Orson Skot Kard

SEDMI SINpreveo:

Ivan Jovanović

Naslov izvornikaSEVENTH SON

Orson Scott CardCopyright © 1987 by Orson Scott CardCopyright za Srbiju © 2007 Algoritam

Orson Skot KardSEDMI SIN

IzdavačALGORITAM – Beograd

www.algoritam.co.yuPrevod

IVAN JOVANOVIĆPrelom u korice

ATENEUMZa izdavača

VESO IVANIŠEVIĆŠtampa

HEKTOR-PRINTTiraž800

Za Emili Jan,

koja zna svu magijukoja će joj ikad trebati

SADRŽAJ1. Krvava Meri2. Kolari3. Senica4. Reka Hatrak5. Košulјica6. Greda7. Oltar8. Posetilac9. Pripovedač

10. Vizije11. Mlinski kamen12. Knjiga13. Operacija14. Prekor15. Obećanja

✥ 1 ✥Krvava Meri

Mala Pegi pazila je sa jajima. Provlačila je prste kroz slamu sve doktako ne bi naletela na nešto tvrdo i teško. Nije marila za kokošjagovanca. Napokon, kad su lјudi sa bebama odsedali u svratištu,mama se nije mrštila ni na najgore njihove pelene. Čak i kad sukokošja govanca bila vlažna i rasteglјiva, pa su joj se od njih prstilepili, mala Pegi nije marila. Samo bi razgrnula slamu, uzela jaje uruku i izvadila ga iz kutije za nošenje. Sve to stojeći na vrhovimaprstiju na teturavoj stoličici i sa rukom podignutom visoko iznad svojeglave. Mama joj je govorila da je premlada kako bi išla po jaja, alimala Pegi joj je pokazala. Svakog dana tako bi pretresala svakukutiju za nošenje i našla bi ama baš svako jaje, sve do jednog, takoje radila.

Sve do jednog, ponavlјala je i ponavlјala u sebi. Moram danađem sve do jednog. A onda je mala Pegi bacila pogled useveroistočni ugao, najmračnije mesto u celom živinarniku, gde je usvojoj kutiji za nošenje sedela Krvava Meri, kao đavolski košmar, amržnja joj je blistala iz opakih očiju, kao da hoće da kaže: Samodođi, devojčice, da te klјucnem. Hoću da ti isklјucam prste, a ako mise baš približiš i probaš da mi uzmeš jaje, klјucnuću ti ja i oči. Većinaživotinja nije imala baš puno srcovatre, ali Krvava Meri bila je snažnai stvarala otrovan dim. To niko drugi nije mogao da vidi, ali mala Pegijeste. Krvava Meri je sanjala o smrti svih lјudi, a pogotovu izvesnepet godina stare devojčice – a mala Pegi je to i mogla da dokažeožilјcima na prstima. Dobro, bar jednim ožilјkom; iako je tata pričaokako ne može da ga vidi, mala Pegi je pamtila kako ga je zaradila iniko nije mogao da je krivi ako ponekad zaboravi da opipa ispodKrvave Meri, što je tamo sedela kao u nekakvoj busiji, spremna daubije prvog čoveka koji makar prođe pored nje. Niko se ne bi nalјutioako bi samo ponekad zaboravila da tamo pogleda. Zaboravila sam.Pogledala sam u svaku kutiju za nošenje, baš svaku, a ako samjednu propustila, onda sam zaboravila, zaboravila, zaboravila.

Svi znaju da je Krvava Meri toliko pogana kokoška da svejednonosi pokvarena jaja.

Zaboravila sam.Unela je u kuću kotaricu sa jajima još pre no što je mama

potpalila vatru, pa je mami bilo toliko drago, da je pustila da Pegijedno po jedno jaje spušta u hladnu vodu. Onda je mama zakačilabakrač na verige i namestila ga iznad vatre. Kad čovek kuva jaja, nemora da čeka da se vatra lepo razgori – može da to radi sa svedimom.

„Peg“, kaza tata.Bilo je to mamino ime, ali tata to nije rekao njenim glasom.

Rekao je to onim Pegi, „nagrabusila si glasom“, a maloj Pegi postaloje jasno da je skroz otkrivena, pa se stoga odmah okrenula i viknulaono što je sve vreme nameravala da kaže.

„Tata, zaboravila sam!“Mama se okrenu i iznenađeno okrenu malu Pegi. Ali tata nije bio

iznenađen. Ruka mu je bila iza leđa. Mala Pegi je znala da se u tojruci krije jaje. Gadno jaje Krvave Meri.

„Šta si to zaboravila, mala Pegi?“ tiho upita tata.Baš tog časa mala Pegi zaklјuči da je najgluplјa devojčica na

celom zemnom šaru. Eto nje, poriče nešto, a niko je ni za šta nijeoptužio.

Ali neće se dati, ne odmah i tek tako. Nije mogla da podnese dabudu lјuti na nju, i samo je želela da joj dopuste da ode u Englesku itamo živi. I tako je složila izraz lica kao pravo nevinašce i kazala: „Neznam, tata.“ Nekako je došla do zaklјučka da je najbolјe živeti uEngleskoj, jer Engleska ima lorda protektora. Po tatinom pogledu,lord protektor joj je baš potreban u tom času.

„Šta si zaboravila?“ ponovo upita tata.„Samo reci i završi sa tim, Horase“, kaza mu mama. „Ako je

negde pogrešila – onda je pogrešila.“„Samo jednom sam zaboravila, tata“, reče mu mala Pegi. „Ona

je jedna zla matora kokoška i mrzi me.“Tata je odgovorio tiho i polako. „Samo jednom“, kazao je.

A onda je ispružio ruku koju je do maločas krio iza leđa. Samošto mu u ruci nije bilo jedno jaje, već čitava kotarica. A ta kotaricabila je puna slame – najverovatnije svom slamom iz gnezda KrvaveMeri – a ta slama bila je sva sleplјena osušenim žumancem ikomadićima lјuspi, izmešano sa tri ili četiri izgrižena mala pileta.

„Zar si baš morao da to uneseš u kuću pre doručka, Horase?“upita mama.

„Ne znam šta me više lјuti“, odvrati Horas. „To što je pogrešila, ilišto se unapred spremala da slaže.“

„Nisam se spremala i nisam lagala!“ viknu mala Pegi. Ili je barnameravala da vikne. Ono što se začulo prilično je zvučalo kao plač,iako je mala Pegi koliko juče rešila da je sa plakanjem završila dokraja života.

„Vidiš?“ kaza mama. „Već joj je krivo.“„Krivo joj je što je uhvaćena“, odvrati Horas. „Previše joj

popuštaš, Peg. Duša joj je lažlјiva. Neću da mi ćerka odraste rđava.Radije bih da bude mrtva kao njene male sestre, nego rđava kadodraste.“

Mala Pegi vide kako se mamina srcovatra razbukta kada setoga seti, a pred očima joj se ukaza beba u lepoj maloj kutiji, a ondajoš jedna, samo ne baš toliko lepa, jer je bila druga bebe – Misi –ona što je umrla od boginja tako da niko nije mogao ni da je pipnesem njene mame, koja je još bila toliko onemoćala od boginja da nijemogla puno toga da uradi. Mala Pegi je videla taj prizor i znala da jetata pogrešio što je to rekao, jer se mamino lice zaledilo iako joj jesrcovatra bila vrela.

„To je najrđavija stvar koju je iko ikada izjavio u mom prisustvu“,odvrati mama, pa uze sa stola tu kotaricu sa pogani i iznese jenapolјe.

„Krvava Meri me klјuca za ruku“, reče mala Pegi.„Videćemo šta klјuca“, odgovori tata. „Za to što si ostavlјala jaja,

dobićeš jedan prut, jer računam da ona luda kokoška izgleda strašnositnoj devojčici. Ali zato što si lagala, dobićeš deset.“

Mala Pegi sada zaista zaplaka. Tata je u svemu poštenoračunao i davao punu meru, a naročito u šibama.

Tata sa jedne visoke police uze leskin prut. Tu ga je čuvaootkako je mala Pegi onaj stari gurnula u vatru, pa je ceo izgoreo.

„Radije bih da od tebe čujem hilјadu teških i gorkih istina, kćeri,nego jednu meku i laku laž“, kazao je, pa ju je prebacio preko kolenasa prutom preko njenih butina. Zviz, zviz, zviz – izbrojala ih je sve dojednog, a svaki ju je ujeo za srce koliko su bili puni besa. Najgore odsvega bilo je to što je znala kako je sve to nepravedno, jer je tatinasrcovatra besnela zbog potpuno drugog razloga, kao i uvek. Tata jemrzeo rđavost zbog svoje najtajnije uspomene. Mala Pegi to nijepotpuno razumela, jer je sve bilo uvrnuto i zbaglјano, a i tata se nijebaš dobro sećao. Sve što je mala Pegi jasno videla bila je nekagospođa, koja nije bila mama. Tata bi na tu gospođu mislio svaki putkada bi nešto pošlo po zlu. Kada je beba Misi umrla bez ikakvograzloga, a onda sledeća beba, takođe nazvana Misi, umrla odboginja, pa kada je ambar izgoreo, a krava uginula, sve što je pošlopo zlu nateralo bi ga da se seti te gospođe i odmah bi počeo da pričao tome koliko mrzi rđavost. U ta vremena leskov prut samo bi šibao.

Radije bih da čujem hilјadu teških i gorkih istina – tako je rekao,ali mala Pegi je znala kako ima jedna istina koju nikad neće poželetida čuje, pa ju je zadržala za sebe. Nikad mu je ne bi uzviknula,makar i da zbog toga polomi leskov prut, jer bi, kad god pomisli damu kaže za tu gospođu, svog oca zamislila mrtvog – a to je bilonešto za šta se nadala da nikada u stvarnosti neće videti. Sem toga,ta gospođa kojom je njegova srcovatra bila opsednuta nije imalaodeću na sebi, a mala Pegi je znala da će sigurno biti išibana akopriča o golim lјudima.

I tako je trpela batine i plakala sve dok po ukusu nije osetila dajoj curi nos. Tata je odmah potom izašao iz sobe, a mama se vratilada spremi doručak za kovače, posetioce i radnike, ali njoj ni reč nisurekli, baš kao da je nisu ni primećivali. Neko vreme je još više iglasnije plakala, ali ni to nije pomoglo. Naposletku je uzela Bagija izkotarice za šivenje i sva ukočena otišla do kolibe Starog tatice, pa gaje odmah probudila.

On ju je saslušao, baš kao i uvek.„Znam ja za Krvavu Meri“, kazao joj je. „Ako tvom tati nisam

pedeset puta rekao da zavrne šiju toj kokoški, nisam nijednom. To je

ludo živinče. Na svakih nedelјu dana poblesavi i polomi sopstvenajaja, čak i ona što su pred izleganjem. Ubija sopstvene piliće. Samoludak ubija svoje.“

„Tata bi hteo mene da ubije“, onda mu je rekla mala Pegi.„Ako možeš da hodaš, onda računam da i nije tako strašno.“„Ne mogu puno.“„Ne. Vidim da ćeš doveka ostati sakata“, odgovorio joj je Stari

tatica. „Nego, da ti kažem, tvoja mama i tvoj tata, po meni, uglavnomsu lјuti jedno na drugo. Zašto se onda ti negde ne izgubiš, na jednodva sata?“

„Kad bih mogla da se pretvorim u pticu i odletim.“„Ako ne možeš to, onda je sledeća najbolјa stvar da nađeš tajno

mesto za koje niko ne zna, pa ne može tu da te traži. Imaš li nekotakvo mestašce? Ne, nemoj da mi kažeš – sve si upropastila, akomakar jednoj drugoj osobi ispričaš za njega. Lepo ti idi tamo na nekovreme. Samo je bitno da je bezbedno, da nije u šumi, gde bi nekicrvenokožac mogao da ti odseče tu lepu kosicu, da nije na visokommestu, pa da padneš, i da nije skučeno – pa da se zaglaviš.“

„Veliko je, nisko i nije u šumi“, odgovorila mu je mala Pegi.„Onda idi tamo, Megi.“Mala Pegi se namršti, baš kao i uvek kad bi je Stari tatica tako

zvao. Podiže Bagija i njegovim pištavim visokim glasićem odgovori:„Ona se zove Pegi.“

„Idi ti tamo, Prasence, ako ti se to sviđa više od...“Mala Pegi mlatnu Bagijem Starog taticu po kolenu.„Jednog dana Bagi će zbog toga dobiti kilu i umreti“, kaza Stari

tatica.Ali Bagi mu samo zaigra ispred lica i uporno kaza: „Nije

prasence, nego Pegi!“„Tako je, Pagi. Samo ti otiđi na to tajno mesto, a ako neko kaže:

Idemo da nađemo tu devojčicu, ja ću kazati: Znam ja gde je, i vratićese kada bude spremna.“

Mala Pegi potrča ka vratima kolibe, pa stade i okrenu se: „Staritatice, ti si najbolјa odrasla osoba na celom svetu.“

„Tvoj tata ima drugačije mišlјenje o meni, ali to ti je zbog jednogdrugog leskovog pruta što mi je prečesto bio u ruci. Beži sad.“

Ona ponovo stade tren pre no što je zatvorila vrata za sobom.„Ti si jedina dobra odrasla osoba!“ Viknula je to baš glasno, napolase nadajući da će je jasno čuti i u kući. A onda je potrčala prekobašte, pored livade za krave, uzbrdo u šumu i duž staze ka senici.

✥ 2 ✥Kolari

Ti lјudi su imali samo jedna dobra kola, koja su vukla samo dvadobra konja. Možda bi se i moglo reći da su imućni, ako se uzme uobzir to da su imali šestoricu krupnih sinova, od odraslog pa sve doblizanaca koji su se rvali, tako bivajući prilično jači no što im tosleduje za njihovih tuce godina života. I uz sve to još i jedna velikakćerka i čitav bulјuk mlađih devojčica. Velika porodica. Baš imućna,samo kad čovek ne bi znao da nema ni godinu dana kako su imalimlin i živeli u jednoj velikoj kući na obali potoka u zapadnom NovomHempširu. Srozali su se baš na niske grane, i samo su im ta kolaostala od svega što su imali. Ali bili su puni nade i zaputili se nazapad putevima što su prelazili Hajo, pošavši ka otvorenoj zemlјi štoje bila slobodna za zaposedanje. Dobra je to zemlјa, ako je reč oporodici sa puno snažnih leđa i veštih ruku, samo da vreme posluži,da ih crvenokošci ne oplјačkaju i da advokati i bankari ostanu uNovoj Engleskoj.

Otac je bio krupan čovek, pomalo debeo, što nije bilo nikakvoiznenađenje, budući da mlinari po ceo dan stoje. Ta mekoća okotrbuha neće potrajati ni godinu dana na domaćinstvu u dubokoj šumi.Bilo kako bilo, za to nije mario – nije se plašio napornog rada. Danasse brinuo za svoju ženu, Fejt. Znao je da joj je vreme da se porodi.Mada o tome nikada nije otvoreno pričala. Žene jednostavno ne voleda o takvim stvarima pričaju sa muškarcima. Ali znao je on koliko jekrupna i koliko je meseci prošlo. Sem toga, kada su u podne stali dase odmore, promrmlјala mu je: „Alvine Mlinaru, ako negde na putuima svratište, pa makar i oronula kolibica, računam da bi mogli da seodmorimo.“ Čovek nije morao da bude filozof, pa da je razume. Anakon šest sinova i šest kćeri morao bi da bude tup kao cigla pa dane shvati kako stvari stoje sa njom.

I tako je poslao najstarijeg sina, Vigora, da pođe napred i izvidikakav je teren.

Videlo se da su iz Nove Engleske, jer momak nije poneo nikakupušku. Da ga je čekao neko u busiji, mladić se nikad ne bi vratio, a

činjenica da se vratio sa svom svojom kosom bila je dokaz da ganijedan crvenokožac nije uočio – Francuzi kod Detroita plaćali suengleske skalpove rakijom, pa ako crvenokožac naleti nausamlјenog belca u šumi, i to bez muskete, uzeće mu skalp. I tako bise, možda, i moglo pomisliti da se toj porodici napokon posrećilo. Alibudući da ti Jenkiji nisu znali da put nije bezbedan, Alvin Mlinar ni natren nije razmišlјao o svojoj sreći.

Vigor je doneo glas da je na tri milјe od kola jedno svratište. Bilesu to dobre vesti, samo što je između njih i svratišta bila reka.Pomalo žgolјava reka, sa plitkim gazom, ali Alvin Mlinar naučio je dau vodu nikada nema poverenje. Ma koliko spokojno izgledala,pokušaće da zgrabi čoveka. Skoro da se rešio da saopšti Fejt kakoće prenoćiti na toj strani reke, ali u tom trenutku ona najtiše mogućezaječa i on shvati da za to nema nikakvih izgleda. Fejt mu je izrodilatuce žive dece, ali prošlo je četiri godine od poslednjeg, a mnogožena je teško podnosilo da tako kasno u životu rađa. Puno ih jeumiralo. Dobro drumsko svratište značilo je da će neka ženapomagati pri porođaju, pa će stoga morati da se okušaju sa rekom.

A Vigor je rekao da reka nije nešto.

✥ 3 ✥Senica

Vazduh u senici bio je hladan i težak; bilo je mračno i vlažno.Ponekad, kad bi mala Pegi tu dremnula, probudila bi se boreći se zadah, kao da je sve poplavlјeno. Sanjala je vodu čak i kad nije tu –zbog čega su neki lјudi pričali da je kapač, a ne luča. Ali uvek je bilasvesna da sanja, kada je sanjala napolјu. U senici je voda bilastvarna.

Stvarna u kaplјicama kojima su tegle sa mlekom u potoku bileorošene. Stvarna u hladnoj vlažnoj glini od koje je pod senice bioutaban. Stvarna u grgutavom zvuku potoka dok je hitao posred kuće.

Hladeći senicu tokom čitavog leta, hladna voda je izvirala pravoiz brda i tekla u senicu, tokom čitavog puta zasenjena drvećem takostarim da je mesec prolazio kroz njihovo granje samo da bi senaslušao dobrih starih priča. Zato je mala Pegi stalno tu dolazila, čaki kad je tata nije mrzeo. Ne zbog vlage u vazduhu – bez toga jemogla baš lepo da živi – nego zato što bi vatra u njoj odmah utrnula iviše nije morala da bude luča. Nije morala da gleda u sva onamračna mesta u kojima su lјudi sebe krili.

Krili su sebe od nje, kao da im je nešto vredelo. Šta god da sunajviše mrzeli u vezi sa sobom, pokušavali su da gurnu u nekimračni zapećak, ali nisu bili svesni kako sva ta mračna mesta zamalu Pegi plamte. Čak i kad je bila toliko mala da je plјuvalakukuruznu kašu iz ustiju, nadajući se da će dobiti dojku, znala je svepriče koje su lјudi oko nje skrivali. Videla je deliće njihovih prošlostikoje su najviše želeli da zakopaju, i deliće njihovih budućnosti odkojih su najviše strahovali.

I zato je počela da dolazi u senicu. Tu nije morala da gledatakve stvari. Čak ni gospođu iz tatinog prisećanja. Tu nije bilo ničegsem teškog, vlažnog, mračnog i hladnog vazduha koji gasi vatru iguši svetlost, tako da ona – makar na svega nekoliko minuta dnevno– može da bude petogodišnja devojčica sa slamnatom lutkom poimenu Bagi, i da ne mora da misli na tajne odraslih.

Nisam ja rđava, govorila je sebi. Iznova i iznova, ali nijepomagalo jer je znala da jeste.

Pa dobro, reče sebi, jesam rđava. Ali više neću da budem.Govoriću istinu, kao što tata kaže, ili neću ništa da pričam.

Čak i sa pet godina mala Pegi je bila svesna da joj je bolјe daništa ne priča, ako već misli da održi to obećanje.

I tako ništa nije govorila, čak ni samoj sebi, već samo ležala namahovini i držala Bagi tako čvrsto da ju je davila.

Čing, čing, čing.Mala Pegi se probudi i, samo na tren, pobesne.Čing, čing, čing.Bila je besna jer joj niko nije rekao: Mala Pegi, nemaš ništa

protiv, ako ovog mlađanog kovača nagovorimo da se ovde skrasi,zar ne? Baš ništa, tata, rekla bi da su je pitali. Znala je šta značiimati kovačnicu. Selo se razvija, a onda lјudi iz drugih mesta dolaze,a ako dolaze – onda ima i trgovine – a ako ima trgovine, onda velikakuća njenog oca može da bude šumska gostionica, a tamo gdepostoji šumska gostionica putevi će se samo malčice poviti da prođupored nje, ako nije predaleko – mala Pegi je sve to znala, baš kaošto farmerska deca znaju kako je na farmi. Drumsko svratište poredkovačnice jeste drumsko svratište koje će napredovati. Tako bi rekla.Dabome, neka ostane; daj mu zemlјu, sazidaj mu dimnjak, džabe gahrani, neka spava u mom krevetu, pa da je moram da spavam sarođakom Piterom, koji stalno pokušava da mi zaviri pod spavaćicu.Sve ću to da istrpim – samo nemoj da ga staviš pored senice pa dasve vreme, čak i kad želim da budem sama sa vodom, slušam tubuku, gledam vatru kako crni nebo i osećam miris zapalјenog uglјa.Čovek od svega toga prosto poželi da pođe za potokom nazad uplaninu, samo da nađe malo mira.

Naravno, pametno je postaviti kovačnicu pored potoka. Samoda nije vode, kovač je mogao da je sagradi bilo gde. Gvožđe mu jedolazilo kolima iz Nove Nizozemske, a drveni ugalј — pa, puno jefarmera volјnih da trampe ugalј za dobru potkovicu. Ali voda, tokovaču niko ne može da donese, pa naravno da su ga smestilinizbrdo od senice, tako da ju je njegovo čing čing čing budilo i

vraćalo vatru u jedino mesto gde je ranije mogla da je utrne i skoroda je pretvor u hladan vlažan pepeo.

