La Rome des Borgia Bibliothèque des curieux
Paris, 1914. romansiranu istoriju Rim Bordija predala nam je udovica uvenog istoriara s name­ rom da delo bude obja vljeno a ime autora pre u tano. Krajnje zanimljivom radu, ko ji, meutim, barem kada je re o posle dnj em de­ lu (onom o papinoj smrti), sledi verzi ju od ko­ je je istorija odustala, do dali smo odreen broj dokumenata koji samo uveavaju istori­ jski znaaj knjige, nikako usme renih protiv vere ili njenih sve šte nika, ve jednostavno go vore o moralu koji se veoma razlikuje od drugih.
Gijom Apoliner.
PROLOG
Da bi se shvatila istorija Bordija i, uopšte govorei, istorij a Italije s poetka XVI veka, neophodno je upoznati se sa e sti­ nom naravi u tom razdoblju.
Otrov je sastavni deo porodice: koristi se svakim po vodom i naroito bez povoda. Ukazi o represiji su se srodili s tim na­ inom ubistva, u toj meri da trovanje nije kanjavano osim ako nije bilo usmereno protiv neke grupe ili zajednice. Otrov je, da tako kaemo, dopušten, gotovo je stekao zvaninu potvrdu. „Politiari,“ da oprostite na izrazu, ne mogu uopšte da pribe­ gnu sili koju mogu da upotrebe samo oni koji su veoma bogati, jer odravanje oruanih snaga staje ogromne svote, a ezare Bordija, vojvoda valentinski, uprkos svom bogatstvu i bogat­ stvu svoga oca, pape Aleksandra VI, do toga e doi samo s mukom i po cenu brojnih probitanih zloina. Ne mojmo da vezujemo za taj nain ivota srditu osudu koju oseamo pred podmuklim, kukavikim, okrutno neumoljivim zloinom, to ne samo da bi bila suvišna sentimentalnost, ve i greška, pošto je epoha bila takva da su je prirodno karakterisali ti obiaji.
Proitajmo Vladaoca, to divno poglavlje italijanske istori­ je u XVI veku, koje je Makijaveli napisao vrhom svoga pera. Ponovo proitajmo naroito poslednji deo koji je najdublje, naj jednostavnije i najtraginije istinito tumaenje italijan ske isto rije za vreme epopeje Bordija.
ezare Bordija je bio idealni Vladalac Makijavelija, koji je postao njegov najiskreniji branilac i udio se što smo našli e mu da prigovaramo u ivotu tog traginog junaka. Odbra­
na zadivljujue saetosti: meu vladarima je srean onaj „ko­ ji usklauje svoje ponašanje sa vremenom“.
* * *
Oseanje stvarnosti dominira moralom epohe. o ve a n s­ tvo je, prema Mišleu, „poelo da se smešta izmeu Pra vde i Ra zu ma“. Ali predrasude se otimaju. Religija istrajava, gre­ vi to se dri, najgori zloinci se krste prolazei ispred crkvi mo lei Bogorodicu da im osigura, u njihovim zlodelima, bez­ be dnost i uspeh. Epohu slave, reklamiraju, u knjievnosti, Pe­ tra rka, Bokao, Manuel Krisoloras, koji jedva da su jue do­ spe li; u filozofiji i nauci, Kozimo Medii, Marsilio Fiino, ak i Kehlin, Ramus, Leonardo da Vini, Telezio, Kampanela, Ko­ pe rnik, Galilej, Kepler, an Boden, Grocius i nezavisni ili ske­ ptini Rable, Erazmo, Tomas Mor. Filozofija Renesanse ozna­ ava prelazak sholastike filozofije, utemeljene na autoritetu, na modernu filozofiju kartezijanskog nadahnua, delo indivi­ du alne misli, pa e biti potrebna Rasprava o metodi da bi ko­ nano unela svetlost, preciznost u taj genijalni haos ideja i tale­ nata. Konano, kako zaboraviti da je u slikarstvu Renesansa kroz XV i XVI vek dostigla svoj vrhunac. emu ovde navodi­ ti imena?...
Mucanja, zablude, sukobi, preivljavanje antike, krva va epo pe ja Bordija... ubrište iz kog niu divne rue: to je Re­ nesa nsa.
Nije to više vreme fanatinih propovednika koji su došli da grme protiv korumpiranosti stolea. Makijaveli jednosta­ vno kae, bez okolišanja: „Da, mi ostali Italijani, mi smo dubo­ ko nereligiozni i razvratni“. Makijaveli to piše bez ustezanja,
bez stida, bez cinizma. Ako on malo dalje dodaje: „Mi smo ne­ re ligiozni zato što nam Crkva u liku svojih sveštenika prua najnesreniji primer“, to radi u vidu komentara, a ne radi o pra­ v danja ili ublaenja.
Raa se verska mrnja, širi se. Glasoviti kondotijere Brao od Mantove toliko se gnušao vere da je jednoga dana, kada je uo monahe kako pevaju psalme, ove popeo na kulu, vezao im oi i naloio im da pevaju hodajui: „uvaj nas, Gospode, opakih ljudi“. Doboš je bubnjao. Monasi su hodali jedan za drugim, pevajui: „uvaj nas...“ Napravili bi nekoliko koraka i jedva dovršili svoj napev kada bi se sunovratili u ambis. Kako je doboš prigušivao njihove krike, sledei monah je napredo­ vao isto tako pevajui: „uvaj nas...“ Tek što bi dovršio, stigao je do ruba ambisa i, verujui da hoda po vrstom tlu, survao se u prazno. Kad su oni tako nestali u ponoru i miru boijem, Brao je naredio da se poslednji zaustavi na samom rubu, u trenutku kad bi ga još jedan korak oslobodio ovoga sveta, te da mu se odveu oi. Monah je, prestravljen, pobledeo. Brao mu je pokazao leševe monaha što su se razbili o stene pa mu je, pošto mu je objasnio prizor, rekao: „Poklanjam ti ivot pod jednim uslovom: da ideš svuda i priaš kako Bog ume da te uva od Braa, svog neprijatelja, ili još bolje, ako hoeš, stupi u naše redove“. Monah je postao kondotjere i ubrzo su zlodela koja su okrvavila njihove najstrašnije pobede pripisivana tom monahu.
Potrebno nam je ovih nekoliko uvodnih razmatranja pre ne ­ go pristupimo samom ivotu Bordija. Neki neupozoreni i­ talac bi bio, zapravo, olako ozlojeen moralom epohe koja je stvorila znaajne pojedince uprkos njihovoj izopaenosti, kao i uzvišena umetnika dela.
Ljudski ivot nema vrednosti. Njegovo ukidanje se sma­ tra sredstvom da se postigne ovaj ili onaj cilj a ne uasnim zlo­ inom. Poznati su ljudi iji je zanat ubijanje za novac. Oni su profesionalne ubice kao što su drugi delati, a uz manje rizika. „Ovde u Napulju,“ piše Pontanus, „ništa nije jeftinije od ljud­ skog ivota.“
Ubija se noem ili otrovom.6 7
G ij o
m A
P O
L IN
E R
Velikaši nee kompromitovati svoj ivot i svoju ast u nekoj pustolovnoj zasedi ili nekom neizvesnom susretu: pribei e otrovu. Vladar Salerna, kada hoe da se oslobodi kardinala od Aragona, sipa mu uveni „venenum atterminatum“ i, siguran u ishod, prorie: „Umreeš za nekoliko dana, zato što je tvoj otac, kralj Ferante, hteo sve da nas satre“. Pismo koje je Katari­ na Rijario uputila papi trebalo je papu da staje ivota, da ga je ovaj proitao. Alfonsu Velikom su lekari naloili da ne ita Ti­ ta­Livija kog mu je darivao Kozimo Medii, zato što su listovi bili natopljeni veoma sitnim i smrtonosnim prahom. Piininov sekretar je namazao otrovom nosiljku pape Pija II. itava Itali­ ja se strasno zauzela da otkrije teni otrov koji je stajao ivota slikara Rosa Fjorentina.
Jednom rei, zloin je bdeo u svakom dovratku. Nekoli ko bandita velikih razmera se diilo svojim poslom: Brao od Ma­ n to ve, Tiberto Brandolino, hranili su strahovitom e sti nom svo ju reputaciju slavnih zloinaca, kao i glasoviti Ver ner od Urs lingena koji je prikrivao svoje namere pod ovim dis kre t­ nim geslom: „Neprijatelj Boga, milosra i ljubavi prema bli­ njem“, ispisanim na njegovom amblemu.
Na kraju, kad je re o surovosti, o uasu, imamo potrebe da se prisetimo tog Sigismunda Malateste, tiranina iz Rimini­ ja, okrivljenog za ubistva, silovanja, inceste, koji se nije skrivao i od kog sin Roberto umalo nije pretrpeo najsramnija nasilja da nije, s bodeom u ruci, odbranio svoje telo. Pjerluii Farne­ ze iz Parme, sin Paola III, silovao je biskupa od Farna. Spisak tih zlodela bi bio dugaak, dui onaj njihovih poroka, još dui onaj njihovih rtvi. Pominjemo to samo zato da nam ne bi bila prebaena pristrasnost u odnosu na Bordije. Jedni su branili uspomenu na njih, drugi su joj podlegli: ovi su se prestrašili, oni su preuveliali njihovu smelost. Mi emo se hvaliti samo nepristrasnošu, ona bi trebalo da je neumoljiva prema sea­ nju na njih.
GLAVA PRVA
Bila su tri sata ­ odnosno devet sati uvee, kako mi kaemo, a dvadesetjedan as kako kau Italijani ­ bila su tri sata, prvi dan meseca januara leta gospodnjeg 1495. Ve dugo je Mado­ na Vanoca išekivala, hodajui nervozno po velikoj odaji bez tepiha, poploanoj velikim kvadratnim ploama. Po zidovima su visile bogate tapiserije iz Arasa razastrte radi razmetanja pred tim Francuzima koje je trebalo doekati kao pobednike u Rimu, Rimu Bordija.
