Ritam u vizuelnoj kulturi Čovekova težnja da se u vizuelnim umetnostima pokrene materija likovnog dela traje odavno. U grčkoj skulpturi već postoji htenje trajne pokrenutosti nečega što po svojoj prirodi nikada neće moći da se pokrene. Ako pogledamo primere skulptura Mironovog Diskobolosa ili skulpturu Laokon i sinovi shvatamo da grčki vajar uspešno savlađuje prepreku nepokretnosti u vizuelnoj umetnosti. Kada govorimo o pokretu u slikarstvu ili skulpturi govorimo o onome što nam predstavljeno sugeriše. Pokret je sugerisan ali je umetničko delo statično. To se u vizuelnoj kulturi naziva htenje da biva- a ne stvarno stanje. Način na koji se sugeriše pokret crpi se iz iskustva stečenog svakodnevnim posmatranjem i prepoznavanjem pokretljivosti forme živih bića. Sve do pojave fotografije i filma načini na koji se sugeriše pokret u vizuelnim umetnostima biće u domenu statičnosti postignute preko materjala i procesa (slikanje, vajanje). Ritam se kao kategorija mnogo češće vezuje za muzičku praksu nego za vizuelnu kulturu. Sam pojam dolazi od grčke reči Rhytmos što znači ravnomerno izmenjivanje, pravilnost. Ritam i tempo pored svih drugih činilaca u strukturi muzičkog dela daju sasvim određeni smisao istoj količini, vrednosti i trajanju tonova. Ritam u vizuelnim umetnostima označava naizmeničan i pravilan poredak nekih vizuelnih činjenica u prostoru. Ritam može biti prostorno ponavljanje nekog elementa ili organizovane grupe elemenata. U slikarstvu, skulpturi i arhitekturi to je činilac po kojem se delo razume i imenuje, naročito u savremenoj umetnosti. Svaki ritam sadrži u sebi prostorni ili vremenski interval, kao kontrastni element jedinici ili celini koja se ponavlja. Ovaj prostorni interval aktivno učestvuje u organizaciji po ritmu. Može biti duži ili kraći, jednak ili različito variran. On sugeriše brzinu razvoja vizuelne teme, njenu monotoniju ili raznolikost. Prostor i vreme su korelati, pa svaka likovna kompozicija po ritmu i pored toga što je likovno delo po svojoj prirodi statično i što ponovljene jedinice istovremeno stoje jedna pored druge, zbog aktivnog učešća prostornog intervala, koji mi osećamo kao vremenski, nameće sukcesivno gledanje, unosi u kompoziciju element vremena i daje joj dinamičnost. Kada se kompozicija postiže upotrebom ritma onda kažemo da smo upotrebili repeticiju. Kada kažemo da je kompozicija napravljena upotrebom repeticije onda se smatra da su red i jedinstvo likovne celine postignuti pravilnim ponavljanjem međusobno identičnih elemenata ili organizovanih celina. Kod repeticije ili komponovanja po ritmu razlikujemo četiri osnovna oblika komponovanja:

- prosta ili tačna repeticija - repeticija s varijacijom - repeticija s alternacijom - simetrija -

Prosta ili tačna repeticija je pravilno ponavljanje uvek jednog istog elementa ili jedne manje ili više složene grupe elemenata. Tačna repeticija je najjednostavniji oblik repeticije, vrlo jasan i upečatljiv. Naročito je upečatljiv kada se koristi u dugom nizu i u velikoj površini. Dugi nizovi i velike površine dejstvom perspektive pravilnim menjanjem proporcija pružaju harmoničnu raznolikost koja je vrlo uzbudljiva na jedan specifičan način.

Repeticija s varijacijom je takva vrsta repeticije kod koje se ponavlja jedan isti element ali mu se pri tome menja jedna ili više njegovih osobina. Ponavljani element se na taj način prikazuje u više svojih vidova. Osnovni kvalitet ostaje isti tako da nastale varijacije deluju harmonično, pa se varirana repeticija naziva još i harmonična repeticija. Varirana repeticija ima veću raznolikost od proste repeticije i zato pruža veće bogatstvo za oko. Repeticija sa alternacijom je najbogatiji oblik repeticije jer se kod nje ne ponavlja jedan isti element, nego se smenjuju dva, tri ili više različitih elemenata ili više grupa različitih elemenata. Ona može da sadrži pored identičnih, kontrastne i harmonične odnose a objedinjuje ih naizmenični ritam. Repeticija s alternacijom koristi se u staroj i novoj dekorativnoj i primenjenoj umetnosti i arhitekturi, ali i u slikarstvu i u skulpturi za dekoraciju friza. Sve asirske, egipatske i grčke dekoracije friza kao i dekoracije friza u savremenoj umetnosti komponovane su po principu varirane repeticije s alternacijom. Simetrija kao sklad i ravnoteža odnosa delova u celini ili celine prema određenom prostoru, takođe je vid reda i poretka koji se u vizuelnoj kulturi ostvaruje postojanjem odnosa u nekoliko osnovnih shema, kao što su isto prema istom (princip ogledanja jednog postojanja prema drugom). U tom smislu simetričnost podrazumeva relaciju najmanje dvojnih odnosa nečega prema nečemu. Simetrija ili formalna ravnoteža je specifičan oblik likovnih celina koje nastaju pomoću obrnute repeticije. Dve identične jedinice ili dva identična skupa jedinica ponavljaju se duž jedne ose po obrnutom redu, tako da se međusobno odnose kao predmet i njegova slika u ogledalu. To znači da se simetrija najbolje uviđa u likovnom delu kada se upoređuju odnosi nekog elementa ili grupe elemenata koji čine kompoziciju, a nalaze se sa jedne i druge strane zamišljene vertikalne linije koja prizor deli na dva jednaka dela. Ukrštanjem više osa i obrnutom repeticijom duž njih nastaju radijalne kompozicije. Radijalne kompozicije nastale simetrijom jedan su od najčešćih načina objedinjavanja u svim oblastima likovnih umetnosti od najstarijih vremena pa sve do moderne umetnosti koja ovu vrstu komponovanja ređe upotrebljava jer deluje statično. Postojanje simetričnosti, bez obzira na to što se ona u nekom obliku uvek jednostavno konstatuje, po pravilu, uvek se zna odakle potiče. Tako uviđamo da neke forme više pobuđuju na simetričan odnos, a neke ne. Geometrijske forme (kvadrat, krug pravougaonik, trougao) same po sebi su simetrične, a amorfne i fraktalne nisu.