Grmlјavina.Za tren se našla kod vrata. Morala je da vidi munju. Stigla je da

vidi samo poslednju senku svetla, ali znala je da će ih biti još. Podnesigurno nije odavno prošlo; nije valjda čitav dan spavala? Nije moglada oceni od crnih oblaka – kao da su poslednji trenuci sumraka.Vazduh je bio peckav od munja što su samo čekale da blesnu. Znalaje taj osećaj, znala je kako je to značilo da je munja udarila negdeblizu.

Pogledala je da vidi je li kovačeva staja još puna konja. Jeste.Potkivanje nije završeno, put će se pretvoriti u kalјugu, pa je farmersa svoja dva sina iz Vest Forka zaglavio tu gde jeste. Nema nikakvihizgleda da će se zaputiti kući po takvom vremenu, kad su munjespremne da zapale šumu, obore drvo na njih, ili da ih možda opauči iobori mrtve u krug, baš kao što se desilo sa onih pet kvekera, okojima se još tu i tamo priča, godine '90. Kada su se tu nastanili prvibeli lјudi. Svet još priča o krugu petorice i svemu tome, a neki sepitaju da li ih je Bog zgromio kako bi ih ućutkao, budući da ništadrugo kvekere nikad nije moglo da natera da umuknu, dok su sedrugi lјudi pitali da li ih je to Bog uzneo na nebo baš kao prvog lordaprotektora, Olivera Kromvela, kojeg je u devedeset sedmoj godiniudarila munja, pa je prosto nestao.

Ne, taj farmer i njegovi krupni sinovi prenoćiće još jednu noć.Mala Pegi je gostioničareva kćerka, zar ne? A gostioničarske kćeriznaju koji će lјudi prenoćiti, čak i pre no što to oni shvate.

Konji su im rzali u staji, frkćući i upozoravajući jedan drugoga naoluju. Mora da u svakoj grupi konja, mislila se mala Pegi, ima jedanizuzetno tupav, pa ostali moraju da mu objasne šta se dešava.Gadna oluja, govorili su. Pokisnućemo do gole kože, ako nas gromne ubije. A onaj tupavi bi i dalјe rzao i pitao: Kakva je to buka, kakvaje to buka?

A onda se nebo otvorilo i salilo vodu na zemlјu. Toliko je lilo dase lišće kidalo sa drveća. Toliko je padalo da mala Pegi više nijevidela kovačnicu, pa je pomislila da ju je voda odnela u potok. Staritatica joj je ispričao da taj potok vodi pravo u reku Hatrak, a Hatrak

se uliva u Hajo, a Hajo kroz šumu vodi do Mizipija, koja nastavlјadalјe i uliva se u more. Stari tatica je pričao kako more pije tolikovode da ga muči varenje, pa veoma glasno podriguje, a od togpodrigivanja nastaju oblaci. More podriguje, a poplava će kovačnicuodneti čak tamo, pa će je more proždrati i izbaciti kroz podrigivanje,tako da će jednog dana ona gledati svoja posla, a neki oblak će serasturiti i isplјunuti tu kovačnicu, dok će stari Mirko Kovač i dalјe čing,čing, činkati.

Onda je kiša malo popustila, a ona je pogledala da vidi je likovačnica i dalјe tu. Ali uopšte je nije videla. Ne, videla je varnicedaleko u šumi, nizvodno, kod gaza, samo što sa tolikom kišom nijebilo nikakvih izgleda da se reka danas pregazi. Varnice, punovarnica, a znala je da su sve te varnice lјudi. Više nije morala ni darazmišlјa o tome, već samo da vidi njihove srcovatre – a pomno jegledala. Možda budućnost, možda prošlost, sve vizije zajedno žive usrcovatri.

Sada je istu stvar videla u svim njihovim srcima. Kola posredHatraka, sve viši nivo vode, a sve što oni imaju nalazi se u timkolima.

Mala Pegi nije puno pričala, ali svi su znali da je luča, pa su jeslušali kad god bi spomenula nevolјu. Naročito ovakvu nevolјu.Jašta, naselјa u ovim krajevima sada su prilično stara, dobranostarija od male Pegi, ali lјudi još nisu zaboravili da su svi na gubitkuako neko izgubi kola u poplavi.

Skoro da je sletela niz travnato brdo, preskačući rupe i klizajućise niz strmine, tako da nije prošlo ni dvadeset sekundi otkako jevidela daleke srcovatre do trenutka kad je pričala usred kovačnice.Onaj farmer iz Vest Forka isprva je hteo da je natera da sačeka, dokne završe sa pričama o gorim olujama koje je video. Ali Mirko jeznao za malu Pegi. Odmah ju je saslušao, pa onda rekao onimmomcima da osedlaju te konje, ne mareći za potkovice, i da su seneki lјudi zaglavili na hatračkom gazu, pa nema vremena zabudalaštine. Mala Pegi nije ni stigla da ih vidi kako odlaze – Mirko juje već poslao do velike kuće da pozove svog oca i svu poslugu igoste. Nije bilo nijednog od njih a da u nekom trenutku nije strpaosve što ima u kola i poterao ih na zapad, preko planinskih puteva i utu šumu. Nije bilo nijednog od njih, a da nije osetio kako reka grabi ta

kola, želeći da ih ukrade. Svi su pohrlili. Vidite, tako je tada bilo. Ljudisu obraćali pažnju na tuđe nevolјe jednako brzo kao na svoje.

✥ 4 ✥Reka Hatrak

Vigor je predvodio momke u pokušaju da guraju kola, dok je Elenorvukla konje. Alvin Mlinar je za to vreme nosio devojčice, jednu pojednu, do bezbednosti suprotne obale. Struja je bila kao đavo koji gaje grabio, šapćući: Uzeću ti decu. Uzeću ih sve do jednog. Ali Alvin jegovorio ne, svakim mišićem u telu dok se kroz vodu probijao ka obaligovorio je ne tom šapatu, sve dok se njegove devojčice sve nisunašle na toj obali, dok im se kiša slivala niz lica kao suze sveg jadana svetu.

Odneo bi i Fejt, sa sve bebom u trbuhu, ali ona nije htela ni damrdne. Samo je sedela u kolima, držeći se za sanduke i nameštajdok su se klimala i lјulјala. Munje su sevale i grane se lomile; jednaod njih pocepa ceradu i voda pohrli u kola, ali Fejt se čvrsto držalaprebledelim šakama i iskolačenih očiju. Alvin je po tim očima znaoda ničim ne može da je natera da pusti to za šta se držala. Postojaoje samo jedan način da Fejt i njeno nerođeno dete izvuče iz te reke,a to je bilo da izvuče cela kola.

„Konji se klizaju, tata“, viknu Vigor. „Samo se spotiču i sigurnoće slomiti noge.“

„Pa, ne možemo da se izvučemo bez konja!“„Konji su bar nešto, tata. Ako ih ostavimo ovde, izgubićemo i

njih i kola!“„Tvoja mama neće da izađe iz kola.“Tada u Vigorovom pogledu vide da on shvata šta se dešava.

Stvari u kolima nisu bile vredne stavlјanja glave u torbu da se spasu.Ali mama jeste.

„Svejedno“, reče Vigor. „Zaprega na obali može da povuče.Ovde u vodi ne mogu ništa da urade.“

„Kaži momcima da ih ispregnu. Ali najpre zaveži vrengiju zaneko drvo da drži kola!“

Nije prošlo ni dva minuta pre no što su blizanci Vredan i Radanbili na obali, vezujući vrengiju za jedno debelo stablo. Dejvid i Metarzavezali su drugi konopac za am u kojem su bili konji, dok je Miran

sekao uzice kojima su bili vezani za kola. Bili su to dobri momci iradili baš kako treba. Vigor je vikao šta da rade dok je Alvin samogledao, bespomoćno u kolima, posmatrajući kako Fejt pokušava dase ne porodi, posred reke Hatrak, što je pokušavala da ih odnese upakao.

Nije neka reka – tako je Vigor rekao – ali onda su se nakupilioblaci i počela kiša, a Hatrak se ipak pretvorila u nešto. Opet,delovala je kao da ju je lako preći kada su stigli do nje. Konji susnažno zagazili, a Alvin je baš pričao Mirnom, koji je držao uzde:„Pa, stigli smo u dlaku“, kada je reka poludela. Za samo jedan trenpostala je dvostruko brža i dvostruko snažnija, a konji su seusplahirili i izgubili pravac, počevši da vuku jedan protiv drugog. Svimomci su skočili u reku i pokušali da ih povedu ka obali, ali kola sutada već izgubila brzinu, a točkovi upali u rečni mulј. Skoro kao da jereka znala da dolaze i sačuvala svoj najgori bes za trenutak kada suveć u njoj i ne mogu da izađu.

„Pazite! Pazite!“ vrisnu Metar sa obale.Alvin pogleda uzvodno da vidi kakvu đavolštinu reka sada

sprema i ugleda istrgnuto stablo nošeno vodom, korenom kaoopsadni ovan okrenuto ka središtu kola, pravo na mesto gde Fejtsedi, sa bebom koja samo što se nije rodila. Alvin nije znao šta daradi; uopšte nije mogao da razmišlјa, već je samo iz sve snagevrisnuo ženino ime. Možda je duboko u sebi mislio da će je održati uživotu ako mu na usnama bude njeno ime, ali nade nije bilo –nikakve.

Samo što Vigor nije znao da nema nade. Skočio je na drvo kadaje bilo svega hvat daleko, udarivši ga telom neposredno iznadkorenja. Nјegov skok ga je malo okrenuo, pa onda potpunoprevrnuo, gurnuvši ga dalјe od kola. Naravno, i Vigor se preturio sastablom, završivši pod vodom – ali uspelo je. Koren je potpunopromašio kola, a deblo ih je samo postrance zakačilo.

Drvo je poletelo niz rečnu struju i uz tresak udarilo o gromaduna obali. Alvin je bio pet hvatova daleko, ali od tog trenutka pa dokraja života pamtio je taj događaj kao da je bio baš tamo. Drvo udarao gromadu, a Vigor između njih. Samo delić sekunde koji će trajatičitav život. Vigorove oči razrogačene od iznenađenja, krv što mu već

lipti iz ustiju, padajući na drvo koje ga je ubilo. A onda je reka Hatrakponovo ponela stablo. Vigor je skliznuo pod vodu, sa izuzetkomruke, koja je – upletena u korenje – štrčala iznad vode kao kad nekikomšija maše u znak pozdrava nakon posete.

Alvin je sa tolikom pažnjom gledao kako mu sin umire, da nije niprimetio šta se njemu dešava. Udarac drveta bio je dovolјan daizbaci zagliblјene točkove iz mulјa, tako da je struja zahvatila kola iponela ih nizvodno. Alvin se čvrsto držao, dok je Fejt unutra jecala.Elenor je sa vozarevog sedišta iz petnih žila vrištala, a momci naobali nešto vikali. Vikali su: „Drži! Drži! Drži!“

Palamar je izdržao – jednim krajem privezan za debelo drvo, adrugim za kola – izdržao je. Reka nije mogla da ih odnese nizvodno;mesto toga je zanela kola do obale, kao kad neki dečak zavitlakamen o konopcu. Kada su se napokon uz tresak zaustavila, našlasu se odmah uz rečni breg, prednjim delom okrenuta uzvodno.

„Izdržao je!“ vikali su momci.„Hvala Bogu!“ viknu Elenor.„Beba stiže“, prošapta Fejt.Ali jedino što je Alvin mogao da čuje bio je jedan jedini slabašni

krik, što beše poslednji zvuk iz grla njegovog prvorođenog sina; ajedino što je mogao da vidi bilo je kako se njegov dečak čvrsto držaoza drvo dok se prevrtalo u vodi; jedino što je mogao da izusti bila jesamo jedna reč, samo jedna zapovest. „Živi“, promrmlјa. Vigor ga jeranije uvek slušao. Bio je vredan radnik, volјan drug, više prijatelј ilibrat nego sin. Ali Alvin je znao da ga ovaj put neće poslušati.Svejedno ponovo prošapta: „Živi.“

„Jesmo li na sigurnom?“ drhtavim glasom upita Fejt.Alvin se okrenu da je pogleda, pokušavajući da mu se na licu ne

vidi bol. Nema svrhe da sazna koju je cenu Vigor platio da spasi nju ibebu. Biće dovolјno vremena da to sazna nakon što se porodi.„Možeš li da siđeš sa koli?“

„Šta je bilo?“ upita Fejt, pogledavši ga u lice.„Uplašio sam se. Jedno drvo je moglo da nas ubije. Možeš li da

izađeš, pošto smo pribijeni uz obalu?“Elenor se nagnu sa prednjeg dela koli. „Dejvid i Miran su na

obali; mogu da ti pomognu. Konopac za sada drži, mama, ali ko zna

koliko će?“„Hajde, majko, samo jedan korak“, kaza joj Alvin. „Bolјe ćemo

izaći na kraj sa kolima ako znamo da si ti bezbedna na obali.“„Beba samo što nije“, odvrati Fejt.„Bolјe na obali nego ovde“, Alvin oštro reče. „Hajde sada.“Fejt ustade, pa se otetura do prednjeg dela. Alvin je išao za

njom, da joj pomogne ako se spotakne. Čak je i otpozadi videokoliko joj se trbuh spustio. Beba mora da se već bori za vazduh.

Na obali sada nisu bili samo Dejvid i Miran. Bilo je tu i stranaca,krupnih lјudi, kao i nekoliko konja. Čak i jedna mala kola, a to je biopravi melem na ranu. Alvin nije imao predstave ko su ti lјudi, ili kakosu znali da dođu i pomognu, ali ni tren se nije smeo izgubiti napredstavlјanje. „Vi tamo! Ima li babice u svratištu?“

„Domaćica Gostioničarka pomaže pri porođajima“, odvrati jedančovek. Bio je krupan i mišićav kao vo. Zacelo je bio kovač.

„Možete li da tim kolima prevezete moju ženu? Nema ni trenutkaza gublјenje.“ Alvin je znao da je sramota kad muškarci takootvoreno pričaju o porađanju, i to ispred porodilјe. Ali Fejt nije bilabudala – znala je šta je najbitnije, a daleko je važnije dovesti je dokreveta i sposobne babice, nego okolišati.

Dejvid i Miran bili su baš pažlјivi dok su pomagali majci da dođedo kola što su je čekala. Fejt se teturala od bolova. Žene u trudovimane bi trebalo da silaze sa kola na rečnu obalu – to je sigurno. Elenorje bila odmah iza nje, zapovedajući kao da nije mlađa od svihmomaka, sem blizanaca. „Metre! Okupi devojčice. Ići će u kolima sanama. I vi, Vredni i Radni! Znam da možete da pomognete velikimmomcima, ali morate da pazite na devojčice dok sam ja sa majkom.“Sa Elenor se nije bilo šaliti, a trenutak je bio toliko ozbilјan da je nisuni nazvali Elenor od Akvitanije, već su je samo poslušali. Čak su idevojčice uglavnom batalile da se džapaju i prionule.

Elenor zastade na tren na obali i pogleda oca na sedištu. Bacilaje pogled nizvodno, a onda ponovo ka njemu. Alvin je razumeo štaga je pitala i odrečno odmahnuo glavom. Fejt ne sme da zna zaVigorovu žrtvu. Suze nezvane pohrliše u Alvinove oči, ali ne i uElenorine. Imala je samo četrnaest godina, ali kada ne želi da plače– nije plakala.

Vredan potera konje i mala kola krenuše, a Fejt se mrštila odbolova dok su je devojčice tapšale a kiša lila. Pogled joj je biotrezven kao u krave, i jednako bezuman, dok je gledala nazad kasvom mužu, nazad ka reci. U vreme porođaja, mislio se Alvin, ženase pretvara u zver, mozak joj odlazi na ispašu dok telo preuzima iobavlјa sav posao. Kako bi inače mogla da podnese toliki bol? Kaoda ju je duša zemlјe zaposela kao što poseduje duše životinja,učinivši je delom svekolikog života na zemnome šaru, odvojivši odporodice, muža, svih stega lјudske rase i odvevši u dolinu zrelosti,žetve, košenja i krvave smrti.

„Sada će biti na sigurnom“, reče kovač. „A ovde su nam konјi daizvuku kola.“

„Popušta“, kaza Metar. „Kiša je slabija, a struja nije toliko jaka.“„Čim vam je žena kročila na obalu, popustilo je“, reče neki čovek

što je ličio na farmera. „Kiša zamire, to je sigurno.“„Najgadnije vas je zakačilo dok ste bili u vodi“, reče kovač. „Ali

sada ste dobro. Saberite se, čoveče, treba završiti posao.“Alvin se tek tada prenu i shvati da plače. Treba završiti posao,

tako je, saberi se, Alvine Mlinaru. Nisi ti neki slabić da cmizdriš kaobalavac. Drugi su izgubili tuce dece, pa nastavili sa životom. Ti siimao tuce, a Vigor je doživeo da bude čovek, iako se nije oženio inapravio svoju decu. Možda je Alvin morao da jeca jer je Vigor takoplemenito poginuo; možda je plakao, jer je to bilo tako iznenadno.

Dejvid uhvati kovača za ruku. „Ostavite ga na jedan trenutak“,tiho kaza. „Nema ni deset minuta kako je struja odnela našegnajstarijeg brata. Upleo se u drvo nošeno rekom.“

„Nije se on upleo“, oštro odseče Alvin. „Skočio je na to drvo ispasao naša kola, sa vašom majkom u njima! Ta reka mu je za tonaplatila – eto, to je učinila – kaznila ga je.“

Miran se tiho obrati meštanima. „Bacila ga je o tu gromadu.“ Svisu pogledali. Na steni nije bilo ni traga krvi; izgledala je tako nevino.

„Hatrak ume da bude zloćudna“, reče kovač, „ali nikada nisamvideo ovu reku baš toliko razularenu. Žao mi je zbog vašeg sina.Nizvodno je jedan spor deo toka, gde će sigurno biti izbačen naobalu. Tamo završi sve što reka uhvati. Kada oluja popusti, možemoda odemo i donesemo – da ga donesemo.“

Alvin rukavom obrisa oči, ali budući da mu je rukav bio skrozmokar, nije puno vredelo. „Dajte mi još jedan minut i moći ću dapomognem“, odgovori Alvin.

Upregli su još dva konja, pa je četvoropreg sa lakoćom izvukaokola iz znatno slabije struje. Čak je i sunce počelo da se probija krozoblake kada su se kola ponovo našla na putu.

„Samo da znate“, saopšti mu kovač. „Ako u ovim krajevimanaletite na loše vreme, samo malo sačekajte, jer će se brzopromeniti.“

„Ne ovaj put“, odgovori Alvin. „Ova oluja nas je čekala.“Kovač zagrli Alvina preko ramena i nežno mu kaza: „Bez

uvrede, gospodine, ali to je buncanje.“Alvin mu zbaci ruku. „Ta oluja i ta reka želeli su da nas zgrabe.“„Tata“, reče mu Dejvid, „umoran si i u žalosti. Bolјe budi miran

dok ne stignemo do svratišta i vidimo kako je mama.“„Moja beba će biti dečak“, reče tata. „Videćete. Bio bi sedmi sin

sedmog sina.“To im je, dabome, svima privuklo pažnju, i tom kovaču i svima

ostalima. Svi znaju da sedmi sinovi imaju izvesne darove, ali nemamoćnijeg rađanja od sedmog sina sedmog sina.

„Onda jeste tako“, odgovori kovač. „Rodio bi se kao rašlјar, avoda to mrzi.“ Ostali znalački klimnuše glavama.

„Voda je dobila šta je htela“, reče Alvin. „Sve je dobila. Da jemogla, ubila bi Fejt i bebu. Ali pošto nije, pa, ubila je mog sinaVigora. A sada će beba biti šesti sin, jer mi je samo pet u životu.“

„Neki kažu da nije bitno da li je prvih šest živo ili ne“, reče mufarmer.

Alvin oćuta, ali znao je da je bitno. Mislio je da će ta beba bitičudesno dete, ali reka se pobrinula za to. Ako te voda ne zaustavi najedan način, zaustaviće te na drugi. Nije trebalo da se nadačudesnom detetu. Cena je bila previsoka. Pred očima mu je svevreme bio Vigor, zahvaćen korenjem, nošen strujom kao list olujom,sa krvlјu što mu je šiklјala na usta da utoli ubilačku žeđ reke Hatrak.

✥ 5 ✥Košuljica

Mala Pegi je stajala pred prozorom, gledajući oluju. Videla je sve tesrcovatre, naročito jednu tako jarku da je bila kao sunce. Ali svudaoko njih bilo je crnilo. Ne, čak ne ni crnilo, već – ništavilo – kao deovaselјene koji Bog nije završio. I to ništavilo kovitlalo se oko svetala,kao da hoće da ih otrgne jedno od drugoga, raznese i proguta. MalaPegi je znala šta je ništavilo. Svaki put kad bi joj oči videle usijanežute srcovatre, videle bi i druge boje. Bogatu tamnonarandžastuzemlјe; slabašnu sivu boju vazduha; i duboku crnu prazninu vode.Voda ih je sada napadala. Reka – samo što je nikada nije videla takocrnu, tako snažnu, tako užasnu. Srcovatre su bile tako sićušne umraku.