„...Rim Bordija!...“ mrmljala je kroz zube Madona Vano­ ca. Sišla je još jednom niz masivno stepenište što je vodilo do ulaza, odakle je osmatrala da li ko dolazi. Kao što je uradila ve više puta te veeri, Vanoca se tuna vratila stepeništem mi­ slei s besom na ulazak Francuza u Rim, koji je, za nju kao i za sve Rimljane, predstavljao katastrofu. Otišla je do relikvija ra, sklopljenih ruku, potom je klekla pred slikom Bogorodice kraj koje je lampa gorela dan i no. Nikada ta lampa nije gašena, a Vanoci se inilo da veeras podrhtava. Iz svoje guste kose je izvukla šnalu kojom se posluila da podesi fitilj lampe, jer ni­ je elela da veeras prste umae uljem. Obino je lampu po de­ šavala prstima, koje je brisala o kosu.
Potom je Madona Vanoca, umorna od ekanja, sela na vi­ soku zagasitu stolicu sa svilenim jastucima boje starog zlata, bogato ukrašenu šarama, pa se, nalakena na mermer velikog stola, prepustila razmišljanju.
„Ti zaalpski lupei!“ Proširio se glas da su oni toga dana poharali kue pa je Van­
oca, zamišljena, zabrinuta, zadravala pogled na kredencu, tom
10
a
velikom lepom komadu nameštaja rezbarenom s onoliko brige koliko zlatar moe da unese u cizeliranje kakvog dragulja, tom velikom ormaru s policama krcatim umetnikim divotama, zlatnim peharima, zlatnim vazama, posudama od zlata i sre­ bra, vazama od mermera i porfira skupocenih linija, dru gim raskošima koje su mnogo volele otmene rimske da me.
A niko nije dolazio... Najednom su ulicu ispunili topot konja, psovke, nervozne
naredbe izdavane prigušenim glasom. Stara Rimljanka je uz­ drhtala. Pripijajui desnom rukom uz vrat maramu od crne svile, nepoverljivo se povukla do vrha stepeništa...
„Ah, uplašio si me! Pomislila sam da stiu Francuzi... „Zmajeve mi krvi!... Da ih se dokopam... Zdravo, matre­
ma.“ (1) „Zdravo ezare! A Franesko?...“ upitala je Madona Vano­
ca odvodei, za zglavak ruke, svog sina ezarea u veliku dvo­ ranu.
„Moj brat je još uvek s kurvama. Jue, dok su Francuzi ula­ zili, on se smejao milujui lepu aninu ispod marame. Sve te glupe guske su gledale vojnike kako defiluju, a on se smejao, smejao se s njima, budaletina, umesto da pljuje na njih kako sam ja uradio.“
„Nek’ je blaen Gospod Bog! Ti si to uradio? O, kako je to divno, krvi moja!“
Vanoca mu je, stojei pred njim, polako skinula masku da bi ga posmatrala.
„Dovraga, naravno da sam to uradio!“ rekao je. „Grizao sam jezik da ne bih dovikivao poganštine u lice tih prostaka ple šui pred njima tu morešku igru kako se inilo pred Ma a­ ri ma na dan jubileja.“
Vitak i krivonog, širokih ramena, ezare je stajao na noga­ ma finih, nervoznih lanaka, izazovno. S pretei ispruenom rukom, zacerekao se, okrutno:
„Nek’ dou da taknu jednog Bordiju!“ Njegov zlokobni smeh što je otkrivao lepe, kao emajlirane
* * *
„Dobar dan, ljubavnici. Oprostite ako vas uznemiravam. Ali zaklinjem vas oiljcima, patnjama, radostima, ne smatraj­ te me zavidnim i otrovnim Marforijem.“
ezare se nije okrenuo. Prepoznao je glas svoga brata Fran­ e ska, vojvode od Gandije.
„Amin! Moeš rei da ste obojica moje ljubavi i izdeklam­ ovati Pater noster Svetog ulijana,“ rekla je Madona Vanoca dok je grlila radosno svog starijeg sina. „Reci mi, je li istina da je jedan od tvojih ljudi ubijen kada je pokušao da odbrani svo­ ju enu i riznicu od Francuza?“
„Bogami jeste,“ rekao je Franesko. „Ali avolica se podsme­ vala francuskim vojnicima, pa su ovi ušli kod nje. Kua je bila puna kao jaje, mu je banuo u trenutku kad je jedan od njih pokazivao njegovoj eni poveu jegulju, mada ne tako u do­ višnu kao ona koja je ostala na suvom u Kornetu, pa je bu du­ i rogonja isukao no...“
„Da su svi Rimljani postupili kao on... Da su naroito nji­ hove voe...“
„ezare!“ zavapila je Madona Vanoca. Franesko je ošinuo brata pogledom, ali se suzdrao, pa je
produio oglušujui se o upadicu: „Onda je ubio dvojicu... Ali su ga Francuzi savladali i obe­
sili o dovratak.“ „Bestidnici! Izdajice! Svinje!“ promrsio je ezare.
* * *
„Da, da, i ubojice, i gori od ubojica i šta god hoete,“ rekao je jedan glas melanholino, „ali je izvesno da je itav Rim no­ as za divio njihov ulazak.“
Svi su poustajali, s uvaavanjem. „Hiljade i hiljade vojnika,“ produio je Aleksandar VI ko­
ji je upravo prispeo, „i konja, i baklji, svetla su obasjavala tu svetinu naoruanu poput trojanskih Hektora, Rolana ili Bo­ va od Antona.“
12
a
„Takoe su bili besumnje divni i usklici kojima su Francuzi doekivani!“ dobacio je ezare srdito.
Aleksandar se okrenuo, strogog pogleda. ezare je uutao. Papa je onda, pogledujui naizmenino Franeska i Vanocu, upitao:
„Tra­la­la­la... Jesmo li mogli bolje da postupimo? Zar ne bi bilo suludo pruati otpor kada su najvanija mesta u Papstvu u njihovim rukama, kad njihove trupe pobedonosno krstare poljima sve do Monte­Marka i kad su i sami Orfini ustupili svoje zemlje Šarlu VIII kom nek’ avo dâ klistir od sumporne kiseline.“
„Otpor...“ „Et coetera. Ha, ha, ha! Kako, ezare, govoriti o otporu?
Kakve si rezultate postigao sa poglavarima i konzulima Fra­ ncus ke i Španije? Kakve sam i ja sam rezultate postigao sa po­ glavarima nemakog, flamanskog i burginjonskog naroda, i sa podanicima austrijske kue iji je broj meutim poprilian? Znaš kakve su neodreene odgovore oni dali, izdajnici. Ot­ por? Kakav smo lepi visibilium bili pruili kardinalu Gurgen­ zeu koji ga je nagradio udarcima nogom.“
„Da sam ja bio Aleksandar VI, papa i poglavar kue Bordi­ ja, ne bih se poklonio do emlje kralju kom je najbolji ceremo­ nij al­majstor dolazio da prenese, sa osobitim uvaavanjem, po zdra ve Njegove Svetosti, itavog zbora kardinala i rim skog na roda.“
„ezare!“ progunala je neno Vanoca, koja se divila svom sinu zbog njegove hrabrosti i odvanosti.
„A šta e rei,“ nastavio je ezare razdraenim glasom, „šta e rei princ od Anhalta, ambasador cara Maksimilijana, napuljski kralj i monsinjor Lopez? Zaboravljate li dakle da ste od princa od Anhalta traili da moli za pomo kod cara?“
„Zabranjujem ti da tako govoriš,“ rekao je Franesko. „S kojim pravom?“ „Gube mi! Ja sam tvoj stariji brat i ja ne...“ „Gospod Bog prigovara Gospodu Bogu! Ja ne primam le­
kcij e ni od koga!“ „Franesko, pusti ga,“ rekao je blago Aleksandar. „A ti mi
reci, ezare, nisam li ja predvideo sve što se desilo? Ako sam
ostao u Rimu i ako sam morao da dopustim da Bordije bu­ du poniene preko mene, zar nisi ti tome razlog ­ o, ezare ­ ti koji si me spreio u bekstvu, koji si me prisilio da primim u svojim dvorima pobednika? Kralj Šarl je gospodar Rima, u Rimu, dok je pravi gospodar prisiljen da se zatoi u Vatika­ nu, a tu, dok su mi ostali verni samo kardinali Karafa i Orfi­ no koji su, jedini, odbili da idu da se poklone kralju, ostali, i­ tav Zbor kardinala, hitaju da se usrdno i prepredeno pokone neprijatelju. Pa ko je dakle, ezare, autor itavog spektakla? Kome treba da podnesem raun za svoj poljuljani ugled, ako ne onom ko me je prisilio da ostanem ovde protiv svoje volje i ko se usudio da pria o kukaviluku zato što sam razmatrao najmudriju odluku: onu da se izolujem za vreme dok bude tra­ jalo moje zastupanje kod Šarla VIII?“
ezare je ustao, uzeo svoju masku i spremio se da izae. Kada je prolazio ispred Franeska, prekrstio je ruke na gru­ dima:
„Moemo li uti šta o svemu ovome misli milostivi gospo­ din moj brat?“
Franesko se spremao da odgovori kada se, na Aleksan­ drov znak, okrenuo leima i, s rukom na bodeu, udaljio pre­ ma dnu dvorane.
ezare nije mrdnuo. Ispratio je brata pogledom punim pre­ zira i mrnje.
Ta ezareova mrnja prema Franesku plašila je papu koji je, znajui ezarea, oseao odreenu opasnost po Franeska, svog omiljenog sina i stegonošu.
„Govori, ezare!“ rekao je na kraju Aleksandar. „Treba li da ujemo i nešto gore?“
„Francuski kralj je posredstvom ambasadora, maršala ija, traio da mu predamo kljueve grada.“
„Šta još?“ „Hteo je takoe da zaposedne dvorac San­Anelo, gde smo
se povukli s vernim kardinalima.“ „Verujem da ništa od toga niste ispunili?“ upala je Vanoca,
ljutito. „Odgovori.“ ezare je stajao poput venecijanskog štampara kom se pre­
bacuje zbog kakve štamparske greške.
