska operativna grupa brigada.

A onu neispravnu radio-stanicu, koju nam je ostavio Veljko, izneli smo iz pete neprijateljeve ofanzive i poslali je Vrhovnom štabu, 24. juna 1943, prilikom oslobođenja Olova.

Inače, u oslobođenom Olovu, na planu održavanja veza sa saveznicima, desio se i jedan zanimljiv slučaj.

Uveče oko 22 časa 25. juna došao je k nama drug Tito. Grdio nas je zbog vatri. Dva engleska aviona trebalo je da bace sanitetski materijal u toku ove noći.

Četvrti bataljon 2. proleterske brigada je, na svoju ruku, zapalio vagone sa građom koji su se nalazili na železničkoj stanici. Te noći, saveznički avioni trebalo je da bace sanitetski materijal. Vatre su mogle izazvati zabunu. Obaveštenjeo dolasku savezničkih aviona stiglo je od štaba naše divizije prekasno, posle čega se pristupilo paljenju vagona - a tada je naišao drug Tito. Ljutnja druga Tita na naš štab interesantna je i zbog događaja iz prethodne godine. Naime, 25. juna1942. naša brigada je trebalo da krene u 21 čas preko Širolja, pored Krbljina na Ječmeni, pa dalje, do Gvoznog polja. Prema zapovesti, za našom brigadom kretao se Vrhovni štab. Taman kad smo hteli da krenemo, stigao je načelnik V$ Arsa Jovanović i počeo da pravi razne kombinacije kuda da se kreće, jer su četničke bande pripucale na naš 4. bataljon koji je otišao kao leva pobočnica glavne kolone. Uskoro je došao drug Tito i sve nas izgradio što gnjavimo sa pokretom. Se- ćajući se ovog događaja iz prošle godine, rekosmo drugu Titu da nas često ne grdi - samo jednom godišnje, i to istog datuma, pa skoro i u isti čas...

SAVEZNIČKE MISIJE

Na planu održavanja veza sa saveznicima bilo je i iznenadnih susreta. Tako smo 14. jula 1943. u Savičićima, kod mog zamenika Luneta, zatekli jednog Engleza, člana engleske vojne misije /rodom je Ličanin/ koji je krenuo za štab divizije.*

* Stevan Serdar, šef prve engleske misije, koja se spustila padobranom, 21. aprila 1943. kod KJädnja, sa dve ispravne radio-stanice i ličnim naoružanjem. Sa njim su bili Đuro Diklić i Milan Dru- žić, svi članovi KP Kanade, a Serdar i Diklić španski borci. U Kairu su završili diverzantski kurs. Na slobodnoj teritoriji u Šekovićima proveli su dva meseca, gde su upoznali Branu Savića, Hasana Br- kića i Rodoljuba Colakovića. Prema nama su se držali konspirativno, a u štabu divizije Peko ih je prepoznao. Serdar je omogućio dolazak majora F. Dikina u Vrhovni štab. Serdar je u penziji, aktivan društveno-politički radnik.

2 2

Preko radio-aparata saznavali smo za krupne događaje, koje su potvrđivale naše radio-stanice. Na primer, 8. septembar, 1943. u Jašanici kod Foče, najpre »Slobodna Jugoslavija«, a kasnije i radio-London objavili su daje Italija bezus- lovno kapitulirala. Primirje je potpisano i neprijateljstva obustavljena. Takođe smo tada saznali da je Crvena armija oslobodila Staljngrad i Krasnoarmejsk i, na taj način, očistila Donbas i nastavila napredovanje. O ovim događajima izves- tili smo naše jedinice.

Ljubodrag Đurić

TITO NAS VRAĆA U ALBANIJU

Pozdravio sam se s drugovima koji ostaju i nastojao da se još malo nadišem vazduha na slobodnoj teritoriji.

Kao brod po uzburkanom moru, s mnogo podvodnih grebena i neizvesno- sti, otisnuli smo se 3. oktobra 1942. godine.

SEDAMNAESTORICA ODABRANIH

Nas sedamnaest - četa mala ali odabrana (neka mi se oprosti što to kažem), krenuli smo na put uvereni da ćemo stići tamo gde smo naumili. Svaki je imao poseban zadatak: neki da ostanu u jednom, a drugi u drugom mestu Crne Gore da pomognu organizacijama i partizanskim grupama i prenesu bogato iskustvo Pete proleterske. Blažo, ja i Vojo Todorović, koji nam se priključio u Piperima, morali smo da nastavimo put u Albaniju.