„Šta vidiš, dete?“ upita Stari tatica.„Voda će ih sve odneti“, odgovori mala Pegi.„Nadam se da neće.“Mala Pegi poče da plače.„De, de, dete“, kaza joj Stari tatica. „Nije uvek tako sjajno biti

dalekovid, zar ne?“Ona odmahnu glavom.„Ali možda neće biti loše kao što ti misliš.“Baš u tom trenutku, ona vide kako se jedna od srcovatri odvaja i

kotrlјa u mrak. „Oh!“ ote joj se, pa posegnu rukom kao da može dauhvati to svetlo i vrati ga nazad. Ali naravno da to nije mogla. Vid jojje bio dalek i oštar, ali doseg kratak.

„ Jesu li izgublјeni?“ upita Stari tatica.„Jedan“, šapatom odgovori mala Pegi.„Zar Mirko i ostali još nisu stigli?“„Upravo sad“, odgovori ona. „Vrengija je izdržala. Sada su na

bezbednom.“Stari tatica nije je pitao otkud to zna, niti šta je videla. Samo ju je

potapšao po ramenu. „Zato što si im ti rekla. Upamti to, Margaret.

Jedan je izgublјen, ali da ih ti nisi videla i poslala im pomoć, moždabi svi poginuli.“

Ona odmahnu glavom. „Trebalo je da ih ranije vidim, Stari tatice,ali zaspala sam.“

„I kriviš sebe?“ upita Stari tatica.„Trebalo je da pustim da me Krvava Meri gricne; onda se tata ne

bi nalјutio, a ja ne bih bila u senici, ne bih zaspala i poslala bihpomoć na vreme...“

„Svi bi mi mogli da tako nižemo niske krivice, Megi. To ništa neznači.“

Ali ona je znala da nešto znači. Ne možeš da kriviš slepe lјudešto te nisu upozorili da ćeš stati na zmiju – ali dabome da možeš dakriviš nekog sa očima ko ni glasa ne pusti. Bila je svesna svojedužnosti otkad je prvi put shvatila da drugi lјudi ne mogu da vide onošto ona može. Bog joj je dao posebne oči, da bi bolјe videla iupozorila, ili će joj đavo ukrasti dušu. Đavo ili duboko crno more.

„To ništa ne znači“, promrmlјa Stari tatica. A onda, kao da muneko žarač gurnu u zadnjicu, uspravi se i uzviknu: „Senica! Dabome,senica.“ Privuče je. „Slušaj me, mala Pegi. Nisi ti kriva, i to je celaistina. Ista voda što teče Hatrakom, teče i kroz senicu; ista je tovoda, širom sveta. Ista ta voda htela je da ih ubije, a znala je da timožeš da ih upozoriš i da im pošalјeš pomoć. Zato ti je pevala i zatote je uspavala.“

To joj je imalo smisla, dabome da jeste. „Kako je to mogućeStari tatice?“

„Oh, takva joj je priroda. Čitava vaselјena sastavlјena je odsamo četiri sorte stvari, mala Pegi, a svaka hoće da bude ponjenom.“ Pegi pomisli na četiri boje koje je videla kada srcovatresijaju, i shvatila koje su to četiri stvari, još dok je Stari taticanabrajao. „Vatra stvari čini usijanim, jarkim i troši ih. Vazduh stvarihladi i svuda se ušunja. Zemlјa stvari čini čvrstim i stamenim, datraju. Ali voda, ruši stvari, pada sa neba i nosi sve što može, nosi umore. Kad bi bilo po njenom, čitav svet bi bio gladak, jedan velikiokean, i sve bi bilo pod vodom. Sve bi bilo mrtvo i ravno. Zato sizaspala. Voda želi da odnese te strance, ko god da su, da ih odnesei ubije. Pravo je čudo što si se uopšte probudila.“

„Probudio me je kovačev čekić“, odgovori mala Pegi.„Onda, to je to, shvataš? Kovač je radio sa gvožđem, što je

najtvrđa zemlјa, i žestokim naletima vazduha iz mehova, kao i savatrom toliko vrelom da je palila travu oko dimnjaka. Voda nije moglani da mu priđe da bi ga umirila.“

Mala Pegi skoro da nije mogla da poveruje u to što čuje, alimora da je tako. Kovač ju je probudio iz vodenog sna. Kovač joj jepomogao. Ma, da se čovek grohotom nasmeje – kovač joj je ovaj putispao prijatelј.

Dole, na tremu, već se čula vika i otvaranje i zatvaranje vrata.„Neki lјudi već su stigli“, kaza Stari tatica.

Mala Pegi pogleda srcovatre u prizemlјu i pronađe onu sanajvećim strahom i bolom. „To je njihova mama“, odgovori ona.„Stiže joj beba.“

„Pa, to je baš sreća. Izgubiš jedno, a eto već drugog deteta dasmrt zameni životom.“ Stari tatica se odvuče niz stepenište dapomogne.

Ali mala Pegi je samo tu stajala, zagledana u dalјinu. Onaizgublјena srcovatra uopšte nije bila izgublјena; dabome da je tako.Videla je kako gori u dalјini, iako je tama reke pokušavala da jesakrije. Nije bio mrtav, već ga je samo reka odnela, pa bi moždaneko i mogao da mu pomogne. Tada je potrčala, sva u žurbi projurilapored Starog tatice i stuštila se niz stepenice.

Mama je uhvati za ruku baš kad je uletela u veliku sobu.„Porođaj je u toku“, kaza joj mama, „i potrebna si nam.“

„Ali mama, onaj što ga je reka odnela, još je živ!“„Pegi, nemamo vremena...“Dva momka sa istim licem uleteše u razgovor. „Onaj što ga je

reka odnela!“ viknu jedna.„Još živ!“ viknu drugi.„Otkud znaš!“„Nemoguće!“Govorili su toliko uglas da je mama morala da ih ućutka kako bi

ih čula. „To je Vigor, naš najstariji brat, struja ga je ponela...“„Pa, živ je“, reče im mala Pegi, „ali reka ga je zgrabila.“

Blizanci pogledaše mamu, tražeći potvrdu Peginih reči. „Da liona zna o čemu priča, domaćice Gostioničarko?“

Mama klimnu, a momci potrčaše ka vratima, vičući: „Živ je! Jošje živ!“

„Jesi li sigurna?“ odlučno je upita mama. „Okrutno je podariti imnadu, ako nije tako.“

Mala Pegi se pomalo uplaši od maminih blistavih očiju, paostade bez reči.

Ali onda Stari tatica dođe. „Sad, Peg“, reče, „otkud bi znala da jereka odnela jednog, ako nije videla?“

„Znam“, odgovori mama. „Ali ova žena predugo odlaže porođaj,pa se brinem za bebu; zato polazi, mala Pegi. Moraš da mi kažeš štavidiš.“

Uvela je malu Pegi u spavaću sobu pored kuhinje, gde su mamai tata spavali kad god ima gostiju. Žena je ležala na krevetu, čvrstodržeći za ruku jednu visoku devojčicu dubokih i ozbilјnih očiju. MalaPegi nije prepoznala njihova lica, ali jeste njihove vatre, naročitomajčin bol i strah.

„Neko je vikao“, prošapta majka.„Ćutite sada“, kaza joj mama.„Da je još živ.“Ozbilјna devojčica diže obrve, pogledavši mamu. „Je li to tačno,

domaćice Gostioničarko?“„Moja kćerka je luča. Zato sam je dovela ovde. Da vidi bebu.“„Je li videla mog sina? Da li je živ?“„Mislila sam da joj nisi rekla, Elenor“, reče mama.Ozbilјna devojčica odmahnu glavom.„Videla sam sa kola. Da li je živ?“„Reci joj, Margaret“, kaza mama.Mala Pegi se okrenu i potraži njegovu srcovatru. Kada je o

takvom gledanju reč, zidovi ne postoje. Nјegov plamen je i dalјegoreo, mada je znala da je baš daleko. Ovaj put, doduše, približilamu se – kao što to ume – da pobliže pogleda. „U vodi je. Sav jeupetlјan u korenje.“

„Vigore!“ uzviknu majka na krevetu.

„Reka ga želi. Reka kaže: Umri, umri.“Mama dodirnu ženu po ruci. „Blizanci su otišli da kažu ostalima.

Poći će da ga traže.“„Po mraku!“ prekorno prošapta žena.Mala Pegi ponovo progovori: „Mislim da se moli. Pominje –

sedmog sina.“„Sedmi sin“, prošapta Elenor.„Šta to znači?“ upita mama.„Ako ova beba bude dečak“, odgovori Elenor, „i rodi se dok je

Vigor još živ, onda će biti sedmi sin sedmog sina, od kojih su sviživi.“

Mama preneraženo uzdahnu. „Nije ni čudo što reka...“ kaza.Nije bilo potrebe da završi tu misao. Mesto toga, uhvati malu Pegi zaruke i dovede je ženi na krevetu. „Pogledaj ovu bebu i reci mi štavidiš.“

Naravno, mala Pegi je i ranije to radila. Bila je to glavna namenaza luče, da pogledaju nerođenu bebu baš u trenutku porođaja.Delimično da vidi kako leži u materici, ali takođe i jer ponekad lučamože da vidi ko je beba, šta će postati, da ispriča priče o vremenimašto će tek doći. I pre no što je dodirnula ženin trbuh, ugledala jebebinu srcovatru. Bila je to ona koju je ranije videla, ona što je gorelatoliko vrelo i jarko da je u poređenju sa vatrom svoje majke bila kaosunce i mesec. „Dečak je“, reče.

„Pusti me onda da rodim ovo dete“, kaza majka. „Neka udahnevazduh dok Vigor još ima daha!“

„Kako je beba postavlјena?“ upita mama.„Taman kako treba“, odgovori mala Pegi.„Prvo glava? Licem nadole?“Mala Pegi klimnu.„Zašto onda ne izlazi?“ mama lјutito htede da čuje.„Ona mu je rekla“, odvrati mala Pegi, pogledavši majku.„U kolima“, reče majka. „Izlazio je, pa sam ja učinila

preklinjanje.“„Pa, trebalo je da mi odmah kažeš“, oštro joj reče mama. „Tražiš

da ti pomognem, a nisi mi ni rekla da je preklinjanje na njemu. Ti,

devojčice!“Nekoliko mlađih stajalo je pored zida, razrogačenih očiju, ne

znajući na koju misli.„Ma koja, potreban mi je onaj gvozdeni klјuč sa prstena na zidu.“Najkrupnija među njima nespretno ga skide sa klina i donese

ga, sa sve prstenom.Mama mahnu velikom prstenom i klјučem nad majčinim

trbuhom, tiho bajući:„Evo kruga, otvori se.Evo klјuča, otklјučaj se.Zemlјo gvožđe budi, vatro raspiri se.Iz vode u vazduh probij se.“

Majka odjednom bolno vrisnu. Mama baci klјuč, zabaci čaršav,diže ženine noge i odlučno naredi maloj Pegi da pogleda.

Mala Pegi dodirnu ženinu matericu. Dečakov um bio je prazan,izuzev osećaja pritiska i sve veće hladnoće, kako je izlazio navazduh. Ali zbog te praznine njegovog uma videla je stvari koje višenikada neće biti jasno vidlјive. Milijardu milijardi staza njegovogživota bilo je otvoreno pred njim, čekajući njegove prve izbore, prvepromene u svetu oko njega, kako bi svake sekunde uklonili milionbudućnosti. Budućnost je u svima bila prisutna, treperava senka kojuje samo ponekad mogla da vidi, ali nikad jasno, što je gledala krozmisli sadašnjeg trenutka; ali tu, na nekoliko dragocenih trenutaka,mala Pegi je mogla da ih jasno vidi.

A ono što je videla bila je smrt niz svaku stazu. Davlјenje,davlјenje, svaka staza njegove budućnosti vodila je to dete u vodenusmrt.

„Zašto ga toliko mrziš!“ viknu mala Pegi.„Šta?“ preneraženo upita Elenor.„Ćuti“, reče joj mama. „Pusti je da vidi to što vidi.“U nerođenom detetu tamna mrlјa vode što je okruživala njegovu

srcovatru činila se tako užasno snažnom da se mala Pegi bojalakako će je progutati.

„Izvadite ga da diše!“ povika mala Pegi.

Mama zavuče ruku unutra, iako je tako gadno pokidala majku, isnažno zgrabi bebu za vrat, pa je povuče napolјe.

U tom trenutku, dok se mračna voda povlačila iz detinjeg uma, itrenutak pre prvog daha, mala Pegi je videla kako deset milionasmrti od davlјenja nestaju. Sada je, prvi put, bilo nekih otvorenihstaza, što su vodile ka blistavoj budućnosti. A sve te staze koje senisu završavale preranom smrću imale su jednu zajedničku stvar. Nasvim tim stazama, mala Pegi je videla sebe kako čini jednujednostavnu stvar.

I tako je to učinila. Sklonila je šake sa sve manjeg trbuha isagnula se pod maminu ruku. Taman što je bebina glava izšla, jošpokrivena krvavom košulјicom, komadom meke kože u kojem jeplutala u majčinoj materici. Usta su mu bila otvorena, usisavajućikošulјicu, ali nije mogao da diše.

Mala Pegi učini ono što je videla kako čini u bebinoj budućnosti.Posegnu rukom, uhvati košulјicu ispod bebine brade i skloni mu je salica. Skinula se cela, u jednom vlažnom komadu, i u tom trenubebina usta se raščistiše, pa duboko udahnu i ispusti onaj krikprenemaganja koji porodilјe čuju kao pesmu života.

Mala Pegi presavi košulјicu, uma i dalјe punog vizija što ih jevidela dok je hodila niz putanje bebinog života. Još nije znala šta tevizije znače, ali toliko ih je jasno videla u umu, da je znala kako ihnikada neće zaboraviti. Uplašile su je, jer će tako mnogo zavisiti odnje i od načina na koji bude koristila košulјicu, još toplu u njenimrukama.

„Dečak“, kaza mama.„Da li je“, prošapta njegova majka, „sedmi sin?“Mama je vezivala pupak, pa nije mogla ni da pogleda malu Pegi.

„Vidi“, prošapta.Mala Pegi potraži onu jednu srcovatru na dalekoj reci. „Da“,

kaza, jer je srcovatra i dalјe gorela.Još dok je gledala, ona zatreperi i utrnu.„Sada ga više nema“, kaza mala Pegi.Žena na krevetu gorko je plakala, a njeno porođajem namučeno

telo skroz se treslo.„Ne valјa“, reče mama, „jadikovati na rođenju svog deteta.“

„Ćuti“, šapnu Elenor svojoj majci. „Budi radosna, ili ćeš pomračitibebi ceo život!“

„Vigor“, promrmlјa žena.„Bolјe ništa, nego suze“, kaza mama. Ispruži uplakanu bebu, a

Elenor je spremno preuze – videlo se da je često držala bebe urukama.

Mama priđe stolu u uglu i uze šal od crne vune, tako da je savbio boje noći. ovime lagano pređe preko lica uplakane žene,govoreći: „Spavaj, majko, spavaj.“

Kada je sklonila tkaninu, plakanje je prestalo, a žena je spavala,ostavši bez snage.

„Odnesi bebu iz sobe“, naredi mama.„Zar ne bi trebalo da počne da siše?“ upita Elenor.„Ona nikad neće dojiti ovu bebu“, odgovori mama. „Sem ako

nećeš da siše mržnju.“„Ne može da ga mrzi“, kaza Elenor. „Nije on kriv.“„Računam da njeno mleko to ne zna“, odvrati mama. „Je li tako,

mala Pegi? Čiju sisu to dete siše?“„Nјegove majke“, odgovori mala Pegi.Mama je oštro pogleda. „Sigurna si?“Ona klimnu.„Pa, onda, donećemo joj bebu kada se probudi. Svejedno ne

mora ništa da jede tokom svoje prve noći.“ I tako Elenor iznese bebuu veliku sobu, gde je gorela vatra da bi se lјudi sušili, a oni prestašeda razmenjuju priče o kišama i poplavama gorim od ove dovolјnodugo da vide dete i da mu se dive.

Ali u sobi, mama uhvati malu Pegi za bradu i pogleda je pravo uoči. „Istinu da mi kažeš, Margaret. Ozbilјna je stvar ako beba sišemajčino mleko i ispija mržnju.“

„Neće ga mrzeti, mama“, odgovori mala Pegi.„Šta si videla?“Mala Pegi bi odgovorila, ali nije znala reči kojima bi opisala

većinu stvari što ih je videla, pa zato samo spusti pogled. Pomaminom brzom uzdahu znala je da je zrela za ribanje. Ali mama jesamo čekala, a onda nežno pomazila malu Pegi po obrazu. „Ah,

dete, kakav si samo dan proživela. Beba bi možda umrla da mi nisirekla da je izvučem. Čak si mu i usta otvorila – to si učinila, zar ne?“

Mala Pegi klimnu.„To je dovolјno za jednu devojčicu, dovolјno za jedan dan.“

Mama se okrenu ostalim devočicama, onima u mokrim halјinama,što su se oslanjale o zid. „A i vama je dosta za danas. Hajde, izađiteodavde, pustite majku da se naspava, izađite i osušite se kraj vatre.Počeću da spremam večeru za vas, dabome da hoću.“

Ali Stari tatica je već bio u kuhinji, petlјajući po njoj i odbivši dačuje da mama išta uradi. Ubrzo je izašla sa bebom, oteravšimuškarce, tako da može da je uspava, pustivši je da joj siše prst.

Mala Pegi je nakon nekog vremena zaklјučila da je niko nećetražiti, pa se odšunjala do merdevina za tavan, pa uz njih u mračanprostor što se osećao na prašinu. Pauci joj nisu smetali, a mačke suuglavnom suzbijale miševe, tako da se nije plašila. Otpuzala je pravodo svog tajnog mesta za skrivanje i izvadila izrezbarenu kutiju kojujoj je Stari tatica dao, onu što su on i njegov tata doneli iz Alsterakada su došli u kolonije. Bila je puna dragocenih stvarčica detinjstva– kamenja, vrpci, dugmadi – ali sada je znala da sve to nije ništa upoređenju sa poslom koji je očekuje tokom čitavog ostatka života.Sve je to izručila na pod i dunula u kutiju da oduva prašinu. Onda jeu nju položila presavijenu košulјicu i zklopila poklopac.

Znala je da će u budućnosti tu kutiju otvarati na desetine puta.Da će je dozivati, buditi iz sna, odvlačiti od prijatelјa i ukrasti od njesve njene snove. Sve zbog toga što beba u prizemlјu nije imalanikakvu drugu budućnost no smrt od mračne vode, ako ona neupotrebi košulјicu da ga čuva, kao što ga je ta košulјica čuvala dok jebio materici.

Na tren je pobesnela što joj se život toliko promenio. Bilo je togore od kovačevog dolaska, gore od tate i leskovog štapa kojim ju ješibao, gore od mame kada joj se oči nalјute. Sve će se zauvekpromeniti, a to nije pošteno. Samo zbog bebe koju nikad nijepozvala, nikad nije tražila da tu dođe – šta nju briga za neku tamobebu?

Otvori kutiju, nameravajući da izvadi košulјicu i baci je u nekimračni ugao tavana. Ali čak i u tami, videla je jedno mesto gde je

bilo još mračnije: kraj njene srcovatre, gde se praznina duboke crnereke spremala da od nje napravi ubicu.

Ne ja, kaza vodi. Nisi deo mene.Jesam, šapatom odgovori voda. Ja sam svuda u tebi; osušila bi

se i umrla bez mene.Nisi ni ti gazda, odvrati ona.Ponovo je zatvorila kutiju i spustila se niz merdevine klizajući se

guzom. Tata joj je stalno pričao da će tako zaraditi iverje u guzi. Ovajput je bio u pravu. Žestoko ju je peklo, tako da je nekako postranceušla u kuhinju gde je bio Stari tatica. On je, dabome, prestao dasprema večeru dovolјno dugo da izvuče iverje.

„Oči mi nisu dovolјno oštre za ovo, Megi“, žalio se.„Imaš oči kao orao. Tata tako kaže.“Stari tatica se nasmeja sebi u bradu. „Zaista?“„Šta je za večeru?“„Oh, dopašće ti se večera, Megi.“Mala Pegi se namršti i nabra nos. „Miriše na piletinu.“„Tako je.“„Ne volim pileću supu.“„Nije samo supa, Megi. Ovo se pile celo peče, izuzev šije i krila.“„Mrzim i pečenu piletinu.“„Zar te je tvoj Stari tatica ikada lagao?“„Jok.“„Onda mi veruj kad ti kažem da će ti biti drago zbog ove pileće

večere. Zar ne možeš da se setiš izvesne pileće večere zbog koje biti bilo drago?“

Mala Pegi se mislila i mislila, pa nasmešila. „Krvava Meri?“Stari tatica joj namignu. „Uvek sam ja pričao da je ta kokoška

rođena za moču.“Mala Pegi ga zagrli tako čvrsto da on poče da se pretvara kao

da se guši, pa onda oboje počeše da se smeju i smeju.Kasnije tokom noći, dugo pošto je mala Pegi bila u krevetu,

doneli su Vigorovo telo, a tata i Mirko počeli su da prave kovčeg zanjega. Alvin Mlinar jedva da je izgledao kao da je živ, čak i kad mu je

Elenor pokazala bebu. Sve dok nije rekla: „Ona devojčica što je luča.Kaže da je ova beba sedmi sin sedmog sina.“

Alvin se osvrnu oko sebe, tražeći nekoga da mu kaže kako je toistina.