14
a
„Niste valjda to uradili? Odgovori!“ viknula je Mona Va­ no ca.
ezare je i dalje stajao spuštene glave, postien kao miš ko­ ji je upao u ulje. Rekao je oponašajui špansku uglaenost na napolitanski nain:
„Svako dobro Vašim gospodstvima! Kako smo okle va li, kralj je povukao artiljeriju iz zamka San­Marko i uperio je na dvo rac...“
„Pa dobro!“ rekao je papa glasom istovremeno ozbiljnim i ravnodušnim, prebacujui iz ruke u ruku prsten grešnika koji je skinuo s prsta. „Preko kardinala od Kantuarije i od Monrea­ lea, koji su došli da nam se pridrue u dvorcu San­Anelo, kao verni prijatelji, doznao sam da izazivamo francuskog kralja da me otera s papske stolice zato što na elu hrišanstva dajemo nesrean primer neverstva, tiranije i poroka.“
„Mog mi tela!“ rekla je Madona Vanoca. „Htelo bi se da bu­ demo poput piljara, bludnica ili lanih svetaca, ili još, mo da, poput svete Nafise, one koja je davala svoje telo iz mi losra. Kad bismo slušali svet, ubrzo bismo se sveli na opsenare sa Kampo de Fjorea...“
„Šarl VIII je,“ produio je papa, „traio predaju Napuljske kraljevine i utvrenja ivitavekija, Teraina, Spoleta, sve dok u potpunosti ne osvoji kraljevstvo, radi svoje bezbednosti i bez­ be dnosti svoje vojske. Treba takoe da zaboravim sve uvre de koje sam mogao da pretrpim i da razrešim izdajnike kardina­ le i barone zakletve koju su mi dali. Nisam završio. Treba da pre dam i Bajazitovog brata kog drimo kao taoca, sultana e­ mu, na milost francuskom kralju.“
„Sram nas bilo i gde uli i gde ne uli!...“ uzviknuo je e­ zare, van sebe od besa.
Uvrstio je masku na licu i, besan, izašao ne slušajui pap­ ine prekore, ni bratove upadice, ni preklinjanja svoje majke Va noce.
„Pusti ga neka ide, dosta je uo za veeras. Sutra e saznati da francuski kralj zahteva da ga kardinal valentinski, ezare Bordija, prati kao papski izaslanik, što e rei da ga odvodi sa sobom kao taoca.“
„Ne!“ vrisnula je Vanoca. „To nije istina, to ne moe biti, ne, ne, ne!“
I s krikom ranjene zveri bacila se na plonik, preklinjui Bo­ gorodicu uz kletve i vapaje.
Kada se podigla, uzvikujui sramne rei protiv Francuza, jedna senka je minula kraj vrata odaje. Vanoca je pojurila, da bi ula samo korake što silaze niz stepenište i gube se u noi.
Nastala je kratka pometnja. Kako niko ništa nije zapazio, ubedili su Madonu Vanocu da
se prevarila i posavetovali je da ode da se odmori. Potom se Franesko, vojvoda od Gandije, oprostio od ma­
jke i oca pape.
* * *
„Strahujem da jednoga dana te rasprave zlo ne završe...“ rekao je Aleksandar. „Bordije su ve dosta krvi prolile, ne bi valjalo da proliju i vlastitu.“
„To bi bilo tvojom greškom,“ rekla je Vanoca. „One veeri, kada su se kardinali Orsini i Karafa redom divili Franesku i tvom portretu, koji mu lii, ti nisi zapazio ezareov pogled pun mrnje...“
Vanoca je govorila istinu. Jedne veeri kada su kardinali Ka­ ra fa i Orsini, odani Aleksandru, bili tu, priajui s vojvodom od Kalabre koji je sa svojim trupama došao pod zidine Rima da brani Svetu Stolicu od Šarla VIII, vojvoda je zastao pred Aleksandrovim portretom i upitao da to nije portret vojvode od Gandija. Papa je s ponosom uzdrhtao. On se više diio svo­ jom lepotom ­ danas omlitavelom, podbulom, ali ipak i dalje vrlo upadljivom ­ nego svim svojim politikim uspesima.
Dok je još bio samo kardinal Bordija, svuda se bio prouo po lepoti.
Evo kako je istoriar Gaspar od Verone oslikao njegov portret: „On je lep. Lice mu je prijatno i vedro, izraava se otmeno i s lakoom. Dovoljno mu je samo da pogleda lepu enu pa da u njoj zapali udesnu ljubav i privue je sebi snanije nego što magnet privlai gvoe.“
16
m A
P O
L IN
E R
Porcije hvali, uz to, finou njegovih manira i njegove sklo­ nosti: „On je neprijatelj svakog kom nedostaje lepo vaspita nje, i td.“
Konano i slavni Jason Minijus iz Milana velia kod njega „elegantno dranje, bistro elo, vladarske obrve, figuru koja odaje utisak i velikodušnosti i uzvišenosti, skladnu i junaku srazmeru svih udova.“
Ko ga je odviše uvaavao kao kralja, postao mu je odan dvo­ rja nin. Jednako stoji da je kardinal Bordija bio, u mlado sti, raskošne lepote i otmenosti. Vojvoda od Gandije, Franesko Bordija, blistavo je podseao na tu mladost, a Aleksandar ga je voleo upravo zbog te slinosti.
„ezare zna,“ rekla je Vanoca, „da neemo laskati nje go voj otmenosti, da e, kad god se bude našao pred Franeskom, bi ti izbrisan. Misliš li da je srean zbog naklonosti koju bez ustezanja pokazuješ prema njegovom bratu? Ja, njegova maj­ ka, sve to vidim. Grešim li kad mu kaem: ‘Ti nisi lep kao on, nisi roen za prenemaganja, za ispraznosti; sa koom oprlje­ nom suncem, s oima tamnim kao no, ti si roen za velike po dvige. Pusti Franeska njegovoj sveštenikoj lepoti, a ti se s ponosom dri svoje vojnike lepote’.“
„A šta ti on odgovori?“ upitao je zamišljeno Aleksandar. Vanoca se ugrizla za usnu, oklevajui da odgovori, pa je ne­ ma rno rekla:
„On se pita zašto hoemo od njega da nainimo sveštenika a od Franeska ratnika.“
„Nije li Franesko stariji? Ah, ezare, ezare!“ Vanoca se odvaila, drhtei, da ponovi kletvu koja je jedne
lude veeri ezareu pobegla iz usta: „Ako se Sudbina zainati da od mene naini sveštenika, što
ja ne elim, odvaliu Sudbini šamar o kom e priati Istorija Bordija.“
„Šta je hteo da kae?“ upitao je papa. „Još ne znam,“ prošaptala je Vanoca. „Bolje da nikad i ne saznamo,“ rekao je Aleksandar, po lju­
bi vši s neobinim arom prsten grešnika koji je bio vratio na svoj mali prst.
GLAVA DRUGA
ezare je krenuo da ispria majci poslednje novosti. Na­ dao se da e nju ozlojediti Aleksandrova pasivnost pa je sebi obeao da e joj ispriati sve pojedinosti s kraljevog prijema u Dvorani papagaja, gde je Šarl VIII zatraio od pape da bisku­ pu od San­Maloa da kardinalsku kapu, što je papa usluno uinio, traei plašt od samog valentinskog kardinala a kapu od kantuarijskog kardinala.
Nameravao je redom da joj prepriava tu kraljevu kavalka­ du u pratnji pape i svih kardinala do crkve Svetog Pavla gde je ovaj, ponovo, zatraio i dobio još jednu kardinalsku kapu za svog roaka, biskupa od Mana. Ali im je Vanoca prepozna­ la ezareov korak i glas pojurila je ka stepeništu i tu, poput furije, zaurlala uasne psovke na raun „te proklete francuske rase“. Kroz njene kletve i jadikovke, ezare je shvatio da su francuski vojnici opljakali majinu kuu, pokrali nakit, ispre­ vrtali nameštaj, a da je Vanoca bila „izloena“, prema vlastitim reima, „grubom zlostavljanju jednog bestidnog vojnika kom njena starost nimalo nije zasmetala“.
ezareov bes je imao ime da se hrani. Još od ulaza je poha­ ra bila oita. Na zidovima, dragocene tapiserije su bile razdera­ ne i kukavno oskrnavljene, slike što su ukrašavale zidove bile su iseene udarcima sekira ili izgrebane, relikvijari su leali po podu prosuti, izgaeni, veliki kreveti su bili polomljeni, po ste ­ ljina umazana uljem nasutim iz kraga, veliki ormar u kom je bilo smešteno svo kuno rublje bio je razvaljen udarcima to lja­ ge i rublje pokradeno. Od police sa tako fino izraenim skul­ pturama ostali su na podu samo bezoblini otpaci, umazani smolom. Od nakita, posua, nije ništa ostalo. Kipovi, velike
18
a
mermerne i porfirne vaze bile su razbijene u param­parad. Na plonicima, u svim odajama, leali su ostaci, razbijene sto­ lice, slomljeni stolovi.
Vanoca je urlala kao luda. ezare je nastojao da je uteši; ni­ je ga slušala, gestikulirala je kao furija, ali je, na kraju, iscrplje­ na od vike, soptala psovke, kletve, rašupane kose, oiju mo­ drih od suza.
Na trgu Pico di Merlo nalazila se jedna grupa francuskih vojnika odreena da uva enovljanske i firentinske bankare koji su tu bili smešteni. ezare ih je spazio u prolazu kako igra­ ju piljaka. Prepustio je majku njenim jadikovkama i okupio svo je ljude. Trebalo je da se blokira oruje vojnika ili da se oni od njega udalje, pa da se, na znak koji e dati on, ezare, svi pobiju. Ubrzo su, zaista, vojnici pripiti i zaokupljeni igrom bili okrueni ljudima dobroudnog izgleda. Najednom je ezare Bordija ubo noem straara, oteo mu koplje i zario ga u lee­ e telo ranjenika. Oruje ga je probilo i prikovalo za zemlju. Za tili as, itava postaja je bila pobijena.