Nas sedamnaest - kao jedan. Zajedno smo pošli sa slobodne teritorije. Trebalo se probijati kroz neprijateljske redove, prevaliti veliku razdaljinu, sve kroz teritoriju koju kontrolišu neprijatelji. A i kroz teritoriju prestravljenih seljaka: jedni su se plašii četnika i ustaša, drugi partizana - zavisno od toga za koga su vezani, za nas ili za okupatora. U rasplamsaloj oružanoj borbi neutralnih je teško moglo biti.

Po merilima na slobodnoj teritoriji, hrane smo poneli dosta-čak mnogo. Za ondašnje prilike dosta smo dobro i odeveni i obuveni. Sastav grupe bio je takav da sam se divio svakom, i svim skupa, jer su oni prošli kroz proletersku brigadu. Sigurnije gaze, samouvereni su, odvažni i hrabri. Jedan za drugim - razvukla se kolona ponekad i sto metara pa izgledamo još snažniji nego što jesmo.

Organizacija je bila besprekorna. Ni sada ne znam ko je za šta bio odgovoran. Da priznam: nisam se tada ni interesovao za to - bio sam uveren da je to vrlo organizovana i jaka grupa, u stanju da izvrši i mnogo teži i složeniji zadatak od probijanja do Crne Gore. Uočio sam da se za sve pita Blažo.

Išli smo dosta brzo. Dobar deo puta prevaljivali smo danju, a noću se odmarali. Put je, uglavnom, vodio preko planina i šuma dosta udaljenih od naselja. Kad smo se susretali s retkim putnicima ili čobanima, predstavljali smo se kao prethodnica velikih partizanskih snaga. Koristili smo takvu priliku da s njima porazgovaramo, da dobijemo neko obaveštenje o kretanju neprijatelja, a zatim da pristupačno objasnimo ciljeve narodnooslobodilačke borbe, navodeći dokaze da je pobeda na našoj strani.

Za orijentaciju su nam služile dobro poznate planine preko kojih su ovi drugovi prošli s brigadom, a i ja sam tuda išao prema Vrhovnom štabu. Negde je bila staza, negde bespuće, čestar, vrlet, proplanak. Oprezno smo zaobilazili naselja. Bili smo spremni na svako iznenađenje. Ravnicu blizu naselja prelazili smo ubrzano noću, nismo smeli da pušimo, a o zaostajanju nije moglo biti ni govora.

23

Bio je, koliko se sećam, treći dan putovanja. Blažo je dobio visoku temperaturu. Morali smo ići dalje - svako zadržavanje bilo je opasno jer nas neprijatelj može otkriti, morali bismo se sukobiti s njim i rizikovati zadatke koje smo primili, pa i svoje živote. Blažo je ulagao poslednji napor da izdrži, ali mu je snaga ponestajala. I bez nekog dogovora, pronađeno je rešenje: Mihailo Tiodorović, mlad i snažan, obuhvatio gaje, i tako reći, poneo. Blažu su noge dodiraivale zemlju. Mihailu je pomogao Vlado Gatolina. Tako je trajalo dva dana. Blažo je i dalje imao visoku temperaturu, što smo utvrđivali dodirom ruke, jer toplomer nismo imali. Ipak, kolona se kretala bez zastoja i sve se više udaljavala od slobodne teritorije. Da Blažo nije bio bolestan, brže bismo odmicali.

Već smo prešli dobar deo puta, istina ne tako opasnog, preko Bitovnje, Bjelašnice i Igmana i zanoćili na Treskavici. Iako smo se osećali dosta sigurnim, za svaki slučaj su određeni drugovi koji će u smenama čuvati stražu. Umorni, nismo mogli birati mesto gde ćemo leći-važno je samo da bude ravno, a onda smo na brižnu prikupili lišća i napravili ležaje.

Sutradan, Blažo se osećao bolje. Radovali smo se svi posebno Mihailo. Prema našem »pregledu«, temperatura mu je spala. Hrane i duvana još smo imali. I dobru kondiciju.

Bez teškoća smo prešli Zelengoru i stigli u kanjon Sutjeske. S mesta gde smo zastali radi odmora videli smo levo, niz Sutjesku, tragove neprijateljske ofanzive- opustošenu i popaljenu Vrbnicu i ostatke još nekih popaljenih sela. Desno od nas, uzvodno, dizale su se visoke okomite planine. Do nas je dopirao huk Sutjeske. Osmatrali smo desno, levo - nigde žive duše. Bio je dan. Osećali smo se kao u nekom bezljudnom prostoru.