„Oh, možete joj verovati“, reče mu mama.Suze pohrliše Alvinu na oči. „Dečko je izdržao“, kaza. „Tamo, u

onoj vodi, izdržao je dovolјno dugo.“„Znao je koliko ti to znači“, odvrati Elenor.Onda Alvin uze bebu, čvrsto je prigrlivši uz sebe i zagledavši joj

se u oči. „Niko mu još nije dao ime, zar ne?“ upita.„Naravno da ne“, odgovori Elenor. „Mama je svim ostalim

momcima dala imena, ali ti si uvek pričao da će se sedmi sin zvati...“„Po meni. Alvin. Sedmi sin sedmog sina, sa istim imenom kao

njegov otac. Alvin Mlađi.“ Osvrnu se oko sebe, pa onda pogleda upravcu reke, daleko u šumi skrivenoj mrakom. „Čuješ li to, rekoHatrak? Ime mu je Alvin, i ipak ga nisi ubila.“

Ubrzo su doneli kovčeg i položili u njega Vigorovo telo sasvećama, koje predstavlјaju vatru života što ga je napustila. Alvinprinese bebu iznad kovčega. „Pogledaj svog brata“, prošaptanovorođenčetu.

„Ta beba još ništa ne može da vidi, tata“, reče mu Dejvid.„Nije tako, Dejvide“, odvrati Alvin. „Ne zna šta to vidi, ali njegove

oči mogu da vide. A kada dovolјno poraste da čuje priču o svomrođenju, reći ću mu da je sopstvenim očima video svog brata Vigora,koji je život dao za njega.“

Prošle su dve sedmice pre no što se Fejt dovolјno oporavila daputuje. Ali Alvin se postarao da on i njegovi momci naporno radekako bi otplatili svoj boravak. Raskrčili su dobar komad zemlјe,nasekli drva za zimu, postavili nekoliko humki za ćumur za MirkaKovača i proširili put. Takođe su oborili četiri velika stabla i napravilistamen most preko reke Hatrak, i to pokriven, tako da, čak i po oluji,lјudi mogu da pređu reku a da na njih ne padne ni kap vode.

Vigorov grob bio je treći po redu, pored dve mrtve sestre malePegi. Porodica se tu pomolila, onog jutra kad su otišli. Nakonmolitve, ušli su u kola i pošli na zapad. „Ali ovde smo zauvek ostavilideo sebe“, kaza Fejt, a Alvin klimnu.

Mala Pegi gledala ih je kako odlaze, pa otrčala na tavan, otvorilakutiju i uzela u ruke Alvinovu košulјicu. Bar za sada nema opasnosti.Za sada je bezbedan. Vratila je košulјicu u kutiju i spustila poklopac.Bolјe bi ti bilo da budeš nešto, mali Alvine, pomisli, ako ne, onda siza džabe napravio grdno mnogo nevolјa.

✥ 6 ✥Greda

Sekire su odzvanjale po drvetu, snažni lјudi pevali himne dok suradili, a zgrada nove crkve velečasnog Filadelfije Trovera uzdizala sevisoko na zajedničkoj livadi grada Vigora. Sve se to dešavalo znatnobrže no što je velečasni Trover to očekivao. Jedva da je jedan danprošao otkad je prvi zid podignut, kada je onaj pijani i jednookicrvenokožac dolutao da se krsti, kao da je sam prizor crkve biooslonac kojim se on uzneo do civilizacije i hrišćanstva. Ako tolikoneprosvećen crvenokožac kakav je Lola-Vosiki može da priđe Isusu,kakva bi se onda druga čuda preobraćenja mogla desiti u toj divlјinikada njegova crkva bude završena, a njegovo služenje otpočne kakotreba?

Međutim, velečasni Trover nije bio potpuno srećan, jer bilo jeneprijatelјa civilizacije daleko snažnijih no što je varvarstvoneznabožačkih crvenokožaca, a znamenja više nisu toliko budilanadu kao kada je Lola-Vosiki prvi put obukao odeću belog čoveka.Taj svetli dan naročito je bio pomračen činjenicom da Alvin Mlinarnije među radnicima. A izgovori njegove žene napokon su presušili.Put da nađe dobro nalazište mlinarskog kamenja se završio,odmarao se jedan dan, i trebalo bi da je tu.

„Šta je bilo, zar je bolestan?“ upita Trover.Fejt stisnu usne. „Kada kažem da neće doći, velečasni Trovere,

ne mislim da ne može da dođe.“To je potvrdilo sve veće Troverove sumnje. „Zar sam ga nekako

uvredio?“Fejt uzdahnu i skrenu pogled od njega, prema stubovima i

gredama zbornice. „Ne vi, gospodine, ne lično, kako se ono kaže.“Odjednom, postade oprezna. „Šta je sad to?“Odmah pored zgrade, većina lјudi je vezivala konopce za

severnu polovinu slemenjače, da bi mogli da je postave na svojemesto. Bio je to škaklјiv posao, a još teži zbog malih dečaka što suse rvali u prašini i smetali. Upravo su joj ti rvači privukli pogled.

„Ale!“ viknu Fejt. „Alvine Mlađi, da si ga smesta pustio!“ Načinidva koraka prema oblaku prašine što je označavo junačku borbušestogodišnjaka.

Velečasni Trover nije imao namere da tako lako dopusti da serazgovor završi. „Gazdarice Fejt“, oštro reče vlečasni Trover. „AlvinMlinar je prvi doselјenik u ovim krajevima, i lјudi ga veomauvažavaju. Ako je iz nekog razloga protiv mene, to će veoma mnogonaškoditi mom sveštenstvu. Bar mi recite kako sam ga uvredio.“

Fejt ga pogleda pravo u oči, kao da odmerava da li će podnetida čuje istinu. „Reč je o onoj vašoj budalastoj propovedi, gospodine“,kaza mu.

„Budalastoj?“„Niste ni mogli da znate šta pričate, pošto ste iz Engleske, i...“„Iz Škotske, gazdarice Fejt.“„A budući da ste obrazovani u školama gde ne znaju puno o...“„Univerzitetu u Edinburgu! Ne znaju puno! Ja...“„O činima, čarima, mađijama, kletvama i tako tome.“„Znam da je tvrdnja da se koriste tako mračne i nevidlјive moći

prekršaj za koji se spalјuje na lomači u zemlјama koje se pokoravajulordu protektoru, gazdarice Fejt, iako je on toliko milosrdan da samoizgoni one koji...“

„Pa, vidite, to ja i hoću da kažem“, ona ga trijumfalno prekide.„Nije baš verovatno da će vas o tome učiti na univerzitetu, zar ne?Ali mi tako ovde živimo, pa zvati to sujeverjem...“

„Ja to zovem histerijom...“„Ne menja činjenicu da to radi.“„Razumem ja da vi verujete kako to radi“, strplјivo odgovori

Trover. „Ali sve na svetu je nauka ili čudo. Čuda su u drevnimvremenima poticala od Boga, ali ta vremena su okončana. Danas,ako želimo da promenimo svet, alatke za to pružiće nam nauka a nemagija.“

Po izrazu njenoga lica, Trover je video da je nimalo nije ubedio.„Nauka“, reče mu ona. „Kao opipavanje čvoruga na glavi?“Čisto je sumnjao da se preterano trudila da sakrije svoj prezir.

„Frenologija je nauka u začeću“, on hladno odvrati, „i ima mnogo

mana, ali ja želim da otkrijem...“Ona se nasmeja – kao devojka – delujući znatno mlađe od žene

koja je izrodila četrnaestoro dece. „Izvinite, velečasni Trover, ali bašsam setila kako je Metar to nazvao rašlјarenjem za mozgovima, irekao da se u ovim krajevima nećete ovajditi.“

Velečasni Trover pomisli kako su to istinite reči, mada je biodovolјno mudar da to ne kaže. „Gazdarice Fejt, govorio sam onakokako sam govorio da bih objasnio lјudima da danas na svetu postojesuperiorni načini razmišlјanja, te da više ne moramo biti sputaniobmanama o...“

Nije bilo svrhe. Strplјenje ju je izdalo. „Velečasni, izgleda da ćemoj sin biti izudaran letvom ako ne pusti one druge dečake, pa ćetemorati da me izvinite.“ I ode da na šestogodišnjeg Alvina itrogodišnjeg Kalvina padne kao gnev božiji. Bila je šampion uribanju. Čuo je kako ih grdi čak odatle, a vetar je još duvao usuprotnom pravcu.

Kakvo neznanje, kaza Trover samome sebi. Potreban samovde, i to ne samo kao sluga gospodnji među nevernicima, već i kaočovek od nauke među sujevernim budalama. Neko prošaputa kletvupa se, šest meseci kadnije, nešto loše desi prokletoj osobi – uvek jetako, svakome se najmanje dvaput godišnje desi nešto loše – i zbogtoga su potpuno sigurni da je njihova kletva imala zloban efekat.Post hoc ergo propter hoc.

Studenti u Britaniji nauče da odbacuju tako osnovne logičkegreške još dok izučavaju trivijum. Ovde je to način života. Lordprotektor je sasvim u pravu što u Britaniji kažnjava one što se bavemagijskim veštinama, mada bi Trover daleko više voleo da to čini naosnovu gluposti a ne jeresi. Smatrati to za jeres znači pridavati mupreviše dostojanstva, kao da je reč o nečemu čega se valјa bojati,mesto prezirati.

Pre tri godine, odmah nakon što je zaslužio svoj doktoratbogoslovije, Troveru je sinulo i shvatio je koliko štete lord protektorzapravo čini. To je pamtio kao prekretnicu u svom životu; zar totakođe nije bio prvi put kada mu se posetilac ukazao? Bilo je to unjegovoj maloj sobi u rektoratu Crkve svetog Džejmsa u Belfastu,gde je bio mlađi asistent pastora, što mu je bilo prvo zaduženje

nakon što se zaredio. Posmatrao je mapu sveta kada mu je pogledodlutao do Amerike, gde je Pensilvanija bila jasno omeđena,pružajući se zapadno od holandskih i švedskih kolonija, sve dok linijene izblede u opskurnoj zemlјi sa druge strane Mizipija. Mapa kao daje oživela i video je talase lјudi kako stižu na novi svet. Čestitipuritanci, odani vernici i pametni poslovni lјudi – svi su išli u NovuEnglesku; papisti, rojalisti i protuve odlazili su u pobunjeničkerobovske zemlјe – Virdžiniju, Karolinu i Jakobiju, takozvane Krunskekolonije. Te dve sorte bili su takvi lјudi koji, kad jednom sebi nađumesto, tu ostaju zauvek.

Ali potpuno su drugačiji lјudi odlazili u Pensilvaniju. Nemci,Holanđani, Šveđani i Hugenoti bežali su iz svojih zemalјa i odkolonije Pensilvanija stvarali vedro puno splačina, ispunjenonajgorim lјudskim smećem na kontinentu. Da stvari budu još gore,nije ih držalo mesto. Ti zaostali selјaci iskrcali bi se u Filadelfiji, otkrilida su nastanjeni – Trover ih nije zvao „civilizovanim“ – deloviPensilvanije prenapučeni za njih, pa bi smesta pošli na zapad, nateritoriju crvenokožaca, da krče drveće i prave farme. Nema veze štoim je lord protektor izričito zabranio da se tamo nastanjuju. Šta takvipagani mare za zakon? Zemlјa je ono što žele, kao da pukovlasništvo nad gomilom blata može da od selјaka načiniveleposednika.

A onda je Troverova vizija Amerike od sumorne postala crna.Video je da Ameriku u novom stoleću čeka rat. U svojoj vizijipredvideo je da će kralј Francuske poslati onog nepodnošlјivogkorzikanskog pukovnika, Bonapartu, u Kanadu, te da će njegovi lјudinahuškati crvenokošce iz francuskog utvrđenog grada u Detroitu.Crvenokošci će napasti doselјenike i uništiti ih; jeste da su šlјam, aliuglavnom su engleski šlјam, tako da se Trover naježio od vizijedivlјaštva crvenokožaca.

Ali ukupni rezultat biće isti, čak i da Englezi pobede. Amerikazapadno od Apalača nikada neće postati hrišćanska zemlјa.Zgrabiće je ili prokleti papistički Francuzi i Španci, ili će je jednakoprokleti neznabožački crvenokošci zadržati. A postoji i mogućnost daće tamo najgori mogući Englezi prosperirati i rugati se kako Hristu,tako i lordu protektoru. Još jedan kontinent biće izgublјen za

Gospoda Isusa. Bila je to toliko strašna vizija, da je Trover kriknuo,misleći da ga niko neće čuti u njegovom sobičku.

Ali neko ga je ipak čuo. „To je životni posao za čovekaGospodnjeg“, kaza neko iza njega. Trover se smesta okrenu,iznenađen; ali taj glas beše nežan i topao, a lice staračko i blago,tako da se Trover samo na tren uplašio, iako su i vrat i prozori biličvrsto zamandalјeni, i nijedan prirodan čovek nije mogao da uđe unjegov sobičak.

Misleći da je ta osoba zacelo deo manifestacije koju je upravovideo, Trover joj se sa poštovanjem obrati: „Gospodine, ko god daste, video sam budućnost Severne Amerike, i meni to liči na đavolјupobedu.“

„Đavo pobeđuje“, odgovori mu čovek, „svaki put kad božji lјudiizgube hrabrost i prepuste mu bojno polјe.“

A onda je samo nestao.Trover je tog trenutka postao svestan šta će biti njegovo životno

delo. Da se zaputi u američku divlјinu, napravi seosku crkvu i da seprotiv đavola bori u njegovoj zemlјi. Bile su mu potrebne tri godine dasakupi novac i dozvole od svojih nadređenih u Škotskoj crkvi, alisada je bio tu, a stubovi i grede njegove crkve dizali su se uvis, dokje njihovo belo i nago drvo jarko suzbijalo mračnu šumu varvarizmaiz koje su isečeni.

Naravno, đavo će svakako primetiti da je tako veličanstvenposao otpočeo. A očigledno je da je vodeći đavolјov sledbenik uVigoru – Alvin Mlinar. Iako su svi njegovi sinovi tu, i pomažu da sesagradi crkva. Trover je znao da je za to zaslužna Fejt. Žena je čak ipriznala da verovatno u srcu pripada Škotskoj crkvi, iako misli da jerođena u Masačusetsu; njeno pristupanje značilo bi da Trover možeda se nada pastvi – pod uslovom da spreči Alvina Mlinara da sveupropasti.

A zacelo će upropastiti. Jedna je stvar da je Alvin uvređennečim što je Trover nenamerno rekao ili učinio. Ali da zađevicaodmah u početku bude zbog verovanja u volšebništvo – pa, od togsukoba nema skrivanja. Povučeni su borbeni redovi. Trover je bio nastrani nauke i hrišćanstva, a sa druge strane bile su sile mraka isujeverja; zverska i putena priroda čovečija bila je na drugoj strani,

sa Alvinom Mlinarom kao svojim odličnikom. Samo sam na početkumoje borbe za Gospoda, pomisli Trover. Ako ne mogu da pobedimsvog prvog protivnika, onda nikada neću moći da ostvarim nijednupobedu.

„Pastore Trover!“ doviknu Alvinov najstariji sin Dejvid. „Spremnismo da podignemo slemenjaču!“ Trover potrča ka njima, a onda seseti svog dostojanstva i ostatak razdalјine prođe hodom. Ujevanđelјima ništa nije ni nagoveštavalo da je Gospod trčao – većsamo hodao, kao što priliči njegovom visokom položaju. Naravno,Pavle je govorio o trčanju u dobroj trci, ali bila je to alegorija.Sveštenik bi trebalo da bude senka Isusa Hrista, da hoda Nјegovimputem i predstavlјa ga Nјegovom narodu. To je najbliže što će ti lјudiikada prići veličanstvenosti Božjoj. Bila je dužnost velečasnogTrovera da porekne vitalnost svoje mladosti i hoda dostojanstvenokao starac iako mu je samo dvadeset četiri godine.

„Nameravate da blagoslovite slemenjaču, zar ne?“ upita jedanfarmer. Bio je to Ole, Šveđanin sa obala Delavera, pa stogaluteranac u srcu; ali bio je volјan da pomogne da se tu sagradiprezbiterijanska crkva, budući da je najbliža druga crkva bilapapistička katedrala u Detroitu.

„Odista nameravam“, odgovori Trover, pa položi ruku na teškugredu, istesanu sekirama.

„Velečasni Trovere.“ Iza njega se začu detinji glas, prodoran iglasan kako to samo kod dece zna da bude. „Zar nije to čaranje kadblagosilјate komad drveta?“

Trover se okrenu i vide Fejt Miler kako već ućutkuje dečaka.Imao je svega šest godina, ali Alvin Mlađi očigledno će biti jednakovelika nevolјa kao njegov otac kad poraste. A možda i veća-AlvinStariji bar je bio za toliko čovek da se drži podalјe od gradnje crkve.

„Samo vi nastavite“, kaza mu Fejt. „Ne obraćajte pažnju nanjega. Još ga nisam naučila kada priča, a kada da ćuti.“

Iako mu je majka čvrsto pokrila usta šakom, dečak je staloženogledao pravo u njega. A kada se Trover ponovo okrenu, vide da gasvi odrasli gledaju sa iščekivanjem. Detinje pitanje bilo je izazov nakoji će morati da odgovori, ili će biti žigosan kao licemer ili budalapred istim tim lјudima koje je došao da preobrati.

„Pretpostavlјam da bi, ako mislite da moj blagoslov zapravonekako menja prirodu slemenjače“, reče, „to moglo biti nešto sličnobacanju čini. Ali istina jeste da je greda sama po sebi samo prilika.Ja zapravo blagosilјam zajednicu hrišćana koja će se okupiti podovim krovom. A tu nema nikakve magije. Mi tražimo moć i lјubavGospodnju, a ne lek protiv bradavica ili bajalicu protiv uroka.“

„Baš šteta“, promrmlјa neki čovek. „Koristio bi mi lek protivbradavica.“

Svi se nasmejaše, ali opasnost je prošla. Kada slemenjača budepodignuta, biće to hrišćanski čin, a ne paganski.

Blagoslovio je slemenjaču, pazeći da promeni uobičajenumolitvu, kako se ne bi odnosila na samu gredu. A onda lјudi krenušeda vuku konopac, a Trover na sav svoj veličanstveni baritonski glaszapeva himnu, kako bi njihovom trudu dao ritam i inspiraciju.

Međutim, sve vreme je bio izrazito svestan malog AlvinaMlađeg. Nije to bilo samo zbog neprijatnog dečakovog izazova odpre nekoliko trenutaka. Um mu je bio prost kao što je slučaj kodvećine dece – Trover je čisto sumnjao da je bio potaknut nekomzlom namerom. Nešto sasvim drugo privlačilo ga je tom detetu. Nijebila reč o nekoj njegovoj osobini, već o lјudima oko njega. Kao da suga neprestano pazili. Ne da su ga stalno gledali – bio bi tocelodnevni posao, pošto je toliko jurio. Pre je bilo kao da su uvek bilisvesni njega, kao što je kuvar na koledžu uvek bio svestan psa ukuhinji – nikad mu se nije obraćao, ali preskakao ga je i obilazio, nine stajući sa poslom.

I nije samo dečakova porodica tako pazila na njega. Svi su seisto ponašali – Nemci, Skandinavci, Englezi, pridošlice istarosedeoci, baš svi. Kao da je odgajanje tog dečaka bilo zajedničkiprojekat, kao što je gradnja crkve ili mosta preko reke.

„Polako, polako, polako!“ viknu Vredan, koji je sedeo blizuistočne slemenjače da bi navodio tešku gredu na svoje mesto.Morala je da legne kako treba, da bi krovne grede ravnomernonalegle na nju i tako sve skupa činile čvrst krov.

„Predaleko!“ viknu Metar. On je stajao na skelama iznadpoprečnice, na kojoj je počivala kratka greda što će držati dveslemenjače kada se budu u sredini srele krajevima. To je bio

najznačajniji deo čitavog krova, i najnezgodniji da se namesti kakotreba; moraće da postave krajeve dve teške grede na vrh jednekraće, koja je jedva dva dlana široka. Zato je Metar tu bio, jer je uskladu sa svojim imenom bio oštroga oka i pažlјiv.

„Desno!“ viknu Metar. „Više!“„Ponovo ka meni!“ viknu Vredan.„Polako!“ viknu Metar.„Dobar!“ viknu Vredan.A onda se začu „Dobar!“ i od Metra, pa lјudi na zemlјi popustiše

konopce. Kada se vrengije olabaviše, svi zaklicaše, jer je slemenjačasada išla polovinom čitave crkve. Nije to bila katedrala, ali opet,velika je stvar postići tako nešto na tako omrklom mestu – najvećagrađevina u okolini od stotinu milјa. Sama činjenica da je podignutabila je objava da će doselјenici tu ostati, i da ih ni Francuzi, niŠpanci, ni kavalјeri, ni Jenkiji, pa ni divlјi crvenokošci sa svojimvatrenim strelama – da ih niko neće naterati da odu.

I tako je, naravno, velečasni Trover ušao unutra, kao i svi ostali,da vidi nebo prvi put presečeno slemenjačom ne manje od četrdesetstopa dugačkom – a i to je samo polovina njene ukupne predviđenedužine. Moja crkva, pomisli Trover, a već je lepša od većine onihkoje sam video i u samoj Filadelfiji.

Gore, na klimavoj skeli, Metar je zabijao drveni klin kroz urez nakraju slemenjače i u rupu povrh grede što ju je držala. Naravno,Vredan je to radio na svom kraju. Klinovi će držati gredu na mestusve dok se kosnice ne postave. Kada se to završi, slemenjača će bititoliko snažna da bi mogli da sklone poprečnu gredu, samo da nijepotrebna da sa nje visi svećnjak koji će noću osvetlјavati crkvu.Noću, tako da vitraži blistaju naspram tame. Velečasni Trov je naumu imao baš grandioznu građevinu. Neka njihovi prosti umovi buduzabezeknuti od poštovanja kada je vide, pa neka ih to potakne darazmisle o veličanstvenosti Gospoda Boga.