* * *
„Kako je emu valentinski vojvoda ve bio obradio,“ pis­ ao je jedan istoriar toga doba, „papa ga je predao u ruke kral­ ja, kom je on nadalje bio poveren uz uslov javnog ina, pri e­ mu je taj vlastelin poljubio Šarlovu ruku i rame, kako dolikuje ve liini njegovog roda, pa se s odobravanjem punim blagosti okrenuo put pape i valentinskog kardinala koji su bili prisutni
i zahvalio im na gostoprimstvu u njihovom domu, zamolivši ih da ga preporue njegovom novom zaštitniku i gospodaru, uveravajui ih, uz to, da nikada nee poaliti što su ga otpusti­ li, niti što ga je kralj primio u svoje društvo.“
Kao što vidimo, bilo je dirljivo. Ta opraštanja, ti izrazi zahva­ lnosti dirnuli bi u srce i kakvog razbojnika: ezare je ostao tvr­ da srca. Kralj je odvodio dakle sultana emu kao dragocenog taoca, koristan plen, pa nije skrivao svoju radost; ali ako se on smešio, smešio se takoe i vojvoda valentinski, ali zloko­ bnim smehom, on koji je „bio umešao u šeerni napitak koji je gospodar ema imao obiaj da pije, izvestan beli prah koji je savršeno dobro liio na šeer i koji je bio vrlo prikladan za tro­ va nje napitaka tako da ne moe da se primeti ni po kakvom lošem ukusu ili po promeni boje.“
Dok se nesreni sultan radosno udaljavao put Napulja, u oekivanju da se domogne sanjanog Istoka, otrov ga je potmu­ lo izjedao i tek što je stigao u dvorac Kapuan, u Napulju, smrt ga je porazila. Moda je još uvek alio za dirljivom panjom kojom ga je obasipao valentinski vojvoda.
Ni papa, ni ezare više se nisu zanimali za sultana emu koji je, prema istom istoriaru, „bio dat njegovom velianstvu kralju Šarlu VIII bez uslova, ali u takvom stanju da nije bilo neophodno traiti njegov povratak kao što emo ubrzo poka­ zati...“
inilo se da su oni traili samo jednu stvar, a to je da se Šarl VIII, sa svojom vojskom, što pre udalji. Vojvoda valentinski je meutim znao da je zadran kraj kralja kao taoc. Svi su stra­ hovali od neke nepromišljene reakcije estokog kardinala ali ovaj, naprotiv, nikada nije bio tako smeran, ak veseo. Kardi­ nali iz Svetog Petra u Lancima, Savelo, Kolona i Gurgenze, kra­ ljevi prijatelji, nisu skrivali svoje iznenaenje shvativši da to­ kom puta smrt nije tajanstveno uzela svoj danak meu njima. On je bio pod budnim nadzorom.
Kada je kralj napuštao Rim, papa mu je darivao šest konja retke lepote i blagosiljao ga.
Prve noi, francuska vojska je konaila u Marinu, pa se e­ zare tu uverio pod kolikim je nadzorom: itave noi je vrebao okolinu „konaišta“ koje mu je pripremljeno, ali su odasvud
20
a
bdeli nad njim. Ostvarenje svog plana je morao da odloi za neku drugu priliku. Zora ga je zatekla kako besno šetka po put zatoene zveri.
Sutradan je kralj noio u Viletri. Šarl VIII je tokom toga da­ na ocenio da je vojvoda valentinski vrstan saputnik, istovre­ meno uen i vedre naravi. Razdvojili su se tek kada je pala no, pošto je kralja stigao umor. Kardinal valentinski ga je otpra tio do odaja koje su mu pripremili, pozdravio se s njim i povu­ kao se.
Kada je pala teška, hladna no, jedan konjušar se, pod o kri­ ljem noi, iskrao iz grupe vojnika i neopaen napustio grad. Prevalio je pešice itavu milju puta, stalno strahujui da nje­ govo bekstvo nije otkriveno i da u potragu za njim nisu poslati konjanici. Prolazio je pored zaprenih kola, sreno ih prestizao. Kada se udaljio na milju od grada, zviznuo je u no. Nije bilo odziva. Saekao je, zatim, s uhom na zemlji, oslušnuo. Nije bi­ lo odgovora. Ponovio je zov i najednom uzdrhtao: uinilo mu se da uje, u daljini, isti znak. Ponovio je isti zviduk: ovoga puta nije bilo sumnje, usledio je odgovor. Odluno se zaputio u tom pravcu i ubrzo je naišao na slugu sa dva konja.
U tren oka je on uzjahao jednog, sluga skoio na drugog ko­ nja. Ubrzo su oni, dovoljno udaljeni od Viletrija da bi strahova­ li kako bi neko mogao uti konjski galop, oboli svoje konje. U Rim su stigli pre svanua, a monsinjor Flores, predsedavajui Rote*(*Vrhovni crkveni sud u Rimu) , bio je veoma iznenaen kada je prepoznao ko se skrivao pod odeom konjušara.
Sutradan se u Rimu prialo samo o tome kako su Bordije izi grale kralja: ema mrtav, a kardinal valentinski, taoc, ute­ kao! Ova dva poduhvata su povratila zlokobni ugled Bordija. Ali ezare se time uopšte nije zadovoljio. Otpustio je i naju­ rio iz Rima sve Francuze koje su bilo kakve funkcije mogle za drati u blizini pape. Kad su se ovi, sakupivši nešto nov­ ca, udaljili iz Rima, sukobili su se sa spodobama valenti n skog vojvode koje su ih napale i pobile radi pljake. Neki od njih su, u znaajnom broju, zahtevali da se oproste od pape. Dok su kleali u samom Vatikanu, vojvodine plaene ubice su se obrušile na njih i pokušale da ih udave. Mnogi su uspeli da
umaknu i da se zabarikadiraju u jednoj kui u kojoj su mo gli da ekaju pomo.
Papa je poslao biskupa od Nepe i Sutre, svog sekretara, da prenese kralju njegova izvinjenja zbog bekstva kardinala val­ entinskog, za koje on, kako kae, nije znao. Rimski narod je monsinjora Porcanija, doajena Rote, delegirao da u pratnji dva plemia umoli kralja da se ne rasrdi zbog tog bekstva kog se Rim gnušao. Ali Bordije su se, za to vreme, rugale Šarlu VIII i kanjavale njegove prijatelje. Kardinal Riario koji, u jednom odmerenom govoru, nije ispoljio ogorenje protiv papinih ne­ prijatelja, što e rei Francuza, bio je upropašen i orobljen. Ali ono što je osobito oradovalo Bordije i njihove prijatelje bila je podvala koju je ezare priredio francuskim vojnicima.
Kada je valentinski vojvoda pošao sa kraljem, sa sobom je poneo devetnaest zaprenih kola, natovarenih retkim na­ me štajem, vrednim predmetima, orujem, i td. Tokom prve etape, vojvodini koijaši su raspakivali samo dvoje kola: a ta su sadrala same divote, posue od zlata i srebra, „raskošan i velianstven srebrni ormari za njegove line potrebe“, i td... Francuski vojnici su iz toga zakljuili da su i ostala kola, „jedna­ ko ukrašena najraskošnijim prekrivaima“, bila takoe natova­ rena dragocenostima, što ih je uverilo „da se neko ko kree na put s takvim tovarom nee lako odluiti na bekstvo.“
Niko nije zapazio da je dvoje kola što je tako tovareno i is­ to varivano spretno ostavljano na kraju kolone, kako bi se la ko mogla, kad su van pogleda, okrenuti i vratiti u Rim bez uzne­ miravanja. Što je i uinjeno. Dakle, im je otkriveno bekstvo valentinskog vojvode, vojnici su se bacili, srditi i uvre e ni, na pljaku kola. Kada su „prekrivai“ smaknuti, otkriveno je da su kola natovarena samim kamenjem i panjevima. Pre brojavši kola, kako bi pronašli dragocenosti kojima su se divili, vojni­ ci su ustanovili da je dvoje kola nedostajalo: tada su shvatili da su bili izigrani i da je dvoje kola sa dragoceno stima moda ve bilo u Rimu.
Kad je ta pria stigla do Rima, itav grad se danima sme­ jao, što je znatno uvealo popularnost Bordija.
22
* * *
Da smo Makijavelija upitali da oceni pokušaj ubistva anija Sfo rce, on ne bi propustio da uzvikne da se Sforcino umor­ stvo nametalo. A mi bismo rekli da je politiki, a „u skladu s obi ajima toga doba“, ubistvo anija Sforce bilo neophodno ubistvo.
Potrebno je, da bi se procenio ovaj politiki in, jer je nje­ govo izvršenje bilo samo jedan od onih politikih postupaka na koje su bili svikli svi italijanski vladari; potrebno je, da bi se nepristrasno procenili dopušteni naini ponašanja ili prese­ dani, znati kakvu su situaciju Bordije sebi izgradile u Itali­ ji, pa bi se nadalje sloili da se zbog njihove bezbednosti kao i zbog zadovoljenja njihovih apetita, uklanjanje anija Sforce nametalo.
Ubistvo anija Sforce je dakle naloio Aleksandar VI. Ne­ mojmo se uditi što vidimo jenog papu, uvaenog poglavara Crkve, da hladno nareuje takvo ubistvo. Aleksandar je bio navikao na sline postupke a pokazalo se da se u Italiji, kao u Turskoj, kao u Francuskoj, znalo da se papa bio srodio s tim pogubljenjima, ako je za verovati tom vrlo jednostavnom i zapanjujuem pismu koje je Bajazit uruio Aleksandru VI pre­ ko svog izaslanika, u kom je sultan traio bez okolišenja od „njegove preuzvišene i uvaene Svetosti“ da otpremi njego­ vog brata emu „na onaj svet u kom e biti sreniji“. Ra stu ma­ iemo pismo s druge strane: Aleksandar je u njemu vrlo izri­ ito zamoljen da ubije emu a kao dokaz da pošalje telo rtve. Sudimo prema tome o ljupkoj jednostavnosti obiaja iji je vešt branilac bio Makijaveli.
Ubistvo anija Sforce je dakle bio naredio Aleksandar, koji je u njemu video opasnog politikog protivnika, a koji je uz to bio i zet pohotnog pape, ija je sramna dela znao.
Aleksandar je izabrao ezarea za pogubljenje Sforce. Ali kako Sforca, upuen u sredstva kojima se papa sluio, nije na­ me ravao olako da se pomiri s ulogom krotke rtve, ezare je pospešio svoje napore.