Spustili smo se niz okomitu stranu i brzo se našli kod reke. Pored nje krivuda uska staza, na nekim mestima toliko uska da se dvoje jedva mogu mimoići. Krenuli smo tom stazom. Sjedne strane je provalija, nad rekom, s druge vrletna, stenovita planina. Nema ni najmanjeg prostora za eventualno manevrisanje.

Na čelu kolone iš^o je krupni kao od brega odvaljen Vlado Gatolini, a za njim ostali, u razmaku od pet, šest koraka. Dosta brzo smo se uvukli u kanjon. Činilo mi se kao da se klisura za nama zatvara. Ali brzo smo se i iznenadili. Na pedeset metara ispred nas čuli su se pucnji i žagor. Pucnji iz dvadesetak pušaka nisu prestajali. Kao daje neko šenlučio. Klisura je odjekivala. Pucnjava je postajala sve bliža, a staza uska - mesta da se sklonimo dok prođu oni koji pucaju nema: desno je ambis nad rekom, a levo surova stena. Da se vratimo - niko na to nije ni pomišljao, jer samo što se nismo u klancu sreli s neželjenima. Šta da se radi? Brzo je odlučeno: nastaviti put, a kako se snaći u slučaju iznenađenja,o tome smo se ranije dogovorili. Trebalo je da Vlado Gatolini stavi na kapu četničku kokardu, a mi ostali da se ponašamo kao četnici i da pri pozdravu pazimo da se slučajno nekom od nas ne omakne da kaže »druže« nego »dobara dan, braćo«. Vlado će reći da žurimo na Fazlagića kulu da se osvetimo ustašama za pokolj srba.

DARA KAO »ČETNIČKI MOMČIĆ«

Vlado je hitao pred nama, a mi u razmacima za njim. Zabrinuti smo: kako se susresti sa naoružanim ljudima, ili ruljom koja je, možda, krenula u pljačku muslimanskih sela? Na uskoj stazi našli smo se oči u oči s gatačkim četnicima. Susret se nije mogao izbeći. Četnici su bili iznenađeni,jer su računali daje to teritorija koju oni kontrolišu, a mi još više - nismo očekivali susret s njima. Ali, tu smo, nema se kuda.

Vlado im je nazvao boga i oslovio ih sa »braćo«. Na šajkači mu je sijala kokarda. Kao »komandir«, upitao je koliko je daleko Fazlagića kula. »Žurimo, ljudi su umorni« - rekao je »komandir«. Gatački četnici, u ovom slučaju neorganizo- vana rulja spremna za pljačku, požurili su, zbog autoritativnog izgleda našeg »ko-

USRED KLISURE - ŠENLUČENJE

24

mandira«, da što preciznije odgovore gde se nalazi Fazlagića kula i kojim putem » da najbrže do nje stignemo. »Komandir« im je zahvalio i počeli smo da se mi

moilazimo. Bilo je na putu tako uskih mesta da smo morali da se jedan drugom očešemo o rame.

Svi smo bili zabrinuti da Dara Čokorilo ne skrene pažnju na sebe. To je bila zdrava, snažna, lepa partizanka. Dok smo mi muškarci imali manje ili veće brkove, a već desetak dana nismo se brijali, ona je upadala u oči svojim lepim, okruglim, preplanulim licem i crnim očima. Doduše, što je bolje mogla uvukla je kosu pod šajkaču, kaiševi od puške i pištolj donekle su joj umanjili grudi, pa je gatačkim četnicima mogla da liči na zdravo i jedro golobrado momče.

Napeta neizvesnost: dovoljna je i najmanja neopreznost s naše strane pa da dođe do krvi; i najmanji njihov pokušaj mogao bi da bude povod za pokolj na tom uskom prostoru. Njih je bilo mnogo više, a mi smo bili organizovaniji, vičniji borbi, hrabriji.