Tako se on razmišlјao kad, odjednom, Metar uplašeno viknu i svisa užasom videše kako se sredina nosača slemenjače rascepi podudarcima Metrovog malja po drvenom klinu, koji veoma teškuslemenjaču odbaciše šest stopa u vazduh. Greda se ote izVrednovlјevih ruku na drugom kraju i polomi skelu kao grančice. Na

trenutak kao da je lebdela u vazduhu, savršeno ravna, a onda pohrlika zemlјi, kao da ju je sam Bog nagazio.

A velečasni Trover je ni ne gledajući znao da će se neko naćitačno ispod te grede, baš posred nje, kada padne na zemlјu. Znao jeto, jer je bio svestan dečaka, toga kako trči baš u tačno pogrešnompravcu i kako je baš njegov povik „Alvine!“ zaustavio dečaka natačno pogrešnom mestu.

A kada je pogledao, bilo je tačno kao što je znao da će biti –mali Al je stajao i samo gledao istesano drvo koje će ga zalepiti zapod crkve. Ništa drugo neće biti oštećeno – pošto je greda bilaravna, udarac će se rasprostrti preko čitavog poda. Dečak je biopremali da bi makar usporio pad slemenjače. Biće zdroblјen,smrvlјen, a krv će mu se proliti preko belog drveta kojim je crkvenipod bio postavlјen. Nikad neću izvaditi mrlјu, pomisli Trover – bilo jeto ludo, ali čovek ne vlada svojim mislima u trenutku smrti.

Trover ugleda udarac kao da je reč o zasleplјujućem bleskusvetlosti. Začu tresak drveta o drvo. Začu vrištanje. A onda mu sevid razbistri i vide kako slemenjača leži na zemlјi, sa jednim krajemtačno gde bi trebalo, kao i drugim, samo što je po sredini bilapodelјena na dva dela, a između ta dva dela stajao je mali Alvin, licaprebledelog od straha.

Nedirnut. Dečak je bio nedirnut.Trover nije razumeo Nemce ili Šveđane, ali dobro je znao šta to

mrmlјanje oko njega znači. Neka ih, neka bogohule – moram dashvatim šta se to ovde odigralo, pomisli Trover. Priđe dečaku, pa gauhvati za glavu, tražeći povrede. Ni dlaka mu nije falila, ali glava muje na dodir bila topla, veoma topla, kao da je stajao kraj vatre. Aonda Trover kleknu i zagleda se u gredu. Bila je presečena glatko,kao da je drvo tako izraslo, taman toliko široko da potpuno promašidečaka.

Alova majka našla se tu svega tren kasnije, pa zgrabila svogsina, jecajući i brblјajući od olakšanja. Mali Alvin takođe je plakao. AliTrover je razmišlјao o nečemu drugom. Napokon, on je čovek odnauke, a to što je video nije bilo moguće. Naterao je lјude da ponovopremere slemenjaču. Prostirala se duž poda tačno svojomprvobitnom dužinom – istočni kraj je od zapadnog bio udalјen tačno

koliko treba. Samo što je komad širine jednog dečaka jednostavnonestao iz sredine. Izgubio se u trenutnom blesku vatre od kojeg suAlvinova glava i krajevi grede bili vreli kao užareno uglјevlјe, ali ne ioprlјeni ili opečeni.

A onda Metar poče da se dere sa poprečnice, odakle je visiodržeći se rukama, pošto ju je uhvatio nakon što se skela srušila.Radan i Miran popeše se da ga spuste. Velečasni Trover na to nije nipomišlјao. Misli su mu bile potpuno obuzete šestogodišnjimdečakom koji se našao pod padajućom slemenjačom, a greda seslomila i napravila mesta za njega. Kao kad se Crveno morerazdvojilo za Mojsija, sa desne i leve strane.

„Sedmi sin“, promrmlјa Vredan. Dečko je sedeo preko paleslemenjače, odmah iza prekida.

„Molim?“ upita velečasni Trover.„Ništa“, odvrati mladić.„Rekao si: Sedmi sin“, kaza Trover. „Ali, zar nije mali Kalvin

sedmi?“Vredan odmahnu glavom. „Imali smo još jednog brata. Poginuo

je nekoliko minuta nakon što se Al rodio.“ Vredan ponovo odmahnuglavom. „Sedmi sin sedmog sina.“

„Ali, to znači da je đavolјi nakot“, preneraženo izusti Trover.Vredan ga prezrivo pogleda. „Možda u Engleskoj tako mislite, ali

mi ovde takve smatramo iscelitelјima, ili možda vidovnjacima – i tobaš dobrim, šta god da budu.“ A onda se Vredan seti nečega i isceri.„Đavolјi nakot“, ponovi, zlobno uživajući u tim rečima. „Meni to zvučikao histerija.“

Trover besno izjuri iz crkve.Zatekao je gazdaricu Fejt kako sedi na stoličici, čvrsto grli Alvina

Mlađeg, koji joj je sedeo na krilu, i lјulјa ga dok se on i dalјe tresao.Nežno ga je grdila: „Rekla sam ti da ne trčiš kao muva bez glave;stalno smetaš; ne možeš da sediš na jednom mestu; čovek prostoda poludi gledajući gde si...“ A onda vide da Trover stoji ispred nje,na ućuta.

„Ne brinite“, reče mu. „Neću ga ponovo dovoditi.“„Drago mi je, ali zbog njega“, odgovori Trover. „Da sam mislio da

moja crkva mora biti sagrađena po cenu dečijeg života, radije bih

propovedao na livadi dok god sam živ.“Ona se zagleda u njega i shvati da je to mislio svim svojim

srcem. „Niste vi krivi“, reče. „Oduvek je bio nespretan dečak.Preživeo je nezgode koje bi ubile svako obično dete.“

„Voleo bih – da razumem šta se to ovde desilo.“„Oslonac slemenjače je pukao, naravno“, odgovori ona. „Dešava

se to ponekad.“„Mislim – kako to da ga je promašila. Greda se prepolovila pre

no što mu je dodirnula glavu. Voelo bih da mu opipam glavu, akomogu...“

„Nije ni ogreban“, odvrati Fejt.„Znam. Želim da je opipam da vidim...“Ona prevrnu oči i promrmlјa: „Rašlјarenje za mozgovima“, ali

takođe skloni ruke da bi on mogao da opipa dečakovu glavu. Onsada polako i pažlјivo, pokušavajući da shvati mapu njegove lobanje,poče da prstima iščitava grebene i čvoruge, prevoje i depresije. Nijeimao potrebe da konsultuje kakvu knjigu. U knjigama su svejednopisale besmislice. To je veoma brzo shvatio – sve su sadržaleidiotske uopštenosti, kao na primer: „Crvenokošci uvek imajučvorugu odmah iznad uva, što je znak divlјaštva i kanibalizma“, anjihove glave su, naravno, jednako raznovrsne kao kod belih lјudi.Ne, Trover nije verovao tim knjigama – ali naučio je neke stvari olјudima sa izvesnim veštinama, a svima njima bile su zajedničkečvoruge na glavi. Razvio je veštinu razumevanja, mapiranja oblikalјudske lobanje; dok su njegove šake prelazile preko Alove glave,znao je šta je tu otkrio.

Ništa naročito, eto šta. Nijedna crta što se isticala u odnosu nadruge. Prosek. Bio je krajnje prosečan. Toliko prosečan, da bi semogao smatrati pravim školskim primerom normalnosti, samo kad bibilo nekih školskih udžbenika na tu temu, koje vredi čitati.

Kada mu skloni prste sa glave, dečak – koji je pod njegovimšakama prestao da plače – okrenu se na majčinom krilu da gapogleda. „Velečasni Trovere“, reče mu, „ruke su vam toliko hladne dasam se zaledio.“ A onda joj se ote iz krila i otrča, dozivajući jednogod nemačkih dečaka, sa kojim se maločas onako divlјe rvao.

Fejt se prekorno nasmeja. „Vidite koliko brzo zaboravlјaju?“

„A i vi“, kaza joj on.Ona odmahnu glavom. „Ne ja“, odgovori mu. „Ništa ne

zaboravlјam.“„Već ste nasmejani.“„Idem dalјe, velečasni Trovere, prosto idem dalјe. To nije isto što

i zaboravlјanje.“On klimnu.„Pa – recite mi šta ste otkrili“, kaza mu.„Otkrio?“„Opipavajući mu čvoruge. Rašlјareći mozak. Ima li ga uopšte?“„Normalan. Apsolutno normalan. Nema nijedne jedine neobične

stvari u vezi sa njegovom glavom.“Ona promrmlјa: „Ništa neobično?“„Tako je.“„Pa, ako mene pitate, baš vam je to prilično neobično, ako je

čovek dovolјno pametan da primeti.“ Uze stoličicu i ponese je,dozivajući usput Ala i Kalija.

Nakon jednog trenutka provedenog u razmišlјanju, velečasniTrover shvati kako je ona u pravu. Niko nije tako savršeno prosečan.Svi imaju neku crtu koja je izražajnija od ostalih. Nije normalno da Albude toliko uravnotežen. Da ima svaku moguću veštinu koja semože naći na lobanji, i to da sve budu u potpuno jednakoj razmeri.Daleko od toga da je prosečno; ovo dete je izvanredno, mada Trovernije imao predstave kakvog će to uticaja imati na njegov život.Majstor svakog zanata, ali nijednog pošteno? Ili majstor svih zanata?

Bilo to sujeverje ili ne, Trover se zamisli. Sedmi sin sedmogsina; iznenađujući oblik njegove glave; kao i čudo – nije mogao danađe drugi izraz – sa slemenjačom. Obično dete bi danas poginulo.Zakon prirode je tako nalagao. Ali neko ili nešto štiti to dete, pa jezakon prirode nadjačan.

Ljudi su nastavili da rade na krovu čim se stalo sa pričom.Naravno, prvobitna greda bila je neupotreblјiva, pa su njena dva delaizneli napolјe. Nakon onoga što se desilo, nisu imali nikakve namereda je upotrebe za bilo šta drugo. Mesto toga, bacili su se na posao ido sredine popodneva završili drugu gredu, ponovo podigli skelu, pa

je do sumraka čitava slemenjača bila postavlјena. Niko nijespominjao nesreću što se dogodila, bar ne u Troverovom prisutvu. Akada je prošao da potraži rasceplјeni oslonac, nigde nije mogao daga nađe.

✥ 7 ✥Oltar

Alvin Mlađi nije se uplašio kada je video da greda pada, niti seuplašio kada je tresnula na pod sa njegove leve i desne strane. Alikada su svi odrasli počeli da se ponašaju kao da je došao danvaznesenja, da ga grle i šapuću, tada se uplašio. Odrasli su umeli darade neke stvari bez ikakvog razloga.

Kao što tata sedi na podu pored vatre i samo posmatrarasceplјene komade raspolućenog potpornika, one grede što jepopustila pod težinom slemenjače i zbog koje se sve srušilo. Kada jemama pri sebi, niti tata niti ma ko drugi ne sme da u njenu kućuunosi komadine rasceplјenog i prlјavog drveta. Ali mama je danaspoludela baš kao tata, pa kad je on doneo to ogromno iverje, ona sesamo sagla, smotala ćilim i sklonila tati s puta.

Pa, svako ko se tati ne skloni s puta kada mu je taj izraz na licu,toliko je glup da ne treba da živi. Dejvid i Miran imali su sreće; onimogu da odu svojim kućama, na svojoj raskrčenoj zemlјi, gde imnjihove žene spremaju njihovu večeru, i mogu da odluče da li ćepoludeti ili ne. Ostali nisu imali toliko sreće. Pošto su tata i mamapoludeli, morali su i ostali da polude. Nijedna devojčica nije sesvađala ni sa jednom drugom, a sve su pomogle da se spremi večrai bez reči posle počistile. Vredan i Radan izašli su da naseku drva ipomuzu krave a da se nisu ni udarili, a kamoli porvali, što je bilopravo razočarenje za Alvina Mlađeg, budući da se on uvek rvao sagubitnikom, što je bilo najbolјe rvanje do kojeg je mogao da dođe,budući da su oni imali osamnaest godina i bili pravi izazov, za razlikuod dečaka sa kojima se obično mlatio. A Metar je samo sedeo poredvatre, delјući veliku varjaču za mamu i ne dižući pogled – ali i on je,baš kao svi ostali, čekao da se tata prene i izdere na nekog.

Jedina normalna osoba u kući bio je Kalvin – trogodišnjak.Nevolјa je bila u tome što je za njega bilo normalno da se stalnovuče za Alvinom Mlađim, kao mače za mišem. Nikad mu se ne bidovolјno približio da se sa njim igra, ili da ga dodirne, priča, ili učinima šta korisno. Samo je bio tu, uvek na rubu dešavanja, tako da bi

Alvin taman pogledao kada Kalvin skrene pogled, ili krajičkom okavideo kako prolazi kroz vrata, a ponekad bi u mračnoj noći samo čuotiho disanje koje je bilo bliže nego što bi trebalo, a što mu je govoriloda Kalvin ne spava na svom ležaju, već stoji odmah pored Alvinovogkreveta i posmatra ga. To niko nije ni primećivao. Prošlo je više odgodinu dana otkako je Alvin digao ruke od pokušaja da ga natera daprestane sa tim. Ako bi Alvin Mlađi ikada rekao: „Mama, Kali megnjavi“, mama bi mu samo odvratila: „Ale Mlađi, ni reč nije rekao, nijete ni pipnuo, a ako ti se ne sviđa što samo stoji tu, tiho kako se samopoželeti može, pa, baš mi te je žao, jer meni to sasvim odgovara.Volela bih kad bi izvesna druga moja deca naučila da budu jednakomirna.“ Alvin je zaklјučio da nije reč o tome da je Kalvin danasnormalan, već da se ostatak porodice jednostavno uzdigao nanjegov uobičajeni nivo ludila.

Tata je samo gledao i gledao rasceplјeno drvo. Povremeno bi gasastavio kako je bilo. Jednom je veoma tiho upitao: „Metre, jesi lisiguran da si pokupio sve to komade?“

Metar odgovori: „Sve do jednog, tata. Ni da sam metlom čistio,ne bih više sakupio. Ne bih, ni da sam ga polizao kao pas.“

Naravno, mama je slušala. Tata je jednom rekao da, kadaobraća pažnju, mama može da čuje kako veverica prdi u šumi, polamilјe daleko, usred oluje – i to kad devojke zveckaju suđem a momciseku drva. Alvin Mlađi ponekad se pitao da li to znači da se mamarazume u veštičarenje više no što to pokazuje, budući da je jednomviše od sat vremena sedeo u šumi, na manje od tri jarde od veverice,a nije čuo ni da je podrignula.

Bilo kako bilo, noćas je bila baš tu, u kući, tako da je naravnočula kada je tata pitao, i kada je Metar odgovorio, pa budući da jebila jednako luda kao tata, počela je da grdi kao da je Metar upravohulio. „Pazi šta pričaš, mladiću, jer je Gospod Mojsiju na gori rekao:Poštuj oca i majku, da bi dugo živeo na zemlјi koju ti je Gospod, Bogtvoj, podario. Kada se tako brecaš svom ocu, skidaš dane, sedmicepa i godine od svog života, a tvoja duša nije u takvom stanju daželјno iščekuješ ranu posetu sudnici u kojoj ćeš se sresti sa svojimSpasitelјem i čuti ga kako izriče tvoju večnu sudbu!“

Metar se ni izbliza nije brinuo o svojoj večnoj sudbi koliko otome što je mama lјuta na njega. Nije ni pokušao da se pobuni kakonije bio drzak – samo bi budala to pokušala kad je mama već besna.Samo je počeo da ponizno moli za njen oproštaj, a ne treba nispominjati kako je molio da mu tata oprosti i da ga milostivi Bogpomiluje. Kad je prestala da besni na njega, jadni Metar se većnekoliko puta izvinio, tako da je ona naposletku samo počela dagunđa i nastavila da šije.

Onda Metar pogleda Alvina Mlađeg i namignu.„Videla sam to“, reče mama. „Ako ne odeš u pakao, Metar,

pokrenuću peticiju svetom Petru da te tamo pošalјe.“„I sam ću potpisati tu peticiju“, kaza Metar, krotko kao kučence

što se upravo popiškilo na cipelu nekog rmpalije.„Dabome da bi“, odvrati mama, „i to sopstvenom krvlјu, jer ćeš

imati dovolјno otvorenih rana da godinu dana deset pisarasnabdevaš jarkim crvenim mastilom, kad ja završim sa tobom.“

Alvin Mlađi nije mogao da se suzdrži. Nјena grozna pretnjajednostavno mu je bila smešna. Iako je znao da stavlјa glavu u torbu,otvorio je usta da se nasmeje. Znao je da će ga mama mlatnuti poglavi, ako to učini, ili cimnuti za uvo, a možda će i svojim tvrdimmalim stopalom zgaziti njegovu bosu nogu, što je jednom učinilaDejvidu kad joj je kazao da je trebalo da nauči da kaže ne pre no štoje počela da kuva za trinaest gladnih ustiju.

Bilo je to pitanje života i smrti. Bilo je to daleko više zastrašujućeod slemenjače, koja ga – napokon – nije ni udarila, što se ne možereći za mamu. Stoga je progutao taj smeh pre no što mu se oteo, ipreobrazio ga u prvo čega se setio.

„Mama“, kazao je. „Metar ne može da potpisuje nikakve peticijekrvlјu, jer bi već bio mrtav, a mrtvi lјudi ne krvare.“

Mama ga pogleda pravo u oči i polako odgovori: „Krvare kad imja kažem.“

Pa, to je prevršilo čašu. Alvin Mlađi je morao da se naglasnasmeje. A to je potaklo na smeh polovinu devojaka, zbog čega se iMetar nasmejao. Naposletku je i mama počela da se smeje. Svi suse samo smejali i smejali, dok nisu počeli da plaču, pa ih je mamaposlala na spavanje, uklјučujući tu i Alvina Mlađeg.

Od sveg tog uzbuđenja Alvin Mlađi osećao se prilično hrabro, ajoš nije naučio kako bi ponekad trebalo da svu tu ishitrenost drži usebi. Ispalo je da Matilda, koja je imala šesnaest godina i sebesmatrala pravom damom, hoda ispred njega uz stepenište. Svi sumrzeli da budu iza Matilde, jer je koračala tako sitno i damski. Metarje imao običaj da kaže kako bi radije išao za mesecom, jer je brži.Sada je Matildina zadnjica bila odmah ispred lica Ala Mlađeg,lјulјajući se levo-desno, pa se on seti šta je Metar rekao za mesec ipomisli kako je Matildina zadnjica taman okrugla kao mesec, a ondase zapita kako bi bilo dodirnuti mesec i da li bi bio tvrd kao nekitvrdokrilac, ili mek kao puž golać. A kada šestogodišnji dečak, koji seveć oseća hrabro, pomisli tako nešto, ne prođe ni pola sekunde preno što mu se prst dva palca zarije u nežno meso.

Matilda je baš dobro vrištala.Al bi tada možda i dobio batine, samo što su Vredan i Radan bili

odmah iza njega, pa sve to videli i počeli da se smeju tako glasno dase Matilda rasplakala i pobegla, preskačući po dve stepeniceodjednom, nimalo damski. Vredan i Radan poneše Alvina izmeđusebe, tako visoko da mu se malo zavrtelo u glavi, pevajući starupesmu o svetom Đorđu koji ubija aždaju, samo što su pevali osvetom Alvinu – a tamo gde je pesma obično pominjala kako jematora aždaja hilјadu puta proburažena i da se njegov mač nije topiou vatri, promenili su mač u prst, pa se čak i Metar nasmejao.

„To je pogana, pogana pesma“, viknu desetogodišnja Meri, kojaje stražarila ispred sobe starijih devojaka.

„Bolјe batalite tu pesmu“, reče Metar, „pre no što vas mamačuje.“

Alvin Mlađi nikada nije razumeo zašto mama nije volela tupesmu, ali tačno je bilo da je momci nikada nisu pevali kad je ona ublizini. Blizanci prestaše da pevaju i popeše se uz merdevine upotkrovlje. U tom trenutku vrata devojačke sobe širom se otvoriše iMatilda, očiju crvenih od plakanja, proturi glavu kroz njih i viknu:„Zažalićete!“

„Ooh, žao mi je, žao mi je“, piskavo odvrati Radan.Alvin se tek tada seti da će on biti glavna žrtva kad devojke reše

da izravnaju račune. Kalvin je još bio mali, pa je bio bezbedan, a

blizanci su bili stariji i krupniji, a i uvek ih je dvojica. Tako da, kad godse devojke razlјute, Alvin je bio prvi na udaru njihove smrtonosenesrdžbe. Matilda je imala šesnaest godina, Beatris petnaest, Elizabetčetrnaest, En dvanaest, Meri deset, a sve su više volele da gnjaveAlvina, nego ma koju drugu rekreaciju dopuštenu biblijom. Jednomkad je Alvin bio toliko mučen da više nije mogao da izdrži, samo suga Metrove snažne ruke zaustavile da vilom ne počini ubistvo uafektu. Metar je tada primetio da se paklene kazne najverovatnijesastoje od života u istoj kući sa pet žena koje su sve otprilikedvostruko veće od čoveka.

Još od tada, Alvin se pitao koji je to greh počinio pre rođenja, pada zasluži da od samog početka bude napola proklet.

Alvin uđe u sobičak koji je delio sa Kalvinom i samo sede,čekajući da Matilda dođe i ubije ga. Ali ona nije dolazila, pa Alvinshvati kako verovatno čeka da se sveće ugase, kako niko ne bi znaokoja ga je od njegovih sestara zadavila. Samo nebo zna da im jesvima samo tokom protekla dva meseca dao i više no dovolјnorazloga da ga ubiju. Pokušavao je da pogodi da li će ga ugušitiMatildinim jastukom sa guščijim perjem – što bi bilo prvi put da mubude dopušteno da ga dotakne – ili će poginuti od uboda Beatrisinihdragocenih šivaćih makaza kroz srce, kad odjednom shvati da će seunerediti u pantalone ako za otprilike dvadeset pet sekundi ne budeu polјskom klozetu.