Jedne veeri dok su Lukrecija i ani Sforca prijateljski raz­ go varali o politikim incidentima koji su izbijali svakog dana
u Rimu, o neprijateljstvima koja su potresala itavu Italiju i te­ ško ama koje su otud nastajale po njega u Vatikanu, iznenada je Sforcin poverljivi sluga, koji mu je bio odan i dušom i te­ lom, upao u sobu i jedva dospeo da izusti nekoliko rei kad je Sforca skoio do svog noa i maa, spreman na krajnji otpor, sa a rom u oima i mrnjom na usnama. Ali Lukrecija ga je obgrli­ la, moleiva, umiljata i odluna, te ga je ubedila da bei.
Sforca je izašao iz sobe pošto je rekao nekoliko rei slugi, a im je izašao niz dugo predvorje su se zauli ezareovi ko­ raci.
Ušao je ezare i jednim pogledom procenio scenu. Nemir Lu krecije, inae vrsne glumice, bio je reit: kovala se neka za­ ve ra. S okrutnom odlunošu, ubrzao je postupak, cinian, re­ šen.
„Gde je anino?“ „anino?“ upitala je naprosto Lukrecija, glumei izne na e ­
nost da bi imala vremena da odmeri odgovore i uvrsti glas. „Odgovaraj odmah na moja pitanja. Bez podvala! Ako vi­
dim da oklevaš ili premišljaš, prostru te tu kao rasparenu ku­ ku.“
ezareov bode je blie objašnjavao pretnju. Jednom ner­ voznom rukom je uvrnuo Lukrecijin zglavak, a usta su mu se zgrila u krik: „Gde se krije ani? Brzo!“
„ani? Zar on ima potrebe da se krije?“ „Droljo! Pitam, gde se krije?“ „Jao! To boli, pobogu!“ ezare je oborio na krevet. Nervoznim bedrima je stegao
kao u mengele lepo Lukrecijino telo. Levom rukom joj je sa grudi strgao maramu, ogolivši grlo mlade ene. Desna ruka mu se stegla u estok stisak oko bledog vrata. Lukrecija se, ne­ pokretna, nudila kao divan plen, zloinu ili pohoti. I jedno i drugo se javilo u glavi i oima ezareovim. Bleda, raspletene kose, budila je demonsku udnju u mladom oveku. Oslu ški­ vao je podrhtavanje te puti uz svoju put; pogled mu se zamu­ tio, udisao je mirise kojima je estoko odisala ta ena i, s usti­ ma nadnetim nad usta Lukrecije koja više nije mogla ni krik da ispusti, rekao joj je, vrelog daha, usta na usta:
„Ah, mrcino lepa...“
a
Dok je ezare popuštao toj neoekivanoj vrtoglavici, nalet iznenadne pomame je uzbunio ljude šuurene na trgu, u uli­ ci i na uglovima raskrša, tamo dole. Bez da su i posumnja li, bez da su ga spazili gde dolazi, dok su skriveni uhodili oko­ linu Lukrecijine kue, jedan konjanik je banuo meu njih, pri­ te gnu tih uzda, vitlajui maem u ruci, probijajui se kroz njih, dok su oni stajali ukoeni, nemi od zaprepašenja, gluvi za glas Mikeleta, izvršioca najgorih ezareovih dela, koji se drao grle nim glasom, udarajui srdito šakom po svom bedru:
„Na konje! U ime Boga! Na konje! Na konje!“ itava eta se sjurila put susedne kue u ijem vrtu su im
bili vezani konji. Povijeni u sedlu da ne bi udarili u nadvratak, na konju ve u vrtu da bi bili bri u trku, oni su ubrzo poeli da izlaze, jedan za drugim, uz guranje konja, rzanje, ritanje i psovke.
Putem obasjanim meseinom, pod drveem ije je senke pre stravio vetar, projurila je eta.
Jedno zvonko, strahovito Mikeletovo „Prokletstvo!“, odje­ knulo je kroz nonu tišinu, konjski galop se gubio na zavoju puta, a nastavljao se odjek, okrutan, zlokoban, poput muklog krika grabljive zveri. Na drumu je otpoela potera: Mikeleto je spazio konja anija Sforce.
ezare nije uo Mikeletov krik. Upitao je, sada smireniji, svoju sestru Lukreciju:
„Znai, ukrala si nam ga?“ „Kaem ti da nisam. Mirno je otišao u Pezaro, a do ovog
doba je moda i stigao.“ „Pretraiu kuu i ako ga naem, prelepa moja sestro, biu
strašno zahtevan, upozoravam te,“ rekao je uz dvosmislen os­ meh koji je Lukrecija dobro poznavala. „Zakuni mi se da je otišao, da više nije ovde.“
„Kunem ti se, ezare!“ „Oh! Boe! Mrcina ga je pustila da ode! Upozorio sam ih
da e nam umai ako mu ostavimo previše vremena. Nadu­ venci! Mislili su da nee posumnjati. Budale! Kao da ljudi ne znaju Bordije. Naroito on. On koji sve zna, koji poznaje naše najskrovitije grehe. Ali ti ak nisi ni pomislila, bezumnice, da on zna sva ubistva koja je papa naloio i kako smo ih izvršili,
da je upuen u sve naše tajne, da smo imali u njega isto povere­ nje kao da je Bordija?“
„Je li ga izneverio?“ „Danas moda još nije, ali sutra? Kad pomislim da mu je
papa poverio uliju, svoju ljubavnicu, te da je, od njega kao i od nje, on doznao naše najskrovitije tajne. Da se ovek zapita da nije prispeo za crve, taj blesavi i omlitaveli papa. Poveriti svome zetu da mu uva ljubavnicu, a tebi, svojoj erki, brigu da ga uputi u ljubav! Jer to svi priaju, znaš to dobro, da ste ti i tvoj mu pripremali starcu seksualne odnose: anija su na­ zi vali upravnikom Santa Marije a tebe papinom svodnicom. Santa Mariju je svetina proglasila za bordel!... A znaš li kako narod zove uliju? ‘Verenica Isusa Hrista’. itaj satire, bieš upuena.“
„Ti si, ezare, taj koji je hteo da ulija Farneze bude mo­ ja poasna pratilja. itav Rim pria isto tako i to da si ti eleo da ona bude kraj mene da se ne bi ogovarale posete koje si mi inio i da bi odvratio od svoje incestuozne ljubavi sumnjia­ vost na roda. Ti si rekao da je svetina u palati Santa Marija in Portii videla bordel. Da Bog dâ da ne vidi ništa gore. Ljudi ne mogu da odole svojim strastima, kaeš, a kako bismo onda mogle da im odolimo mi ene? I narod nas opravdava.“
„Narod samo pretpostavlja, dok oni koji su videli, oni ko­ ji znaju, oni koji su poput anija Sforce i tebe grejali postelju u koju je vatikanski starac dolazio da raspaljuje svoju senilnu strast, oni bi mogli da priaju. Eto šta se ne sme! Eto zašto sam veeras došao u posetu tvome muu. Eto zašto e, na moj zviduk, moji skriveni ljudi skoiti sa svih strana, uzjaha ti ko­ nje i pojuriti put Pezara. Kakva eš lepa udovica biti, Lukre­ cija! Poi u sa svojim ljudima, biu oduševljen da ti sutra ja­ vim, lino, lepu vest: Lukrecija je slobodna!“
ezare je obgrlio Lukreciju, ali ga je ona, umorna i nepove­ rlji va, blago odgurnula“
„Neko bi mogao da nas vidi, ezare.“ S ulice je dopirala graja. ezare, gonjen neodoljivom u d­
njom, nije na nju obraao panju, a kako je Lukrecija zadrhtala od njegovog zagrljaja, uzoholio se zbog zanosa koji je verovao da izaziva. Vee zadovoljstvo mu je zadavala krivica koju je snosio zbog kvarenja svoje lepe sestre nego vlastita pohota.
26
a
Pod prozorima incestuoznog para okupila se ma sa. Sred nje je stajao maskirani konjanik i govorio“. „Svi vi, gospodo i dobri ljudi, odani Sforcama, motrite na izlaze iz palate San­ ta Marija in Portii. U samim odajama anija Sforce, kog su veeras pokušali da ubiju, ezare Bordija zlostavlja svoju ses­ tru, povremenu nalonicu pape Aleksandra VI, njenog oca. Ko sumnja, lako e proveriti ovo što tvrdim. Popnite se stepeni­ cama, uite u odaje Sforce i videete svinju Svete Stolice kako se naslauje bešasnim milovanjima. Popnite se, pogledajte, ureite u dubine svoga srca ono što vaše oi budu videle, pa ako sutra Bordije budu htele da okaljaju seanje na Sforce, re­ cite im da ne lau, da bruka i sramota njihovih poroka nije od Sforci potekla i da nikada ni nee. Neka ive Sforce!“
Svetina je odobravala bez aplaudiranja, razmakla je svoje redove da bi se konjanik udaljio.
Svetina se komešala u noi, prialo se o Bordijama, skan da­ lima koje su oni izazivali, pravile su se masne šale. Redom su se blatile ulija Farneze i njena majka, papa, Vanoca, ezare Bordija i sirota Lukrecija. Uz svetlost baklji koje je nekolici­ na donela, svetina je ušla na trem i po kreom izbeljenim zi do­ vima stala da crta skaradne scene, ispisuje nepristojne uvrede. Neko je, podignut na ramena jednog fakina, prikucao na pro­ e lje trema, na samom pragu kue i tako da prolaznici mogu da vide, golemi drveni falus. Svetina je aplaudira la. Pozdra­ vljen je simbol koji su antiki svodnici postavljali na ulaz u ku­ e srama.
Neko je ispod napisao: „Za Lukreciju Bordiju“. Neko dru­ gi je dopisao ogromnim slovima: Ad usum Alexandri, alu di ra­ jui na glasine koje su kruile gradom a prema kojima je Alek­ sandar, stigavši do vrhunca izopaenosti, imao potrebu, da bi probudio svoju pohotu, da pribegava estini obino rezervi­ sanoj za pol suprotan njegovom.
Kurtizane kojih je tu bilo u prilinom broju neprestano su se grohotom smejale. Iz usta su im tekle razvratne aluzije put sramotnog simbola doraenog natpisima.
