realizacija - czuns.org...topla dobrodošlica, koju smo uvek imali od strane različitih evropskih...

REALIZACIJA

Centar Živeti uspravno

Republika Srbija - Južnobački upravni okrug

Fakultet tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu

Novosadsko udruženje studenata sa invaliditetom

PARTNERI

DONATORI

Misija OEBS u Srbiji

Republika Srbija,Ministarstvo za rad i socijalnu politiku – Sektor za zaštitu osoba sa invaliditetom

Autonomna pokrajina Vojvodine,Sekretarijat za arhitekturu, urbanizam i graditeljstvoSekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova – Savet za brigu o osobama sa invaliditetom

Komisija za demokratiju Ambasade Sjedinjenih američkih država

IZJAVA

Glavne osnove evropske filozofije pristupačnosti počivaju na priznavanju, prihvatanju i podsticanju prava svih ljudskih bića – na svim nivoima društva – uključujući i osobe sa ograničenjem u aktivnostima u kontekstu koji obezbeđuje visok stepen zdravlja, sigurnosti, udobnosti i zaštite životne sredine. Pristupačnost je bitan atribut održivosti izgrađenog okruženja u čijem je središtu osoba.

EVROPSKI KONCEPT PRISTUPAČNOSTI

Maja 1985: na zahtev Biroa Evropske Zajednice za rad u korist osoba s invaliditetom, Holandski savet osoba s invaliditetom izrađuje studiju o zakonodavstvu i praksi u oblasti pristupačnosti u državama članicama.

Oktobra 1987: holandski CCPT, finansiran od strane Evropske komisije, pokreće inicijativu za evropski priručnik o ujednačenim i standardizovanim kriterijumima u oblasti pristupačnosti, uz nadzor upravnog odbora sastavljenog od eksperata iz različitih evropskih zemalja.

Novembra 1990: objavljivanje Evropskog priručnika, ali izgleda da sadrži previše detalja za koje ne postoji zajednički osnov na nivou Evrope.

1996: predstavljen je novi nacrt, na mnogo manjem broju strana i sa mnogo manje detalja. Naslov mu je Evropski koncept pristupačnosti. Premda ne predstavlja standard, Evropski koncept pristupačnosti preveden je na brojne jezike i koristi se u nekoliko zemalja radi revidiranja pristupa i smernica na nivou države. Evropska Komisija koristi Koncept u promovisanju pristupačnosti.

1999: koordinacija se prenosi sa holandskog CCPT na luksemburšku organizaciju Info-Handi-cap. Marketinške aktivnost u cilju šireg priznavanja Evropskog koncepta pristupačnosti i internet prezentacija.

2002: Odluka da se EKP revidira.

Novembra 2003: Prezentacija revidiranog EKP u Luksemburgu.

Ova publikacija nastala je uz finansijsku podršku Ministarstva za porodicu, društvenu solidarnost i omladinu Luksemburga

© 2007. za izdanje na srpskom jeziku

Izdavači koncepta na srpski jezik

Za izdavače

Urednik

Asistent urednika

Saradnik

Tehnička priprema

ISBN

Prevod na srpski jezik

Korektura prevoda

Adresa na internetu i pristupačna HTML

verzija za srpski jezik

Tiraž

Štampa

Centar „Živeti uspravno”

Novosadsko udruženje studenata sa invaliditetom i Centar „Živeti uspravno”

Stefan Savić i Milica Mima Ružičić-Novković

Miodrag Počuč, koordinator programa za pristupačnost Centra „Živeti uspravno”

Bojana Rudić

Maja Šajfar

Alen Šajfar

978-86-906371-1-9

Vera Knežević

Milica Mima Ružičić– Novković

www.czuns.org /eca

1000

Yutopag, Novi Sad

Tekst

Koordinacija

Ilustracije

© 2003.

Pristupačna HTML verzija

Dizajn

Adresa na Internetu

Francesc ARAGALLUz podršku članovaEuCAN-a

Silvio SAGRAMOLA

Francesc ARAGALLINFOPLA a.s.b.l.Joëlle MAUS-FREYMANNFototeka grada Luksemburga

EuCANc/o Info-Handicap Luxembourg

http://homepage.eircom.net/~1idd/

CHRIS’

www.eca.lu

IMPRESUM

Evropski koncept pristupačnosti “EKP 2003“ preveden je na srpski jezik u okviru realizacije projekta Prepoznavanje koncepta univerzalnog dizajna i dizajna za sve u planiranju i izgradnji

okruženja koji realizuje Centar „Živeti uspravno“ u saradnji sa Novosadskim udruženjem studenata sa invaliditetom, Južnobačkim upravnim okrugom i Fakultetom tehničkih nauka Univerziteta u Novom

Sadu, a pod pokroviteljstvom, Misije OEBS-a u Srbiji, Ministarstva za rad i socijalnu politiku – Sektor za zaštitu osoba sa invaliditetom, Izvršnog veća Autonomne pokrajine Vojvodine i Komisije za demokratiju

Ambasade SAD u Srbiji.

Umnožavanje je dozvoljeno, uz navođenje izvora. Posetite veb prezentaciju za informacije u vezi sa procedurom za prevođenje.

ČLANOVI/CE EuCAN-a 2003.

G. Fransesc Caballol

G. Wolfgang Enzinger

G. Vincent SnoeckGđa Mieke BroedersG. Rodolfo Cattani

Gđa Kapka Panayotova

G. Carsten Graversen

Gđa Marttiina Fränti-PitkärantaGđa Maija KönkköläG. Ari Kurppa

Gđa Catherine CousergueG. L. P. Grosbois

Dr Peter Neumann

G. Gerry KinsellaG. Cearbhall O’MeadhraG. Michal OzminG. C. J. WalshGđa Fionnuala Rogerson

Gđa Mitzi BollaniGđa Daniela Orlandi

G. Andrew BurkeG. EllisG. Ken EwartGđa Lisa FosterG. S. GoldsmithGđa Sarah Langton-LocktonG. C. Wycliffe NobleG. Alan Richards

Gđa Argyro LeventiDr eng. Nikos Sakkas

Dr tehn. Tibor PolinszkyG. Sandor Radai

Andora

Austrija

Belgija

Bugarska

Danska

Finska

Francuska

Nemačka

Irska

Italija

Velika Britanija

Grčka

Mađarska

G. Gilbert HuyberechtsG. Silvio Sagramola

G. Theo BougieG. Maarten van DitmarschG. Louis StegmeijerG. Bas TreffersGđa Els de VriesG. Maarten Wijk

Gđa Edel Kristin HeggemG. Tone RonnevigG. Finn Aslaksen

Gđa Maria Goreczna

G. A. CharanaG. Peter ColwellG. Carlos Pereira

G. Daniel Chindea

G. Francesc Aragall i ClavéG. Nicoleu Juan PujalG. Juan Antonio Romero MejiasGđa Cristiana Rodriguez-Porrero MiretGđa Imma Bonet

G. Finn PetrénGđa Elisabet SvenssonGđa Elena Siré

G. Joe A. Manser

Luksemburg

Holandija

Norveška

Poljska

Portugalija

Rumunija

Španija

Švedska

Švajcarska

IZRAZI ZAHVALNOSTI

Ovaj “Evropski koncept pristupačnosti - EKP 2003.” rezultat je izuzetne saradnje brojnih partnera koji su čvrsto opredeljeni za poboljšanje pristupačnosti izgrađenog okruženja kao bitnog uslova za garantovanje jednakih mogućnosti i puno učešće SVIH građana Evrope.

Objavljivanje “Evropskog priručnika za pristupačnost - 1990.” i “Evropskog koncepta pristupačnosti – 1996.”, od strane holandskog CCPT-a, zahvaljujući entuzijazmu mog prethodnika, Maartena Wijka, predstavlja prekretnicu u razgovorima o pristupačnosti u Evropi.

Članovi/ce Mreže evropskog koncepta pristupačnosti (EuCAN) su dugi niz godina, na dobrovoljnoj osnovi, svojim znanjem i sposobnošću davali doprinos pripremi ovog dokumenta, i na taj način podržavali njegovu evropsku dimenziju. Kao koordinator, želeo bih da iskoristim ovu priliku da izrazim sve svoje divljenje i zahvalnost na njihovoj predanosti.

Ovaj revidirani “Evropskog koncepta pristupačnosti - EKP 2003.” utoliko je poseban što su beskrajni prilozi eksperata uneti u koherentan tekst, koji jasno ilustruje višestruke aspekte pristupačnosti.

Mnoge članke na specifične teme koji upotpunjuju ili ilustruju različita poglavlja ovog dokumenta, dostavljeni su od strane eksperata. Još tekstova obećano je za elektronsku verziju. S tim u vezi, radujem se što mogu da odam priznanje neprocenjivom radu g. Cearbhall O’Meadhra za onlajn prezentaciju dokumenta u pristupačnom formatu za slepe osobe.

Topla dobrodošlica, koju smo uvek imali od strane različitih evropskih institucija, kao i odlični odnosi sa nevladinim organizacijama - posebno s Evropskim forumom za prava osoba sa invaliditetom - i evropskim mrežama, bili su i ostaće važan motivacioni faktor u našem radu.

Pristupačnost postaje prirodna komponenta saopštenja, preporuka i direktiva na nivou evropskih institucija. Želeli bismo da čestitamo donosiocima političkih odluka na njihovoj pronicljivosti u prepoznavanju pristupačnosti kao jednog od suštinskih kriterijuma kvaliteta.

Želeo bih da se zahvalim luksemburškom Ministarstvu porodice, društvene solidarnosti i omladine na podršci, bez koje koordinacija EuCAN-a i izdavanje ovog dokumenta ne bi bila moguća.

Konačno, posebnu zahvalnost dugujemo Francescu Aragallu i C.J. Walshu na njihovoj predanosti i entuzijazmu tokom pripreme “Evropskog koncepta pristupačnosti - EKP 2003.”.

Silvio SagramolaKoordindator EuCAN-a

PREDGOVOR

Ova publikacija “Evropski koncept pristupačnosti “ (EKP) odličan je primer udruživanja stručnjaka iz 22 evropske zemlje na zajedničkom zadatku radi ujednačavanja pogleda na pristupačnost na nivou Evrope.

Revidiran EKP rezultat je višegodišnjih napora u izgradnji evropskog društva za sve.

Kada je, 1999. godine, luksemburška organizacija INFO-HANDICAP preuzela zadatak koordi-nacije mreže EKP od holandskog CCPT-a, naša zemlja još nije bila završila zakonske propise u oblasti pristupačnosti. Naša zemlja je 2001. godine usvojila Zakon o pristupačnosti, ali treba uložiti još mnogo napora da bi se uspostavila prava kultura pristupačnosti.

Saradnja sa mrežom EKP bila je izuzetno konstruktivna i doprinela je jačanju napora u Luksemburgu, a i u drugim zemljama, da se na svim nivoima društva postigne veći stepen ravnopravnosti i pristupačnost za sve građane. Stručnjaci širom Evrope razmenjivali su stavove o pristupu “dizajnu za sve” težeći jednom potpuno uključivom društvu. Zaista smo izuzetno zahvalni na svim inicijativama u ovom pravcu i na iskustvu i doprinosu poznatih eksperata iz oblasti pristupačnosti. Za promenu stavova potrebno je vreme kao i sprovođenje zakona. Stoga smo zahvalni na ostvarenoj saradnji između evropskih naroda.

Takođe bih želela da odam priznanje organizaciji INFO-HANDICAP za njihovu predanost u koordinaciji ovog ogromnog posla i čestitam celoj mreži EKP na uspehu.

Marie-Josée JacobsMinistarka za porodicu, društvenu solidarnost i omladinu

PREDGOVOR OBJAVLJIVANJU EVROPSKOG KONCEPTA PRISTUPAČNOSTI

Kao predsednik Mešovite grupe za osobe s invaliditetom u Evropskom parlamentu pozdravljam ovo izdanje revidiranog Evropskog koncepta pristupačnosti.

EKP je dokazao da je korisno sredstvo za podizanje nivoa svesti među arhitektima, urbanistima, dizajnerima i graditeljima o tome šta znače principi dizajna za sve i univerzalni pristup. Koncept univerzalnog dizajna, koji zastupa EKP, predstavlja kamen temeljac jednog potpuno inkluzivnog društva.

Mreža EKP takođe se pokazala kao značajna snaga u kampanji koja ima za cilj da evropski standardi pristupačnosti postanu obavezujući. Kao mreža eksperata, arhitekata i dizajnera koji rade u oblasti dizajna za sve, pozivajući na zajednički priznatu definiciju dizajna za sve i evropskog standarda pristupačnosti koje bi prihvatile sve države članice EU, podržala je pozive evropskog pokreta osoba s invaliditetom.

Mešovita grupa za osobe s invaliditetom je međupartijska, međunarodna grupa članova/ica Evropskog parlamenta i dugo je vodila kampanju za zakonodavnu inicijativu EU u oblasti pristupa izgrađenom okruženju, dobrima i uslugama. Pristupačnost za sve predstavlja fundamentalno pravo i bilo koja prepreka u okruženju koja onemogućava pristup i slobodno kretanje osobama s invaliditetom ili drugim osobama sa ograničenom mogućnošću kretanja predstavlja diskriminaciju i mora biti prepoznata kao takva.

Kao rezultat stalnog pritiska mešovite grupe za osobe s invaliditetom, tokom ove 2003, Evropske godine osoba s invaliditetom, trenutno je u toku revizija pristupačnosti institucija EU – pre svega Evropskog parlamenta, Evropskog suda pravde, Komiteta regiona i Ekonomsko-socijalnog komiteta. Cilj ove revizije jeste da se, na sveobuhvatan način, uoče nedostaci institucija EU u vezi sa pristupom osoba s invaliditetom, i to na zgradama, u objektima, u informacionim sistemima i praksi u oblasti zapošljavanja. Istovremeno se očekuje da preporuke koje budu proistekle iz ove revizije budu na dobrobit svih koji koriste institucije EU, a ne samo osoba s invaliditetom.

Kao rezultat brojnih poziva na akciju od strane pokreta osoba s invaliditetom, mešovite grupe za osobe s invaliditetom i mreže EKP, Evropska komisija sponzorisala je stvaranje nezavisne Ekspertske grupe o pristupačnosti izgrađenog okruženja koja bi razmotrila šta je na nivou EU potrebno na ovom polju učiniti i predložila niz preporuka. Evropski koncept pristupačnosti biće korišten u radu ove grupe; on predstavlja koristan instrument za razvoj zajedničkog evropskog standarda pristupačnosti.

Revidirani EKP značajno će doprineti unapređenju pristupa dizajnu za sve širom Evrope. Svi snosimo odgovornost da izvršimo potreban pritisak na sve donosioce odluka i ključne aktere kako bismo postigli da EKP počne da se primenjuje.

Richard Howitt, član Evropskog parlamentaPredsednik Mešovite grupe za osobe s invaliditetom u Evropskom parlamentu, Juna 2003. godine

ZNAČAJ EVROPSKOG KONCEPTA PRISTUPAČNOSTI U OBARANJU PREPREKA U OKRUŽENJU Predsedavajući Komiteta za univerzalni pristup Evropskog foruma za prava osoba sa invaliditetom

Evropski forum za prava osoba sa invaliditetom (EDF), krovna organizacija evropskog pokreta osoba s invaliditetom, sarađuje s mrežom evropskog koncepta pristupačnosti. EDF pozdravlja rad EUCAN-a na razvoju ove publikacije, tehničkog priručnika o evropskom konceptu pristupačnosti. Ova publikacija je važno oruđe za podizanje svesti i obuku profesionalaca u oblasti projektovanja, planiranja i izgradnje okruženja, a isto tako i organizacija osoba s invaliditetom i samih osoba s invaliditetom.

EDF je mnogo puta govorio da problem pristupačnosti treba posmatrati kao pitanje koje se tiče ljudskih prava osoba s invaliditetom i celokupnog društva. Borimo se za ukidanje segregacije osoba s invaliditetom u društvu. Mi, kao osobe s invaliditetom, moramo da imamo mogućnost da se slobodno krećemo po našim zemljama, ali i širom Evrope i da možemo nesmetano da pristupimo dobrima i uslugama i da ih koristimo onako kako to čine osobe bez invaliditeta.

Obaranje prepreka u izgrađenom okruženju predstavlja oblast kojoj nije posvećena dovoljna pažnja, ni na evropskom, ni na nacionalnom nivou, bilo da je to zbog nedostatka odgovarajućeg zakonodavstva, ili zbog nedovoljne primene i sprovođenja zakona. To je oblast u kojoj se osobe s invaliditetom svakodnevno suočavaju s preprekama i frustracijama koje ometaju naš svakodnevni život.

Pristupačnost mora da se posmatra kao horizontalno pitanje i moraju da postoje jasni i obavezujući standardi pristupačnosti evropske zajednice, koji građevinskoj industriji i drugim srodnim zainteresovanim akterima nalažu da u potpunosti usvoje principe pristupačnog dizajna.

EDF je, od početka 2003. godine, sprovodio kampanju za Specifičnu direktivu EU o invalidnosti, koja bi obuhvatila zakonske odredbe o pristupu izgrađenom okruženju. Bez ravnopravnog pristupa izgrađenom okruženju osobe s invaliditetom nikada neće ostvariti slobodu kretanja i jednakost sa osobama bez invaliditeta. Ali, osim zakonskih inicijativa, u ovoj oblasti moraju da postoje i dodatne mere.

Na primer, postoji znatan nedostatak svesti među relevantnim akterima o moralnim i zakonskim obavezama da se gradi okruženje bez prepreka i o korisnosti obezbeđivanja izgrađenog okruženja bez prepreka, ne samo za osobe s invaliditetom, već i za sve osobe u društvu. Ovaj nedostatak svesti posebno je primetan u oblasti dizajna, urbanizma i samoj građevinskoj industriji.

I EUCAN i EDF treba još mnogo da rade na obuci relevantnih aktera i promovisanju redovnog dijaloga i razmene informacija između takozvanih eksperata za izgrađeno okruženje i organizacija osoba s invaliditetom, u okviru kojih same osobe s invaliditetom mogu da objasne prepreke sa kojima se suočavaju prilikom kretanja.

Ekspertska grupa EU o pristupačnosti, koju finansira Evropska komisija, proizvela je svoje završne preporuke u izveštaju podnetom oktobra 2003. godine. EDF je u ovoj grupi zastupao naš potpredsednik, Bas Treffers.

EDF pozdravlja preporuke predložene u tom izveštaju i vodiće svesrdnu kampanju za praćenje i sprovođenje predloga eksperata EU. Predlozi koji uključuju poziv na izmene i dopune postojećeg zakonodavstva EU radi unošenja kriterijuma pristupačnosti za sve, u oblastima kao što su građevinski proizvodi i zdravlje i bezbednost i radi uključivanja pitanja pristupačnosti u konkurse za javne nabavke.

EDF je bio uspešan u svojoj kampanji da se u revidiranim Evropskim direktivama o javnim nabavkama, tamo gde je to opravdano, izričito pomenu “zahtevi dizajna za sve (uključujući pristupačnost za osobe s invaliditetom)” u tehničkoj specifikaciji proizvoda i usluga za koje se raspisuje konkurs – da se uključe tehnički aparati, kao što su telefoni, računari i oprema za kancelarije i prostorije za sastanke, kao i pristup zgradama.

EDF takođe podržava preporuke ekspertske grupe da se svakih 5 godina zahteva obavezna revizija postojećih građevina i poziv da pristupačnost bude jedan od obaveznih kriterijuma za dodelu sredstava EU iz programa za rekonstrukciju i razvoj, kao što su Strukturni fond EU (Regionalni evropski razvojni fond) i Fondovi za koheziju.

EDF će nastaviti tesnu saradnju sa mrežom EUCAN na promovisanju zajedničkih ciljeva u oblasti pristupačnosti za sve u izgrađenom okruženju, a i šire, na polju pristupa dobrima i uslugama.

Ova EUCAN-ova publikacija Evropskog koncepta pristupačnosti poslužiće značajnoj svrsi da potpomogne ovu kampanju i utiče na konkretne promene.

2010. Evropa pristupačna za sve: Izveštaj ekspertske grupe postavljene od strane Evropske komisije, oktobra 2003.

SADRŽAJ

POGLAVLJE 1

POGLAVLJE 2

POGLAVLJE 3

POGLAVLJE 4

POGLAVLJE 5

ANEKS

CILJEVI I DEFINICIJE _____________________________________ 013UVOD __________________________________________________ 014KOME JE NAMENJEN EKP? _______________________________ 014ZAŠTO EVROPSKI? ______________________________________ 017ZAŠTO KONCEPT? ______________________________________ 018ZAŠTO IZGRAĐENO OKRUŽENJE? ________________________ 018ZAŠTO PRISTUPAČNOST? ________________________________ 020RAZVOJ GRADOVA KAO PRIMERPOBOLJŠANJA PRISTUPAČNOSTI _________________________ 022

PRISTUP USREDSREĐEN NA LJUDE _______________________ 027LJUDSKA RAZNOLIKOST _________________________________ 028Promene tokom životnog ciklusa __________________________ 028Razlike u dimenzijama, percepciji, motoričke i kognitivne razlike _ 031Demograska različitost ___________________________________ 036Bogatstvo različitosti ____________________________________ 037Budući trendovi i životni stilovi __________________________ 039PRILIKE ________________________________________________ 041Prilike za korisnike _______________________________________ 041Prilike za dizajnere/projektante _____________________________ 042Prilike za investitore ______________________________________ 044Prilike za poslovni sektor __________________________________ 045Prilike za političare _______________________________________ 048

PREPORUKE ZA PRISTUPAČNO OKRUŽENJE ________________ 051UVOD __________________________________________________ 052OTVORENI PROSTORI ____________________________________ 052Saobraćajnice ___________________________________________ 052Održavanje ulica _________________________________________ 057Prostori za rekreaciju _____________________________________ 058JAVNI SAOBRAĆAJ ______________________________________ 062PRIVATNI SAOBRAĆAJ ___________________________________ 068JAVNI OBJEKTI __________________________________________ 069STANOVANJE ___________________________________________ 077SLUŽBE JAVNOG INFORMISANJA __________________________ 080

PREPORUKE ZA UPRAVLJANJE PRISTUPAČNOŠĆU:OPŠTINSKI PRIMER ______________________________________ 083PLAN GRADA ZA SVE ____________________________________ 0841. Dijagnoza ____________________________________________ 0842. Političko planiranje ____________________________________ 0853. Učešće građana _______________________________________ 0874. Tehničko planiranje ____________________________________ 0875. Doprinos građana ______________________________________ 0906. Upravljanje ____________________________________________ 0907. Informisanje građana ___________________________________ 092

PROŠIRENJE EVROPE BEZ PONAVLJANJA GREŠAKA ________ 095

STANDARDI PRISTUPAČNOSTI _____________________________ 099

POGLAVLJE 1CILJEVI I DEFINICIJE

CILJEVI I DEFINICIJE

Evropski koncept pristupačnosti / 2003014

UVOD

Evropski koncept pristupačnosti 1996. nastao je kao rezultat zahteva Evropske komisije iz 1987. godine. Koncept je zasnovan na principima univerzalnog dizajna. Ovi principi se primenjuju u oblasti projektovanja zgrada, infrastrukture i osmišljavanju i proizvodnji građevinskog i potrošnog materijala.