Mimoilaženje u klisuri Sutjeske dosta dugo je trajalo - mnogo duže nego da su uslovi normalni. Nervi su nam bili zategnuti kao strune. Gatački četnici su prolazili ne zadržavajući se. Možda su poverovali da smo četnici, gotovo kada imamo onakvog »komandira«, s pravom kokardom na kapi. Ako je neko od njih i posumnjao, sumnju je krio u sebi. Nije mogao znati koliko nas ima u koloni, jer smo se kretali u razmacima od pet i više koraka. Bili smo dobro odeveni i uhranjeni i, što je najvažnije, dobro naoružani. Na kraju, ako je neko i posumnjao, mogao je da pretpostavi da možemo biti prethodnica neke veće jedinice. U tesnacu Sutjeske i njima je bilo tesno i stalo da se mirno mimoiđemo.

! Sve se srećno svršilo. Bili smo »četnici«, makar kratko vreme.

MUKE DO SKADRA

Posle dugog i napornog puta, naišli smo na grupu partijskih radnika iz nik- šićkog sreza. Mislim da ih je bilo više od deset. To su bili članovi Okružnog komiteta KPJ za Nikšić. Tu sam prvi put sreo Veljka Zekovića, sekretara OK. Njihovom, a i našem, radovanju nije bilo kraja. Oni su se radovali što su nas videli, što će jedan broj drugova ostati na tom području da se s njima bore, što su čuli0 uspesima naših brigada, a mi - što smo bez sukoba prevalili put od Vakufa do iznad Nikšića.

Drugovi iz Nikšića toplo su nas dočekali i dobro nahranili. Blažu i meni se žurilo. S nama idu i Vlado Gatolini, Vojo Lakčević, Mihailo Tiodorović i Vukosav Božović. Oni će ostati na trenu podgoričkog sreza, sem Voja Lakčevića, koji će produžiti za Kosovo i Metohiju. S drugovima iz Nikšića dogovorili smo se, kako1 kojim najsigurnijim putem da idemo dalje.

Došli smo u Pipere. Blažo je održao sastanak sa članovima Okružnog komiteta KP za Podgoricu, čiji je sekretar bio Ratko Radović. Stanje u Crnoj Gori bilo je znatno bolje nego u junu i julu. Drugovi su počeli, uz veliku predostrožnost, da silaze u sela i povezuju se s proverenim prijateljima pokreta. Tada nije bilo mnogo akcija čišćenja, kada su okupator i četnici mobilisali sela da gone partizane i pretražuju čitave planine. Nije se ni često oskudevalo u hrani.

Trebalo je da se ovde rastanemo još od nekih drugova. Mihailo je verovao da će ići s Blažom i sa mnom u Albaniju. Razočarao se kada je Blažo saopštio da će s nama ići Vojo Todorović, koji treba da svojim vojnim iskustvom pomogne Albancima. Mihailo, koji je za vreme čitavog putovanja bio nasmejan, odjedanput se namrgodio, oči su mu zasuzile. Nije mogao lako da podnese rastanak s Blažom, ali se morao pomiriti sa odlukom. Ni Vukosavu i Vladu, koji ostaju na ovom terenu, nije lako pao rastanak s nama. Vojo Lakčević morao je da se poveže sa Stankom Burićem i da se zajedno s njim prebaci na Kosovo i Metohiju, radi pomoći Oblasnom komitetu. Rekli su nam da je Stanko bio ranjen, da mu je rana zarasla i da može da izdrži i najveće napore. Žao mi je što se toga puta

25

nismo sreli. Bio je daleko od Piperà dva-tri dana hoda. Nalazio se s grupom pozadinskih radnika u Bjelopavlićima.

Sve do Skadra putovali smo, uz velike muke, uglavnom noću. Pored jezera nas je prebacio švercer Šaćir Otvić, koji nam je dao »besu« da će sve biti u redu- i bilo je. On nas je i povezao s grupom od sedam albanskih gerilaca, naoružanih italijanskim puškama i revolverima. S njima je bio Ćamilj Gavoči, član Okružnog komiteta za Skadar.

U grad smo ušli noću: njih sedmorica naoružani i u italijanskim uniformama, a nas trojica - Blažo Jovanović, Vojo Todorović i ja - kao da smo uhapšeni. Išli smo mračnom ulicom. Radnje su već bile zatvorene. Građani su se sklanjali. Navikli na takve noćne patrole, koje su im ponekad pravile neprilike, gledali su da izbegnu svaki konflikt sa »Italijanima«. Posle brda, planina i kučkog krša, zatim maratonske trke i prepona do Skadra, sada se krećemo kroz grad kao okupacijska vojna patrola. Čudna vremena.