Naravno, neko je već bio tamo, pna je Alvin napolјu skakao idrao se čitava tri minuta, ali taj neko i dalјe nije izlazio. Palo mu jenapamet da je verovatno reč o nekoj od devojaka, što bi bionajpakleniji plan koji su do sada smislile, ako je tako; da mu ne dajuu klozet, a znaju da se plaši da po mraku ide u šumu. Bila je toužasna osveta. Ako se uneredi, toliko će ga biti sramota da ćeverovatno morati da promeni ime i pobegne, a to je puno gore odbockanja pozadine. Pobesneo je kao bizon sa zatvorom, koliko jesve to bilo nepošteno.

Naposletku, toliko se razlјutio da je uputio najstrašniju pretnju.„Ako ne izađeš, uradiću to tačno ispred vrata, pa ćeš da ugaziš kadaih otvoriš!“

Čekao je, ali ko god da je bio unutra nije kazao: „Ondaću da tenateram da mi poližeš cipelu“, što je bio uobičajeni odgovor. Al tadashvati da možda osoba u klozetu ipak nije neka od njegovih sestara.Svakako nije reč o nekom od braće. Tako su ostale samo dvemogućnosti, jedna gora od druge. Al je bio toliko lјut na sebe da sepesnicom opaučio po glavi, ali od toga mu nije bilo nimalo bolјe. Tataće ga verovatno zviznuti, ali još gore bi bilo da je unutra mama.Možda bi ga izribala, što je dovolјno gadno, ali ako je baš gadnenaravi, lice će joj poprimiti onaj ledeni izraz i kazaće veoma tiho:„Alvine Mlađi, nadala sam se da će bar jedan od mojih sinova bitirođeni gospodin, ali sada vidim da sam protraćila život“, zbog čegase uvek osećao najbednije moguće, a da ne umre.

Stoga skoro da je osetio olakšanje kada se vrata otvoriše, a izanjih se ukaza tata, koji je još zakopčavao pantalone – i to nimalosrećno. „Je li bezbedno da prođem kroz ova vrata?“ hladno upita.

„Jeste“, odgovori Alvin Mlađi.„Molim?“„Da, gospodine.“„Jesi li siguran? Ovde ima nekih divlјih životinja za koje mislim

da su dovoljno pametne da to urade ispred klozetskih vrata. Odmahda ti kažem da ću, ako ima takvih životinja, postaviti zamku i uloviti jeza zadnjicu. A kada je ujutru pronađem, zašiću joj rupu i pustiti je dase naduje i umre u šumi.“

„Izvini, tata.“Tata odmahnu glavom i pođe ka kući. „Ne znam šta je to sa

tvojim crevima, dete. Jednog trena uopšte ne moraš u klozet, a većsledećeg samo što ne umreš.“

„Pa, bio bih dobro kad bi ti napravio još jedan nužnik“, promrmlјaAl Mlađi. Ali tata ga nije čuo, jer Alvin to zapravo nije rekao sve dokse vrata nisu zatvorila, a tata vratio u kuću; pa ni tada nije to glasnokazao.

Alvin je dugo prao ruke na šmrku, jer se plašio onoga što gačeka u kući. Ali onda, tako sam napolјu u mraku, počeo je da seplaši iz drugog razloga. Svi kažu da beli čovek nikad ne može dačuje kada se crvenokožac šunja kroz šumu, a njegova starija braćazabavlјala su se pričajući Alvinu da ga, svaki put kad je sam napolјu,

naročito noću, crvenokošci gledaju iz šume, igrajući se svojimkremenim sikirama, obuzeti želјom da mu skinu skalp. Al im danjunije verovao, ali noću, ruku hladnih od vode, sav se naježi, napomisli da čak i zna gde je taj crvenokožac. Odmah iza njegovogramena, tamo kod svinjca, šunjajući se tako tiho da svinje nisu nizagroktale, a psi ni zalajali. Kada pronađu Alovo telo, bez kose ikrvavo, biće prekasno. Ma koliko njegove sestre bile gadne – a bilesu gadne – Al je računao da su ipak bolјe nego da skonča odcrvenokoščeve sikire. Skoro da je preleteo razdalјinu od šmrka dokuće, ni ne osvrnuvši se da vidi je li crvenokožac zaista tamo.

Čim se vrata zatvoriše, smesta je zaboravio svoje strahovanjezbog mučalјivog nevidlјivog crvenokošca. U kući je sve bilo tiho, štoje već samo po sebi bilo prilično sumnjivo. Devojke se nikad ne bismirile pre no što bi tata bar triput viknuo na njih. I tako je Alvinhodao uz stepenice, baš oprezno, pazeći na svaki korak, osvrćući setoliko često da mu se vrat ukočio. Kad se naposletku našao u svojojsobi i zatvorio vrata, bio je toliko nervozan da je skoro poželeo daurade šta već nameravaju, na da se sve to završi.

Ali one ništa nisu učinile i ništa nisu učinile. Obišao je sobuosvetlјenu svećom, prevrnuo krevet, zavirio u svaki ćošak, ali nijebilo ničeg. Kalvin je spavao sa palcem u ustima, što je značilo da jeprilično vremena prošlo otkad su bile u sobi, ako su uopšte dolazile.Poče da se pita da li su devojke, makar taj jedan put, rešile da gaostave na miru, ili da svojim prlјavim trikovima napadnu blizance.Život bi mu se potpuno promenio kad bi devojke postale dobre. Kaokad bi ga anđeo izbavio iz pakla.

Skide odeću što je brže mogao, presavi je, pa je složi nastoličicu pored kreveta, da ujutru ne bi bila puna buba. Postigao jeizvestan sporazum sa bubama. Mogu da se uvlače u šta god hoće,ako je na podu, ali ne smeju da se penju u Kalvinov ili Alvinov krevet,niti na njegovu stoličicu. Zauzvrat, Alvin ih nikada nije gazio. Kaorezultat toga, Alvinova soba bila je manje-više utočište za bube u tojkući, ali budući da su se držale primirja, on i Kalvin bili su jedini kojise nikada nisu budili urlajući zbog buba u krevetu.

Skide noćnu košulјu sa klina i navuče je preko glave.

Nešto ga ubode ispod miške. Uzviknu od oštrog bola. Neštodrugo ga ubode u rame. O čemu god da je reč, bilo je svuda unoćnoj košulјi. Dok ju je on strgao sa sebe, i dalјe ga je svudabockalo. Naposletku je skinuo košulјu i nag do gole kože mlataraorukama i šamarao se, pokušavajući da strese sa sebe bube, ili šta jeveć to bilo.

A onda oprezno diže noćnu košulјu sa poda. Koliko je mogao davidi, ništa nije bežalo od nje, a čak i kad ju je protresao i istresao,nijedna buba nije ispala. Ali ispalo je nešto drugo. Zablistalo je natren na svetlosti sveće i jedva čujno zvecnulo kad je palo na pod.

Tek je tada Alvin Mlađi primetio prigušeno kikotanje iz susednesobe. Oh, namestile su mu, i to dobro. Seo je na ivicu kreveta ipočeo da vadi pribadače iz noćne košulјe i zabija u jedan ugaopokrivača. Nikad ne bi pomislio da su dovolјno lude na da rizikuju daizgube makar samo jednu od maminih dragocenih čeličnihpribadača, samo da bi mu vratile. Ali trebalo je da zna. Devojkenikad nisu igrale pošteno, kao dečaci. Kad te dečak obori na zemlјutokom rvanja, ma, ili skoči na tebe, ili sačeka da ustaneš. U obaslučaja ste na istom – ili obojica gore, ili obojica dole. Ali Al je izsopstvenog bolnog iskustva znao da devojčice šutiraju kada si dole iudruže se protiv tebe kad god im se ukaže prilika. Kada se tuku, tukuse kako bi što pre sa time završile. To uopšte nije zabavno.

Baš kao noćas. To uopšte nije poštena kazna; on je nju bocnuoprstom, a one njega napunile pribadačama. Krvario je na nekolikomesta, koliko su ga izbole. A Alvin je računao da Matilda nema nimodricu, mada je sada želeo da ima.

Alvin Mlađi nije bio zloban – ne, nikako. Ali dok je sedeo tu naivici kreveta i vadio pribadače iz svoje noćne košulјe, nije mogao ada ne primeti bube kako idu svojim poslom po podu, i nije mogao ada ne zamisli kako bi bilo kad bi sve te bube slučajno posetileizvesnu sobu punu kikotanja.

I tako je kleknuo na pod, stavivši tu sveću i počeo da šapuće sbubama, baš kao onog dana kada je sa njima sklopio primirje. Počeoje da im priča o lepim zategnutim čaršavima i mekanoj koži pokojima mogu da gmižu, a najviše o Matildinoj satenskoj jastučnici najastuku sa guščjim perjem. Ali njima izgleda nije bilo stalo do toga.

Gladne su, eto šta su, pomisli Alvin. Stalo im je samo do hrane,hrane i straha. I tako je počeo da im priča o hrani, najukusnijoj hrani,kakvu u životu nisu probale. Bube odmah priđoše da slušaju, madase nijedna ne uspentra na njega, što je bilo u potpunosti u skladu saprimirjem. Hrane koliko god hoćete, svuda po toj mekoj ružičastojkoži. A i bezbedno je, ni traga od opasnosti, ništa zbog čega bivalјalo brinuti, samo otiđite tamo i pronađite hranu na toj mekoj,ružičastoj, glatkoj koži.

I naravno, nekoliko buba provuče se ispod Alvinovih vrata, aonda sve više i više njih, da bi se naposletku čitava vojska, kaojedan veliki konjički juriš, zaputila ispod vrata i kroz zid, dok su im setela belasala na svetlosti sveće. Bile su vođene večnom nezasitomglađu i neustrašive, jer im je Al rekao da nema razloga za strah.

Nije prošlo ni deset sekundi pre no što je iz susedne sobe začuovrisak. A kroz jedan minut čitava kuća bila je u takvom metežu da bičovek pomislio da se zapalila. Devojke su vrištale, momci vikali, ačizme tutnjale dok je tata jurio uz stepenište i gazio bube. Al je biosrećan kao kuče kad se upiški.

Naposletku, mir je zavladao u susednoj sobi. Za koji tren, doćiće da pogledaju kako su on i Kalvin, pa je ugasio sveću, zavukao sepod pokrivač i prošaptao bubama da se sakriju. I, dabome, začušese mamini koraci u hodniku ispred vrata. U poslednjem trenutku,Alvin Mlađi se priseti da nije obukao noćnu košulјu. Munjevito izbaciruku iz kreveta, zgrabi košulјu i uvuče je pod pokrivač baš u trenukad se vrata otvoriše. A onda se usredsredio na to da diše lako iravnomerno.

Mama i tata uđoše, noseći sveće. Čuo ih je kako zadižuKalvinove pokrivače, da bi proverili ima li tu buba, pa se uplašio daće zadići i njegov. Baš bi bilo sramota da ga vide kako spava go kaood majke rođen, kao neka životinja. Ali devojčice, koje su znale da jenemoguće da zaspi tako brzo nakon što je proburažen sa tolikopribadača, prirodno su se bojale šta će reći mami i tati, pa se zatopostaraše da ih isteraju iz sobe odmah nakon što su svećom obasjaliAlvinovo lice, da se uvere da spava. Alvin je pazio da mu lice budepotpuno nepokretno – čak ni očnim kapcima nije trzao. Sveća ode, avrata se tiho zatvoriše.

I dalјe je čekao, i dabome, ponovo se otvoriše. Čuo je šlјapkanjebosih nogu po podu. A onda osetio Enin dah i čuo kako mu šapućena uvo: „Ne znamo kako si to uradio, Alvine Mlađi, ali znamo da si tinahuškao one bube na nas.“

Alvin se pretvarao da ništa ne čuje. Čak je malo zahrkao.„Nećeš me prevariti, Alvine Mlađi. Bolјe bi ti bilo da noćas ne

spavaš, jer se nećeš probuditi ako zaspeš, čuješ šta ti kažem?“Tata je ispred sobe upitao: „Gde se En izgubila?“Ovde, tata, preti da će da me ubije, pomisli Alvin. Ali, naravno,

nije to naglas rekao. Svejedno je samo pokušavala da ga uplaši.„Namestićemo da izgleda kao nesrećan slučaj“, reče mu En.

„Oko tebe se stalno dešavaju nekakve nesreće. Niko neće nipomisliti da je reč o ubistvu.“

Alvin poče da joj veruje sve više i više.„Odnećemo ti telo i nagurati ga u klozetsku rupu, pa će svi misliti

da si otišao da se olakšaš i upao unutra.“To bi upalilo, pomisli Alvin. I ličilo je na En da smisli nešto tako

đavolski pametno, budući da je ona baš najbolјe umela da krišomuštine čoveka i bude dobrih deset stopa daleko pre no što taj vrisne.Zato su joj nokti uvek bili tako dugi i oštri. Alvin je i sada osećao kakomu jedan od tih oštrih noktiju klizi niz obraz.

Vrata se šire otvoriše. „En“, šapnu mama, „da si smesta izašla.“Nokat presta da ga grebe. „Samo sam htela da se uverim da je

mali Alvin dobro.“ Nјene bose stope izađoše iz sobe.Uskoro se sva vrata zatvoriše, a on ču kako mamine i tatine

cipele klepeću dok su silazili niz stepenište.Znao je da bi trebalo da bude na smrt uplašen Eninim

pretnjama, ali nije bilo tako. Dobio je bitku. Zamislio je bube kakogmižu po devojkama i počeo da se smeje. Pa, tako neće moći.Morao je da priguši smeh i da pokuša da diše smireno, koliko je tomoguće. Čitavo telo mu se treslo od pokušaja da suzdrži smeh.

Neko je bio u sobi.Ništa nije čuo, a kada je otvorio oči, nikog nije video. Ali znao je

da je neko tu. Nisu ušli na vrata, pa mora da su došli kroz otvoreniprozor. Ma to je glupost, reče Alvin samome sebi, ovde nema ni žive

duše. Ali ipak je nepomično ležao, zaboravivši na smeh, jer jeosećao da neko tu stoji. Ne, ovo je sve samo košmar, dabome; idalјe sam uzbuđen jer sam mislio da me crvenokošci čekaju napolјu,ili možda zbog Enine pretnje, tako nešto. Sve će proći, samo akoležim sklopljenih očiju.

Crnilo iza Alovih očnih kapaka posta ružičasto. Pojavila sesvetlost u sobi. Svetlost jarka kao da je podne. Na celom svetu nemate sveće, ne, čak ni fenjera koji mogu tako jarko da sijaju. Al otvorioči, a sav njegov strah pretvori se u užas, jer sada vide da je onočega se bojao stvarno tu.

U podnožju njegovog kreveta stajao je čovek, blistav kao da jesatkan od sunčeve svetlosti. Svetlost u sobi dopirala je iz njegovekože, sa njegovih grudi – gde mu je košulјa bila razdrlјena – sa lica išaka. A u jednoj od tih šaka bio je nož, oštar čelični nož. Umreću,pomisli Al. Baš kao što mi je En obećala. Samo što nije bilo nikakvihizgleda da su njegove sestre mogle da prizovu tako užasnu prikazu.Taj jarki Blistavi čovek svojevolјno je došao, to je sasvim sigurno, sanamerom da ubije Alvina Mlađeg jer je to svojim gresima zaslužio, ane zato što ga je neko na to nagnao.

A onda, kao da čovekova svetlost probi Alvinovu kožu i uđe unjega, a strah odmah minu. Možda Blistavi čovek ima nož, i moždase ušunjao u sobu a da pri tom nije otvorio vrata, ali nije nameravaoda ozledi Alvina. I tako se Alvin malčice opustio i promeškolјio ukrevetu, tako da je bio u sedećem položaju, oslonivši se o zid, nastao da posmatra Blistavog čoveka, čekajući da vidi šta će to da radi.

Blistavi čovek prinese svoj jarki čelični nož drugom dlanu – izaseče. Alvin vide sjaktavu grimiznu krv kako teče iz rane nanjegovoj ruci, na niz podlakticu, i sa lakta kaplje na pod. Ali nije ničetiri kapi palo pre no što mu se u glavi pojavila vizija. Video je sobusvojih sestara, bila mu je dobro poznata, ali sada je bila drugačija.Kreveti su bili veoma visoki, a njegove sestre divovi, tako da je jasnovideo samo ogromna stopala i noge. A onda shvati da zapravo sobuvidi iz tačke gledišta nekog stvorenjceta. Tačke gledišta jedne bube.U svojoj viziji, on je jurio ispunjen glađu, potpuno neustrašivo,znajući da će biti hrane, samo ako se popne na ta stopala, te noge –hrane koliko god želi. I stoga je žurio, peo se, jurio je, sve vremetragajući. Ali hrane nije bilo, ni trunčice. Ogromne šake odjednom ga

zbaciše, pa se grdno velika senka nadvi nad njega i oseti silovitomrvlјenje, oštru agoniju smrti.

Ne jednom, već mnogo puta, na desetine puta; nada da će bitihrane, poverenje da će sve biti u redu; a onda razočarenje – ništa zajelo, baš ništa – a nakon razočarenja, strah, povrede i smrt. Svakibogovetni život pun poverenja bio je izdan, smrvlјen i zgnječen.

A onda je u svojoj viziji postao onaj što je preživeo, onaj što jepobegao od divovskih cipela što su gazile – i to pod krevete ipukotine u zidovima. Pobegao je iz sobe smrti, ali ne na staro mesto,ne u bezbednu sobu, jer tamo više nije bilo bezbedno. Odatle su lažipoticale. Bilo je to mesto u kojem je boravio izdajnik, lažlјivac, ubicakoji ih je poslao u smrt. Naravno, u toj viziji nije bilo reči. Nije nimoglo biti reči, niti jasnih misli u bubinom mozgu. Ali Al je znao zareči i misli, i bio je daleko više od svake bube svestan šta su to onenaučile. Obećano im je nešto u vezi sa svetom, bile su uverene u to,a onda se ispostavilo da je sve to laž. Da, smrt je strašna, bežite izte sobe; ali u drugoj sobi bilo je nešto gore od smrti – tamo je svetpoludeo; bilo je to mesto u kojem je baš sve moglo da se desi, gdese ničemu nije moglo verovati, gde ništa nije bilo sigurno. Užasnomesto. Najgore mesto.

A onda se vizija okonča. Alvin je samo sedeo, pokrivši očirukama, i očajno ridao. Patile su, ote mu se nemi krik, patile su – i tozbog mene. Ja sam ih izdao. Blistavi čovek došao je da mi topokaže. Naterao sam bube da mi veruju, ali onda sam ih prevario iposlao u smrt. Počinio sam ubistvo.

Ne, ne ubistvo! Ko je još čuo da je gaženje buba ubistvo? Nikona čitavom zemnom šaru ne bi to tako nazvao.

Ali nije bitno šta drugi misle o tome – Al je to znao. Blistavičovek došao je da mu pokaže kako je ubistvo – ubistvo.

A sada je Blistavi čovek nestao. Svetlost je iščilila iz sobe, pakada je Al otvorio oči, u njoj nije bilo nikog sem Kalija, koji je čvrstospavao. Prekasno je i da moli za oproštaj. Osećajući se potpunobedno, Ali Mlađi sklopi oči i otplaka još malo.

Koliko je vremena prošlo? Nekoliko sekundi? Ili je Alvinzadremao pa nije primetio da je prošlo daleko više vremena? Nijebitno koliko – svetlost se vratila. Ponovo mu se ukazala, ne samo

očima, već mu je i srce probola, šapćući mu, smirujući ga. Alvinponovo otvori oči i pogleda Blistavog čoveka pravo u lice, čekajućida progovori. Kada on ništa ne reče, Alvin pomisli da je na njega redi stoga promuca te reči, tako nejake u poređenu sa onim što jeosećao: „Žao mi je. Neću nikad više. Ja...“

Znao je da blebeće; toliko je bio unezveren da nije ni čuo štapriča. Ali svetlost na tren još jače zablista i Alvin oseti pitanje u umu.Pazite, ni reč nije bila izgovorena, ali znao je da Blistavi čovek želida mu kaže zbog čega mu je to žao.

A kad razmisli o tome, Alvin baš i nije bio siguran šta je tu loše.To svakako nije ubijanje samo po sebi – čovek može da umre odgladi ako povremeno ne zakolјe koju svinju, a sigurno nije ubistvo,kada lasica ulovi miša, zar ne?

A onda ga svetlost ponovo dodirnu i ponovo mu se prikazajedna vizija. Ovaj put, to nisu bile bube. Sada je video jednogcrvenokošca, kako kleči pred jelenom i doziva ga da dođe i umre;jelen je došao, razrogačenih očiju i dršćući, kao da je veomauplašen. Znao je da dolazi da umre. Crveni pusti strelu, a ona se zariu košutin bok. Noge joj klecnuše. Pade. A Alvin je znao da u toj vizijiuopšte nema greha, jer su i umiranje i ubijanje samo deo života.Crvenokožac je postupao kako treba, kao i košuta, oboje u skladu sasvojim prirodnim zakonom.

Onda, ako smrt buba nije zlo koje je počinio, šta je onda? Tamoć koju ima? Veština da natera stvari da jednostavno idu tamo gdeon hoće, da ih natera da se slome baš na pravom mestu i da razumekako bi stvari trebalo da budu, pa da im pomogne da takve ipostanu? To je smatrao baš korisnim, dok je pravio i popravlјaostvari koje jedan dečak pravi i popravlјa u selјačkom domaćinstvu.Umeo je da sastavi dva dela slomlјenog držalјa, i to tako da se bezikakvog lepka zauvek spoje. Ili dva komada pokidane kože – nijemorao ni da ih ušiva; a kada bi vezao čvor u uzici ili konopcu – ostaobi vezan. Bila je to ista veština koju je primenio na bube. Naterao ihje da shvate kako bi stvari trebalo da budu, a onda su one učinilekako je želeo. Da li je to bio njegov greh, ta njegova veština?