1. Cilj je da se svima, uključujući osobe s invaliditetom, obezbedi okruženje koje je prikladno, bezbedno i prijatno za korišćenje.

2. Principi univerzalnog dizajna odbacuju podelu populacije na osobe s invali-ditetom i bez invaliditeta.

3. Tamo gde je to primereno, univerzalni dizajn uključuje dodatna rešenja.

Ovu izjavu podržali su svi članovi upravnog odbora prisutni u Dornu, Holandija, 2. marta 1996. godine.

U ovom izdanju za 2003. godinu dalje obrazlažemo opravdanost zalaganja za stvaranje okruženja za sve i napredak koji će Evropa time postići.

Opšte rasprostranjeno korišćenje Interneta omogućava nam da stalno proširujemo i obnavljamo sadržaj preko naše veb prezentacije: www.eca.lu.

KOME JE NAMENJEN EVROPSKI KONCEPT PRISTUPAČNOSTI?

Projektovanje prostora u izgrađenom okruženju nije samo odgovornost arhitekata. Većina nas kao političari, stručnjaci, građani ili preduzetnici, utičemo na izgled našeg okruženja. Stoga je ova publikacija namenjena dvema grupama.

S jedne strane, svima onima koji su voljni da doprinesu definisanju karakteristika našeg okruženja imajući na umu razlike među ljudima i teškoće koje ti prostori mogu da prestavljaju za većinu stanovništva.

S druge strane, svim stručnjacima i političarima koji su već svesni da bi izgrađeno okruženje trebalo da bude pristupačno svima i koji su voljni da daju svoj doprinos naporima koje Evropa ulaže ka harmonizaciji u ovoj oblasti.

Veza između ove knjige i veb prezentacije EKP-a omogućiće isto tako svim ekspertima u ovoj oblasti da neprekidno daju svoj doprinos i na taj način unapređuju znanje o ovoj temi.

Evropski koncept pristupačnosti (EKP) NIJE evropski politički dokument, ali može da bude izvor inspiracije za političku akciju. On NIJE tehnički priručnik, ali može da posluži kao izvor informacija za izradu propisa i standarda.


Evropski koncept pristupačnosti / 2003 015

Evropski koncept pristupačnosti trebalo bi da posluži kao most za povezivanje različitih oblasti na kojima specijalisti za pojedine teme rade. Njegov cilj je da svakoga učini svesnim posla koji drugi obavljaju i da podstakne sve ove ljude koji udružuju svoju stručnost da dođu do zajedničkog rezultata, a to bi trebalo da bude PRISTUPAČNOST ZA SVE.

LOBIRANJE ZA PRISTUPAČNOST

Pratio sam diskusije o pristupačnosti na evropskom nivou od ranih devedesetih: izgovoreno je i napisano mnogo toga s puno entuzijazma i strasti. Ostaje činjenica da još uvek ne možemo da tvrdimo da je Evropa pristupačna za sve.

Zašto je, uprkos tako brojnim političkim izjavama i obećanjima datim u prilog pristupačnosti, rezultat tako slabašan?

Zar je moguće da treba uložiti veće napore da priđemo svakoj pojedinačnoj grupi ljudi koja ima neku ulogu u praktičnoj primeni pristupačnosti i da je ubedimo?

Nekoliko pozitivnih primera koji izgleda da potvrđuju ovaj način razmišljanja:

• Evropska direktiva o liftovima rezultat je bliskih pregovora predstavnika/ca pokreta osoba s invaliditetom i industrije liftova.

• Evropska direktiva o gradskim i međugradskim autobusima delom je rezultat intenzivnog lobiranja od strane Evropskog foruma za prava osoba sa invaliditetom i njegovih organizacija članica.

• Najpristupačniji gradovi Evrope imaju jasno definisanu strategiju da se konsultuju sa svim protagonistima koji mogu da pomognu u izradi takozvanih planova za pristupačnost.

• Na lokalnom nivou, najbolji rezultati u usvajanju pristupa koji uvažava Dizajn za sve postignuti su posebnim partnerstvima sa zajedničkim ciljevima (znak predanosti).

• Ideja o partnerstvima takođe predstavlja osnovni element u filozofiji evropskih projekata i mnoge dobre ideje rođene su u okviru njih.

Zaključak bi izgleda mogao biti da postoji nesumnjiva veza između lične posvećenosti i šansi za uspeh inicijativa čiji je cilj poboljšanje pristupačnosti.

Mnogo se različitih interesa i strategija koristi u radu na pristupačnosti i sklon sam da verujem da je ova raznovrsnost razlog zbog čega stvari ne napreduju na ujednačen način.



Verujem da bi trebalo da postoji “Evropska agencija” nadležna da prati rasprave o pristupačnosti, prikuplja zvanične evropske dokumente i šalje ih svima koji ih traže, kao i primere dobre prakse koji se mogu koristiti kao sredstvo u obuci i prenositi na druge situacije.

Ova “Evropska agencija” bila bi ključni akter u organizovanju konferencija, sastanaka, obu-ka i razvoj materijala za informisanje, obuku i podizanje svesti – na Evropskom nivou – koji omogućavaju širenje znanja. Na primer, ova agencija trebalo bi da prevodi zanimljive ma-terijale i dokumenta na sve zvanične evropske jezike kako bi ih učinila… pristupačnim za sve.

Naravno, rad na lokalnom nivou treba da obavljaju lokalni akteri, sa svojim lokalnim strukturama, ali mogli bi makar da koriste postojeće znanje na jeziku koji im je u njihovom kontekstu potreban.

U takvom sistemu ne bi bilo izgovora za izostajanje napretka. Evropa mora da obezbedi stručni okvir, ali motivacija i interesovanje da se poboljša pristupačnost moraju da dođu iz baze, to jest od korisnika, tehničara i političara.

Silvio Sagramola (posetite www. eca.lu da saznate više)



ZAŠTO EVROPSKI?

Ukoliko je tačno da svako ima ista prava i obaveze što se tiče obrazovanja, zapošljvanja, zdravlja i kvaliteta života, onda je bitno da isto tako ima jednake mogućnosti za njihovo ostvarivanje, kako je to definisano u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima Ujedinjenih Nacija iz 1948.

Stoga je cilj EKP-a da poboljša i proširi konsenzus na nivou Evrope o karakteristikama koje izgrađeno okruženje (zgrade, ulice, itd.) treba da ima, tako da svi Evropljani, gde god da se na kontinentu nađu, bez obzira na kulturne razlike, mogu da uživaju u životu oslobođenom od prepreka.

Slika 001 > Svako treba da ima pravo na slobodno kretanje po našem kontinentu

Dana 14. 3. 2001. godine, Generalni direktorat (DG) za zapošljavanje i socijalna pitanja i Eurostat zajedno su objavili drugi godišnji Izveštaj o socijalnim prilikama u Evropi. Izveštaj pruža kvantitativnu i kvalitativnu analizu evropskih socijalnih trendova, s posebnim naglaskom na kvalitet života evropskih građana. Posle Lisabonskog samita i usvajanja Agende za socijalnu politiku na zasedanju Saveta Evrope u Nici, koncept kvaliteta je više nego ikad u žiži onoga što Zajednica treba da uradi.

http://europa.eu.int/comm/employment_social/news/2001/mar/73_en.html

© European Communities, 1995-2002

Umnožavanje je dozvoljeno uz navođenje izvora, osim tamo gde je drugačije naznačeno.

U slučajevima kada mora da se dobije prethodna saglasnost za umnožavanje ili korišćenje pisanih ili multimedijskih informacija (zvuk, slika, softver, itd.), takva saglasnost poništava gore navedenu opštu saglasnost i jasno određuje ograničenja u primeni.



ZAŠTO KONCEPT?

Koncepte stvaramo da bismo uobličili svoje misli, analizirali informacije koje dobijamo i poredili ih sa onim što već znamo, u potrazi za koherentnim stavom koja će nas voditi do pravog saznanja.

Evropski koncept pristupačnosti predstavlja sredstvo koje treba da koristimo da bismo uredili i oblikovali svoje okruženje, kako bi odgovaralo svakom pojedincu koji ga koristi. Da bismo to postigli, moramo da analiziramo postojeće informacije i uporedimo ih sa stvarnim potrebama stanovništva, uvek imajući na umu da je zajednička karakteristika ovog stanovništva upravo njegova raznolikost.

Tako, Evropski koncept pristupačnosti (EKP) mora da bude osnovni vodič za svakodnevni rad za sve one ljude i tela koji se bave izgradnjom našeg okruženja – kao što su političari, građevinske firme, dizajneri, službenici.

Kao što je već istaknuto, ovo ne podrazumeva standardizaciju ili kulturno jednoličje. Rad sa ovim konceptom znači poštovanje funkcionalnih zahteva pristupačnosti, očuvanje specifičnih karakteristika svake kulture i običaja različitih grupa stanovništva.

Stoga, EKP nije niz tabela mera i materijala, već pre vodič kroz rešenja koja podrazumevaju kvalitet života.

I da rezimiramo: okruženje stvoreno po Evropskom konceptu pristupačnosti treba da poštuje identitet zemlje i običaje njenog naroda, ali isto tako treba da uvaži društveni i tehnološki napredak. Drugim rečima, mora da uzme u obzir raznolikost stanovništva i pomake u standardima kvaliteta.

ZAŠTO IZGRAĐENO OKRUŽENJE?

Razlikujemo dve vrste okruženja: prirodno i izgrađeno.

1. Prirodno okruženje: razvoj prirodnog okruženja zavisi isključivo od delovanja prirodnih elemenata (kiša, vetar). Čim se prirodno okruženje, kao što su na primer šume, izmeni da bi ga ljudi koristili, ono postaje deo izgrađenog okruženja.



Slika 002 > Džungla ili pustinja U prirodnom okruženju gotovo je nemoguće živeti

2. Izgrađeno okruženje: to je okruženje koje su stvorili ili izmenili ljudi tako da u njemu mogu da žive.

Slika 003 > Pristupačna plaža Menjamo okruženje tako da svako može da uživa u njemu

Primeri izgrađenog okruženja: zgrade, trgovi, vozila (prevoz), parkinzi, ulice, dečja igrališta, spomenici, vodovodi/gasovodi, itd. Prirodni parkovi – u kojima je život biljaka zaštićen, i obeležene staze i obezbeđene druge usluge i plaže – sa opremom (rampama, stazama na pesku, itd.) koja olakšava pristup do njih i različitih usluga koje nude i koja obezbeđuje posebna pomoćna sredstva pri kupanju (plutajuće platforme za decu, plutajuće stolice za osobe sa prob-lemima u kretanju, ili bove koje označavaju bezbedna područja).

Na taj način izgrađeno okruženje podrazumeva bilo koji prostor osmišljen od ljudi za ljude, bilo da je javan ili privatan, a njegova pristupačnost stoga zavisi od nas.



Međutim, ova publikacija posebno se odnosi na arhitekturu i urbanizam, pošto je više vremena potrebno da se postignu promene kada je građevinski projekat završen: ukoliko su rešenja osmišljena ne uzimajući u obzir pristupačnost, onda zgrade i prostor mogu veoma dugo da ostanu nepristupačni, a njihovo kasnije ispravljanje može da bude skupo.

ZAŠTO PRISTUPAČNOST?

Izgrađeno okruženje trebalo bi da omogući svim pojedincima da se razvijaju kao ličnosti. Prema tome rešenje treba da uzme u obzir raznolikost stanovništva i potrebu svih nas da budemo samostalni. Stoga, izgrađeno okruženje, sa svim svojim elementima i komponentama, treba da bude tako osmišljeno da svakome omogući pristup različitim sadržajima: npr. kultura, prostor, objekti, komunikacija, usluge, privreda, učešće, itd.

Dakle, pristupačno okruženje treba da:

1. uvažava raznolikost korisnika. Niko ne treba da se oseća marginalizovanim i svi treba da budu u mogućnosti da dođu do njega.

2. bude bezbedno: treba da bude bez opasnosti po sve korisnike. Stoga, svi elementi koji predstavljaju sastavne delove nekog okruženja treba da budu osmišljeni imajući na umu bezbednost (klizavi podovi, izbočeni delovi, dimenzije, itd.).

3. bude zdravo: ne bi trebalo da predstavlja opasnost po zdravlje ili da izaziva probleme onima koji boluju od određenih bolesti ili imaju neku alergiju. Štaviše, trebalo bi da podstiče zdravo korišćenje prostora i proizvoda.

4. bude funkcionalno: treba da bude projektovano tako da može da posluži svrsi za koju je namenjeno bez ikakvih problema ili teškoća.

Na primer, bilo bi apsurdno projektovati zdravstveni centar ne vodeći računa o tome da širina hodnika treba da omogući nesmetano mimoilaženje dvaju nosila i da vrata treba da budu dovoljno široka da nosila mogu da prođu.

5. omogućava lako snalaženje i razumljivost: svi korisnici treba da budu u stanju da se bez teškoća orijentišu u datom okruženju i stoga je bitno voditi računa o sledećem:

a. Jasna informacija: korišćenje oznaka koje su zajedničke u različitim zemljama, izbegavanje reči ili skraćenica iz lokalnog jezika koje mogu da navedu na zabunu: na primer, korišćenje slova C na slavinama, koje sugeriše Cold (hladno) na engleskom, ali Caliente (što znači vrelo – dakle, sasvim suprotno) na španskom jeziku.

b. Raspored u prostoru: treba da bude koherentan i funkcionalan da bi se izbegli dezorijentisanost i zbunjivanje korisnika.



6. bude lepo na oko: odabrano rešenje treba da bude estetski prijatno jer će, zahvaljujući tome, lakše da bude prihvaćeno od svih korisnika (pri tome uvek voditi računa o prethodnih pet tačaka).

IZVOD IZ IZVEŠTAJA EKSPERTSKE GRUPE SASTAVLJENE OD STRANE EVROPSKE KOMISIJE

Pristupačno izgrađeno okruženje ključan je element u ostvarivanju društva zasnovanog na ravnopravnosti i svojim građanima obezbeđuje samostalnost i sredstva za vođenje aktivnog društvenog i ekonomskog života. Ono je kamen temeljac uključivog društva, zasnovanog na nediskriminaciji. Naše društvo je utemeljeno na različitosti, što za posledicu ima potrebu da se izgradi okruženje bez prepreka, koje ne uzrokuje invaliditet i oštećenja. To znači da je pristupačnost svačija briga, a ne briga samo manjine s posebnim potrebama. U društvu koje je sve starije i raznolikije cilj bi trebalo da bude – i biće – promovisanje pristupačnosti za sve.

Pristupačnost je tako sastavni deo strategije pokrenute na Lisabonskom samitu, marta 2000. godine, koja ima za cilj podsticanje rasta, zapošljavanja i društvene kohezije. S obzirom da pristupačnost svima koristi, ona jača inkluziju i omogućava aktivno učešće osoba sa invaliditetom u ekonomskom i društvenom životu.

Ova strategija ima rok: 2010. godinu. Zato “agenda za pristupačnost “ koja je istaknuta u ovom izveštaju treba da se sprovede do tog istog roka – do 2010. godine. Do tada, sve nove građevine, njihova neposredna okolina (trotoari, autobuske stanice,…) i okruženje (simboli, elektronski aparati,…), treba da postanu pristupačni za sve. Takav napor nalaže čvrstu političko volju – koje treba da se ojača na sledećem zasedanju Saveta Evrope u proleće 2004. godine. Ovo opredeljenje neophodno je da bi se pokrenuli svi konkretni koraci, kroz širok dijapazon mera – od prevoza do informacionih tehnologija, od prostornog planiranja do građenja – i svi zainteresovani akteri koji će biti potrebni kako bi se postigao stvaran napredak.

2010: EVROPA PRISTUPAČNA ZA SVE – Izveštaj Ekspertske grupe sastavljene od strane Evropske Komisije (posetite www.eca.lu da pročitate više o tome)



RAZVOJ GRADOVA KAO PRIMER POBOLJŠANJA PRISTUPAČNOSTI

Osnovna potreba prvih ljudskih naselja bila je da se zaštite od spoljnih pretnji. Od tada su se gradovi razvijali kao odgovor na potrebe koje su se pojavljivale tokom istorije.

Slika 004 > Ozidan prostor Zaštita od spoljnih napada bila je jedan od prioriteta prvih gradova.

© copyright Phototèque de la ville de Luxembourg F. Buny

Tako je razvoj gradova usmeravan društvenim potrebama, tj. potrebama stanovništva u različitim istorijskim trenucima. Međutim, način na koji se gradovi razvijaju isto tako neposredno utiče na društvenu svest. Okruženje koje isključuje određenu grupu dovodi do toga da stanovništvo u celini tu grupu isključi iz svojih svakodnevnih aktivnosti. Kao rezultat toga, grupa sama sebe marginalizuje, a posledica toga su getoi i izdvojeni prostori za pojedine grupe.

Slika 005 > Avenija de la Gar: puna automobila © copyright Phototèque de la ville de Luxembourg J.P. Fiedler



Slika 006 > Avenija de la Gar: poslednjih godina pešaci su uspeli da preuzmu deo prostora od automobila

© copyright Phototèque de la ville de Luxembourg C. Hommel

Stoga, imajući na umu da razvoj gradova zavisi od društvenih zahteva (posao, obrazovanje, razonoda, trgovina, privreda, itd.), kao i da se trenutno društvena potražnja pomera ka jednakim mogućnostima za sve, bez obzira da li žive u gradu ili izvan njega, postaje bitno da celokupno izgrađeno okruženje uključi one karakteristike koje su neophodne da bi se ta jednakost obezbedila, drugim rečima, da mora da bude pristupačno.

Da rezimiramo, pristupačnost je karakteristika onog okruženja ili predmeta koji omogućava da svako može s njim da uspostavi vezu i da ga lako, s poštovanjem i bezbedno koristi. Ovo znači jednake mogućnosti za sve korisnike, bez obzira na njihove sposobnosti, kulturno poreklo ili mesto boravka, za sve one aktivnosti koje predstavljaju deo njihovog društvenog i ličnog razvoja. Prema tome, pristupačnost promoviše jednake mogućnosti, a ne uniformisanost stanovništva (kad je reč o kulturi, običajima ili navikama).

Kao rezultat razvitka ovog pristupa, danas se koristi koncept Dizajna za sve. On se shvata kao takva intervencija u okruženju, na proizvodima ili uslugama koja svima omogućuje da učestvuju u stvaranju našeg društva, obezbeđujući mu/joj jednake mogućnosti za učešće u ekonomskim, društvenim, kulturnim i aktivnostima u slobodno vreme. Osim toga, omogućavajući svim korisnicima da samostalno pristupe okruženju, da koriste i razumeju njegove različite delove, bez obzira na uzrast, rod, sposobnosti ili kulturno poreklo.

Pored toga, Dizajn za sve obezbeđuje budućim generacijama da u istoj meri uživaju u podsticajnom okruženju koje je izgrađeno vodeći računa o svima (održivost). Na taj način, može se reći da je Dizajn za sve filozofija i strategija planiranja čiji je cilj univerzalni pristup.



RAZVOJ GRADOVA KAO PRIMER POBOLJŠANJA PRISTUPAČNOSTI

Konačno, kao ilustracija gore navedenog, bilo bi zanimljivo da načinimo kratak pregled razvoja gradova, pošto je taj razvoj uvek bio povezan i sa promenama društvenih potreba - kao što su bezbednost, zdravlje i uvažavanje - i, prema tome, sa prilagođavanjem okruženja tako da bi se zadovoljile potrebe ljudi.

Prve grupe ljudi naselile su se u predelima koji su bili bogati za proizvodnju (ribarstvo, poljoprivreda) i to je obeležilo kraj nomadskog života. Mada je ono što je proizvođeno na datom komadu zemlje prvobitno bilo namenjeno da ishrani porodicu koja ga je obrađivala, ljudi su kasnije počeli da stvaraju zalihe a zatim da ih prodaju, omogućujući tako pojavu onoga što danas nazivamo trgovinom.

Rađanje trgovine dovelo je i do pojave privatnog vlasništva, a u skladu s tim i do potrebe da se ono zaštiti. To je, pak, dovelo do nepristupačnosti gradova, bilo zbog zidova oko njih, ili zato što su se nikli na mestu koje, po svojim prirodnim obeležjima, nije bilo pristupačno (na primer: planinski vrhovi, zatvorene doline). Kako su se ljudi za stalno naseljavali na određenom mestu, da bi se postigao minimum kvaliteta života, pojavila se potreba da se razviju i sistemi za održavanje higijene (čišćenje javnih prostora, kanalizacija).

Mali i veliki gradovi, kakve ih danas poznajemo, pojavili su se iz tri razloga:

1. Porast stanovništva je sa sobom doneo potrebu da se gradovi prošire što je dovelo do rušenja okolnih zidova.

2. Potreba za pokretljivošću i prevozom dobara unutar grada dovela je do razvoja planova ulica i do pojave trotoara (čime se prostor predviđen za ljude razlikuje od onoga namenjenog kolima).

3. Podstaknuti trgovinom van granica gradskih zidina, gradovi su počeli da niču na obalama i duž puteva, na mestima koja su bila pristupačnija.

Kasnije, razvoj gradova povezuje se sa modernizacijom industrije, trgovine i saobraćaja, dovodeći do urbane gradnje koja odražava sledeće pomake: stambeni planovi, gradovi spavaonice, stambene i industrijske zone, itd. Konačno, krajem 20. veka, moderan grad se definiše brojem automobila, količinom usluga (bez obzira na njihov kvalitet) i mogućnošću potrošnje.

Međutim, poslednjih decenija, ljudi su počeli da zahtevaju građanska prava, jednake mogućnosti: gradovi za sve koji nam svima pripadaju.

Suočeni sa tako specifičnom društvenom potrebom – jednake mogućnosti za sve, bez obzira na naše sposobnosti, kulturno poreklo ili mesto boravka – bitno je da raznolikost stanovništva bude uzeta u obzir kada se razvija okruženje, jer ukoliko se to ne učini određenoj grupi će se dati prednost.