Dok su se ezare i Lukrecija gubili kušajui prokaza na za dovoljstva, dok je svetina ismevala Bordije, progonjenog ko njanika je eta sustigla na obalama Tibra i tu ga, posle ju­
na ke borbe, izbola maevima i gurnula u reku im su ga se progonitelji domogli i prerezali mu vrat da bi poneli njegovu odseenu glavu, kao trofej, obešenu o sedlo kapetana Mi ke­ leta.
eta se, zadovoljna dobro obavljenim poslom, vraala u Rim pevajui. Pevali su firentinsku pesmu iji je refren glasio: „Gde god sretneš ljude koji pevaju, pouzdaj se u njih, jer zli lju di ne pevaju.“
Ali ezare je, izazvan grajom koja se pojaavala iz asa u as, izašao na prozor i zapovednim tonom naredio svetini da uuti.
Uprkos onome što je konjanik rekao, niko nije ozbiljno po­ ve rovao u njegove optube za incest. Ali ezareovo pojavlji­ va nje na samom prozoru te sobe, za koju je itav Rim znao da je Lukrecijina, delovalo je te veeri toliko drsko da je svetina protumaila kao besramnost i galamom i psovkama je uzvra­ eno mladom kardinalu koji je, s prozora palate Santa Marija, uzvraao svetini psovkama. Poletele su kamenice. Kad su za­ tvorena vrata za prolaz kola, svetina se na njih obrušila pa su, posle nekoliko naleta, masivna vrata popustila i ljudi su po­ padali. Povreeni su vrištali. Masa je grunula u predvorje. Na­ polju je svetina vreala ezarea.
Najednom je nastala panika. Pomamljena rulja je jurnula prema izlalima iz ulice.
ezare je triput dunuo u svoju pištaljku i prodoran zvuk je zaparao vazduh: poziv Bordija u pomo.
Svetina ga je prepoznala i, stado prestrašeno, dala se u beg.
Dok je ezare huškao svetinu, Lukrecija je, zabrinuta zbog sve te graje, napravila grešku i pojavila se na prozoru palate. Rulja, koja je pomislila da je krivci namerno izazivaju, nastavi­ la je iz daljine da uzvikuje uvrede protiv erke Aleksandra VI i, malo po malo, vratila se pod prozore palate.
„Papa je u njihovoj postelji, uzviknuo je neko iz svetine, „s njima.“
I razularena svetina je stala da proziva papu. „Aleksandre! Aleksandre! Pokai se!“ Najednom su svi umukli.
28
a
* * *
ezare, iznenaen što ne vidi svoje ljude da se obrušavaju na narod, sišao je u pustu ulicu. Pozvao je: „Mikeleto!“ Odgo­ vo ra nije bilo. Prošao je itavom ulicom, praen pogledom uz­ dr htale Lukrecije koja je, im je on zašao za ugao ute kue ko­ jom se ulica završavala, urno ušla.
„Paolo! Paolo!“ Iz susedne sobe je izašao Paolo. „Paolo! Sve si video, sve uo. Ponovi sve to aniju Sforci i
ispriaj mu šta sam doivela, šta sam prinela na rtvu Gospo­ du zbog ljubavi prema njemu. Idi, reci mu da pohita i da se uva od svojih prijatelja. Brzo, Paolo, idi i nek’ te Bog uva! Ali pre toga pozovi Antonija.“
Antoniju je Lukrecija rekla: „Govori, govori! Gde je on?“ On joj je ispriao da je, da bi zavarao ezareove ljude, je­
dan sluga uzjahao konja i punim galopom pojurio put Pezara. Za njim je odmah jurnula cela eta.
ani Sforca je to iskoristio da se zatim mirno udalji, a smo­ gao je hrabrosti i da doe pod same prozore svog opasnog su­ pa rnika i smrtnog neprijatelja, da podseti rulju na prezir pre­ ma sramotnim delima Bordija.
Antonio je još priao kad ga je prekinula vesela graja po­ me šana sa zveketom maeva. S ulice su dopirali veseli i dobro znani povici. Klicalo se ezareu, klicalo se Lukreciji.
Voa ete konjanika je s uvaavanjem prišao pod prozore palate, molei gospu Lukreciju da se pojavi.
Kada je Lukrecija izašla na prozor, videla je konjanika ka­ ko u ruci prua prema njoj nešto kao golemi plod, oteao i so­ an. Konjanik, niko drugi do Mikeleto, koji je bio uveren da
se ezare još uvek nalazio u Lukrecijinim odajama, rekao joj je tada kako su oni na obali Tibra pronašli nešto što je tamo verovatno izgubio gospodar ani Sforca. A kako se Lukreci­ ja nagla da bolje vidi, prepoznala je u podignutoj kapetano­ voj ruci svee odseenu glavu iz koje je krv još uvek kapala po opremi.
Bockajui glavu maem koji je drao u ruci, Mikeleto je re­ kao, uz smeh ete:
„Hoete li rei našem uvaenom gospodaru da ga ani Sfo­ rca eka na kraju svoga maa.
Lukrecija je kriknula i srušila se na poploani pod, ne po­ mina.
GLAVA TREA
Toga dana, 14. juna 1497. godine, odravala se svetkovina u vinogradu Svetog Petra u Lancima.
Vanoca je tu primala sve kardinale, papu, uliju Farneze, kneza od Anhalta, Maksimilijanovog ambasadora i ambasa­ dore Francuske, Španije, kao i izaslanike italijanskih kneevi­ na i kraljevina.
Vanoca je prireivala zabavu, nesporno, ali se gosti ni su smatrali toliko zvanicama Vanoce, nekadašnje papi ne na lo ni­ ce, koliko papinim zvanicama. Ipak, svi su Vano cu uva avali kao istinsku kraljicu. Gosti su se rasuli kroz vinograde, divei se predstojeoj berbi, ali pre svega skrivajui svoje ljubavne tajne meu lisnate bokore i tanke breskve kojima su bili proe­ ti redovi poleglih kolaca, po kojima je rasla loza, u trojnim ni­ zovima, udaljenim na po etrdeset centimetara. Narušavajui jednolinost tih aleja, zaraslih sa svake strane u korov pun ska­ kavaca, mestimino su vree obrazovane od ukrštenih teških kolaca i pritki nudili pohotnim parovima zgodan senik.
Kardinali su sa svojim prijateljicama tumarali naokolo rado­ sno kao aci na raspustu ili izabranici u Raju. Odasvud se orio jedar i zvonki smeh. Parovi su se nadnosili nad velike krage namenjene prikupljanju vode, u koju su potapani komadii ba­ kra, so i kre. Kada bi kakva boleština napala vinograd, tom vodom je prskana loza. Upravo te primitivne formule su se kasnije prisetili vinogradari kada su poeli da prskaju biljke vodenim rastvorom bakar­sulfata.
Nad te do tri­etvrtine prazne krage su se, dakle, nadno­ sile lepe devojke i njihovi ljubavnici i, dok su priale, glas im
32
a
je odzvanjao neobinom zvonkošu. Onda su se one smejale i smeh je tekao u skladnim odjecima, pa su se onda poput svojih prijateljica naginjali i kardinali i baroni, glave su im se dodiri­ vale, usne spajale. Dok su se ene smejale, zabavljene, kardi­ nali su, ozbiljniji, sa arom u oima, spuštali svoje usne na ta usta puna smeha. Ponekad bi u vodu kraga upao kakav šešir i razlegao se smeh u zvonkim tercinama.
Nad gotovo svim krazima su bile nadnete po dve glave koje su se blago njihale, pa sretale, spajajui se ustima. Nije bi­ lo nieg pobonog u tom prizoru parova što su se stiskali uz nizove kraga nabubrelih trbuha.
Ponekad bi kakav zec šmugnuo kroz travu, ili bi uzletela ja­ rebica, u niskom letu, koju niko nije primetio i koja bi skrenula na sebe panju tek lepetom krila. Tu i tamo, pri hodu, zamke su nudile, meu granjem ili u travi, svoje pljosnato smrtonos­ no kamenje. Promicale su zmije, gipke, talasaste, kao srasle s travom.
Ponekad bi se neki kardinal, motrei okolinu, sakrio, po vla­ ei svoju prijateljicu, pa bi se samo videla, u kratkim intervali­ ma, glava sveštenika, nepoverljiva, kako proviruje iznad liša. Pojedinci su, u velikoj urbi, zaboravljali na predostronosti pa su se, kad bi ustali, susretali, tu i tamo, sa nasmejanim i zacakljenim oima kako motre meu grozdovima.
Vanoca je, za to vreme, bdela u kui ganjajui poslugu, trudei se da valjano obavi svoje obaveze gospodarice kue. Pošto je izdala naloge, pridruila se, u sobi na spratu, ezareu, valentinskom vojvodi, koji se, zavrnutih rukava, nadvio nad mešalicu, unosei se u svoj posao.
Ta odaja je bila namenjena samo za Vanocu i ezarea. Jedi­ no je papa imao prava da ulazi s njima, ali nikada joj nijedan sluga nije prekoraio prag. Na podu su leale velike bakrene retorte. Iz tih retorti od crvenog bakra, potpuno pozelenelih, isparavala je neka tenost koja je izgledala bezbojno.
Jedna od tih posuda je uvek stajala u ognjištu kamina da bi vasdušno strujanje podsticalo isparavanje. Dok je Vanoca ula­ zila, ezare je rekao prekorno:
„Zar ti nisam zabranio da podstieš vatru.“
„Stavila sam samo nekoliko ugljevlja da malo ubrzam po­ stu pak, inae danas ne bismo imali ni gram praha. Vidiš da ni­ je bilo dovoljno ni da smesa porumeni.“
„Muka je što taj pepeo, kad se pomeša s prahom, narušava njegovu finou. Srea što je kardinal Riario kratkovid. I ova­ kav je dovoljno dobar za njega... ali za druge...“
„Za koga to sad?“ upitala je zabrinuto Vanoca. Kako je ezareov pogled izbegavao njen, ona je sa strahom
shvatila i stala da moli: „ezare, dragi moj sine, poštedi me te tuge. Ne njega! Oh,
preklinjem te1 Ne njega! Ne, to ne...“ „Donesi mi retortu,“ rekao je ezare, „trebalo bi da je sada
ve suva.“ Vanoca je podigla za ruke tešku retortu od crvenog bakra, po kojoj se vidi nešto kao plesan, zelenkaste raštrkane mrlje soli...
ezare je sa zejom šapicom paljivo sakupio taj prah, za­ tim je s ploicom od slonovae briljivo sastrugao bakar. Taj sadraj je zatim nasuo u mermerno avane, izmrvio ga s takoe mer mernim tukom, zatim je trun praha zahvatio izmeu dve ploice od ahata i prah je kliznuo, sitan, presitan, na ogledalce od uglaanog srebra.