Blistavi čovek čuo je to pitanje i pre no što ga je uobličio u reči.Opet usledi nalet svetlosti i još jedna vizija. Ovaj put video je sebe

kako šakama pritiska kamen, a kamen mu se istopio pod prstimakao puter, poprimio baš onakav oblik kakav je on želeo, gladak izaokružen, pa se odlomio od planinskog boka i otkotrlјao – savršenalopta, savršena sfera, što je rasla i rasla, sve dok se nije pretvorila učitav svet, oblikovan baš kako su ga njegove ruke načinile, sadrvećem i travom po svom licu i životinjama što su trčale, skakale,letele, plivale, gmizale i kopale na toj kamenoj lopti koju je načinio,iznad nje i u njoj. Ne, nije to bila užasna moć, već veličanstvena,samo kad bi znao kako da je koristi.

Pa, ako nije umiranje i ako nije veština, šta sam onda lošeuradio?

Blistavi čovek ovaj put mu ništa nije pokazao. Alvin ovog putanije video bujicu svetlosti, nije bilo nikakve vizije. Mesto toga,odgovor mu je samo došao, i to ne od Blistavog čoveka, već odsamoga sebe. Jednog trena osećao se kao da je preglup da bi ikadarazumeo sopstvenu rđavost, a onda je već sledećeg trena sve jasnovideo.

Nije bila reč o tome što su bube umrle, niti što ih je naterao nato. Reč je o tome da ih je oterao u smrt samo da bi udovolјio sebi.Rekao im je da je to za njihovo dobro, ali nije bilo tako – to je koristilosamo Alvinu. Nanošenje zla svojim sestrama, više nego nanošenjezla bubama, i to samo da bi mogao da leži u krevetu i trese se odsmeha jer je izravnao račune – dabome, Blistavi čovek je čuo misliskrivene u Alvinovom srcu, a Al Mlađi vide kako vatra suknu iznjegovog blistavog oka i zari mu se u srce. Pogodio je. U pravu je.

I tako Alvin baš tada i baš tu, na licu mesta, izreče najozbilјnijeobećanje u čitavom svom životu. Imao je veštinu, i koristiće je, alipostojala su pravila za takve stvari, pravila koja će poštovati makarga to ubilo. „Nikada je više neću iskoristiti za sebe“, kaza Alvin Mlađi.A kada izgovori te reči, oseti kao da mu je srce u plamenu, koliko jeizgaralo u njemu.

Blistavi čovek ponovo nestade.Alvin leže, skliznuvši pod ćebe, iscrplјen od plakanja, iznuren od

olakšanja. Učinio je lošu stvar, dabome. Ali sve dok održava zavetkoji je upravo dao, sve dok svoju veštinu koristi da pomaže drugimlјudima, a nikada sebi, biće dobar dečak i neće morati da se stidi.

Uhvatila ga je vrtoglavica kao da je upravo prezdravio posle groznice– a i bilo je otprilike tako. Bio je izlečen od rđavosti što je rasla unjemu kao neka boleština. Setio se kako se smejao odmah nakonšto je izazvao smrt zarad sopstvenog zadovolјstva, i posramio se, alita sramota bila je umerena, bila je umekšana, jer je znao da se tonikada više neće ponoviti.

Dok je tako ležao, Alvin ponovo oseti da je u sobi svetlije. Alisvetlost ovaj put nije dolazila iz jednog izvora. Ne iz Blistavogčoveka. Ovaj put, kad je otvorio oči, shvatio je da je on sam izvor tesvetlosti. Šake su mu blistale, lice mora da mu je sijalo kao kodBlistavog čoveka. On sa sebe zbaci pokrivače i vide da mu čitavotelo sjaji svetlošću tako zasleplјujućom da je jedva mogao da sepogleda, samo što takođe nije mogao da podnese da gleda bilo gdedrugde. Zar sam ovo ja? pomisli.

Ne, ne ja. Blistam ovako jer i ja moram nešto da uradim. Baškao što je Blistavi čovek učinio nešto za mene. I ja moram nešto dauradim. Ali za koga bi to trebalo da učinim?

A onda mu se ponovo ukaza Blistavi čovek, ponovo vidlјiv upodnožju kreveta, samo što više nije blistao. Sada Alvin shvati dazna tog čoveka. Bio je to Lola-Vosiki, onaj jednooki viski-crvenokožac, koji se pre nekoliko dana krstio. I dalјe je na sebi nosioodeću belih lјudi koju su mu dali kada je postao hrišćanin. Pošto gaje sada svetlost ispunila, Alvin je video jasnije no ikada pre. Video jeda tog jadnog crvenog čoveka nije otrovalo piće, niti ga je obogalјiloto što je izgubio jedno oko. Reč je bila o nečemu mnogo mračnijem,nečemu što je kao buđ raslo u njegovoj glavi.

Crvenokožac načini tri koraka i kleknu pored kreveta, a lice muje bilo samo malčice udalјeno od Alvinovih očiju. Šta hoćeš odmene? Šta treba da uradim?

Čovek prvi put otvori oči i progovori. „Učini da sve bude celo“,kaza. Jedan tren kasnije, Al Mlađi shvati da je to bilo rečeno jezikomcrvenokožaca. Šau-ni, priseti se onoga što su odrasli pričali nakrštenju. Ali Al je to razumeo jednako jasno kao da je čist engleski.Učini sve celim.

Pa, to je Alova veština, zar ne? Popravlјanje stvari, teranje stvarida idu kuda bi trebalo. Nevolјa je bila u tome što ni upola nije

razumeo kako to radi, a svakako nije imao predstave da popravinešto što je živo.

Možda, pomisli, ni ne mora da razume. Možda samo mora dadela. I tako diže ruku, ispruži je što je pažlјivije Morao, na dodirnuobraz Lole-Vosikija, odmah ispod povređenog oka. Ne, nije tako,pomeri prst sve dok nije dodirnuo mlitav kapak gde je drugo okotrebalo da bude. Da, pomisli. Budi ceo.

Vazduh zapucketa. Varnice sevnuše. Al preneraženo uzdahnu iotrže ruku.

Sva svetlost nestala je iz sobe. Samo je mesečina dopirala krozprozor. Nije ostala ni trunčica sjaja. Bilo je kao da se upravoprobudio iz sna, najčvršćeg sna u životu.

Bilo je potrebno neko vreme da se Alvinove oči prilagode mraku.Nije to bio san – ne, nikako. Jer eto crvenokošca, koji je ranije bioBlistavi čovek. Nemoguće da sanjaš kada ti crveni čovek kleči poredkreveta, roneći suze iz onog jednog zdravog oka, a drugo oko, gde siga upravo dodirnuo...

Taj kapak i dalјe je bio labav i visio nad prazninom. Oko nije biloiscelјeno. „Nije uspelo“, prošapta Alvin. „Žao mi je.“

Bilo je baš sramno što ga je Blistavi čovek spasao od užasnerđavosti, a on ništa nije učinio njemu zauzvrat. Ali crvenokožac ga nirečju nije prekorio. Mesto toga je obema snažnim šakama uhvatioAlvina za naga ramena i primakao ga bliže sebi, pa ga čvrsto isnažno polјubio u čelo, kao otac sina, kao da su braća, kao da suistinski prijatelјi i to dan pre no što će poginuti. Taj polјubac i sve štoje sadržao – nadu, oproštaj, lјubav – to ne smem nikad dazaboravim, nemo kaza Alvin.

Lola-Vosiki skoči na noge. Bio je spretan kao dečak, a neteturava pijanica. Promenjen, bio je promenjen, a Alvinu padenapamet da je možda ipak nešto izlečio, nešto ispravio, nešto dublјeod očiju. Možda ga je izlečio od žudnje za viskijem.

Ali ako je tako, Al je znao da nije to on učinio, već svetlost što jeneko vreme bila u njemu. Ona vatra što ga je zagrejala, a ne peče.

Crveni čovek pojuri do prozora, preskoči prozorsku dasku, natren se zadrža rukama, pa nestade. Alvin nije ni čuo kad su mustope dotakle zemlјu napolјu, koliko je bio tih. Kao mačke u ambaru.

Koliko li je vremena prošlo? Sati i sati? Da li će uskoro zora? Ilije prošlo svega nekoliko sekundi, otkad mu je En prošaptala ono nauvo, a porodica zaspala?

Nije preterano ni bitno. Alvin nije mogao da spava – ne sada, nekada se sve to izdešavalo. Zašto ga je taj crvenokožac posetio? Štaje sve to značilo, ta svetlost što je ispunila Lolu-Vosikija, pa onda injega? Nije mogao da samo leži u krevetu, ispunjen čuđenjem. I takoje ustao, uvukao se u noćnu košulјu što je brže mogao i iskrao sekroz vrata.

Kada se našao u hodniku, čuo je priču iz prizemlјa. Mama i tatajoš su bili budni. Isprva je želeo da otrči dole i da im ispriča šta muse sve desilo. Ali onda im je čuo glasove. Bili su besni, uplašeni,skroz uznemireni. Nije to dobar trenutak da ih prekida pričom onekakvom snu. Iako je Alvin znao da to nije san, već stvarnost, oniće to smatrati snom. A sad, kad mu se malo razbistrilo u glavi,shvatio je da zapravo ne sme ništa da im kaže. Šta, da je poslaobube sestrama u sobu? Pribadače, bockanje, pretnje? Sve bi toisplivalo na površinu, iako je Alvinu izgledalo kao da su otad prošlimeseci, na i godine. Ništa od svega toga sada nije bilo bitno, upoređenju sa zavetom koji je dao i budućnosti za koju je mislio da gačeka – ali biće bitno mami i tati.

I zato se na vrhovima prstiju otšunjao niz hodnik i niz stepenište,prišavši taman dovolјno blizu da lepo čuje, i taman dovolјno dalekoda bude iza ugla i van vidnog polјa.

Nakon svega nekoliko minuta, zaboravio je na to da bi trebaloda im bude van vidnog polјa. Lagano se spustio još niže, sve doknije mogao da lepo vidi veliku sobu. Tata je sedeo na podu, okružendrvetom. Al Mlađi se iznenadio što tata još to radi, čak i nakon što sepopeo gore da ubija bube, čak i nakon što je prošlo toliko vremena.Sada je bio presamićen, lica zaklonjenog šakama. Mama kleknuispred njega, tako da su između njih bile najveće komadine drveta.

„Živ je, Alvine“, kaza mama. „Ne treba ni da se misliš oostalom.“

Tata diže glavu i pogleda je. „Voda je ukapala u drvo, zaledila sei raskravila davno pre no što smo ga i sasekli. A ispalo je da smodrvo oborili baš tako da se to nije videlo na površini. Ali iznutra je bilo

rasceplјeno na troje; samo je čekalo težinu slјemenjače. Voda je toučinila.“

„Voda“, reče mama, sa prezirom u glasu.„Ovo je četrnaesti put da je voda pokušala da ga ubije.“„Deca uvek upadaju u nevolјe.“„Kao onaj put kad si se okliznula po mokrom podu dok si ga

držala. Kao onaj put kad je Dejvid oborio kazan klјučale vode... kaoona tri puta kada se izgubio, pa smo ga pronašli na rečnoj obali. Kaokad je prošle zime led pukao na reci...“

„Misliš da je on prvo dete koje je upalo u vodu?“„Otrovnu vodu zbog koje je povraćao krv. Onaj blatom prekriveni

bizon koji ga je jurio po onoj livadi...“„Pokriven blatom. Svi znaju da se bizoni kaškaju kao svinje. To

nikakve veze nema sa vodom.“Tata snažno udari rukom o pod. To odzvoni kroz kuću kao

puščani hitac. Mama se trže, i naravno pogleda ka stepeništu, gdedeca spavaju. Alvin Mlađi brzo se povuče uz stepenište i sačeka damu naredi da se vrati u krevet. Ali mora da ga nije videla, jer ništanije vikala, a niko nije pošao za njim.

Kada se na vrhovima prstiju ponovo primakao, oni su se i dalјesvađali, samo malo tiše.

Tata je šaputao, ali plamenog pogleda: „Ako misliš da ovo nemaveze sa vodom, onda si ti ta koja je luda.“

Mama je sada bila sva ledena. Alvin Mlađi dobro je znao taj njenpogled – mama nije umela da se razlјuti više od toga. Tada nemašamara, niti grdnje. Samo hladnoće i tišine, tako da svako dete kojeod nje zasluži takvo ponašanje nedugo potom počne da priželјkujesmrt i paklene muke, jer je tamo barem toplo.

Ali sa tatom nije ćutala, već joj je glas bio užasno hladan. „I samSpasitelј pio je vode sa samarićanskog bunara.“

„Nešto se ne sećam da je Isus upao u taj bunar“, odvrati tata.Alvin Mlađi priseti se kada se držao za vedro, koje je hrlilo u

tamu, sve dok se konopac privezan za čekrk i vedro ne zaustavišetik iznad vode, u kojoj bi se zacelo udavio. Rekli su mu da nije imaoni dve godine kada se to dogodilo, ali ponekad bi svejedno sanjao o

kamenju od kojeg je bunar bio ozidan, sve mračnijem i mračnijemkako je on padao. Bunar je u njegovim snovima bio deset milјadubok, a padao je čitavu večnost pre no što bi se probudio.

„Razmisli onda o ovome, Alvine Mlinaru, budući da misliš kakose razumeš u sveto pismo.“

Tata poče da se buni kako to uopšte ne misli.„Sam đavo rekao je Gospodu u pustinji da će ga anđeli uzneti

makar samo da ne bi povredio nogu na kamenju.“„Ne znam kakve to veze ima sa vodom...“„Ako sam se za tebe udala zbog tvoje pameti, očigledno da su

me grdno prevarili.“Tata pocrvene. „Nemoj da me zoveš prostodušnim, Fejt. Znam

šta znam, i...“„On ima anđela čuvara, Alvine Mlinaru. Ima nekoga ko pazi na

njega.“„Ti i tvoje sveto pismo. Ti i tvoji anđeli.“„Onda mi ti reci kako to da je doživeo četrnaest nesreća, a da

nema ni ogrebotinu. Koliko je drugih dečaka dočekalo šestu godinuživota, a da se nije povredilo?“

Tatino lice tada je nekako čudno izgledalo, pomalo zategnuto,kao da mu je teško da uošte i priča. „Kažem ti da nešto želi da gaubije. Znam.“

„Ne znaš ti da je tako.“Tata je sada još sporije pričao, cedeći reči kroz zube, kao da je

svaka bolna. „Znam.“Toliko je teško pričao, da ga je mama prosto nadglasala. „Ako

postoji neki đavolski plan da bude ubijen – a ne mislim tako, Alvine –onda postoji još snažnija nebeska namera da bude sačuvan.“

A onda, odjednom, tata uopšte nije imao muke da priča.Jednostavno je odustao od toga da izrekne onu tešku stvar, a AlvinMlađi se oseti izneverenim, kao kad se neko u rvanju preda pre nošto ga bace na zemlјu. Ali znao je, istog trena kad je na to pomislio,da njegov tata ne bi tek tako odustao da ga neka užasna sila nesprečava da govori. Tata je bio jak čovek, a ne kukavica. A videvšitatu tako poraženog, na, dečak se uplašio. Mali Alvin je znao da

mama i tata o njemu pričaju, a iako nije razumeo ni pola toga što surekli, znao je da tata tvrdi kako neko želi da ubije Alvina Mlađeg. Kadje pokušao da kaže šta mu je pravi dokaz, da objasni zbog čega jesiguran, nešto ga je ućutkalo.

Alvin Mlađi je bio potpuno siguran da je to što je ućutkalo tatusušta suprotnost od one blistave svetlosti što je noćas ispunila njegai Blistavog čoveka. Ima nešto što želi da Alvin bude snažan i dobar.A nešto drugo želi da Alvin bude mrtav. Šta god da je ta dobra stvar,može da donosi vizije i mogla je da mu pokaže njegov užasni greh,pa da ga nauči kako da ga zauvek ukloni. Ali ta loša stvar, imala jemoć da ućutka tatu, da porazi najjačeg i najsnažnijeg čoveka zakojeg je Al Mlađi ikada čuo. A to ga je plašilo.

Kada tata nastavi da izlaže svoje argumente, sedmi sin je znaoda se ne služi dokazom na koji je računao. „Ne đavoli, ne anđeli“,kaza tata, „već elementi vaselјene. Zar ne vidiš da je on zločin protivprirode? Ti i ja ne možemo ni da pretpostavimo kolika je to sila unjemu. Tolika moć da jedan deo same prirode to ne može dapodnese – toliko moći da se čuva i kad ne zna da to čini.“

„Ako ima toliko moći u sedmom sinu sedmog sina, gde je tvojamoć, Alvine Mlinaru? Ti si sedmi sin – to je, navodno, nešto – ali jane vidim da si vidovnjak ili...“

„Ne znaš ti šta ja radim...“„Znam šta ne radiš. Znam da ne veruješ...“„Verujem u sve što je istina...“„Ja znam da su svi ostali muškarci na livadi i grade onu lepu

crkvu, samo ti nisi...“„Onaj propovednik je budala...“„Zar nekad ne pomisliš da Bog koristi tvog dragocenog sedmog

sina kako bi pokušao da te probudi i pozove na pokajanje?“„Oh, zar u takvog blagog Boga veruješ? Boga koji pokušava da

ubije male dečake, kako bi njihove tate otišle na sastanak?“„Gospod je spasao našeg sina, da bi tebi pokazao svoju lјubav i

samilost...“„Ljubav i samilost što su pustile da moj Vigor umre...“„Ali jednog dana, strplјenje će ga izdati...“

„A onda će mi ubiti još jednog sina.“Ona ga ošamari. Alvin Mlađi je to video sopstvenim očima. I to

nije bilo ovlaš, kao kad su joj sinovi bezobrazni, ili lenčare. Bio je tošamar koji odvali celo lice, pa se Alvin munjevito sklјoka na pod isakri.

„Reći ću ti sledeće, Alvine Mlinaru.“ Glas joj je bio toliko hladanda je goreo. „Ako se ta crkva završi, a u njoj nema ni traga tvojihruku, ti ćeš prestati da budeš moj muž, a ja ću prestati da budemtvoja žena.“

Ako je još reči izrečeno, Alvin Mlađi nije ih čuo. Bio je u krevetu,tresući se što je tako užasna misao mogla biti i zamišlјena, a kamolinaglas izgovorena. Te noći je toliko puta bio prestravlјen; bojao sebola, bojao se smrti kada mu je En šapnula na uvo da će ga ubiti, anajviše se uplašio kada mu se Blistavi čovek ukazao i prozvao gazbog greha. Ali ovo je nešto drugo. Ovo je kraj čitave vaselјene, krajjedine sigurne stvari – čuti mamu kako priča da više neće biti satatom. Ležao je tako u svom krevetu, a svakakve misli letele su mukroz glavu tako brzo da nijednu nije mogao da zadrži, pa munaposletku u svoj toj zbrci nije preostalo ništa drugo no da zaspi.

Kada se ujutru probudio, pomislio je da je sve to možda bilosamo san – moralo je biti. Ali u podnožju njegovog kreveta bilo jenovih mrlјa, tamo gde je kapnula krv Blistavogčoveka, tako da to nijebio san. A nije sanjao ni svađu svojih roditelјa. Tata ga je nakondoručka zaustavio i kazao mu: „Ale, danas ćeš ostati ovde, samnom.“

Po izrazu maminog lica jasno je video da i danas važi ono što jesinoć rečeno.

„Hoću da pomognem na crkvi“, odgovori Alvin Mlađi. „Ne bojimse nikakvih greda.“

„Danas ćeš ostati sa mnom. Pomoći ćeš mi da nešto napravim.“Tata proguta plјuvačku, pa se nekako zaustavi da ne pogleda mamu.„Toj crkvi će trebati oltar, na računam da nas dvojica možemo danapravimo jedan baš lep, koji će biti unet u tu crkvu čim se podignuzidovi i krov.“ Tata pogleda mamu i nasmeši se tako da AlvinaMlađeg prođoše žmarci niz kičmu. „Misliš da će se onom popudopasti?“

Mama je bila iznenađena, i to očigledno. Ali ona nije bila takavčovek da odustane od rvanja samo zato što ju je onaj drugi jednombacio, Alvin je za toliko znao. „Šta dete može da pomogne?“ upitaona. „Nije stolar.“

„Ima oko za taj posao“, odgovori tata. „Ako može da šije kožu,mogao bi da stavi krstove na oltar. Da ga ulepša.“

„Metar bolјe delјe“, odvrati mama.„Onda ću mu reći da progori krstove.“ Tata položi ruku na glavu

Alvina Mlađeg. „Makar čitav dan sedeo ovde i čitao bibliju, ovo deteneće ići u tu crkvu sve dok ne bude završena.“

Tatin glas bio je dovolјno tvrd da te reči ureže u kamenu. Mamapogleda Alvina Mlađeg, na Alvina Starijeg. Naposletku se okrenu ipoče da puni kotarice večerom za one koji idu u crkvu.

Alvin Mlađi izađe napolјe i ode tamo gde je Metar uprezaokonje, a Vredan i Radan tovarili na kola krovne ploče za crkvu.