Tako dakle, razvoj gradova rukovodi se društvenim potrebama, to jest potrebama stanovni-štva u različitim istorijskim trenucima. Međutim, način na koji se gradovi razvijaju neposredno utiče i na društvenu svest, tako što okruženje koje isključuje određenu grupu navodi celo stanovništvo da isključi tu grupu iz svojih svakodnevnih aktivnosti, i samim tim, grupa sama sebe marginalizuje, a kao rezultat pojavljuju se getoi i izdvojeni prostori za pojedine grupe.

Imma Bonet (posetite www. eca.lu da pročitate više o ovome)

POGLAVLJE 2PRISTUP USREDSREĐEN NA LJUDE

PRISTUP USREDSREĐEN NA LJUDE


LJUDSKA RAZNOLIKOST

Nažalost, čak i danas mnogi ljudi još uvek veruju da odluke o dobrobiti nekog pojedinca i njegovoj/njenoj integrisanosti u društvo mogu da se zasnivaju na ličnim razlikama (rasa, rod, uverenja/veroispovest, starost, sposobnosti, okolnosti, itd.).

Negirati da ljudska raznolikost obogaćuje kulture, a shodno tome i svakog pojedinca koji se razvija unutar nje, znači negirati urođenu sposobnost koju svi posedujemo, da učimo i dobijamo iz novih životnih situacija.

Međutim, prihvatiti raznolikost znači prihvatiti samog sebe sa svim svojim osobinama, i onima koje društvo smatra pozitivnim (na primer: hrabrost, altruizam, ljubaznost, domišljatost) a i onima koje su društveno manje prihvatljive (strahovi, potrebe, različite ideje, itd.).

Promene tokom životnog ciklusa

Pojedinačne razlike počinju kombinovanjem gena. To dovodi do ljudske raznolikosti koja nije realnost samo na društvenom nivou (svi smo mi različiti), već i na pojedinačnom: drugi ljudi su drugačiji od mene, a ni ja sam/a nisam ista osoba kroz sve stadijume svog života jadan za drugim.

Koliko god nečiji život bio kratak ili dug, zanimljiv ili jednoličan, stimulativan ili neuzbudljiv, bogat ili siromašan međuljudskim odnosima, stalno ima promena u dimenzijama, bioloških i kognitivnih promena, koje, pak, stvaraju promenu u našem odnosu prema sopstvenom telu i interakciji sa našim okruženjem.

Slika 007 > Menjamo se tokom života

Promene tokom životnog ciklusa neizbežne su. Neke promene mogu da se ubrzaju ili odlože kao posledica stava pojedinca prema životu, na primer, u domenu ishrane, sporta, ili postignute ravnoteže između rada, aktivnosti u slobodno vreme i odmora. Međutim, isto tako nezgode, bolesti ili lični izbori takođe utiču na naš odnos prema okruženju, ne dajući nam priliku da ih izbegnemo ili da izaberemo najpovoljniji trenutak za njih.



Mada niko ne poriče da su bebe potpuno zavisne od odraslih – sve kulture to priznaju – olako pretpostavljamo da će beba uskoro da poraste i postane samostalna. Zato kada stvaramo svoje okruženje tako lako zaboravljamo ove male korisnike.

Međutim, problemi odnosa prema našem okruženju nas ne pogađaju samo tokom prvih godina života, već svaki put kada se nađemo u situaciji koja u većoj ili manjoj meri takvu interakciju otežava (trudnoća, bolest, nedostatak vremena, starost...).

Kao bebe, živimo u okruženju koje nije osmišljeno imajući nas u vidu i tu su odrasli koji brinu o nama koji moraju da ga prilagode, najbolje što umeju, ne bi li nas zaštitili od situacija koje su potencijalno opasne.

Problem s tim “domaćim rešenjima” jeste to što biti roditelj nije sinonim sa biti stručnjak za oblast bezbednosti i često potencijalnu opasnost nekog rešenja shvatimo kada je več prekasno, to jest, kada se nesreća već dogodi.

• Pomeranje iz stadijuma bebe u stadijum deteta podrazumeva sticanje izvesne samostalnosti u odnosu na odrasle. Stepen lične samostalnosti uveliko će zavisiti od toga da li oprema koja je na raspolaganju u okruženju omogućava takav razvoj (pakovanja keksa ili tetrapak soka koje se lako otvaraju, stolovi i stolice podesivi na različite visine, itd.).

• Kada prođemo detinjstvo, razvili smo prilično znanje o društvenoj stvarnosti i okruženju u kome živimo; različiti elementi tog okruženja u većoj ili manjoj meri prilagođavaju se našim telima; naučili smo da čitamo, pišemo, govorimo, slušamo i tumačimo različite znake oko sebe.

• Međutim, dolazak puberteta nosi sa sobom druge vrste interakcijskih problema: problemi u odnosima između roditelja i dece; posete zemljama čiji se jezik i kultura razlikuju od našeg; potreba za razvijanjem znanja u vezi sa kulturom (muzeji, priredbe, itd.); ili potreba za društvenim kontaktima i potreba da se nađu prilike za iznošenje društvenih, političkih i ličnih ideja.

• Kada stignemo do odraslog doba, imamo posao koji nam se dopada i koji nas motiviše, primanja koja nam omogućuju da radimo šta hoćemo, dom koji odgovara našim potrebama, prijateljsko okruženje koje nas poštuje i koje nas motiviše da i mi druge poštujemo, i zadovoljavajući kulturni nivo. Ukoliko imamo sve nabrojano, i pod uslovom da nemamo neki invaliditet senzorni, telesni ili u vezi sa učenjem, onda nećemo imati nikakvih problema u našim odnosima sa okruženjem sve dok se ne pojave prvi znaci biološkog starenja (gubitak vida, sluha, pamćenja ili sposobnosti kretanja, izmenjen fizički izgled, itd.).



Ove četiri tačke obeležavaju život jedne osobe (od rođenja do starosti) koji je izolovan od realnosti, to jest u čijem su razvoju učestvovale samo dve varijable: sposobnost učenja i fizički i biološki razvoj.

Međutim, treba imati na umu da nas svakodnevni život suočava s nizom okolnosti koje mogu da nam otežaju odnos sa okruženjem. Ove teškoće mogu da budu posledica promena u okruženju, promena kod pojedinca, ili promena koje su ljudi sami izabrali i koje imaju posledice po njihov životni stil:

a. Promene u okruženju: vlažne ili zaleđene ulice, preterane temperature, građevinski radovi u blizini našeg doma, snažni vetrovi, isključenja struje ili prekid u isporuci gasa ili vode, loše postavljen ulični mobilijar, blatnjavi parkovi, loše parkirana vozila, uvođenje nove tehnologije koju ne znamo da koristimo i zbog čega se osećamo nespretni ili nedovoljno pripremljeni, itd.

b. Promene kod pojedinca: bolesti, alergije, slomljena ruka ili noga, konjunktivitis, opekotine, otoci, itd.

c. Promena životnih okolnosti: trudnoća, nega bebe, briga za odraslu osobu sa teškoćama u kretanju, udaljenost od centra grada, itd.

Tako, izgradnjom okruženja imajući na umu raznolikost, mi u stvari pomažemo sopstvenim životima, bez obzira na stadijum života ili okolnosti u kojima se sami nalazimo, jer svi vremenom počinjemo da se razlikujemo od onoga što smo trenutno.

GERONTEHNOLOGIJA KAO POVOLJNA TEHNOLOGIJA ZA SAMOSTALNOST I KUĆNU NEGU STARIJIH OSOBA

Nova nauka, “Gerontehnologija”, otkriva nove tehničke i inženjerske primene za očuvanje i porast i integrisanje samostalnosti i kvaliteta života starijih ljudi, posebno onih koji žive kod kuće. Zahvaljujući saradnji inženjera i gerijatara, službe asistencije i nege u kući mogu da koriste opremu koja je specijalno osmišljena za tu svrhu: od pomagala za ADŽ (Aktivni dnevni život) i nameštaja, do sportskih sprava za lak fitnes trening. Čak i onih na bolničkoj i zdravstvenoj nezi, od intenzivne nege do rehabilitacije. Isto tako, urbanizam razmatra nova rešenja za starije: uvođenje novih vozila, specijalizovanih vozila, bicikl, motocikli, kombiji; novi gradski parkovi i servisi, itd.

Novija istraživanja pokazuju da starije osobe neće zavisiti od tehnologije, već će biti u mogućnosti da “komuniciraju” s njom. S druge strane, briga o starijim osobama u kućnim uslovima smanjuje učestalost infekcija i istovremenu pojavu više bolesti i koristi prednost poznatog okruženja.



Novi stručnjak, “socijalno-medicinski planer” može se sada pridružiti arhitektima i inženjerima na projektima domova za negu i rehabilitacionih centara, kao i za prilagođavanje privatnih domova za potrebe osoba s invaliditetom, uključujući i stare osobe: “smart house” (pametna kuća) i drugi savremeni primeri treba da se pokažu.

Što se našeg iskustva tiče, uviđamo da su italijansko zdravstvo i socijalna pomoć, kao i u nekim drugim zemljama, već u stanju da u svoje mere uključe koncept boljeg kvaliteta života za starije: mlađe stare, stare stare i najstarije stare!

Dario Bracco – član Međunarodnog društva za gerontehnologiju – predsednik Centro Ricerche e Relazioni Cornaglia (član AGE-Platforme, Brisel) - fax. +39 011 610780 - imejl: [email protected] (pročitajte više o ovome na www.eca.lu)

Razlike u dimenzijama, percepciji, motorici i kognitivne razlike

Desi se da svako ima privremenih problema u interakciji sa okruženjem, ali treba zapamtiti da su takvi problemi često trajni (urođeni, ili kao posledica nezgode ili bolesti, do kraja nečijeg života):

• Razlike u dimenzijama: činjenica je da među ljudima postoje razlike u dimenzijama: visina, težina, širina ramena, dužina šaka i stopala, itd.

Ove razlike se mogu meriti korišćenjem kvantitativnih vrednosti kako bi se napravile antropometrijske tabele stanovništva.

Često se takve tabele koriste u oblikovanju proizvoda ili prostora koje mora da koristi celo stanovništvo.

Problem je u tome što ćemo, ukoliko koristimo samo središnje vrednosti tabele (aritmetička sredina) imati proizvode, usluge i okruženje koje može da koristi samo mali deo stanovništva.



Slika 008 > Anthropometrijska tabela - © Design for All Toolkit (Paket materijala Dizajn za sve) Francesca Aragalla Ova tabela ne beleži prosečne vrednosti, već postotak i postotak 95

Ovo je zbog toga što i najviše i najniže vrednosti odražavaju stvarne osobine barem jedne osobe iz grupe; to nisu vrednosti koje je istraživač nasumice tu postavio i zato ih ne treba zapostaviti.

Tako, rešenja koja poštuju razlike u dimenzijama treba da budu primerena i za najkrupnije i za najsitnije ljude, a to se može postići na četiri različita načina:

1. Jedinstveno rešenje koje važi za sve: na primer, napraviti dovoljno široka vrata da kroz njih bilo ko može da prođe, bez obzira na telesne dimenzije, činjenicu da nose nešto ili su u invalidskim kolicima.

2. Osmišljavanje niza predmeta koji pokrivaju sve mogućnosti, na primer, u veličinama odeće.

3. Osmišljavanje predmeta koji je prilagodljiv različitim dimenzijama, na primer, stolica čija se visina podešava.

4. Osmišljavanje dodatka koji se prilagođava osnovnom rešenju, na primer, automobilska sedišta za decu.

• Razlike u percepciji: osim slepila, većina ljudi uglavnom ne primećuje probleme sa percepcijom i to često vodi ka nesvesnoj diskriminaciji grupe o kojoj je reč.



Gubitak, u različitom stepenu, vida, sluha, osećaja za miris, ukus ili dodir, uzrokuje svakodnevne probleme u interakciji sa okruženjem i može da izazove priličan rizik:

- Za osobe koje nose naočare kišni dani predstavljaju veliki problem jer vlažna stakla znače smanjenu vidljivost.

- Čitanje informacija o nekoj autobuskoj ili liniji metroa može da iziskuje velike napore za osobe sa slabijim vidom.

- Kada vičemo na nekoga da ga/je upozorimo na neku opasnost, ne razmišljamo o tome da li je ta osoba možda gluva.

- Ljudi koji izgube čulo mirisa (zbog starosti, prehlade ili alergije) mogu da ne primete da plin curi dok to ne bude prekasno.

- Gubitak čula ukusa može da nas navede da pojedemo hranu koja nije za jelo.

- Kada imamo izmenjeno čulo dodira (zbog bolesti, starosti ili niskih temperatura) izlažemo se riziku da zadobijemo ozbiljne opekotine po koži ili ustima.

Tako, osim razlika u percepciji na koje treba misliti kada se projektuje okruženje, od izuzetnog je značaja da stanovništvo bude svesno ovih problema i ohrabrivati poštovanje prema ljudima koji pate od jednog ili više njih.

• Razlike u pokretljivosti: kada se pominju ljudi sa otežanim kretanjem, obično mislimo na invalidska kolica ili štake. Međutim, postoji velika raznolikost motornih problema koji prolaze neprimećeno:

Slika 009 > Antropometrijska tabela - © Design for All © Design for All Toolkit Francesca Aragalla



- Ljudima koji hodaju polako potrebno je više vremena da pređu ulicu na semaforu.

- Ljudima koji imaju problema sa podizanjem nogu veoma je otežano penjanje stepenicama ili ulazak u autobus koji nije niskopodan.

- Ukolio imamo problem da pomeramo ruke, može nam se odgoditi da ne možemo da koristimo prekidač koji se nalazi na određenoj visini.

- Oni koji imaju problema da pomere vrat mogu da budu sprečeni da gledaju gore ili dole.

- Ljudi koji se teško savijaju mogu da imaju problema sa vezivanjem cipela ili korišćenjem javnog telefona koji nije na njihovoj visini.

- Problemi s manuelnim veštinama mogu da spreče ili onemoguće osobu u baratanju sitnim predmetima.

- Levoruke osobe imaju teškoća sa korišćenjem alata koji je projektovan samo za dešnjake.

Zato, iako “okruženje za sve” treba da se osmišljava misleći na korisnike invalidskih kolica ili štaka, takođe treba zapamtiti da ima i drugih manje uočljivih problema s kretanjem koji su podjednako teški za rešavanje u interakciji sa okruženjem.

Rešenja koja nisu dobro osmišljena mogu da daju prednost jednoj grupi na uštrb druge: na primer, pokretne stepenice su dobre za neke ljude koji otežano podižu noge, ali su nepristupačne za korisnike invalidskih kolica.

• Kognitivne razlike: kognitivne promene mogu da utiču na našu sposobnost da primamo ili obrađujemo informacije, na naše pamćenje, orijentaciju u vremenu i prostoru i na govor. Zato, one neposredno utiču na naše ponašanje i na informacije koje dobijamo iz okruženja.

Isto tako, treba imati na umu da kognitivne promene nisu samo posledica smanjene sposobnosti učenja niti senilne demencije, već često mogu da budu privremena reakcija na stres ili depresiju.

Kognitivne promene obuhvataju sledeće:

- Poremećaj pamćenja.

- Probleme orijentisanja u prostoru.

- Probleme orijentisanja u vremenu (kada prestane da funkcioniše unutrašnji sat koji nam govori kada da jedemo ili spavamo, ili javlja godišnje doba).



- Teškoće u pamćenju neophodnih koraka za rešavanje nekog problema.

- Odsustvo sposobnosti govora ili otežan govor, čitanje, pisanje ili razumevanje reči (u zavisnosti od mesta i obima povrede).

DIZAJN ZA MENTALNA I KOGNITIVNA OŠTEĆENJA

Danas u Evropi, najveći deo pažnje usmeren je na dizajn za telesna oštećenja. Napredak je bio spor – previše spor.

Ukoliko uspemo da postignemo konsenzus o evropskoj tehničkoj harmonizaciji, treba da očekujemo da ćemo u naredne 2-3 godine videti znatno ubrzanje tog procesa.

Međutim, što se tiče dizajna za mentalna i kognitivna oštećenja, usaglašeni napori treba već sad da započnu.

Treba razlikovati ove dve vrste oštećenja:

Kognitivna oštećenja: nedostatak neoropsihološke funkcije, koji može da bude u vezi sa povredom ili degenerativnom promenom u određenoj/im sferama mozga.

Mentalna oštećenja: opšti termin koji opisuje sporiji tempo od uobičajenog kognitivnog sazrevanja pojedinca, ili kada sami kognitivni procesi izgledaju sporiji nego što je normalno – istovremeno za posledicu imaju smanjen opšti mentalni potencijal.

U osmišljavanju zgrada i detalja treba u punoj meri istražiti mogućnosti odstupanja od “prave linije” i “pravog ugla”. Unutrašnji prostor zgrade treba projektovati ili izmeniti tako da bude po meri čoveka; njegov opšti raspored, položaj i oprema treba da budu lako razumljivi korisnicima zgrade; a treba u celoj zgradi obezbediti spremnu vezu sa spoljnim okruženjem. Spoljni prostor koji je povezan sa zgradom treba da bude na odgovarajući način osmišljen da bi osoba mogla bez teškoća da se orijentiše u zgradi. Prostor za kretanje po zgradi treba da bude dobro osvetljen i tako projektovan da podstiče interakciju među ljudima. Dobro arhitektonsko rešenje i odmah prepoznatljive senzorne oznake treba da se koriste pre nego tehnička signalizacija. Treba obezbediti adekvatne mogućnosti da osobe personalizuju svoj prostor za učenje/život/rad i da kontrolišu okolinske uslove unutar drugih prostora.

Istraživanja će morati da se pomere na drugi nivo, tamo gde se moraju posmatrati, izučavati i testirati odnosi između neurologije, ljudskog ponašanja i projektovanja “izgrađenog/virtuel-nog” okruženja.

Isto tako, u budućnosti će se zahtevati širi, više multidisciplinarno orijentisan odnos prema pristupačnosti... i obuhvatiće ljude iz neuroloških nauka, psihologije i sociologije.

C.J. Walsh (posetite www.eca.lu da pročitate više o ovome)



Demografska različitost

Stanovništvo Evrope teži kulturnoj i funkcionalnoj raznolikosti: uzrok tome su, između ostalog, povećana imigracija, starenje stanovništva i drugi pristup invalidnosti. Stoga se pojavila potreba da se stvori okruženje pristupačno za sve, bez obzira na sposobnosti ili kulturno poreklo.

Ukoliko se to ne postigne, postojaće rizik od neravnoteže, pri čemu će se aktivni sektor stanovništva smanjiti. Ovaj sektor ne samo da treba da obezbedi socijalnu dobrobit za celo stanovništvo, već i da kompenzuje nedostatak pristupačnosti našeg okruženja, na primer:

• Osobe sa otežanim kretanjem koje ne mogu da se kreću bez pratnje;

• Odrasle radno sposobne osobe koje ne mogu da rade jer okruženje nije prilagođeno njihovom invaliditetu;

• Deca koja se ne školuju zato što nisu u mogućnosti da priđu zgradi ili zato što nastavna sredstva nisu prilagođena njihovim potrebama;

• Gradski centri koji su prenapučeni kao posledica loših komunikacijskih mreža;

• Regioni ili delovi stanovništva koji su marginalizovani jer nisu u mogućnosti da pristupe novim tehnologijama;

• Porodice koje nisu integrisane u društvo zbog razlika u kulturi, jeziku ili uverenjima.

Faktori koji povećavaju razlike među žiteljima Evropejesu kvalitet života, imigracija,priraštaj i građanska prava

1. Bolji kvalitet života omogućava nam da duže živimo. Posmatrano izolovano, ovo može da deluje nepovoljno za budućnost, jer za društvo stanovništvo koje stari predstavlja dodatno opterećenje i za državu i za porodice.

Međutim, bolji kvalitet života znači da je veliki broj ljudi starijih od 65 godina dobrog zdravlja i da pokazuju znake vitalnosti. Zato, ukoliko se okruženje gradi tako da se ima u vidu različitost, ovi ljudi će nastaviti da žive samostalno i da društvu pružaju važne usluge (imaju znanja, mnogo godina iskustva, vremena, i povrh svega, imaju želju da nastave da budu od koristi i da i dalje budu svoji).



2. migracija: potreba za radnicima i teritorijalna neuravnoteženost prouzrokuju brzi porast imigracije u sve zemlje.

Iako je za neke evropske zemlje ovo nova pojava, u drugima je odavno počela. Tako, nailazimo na ljude i porodice različitih kultura koji su deo stanovništva te zemlje (mnogi su tu rođeni).

Zato, u stvaranju okruženja treba imati na umu da stanovništvo Evrope teži kulturnoj globalizaciji i, stoga, svi gradovi i zemlje treba da pripreme mehanizme koji omogućavaju integraciju bilo koje osobe, bez obzira na njenu kulturu ili poreklo i da omoguće pristup istim mogućnostima i pravima.

3. Potreba svakog od nas pojedinačno da razvije sve svoje lične sposobnosti i želja da pružimo svojoj deci sve neophodne elemente za njihov uspešan razvoj (škola, vanškolske aktivnosti, tehnologija, itd.) imaju neposredan učinak na priraštaj (danas, malo parova planira dvoje ili više dece).

GODINE I STAVOVI – GLAVNI REZULTATI ISTRAŽIVANJA EUROBAROMETROM?

http://europa.eu.int/comm/eurostat/Public/datashop/print-catalogue/EN?catalogue=Eurostat&product=KS-NK-03-002- _-N-EN&mode=download

Da rezimiramo, raznolikost stanovništva rezultat je toga što ljudi žive jedni pored drugih: svi imamo pravo na dostojanstven život.

Prema tome, izbor je jasan: ili ćemo stvarati okruženje za sve, ili će, u budućnosti, malo ljudi biti u mogućnosti da ga koristi.

Bogatstvo razičitosti

Razlike među stanovnicima rezultat su suživota ljudi, s tim da svako ima pravo na dostojanstven život. Ukoliko je to tačno, najmanje što možemo da učinimo jeste da zahtevamo i radimo u pravcu stvaranja okruženja koje odražava društvenu stvarnost.

Ljudski suživot zasnovan je na uzajamnom poštovanju i želji da se ljudi razvijaju kao nezavisni pojedinci.



Slika 010 > Trg pun ljudi Razlika između drugih i mene je ono što nas obogaćuje

Živeti pored drugih na ovaj način omogućava nam da učimo i napredujemo zahvaljujući stvarnosti drugih ljudi i, stoga, što više različitosti okružuje pojedinca, to će njegov život biti bogatiji.

Tako, razlike u dimenzijama, percepciji, razlike u vezi sa kretanjem i kognitivne razlike treba da se uzmu u obzir kada se stvara okruženje, jer svako ima svoju ŽELJU, POTREBU i PRAVO da bude samostalan, da bira svoj način života i da ga živi bez prepreka koje mu/joj okruženje stavlja na put.