„Dodaj mi melem.“ ezare je arsenik nazivao melemom nebeskim. Onda je pripremljeni prah nasuo u arsenik, ponovo propu­
stio smesu kroz ahatne ploice pa je, pošto je obavio zada tak, uzviknuo:
„Bog je rekao: Nek’ bude svetlost! I bi svetlost. Mi, Bordije, mi moemo da kaemo: Nek’ bude mrak! I nastae mrak!“
Kako je Vanoca zabrinuto klimala glavom, obgrlio je oko struka, radostan kao derište, zabacio joj glavu i neno je polju­ bio.
„Pogledaj svoga sina, lepa moja majko, zar nije lep? A ti si sto puta, hiljadu puta lepša. Ostala si tako mlada! Ali ne zab­ oravimo ozbiljan posao! Ovolicka trunica za uliju Farneze za godišnjicu njihove ljubavi! Šta kaeš na to?“
„Uuti!“ Zaula su se zvona za Benedicitu. Bilo je vreme doruka.
Vanoca je sišla, prepuštajui ezarea njegovoj hemiji.
34
a
Retorta je bila prazna. Pomokrio se u nju da bi nadoknadio urin što je ispario a ije soli je upravo upotrebio. Jer sve posude što su leale po podu sadrale su urin koji su ovako isparava­ li Vanoca i njen sin. Soli koje su tako dobijali, kombinovane sa bakarnim solima, mešali su zatim s arsenikom, a ta smesa je obrazovala uveni otrov Bordija, la cantarella.
Poznato je da su kasnije Brant i Kunkel iz urina izdvojili fosfor, oko 1669. godine. Brant, hamburški hemiar, nije uo s­ ta lom shvatio sav znaaj svog otkria, iz kog nije izvukao ni­ ka kvu korist i iju tajnu je prodao Kraftu iz Drezdena. Brant je bio suviše zaokupljen svojim traganjem za kamenom mu­ dro sti da bi se zaustavio na tom otkriu. Tajnu soli urina je pre neo Bordijama, papi Kalikstu, neki španski monah, koji je naizmenino leio i trovao urinom kombinujui ga s dru­ gim medikamentima. Tako je on povezao, ne znajui tano nje­ gova specifina svojstva, fosfor s arsenikom, izazivajui tim spo jem esto smrtne posledice. S druge strane, on je okreplji­ vao iscrpljene starce dajui im da piju mokrau „netaknutih“ dekia.
Da li je fosfor sadran u urinu zaista bio tako delotvoran, ne bismo mogli rei, ali je taj monah takoe postizao i tako zauujue rezultate u leenju da je Savonarola bio prisiljen da ga uništi svojom reitošu. Starci su se naime prepuštali naj­ go rim ispadima uvereni da e, u tom sredstvu, uvek pronai de lotvornu pomo protiv nemoi.
* * *
Dok je ezare Bordija, naslednik tajne španskog monaha, reao platnene kesice koje je punio jako sitnim belim prahom, zvanice su se razmeštale u prostranoj trpezariji. Najlepše kur­
tizane, koje je Rim okupljao na svojim javnim svetkovinama, krasile su i dvorile svojim poznatim šarmom trpezu za kojom je sedeo lino „preuzvišeni poglavar Crkve“ sa itavom svitom u sveanoj raskoši.
Stigao je ezare Bordija. Sa kratkim maem, brakmanom, drsko zadenutim za pojas, delujui više kao stegonoša od svog brata, vojvode od Gandije, on je glumio neusiljeno ponašanje koje je prilino pristajalo njegovom grubom izrazu lica, njego­ vom nervoznom, ak osornom glasu. On je donekle imao, sa svojim nakitom i zlatarski ukrašenim orujem, izgled kakvog kondotjerija, ali svearskog kondotjerija. A zapravo je on to bio više od bilo koga drugo i do dna svoje duše. Neprestano se poigravao sa svojim brakmanom, dugim bodeom širokog i oštrog seiva, koji je preesto brkan sa malhusima i fošonima, drugim kratkim maevima ravne oštrice. On ga je stalno drao u ruci i, da bi podrao kakav dokaz, da bi prikrio kakvu neugo­ dnost, jednako se poigravao tim orujem, upirui mu vrh o no­ kat ili kušajui oštricu o dlan ruke.
Dok su se njemu ljudi divili, kardinal Orsini je, po svoj pri­ lici bezazleno, rekao:
„Kad se njih dvojica uporede, lepi vojvoda od Gandije i e­ za re, niko ne bi pomislio da je stegonoša zapravo vojvoda od Gandije.“
Papa je ošinuo pogledom kardinala Orsinija, majka Vano­ ca je uzdrhtala, a vojvoda od Gandije Franesko, koji je to uo, nasmešio se:
„inite da poalim što to jesam a ne mogu da mu ustupim mesto... Doi e moda i to...“
Vojvoda od Gandije je izgovorio te rei s nasmešenim mi­ rom, ali s oitim isticanjem svake rei što je toj reenici davalo neko tajanstveno, uznemirujue znaenje.
ezare nije rekao ni re. Aleksandar je spretno skrenuo ra­ zgo vor da bi otklonio nastalu neugodnost. Vanocin pogled se sreo sa ezareovim, a papin se sudario s pogledom kardinala Orsinija. Od toga dana datira izmeu kardinala i Aleksandra odbojnost koja bi trebalo da preraste, kod Aleksandra, u okru­ tnu mrnju, pa moe biti da do te nesmotrene rei see pravi razlog za kardinalovo ubistvo.
36
a
Kardinalu Orsiniju bi se moglo oprostiti ako nije znao za po­ d muklo rivalstvo koje je naoruavalo ezarea protiv starij eg bra ta. Najcrnji planovi su se kovali u njegovoj mranoj duši: nije bila potrebna neka nesrena provokacija da bi se pojaala ezareova rešenost.
U Rimu se prialo samo o toj mrnji što je podsticala e za­ rea protiv vojvode od Gandije.
Ona je poticala od tog suparništva oko vojnog zapovedni­ štva, bez sumnje, ali je imala isto tako i druge ozbiljne uzro­ ke. ezare je voleo gospu Sanciju, koja ga je ohrabrila da joj se udva ra, ali je Franesko bio, na oigled i na znanje svih, nje­ gov sreni suparnik, pa ako se moe rei da je gospa Sancija dopustila ezareu da joj poljubi ruku, ini se izvesnim da pre­ ma Franesku nije bila nimalo uzdrana i da mu je priuštila mnogo više od ruke.
ezare je, ponovo nesrean u ljubavi, bio odbijen. Brau je udaljavalo još jedno suparništvo. ezare je strasno voleo Lukreciju Bordiju. Nije je voleo
sti dljivo, niti plašljivo, ak ne ni bestidno, voleo je hrabro, po na klonosti, ne razmišljajui da li ta naklonost odgovara na­ me rama strogog crkvenog poglavara kog je prezirao, niti se oba zirui na bilo kakav moral, pa se o sve oglušivao poput ve­ štog filozofa. Nije brinuo ni o savetima ni o teorijama i poko­ ra vao se jedino estini vlastitog nagona. Ipak su kruile prie koje su tvrdile da je vojvoda od Gandije nailazio na bolji pri­ jem kod Lukrecije i od samog ezarea, a o tim glasinama je on bio obavešten.
Od tog trenutka je ezare odluno zakljuio da je porodi­ ca Bordija zacelo imala kojeg lana više...
Obrok se privodio kraju u veselju, uz ive anegdote i glasna ogovaranja. Kurtizane koje su bile pozvane da bi se uivalo u njihovim raskalašnim predlozima, opijene plemenitim vi­ nima, prepuštale su se nagovaranjima kojima su ih obasipali kardinali. Kretnje su dopunjavale reenice, ili ih tumaile, ili se njima nadahnjivale. Pohota se budila u oima zvanica: ljubav­ na atmosfera je lebdela nad njihovim otealim i razbludelim glavama.
Najednom su graja, radosna vika, podrugljivi povici, ci ka, privukli opštu panju. Aleksandar je upitao za razlog te neo­ e kivane i bune pojave: neki deak iz hora je saopštio, sav zbu njen i uzdrhtao, da su uhvaena, u vinogradu San­Pjetro ad Vinkula, tri monaha prilikom telesnih odnosa, zdrueni u bizarnom trojstvu na nain onih niski puia kakve se mogu videti po vinogradima gde obavljaju istovremeno i muške i enske poslove. Papa, koji nije mogao da pronikne kroz zbrka­ na objašnjenja dekia iz hora o emu se radi, zatraio je da mu dovedu trojicu kaluera. Ubrzo su se oni, niice, kleei i dotiui elima pod kraj papinih nogu, ponizno klanjali. Alek­ sandar im je naloio da prikau u dvorani za bankete scenu koja je izazvala skandal. Oni su to odbili, sablanjeni od sra­ mote, pomireni sa najteom pokorom. Aleksandar je pokušao blagim, pribegao pretnjama, ništa nije delovalo.
Onda je ezare prišao i rekao nekoliko rei papi na uho. Aleksandar je naloio da se pogase svetla pa je, u gotovo
potpunom mraku, naredio monasima da poslušaju. „U noi,“ rekao je, „jedino Bog moe da ih vidi, ili njegov izaslanik na zemlji“; trebalo je, da bi se dobio oprost greha, da papa tano zna njihovu grešku i da proceni poloaj u kom su se oni javno pokazali svetini. Obeao je da e im zatim dati oprost greha. inilo se da su se monasi postepeno smirili i prihvatili kaznu koju im je odredila Njegova Svetost.