Iz Skadra je uspostavljena veza sa Centrlnim komitetom KP Albanije. Stigla je poruka da se možemo prebaciti automobilom. Drugovi iz Skadra snabdeće nas lažnim legitimacijama. Blažo je to kategorički odbio. Poručio je da iz sedišta Centralnog komiteta upute jedan odred partizana koji bi nam došao u susret, a mi ćemo se dogovoriti sa Skadranima kada, kako i preko kakve veze da krenemo. Centralni komitet složio se s tim i odmah uputio grupu partizana. Kod nas su došli Vasilj Šanto i Tuk Jakova.

Teren koji je trebalo da pređemo bio je vrlo težak, pretežno planinski, bez komunikacija. To je područje Mirdite i Matija, najzaostalijeg dela Albanije, gde pokret nama nikakvog uporišta. Odatle se regrutuju ljudi za miliciju i žandarmeriju. Tu je nekad imao jak oslonac Ahmet-begZogu. I pored ovakvih teškoća, Blažo je bio kategoričan da se ne ide automobilom. Sigurnije je, kaže, putovati i u takvim uslovima, jer se možemo braniti, a iz automobila je to teško.

FIJAKEROM - U TIRANI

Nekoliko dana i noći putovali smo pešice do Tirane. Vodiči su nam bili čak i neki odmetnici, a susretali smo i komite. Najzad, kad smo izmrcvareni stigli u glavni grad, strpali su nas u fijaker.

Tako smo se i provezli kroz Tiranu, koja je u to doba bila dosta živa. Gledali smo vojne i policijske patrole kako promiču pored nas, građane kako žure kućama, kako šetaju ili zastajkuju u grupama. Išli smo po asfaltu i kaldrmi, gledali reklame i izloge. Iako nam je u fijakerima i ugodno i lepo, nestrpljivo očekujemo da što pre izađemo iz grada.

Sa periferije smo nastavili put prema planini Dajti. Išli smo celu noć. U zoru smo stigli na vrh planine. Tamo nas je dočekala prava partizanska patrola. To je bila grupa od deset naoružanih boraca. S njima je bio i dr Imer Dišnica, kooptirani član Privremenog CK. Odveli su nas u Labinot, sedište Centralnog komiteta. Veselju nema kraja. Albansku partiju je priznala Kominterna: doneli smo im pisma druga Tita. U Labinotu smo našli Miladina, Envera Hodžu, Ljiri Gegu, profesorku (posle rata zbog neslaganja sa politikom CK KPA osuđena na smrt i streljana) i Ramadana Čitaka. Bili su u jednoj zgradi koja je više ličila na kolibu, a udaljena je oko tri kilometra od Labinota.

Vreme je učinilo svoje. Svi su mi sada izgledali zreliji nego kada sam pošao od njih. Odgovornost pred svojim narodom i Partijom, uslovi rada i borbe terali su ljude da brže uče, realnije gledaju na situaciju i kadrove, da se prilikom odlučivanja mnogo više oslanjaju na činjenično stanje.

Opet elegantan i u automobiliu. Bio je već kraj novembra 1941. kada smo se našli u Labinotu. U Albaniji su tada funkcionisali okružni komiteti u Tirani, Skadru, Draču, Valoni, Arđirokastri, Korči, Elbasanu i Beratu. Organizacija se brojno povećala - bilo je oko 900 članova. Operisalo je nekoliko partizanskih odreda, a i gerilske grupe u gradovima izvodile su akcije i diverzije. Oružana borba

26

partizana uzimala je sve više maha. Drugim rečima - ratovalo se. Veće akcije preduzimane su i ranije, krajem 1941. i početkom 1942. Kod Elbasana su zapaljena dva magacina s municijom, a kod Valone četiri barake takođe s municijom. Po jednoj proceni uništeno je oko 180 tona eksploziva. I u Tirani je dignut u vazduh jedan magacin municije, u Korči zapaljen senjak s velikim količinama stočne hrane.

Po direktivi Kominterne, trebalo je što pre održati Prvu zemaljsku konferenciju KP Albanije i izabrati Centralni komitet. Zauzet je stav da, bez obzira na teškoće i složenu situaciju, delegate treba izabrati demokratskim putem. Meni i Kristu Temeljku postavljenje zadatak da pođemo u Valonu i Arđirokastru i prisustvujemo konferencijama na kojima će biti prorađivani direktiva Kominterne i pisma druga Tita i birani delegati za Zemaljsku konferenciju. I