Iako je često od presudnog značaja da se osmisli specifična pomoćna sredstva za specifične probleme (na primer, naočari, invalidska kolica, štake, slušni aparati), ostaje činjenica da je pristupačno okruženje odlučujući faktor za ličnu samostalnost (kada ljudima nije potrebna pomoć drugih da bi vodili svoj život): što je okruženje pristupačnije, manje će tehnička pomoć biti potrebna.

Govoriti o i nezavisnosti ili samostalnosti u svakodnevnom životu znači da životni putevi svih ljudi treba da budu učinjeni pristupačnim. Izraz životni putevi odnosi se na onaj niz putanja koje ljudi svakodnevno prelaze u svojim dnevnim aktivnostima (na primer, idući na posao ili u školu, u kupovinu, vodeći decu u park, srećući se sa prijateljima).

Zato, pristupačno okruženje treba da uključi:

- Mrežu javnog prevoza koja zadovoljava potrebe celog stanovništva kad se radi o linijama, redu vožnje i pristupačnosti vozila.

- Jasnu informaciju koju lako može razumeti bilo koji korisnik okruženja. To obuhvata pouzdanu signalizaciju i sisteme usmeravanja.



- Odmorišta, tako da ljudi mogu da izaberu hoće li ići peške ili javnim prevozom.

- Javne zgrade i usluge koje pružaju da su svima pristupačne. Ovo uključuje ljubaznu i kompetentnu službu i upravljanje.

- Odnos između vozila (bilo da su parkirana ili u pokretu) i pešaka koji je predusretljiv i poštuje razlike među korisnicima.

Postići pristupačnost okruženja znači učiniti da ono poštuje potrebe ljudi, i za uzvrat, ohrabrivati ljude da poštuju svoje okruženje.

Tako, stvaranje okruženja imajući u vidu razlike u dimenzijama, percepciji, razlike u vezi sa kretanjem, kognitivne i kulturne razlike rađa solidarnost i olakšava interakciju među nama. Osim toga, to je definitivan korak ka izjednačavanju mogućnosti, to jest, svima nama nudi mogućnost da ostvarujemo svoje pravo na život kakav hoćemo, da budemo samostalni, nezavisni, …, da budemo ličnost!

Budući trendovi i životni stilovi

S obzirom na ljudsku raznolikost, okruženje koje ljudi stvaraju za ljude treba da zadovoljava naše potrebe tokom celog života.

Međutim, ne treba da zaboravimo da današnja deca, njihova deca i njihove dece deca treba da žive u budućnosti i treba da zateknu okruženje koje podstiče kvalitet u njihovm životu.

Tako, koncept prolaznosti treba zameniti konceptom kontinuiteta, ideju lokalne kulture treba zameniti kulturnom različitošću, slep potrošački mentalitet treba da ustupi mesto inteligentnoj potrošnji, stvaranje za danas treba da postane stvaranje na održivim osnovama, individualni pristup treba da bude potisnut saradnjom i solidarnošću, nova tehnologija treba da postane tehnologija za ljude, i konačno, ideju da postoji stadijum tokom koga su ljudi produktivni treba odbaciti i priznati da ceo naš život ima smisla.

Međutim društvene promene ne dolaze same po sebi. Postoji potreba da se podigne nivo pojedinačne svesti, da se ljudi obuče i motivišu da daju najbolje od sebe.

Stvaranje pristupačnog okruženja podstiče suživot i uzajamno poštovanje na ulicama, na poslu, u školi, u prodavnicama, kod kuće, u parkovima.



Pristupačno okruženje mora da se stvori poštujući univerzalne principe održivosti. Ukoliko ne bude tako, kakvu planetu i kakav kvalitet života će naslediti naša deca, naša unučad, buduće generacije?

ODRŽIVI DIZAJN – MUDRA POLITIKA

Održivi razvoj nije samo priča o čistoj vodi i energiji koja se može obnavljati: ... to je holistički način razmišljanja – dugoročna strategija koja mora da obuhvati ceo životni ciklus čoveka... Postao je ključni koncept u svim političkim strategijama zagledanim u budućnost.

Karin Bendixen u “Form & Funktion - Nordic Design for All Magazine” (“Forma i funkcija – Magazin o nordijskom dizajnu za sve”) No. 2/Volume 1 decembar 2002. (http://www.dcft.dk/index.asp?pid=1930) (posetite www.eca.lu da pročitate više o tome)



PRILIKE

Ako pretpostavimo da se pristupačnost sastoji od obezbeđivanja okruženja u kome svako može da uživa, njen najneposredniji efekat jeste veći broj ljudi koji mogu da učestvuju u društvenim i privrednim poslovima.

Povećana pristupačnost zgrada, proizvoda i usluga stvara situaciju u kojoj svako pobeđuje, u kojoj prijatelji i rođaci koji imaju teškoća u nepristupačnom okruženju teže da postanu korisnici i klijenti onih koji obezbeđuju pristup i gde će se ovakvi ljudi osećati dobrodošli. Zar ovakav pristup onda ne znači investiciju, umesto troška za društvo?

Prilike za korisnike

Svako rešenje namenjeno osobama sa invaliditetom olakšaće rukovanje ili korišćenje ostalom stanovništvu.

Pristupačno okruženje nesumnjivo je svima nama od koristi:

- Nemamo problema sa odlaganjem otpadaka u ulične kontejnere.

- Autobus kojim se vozimo na posao je niskopodni.

- Ne nailazimo na prepreke na trotoaru kada idemo u šetnju.

- Dobijamo i vizuelnu i zvučnu informaciju.

- Uputstva za korišćenje aparata za domaćinstvo su jasna.

- Možemo bez problema da koristimo različite usluge koje postoje u našem kraju.

- Deca mogu da se igraju u parku a da pritom nisu izložena opasnosti.

Osim toga, kada mi, kao korisnici, smatramo da neko okruženje poboljšava kvalitet našeg života, veća je verovatnoća da ćemo ga poštovati i čuvati.



Prilike za dizajnere/projektante

Greške u projektima/dizajnu često su uzrokovane činjenicom da dizajneri/projektanti kao model za svog korisnika uzimaju bilo sebe ili ljude sa kojima inače dolaze u dodir i na taj način zaboravljaju stvarnu raznolikost stanovništva.

Međutim, oni koji projektuju iz perspektive pristupačnosti primetiće da su njihovi projekti uspešniji jer će konačni rezultat biti rešenje koje je prihvatljivo za većinu stanovništva.

Pristupačnost ili dizajn za sve treba da bude filozofija koju će usvojiti svi koji su uključeni u stvaranje okruženja ili proizvoda namenjenih za opštu upotrebu.

Zato je od prvorazrednog značaja da i strukovna tela i univerziteti promovišu ovaj koncept i stručnjacima ponude informaciju koja im je potrebna da bi ga sproveli u praksu:

1. Univerziteti, kao centri koji obučavaju i usmeravaju narednu generaciju stručnjaka, treba da obezbede da znanje koje pružaju bude utemeljeno na ovoj filozofiji. Da bi se studenti motivisali da ga usvoje i da nastave sa ovom vrstom rada, celo univerzitetsko okruženje mora da bude živi primer filozofije koju ima za cilj da promoviše; to jest bilo ko ko poželi mora da bude u mogućnosti da pristupi različitim uslugama (sale za predavanja, toaleti, kafei, biblioteke, itd.).

2. Strukovna tela treba da upute svoje članstvo u nove trendove, u sredstva koja treba koristiti, društvene pogodnosti koje to nosi i profesionalni uspeh koji proističe iz pristupačnog dizajna.

Da rezimiramo: univerziteti i strukovna tela treba da podržavaju društveno opredeljenje projektovanja/dizajniranja za celokupno stanovništvo, i sem toga, sami treba da se profesionalno posvete motivisanju i obuci svojih studenata ili članova.

KONCEPTI UNIVERZALNOG DIZAJNA U NASTAVI

Arhitektonske prepreke u izgrađenom okruženju još uvek sprečavaju veliki broj osoba s invaliditetom da potpuno i aktivno učestvuju u životu zajednice – a to je neprihvatljiv vid društvene isključenosti.

Ključni akteri u borbi za pristupačnost izgrađenog okruženja su, naravno, ljudi iz svih struka koje se bave oblikovanjem izgrađenog okruženja kao sastavni deo svoje svakodnevne profesionalne rutine. Pošto je obuka prepoznat i priznat motor za promene, njihovo obrazovanje i obuka od presudnog je značaja kada težimo pristupačnom okruženju, bilo uklanjanjem postojećih ili sprečavanjem stvaranja novih prepreka.

Već 1977. godine, Savet Evrope je u Strazburu usvojio Rezoluciju AP (77) 8 koja preporučuje “proširenje opsega obrazovanja i informacija koje se pružaju onima koji učestvuju u procesu izgradnje kuća kako bi se uključila i obuka o opisanim problemima i njihovim mogućim rešenjima”.



Prateći izveštaj, revidiran 1979. godine, sadrži nekih 30 strana relevantnih tehničkih dimenzija, koje su navedene pre kao radni primeri nego kao obavezni standardi, pošto je bilo teško postići konsenzus među državama članicama o tome šta bi mogli da budu evropski standardi. Ponovljeni pokušaji da se stvar pogura tokom osamdesetih godina nisu urodili plodom, ali su doveli do objavljivanja izveštaja Pristupačnost – principi i uputstva, 1993. godine. Taj izveštaj zalaže se za koncept “integrisanja pristupačnosti” i navodi: “Važno je da koncepti integrisanja pristupačnosti i interaktivnosti postanu deo arhitektonskog obrazovanja”.

Za to vreme, Komitet Saveta Evrope o rehabilitaciji i integraciji osoba s invaliditetom (CD-P-RR) postavio je obuku osoblja koje se bavi rehabilitacijom i integracijom osoba s invaliditetom za jedan od svojih prioriteta.

Preporuka Br.R (92) 6 o koherentnoj politici za osobe s invaliditetom navodi: “Radi pravovremenog preduzimanja akcije na promovisanju radikalne i koherentne politike pristupačnosti, koncept integrisanja pristupačnosti treba da se nalazi u korenu osnovnog nastavnog programa za arhitekte, urbaniste i inženjere.”

Krajem devedesetih godina, Komitet je pokrenuo inicijativu za obuku arhitekata, inženjera i urbanista, koja je konačno dovela do usvajanja Rezolucije ResAP (2001) 1 o Univerzalnom dizajnu.

Ta Rezolucija ima za cilj da poboljša izgrađeno okruženje tako što preporučuje da se u nastavne planove i programe za sva zanimanja koja rade na izgrađenom okruženju, a posebno arhitekte, inženjere i urbaniste, uključe principi univerzalnog dizajna.

Zauzima aktivan stav u rešavanju problema pristupačnosti tako što ima za cilj poboljšanje obrazovanja i obuke za sva zanimanja koja rade na izgrađenom okruženju neposrednim obraćanjem vladama, a posredno univerzitetima i institutima za stručnu obuku i dalje usavršavanje.

Šta je novo u univerzalnom dizajnu?

Izgrađeno okruženje zasnovano je na pretpostavci da postoji takozvana “prosečna osoba”. U prošlosti, problem pristupačnosti posmatran je kao neposredna posledica udaljenosti nekog pojedinca ili pojedinke od “norme”. Osoba je postajala “izuzetak”, pa otud i “problem”. U takvom izdvajajućem pristupu, najčešći odgovor na probleme pristupačnosti bilo je dodavanje specijalizovanih rešenja na postojeću zgradu, kao što su rampe ili proširena vrata. Ovakav odgovor, međutim, jača ideju da su neki pojedinci i pojedinke “izuzeci od pravila” i stigmatizuje ih tako što ih primorava da koriste, na primer, posebne ulaze, često sa zadnje strane zgrade. Osim toga, većina tih izmena pre su dodaci, nastali posle izvesnih naknadnih promišljanja, nego rezultat planiranog procesa projektovanja.



Sada, novi integrišući pristup koji uključuje univerzalni dizajn ima za cilj da pruži rešenje koje će ravnopravno da odgovori na potrebe svih. Svako treba da bude u mogućnosti da uđe u izgrađeno okruženje i koristi bilo koji njegov deo što samostalnije i prirodnije.

Kriterijumi koji definišu “normalnost” treba da se prošire kako bi obezbedili da stvaranje izgrađenog okruženja bude zasnovano na principima univerzalnog dizajna. Potrebna je nova svest o dizajnu i građevinarstvu.

U tu svrhu, Rezolucija Saveta Evrope ResAP (2001) 1 o univerzalnom dizajnu ima za polaznu tačku pravo svakog pojedinca i pojedinke da pristupi izgrađenom okruženju, da ga koristi i razume, kao i odgovornost i obavezu društva, a posebno arhitekata, inženjera i urbanista, da to omoguće.

S obzirom na postojeću raspravu koja se vodi u ekspertskim krugovima, odlučeno je, međutim, da se za svrhu Rezolucije termini “univerzalni dizajn” i “dizajn za sve” koriste kao sinonimi.

Preporučuje se da koncept univerzalnog dizajna postane sastavni i obavezni deo opšteg osnovnog obrazovanja za sva zanimanja koja rade na izgrađenom okruženju, na svim nivoima i u svim sektorima.

Preporučene mere razvrstane su u 10 poglavlja: Opšti principi; Definicije; Zadaci, Ciljevi i Strategije; Visoko obrazovanje; Stručno obrazovanje i Usavršavanje; Nastavni metodi i sredstva; Obuka predavača; Učešće korisnika; Procena efikasnosti nastave; i Međunarodna razmena informacija i dobrih iskustava.

Mr Thorsten AFFLERBACH, Administrativni Referent, Integracija osoba s invaliditetom, DG III – Socijalna kohezija, Savet Evrope, Strazbur, Francuska (posetite www.eca.lu da čitate više o ovome).

Prilike za investitore

Privatnici, pojedinačno ili privatna tela koja se zalažu za pristupačne projekte primetiće da imaju bolju ponudu i, štaviše, da ona ima humaniji kvalitet.

Na primer, prilikom prodaje nekretnine neće morati da se ograničavaju na estetske aspekte, broj soba ili najbolji položaj (blizina plaže ili bašte, itd.), već će takođe moći da se oslone na sledeće argumente:

- Pristupačnost nekretnine: odgovara svima.

- Pristupačnost okolnog okruženja (usluge, zelene površine, prevoz).



- Fleksibilnost životnog prostora koji može da se prilagodi različitim potrebama ljudi koji u njemu stanuju.

- Korišćenje trajnijih materijala, proizvedenih metodama koje ne oštećuju okruženje.

- Estetski izgled i dobar ukus uz funkcionalnost.

Od 1973, Evropska komisija prati razvoj javnog mnjenja u državama članicama, pomažući na taj način pripremu tekstova, proces odlučivanja i procenu njegovog rada.

Naša istraživanja i studije bave se glavnim temama koje se tiču evropskog građanstva: proširenje, društvena situacija, zdravlje, kultura, informaciona tehnologija, okruženje, euro, odbrana, itd.

http://europa.eu.int/comm/public_opinion/

Prilike za poslovni sektor

Preduzeća koja razvijaju projekte stvaraju sama sebe. Stoga, ukoliko njihovi projekti treba da budu pristupačni, bitno je da i ona sama to budu.

Pristupačno preduzeće je ono koje uzima u obzir različitost i kvalitet života svojih zaposlenih. Kada je to slučaj, zaposleni osećaju da su tretirani kao ljudi, motivisani su i stalo im je do toga da obezbede nesmetano funkcionisanje kompanije.

Pristupačni projekti osmišljavaju se imajući na umu celokupno stanovništvo; oni povećavaju broj klijenata i samim tim prilika za prodaju.

Osim toga, pristupačni projekti, po svemu sudeći, donose nove poslove, jer jedna od maksima dizajna za sve jeste stvaranje okruženja koje može da se prilagodi različitim potrebama.

Na primer, hotel na povoljnoj lokaciji sa pogledom na more ne mora da svoju sezonu ograničava na juli i avgust ukoliko prilagodljivost njegovog prostora obezbeđuje različite poslovne mogućnosti tokom cele godine.

- Uprava hotela bi mogla da pregovara sa lokalnom gradskom upravom radi organizovanja sportskih aktivnosti na plaži, koje su moguće čak i kada nije sezona vodenih sportova.

- Hotelske sobe bi mogle da se koriste za vanškolske aktivnosti za decu i adolescente.



- Hotel bi mogao da organizuje lokalne festivale i da obezbedi prijatan prostor za kulturne manifestacije i dešavanja od značaja za zajednicu.

- Ukoliko hotel raspolaže bazenom sa toplom vodom, mogao bi da se koristi za časove plivanja.

Hoteli koji nisu pristupačni mogu da propuste priliku da prime veću grupu gostiju, među kojima ima osoba sa nekom vrstom invaliditeta.

Činjenica da su svi delovi hotela i oprema pristupačni predstavlja dobar razlog da ima starije goste preko cele godine, pošto fleksibilnije mogu da planiraju vreme odmora.

Kroz aktivnosti kao što su ove moguće je velikim delom održati stalno zaposleno osoblje i na taj način izbeći potrebu da se svake sezone zapošljavaju novi radnici. To takođe omogućava bolje korišćenje prostora i predstavlja način za privlačenje i lokalnih posetilaca i posetilaca koji dolaze sa strane preko cele godine.

TURIZAM PLANIRAN ZA SVE – ZAHTEVI I PRILIKE ZA TURISTIČKA ODREDIŠTA U EVROPI

Demografski razvoj društva imaće velikog uticaja na turističku industriju Evrope. Kako broj starijih kao i osoba s invaliditetom raste, neophodno je da turističke destinacije prilagode svoju ponudu i potrebama ove grupe korisnika.

Stvaranje i projektovanje pristupačnog, prostranog i udobnog okruženja treba posmatrati kao znak kvaliteta, što će putovanja i odmor učiniti prijatnijim i ugodnijim, ne samo za starije i osobe s invaliditetom. Pristupačno odredište ispuniće želje turista, kao što su komfor, ušteda vremena i manje stresa. Uvođenjem koncepta “Turizma planiranog za sve” kao kriterijuma kvaliteta i komfora postići će se porast interesovanja za rekreaciju i oporavak. Svaki gost i turista imaće na kraju koristi od ovog koncepta.

Dr Peter Neumann (posetite www.eca.lu da pročitate više o ovome)

Još jedan primer predstavljaju trgovinske zone. One su od početka projektovane da olakšaju pristup tako što se ostavlja dovoljno prostora između mesta na parkingu ili javnog prevoza i zgrada, i izbegavaju se stepenice na putu od sala u zgradama do prodavnica i usluga.

Verovatno je ova pristupačnost u velikoj meri doprinela uspehu tržnih i rekreativnih centara.

Slično, kompanije koje su ugradile ovu filozofiju u svoje proizvode i usluge doživele su porast svog profita. (Na vebsajtu možete naći nekoliko primera)



A ima i mnogo drugih primera u turizmu, stanovanju, proizvodima za ličnu higijenu, itd.

Konačno, kao u slučaju investitora, oni poslodavci koji se opredele za dizajn za sve imaće ličnu satisfakciju u tome da doprinose kvalitetu života zaposlenih i klijenata.

OPREDELJENJE ZA DIZAJN ZA SVE

Fondacija za dizajn za sve razvila je plan da dizajn za sve učini kompatibilnim sa profitom. Opredeljivanje, za dizajn za sve, kompanije i preduzeća poboljšavaju pristupačnost svojih proizvoda i usluga i istovremeno unapređuju svoj društveni imidž, povećavajući broj svojih klijenata i zadovoljstvo korisnika.

Imma Bonet, izvršna pokroviteljka Fondacije za dizajn za sve (posetite www.eca.lu da pročitate više o ovome)



Prilike za političare

Političari koji se zalažu za pristupačno okruženje za sve pokazuju svoju želju da stanovništvu ponude dobar kvalitet života i bolje prilike za razvoj, kako društvene, tako i lične.

Isto tako, treba zapamtiti da su političari ti koji su odgovorni za javno trošenje. S tim u vezi, pristupačno okruženje ima sledeće neposredne efekte na javno trošenje/javne:

- Rizične situacije, a time i broj nezgoda, smanjuju se u pristupačnom okruženju.

- Kada je interakcija sa okruženjem olakšana, manja je potreba za obezbeđivanjem personalne asistencije (bilo od strane drugih ljudi, ili rešenjima koja kompenzuju nedostatke okruženja).

Konačno, pristupačnost čini gradove privlačnijima za ljude koji u njima žive i za potencijalne posetioce (turizam) – da ne pominjemo one kompanije i preduzeća ili stručnjake koji traže pogodno okruženje u kome da započnu svoj posao (napredak).

Što je okruženje pristupačnije, to se na taj način ostvarena ušteda u resursima može bolje upotrebiti. Takav je slučaj sa uštedom ostvarenom kod usluge prevoza od vrata do vrata, pod uslovom da je javni prevoz pristupačan.

Još jedan primer: cena jednog lifta u trospratnoj kući jednaka je troškovima dvogodišnjeg boravka osobe u nekoj ustanovi.

POTREBA DA ZAKONODAVSTVO STVORI PRISTUPAČNO OKRUŽENJE ZA SVE!?

Jedan od najočiglednijih i najtežih problema za mnoge osobe s invaliditetom predstavlja fizička nepristupačnost i neupotrebljivost izgrađenog okruženja. Pristupačnost je jedno od ključnih pitanja za (stepen) učešća i integraciju osoba s invaliditetom (a često i njihovih porodica i prijatelja!) u društvo. Borba za jednake mogućnosti i rastuća (politička) svest da je pristupačnost javnih zgrada, kuća, javnog prevoza, itd. osnovno ljudsko pravo, postaje sve rasprostranjenija, posebno od objavljivanja Standardnih pravila za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama s invaliditetom Ujedinjenih nacija (pravilo br. 5 o pristupačnosti). Ovakav razvoj može da se smatra jednim od najvećih dostignuća po pitanjima koja se tiču osoba s invaliditetom na međunarodnom nivou. Iako ova pravila još uvek imaju važnu ulogu u uticanju na promociju, formulisanje i procenjivanje mera, planova, programa i akcija na nacionalnom, regionalnom i međunarodnom nivou, ona ipak nemaju zakonski obavezujući karakter.



U mnogim zemljama širom sveta, a tako i u Evropi, nacionalno zakonodavstvo smatra se jednim od glavnih sredstava za postizanje pristupačnog društva. To je već mnogo godina slučaj sa brojnim evropskim zemljama. Isto tako, Evropska komisija, Evropski parlament i naravno Evropski forum za prava osoba sa invaliditetom nedavno su otkrili da je evropsko zakonodavstvo o pristupačnosti mogućnost da se ona s obe ruke pogura. Evropsko zakonodavstvo o pristupačnosti nalazi se na političkoj agendi i za mnoge Evrokrate – pristalice federativne Evrope – ukoliko vam se to više dopada, to ne može da se prepusti državama članicama EU. Izgleda da je spuštanje odgovornosti na lokalni nivo izbačena iz igre!