Za to vreme, u sauesnikoj tmini, zvanice su se uutale. One nisu imale nikakvog razloga za nestrpljivost, radosni što im je neoekivana srena okolnost bila od pomoi: mrak. Pre pleli su se zagrljaji. Uplela su se tela. Kroz škripu teških naslonjaa izazvanu pokretima zvanica uli su se samo šapat i prigušeni smeh.
Znalo se da e ezare nešto preduzeti pre nego se pono­ vo upale lampe obešene o svodove dvorane i blistavi srebrni i kristalni lusteri, ukrašeni cveem. Obilje mirišljavog cvea je ispunjavalo vazduh sladostrasnim isparenjima. Dvorana je bi­ la ukrašena poput kakvog antikog hrama.
Vanoca je ustala i, stojei na stolici, povukla je preko jedne niše u kojoj je stalno gorelo kandilo, kratke zavese protkane zlatom i posute dragim kamenjem. elela je da sakrije od Bo­
38
a
gorodice prizor koji e se toga dana tu odigrati, kao ve toli ko puta pre toga.
Da ne bi pogoršavali bešaše svojih stavova, Aleksandar je naloio monasima da zamure. A kad su oni poslušali, e za re je iznenada uneo svetiljke, otkrivajui zvanicama pri zor tog blu­ da i putene sramote, da progovorimo poput Propovednika.
Najednom se kroz razdragane povike prisutnih zaulo za­ pomaganje. Prestravljeno, izviralo je iz usta monaha što su se valjali po podu, u krvi, zgreni od bola poput iseckanih glista. Krv se širila: njihovi laktovi, kolena, šake, bauljali su po leplji­ vom i crvenom podu.
Zamahnuvši dvaput svojim noem, ezare je presekao nji­ ho ve veze s istom lakoom s kojom bi presekao gordijevski vor, a iz rana su šiknule dve smeše krvi.
S noem u ruci, ezare je cinino objavio: „Stradali su... ta­ mo gde su grešili!“
Pozdravljen je s odobravanjem. Razularena orgija je rasula zvanice oko stolova. Jedino je
papa ostao zamišljen. Sluge su poistile krv monaha. Niko se više nije seao pri­
zora koji se upravo odigrao. Kardinal Orsini, koji je svojim nogama bio obgrlio noge jed­
ne lepe kurtizane, zapitao je smejui se Aleksandra zbog ega je zamišljen, ako ne zbog trojice monaha zateenih u vinogra­ du Njegove Svetosti... Kardinal Orsini nije imao nameru da ot­ kriva papine planove ili misli. On je u tome jednostavno nala­ zio materijal za šalu.
Umesto bilo kakvog odgovora, Aleksandar se nemarno sme­ šio: inilo se da svojim trepavicama vraa prijatne uspomene, udaljava pitanje rukom, neodreenim osmehom.
Navaljivali su na njega da govori. ulija Farneze ga je ma­ zila, sedei mu na kolenima, ali je papa to blago odbijao.
Bez sumnje je razmišljao o kazni nebeskoj koja je gore oe ki­ vala izopaene monahe. Njegov sumoran pogled, elo koje je plemenite misli pretvaralo u ozbiljne, brinulo je zvanice. Pošto ulija nije prestajala da navaljuje, papa je glasno razmišljao, u neodreenom zanosu i ljubavnoj nostalgiji:
„Mislim na onoga što je bio u sredini...“
* * *
Zatvorili su vrata dvorane. Pod izgovorom da je sada bi­ lo neophodno da obeduje i posluga, zabranjen joj je ulazak u dvoranu i itav jedan deo palate.
Trebalo je da otpone igra Ko nae, uzme. Ova igra se nazivala jednim francuskim imenom iz skrom­
nosti, zato što italijanski kardinali koji su je izmislili nisu eleli da prihvate odgovornost za svoje sladostrasne inicijative. Pri­ hva tajui korist, odbacivali su autorstvo nad ostalim.
Evo u emu se sastojala ta igra, koja se obino završavala orgijama:
U više povezanih odaja bi se napravio mrak. Zvanice bi se raš trkale po tim dvoranama ve prema svojoj mašti. Bilo je za­ bra njeno da se u njima govori, sem u predvienim intervalima od po etvrt sata: tada bi se upozorili igrai i igraice da nastu­ pa kratko primirje pa su, tokom nekoliko minuta, lampe osve­ tlja vale lica zvanica.
Rasporeene po sobama, dakle, trebalo je da se zvanice sre­ u sluajnim dodirima i svako je trebalo da se trudi da prepo­ zna partnera na kog bi tako naleteo u mraku.. Takoe je bi­ lo zabranjeno enama da dodiruju lica muškaraca, da prema do diru brade ili kakvog oiljka ne bi suviše lako otkrile ko je. Osim lica, preostali deo tela je bilo dopušteno slobodno istra­ i vati. Muškarcima je bilo dopušteno sve da dodiruju pa su oni mogli, pipajui rukama po kosi, licu ili kroz saten gospi, prema nahoenju da istrauju identitet svojih partnerki. Bi­ lo je dopušteno samo šaputanje i samo u izvesnoj meri: stoga je bilo ko, ko bi bio prepoznat po glasu, bio kanjen i trebalo je da daruje svoju partnerku nekim draguljem. Ako bi, kojim sluajem, on pokušao pod okriljem mraka da umakne iz ruku svoje partnerke, njeno je bilo da ga po svaku cenu zadri dok se ne oglasi kratko primirje.
Mora da su mnogi tako nastojali da pobegnu, pošto su sve ili gotovo sve ene bile prisiljene da zadravaju muškarce kraj sebe svim sredstvima, a pri tom gušanju su parovi esto padali na pod. Tada bi nastajala borba u somotu i satenu, bez estine,
40
a
jedni nastojei da umaknu, drugi da ih zadre, a esto su se i uloge preokretale, pa je progonjeni postajao goni.
Moglo bi se pomisliti da takva igra nije mogla da proe bez mnogo buke i larme. Ali uopšte nije bilo tako.
Sudari su bili bez estine, usta ozbiljna, zabavljena raznim delima, jer istini za volju valjalo je da napomenemo da ako e­ ne nisu smele rukama da dodiruju lica muškaraca da bi ih pre­ poznale, imale su svu slobodu da to ine svojim licem. A poka­ zalo se da su takve damice, a to nisu uvek bile kurtizane, bile eksperti da otkriju, iz samog dodira svojih usana s licem koje su pretraivale, kome je to lice pripadalo.
Prvi, umorni od ovakve igre, povlaili bi se na molitve ili bi se pridruili monasima koji su, u zasebnoj kapeli, drali slu­ bu.
Papa je bio poznat po tome što je u tu igru unosio neobian polet. Ali njegov otpor nije bio duga veka. Redovno bi ga zati­ cali kako peva psalme povukavši se u klupu za molitve pre kraja igre.
Kod treeg kratkog primirja, ezare je video da se Aleksan­ dar povlai. Onda se uverio na kom mestu se nalazi ulija, papina ljubavnica, pa je pogasio svetla bacajui se ispred nje na takav nain da ga je ona, bez namere, susrela. A pošto je jedno bealo od drugog, moda, pali su bez estine na pod, gde su i ostali.Ne bismo mogli da kaemo šta je sve ulija ot kri la ezareu, ali mu je rekla izmeu ostalog da je Lukrecija mno­ go volela Franeska, vojvodu od Gandije, što je ezarea dovelo do uasnog besa, ali besa koji jedva da je mogao da se uporedi s onim koji ga je obuzeo kada mu je ulija saopštila drugu no­ vost: Franesko je upravo bio napustio igru i trebalo je da se u tom trenutku priprema da krene put samostana San­Si sto. Da je ulija mogla da vidi ezareove oi, prestravila bi se.
ulija, opijena vinima, cveem, milovanjima, upravo je ne­ sve sno izdala poverenje koje joj je Lukrecija bila ukazala, kao i Franesko. Kada se probudila, mora da je lila krokodilske su ze.
Jer i ulija je, isto tako, volela Franeska, vojvodu od Gandije, a volela ga je suzdranom strašu i utoliko jae. Ona ga je volela zbog njegove lepote, njegove otmenosti, njegovih obzira.
Lukrecija je volela Franeska, kao što je i on nju voleo, pun­ im srcem, ali bez da je incest uprljao njegovu bratsku ljubav. Ona je njega volela i divila mu se, ali se nikakav ljubavni na­ gon nije upleo u njena oseanja.
Bila je to prava srea da se nau i slobodno razgovaraju, on nadnet nad njenom procvalom lepotom, ona, ela i pogle­ da podignutog put njega, njenog starijeg brata, njenog nenog savetodavca.
A ezare je to sasvim drukije zamišljao, utoliko pre što su Lukrecija i Franesko ljubomorno bdeli da niko ne sazna za njihove sastanke.
ulija, polu­pijana, saopštila je ezareu da je Franesko od­ je z dio put San­Sista, gde je trebalo da ga u potaji saeka jedna redovnica iza malih gvozdenih vrata koja, ispod velikog stabla smokve, vode do cisterne. Ta niska vrata su omoguavala, le­ ti, prolaz pobonim seljacima koji su dolazili da trae sveu vodu, a otvarala su se jedino krajem jula i tokom avgusta me­ se ca. Lukrecija je dakle lako mogla da se domogne kljua. Za­ hva ljujui redovnici koja joj je dodeljena u slubu ona je tako mogla da prima vojvodu od Gandije, bez iijeg znanja, kao što bi primala ljubavnika.
Iza vrata samostana San­Sisto, pod smokvom, gde je radila na usavršavanju svog latinskog, budui da nije bila njegov ve­ liki poznavalac, Lukrecija je išekivala Franeska, vojvodu od Gandije. Bila je vrlo zabrinuta. Praznoverna, ona je ula kako je sasvim blizu nje, s njene leve strane, pala jedna smokva ko­ ju nije mogla nikako, ma koliko se trudila, da pronae. Dugo je tragala za njom, ali uzalud, pa je, uznemirena zbog te loše slutnje, nabrala obrve...
Išekivala je Franeska...