Maarten van Ditmarsch (posetite www.eca.lu da pročitate više o ovome)

POGLAVLJE 3PREPORUKE ZA PRISTUPAČNO OKRUŽENJE

PREPORUKE ZA PRISTUPAČNO OKRUŽENJE


UVOD

Ovo poglavlje analizira različite elemente koji sačinjavaju izgrađeno okruženje.

Cilj nam je da prikažemo primere uputstava kako oblikovanje prostora i usluga prilagoditi potrebama ljudske raznolikosti.

Ipak, detaljni plan i rešenje treba da uzmu u obzir i specifičnu lokalnu situaciju i resurse.

Ovde prikazani primeri odnose se na sledeće:

• Otvoren prostor

• Prevoz

• Javni objekti

• Stanovanje

• Javne informativne službe

Treba ih koristiti kao izvor inspiracije i dopunjavati u skladu sa razmatranjima iznetim na prethodnim stranicama.

OTVOREN PROSTOR

Saobraćajnice

Da bi saobraćajnice bile pristupačne, potrebno je da postoji funkcionalna veza između svih elemenata od kojih se sastoje, kao što su ulični mobilijar, vozila i bašte kafea jer bilo koji loše postavljen element (na primer, vozilo parkirano na trotoaru) može, za neke ljude, da predstavlja nesavladivu prepreku. Stoga, osim podizanja nivoa svesti javnosti o potrebi da se poštuju namene određenog prostora (kao što je prostor namenjen pešacima, za razonodu ili parkiranje), projektovanje ulica i trotoara trebalo bi da uključi i elemente koji sprečavaju da se taj prostor nepravilno koristi – naravno, uvek obezbeđujući da ovi elementi sami ne predstavljaju prepreku.

Razvoj društva je ponekad išao nasuprot životu, kao što je slučaj sa povećanim brojem vozila u gradovima, koja počinju da zauzimaju prostor koji je prvobitno bio namenjen ljudima. Zato je važno da razvoj okruženja bude planiran na takav način da omogućava napredak, a da se pritom ne gubi na kvalitetu života. Ono što je, stoga, potrebno jeste da vozila i pešaci koegzistiraju ponašajući se korektno i predusretljivo.



U zavisnosti od konkretne situacije, to se može postići:

- Uklanjanjem saobraćaja iz određenih gradskih ulica ili prostora.

- Ograničavanjem saobraćaja na vozila koja pripadaju stanarima delova grada u kojima se stanuje, ali u kojima saobraćaj nije preporučljiv (kao što je stara gradska četvrt u nekim gradovima).

- Uklanjanjem trotoara iz uskih ulica koje pešaci učestalo koriste.

Slika 011 > Uska ulica sa trotoarima

- Jasno razgraničavajući pešačke zone (trotoare) od kolovoza, analizirajući udeo prostora koji treba da im pripada.

- Stvaranjem parkinga ili zona za parkiranje i utovar/istovar na način koji sprečava zadržavanje vozila koja zauzimaju prostor pešacima.

Slika 012 > Uklanjanje uskih trotoara koristi svima



Elementi saobraćajnica biće podeljeni na dve grupe: uobičajeni urbani elementi i elementi uličnog mobilijara.

1. Uobičajeni urbani elementi

Uobičajeni urbani elementi su oni koji nisu, ili ne bi trebalo da su, izbočeni iznad površine kolovoza (na primer, ulazi u garaže, kanalizacioni otvori, gasovodi ili vodovodi i šahtovi.

Kada se uobičajeni urbani elementi osmišljavaju i postavljaju, preporučuje se preduzimanje sledećih mera:

- Osim ulaza u garaže, treba da budu potpuno u ravni sa površinom kolovoza, da se spreči opasnost da se ljudi o njih spotaknu i padnu.

- Uobičajeni urbani elementi trebalo bi da budu projektovani tako da služe svojoj svrsi a da pritom ne predstavljaju prepreku ili opasnost.

- Otvori slivnika trebalo bi da budu veličine koja omogućava da velike količine vode prolaze kroz njih, ali treba da budu tako osmišljeni da dečje stopalo, štikla na cipeli ili štake ne mogu da prođu kroz njih, niti da vozila sa malim točkovima (dečja kolica, prednji točkovi invalidskih kolica) mogu da se zaglave.

- Elementi postavljeni ispod nivoa površine kolovoza (cevovodi, ili električne ili telefonske instalacije) moraju se popravljati ili zamenjivati. Ti radovi treba da izazovu što je manje moguće smetnji u javnosti.

Kada se započinju radovi, treba obratiti pažnju na ove aspekte, pošto se njihovo naknadno ispravljanje pokazalo skupim.

2. Elementi uličnog mobilijara

Elementi uličnog mobilijara su oni koji se nalaze na ulicama i trotoarima da bi ih ljudi mogli koristiti: klupe, ulično osvetljenje, kante za otpatke, semafori, nastrešnice na autobuskim stanicama, stubovi za informacije, itd. Po pravilu, ovi elementi treba da budu postavljeni u nivou sa trotoarom i na ivici trotoara (uz kolovoz), a osim toga, treba da dotiču tlo kako bi osobe oštećenog vida mogle svojim štapom da ih pronađu.



Slika 013 > Elementi koji nisu postavljeni u nivou sa trotoarom i na ivici trotoara mogu da izazovu nezgodu ili gubitak orijentacije za osobe oštećenog vida

Aspekti koje treba uzeti u obzir kada se oni projektuju, zavisiće od elementa:

- Klupe: treba omogućiti ljudima da udobno sede, i isto tako, da ustaju bez teškoća. Zato treba da budu odgovarajuće visine i da imaju naslone za ruke.

- Automati za parking: treba lako da se koriste. Treba predvideti verovatnoću da korisnici neće uvek imati sitan novac.

- Kante za otpatke: treba da budu u potpunosti pristupačne, da ljudi koji se otežano kreću ne bi morali svoje otpatke da ostavljaju izvan kante.

- Drveće: ne treba saditi u uskim ulicama i treba obratiti pažnju da najniže grane ne predstavljaju opasnost za ljude višeg rasta ili visoka vozila.

- Znakovi sa informacijama: treba ih postavljati na visini koja omogućava da budu čitljivi, a da pritom ne blokiraju prolaz.

- Zaštitni elementi na trgovima i pešačkim zonama: ne bi trebalo da bude niskih elemenata kao što su betonske lopte na tlu koje mogu da predstavljaju opasnost, posebno u delovima gde može u potpunosti da ih prekrije sneg.

- Informacije: koje se odnose na privremenu opasnost (klizava površina, opasnost od pada materijala, sveža boja, itd), treba da budu svakom razumljive.



- Slaba vidljivost: treba je nadoknaditi, na primer u gradovima u kojima je magla učestala pojava, ulični mobilijar treba obeležiti fluorescentnim oznakama.

Osim navedenog, treba takođe zapamtiti da ima elemenata na javnim saobraćajnicama i trotoarima koji su privatno vlasništvo – kao što su bašte kafea, nastrešnice prodavnica i vrata na zgradama – i stoga je neophodno da se usvoje jasni propisi koje uvek treba poštovati.

ZNAČAJ GLOBALNIH SISTEMA POZICIONIRANJA ZA SMANJENJE PREPREKA U KRETANJU SLEPIH I OSOBA SA TEŠKIM OŠTEĆENJEM VIDA

“Prepreke” koje otežavaju kretanje slepih i slabovidih osoba uzrokuju pre svega problemi u orijentaciji i nedostatak informacija. Na primer, virtuelno nema grada koji ima adekvatne mape (reljefne mape kojima raspolaže mali broj gradova u stvari su virtuelno neupotrebljive za većinu osoba kojima su namenjene). Orijentaciju na putu otežava činjenica da saobraćajni znaci nisu pristupačni za slepe i osobe sa teškim oštećenjem vida. Postojeći pristupi rešenjima ograničeni su na pojedinačne linije vodilje za slepe koje su postavljene uz ivice pojedinačnih železničkih perona i zvučne saobraćajne opreme na semaforima, koje služe da se izbegne opasnost.

Satelitski navođen navigacioni sistem (GPS) opremljen sintetajzerom glasa omogućio bi raspoznavanje i objavljivanje trenutnog položaja u gradu, ali korisnik i dalje ne bi raspolagao nikakvom informacijom o tome koju putanju da koristi. Stoga, da bi se poboljšalo kretanje slepih/osoba oštećenog vida, neophodno je uvesti “planer putanja”.

Osim toga, GPS koji je namenjen za smanjenje prepreka u kretanju sa kojima se suočavaju slepe/osobe oštećenog vida zahtevao bi ugradnju interfejsa kako bi mogao da primi dodatne informacije koje su od značaja za orijentaciju/kretanje. Ovo, na primer, uključuje položaj i vrstu raskrsnice (pešački prelaz, semafor – sa zvučnom signalizacijom ili bez nje - i podzemni prolazi), položaj autobuskih stajališta, vreme polaska svih vozila javnog prevoza sa datog stajališta.

Osim toga, takav interfejs omogućio bi da bilo koji korisnik sačuva položaj određenih prodavnica, lekarskih ordinacija ili drugih za njega/nju važnih odredišta.

Ovakvi navigacioni sistemi, kada bi uključivali planer putanje i neophodne dodatne informacije, pružili bi vredan doprinos lakšem kretanju slepih i osoba oštećenog vida. Oni dopunjuju, a da ih pritom ne čine suvišnim, postojeća pomagala i asistenciju, kao što su beli štapovi i psi vodiči. Osim što služe u prepoznavanju saobraćajne signalizacije, beli štapovi i psi vodiči pre svega imaju funkciju zaobilaženja prepreka i izbegavanja opasnosti. Upotpunjeni mogućnostima za orijentaciju koje pruža GPS, ova pomoćna sredstva i asistencija bi se mnogo bolje koristila.



Širom sveta, mnoge organizacije očito rade na izradi GPS-a sa zvučnim informacijama. Postoje dobri razlozi za nadu da će Papenmeier Rehatechnik u Nemačkoj ove godine prodavati sistem koji je u Kanadi razvio Visuaide, mada trenutno ne sadrži planer putanje.

Dr. Rüdiger Leidner (posetite www.eca.lu da pročitate više o ovome)

Održavanje ulica

Projekat ulica i urbanih elemenata koji se na njima nalaze definiše stepen pristupačnosti ulice. Ali čak i ako je projekat dobar, povremeno se dešava da radovi na održavanju ili nedostatak održavanja ozbiljno utiču na pristupačnost, npr:

Slika 014 > Loše zaštićeni radovi U ovakvim situacijama, veoma je izražen rizik od nezgoda

• Radovi na održavanju trotoara treba da predvide adekvatnu signalizaciju, zaštitu sa ogradom i privremenim pristupačnim stazama.

• Oštećen ulični mobilijar može da izazove nezgodu ukoliko opasni delovi nisu zaštićeni.

• Smeće može da predstavlja prepreku i opasnost ukoliko se ulica ne čisti baš često ili ukoliko kante nisu dovoljno velike.



Slika 015 > Spuštena kanta sa pristupačnim otvorom Rešenja treba osmišljavati tako da svakome omoguće da učestvuje u procesu recikliranja

Konačno, da bi se ohrabrili svi na saradnju u recikliranju materijala, kante treba da budu pristupačne za sve građane, ne zaboravljajući decu i stare.

Ukratko, dobra koordinacija i funkcionisanje službi za čišćenje i održavanje ključ su sigurnog okruženja, okruženja u kome ljudi uživaju u dobrom kvalitetu života.

Prostor za rekreaciju

Parkovi i bašte čine prostor predviđen za slobodne aktivnosti i za susrete sa drugim ljudima, kao i za čišćenje pluća u gusto izgrađenim urbanim zonama. Aspekti na koje treba obratiti pažnju kada se oni osmišljavaju zavisiće od njihove veličine, lokacije i broja usluga koje budu nudili.

Slika 016 > ... pluća gusto izgrađenih urbanih zona



Mere koje treba uzeti u obzir kada se projektuje mali park ili trg u srcu okruga jesu sledeće:

- Parkovi i trgovi koji su okruženi ulicama otvorenim za saobraćaj treba da budu opremljeni bezbednosnom ogradom kako bi se deca sprečila da istrče na ulicu.

- Trebalo bi da postoji izdvojen prostor za veoma malu decu u kome mogu bezbedno da se igraju.

- Klupe treba da budu postavljene pored igrališta, da odrasli mogu da sede dok posmatraju svoju decu.

U slučaju većih prostora, čija unutrašnjost sadrži mnoštvo različitih usluga, treba preduzeti mere sigurnosti, pristupačnosti i obeležavanja:

- Treba da postoji mapa na ulazima u park, na kojoj piše gde se mogu naći različite službe, aktivnosti i oprema i gde se nudi informacija u vezi s radnim vremenom objekta, kao i raznim aktivnostima koje se organizuju.

- Staze koje vode iz različitih pravaca trebalo bi da se presecaju, omogućavajući tako korisnicima da brzo pređu s jedne na drugu; izbegavati korišćenje stepenica prilikom promene nivoa.

- Kao i u malim parkovima, prostor za dečju igru treba dizjanirati imajući na umu pratnju odraslih.

- Igališta treba da poštuju raznolikost dece (uzrast i pokretljivost).

Slika 017 > Svakom detetu treba pružiti priliku da eksperimentiše u granicama svojih mogućnosti



- Osmišljavanje igrališta treba da obezbedi sigurnost deci koja ih koriste, pritom ne treba zaboraviti da deca treba i žele da iskuse nove doživljaje.

- Materijali koji se koriste u gradnji ovih objekata ne bi trebalo da postanu opasni u slučaju da se polome.

- Elementi mobilijara (klupe, fontane, kante za otpatke, itd.) treba da budu postavljeni na pristupačnim mestima, ali ne bi trebalo da predstavljaju prepreku za osobe koje šetaju.

- Materijali korišćeni za izradu mobilijara treba da omoguće njegovo neprekidno korišćenje bez potrebe za stalnim održavanjem.

- U prostorima izdvojenim za odmor i igru, zelenilo treba da pruži senu leti i da dozvoljava prodor sunca zimi.

- Treba imati u vidu i sanitarne i higijenske aspekte koji proističu iz prisustva (domaćih) životinja.

- Unutrašnji objekti (kao što su toaleti, pozorišta ili barovi) moraju da budu potpuno pristupačni.

- U parkovima koji nisu u ograđenom prostoru i koji su stoga otvoreni noću, važno je pojačati mere održavanja higijene da bi se izbeglo da se deca igraju špricevima ili razbijenim staklom koje je razbacano.

Tako, kada se projektuje park, moramo da zapamtimo da je to prostor namenjen za razonodu i da zbog toga zahteva veće mere higijene i održavanja nego drugi urbani prostori koji se manje koriste.

Namena plaža duž obale mora, reka i jezera s godinama se promenila, razvijajući se od jednog čisto komercijalnog odnosa (ribarenje i trgovina) ka odnosu zasnovanom na razonodi. Prema tome, plaže su prestale da budu prirodni prostori i postale urbanizovane; ovo je posebno slučaj sa plažama koje su deo gradskog centra i gde su postavljene kabine za presvlačenje, barovi, kućice Crvenog krsta i druge službe koje imaju za cilj bezbednost kupača.

Danas se plaže smatraju mestima koja svi koriste. Stoga je od presudnog značaja da svako može da im priđe, kupa se i koristi blagodeti različitih usluga koje se nude. Kao i kod bilo kog drugog izgrađenog prostora, potrebne intervencije zavisiće od specifičnih odlika svakog slučaja, ali postoji niz stvari koje treba imati u vidu kod projektovanja plaža za sve:

• Prirodni činioci: treba uzeti u obzir delovanje vetra i kiše. Međutim, kada je reč o postavljanju fiksnih elemenata ili staza od dasaka koje omogućavaju pristup vodi, izuzetno je važno da se imaju na umu plima i oseka, pošto u nekim regionima može da postoji izražena razlika u nivou mora.



• Tlo: tekstura i boja – svetlija ili tamnija – razlikuju se od jedne do druge plaže, ali uvek je reč o materijalu koji nije kompaktan ili je nepravilnog oblika i po njemu je teško hodati, a može i da omete pristup korisnika invalidskih kolica bez pratioca. Zato treba postaviti staze od dasaka koje se prostiru od početka plaže do različitih usluga koje se nude (toaleti, barovi, kabine za presvlačenje, itd.) i završavaju se kod vode.

• Staze od dasaka:

- Treba imati na umu činjenicu da ljudi obično nose mnogo stvari (torbe, suncobrane, itd.) i mogućnost da se mimoiđu dvoja invalidska kolica.

- Staze ne treba da budu krute, jer moraju da se prilagođavaju neravnoj površini, a osim toga treba celom njihovom dužinom da omoguće ljudima da u svakom trenutku siđu sa njih.

- Treba zapamtiti da ljudi po ovakvim stazama hodaju bosi, pa elementi koji spajaju različite delove staza ne treba da budu opasni.

Slika 018 > Usluge na plaži treba svima da budu dostupne

- Projekat treba da se detaljno studira, pošto korišćenje pokretljivih elemenata u cilju prilagodljivosti nosi u sebi neke opasnosti (na primer, da se zaglave prstići bebe koja puzi ili preterana neravnomernost na stazi zbog nepravilnog korišćenja).

- Staza treba da počinje na mestu gde počinje pesak i da se završi u moru.



• Materijali za izradu: kao i u slučaju javnog uličnog mobilijara, materijal treba da bude otporan na vremenske neprilike, ali isto tako treba imati na umu da da će biti u neposrednom kontaktu sa slanom vodom i da će ljudi koji će ih koristiti na sebi imati malo odeće, što povećava faktor rizika vezano za kontakt sa kožom.

• Informacije: s obzirom na to da se struktura jedne plaže može veoma razlikovati od strukture neke druge plaže, nije moguće da sve pružaju isti stepen pristupačnosti. Stoga treba postaviti jasne informacije o stanju svake plaže i uslugama koje nudi, a one treba da budu na prilazima samoj plaži i na drugim punktovima javnog informisanja (turistički biroi, Internet, publikacije lokalnog veća). Na ovaj način ljudi će moći unapred da odaberu koju plažu žele – i mogu – da posete.

I, pre kraja ovog odeljka, želeli bismo da dodamo da ukoliko prostor za rekreaciju zaista treba da bude mesto gde je svako dobrodošao, onda ljudi treba da budu u mogućnosti da mu priđu iz bilo kog dela grada. Zato bi projekat trebalo da uzme u obzir mogućnost dolaska pešice ii javnim ili privatnim prevozom i da predvidi uslove za parkiranje. Jasno je da je dobro rešenje za pristupačno okruženje ono koje uzima u obzir različite urbane projekte koji se razvijaju (prevoz, razonoda, kultura, stanovanje, itd.) i ima za cilj da ih kombinuje u okviru sveobuhvatne vizije koja omogućava bezbednost i integraciju svih.

JAVNI PREVOZ

Bilo da je to iz potrebe ili za razonodu, kretanje i stizanje od jednog mesta do drugog karakteristika je ljudskih bića. Ukoliko toj potrebi dodamo sve rasprostranjeniju društvenu ideologiju lične autonomije, postaje jasno da svako putovanje u životu mora da bude pristupačno.

Javni prevoz ima veoma značajnu ulogu u ostvarivanju tog cilja, i stoga mora da uzme u obzir raznolikost stanovništva (pristupačnost), da pokrije potrebe svih za kretanjem (efektivnost), da bude kompatibilan sa okruženjem (očuvanje okoline), i da bude održiv.

1. Pristupačnost

Kada se projektuje pristupačan prevoz mere koje će se preduzeti zavise od okruženja i prevoznog sredstva (autobus, voz, podzemna železnica, itd).

Tako ćemo analizirati svako prevozno sredstvo pojedinačno:



Autobusi

• Treba da imaju niske podove i rampu koja omogućava da svako, bez obzira na telesne sposobnosti, može da se popne i da siđe.

Slika 019 > Svako treba da bude u mogućnosti da koristi javne usluge

• Unutrašnji raspored treba da omogući putnicima da se slobodno kreću i treba da imaju prostora za specifične potrebe (invalidska kolica, kolica na guranje, bicikli, itd.).

• Treba da budu opremljeni ugrađenim audio/vizuelnim sistemom koji automatski obaveštava putnike.

• Osim toga, da bi autobusi bili pristupačni, bitno je da su to i stajališta i stanice.

Podzemna železnica, tramvaj i voz

• Vozila treba da budu napravljena tako da omogućavaju pristup svima.

• Treba rezervisati prostor za specifične potrebe određenih putnika.

• Na stanicama, visina perona treba da bude u nivou poda vozila.



Slika 020 > Ulaz u istom nivou

• Jaz između perona i vozila treba da bude dovoljno mali kako ne bi pretstavljao opasnost za putnike.

• U slučaju vozila koja imaju toalet (vozovi), nameštaj treba da bude ograničen na osnovne elemente, a raspored enterijera treba da bude tako osmišljen da se postigne najveći mogući slobodan prostor. Preporučuje se da se postave klizna vrata da ne narušavaju spoljni i unutrašnji prostor.

• Informacije u vozilima treba da budu iste kao i u autobusima.

• Jasna informacija o rasporedu zgrade, različitim službama i vozovima (red vožnje, odredišta, brojevi perona, itd.) treba da budu dostupni na stanicama.

• Što se tiče pristupačnosti stanice, mere opisane u odeljku za javne objekte treba i ovde primenjivati, ali imajući u vidu da, posebno na glavnim stanicama, ljudi nose različite količine prtljaga (korišćenje kolica za prtljag).

• Personalna asistencija treba da postoji u vagonima (tj. zvučna komunikacija sa vozačem, sistem komunikacije za vanredne situacije, itd).



Taksi

Taksi je privatno sredstvo prevoza koje pruža javne usluge i, za razliku od drugih prevoznih sredstava, može da ponudi uslugu od vrata do vrata, a da pritom ne bude uslovljen rasporedom ili potrebom za traganjem za parking mestom. Značaj ove službe ne treba zanemariti pošto se mnogo ljudi nađe u situaciji da ne može da dopre do stajališta javnog prevoza, bilo iz razloga u vezi sa kretanjem ili zbog drugih problema, kao što su nepoznavanje putanje ili agorafobija (strah od otvorenog prostora).

Stoga, kada se projektuje javni prevoz za određeno okruženje, treba imati na umu i ulogu taksija. Sledeće mere koje treba razmotriti podeljene su na neophodne i one koje se preporučuju:

Osnovne preporuke

• Ulazna vrata (visina i širina) treba da omoguće ulaz svakome, bez obzira na njihove sposobnosti ili telesne dimenzije.

• Osobe koje koriste invalidska kolica trebalo bi da mogu da uđu i izađu ne izlazeći iz svojih kolica, a kada su u vozilu, ne bi trebalo da se premeštaju.

• Bezbednost putnika mora da bude osigurana: sigurnosni pojasevi pozadi, podešeno dečje sedište i sigurnosni sistem za kolica.

Mere koje se preporučuju

• Taksi vozila trebalo bi da budu opremljena interfonom, da putnici ne moraju da se naginju napred da bi razgovarali sa vozačem i da on/a ne mora da okreće glavu da bi čuo/la.

• Prostor između prednjeg i zadnjeg sedišta treba da omogući ljudima da ispruže noge.

• Vozač bi trebalo da bude u mogućnosti da održava radio vezu s nekim ko govori jezik putnika iz inostranstva.

• Bilo bi preporučljivo da se pokrene SOS linija za taksiste, koju bi mogli da koriste dok voze, a koja bi im pomogla da se zaštite od neprihvatljivog ponašanja nekih klijenata i pružila informaciju šta da rade u hitnim situacijama (trudnica kojoj počinje porođaj, klijent koji gubi svest, itd).



Slika 021 > Pristupačan taksi

Međutim, treba imati na umu da je uslugu od vrata do vrata najbolje koristiti u situacijama potrebe, jer je svakodnevno hodanje zdrava aktivnost, a korišćenje javnog prevoza osmišljenog za brojne putnike predstavlja alternativu koja bolje čuva okruženje.

Različite potrebe putnika moraju se razmotriti prilikom osmišljavanja:

• Informacija i rezervacija

• Infrastrukture

• Vozni park

• Aktivnosti i usluge

Svi elementi treba da budu pristupačni i da svima omogućavaju samostalno putovanje. Tano gde postoje zajednički evropski standardi i pravilnici, treba da se primenjuju. (Direktiva o autobusima, COST 335 o železničkom saobraćaju, itd).

Sve opšte informacije treba da budu pristupačne (pamfleti, Internet, itd), treba da postoje informacije o pristupačnosti, a rutinske procedure za rezervacije treba da prepoznaju specijalne potrebe putnika s invaliditetom i da se i pobrinu za njih.

Infrastruktura kao što su peroni, terminali i sl, treba da bude pristupačna za sve i da obezbedi pristup na istom nivou s praznim prostorom do vagona koji je manji od 5 cm. U vagonu treba da budu obezbeđeni prostor, informacije i bezbednost za sve putnike.

Podizanje svesti o invalidnosti u aktivnostima i uslugama od ključnog je značaja, a može se postići edukacijom i punktovima za konsultovanje i komunikaciju sa putnicima.

Finn Aslaksen (posetite www.eca.lu da pročitate više o tome)



Luke i aerodromi

Kriterijumi koje treba primenjivati u pomorskom i vazdušnom saobraćaju isti su kao i oni za autobuse i vozove. Isto tako, prilagođavanje terminala po pitanju informacija i pristupačnosti slično je prilagođavanju stanica, ne zaboravljajući da ima procedura koje putnici treba da obave pre ukrcavanja (predaja prtljaga, pribavljanje obaveštenja o broju izlaza i vremenu polaska, itd).

Glavna razlika između ovih prevoznih sredstava i kopnenog saobraćaja leži u ukrcavanju i pristupu vozilu:

• Za ulazak u avion, uvek se preporučuje korišćenje pristupnih tunela, pošto obezbeđuju pristup u istoj ravni i ne mora se voditi računa o vremenskim uslovima (kiša, vetar, razlika između spoljne i unutrašnje temperature, itd).

• Što se tiče brodova, osobama sa problemima u kretanju treba omogućiti da se ukrcavaju sa prostora za utovar/istovar i da imaju pristupačnu putanju do glavnog prostora za putnike.

Opšte

• Sistem plaćanja za svaku vrstu prevoza treba da bude svima dostupan.

• Automati za prodaju karata treba da budu pristupačno dizajnirani, uključujući odgovarajuću visinu komandnih tastera, mogućnost promene jezika, mogućnost dobijanja informacija o postupcima koje treba primenjivati i mogućnostima ispravljanja grešaka usmeno, pismeno i na Brajevom pismu.

• Treba omogućiti način za lako dobijanje saveta i opšte pomoći.



2. Efektivnost

Ukoliko javni prevoz nije efektivan, drugim rečima ukoliko nije prilagođen različitim potrebama korisnika u oblasti kretanja (kapacitet, red vožnje i linije), onda ga ljudi neće koristiti:

• Mreža javnog prevoza treba da pokriva celinu date teritorije.

• Broj stajališta treba da bude proporcionalan s veličinom teritorije (svi korisnici treba da nađu stajalište u blizini, bez obzira gde se nalazili).

• Broj vozila treba da bude povećan kada je najveće opterećenje kako bi se izbegle gužve koje uslugu čine nepristupačnom.

Ukratko, mreža javnog prevoza koja je osmišljena da izlazi u susret stvarnim potrebama korisnika, po pitanju pristupačnosti, kako vozila, tako i same usluge, stvoriće prijatnije okruženje pošto će smanjiti broj privatnih vozila koja su svaki dan na ulici.

PRIVATNI PREVOZ

Premda korišćenje javnog prevoza treba promovisati, moramo imati na umu da neki ljudi imaju problema sa kretanjem koji im nalažu da koriste privatno vozilo.Dakle, potrebno je da:

Slika 022 > Ulično mesto za parkiranje

• Prostor za pešake bude osmišljen tako da vozila – kao što su vozila hitne pomoći, kombi vozila koja moraju da obave utovar/istovar, ili oni stanari koji imaju problema s kretanjem – mogu da uđu: zaštitni elementi stoga treba da mogu da se uvuku.



• Svuda po gradu treba da postoje mesta za parkiranje u ravni površine rezervisana za osobe s umanjenom sposobnošću kretanja.

• Korisnici s problemima u kretanju koji poseduju specijalnu dozvolu za parkiranje treba da budu dobro obavešteni o svojim pravima, ali i o svojim obavezama (pravilno parkiranje kako ne bi ugrožavali ostale ljude).

• Kompanije za iznajmljivanje automobila treba da ponude vozila prilagođena vozačima s invaliditetom.

• Da bi se garantovala potpuna samostalnost vozača s invaliditetom, na benzinskim pumpama treba da opslužuje osoblje, umesto što postoji samo servis samoposluživanja.

• Osim toga, SOS punktovi na ulicama i trotoarima trebalo bi da omoguće gluvim vozačima da ih koriste.

JAVNI OBJEKTI

Koristi se mnogo različitih definicija onoga što se podrazumeva pod “javnim objektom”. U ovom dokumentu mi bismo voleli da u našu definiciju uključimo sve zgrade koje se ne koriste za privatno stanovanje.

U ovim zgradama su uglavnom smeštene službe koje su namenjene javnosti i koje će u jednom trenutku morati da koristi celokupno stanovništvo, te treba da budu u potpunosti pristupačne. Osim toga, bilo koja kvalifikovana osoba, bez obzira na njene/njegove fizičke sposobnosti, treba da bude u prilici da konkuriše za posao u takvim zgradama. Stoga je bitno da je cela zgrada, a ne samo neki njeni delovi namenjeni javnosti pristupačna (hodnici, toaleti, kancelarije, itd.).

Slika 023 > Ulaz u pristupačnu javnu zgradu



Aspekti koje treba uzeti u obzir:

• Ulaz: pristup treba da bude u ravni ulice, ili, tamo gde to nije moguće, trebalo bi postaviti rampu blagog nagiba. Treba, koliko je god to moguće, izbegavati alternativne ulaze, njima treba pribegavati samo u posebnim okolnostima (na primer, za vreme građevinskih radova ili kada bi bio narušen izgled zgrade koja ima istorijsku ili umetničku vrednost).

• Informacije o rasporedu zgrade: u holu treba postaviti mapu koja prikazuje izgled zgrade: broj spratova, sprat na kome se posmatrač u datom trenutku nalazi, položaj liftova, stepeništa, rampi, izlaza u vanrednim situacijama, itd.

• Informacije o rasporedu usluga: pored gore pomenutih informacija, trebalo bi da postoji još jedna mapa na kojoj su prikazane različite usluge: broj sprata na kome se nalaze, broj izloga ili kancelarije, tabla sa opštim informacijama, itd.

• Sistemi za vođenje i/ili personalna asistencija.

• Pristup različitom prostoru:

- Pristupačni liftovi (sa dovoljno prostora i obezbeđenim vizuelnim, zvučnim i taktilnim informacijama), kako za normalno upravljanje, tako i u slučaju opasnosti. Ostale aspekte, kao međuprostor između poda i kabine, ili ljudi koji pate od agorafobije ili klaustrofobije, treba razmatrati prilikom projektovanja lifta.

- Rampe sa blagim nagibom.

- Hodnici koji su dovoljno široki za mimoilaženje raznih korisnika.

- Vrata na kancelarijama treba da budu dovoljno široka da kroz njih svako može da prođe, a njihov položaj takav da omogućuje manevrisanje invalidskim kolicima.



Slika 024 > Trgovački centri su postali pristupačni da bi se omogućilo korišćenje kolica za kupovinu

• Toaleti: treba da bude dovoljno pristupačnih toaleta na svakom spratu s prostorom za korisnike invalidskih kolica, alarmnim sistemima i svom opremom koja je pristupačna kako za ljude različite visine, tako i za ljude različitih sposobnosti manevrisanja. Takođe treba da postoje uslovi za menjanje pelena bebama. Ovakvi toaleti treba redovno da se čiste ili da budu opremljeni sistemom za automatsko čišćenje.

• Evakuacija u slučaju opasnosti: ima situacija kada lift ne može da se koristi, bilo zato što se to ne preporučuje (požar) ili zato što ne radi



(isključena struja). Stoga, treba obezbediti alternativne puteve za bežanje i zaštitu od požara.Isto tako, treba zapamtiti da svako u zgradi u takvim situacijama treba da bude svestan opasnosti, bez obzira na sposobnosti (vizuelni i zvučni alarmi) i gde se oni nalaze (u toaletu, kancelariji, hodniku, kafeteriji, liftu, itd).

PROTIVPOŽARNA ZAŠTITA U ZGRADAMA

Protivpožarna zaštita za osobe sa ograničenjem u aktivnostima (2001 WHO ICF) mora uvek da se uzme u obzir u svakoj fazi projektovanja i obezbeđivanja pristupačnosti u zgradama. Tamo gde se to može izvesti, treba obaviti neposredne i sadržajne konsultacije sa svakom prisutnom osobom.

Uopšte uzev, cilj pravilno osmišljenog protivpožarnog rešenja jeste nezavisna evakuacija u više etapa, do “bezbednog mesta” koje je udaljeno od zgrade; inače, ljude treba dobro zaštititi u samoj zgradi.

Kategorizacija korisnika koja sledi od koristi je kada se priprema protivpožarna strategija...

• svi korisnici s nekim oštećenjem ili zdravstvenim problemima;

• oštećenje vida;

• oštećenje sluha;

• telesno oštećenje;

• mentalno / kognitivno oštećenje.

Možda nije moguće utvrditi svaku osobu s ograničenjem u aktivnostima. Zbog društvene stigme vezane za invalidnost, neki ljudi neće poželeti da se predstave. Drugi možda nisu svesni da imaju zdravstveni problem ili oštećenje.

Neke važne stavke u izradi Protivpožarnog plana:

1. “Razumevanje” zgrade;

2. Orijentisanje korisnika i odnos sa spoljnim okruženjem;

3. Jednostavna, nedvosmislena signalizacija, prioritet dati slikama nad tekstom;

4. Alternativni vidovi evakuacije;

5. Brzo, pouzdano otkrivanje požara – s upozoravajućim informacijama koje su lako razumljiva svima koji su u zgradi;

6. Evakuacija u nekoliko etapa;



7. Punktovi za spašavanje i pomoć;

8. Korišćenje liftova, pokretnih stepenica i horizontalnih pokretnih traka za vreme požara;

9. Pristupačnost svih puteva za evakuaciju, uključujući stepeništa;

10. Dizajn za skretanje vatre na putu za evakuaciju uključujući i stepenice.

Zdravlje više ne može da se opisuje kao nedostatak bolesti ili slabosti, već kao stanje fizičkog, mentalnog i psihološkog blagostanja. S druge strane, reč “bezbedan”, znači nepovređen ili van opasnosti; kada se koristi u kontekstu zaštite ljudi u zgradama, potpuno je neprimerena za adekvatno opisivanje pravilno osmišljenog protivpožarnog cilja, tj. da tokom i posle procesa samostalne evakuacije na “bezbedno mesto”, ili delimično samostalne evakuacije do “relativno bezbednog mesta”, ili zaštite na licu mesta, treba zaštititi zdravlje ljudi, uklujučujući i vatrogasce.

Da pojednostavimo, vatra se sastoji od triju komponenata – vrelina, dim i plamen.

Pošto se može desiti da tražimo od ljudi da ostanu u zgradi za vreme požara – potrebna je mnogo veća pouzdanost po pitanju svih performansi zgrade u odnosu na požar ...

• zaštita strukturalnih elemenata, kako za vreme, tako i posle požara;

• otpornost “konstrukcijskih elemenata”, na vatru (i na dim); na primer zidova (uključujući pravilno postavljene ragastove i oštre delove zaptivene)

• reakcija površinskog materijala i obrade na vatru;

• otpornost na postepeno urušavanje prilikom požara;

• otpornost na neproporcionalno oštećenje izazvano požarom.

Potrebna je veća posvećenost građevinske uprave i lokalnih uprava zaduženih za borbu protiv požara po pitanju zaštitte za ljude sa ograničenjem u aktivnostima; mora da postoji redovna komunikacija između njih.

Novi nivo kompetencije (edukacija i iskustvo) zahtevaju se od svih profesija i od bilo kog pojedinca uključenog u projektovanje, izgradnju, upravljanje i održavanje zgrada.

C.J. Walsh (posetite www.eca.lu da pročitate više o ovome)

• Signalizacija: znaci (logoi, strelice, itd.) treba da budu jasni i da opisuju uslugu koju predstavljaju (izbegavati nove znake koji dovode do zbunjivanja i korišćenje slova ili inicijala). Takođe treba postaviti signalizaciju namenjenu ljudima oštećenog vida.



• Osvetljenje treba da bude zadovoljavajuće i postavljeno na takav način da se koristi kao vodič u maršrutama.

• Filteri u dobro održavanim aparatima za klimatizaciju treba da pomognu u sprečavanju alergena.

• Zidovi treba da budu bez prepreka, da slepi ljudi mogu da se vode njima..

• Nepotrebni opasni elementi: izvesni dekorativni elementi mogu da budu opasni ukoliko nisu dobro osmišljeni, ugrađeni i označeni:

- Velika ogledala i stakla koja daju osećaj kontinuiteta prostora.

- Uglačani podovi na kojima se lako može okliznuti.

- Infra-crvena vrata koja ne funkcionišu osim kada je osoba određene visine.

- Tepisi koji nisu pričvršćeni za pod.

- Šalteri za poslovanje s javnošću koji imaju izbačene ivice.

- Površine koje imaju odsjaj ili podovi sa iscrtanim pločicama koje izgledaju kao da imaju pad.

Ali u osmišljavanju prostora, drugi aspekti treba da se uzmu u obzir, kao što su osobe s alergijom za koje u zgradama mora da se obezbedi vazdušni sistem koji zadržava polen i bakterije, kao i posebne zone bez pušenja.

Aktivnosti u slobodno vreme kao što je odlazak u bioskop, muzej, restoran, poseta prodavnicama ili mega marketima, sastavni su deo svakodnevneg života i, stoga, zahtevaju da se zadovolje isti kriterijumi pristupačnosti kao za ulice i zgrade u javnom vlasništvu.

• Bioskopi, pozorišta i koncertne dvorane:

- Šalteri za prodaju karata treba da budu postavljeni na visini koja omogućava da ih svi koriste.

- Bioskopske dvorane treba da uključe prostor za invalidska kolica, indukcionu petlju koja omogućava prenos zvuka u FM-u i sistem dijaloga za osobe oštećenog vida.

- Sve javne manifestacije treba da uključuju simultano prevođenje na lokalne i ostale potrebne jezike, kao i na znakovni jezik.



• Muzeji: svako treba da bude u mogućnosti da prati istu putanju po zgradi, svi eksponati treba da budu na pristupačnim mestima, a važne informacije treba da budu dostupne u vizuelnom, zvučnom i taktilnom formatu, u zavisnosti od sadržaja izložbe.

• Prodavnice: svako bi trebalo da može da vidi izloženu robu i da bez teškoća pročita etiketu sa cenom. U prodavnicama odeće, kabine za isprobavanje treba da budu potpuno pristupačne.

• Restorani, barovi i kafane: hrana i piće koje se servira, kao i oprema i usluge treba da poštuju raznolikost klijenata (dečje stolice, jelovnik na različitim jezicima, uključujući Brajevo pismo, ponudu za vegetarijance, obolele od celijakije, verske navike i razne potrebe klijenata, kao što je pomoć u sečenju hrane i sl.

• Sportski centri, sajmišta, stadioni, zoološki vrtovi, itd: aspekti na koje treba obratiti pažnju na otvorenom prostoru isti su kao i na ulicama i trotoarima, a u unutrašnjosti objekata kao u javnim zgradama.

• Hoteli: u zajedničkom prostoru treba da postoje pristupačni toaleti. Treba da postoje sobe sa pristupačnim vratima, podesivom visinom kreveta i tušem i umivaonikom za sve ljude kojima je potrebna pomoć u svakodnevnim aktivnostima.

Istorijska zdanja

Neke uprave se uzdržavaju od prilagođavanja istorijskih zgrada s tvrdnjom da poboljšanje pristupačnosti može da ošteti istorijsko nasleđe.

Ovaj argument bio bi prihvatljiv samo ukoliko se dvorac ili palata koriste isključivo u arheološke svrhe i ostanu onakvi kakvi su, bez toaleta ili električne energije.

Ali ako se, naprotiv, zgrada koristi za neku javnu namenu i, stoga su gore pomenute instalacije već urađene, nema razloga da se izbegava poboljšanje pristupačnosti, s tim da se ispoštuje originalno rešenje i istakne šta je izmenjeno. Tako će svakome biti omogućeno da uživa u istorijskom nasleđu.



UKLJUČIVANJE ISTORIJSKIH ZGRADA U IZGRAĐENO OKRUŽENJE

Mnoge stare zgrade i njihovo okruženje, koje same po sebi predstavljaju kulturno blago, a u nekima od njih se i čuva kulturna baština, a koje treba očuvati i zaštititi, bitan su deo naše zajedničke istorije. Ove zgrade često su posebno nepristupačne a istovremeno kriterijumi za njihovo očuvanje predstavljaju prepreke za promene na bolje. Stara zdanja često imaju centralnu funkciju u javnom životu.

Društvo danas postavlja brojne praktične zahteve pred stare zgrade. Deo toga je i zahtev da zgrade budu pristupačne i da ih mogu koristiti osobe s ograničenjem u aktivnostima, počev od opštih ciljeva vezanih za uključivanje u društvo i primera normalizacije pristupačnosti starih zgrada od kulturnog značaja koji se predstavljaju kako bi se pokazalo da pažljiv pristup istorijskoj vrednosti zgrada može da se kombinuje i sa pristupačnošću i sa mogućnošću njihovog korišćenja od strane osoba s ograničenjem u u aktivnostima.

Elena Siré, Kraljevski arhitektonski institut za tehnologiju - Infrastruktura, Analiza izgrađenog okruženja - Štokholm, Švedska (posetite www.eca.lu da pročitate više o ovome)



STANOVANJE

Dom predstavlja lični prostor koji delimo sa rođacima i prijateljima. Tu obavljamo aktivnosti vezane za svoj društveni i lični razvoj i, stoga, treba da bude prilagođen našem stilu života i bilo kojim promenama koje mogu da se dese.

Razlikujemo dve vrste stanovanja:

1. Pojedinačne kuće: ceo raspored (bašta, ulaz, sobe, itd.) predstavlja odgovornost onih koji žive u kući.

Slika 025 > Rampa na ulazu u kuću

2. Stambeni blokovi: ovde ima zajedničkih prostorija (ulaz, liftovi, prolazi, stepeništa, bašta, itd.) koji treba da budu potpuno pristupačni, dok će uređenje samih stanova zavisiti od stanara.

U oba slučaja, stanovanje treba da zadovoljava određene minimalne zahteve: uslove da se u njoj stanuje, komfor, bezbednost i mogućnost obavljanja aktivnosti vezanih za kulturu, i običaje, kao što su ishrana, odmor, učenje, rad i razonoda. Ali osim ovih minimalnih zahteva, moramo da garantujemo da svaku kuću može da posećuje osoba s invaliditetom. Zato treba da obezbedimo sledeće:

- Pristup unutrašnjosti kuće sa ulice ne bi trebalo da ima spust niti da ima mehaničke prepreke.

- Vrata treba da budu dovoljno široka za prolazak invalidskih kolica.

- Barem u jednom od toaleta treba omogućiti manevrisanje invalidskim kolicima.



Kuće koje ispunjavaju ove uslove nazivaju se kućama koje su za posetu.

U pogledu pristupačnosti, treba zapamtiti da, iako nemamo problema u vezi sa životnim okruženjem kada se krećemo, oni se mogu pojaviti, bilo privremeno ili trajno, u nekom trenutku u budućnosti. Stoga, ukoliko želimo da gradimo stanove koji će da služe pojedincu celog njegovog života, bez obzira na promene koje mogu da se dese, osim kuća koje su za posetu, treba da razmišljamo o domovima koje je moguće raznovrsno i višestruko preuređivati.

Prilagodljivi domovi: mogu da postanu pristupačni zahvaljujući jednostavnim i jeftinim intervencijama.

Isto tako važna tema jeste održivost, to jest, obezbediti da interes trenutnih korisnika ne ugrožava dobrobit budućih generacija. U tom pogledu, pravilna raspodela izvora energije vodi do bolje performanse za trenutnog korisnika, a isto tako predstavlja uštedu u oblasti potrošene energije u okviru opšte potrošnje i održavanja. Osim toga, da bi stanovanje bilo održivo, od presudnog je značaja da se uzmu u obzir i drugi aspekti kao što je recikliranje, trajnost materijala, održavanje i očuvanje okoline.

Verujemo da projektovanje svih stambenih jedinica treba da poštuje minimum zahteva iz oblasti pristupačnosti, bez obzira na ciljanu tržišnu vrednost zgrade, i ne bi trebalo da zavisi od kupovne moći korisnika.

KUHINJA ZA SVE TM

Kuhinja za sve TM treba da bude prilagodljiva i da može da reaguje na različite zahteve koji se menjaju. Ukoliko je kuhinju moguće prilagoditi promenjljivim životnim prilikama, to će biti kuhinja za ceo život. Osnovni zahtev je konstrukcijja koja je odvojena od dodatnih modula.

Karl Luig (posetite www.eca.lu da pročitate više o ovome)

HARMONIZACIJA NA POLJU PRISTUPAČNOSTI U EVROPI

Od sredine 1990-ih i vremena kada je objavljen EKP 1996, prilike u Evropi su se promenile.

Sve države članice i zemlje koje su pristupile 2004. moraju da poštuju zakonodavstvo o jedinstvenom tržištu ... tehničke prepreke nisu dozvoljene ... nacionalni zahtevi u oblasti građevine moraju stoga da budu izraženi na funkcionalan način. Preskriptivni zahtevi treba da se predstave samo kao smernice.

Iako socijalna politika svake države članice treba da zadrži svoj specifični nacionalni karakter, sada postoji legitimno očekivanje od strane osoba sa ograničenjima u aktivnostima (2001 WHO ICF) da rezultati, na primer u vidu usluga i tehničkih pravilnika, na nivou Evrope treba da budu ujednačeniji.



Dramatične razlike u “kvalitetu” od države do države više nije moguće racionalizovati i objasniti.

Zato bih predložio ideju Eurokodeksa pristupačnosti – zajednički evropski kodeks projektovanja i građevinske prakse za pristupačnost izgrađenog okruženja.

Ideja sadržaja Eurokodeksa pristupačnosti pokriva sledeća područja:

Deo I - Opšte;Deo II - Prostorno planiranje & radovi na infrastrukturi;Deo III - Zgrade & ‘radno mesto’;Deo IV - Zaštita zgrada od požara;Deo V - Elektronska, informaciona & komunikaciona tehnologija (e-pristupačnost) ;Deo VI - Saobraćaj.

Uzor tipa dokumenta za Eurokodeks pristupačnosti bio bi tipski Strukturalni eurokodeks ... koji je izrađen u okviru EU Direktive za građevinske proizvode 89/106/EEC.

‘Novi pristup’ tehničkoj harmonizaciji i standardizaciji iz 1985. zahteva specifičan pristup prilikom izrade Eurokodeksa ....

Format Eurokodeksa pristupačnosti

Harmonizovani Eurokodeks služi kao vodič i namenjen je samo “nadležnim osobama”. To je sažet dokument i nije namenjen da služi kao priručnik u projektovanju/dizajniranju.

Regionalne varijacije u projektovanju i građevinskoj praksi moraju da se uzmu u obzir.

Propratni tekst uz Eurokodeks pristupačnosti razlikovaće se po obimu.

Harmonizovani Eurokodeks pruža principe dizajna i operativna pravila za njihovu primenu.

Principi sadrže opšte izjave, zahteve i definicije za koje se neće tolerisati odstupanja, osim tamo gde to bude izričito navedeno.

Primenjena pravila opšte su priznata pravila koja slede izjave i zadovoljavaju zahteve navedene u principima. Ukoliko se, za određeno rešenje, želi korišćenje alternativnog pravila projektovanja koje se razlikuje od onog navedenog u Primenjenim pravilima iz dokumenta, to može da se uradi pod uslovom da se pruži neophodno obrazloženje koje dokazuje da alternativno pravilo ne odudara od principa.

Dokumenti u prilog

Harmonizovani evropski standardi za proizvode, performanse i testove, izdavač: CEN.

Harmonizovani evropski tehnički sertifikati (ETA’s)



U nedostatku navedenog – Nacionalni standardi & Nacionalni sertifikati podudarnosti.

Regionalni priručnici za projektovanje na lokalnim jezicima.

C. J. Walsh. Arhitekta, vatrogasni inženjer i tehnički kontrolor. Član Radne komisije CIB 14: Požar. Glavni tehnički konsultant. Sustainable Design International Ltd.(posetite www.eca.lu da pročitate više o ovome)

JAVNE INFORMATIVNE SLUŽBE

Donedavno su novine, televizija, radio i neke telefonske službe bili odgovorni za informisanje javnosti o lokalnim, nacionalnim i svetskim događajima. Ali danas, iako te službe nastavljaju da imaju ulogu u obezbeđivanju svakodnevnih informacija i u komunikaciji, najveći napredak napravljen u oblasti novih tehnologija unelo je takozvano informatičko društvo.

Bilo ko ko ima računar povezan sa Internetom može sada da dođe do informacija na bilo koju temu, sa bilo kog mesta i na bilo kom jeziku (drugi komunikacioni mediji koriste ovaj izvor da bi došli do novosti i slika).

Osim toga, razvoj takve tehnologije znači da svako, bez obzira na njegove/njene fizičke, mentalne ili senzorne sposobnosti, može da pristupi istim tim informacijama kao i ostatak stanovništva: Brajeva tastatura, brauzeri za osobe oštećenog vida, sintetajzeri glasa, pisana informacija, tekstovi na različitim jezicima, mogućnost promene veličine slova ili boje pozadine, itd.

S obzirom na značaj ovog medija na društvenom planu, već postoje međunarodne preporuke, Evropske direktive i nacionalne regulative kako da vladini sajtovi postanu pristupačni:

- Podešavanja računara ili brauzera koji se koriste za pristup vebsajtu ne bi trebalo da otežavaju rad na tome.

- Slike treba da budu praćene legendom koja ih opisuje.

- Veličina slova i kontrasti treba da budu uzeti u obzir.

- Animiranu grafiku treba izbegavati jer ih brauzeri za osobe oštećenog vida ne prepoznaju.

- Povratak na početnu stranicu treba da uvek bude moguć, bez posebnog uključivanja komandi za brauzer.

- Jezik koji se koristi treba da bude jasan i lak za razumevanje.

- Treba da postoji detaljan indeks različitih usluga koje se mogu naći na vebsajtu.



Konačno, veoma je važno da celokupno stanovništvo ima pristup ovim informativnim službama, bilo stvaranjem opštinskih centara koje korisnici mogu posetiti ili obezbeđivanjem Internet veze u kućama.

WAI (Inicijativa za pristupačnost veba), u koordinaciji s organizacijama širom sveta, nastavlja aktivnosti na pristupačnosti veba preko u pet osnovnih radnih pravaca: tehnologija, vodiči, alat, obrazovanje i informisanje, istraživanje i razvoj. (kopirano sa WAI vebsajta http://www.w3c.org/WAI/)

UKRATKO O DOPRINOSU (NOVE) TEHNOLOGIJEI NJENOM UTICAJU NA KVALITET ŽIVOTAOSOBA S INVALIDITETOM

Ovaj tekst je rezime izveštaja koji je autor ovih redova sastavio za Savet Evrope, u okviru preporuka o uticaju novih tehnologija na kvalitet života osoba s invaliditetom. Ekspertski komitet koji je ustanovio Savet Evrope (P-RR-NTH) pripremio je za Savet Evrope nacrt Rezolucije o osmišljavanju takve politike. Komitet ministara Saveta Evrope usvojio je rezoluciju ResAP(2001)3 na svom sastanku 24. oktobra 2001.

Ekspertski komitet prikupio je na različite načine podatke od država članica o parcijalnom dogovoru u socijalnom i sektoru javnog zdravlja Saveta Evrope, od evropskih međunarodnih nevladinih organizacija i od drugih organizacija u periodu od sredine 1998. godine do početka 2001. Obuhvaćene su informacije koje uzimaju u obzir nacionalne i međunarodne stavove, mere, programe, tekuće i planirane akcije o uticaju novih tehnologija na kvalitet života osoba s invaliditetom. Spoljni ekspert bio je angažovan da analizira informacije i sačini opšti objedinjeni izveštaj. Taj izveštaj i Rezolucija ResAP(2001)3 mogu da se naruče od Saveta Evrope (The Impact of new technologies on the quality of life of persons with disabilities, sastavio Theo Bougie; i Rezolucija ResAP(2001)3 odobrena od strane CD-P-RR na njegovom 24. zasedanju, Hag, 26-29. juna 2001).

Izveštaj pruža opise glavnih termina, kao što je Kvalitet života.

Isto tako uzima u obzir različite vrste invaliditeta, kao što su oštećenja telesnih funkcija i struktura, ograničenja u obavljanju aktivnosti i problemi u vezi sa učešćem u društvu. To, na primer, znači da pokriva ne samo telesna i senzorna oštećenja, već i ograničenja i teškoće u učenju, mentalni invaliditet i ograničenja u društvenom učešću zbog ličnih ili okolinskih faktora.

Izveštaj pokriva nove tehnologije, predstavlja širok dijapazon osnovnih, srednjih i primenjenih tehnologija u velikom broju različitih oblasti. Termin “nove tehnologije” takođe označava sve veću brzinu razvoja novih proizvoda, sistema i usluga zasnovanih na primeni ponekad izuzetno složenih tehnologija.



Uključuje potrošačku tehnologiju zasnovanu na principima dizajna za sve, s tim što su tehnologija za sve i usluge za sve deo tehnološke infrastrukture (kao javni prevoz, telekomunikacije, ICT mreže, alarmni sistemi), tehnologiju koja se koristi za fizičku pristupačnost zgrada i izgrađenog okruženja i, naravno asistivnu tehnologiju.

Uslovi su formulisani tako da se uzmu u obzir za uspešnu primenu novih tehnologija i razlikuju se u zavisnosti od uslova koje, na primer, osoba s invaliditetom treba da ispuni u okruženju (fizička pristupačnost), u društvu, ali isto tako i u okviru zakona, uslova za pružanje usluga, oblikovanja, standardizacije i razvoja tržišta.

Zaključci pokazuju da nove tehnologije mogu da povećaju kvalitet života osoba s invaliditetom, čak više nego tradicionalna tehnologija. Međutim, koherentan skup aktivnosti neophodan je kako bi se izbeglo da nove tehnologije postanu nove prepreke za rizične grupe koje su na udaru zbog određene vrste invaliditeta, određenih aktivnosti i učešća u društvu. Da bi se postiglo društvo za sve, ovaj širok dijapazon mera treba posmatrati ozbiljno kako bi se izbegle izolacija i nepismenost.

Autor: Theo Bougie MSc (posetite www.eca.lu da pročitate više o ovome)

POGLAVLJE 4PREPORUKE ZA UPRAVLJANJE PRISTUPAČNOŠĆU

PRIMERI IZ OPŠTINA

PREPORUKE ZA UPRAVLJANJE PRISTUPAČNOŠĆU


PLAN GRADA ZA SVE

U prethodnom poglavlju opisali smo niz preporuka za prilagođavanje okruženja na način koji uzima u obzir raznolikost stanovništva. Međutim, da bi takva prilagođavanja postala stvarnost, bitno je da se za intervenciju koristi metod koji objedinjuje različite strane uključene u proces (na primer političare, eksperte, predstavnike udruženja).

Plan grada za sve može da bude korisno sredstvo u odabiru oblasti za akciju i u definisanju sistema za upravljanje, kao i za koordinaciju, analizu i procenu mišljenja svih onih koji su uključeni: političara, eksperata, građana i zaposlenih. U ovome što sledi opisujemo jedan takav mogući plan koji se sastoji od sedam faza, a svi one se, s izuzetkom dijagnoze, odvijaju manje-više paralelno.

- Dijagnoza

- Političko planiranje

- Uključivanje građana

- Tehničko planiranje

- Doprinos građana

- Upravljanje

- Informisanje građana

Dijagnoza

Pre osmišljavanja metoda intervencije, neophodno je shvatiti trenutno stanje u okruženju prikupljanjem i analizom postojećih podataka o:

1. Ljudima:

• Piramida uzrasta

• Trendovi rasta

• Teritorijalna raspodela

• Popis osoba s invaliditetom i/ili onih kojima preti društvena isključenost

• Udruženja



• Veze između lokalnog saveta i udruženja

• Potrebe stanovništva

2. Okruženje:

• Urbani prostor

• Zgrade

• Prevoz

• Opštinske službe

3. Upravljanje:

• Politička akcija

• Administrativne strukture

• Participatorne mreže

• Obuka za eksperte o Dizajnu za sve

Analiza prikupljenih podataka pružiće detaljne informacije o trenutnom stanju u kome se nalazi okruženje, a ovaj dokument biće dragocen osnov za planiranje intervencije.

Ukoliko je, kao u Eš-sir-Alzetu, grad odgovoran za dijagnozu, glavni problemi pristupačnosti pokazuju se u svojoj stvarnoj dimenziji.

http://www.esch.lu

Političko planiranje

Pošto se završi dokument o trenutnom stanju u okruženju, sledeći korak se odnosi na političko rukovodstvo i planiranje budućih intervencija.

a. Političko rukovodstvo: imenovanje članova lokalne vlade koji će snositi odgovornost za stvaranje grada za sve, kao i onih koji će preuzeti na sebe određene aspekte upravljanja, planiranja i širenja informacija.



Osim toga, treba sastaviti spisak oblasti lokalnog saveta koje će igrati važnu ulogu (na primer, socijalni rad, urbanizam, sport, komunalije) i, kako bi se osiguralo nesmetano odvijanje aktivnosti, treba odrediti unutrašnji koordinacioni odbor.

b. Opšti prioriteti: da bi se planirao razvoj intervencija, informacije prikupljene za vreme faze dijagnoze treba uporediti s političkim programom i intervencijama koje planiraju investitori koji nisu opštinski (gas, voda, kablovske kompanije, itd).

Prilikom određivanja prioriteta, treba zapamtiti da ne treba samo gradske ulice i trotoari da budu pristupačni, već i informacije i usluge (na primer, sport, vebsajtovi, parkirališta).

EL PLAN CIUDAD PARA TODOS DE BARCELONA(PLAN GRADA ZA SVE - BARSELONA)

Povremeno, zaboravimo da se problemi korišćenja prostora, usluga ili proizvoda u sva-kodnevnom okruženju ne tiču samo osoba s invaliditetom, već se, naprotiv, u ovom ili onom trenutku života bavimo brigom za sve.

Kada smo se u Gradskom veću Barcelone opredelili da stvorimo grad za sve, mislili smo da je učešće građana od presudnog značaja, pošto je svaka osoba jedinstvena i razlikuje se od drugih, a samim tim ima i različite potrebe.

Gradska skupština Barcelone podržala je inicijativu dobrim tehničkim timom, obrazovanim od specijalista za različite oblasti, koji je imao zadatak da oblikuje temelje Plana pristupačnosti, da motri na ispravan razvoj događaja, kontinuitet predloženih faza i konačnu ocenu intervencija. Ova grupa proširena je u Radnu grupu u kojoj je, osim tehničara, bile zastupljeno nekoliko različitih grupa građana (organizacije osoba s invaliditetom, komšije, privrednici, itd).

Naš cilj bio je da građani, kao i posetioci Barcelone, mogu da uživaju u dobrom kvalitetu života, koristeći na samostalan način službe i usluge koje grad nudi i učestvujući u njegovom razvoju.

Danas, zahvaljujući kvalitetnoj koordinaciji Radne grupe i različitim društvenim akterima koji intervenišu u ostvarivanju Plana, pristupačnost opreme i usluga grada je utrostručena.

Promena koja je ostvarena u gradu od usvajanja Plana, ponovo potvrđuje da od pristupačnosti svi imamo koristi...

Francesc Narvàez (posetite www.eca.lu da pročitate više o ovome)



Uključivanje građana

Pošto lokalna vlada odredi prioritete, bitno je da se predstavnici veća sretnu sa građanima kako bi ih informisali o:

• Političkoj volji da se stvori grad za sve

• Tome ko će da preuzme političko rukovodstvo

• Metodu za razvijanje plana

• Opštim prioritetima koji su odabrani

• Sistemu po kome će se građani uključiti u proces

Međutim, osim pružanja informacija, ovaj prvi kontakt sa građanima treba da ima za cilj da čuje njihova mišljenja o planu. Stoga, na sastanak treba pozvati ne samo one ljude za koje se čini da su neposredno pogođeni uslovima pristupačnosti, već i sve one interesne grupe i udruženja koja ne deluju pogođeno (udruženja stanara, vlasnici prodavnica i barova, itd.) jer, kao korisnici, oni svakodnevno dolaze u kontakt sa datim okruženjem i imaće specifične potrebe (na primer, utovar i istovar robe, postavljanje terasa ispred barova i kafića, prostori za decu).

Tehničko planiranje

Posle održanog sastanka sa građanima, njihova mišljenja treba ugraditi u opšte prioritete. Pošto se to učini, može da se počne sa radom na planiranju intervencija, zatim, na odlučivanju o praktičnim procedurama za njihovo sprovođenje.



Slika 026 > Mapa jednog Plana pristupačnosti Tehničko planiranje radova u oblasti pristupačnosti garantuje kontinuitet procesa unapređenja

Moguće su sledeće procedure:

• Uključivanje u postojeći urbanistički plan

• Uključivanje u nove projekte i usluge koje će se sprovoditi za vreme tekućeg mandata.

U Helsinkiju, učešće organizacija korisnika dovelo je do drastičnog poboljšanja gradskog Plana pristupačnosti.

Tehničko planiranje radova u oblasti pristupačnosti garantuje kontinuitet procesa unapređenja:

• Rad na analizi pristupačnosti i održivosti usluga ili uključivanje kriterijuma Dizajna za sve u sisteme unutrašnjeg kvaliteta (poboljšanje kvaliteta usluga u smislu mogućnosti korišćenja, učešća i ukupnog kvaliteta).

• Ugradnja u projekte drugih društvenih agencija, bilo da je reč o privatnim ili drugim vladinim telima.

• Kampanje za podizanje svesti građana i njihovog učešća (neke probleme u oblasti pristupačnosti ljudi sami stvaraju, na primer, loše parkirani automobili ili druge prepreke na javnim putevima).

• Drugim rečima, normativni razvoj, razvoj internih normi i propisa koji menjaju ili poboljšavaju sadašnje stanje stvari.



• Uvođenje specifične budžetske stavke za one aspekte pristupačnosti koji ne mogu da budu rešeni gore pomenutim procedurama.

REVIZIJE PRISTUPA – ORUĐE ZA PLANIRANO POBOLJŠANJE PRISTUPAČNOSTI IZGRAĐENOG OKRUŽENJA

Revizija pristupa zgradi i uslugama predstavlja sredstvo za procenu pristupačnosti za osobe s invaliditetom. Revizija pristupa sastoji se od najmanje jedne posete na terenu i izveštaja sa preporukama za akciju.

Čemu služe revizije pristupa?

Revizije pristupa predstavljaju osnov za plan ili strategiju poboljšanja pristupa.Mogu se naručiti:

• jer su neophodne davaocima sredstava ili drugim donatorima na projektu

• jer omogućavaju pružaocima usluga da odgovore na zakonske obaveze

• jer su prepoznate kao dobra praksa u renoviranju zgrada i usluga.

Šta sve pokriva revizija pristupa?

Revizije pristupa ne posmatraju zgradu izolovano. One široko posmatraju način na koji se zgrada koristi i revidiraju pristupačnost ponuđenih usluga. Teme koje, po svoj prilici, treba da budu pokrivene uključuju:

• prilaz zgradi

• javni prostor

• prostor za osoblje

• usluge i opremu

• mere, praksu i procedure

• službu za potrošače

• informisanje i reklamiranje

• tumačenje i alternativna sredstva pristupa

Sarah Langton-Lockton, 8. 7. 2003. (posetite www.eca.lu da pročitate više o ovome)



Doprinos građana

Pošto se utvrdi koje intervencije treba sprovesti, treba sazvati još jedan sastanak sa meštanima da se informišu o specifičnim ciljevima i da se još jednom prikupe njihova mišljenja.

Konačni rezultat tehničkog planiranja, podržanog od strane lokalnog veća, biće objavljen putem medija koje veće inače koristi.

Slika 027 > Sastanak građanstva Građani su najbolji kritičari procesa poboljšanja pristupačnosti

Upravljanje

Svako lokalno veće treba da sastavi svoj plan grada za sve u skladu sa svojim običajima, obimom odgovornosti i mogućnostima. Prema tome, naš cilj u ovom odeljku jeste da ilustrujemo jedan mogući model – nikako jedini – zasnovan na stvaranju radnog tela koje ćemo zvati Tim za sprovođenje plana grada za sve. Ovim timom treba politički da rukovodi stariji član lokalne vlade i treba da uključi i predstavnike svake oblasti uključene u plan. Veće treba takođe da imenuje koordinatora tima.

U gradu Blanes (Španija) na snagu je stupio lokalni dekret kojim se garantuje da će isporučioci vode, električne energije i gasa izgraditi pristupačne trotoare kada budu zatvorili svoje radove na održavanju.

Funkcije tima bile bi sledeće:

• Uključivanje u dnevni red predloga za krupne intervencije da bi dobile saglasnost veća.

• Davati saglasnost na manje radove i modifikacije.



• Nadgledanje toka radova.

• Priprema tehničkog planiranja za sledeći mandat.

• Da deluje kao telo za pregovaranje u odnosu na spoljne izvore finansiranja.

• Preduzimanje bilo kojih neophodnih, internih, disciplinarnih, ili, u slučaju spoljne agencije, zakonskih mera.

• Susreti sa meštanima.

• Priprema materijala koji će biti deljen.

Iskustvo je pokazalo da je, pod uslovom da koordinator tesno prati aktivnosti, a da su kontrolni mehanizmi ispravni, za adekvatan razvoj plana dovoljno da se sastanci održavaju jednom u dva meseca.

Uloga koordinatora je da osigura:

• da početna dijagnoza bude dokumentovana u formatu koji garantuje stalno ažuriranje podataka;

• da se izrade i održavaju kontrolni mehanizmi;

• da eksperti koji su odgovorni za projekte u okviru plana imaju potrebnu obuku i superviziju;

• da o filozofiji koja stoji iza plana lokalno veće i društvene agencije budu interno informisani;

• da se potrebne izmene sprovedu i dokumentuju;

• da se sastavljaju periodični izveštaji o upravljanju, zajedno s izveštajem koji rezimira planiranje;

• da sve prilike za spoljno finansiranje budu iskorišćene;

• da se izradi tehnički plan za naredni mandat;

U svim evropskim gradovima u kojima je imenovan koordinator, privrženost ideji pristupačnosti zaista se povećala.

Da rezimiramo, rad koordinatora je bitan za plan, kao što će dobro upravljanje da postigne maksimum u intervencijama uz minimum neophodnih resursa.



Informisanje građana

Na početku procesa planiranja, bilo bi mudro da se održi više redovnih sastanaka kako bi se obezbedila dobra komunikacija između građana i predstavnika gradskog veća, posebno ukoliko to ranije nije bila uobičajena praksa. Međutim, kada se jednom uspostave participatorni mehanizmi, biće dovoljno da se sa građanima sreće kada se sazivaju sastanci povodom predstavljanja mesečnih izveštaja; to će biti prilika za građane da iznesu svoje stavove o tome kako se plan razvija i da ponude sugestije kako ga poboljšati.

Ova faza trebalo bi da obuhvati i širenje informacija u medijima koje opisuju kako se plan razvija, početak ili završetak neke ključne faze, kao i krajnje godišnje rezultate.

Svi građani pozitivno ocenjuju lokalnu vladu koja brine o poboljšanju pristupačnosti.

PRISTUPAČNE ZGRADE – OD SNA DO STVARNOSTI

U poslednjih 20 do 30 godina, objavljeno je na stotine zakona, standarda i vodiča za pristupačne zgrade za osobe s invaliditetom. Međutim, putujući Evropom u svojim kolicima, svuda primećujem da postoji bezbroj prepreka i, što je još gore, na sve stranu niču nove.

Uprkos činjenici da su se za poslednjih 30 godina u mnogim evropskim zemljama pojavili zahtevi za pristupačnim zgradama za osobe s invaliditetom, daleko smo od toga da takve zgrade postanu norma. Da bi se teorija konačno sprovela u praksu u svakodnevnoj gradnji, potrebno je da svaka zemlja obezbedi četiri komplementarna instrumenta. Posebno ukoliko ne postoji mreža lokalnih eksperata koja može da proveri projekte i pruži savet, ideja pristupačne gradnje kao sastavnog dela svake izgrađene zgrade nikada neće postati stvarnost.

1. Praktični zakoni i uputstva Tekstovi kao što su zakoni, standardi i uputstva moraju u sebi da sadrže

specifične ciljeve i zahteve. Kada se te specifikacije nađu na papiru dobija se izuzetan i važan instrument. Ali samo postojanje informacija i zakonske regulative očigledno nije dovoljno.

2. Lokalno lobiranje i kontrola Zakoni, propisi i uputstva se poštuju i primenjuju jedino tamo gde za svaki

pojedini građevinski projekat postoje lokalni lobiji i kontrola.

3. Mreža lokalnih eksperata Za svaku zgradu koja se gradi da bi bila pristupačna svima, javljaju se

specifična pitanja na koja se ne može odgovoriti na papiru. Obični urbanisti i arhitekti nemaju specijalističko znanje niti neophodno iskustvo. Praktično svaka zgrada bi zahtevala ekspertski savet. Otud potreba za mrežom regionalnih savetnika, kako za projektovanje, tako i za realizaciju.



4. Nacionalni centar za pristupačnu gradnjuSvaka zemlja treba da ima Nacionalni centar za ekspertizu za razmenu iskustava i koordinaciju lokalnih investitora i eksperata. Centar bi trebalo da poseduje kompletnu dokumentaciju za datu zemlju. Bio bi odgovoran za pronalaženje i prikupljanje osnovnih resursa i iskustava.

U Švajcarskoj, na primer, ova četiri komplementarna instrumenta dorađivana su u poslednjih 20 godina. Sada počinju da daju pozitivne rezultate. Počev od 2003, situacija sa ovim instrumentima je sledeća:

- stanovništvo: 7,5 miliona

- važni građevinski projekti: oko 15.000 godišnje

- regionalna mreža eksperata i lobista: 22, drugim rečima, po 1 ekspert na 700 građevinskih projekata

- Nacionalni savetodavni centri: 2, svaki sa oko 7 eksperata

- Zakon/uputstva: 1 nacionalni antidiskriminacijski zakon, 26 regionalnih zakona o izgradnji, uključujući propise za pristupačnu izgradnju, 1 nacionalni standard za izgradnju, 20 dodatnih pravilnika i tehničkih brošura (sve na nemačkom i francuskom jeziku)

Joe A. Manser, arhitekta, direktor Švajcarskog centra za pristupačnu gradnju za osobe s invaliditetom 19.6.2003. (posetite www.eca.lu da pročitate više o ovome)

POGLAVLJE 5PROŠIRENJE EVROPE BEZ PONAVLJANJA GREŠAKA

PROŠIRENJE EVROPE BEZ PONAVLJANJA GREŠAKA



Istorijski gledano, briga za pristupačnost bila je u tesnoj vezi sa stepenom demokratije i privrednim rastom. Zato, uključenost gradova u poboljšanje pristupačnosti u Evropi zavisi od ovih činilaca.

Važno je da se ne ponove greške koje su učinjene u prošlosti, potrebno je inspirisati se skorijim uspešnim pričama.

Važne preporuke za gradove koji počinju svoj put ka gradu za sve:

- Pristupačnost je za sve građane, a ne samo za one koji koriste kolica.

- Postoji potreba za jasnim i razumljivim pravnim okvirom u oblasti pristupačnosti. EKP iz 2003. može da bude osnov za to, kao što je to bio u prošlosti i još uvek jeste u raznim evropskim zemljama.

- Građani treba da učestvuju u procesu odlučivanja i da budu informisani o planovima i rezultatima.

- Pre nego što se bilo šta bude izumelo, svakako koristite međunarodne mreže i potražite informacije o tome kako je slična situacija rešena u drugim gradovima.

- Istraživati mogućnosti spoljnje finansijske podrške preko neke druge uprave Evropske komisije.

- Svaki visoki opštinski činovnik mogao bi da se obuči za pristupačnost i postane koordinator plana grada za sve. Da bi se to ostvarilo, preporučujemo saradnju sa gradovima koji već imaju kooordinatora plana grada za sve.

- U proces svakako uključite što veći broj društvenih aktera.

NACIONALNI STANDARDI

Posetite www.eca.lu da biste dobili pregled nacionalnih standarda (predstavljenih tako da se mogu porediti).



BRISEL, 30. 10. 2003. COM(2003) 650 FINAL

Jednake mogućnosti za osobe s invaliditetom: Evropski akcioni plan

1. KRATAK REZIME

Ključno pitanje uspeha 2003. godine - Evropske godine osoba s invaliditetom, jeste da li će dovesti do održivih rezultata posle 2003. godine. Evropska komisija, zajedno sa svim partnerima koji su uključeni u godinu, želi da iskoristi ovaj zamah i da gradi na dosadašnjim postignućima, suočavajući se sa novim akutnim izazovima. Ovo Saopštenje ima za cilj da se postigne održiv i operativan pristup pitanjima invalidnosti u proširenoj Evropi. Ono će predstavljati referentno polazište i okvir za jačanje dimenzije invalidnosti u svim relevantnim merama koje EU bude preduzimala, podržavajući i stimulišući pritom mere na nacionalnom nivou.

S tim u skladu, ovo Saopštenje ističe napredne inicijative EU koje imaju za cilj dalje uključivanje osoba s invaliditetom u proširenu evropsku ekonomiju i društvo uopšte. Tri operativna cilja su u središtu predloženog pristupa: postizanje pune primene Direktive o jednakom postupanju u oblasti zapošljavanja (2000/78/EC); veće uključivanje pitanja invalidnosti u opšte tokove prilikom usvajanja relevantnih mera Zajednice i zalaganje za bolju pristupačnost za sve.

Ovo saopštenje posebno uvodi višegodišnji Akcioni plan s vremenskim okvirom do 2010. koji će se revidirati i menjati u skladu s prilikama. Cilj Akcionog plana jeste da se pitanja invalidnosti uvedu u relevantne opšte mere koje Zajednica preduzima i da se razviju konkretne aktivnosti u ključnim oblastima radi bolje integracije osoba s invaliditetom. Kao instrument podrške uvođenju pitanja invalidnosti u ključne opšte mere politike EU, Komisija će jednom u dve godine objavljivati izveštaj o opštem položaju osoba s invaliditetom u proširenoj EU, uključujući nova dešavanja u zemljama članicama. Istovremeno, Komisija predlaže da se pojača uključenost zainteresovanih aktera i ključnih igrača u dijalogu oko mera kako bi se proizvele dalekosežne i trajne promene u ekonomiji i društvu u celini.

Pošto je zapošljavanje i dalje najkritičniji faktor socijalne inkluzije, prva faza sprovođenja Akcionog plana za osobe s invaliditetom EU – koja treba da se odvija 2004. i 2005. godine – usredsrediće se na stvaranje neophodnih uslova za promovisanje zapošljavanja osoba s invaliditetom, postižući veću pristupačnost opšteg tržišta rada za osobe s invaliditetom širom proširene Unije. S tim u skladu, prva faza ovog Akcionog plana usredsrediće se na četiri konkretne aktivnosti vezane za zapošljavanje:

- Pristup zaposlenju i zadržavanje posla, uključujući borbu protiv diskriminacije;

- Učenje tokom celog života kako bi se podržali i povećali mogućnosti za zaposlenje, prilagodljivost, lični razvoj i aktivno građansko učešće;



- Nove tehnologije za osnaživanje osoba s invaliditetom, i s tim u vezi, olakšan pristup zaposlenju;

- Pristupačnost izgrađenog okruženja kako bi se poboljšalo učešće na radnom mestu i integracija u ekonomiju i društvo.

Dvogodišnji izveštaj Komisije o opštem položaju osoba s invaliditetom u proširenoj Evropi biće upotrebljen kao polazište za prepoznavanje novih prioriteta kojima se valja pozabaviti u sledećim fazama Akcionog plana, u svetlu uticaja mera EU na položaj osoba s invalidite-tom.

SAOPŠTENJE KOMISIJE SAVETU EVROPE, EVROPSKOM PARLAMENTU, EVROP-SKOM EKONOMSKOM I SOCIJALNOM KOMITETU I KOMITETU REGIONA (posetite www.eca.lu ukoliko želite da pročitate više o ovome)

PRILOGSTANDARDI PRISTUPAČNOSTI

STANDARDI PRISTUPAČNOSTI



Iako ovo nije bila početna namera autora ovoga dokumenta, oni su odlučili su da u potpunosti uključe poglavlje o standardima pristupačnosti onako kako je već bilo sadržano u verziji evropksog koncepta pristupačnosti iz 1996. godine.

ČEMU SLUŽE KRITERIJUMI?

Svako mora da bude u stanju da koristi izgrađeno okruženje na samostalan i ravnopravan način. To je cilj univerzalnog dizajna i evrpskog koncepta pristupačnosti. Naravno, trebalo bi da se omogući da se objektivno ustanovi da li je neki izgrađeni objekat ili rešenje ili projekat u skladu s tim ciljem. To je svrha kriterijuma u ovom poglavlju.

Minimum

Kriterijumi predstavljaju prostorne i tehničke potrebe ljudi pošto oni sprovode aktivnosti od značaja za korišćenje izgrađenih objekata. Kao i sa principom univerzalnog dizajna, ekstremi u ljudskoj građi i mogućnostima implicitno predstavljaju potrebe svakog pojedinca ponaosob unutar tih granica.

Kriterijumi predstavljaju minimalni nivo zasnovan na različitim studijama, empirijskom materijalu i podacima zasnovanim na ekspertizi stručnjaka upravnog tela koje je uključeno u koncept.

Mnoge zemlje primenjuju sopstvene kriterijume, zapisane u priručnicima, pravilnicima ili standardima. Zemlje koje primenjuju dalekosežnije kriterijume treba da svoje kriterijume koriste kao meru. Nasuprot tome, zemlje koje usvoje niži stepen kriterijuma treba da se usredsrede na kriterijume u ovom konceptu.

Kao ilustracija, dimenzije koje se smatraju poželjnim u nordijskim zemljama (Danska, Finska, Island, Norveška i Švedska) date su u zagradama.

Bez krutosti

Zato kriterijumi u ovom konceptu nisu kruto postavljeni. Kriterijumi će se revidirati kada nova istraživanja ili društvene ili tehnološke inovacije to budu nalagali. Na taj način, približićemo se krajnjem cilju: da doslovce svako bude u mogućnosti da samostalno i ravnopravno koristi izgrađeno okruženje.

U međuvremenu, naravno, podstičemo svaku zemlju i svakog graditelja da teže dostignućima koja prevazilaze date kriterijume i zahteve koji iz njih proizilaze.



1. HORIZONTALNO KRETANJE

Ljudi treba da imaju mogućnost da se kreću slobodno i bez prepreka. Što se tiče pešačkih staza, treba obratiti pažnju na širinu, prostor za okretanje, prostor za glavu, ravne površine i sredstva za orijentisanje i upozoravanje.

Širina

Najmanja širina bilo koje pešačke staze određuje se intenzitetom njenog korišćenja. Što se češće koristi, to će se ljudi češće sretati i moraće da se mimoilaze.

A = kada ljudi nikada ne moraju da se mimoilaze

B = kada se ljudi povremeno mimoilaze

C = kada se ljudi redovno mimoilaze

D = kada se ljudi stalno sreću i mimoilaze



E = kada se pešačka staza povremeno sužava

F = kada mora da se skrene pod uglom od 90° u neki ulaz ili kada se otvaraju vrata

G = brzina kojom se ljudi mogu kretati (ovaj kriterijum je važan, na primer kada se utvrđuje koliko dugo automatska vrata treba da ostanu otvorena i učestalost promene svetla na semaforu za pešački prelaz)

(NC: kriterijum nordijskih zemalja)

Prostor za okretanje

Na pešačkim stazama koje se slepo završavaju, kada naiđemo na zatvorena vrata i koristimo opremu, potrebno je predvideti prostor za okretanje.

H = prostor potreban za skretanje pod uglom od 90°

I = prostor potreban za skretanje pod uglom od 180°

J = praktičan vodič za skretanja od 90°, 180° (i 360°)

K = praktičan vodič za lako skretanje pod uglom od 180° (i 360°) u elektromotornim ili drugim invalidskim kolicima

Prostor za glavu

Svako bi trebalo da može da koristi pešačku stazu bez potrebe da se neprestano saginje.

Ravne površine

Površina pešačkih staza treba da bude bez bilo kakvih nepravilnosti koje predstavljaju prepreku ili mogu da budu opasne.



L = najniži dozvoljeni prostor za glavu

M = najniži dozvoljeni prostor za glavu u vratima

N = prečnik otvora na površinama pešačkih staza, kao što su mreže ili rešetke

P = glatkoća nagazne površine

Q = prihvatljiva razlika u nivou poda bez potrebe za posebnim rešenjima

Sredstva za orijentisanje i upozoravanje

Prilikom kretanja, ljudi treba da budu u mogućnosti da nađu svoje mesto i da budu upozoreni na bilo kakvu prepreku. Posebno su slepi ili slabovidi ljudi stalno zavisni od uočljivih obeležja koji jasno definišu pešačku stazu i na vreme upozoravaju na prepreke.

R = uočljivi znakovi/simboli koji definišu pešačku stazu

S = prostor koji treba da bude obeležen kako bi se upozorilo na predmete na pešačkoj stazi kao što je ulični mobilijar ili stepenište




2. VERTIKALNO KRETANJE

Kada se premošćuju razlike u visini, za ljude uvek postoji element teškoće. Ali svako ko koristi pešačku stazu trebalo bi da može uz što manje napora da prevaziđe razlike.

Lift omogućava svima da premoste teškoću uz minimum napora. Ne može svako da koristi stepenice, niti je kosa ravan podesna za svakoga. To, stoga, znači:

- Razlike u visini treba izbegavati ili svesti na najmanju moguću meru

- Da bi svako mogao da prevaziđe razliku preko 20 cm na nivou poda, smatra se, uopšte uzev, da je potreban ili lift ili kombinacija stepenica i kose ravni

- Rampu s nagibom ispod 1:20 svako može da koristi, pa dodatne stepenice postaju nepotrebne

(NC: dodatne stepenice su uvek potrebne)

Rampe

Nagib rampe treba da bude što je moguće manji.

Najveći ugao zavisi od visine koja mora da se premosti.

A = najveći nagib rampe do150/175 mm

B = najveći nagib rampe do 500 mm




Liftovi

Površina poda i podizna snaga lifta treba da budu takvi da mogu da podignu jednu osobu u invalidskim kolicima i osobu koja je prati.

C = najmanja površina poda za lift (platforma)

D = najmanja površina poda za stepenišni lift kada pratilac koristi stepenice

E = potrebna podizna snaga lifta

F = potrebna podizna snaga stepenišnog lifta

G = prostor potreban za okretanje ispred vrata lifta

Stepenice i stepeništa

Lakoća i bezbednost s kojima ljudi koriste stepenice zavise od visine i dubine gazišta, i od njihovog uzajamnog odnosa. Podrška i pomoć pri usponu ili silasku podjednako su važni.



H = visina gazišta

I = dubina gazišta u skladu sa datom formulom

J = bezbedan prepust gazišta

K = visina rukohvata koji pruža dovoljnu podršku

L = dužina rukohvata na početku i na kraju stepeništa koje pruža dovoljan oslonac i pomoć


3. RAZNE AKTIVNOSTI

Osim kretanja po zgradi, ljudi stalno koriste i ponuđenu opremu. Ovo poglavlje predstavlja kriterijume za razne druge aktivnosti: korišćenje vrata, rukovanje, prihvatanje, držanje, sedenje i primanje informacija. Razlike u fizičkim sposobnostima i ograničenja kod ljudi treba da se uzmu u obzir u najvećoj mogućoj meri kako bi se svakome omogućilo da ove aktivnosti samostalno obavlja.



Korišćenje vrata

Pre svega, vrata moraju da budu dovoljno široka. Ukoliko nisu, neki ljudi su doslovce zaključani ispred vrata.

Da bi se obezbedilo “samostalno” korišćenje vrata, treba imati na raspolag-anju dovoljno prostora da se vratima rukuje. Potreban prostor se određuje na osnovu radijusa otvora vrata i načina na koji se vratima prilazi. Na primer, os-obi u kolicima potrebno je dovoljno prostora za rukovanje kvakom na vratima a ipak mora da to čini van radijusa otvora vrata. Otvaranje vrata treba da troši najmanju moguću količinu energije.

A = otvaranje bez prepreka

B = najveći otpor pri otvaranju

C = vrata kojima se prilazi sa strane

D = vrata kojima se prilazi spreda

X = potreban prostor sa strane gde se vrata zaključavaju

Y = potreban prostor van radijusa otvora vrata

E = potreban prostor za korišćenje vrata na automobilu


Rukovanje, prihvatanje i držanje

Strogo uzevši, o idealnoj visini svih rešenja koja se koriste rukom odlučuje se na osnovu potreba pojedinca. Ali kada se ta rešenja koriste kolektivno – kada ih koriste visoki i niski, deca i odrasli i osobe s ograničenjem u pokretima ruku – određen je odgovarajući dijapazon visina.



A = podesna visina za kvake na vratima, prekidače za svetlo, javne telefonske govornice i komandnu tablu u liftu

B = podesna visina za zakačaljke za kapute, police za knjige, itd.

C = potreban prostor za korišćenje prekidača koji je pričvršćen u uglu

Rukohvati treba da budu pričvršćeni na visini koja ih čini podesnim za korišćenje što je moguće većeg broja ljudi. Isto tako, oni treba da čvrsto osete rukohvat u ruci.

D = podesna visina za rukohvate

(NC: kriterijum nordijskih zemalja



E = odgovarajući prečnik za rukohvat

F = prostor potreban između rukohvata i okolnih elemenata kao što je zid

Sedenje

Idealna visina stolice ili radne površine zavisi od pojedinca. Ali kada se radne površine (radni stolovi, stolovi i šankovi) i stolice (u restoranima, pozorištima, čekaonicama i toaletima) koriste kolektivno, osnovne mere treba da se zasnivaju na određenom proseku.

A = podesna visina za sedenje

B = podesna visina za radnu površinu

C = slobodan prostor ispod radne površine

U određenom broju situacija, osobe koje koriste invalidska kolica treba da pređu iz svojih kolica na drugu vrstu sedišta. To se posebno događa u sanitarnom prostoru kao što je toalet, tuš i svlačionice, kao i u kući.

Svaka osoba u kolicima ima svoj poseban metod prelaska na drugo sedište. Uglavnom postoje tri tehnike transfera (bez pomoći), svaka od njih zahteva određen prostor.



D = tri osnovna tipa transfera

E = prostor potreban za tri tehnike u toaletu

F = prostor potreban za okretanje u toaletu, svlačionici, tuš kabini

X = linija koja odražava prostor potreban za transfer ukoliko i transfer s leve i s desne strane i/ili asistencija moraju da budu omogućeni

(NC: u javnim toaletima, transferi s leve i desne strane kao i transferi uz asistenciju moraju da budu izvodljivi)


Prijem informacija

Ljudi moraju raspolagati informacijom koja je od značaja za korišćenje izgrađenog prostora. Ovo našu pažnju usmerava na način na koji su vizuelne, zvučne i taktilne informacije predstavljene.

Visina na koju se informacija postavlja mora da bude dobro promišljena, kao i da obezbeđuje jasnu liniju vidljivosti za visoke i niske ljude i sve ostale.

G = jasna linija vidljivosti kada stojimo

H = prosečna visina za informacije na udaljenosti pogodnoj za čitanje

I = jasna linija vidljivosti kada sedimo



Relevantne informacije za brzu i laku upotrebu zgrade moraju da budu jasno vidljive i odmah razumljive.

Sledeći elementi su bitni za vizuelnu informaciju:

J = dovoljan kontrast između informacije i pozadine (tekst, prekidači i kvake na vratima)

K = lako shvatljivi simboli kombinovani s klasičnim korišćenjem boja:

- plavo za informaciju- zeleno za bezbednost- žuto za rizik- crveno za opasnost/

vanrednu situaciju

L = dovoljna veličina simbola, u zavisnosti od razdaljine sa koje treba da se čitaju.

Po definiciji, slepi ljudi nisu u mogućnosti da koriste vizuelne informacije, a i slabovidim ljudima je teško da ih koriste. Stoga je od presudnog značaja da važne informacije budu lako uočljive. To se omogućava tako što se koristi reljef na prekidaču, na primer (M) ili se informacije daju akustično preko razglasa.

Za osobe oštećenog sluha, bitno je da informacije budu pojačane (N) i, tamo gde je to moguće, da se učine “vidljivim” za gluve osobe (P).

CIP - Каталогизација у публикацијиБиблиотека Матице српске, Нови Сад

364.694 - 787.52/.54:656(035)364.694 - 787.52/.54:71/72(035)

АРАГАЛ, Франсес EKP, Evropski koncept pristupačnosti : tehničkipriručnik 2003 / [tekst Francesc Aragall uz podršku članovaEuCAN-a : prevod na srpski Vera Knežević : ilustracijeFrancesc Aragall]. - Luxembourg : EuCan, 2008 (Novi Sad :Yutopag). - 111 str. ilustr. ; 28cm

Prevod dela: European concept accessibility. - Podatak o autoru preuzet iz impresuma. - Tiraž 1.000.

ISBN 978-86-906371-1-9

a) Квалитет живота - Инвалидне особе - Приручници

COBISS.SR-ID 228233735

realizacija - czuns.org...topla dobrodošlica, koju smo uvek imali od strane različitih evropskih...

Documents