„Hoćeš li da ponovo budeš u crkvi?“ upita Radan.„Možemo da bacamo brvna na tebe, a ti da ih cepaš glavom“,

kaza Vredan.„Ne idem“, odgovori Alvin Mlađi.Vredan i Radan zgledaše se, sa potpuno istim izrazima na

licima.„Pa, baš šteta“, kaza Metar. „Ali kad mama i tata zahladne, u

čitavoj Vobiškoj dolini divlјa mećava.“ Onda namignu Alvinu Mlađem,baš kao sinoć, kad ga je to uvalilo u onoliku nevolјu.

Zbog tog miga Alvin zaklјuči kako bi Metru mogao da postavijedno pitanje koje obično nikad ne bi tek tako izgovorio. Priđe mubliže, da ga drugi ne čuju. Metar shvati šta Alvin hoće, pa čučnupored točka da čuje šta to ima da kaže.

„Metre, ako mama veruje u Boga a tata ne veruje, kako da znamko je od njih dvoje u pravu?“

„Mislim da tata veruje u Boga“, odgovori Metar.„Ali šta ako ne veruje. To te pitam. Šta da radim kada mama

kaže jedno, a tata kaže drugo?“Metar poče da mu daje nekakav laki odgovor, pa stade – Alvin

mu na licu vide kako se rešio da mu kaže nešto ozbilјno. Nešto

istinito, mesto nečeg lakog. „Ale, moram da ti kažem, želeo bih i ja toda znam. Ponekad mislim da niko ništa ne zna.“

„Tata kaže da znaš ono što vidiš očima. Mama kaže da znašono što osećaš u srcu.“

„A šta ti kažeš?“„Otkud ja znam, Metre? Imam samo šest godina.“„Ja imam dvadeset dve, Alvine. Odrastao sam čovek, pa opet

ne znam. Računam da ni mama ni tata ne znaju.“„Pa, ako ne znaju, kako to da se onda toliko nalјute oko toga?“„Oh, tako ti je kad si u braku. Stalno se svađaš, ali nikad se ne

svađaš oko onoga za šta misliš.“„A oko čega se zaista svađaju?“Alvin ovaj put vide da se dešava potpuno suprotno. Metar je

pomislio da mu kaže istinu, ali je promenio mišlјenje. Ustao je ipromrsio Alvinu kosu. To je Alvinu Mlađem bio siguran znak da seodrasla osoba sprema da ga slaže, kao što stalno lažu decu, kao dadeca nisu dovolјno pouzdana da im se kaže istina. „Oh, računam dase svađaju samo da bi slušali sebe.“

Alvin je uglavnom samo slušao odrasle kako lažu, a da ništaoko toga ne bi rekao, ali ovaj put reč je bila o Metru, a naročito nijevoleo da ga Metar laže.

„Koliko ću morati da napunim godina pre no što mi kažešistinu?“ upita Alvin.

Metrove oči na tren besno blesnuše – niko ne voli da ga zovulažovom – pa se isceri, a pogled mu se ispuni razumevanjem.„Dovolјno da i sam pretpostaviš šta je odgovor“, reče, „ali i da budešdovolјno mlad da ti koristi.“

„A kada će to biti?“ Alvin htede da čuje. „Hoću da mi sada pričašistinu, i to stalno.“

Metar ponovo čučnu. „Ne mogu stalno, Ale, jer je ponekadjednostavno preteško. Ponekad bih morao da objašnjavam stvarikoje jednostavno ne znam kako da objasnim. Ponekad ima nekihstvari koje moraš sam da shvatiš – i to kroz život.“

Alvin je bio besan i znao je da mu se to videlo na licu.

„Nemoj da se toliko lјutiš na mene, braco. Neke stvari ne moguda ti kažem jer ih ni sam ne znam, a to nije laganje. Ali na ovomožeš da računaš: Ako mogu da ti kažem, reći ću ti, a ako ne mogu,i to ću ti reći i neću se pretvarati.“

To je bila najpoštenija stvar koju mu je odrasla osoba ikadarekla, pa se Alvinove oči ispuniše suzama. „Da si održao toobećanje, Metre.“

„Održaću ga ili umreti – na to možeš da računaš.“„Samo da znaš, neću da zaboravim.“ Alvin se seti zaveta kojeg

je sinoć dao Blistavom čoveku. „I ja znam kako da držim obećanje.“Metar se nasmeja, pa privuče Alvina i zagrli ga. „Isti si kao

mama“, reče. „Nimalo ne popuštaš.“„Ništa ja tu ne mogu“, odgovori Alvin. „Ako počnem da ti

verujem, kako ću znati kada da prestanem?“„Nikad nemoj da prestaneš“, odgovori mu Metar.Otprilike u to vreme Miran dojaha na svojoj staroj kobili, a mama

izađe sa kotaricama sa večerom, pa odoše svi koji su hteli da idu.Tata odvede Alvina Mlađeg do ambara i Alvin je za tili čas pomagaoda se daske uklapaju, a njegove su pasovale jednako dobro kaotatine. Istini za volјu, još i bolјe, jer je Al za to mogao da koristi svojuveštinu, zar ne? Taj oltar bio je namenjen svima, pa je stoga mogaoda natera drvo da tako ulegne da se više nikad ne rastavi – ni naspojevima, ni drugde. Alvin čak pomisli da i tatine spojeve takoučvrsti, ali kada pokuša, vide da je i tata u tome bio pomalo vešt.Drvo se nije kao kod Alvina spajalo u jedan neprekinuti komad – alibaš se dobro uklapalo, jašta, pa nije bilo potrebe da se meša.

Tata nije puno pričao. Nije ni morao. Obojica su znali da je AlvinMlađi vešt u tome da čvrsto sastavi stvari, baš kao njegov tata. Domraka je čitav oltar bio sastavlјen i ofarban. Ostavili su ga da se suši,a dok su hodali ka kući tata je Alvina čvrsto držao za rame. Hodali suzajedno uigrano i lako kao da su obojica delovi istog tela, kao da jetatina ruka izrasla iz Alvinovog vrata. Alvin je osećao puls u tatinimprstima, a kucao je tačno u ritmu sa krvlјu u njegovom grlu.

Kada su ušli u kuću, mama je radila pored vatre. Okrenula se ipogledala ih. „Kakav je?“ upita.

„To je najglatkija kutija koju sam ja ikada video“, odgovori AlvinMlađi.

„Danas u crkvi nije bilo nijednog nesrećnog slučaja“, rečemama.

„I ovde je sve dobro išlo“, odvrati tata.Alvin Mlađi ni za živu glavu nije mogao da kaže kako to da su

mu mamine reči zvučale kao: „Nikud ja ne idem“, a tatine kao:„Ostani sa mnom zauvek.“ Ali znao je da nije lud što tako misli, jer jebaš u tom trenu Metar digao pogled sa mesta na kojem je ležaoispred vatre i namignuo tako da ga je samo Alvin Mlađi video.

✥ 8 ✥Posetilac

Velečasni Trover sebi je dopušta svega nekoliko poroka, ali jedan odnjih bio je da petkom kasno ruča sa Tkačima. Bolјe je bilo reći da jeto večera, budući da su Tkači bili prodavci i zanatlije, pa su u podnesamo malo jeli s nogu. Trover je dolazio svakog petka ne toliko zbogkoličine hrane, koliko zbog njene kakvoće. Pričalo se da Elenor Tkačmože da od starog panja napravi zečji paprikaš. A nije bilo ni samozbog hrane, jer je Oklop Gospodnji Tkač išao u crkvu i razumeo se ubibliju, pa je razgovor sa njim bio na višoj ravni. Naravno, ne takouzvišen kao sa visokoobrazovanim crkvenim velikodostojnikom, alinajbolјi mogući u toj neznabožačkoj divlјini.

Obedovali su u sobi iza radnje Tkačevih, koja je bila delomkuhinja, delom radionica a delom biblioteka. Elenor bi povremenopromešala sadržaj lonca, a miris kuvane divlјači i pečenog hlebamešao se sa mirisima što su dopirali iz šupe u kojoj su pravili sapun iloja od kojeg su upravo tu pravili sveće. „Oh, bavimo se svačim“,rekao mu je Oklop prvi put kada je velečasni Trover došao u posetu.„Pravimo stvari koje svaki ovdašnji farmer može sam da napravi – alimi to radimo bolјe, pa tako uštede sate posla ako te stvarijednostavno kupe od nas, pa tako dobijaju vreme koje mogu daiskoriste da krče, oru i seju još zemlјe.“

Sama radnja bila je od poda do tavanice puna polica, a policepune robe što je kolima stigla sa istoka – pamučnom tkaninom saparnih razboja Irakvi, kalajnim posuđem i gvozdenim loncima ipećima iz pensilvanijskih i saskvaenskih kovačnica, finom grnčarijomi vitrinicama i kutijama novoengleskih stolara, pa čak i sa nekolikodragocenih vrećica začina, dopremlјenog sa Orijenta u NoviAmsterdam. Oklop Tkač jednom je priznao kako je potrošio svusvoju životnu ušteđevinu da kupi robu, a nije bilo sigurno da ćeprosperirati u tako slabo nastanjenom kraju. Ali velečasni Troverprimetio je stalnu reku kola koja su dolazila iz donjeg Vobiša i nizTipikanu, na čak i nekoliko sa zapada, od Bučne reke.

Sad, dok su čekali da Elenor kaže da je paprikaš gotov,velečasni Trover postavi mu pitanje koje ga je već duže vremenamučilo.

„Video sam šta odnose odavde“, kaza velečasni Trover, „a nemogu ni da pretpostavim čime vas plaćaju. Ovde niko ne zarađujegotovinu, a nema ni neke robe koja bi se prodala na istoku.“

„Plaćaju salom i ćumurom, jasenovinom i drvnom građom, anaravno i hranom za Elenor i mene – i ko god da dođe.“ Samobudala ne bi primetila da se Elenor toliko udeblјala da je na pola putado porođaja. „Ali uglavnom“, nastavi Oklop, „uzimaju na recku.“

„Recku! Farmeri čiji će skalpovi naredne zime najverovatnije uFort Detroitu biti tramplјeni za muskete ili piće?“

„Više se priča o skalpiranju nego što ga ima“, odvrati Oklop.„Ovdašnji crvenokošci nisu glupi. Znaju za Irakve i kako oni sede uKongresu u Filadelfiji zajedno sa belim lјudima, i kako imajumuskete, konje, farme, polјa i gradove, baš kao u Pensilvaniji,Saskvaeni ili Novom Oranžu. Znaju za narod Čeriki sa Apalača ikako oni obrađuju zemlјu i bore se uz bele pobunjenike TomaDžefersona da svoju zemlјu sačuvaju nezavisnom od kralјa ikavalјera.“

„A možda su primetili i neprestani niz splavova što se spuštajuniz Hajo i kola što idu na zapad, a i to da se drveće obara, a brvnaredižu.“

„Računam da ste napola upravu, velečasni“, odgovori Oklop.„Računam da bi crvenokošci mogli i ovako i onako. Mogli bi dapokušaju da nas ubiju ili da se skrase i žive među nama. Život sanama ne bi baš bio lak za njih – nisu navikli na život u gradovima,što je za bele lјude najprirodniji način života. Ali borba protiv nas bilabi gora po njih, jer će onda biti pobijeni. Možda misle da će ubistvonekoliko belaca ostale preplašiti, pa da neće da dolaze. Ali ne znajuoni kako je u Evropi, kako će san o posedovanju zemlјe nateratilјude da pređu pet hilјada milјa i rade napornije no ikada u životu,zakopaju decu koja bi inače preživela i da rizikuju da im tomihokrascopa glavu jer je bolјe biti svoj čovek, nego služiti tamo nekoggospodara. Izuzev Gospoda Boga.“

„A tako je i sa vama?“ upita Trover. „Sve ste rizikovali, zbogzemlјe?“

Oklop pogleda evoju ženu Elenor i nasmeši se. Ona mu se nijenasmešila u odgovor, primeti Trover, ali takođe je primetio da su jojoči prelepe i duboke, kao da zna tajne koje su je učiniledostojanstvenom, iako je vesela u srcu.

„Ne zbog zemlјe, kao što je farmeri žele. Da vam kažem, nisamvam ja farmer“, odgovori Oklop. „Ima i drugih načina da se posedujezemlјa. Vidite, veličasni Trovere, dajem im recku jer verujem u ovudržavu. Kada dolaze da trguju sa mnom, teram ih da mi kažu imenasvih svojih suseda, da naprave grube mape farmi i potoka gde žive,kao i puteva i reka kojima su dovde došli. Teram ih da nose pismakoja su drugi napisali, i pišem pisma za njih i šalјem ih nazad naistok, lјudima koje su ostavili za sobom. Znam sve i svakoga učitavom gornjem Vobišu i predelu Bučne reke, i kako da se tamostigne.“

Velečasni Trover začkilјi i nasmeši se. „Drugim rečima, brateOklop, vi ste vlada.“

„Recimo samo da ću biti spreman da služim, ako se ikada ukažetrenutak da vlada zatreba“, odvrati Oklop. „A kroz dve ili tri godine,kada više sveta dođe, a neki počnu da prave stvari kao što su cigle,posuđe, lonci, vitrine i burad, pivo, sir i stočnu hranu, pa, šta mislite –gde će doći to da prodaju ili kupe? U radnju koja im je davala reckukada su njihove žene žudele za tkaninom da naprave šarene halјine,ili kada im je bio potreban gvozdeni lonac ili peć da se odbrane odzimske hladnoće.“

Filadelfija Trover reši da ne pominje kako baš i nije imaopoverenja u to da će zahvalni lјudi ostati odani Oklopu GospodnjemTkaču. Mada, pomisli Trover, možda grešim. Zar Spasitelј nije rekaoda bacamo hleb u vodu? Čak i ako Oklop ne ostvari sve svojesnove, učiniće veliko dobro i pomoći da se ova zemlјa civilizuje.

Hrana je bila spremna. Elenor im nasu paprikaš. Kada jepostavila lepu belu činiju pred njega, velečasni Trover nije mogao ada se ne nasmeši. „Mora da ste baš ponosni na svog muža i sve štoradi.“

Mesto da se skromno nasmeši, kako je Trover očekivao, Elenorse skoro naglas nasmeja. Oklop Gospodnji nije bio ni izbliza takoosećajan. On se nasmejao grohotom. „Velečasni Trovere, valјalo bivas upozoriti“, kaza Oklop. „Kada sam ja do laktova u loju za sveće,Elenor je do laktova u sapunu. Kada ja pišem lјudima pisma iisporučujem ih, Elenor crta mape i zapisuje imena u našu knjižicu zacenzus. Nema nijedne stvari koju ja radim, a da Elenor nije poredmene, niti jedne koju ona radi, a da ja nisam pored nje. Izuzev,možda, njene bašte, do koje joj je stalo više no meni. I čitanja biblije,do čega je meni stalo više od nje.“

„Pa, dobro je što je pravična i na usluzi svom suprugu“, odgovorivelečasni Trover.

„Mi smo na usluzi jedno drugom“, odvrati mu Oklop Gospodnji, „ito da zapamtite.“

Rekao je to sa osmehom, a Trover mu se nasmešio u odgovor,ali sveštenik je bio pomalo razočaran što je Oklop bio toliki papučićda je morao otvoreno da prizna kako ne rukovodi svojim poslom ilisvojim domom. Ali šta se i moglo očekivati, uzevši u obzir to da jeElenor odrasla u onoj čudnoj porodici Mlinarovih? Teško da bi semoglo od najstarije kćeri Alvina i Fejt Mlinar očekivati da se pokorisvom mužu kao što je to Gospod nameravao.

Međutim, Trover u životu nije probao tako ukusno spremlјenudivlјač. „Nimalo se ne oseća na divlјač“, reče. „Nikada ne bihpomislio da divlјi jelen može da ima ovakav ukus.“

„Ona odbacuje salo“, odvrati Oklop, „i dodaje piletinu.“„Sad kad ste to spomenuli“, reče Trover, „osećam ukus piletine u

čorbici.“„A salo ide u sapun“, reče Oklop. „Ništa ne bacamo, ako

možemo da smislimo kako da upotrebimo.“„Baš kao što je Gospod i nameravao“, odgovori Trover, na poče

da jede. Dobrano je načeo drugu činiju paprikaša i treće parče hlebakada je uputio primedbu za koju je smatrao da je šalјiva pohvala.„Gospođo Tkač, kuvate tako dobro da bih skoro poverovao uvolšebništvo.“

Trover je očekivao smeh, ali Elenor mesto toga posramlјenospusti pogled, kao da ju je optužio za prelјubu. A Oklop Gospodnji

ukoči se i reče: „Bio bih vam zahvalan da to ne pominjete u ovojkući.“

Velečasni Trover pokuša da se izvini. „Nisam to ozbilјno mislio“,kaza. „Među racionalnim hrišćanima tako nešto je šala, zar ne?Gomila sujeverja, a ja...“

Elenor ustade od stola i izađe iz sobe.„Šta sam to rekao?“ upita Trover.Oklop uzdahnu. „Oh, niste mogli da znate“, odgovori. „Reč je o

zađevici koja potiče još iz vremena pre no što smo se uzeli, kadasam prvi put ovde došao i upoznao je kada mi je sa braćompomagala da napravim prvu kolibu – tu sada pravimo sapun. Počelaje da baca konjski bosilјak po mom podu i izgovara nekakvu bajalicu,a j a sam joj viknuo da umukne i da mi se izgubi iz kuće. Naveo samreči iz biblije, u kojoj piše: Nećeš trpeti da veštica živi. Možete bitisigurni, da je to bilo napetih pola sata.“

„Nazvali ste je vešticom, a ona se udala za vas?“„Bilo je još nekoliko razgovora između toga.“„Pa valјda više ne veruje u te stvari, zar ne?“Oklop se namršti. „Nije reč o verovanju, već o činjenju,

velečasni. Ona to više ne radi. Ni ovde, ni bilo gde drugde. A kadaste je vi – nekako posredno – optužili za to, pa, uznemirila se. Zatošto mi je tako obećala, shvatate.“

„Ali kada sam se izvinio, zašto je...“„Pa, u tom grmu leži zec. Vi razmišlјate na jedan način, ali ne

možete da joj kažete kako bajalice, bilјe i čarolije nemaju moć, jer jeona videla neke stvari koje vi jednostavno ne možete da objasnite.“

„Jamačno da čovek kao što ste vi, dobar poznavalac svetogpisma i koji je proputovao svet, može da ubedi svoju ženu da digneruke od sujeverja iz svog detinjstva.“

Oklop nežno uhvati velečasnog Trovera za zapešće. „Velečasni,moram da vam kažem nešto, a nikad ne bih pomislio da ću to ikadamorati da saopštim odraslom čoveku. Dobar hrišćanin odbija da testvari pusti u svoj život jer je jedini ispravan način da se skrivenemoći uvedu u vaš život kroz molitvu i milost Gospoda Isusa, a nezbog toga što to ne radi.“

„Ali ne radi“, odvrati Trover. „Nebeske moći su stvarne, kao ivizije i anđeoske posete, i sva čuda pomenuta u svetom pismu. Alinebeske sile nikakve veze nemaju sa mladima koji se zalјublјuju,lečenjem gušobolјe, nošenjem jaja ili ma kakvom smešnom sitnicomkoju neuki prosti svet navodno postiže svojom takozvanomskrivenom mudrošću. Ne postoji nijedna stvar koja se postiževidovnjaštvom, kletvama, ili čime već, a koja se ne može objasnitijednostavnom naučnom istragom.“

Oklop veoma dugo ništa nije odgovarao. Troveru je postaloprilično neprijatno zbog te tišine, ali nije imao predstave šta bi jošmogao da kaže. Ranije mu ni na kraj pameti nije bilo da bi Oklopmogao da veruje u takve stvari. Bio je to zapanjujući uvid. Jedno jesuzdržavati se od veštičarenja jer je to glupost, a potpuno drugastvar verovati u to i suzdržavati se jer je pogrešno. Trover pomislikako je to drugo viđenje zapravo plemenitije: jer za Trovera jepreziranje veštičarenja bilo stvar zdravog razuma, dok je za Oklopa iElenor velika žrtva.

Međutim, pre no što je stigao da iznađe način da izrazi tu misao,Oklop se zavali u stolicu i potpuno promeni temu.

„Računam da je vaša crkva skoro završena.“Velečasni Trover sa olakšanjem pođe za Oklopom na sigurnije

tle. „Krov je juče završen, a danas su sve daske zakucali na zidove.Sutra će biti nepromočiva, sa kapcima na prozorima, a kada na njihpostavimo stakla i namestimo vrata, biće suva kao barut.“

„Staklo mi stiže brodom“, reče mu Oklop, pa namignu. „Rešiosam problem prevoza jezerom Iri.“

„Kako vam je to pošlo za rukom? Francuzi potapaju svaki trećibrod, čak i od Irakvi.“

„Jednostavno. Naručio sam staklo iz Montreala.“„Francusko staklo na prozorima britanske crkve!“„Američke crkve“, odvrati Oklop. „A i Montreal je grad u Americi.

Bilo kako bilo, Francuzi možda pokušavaju da nas se otarase, ali zato vreme mi smo tržište za njihovu robu, pa zato guverner, markiz Dela Fajet, nema ništa protiv da njegov narod lepo zarađuje od trgovinesa nama, kad smo već tu. Preneće ga brodom niz jezero Mičigen, aonda barkom uz Sveti Josif, pa niz Tipikanu.“

„Da li će stići pre lošeg vremena?“„Računam da hoće“, odgovori Oklop, „ili neće biti plaćeni.“„Vi ste neverovatn čovek“, kaza mu Trover. „Ali čudi me da gajite

toliko malo odanosti prema Britanskom protektoratu.“„Pa, vidite, tako je kako je“, odgovori Oklop. „Vi ste odrasli pod

Protektoratom, pa i dalјe razmišlјate kao Englez.“„Ja sam Škot, gospodine.“„Svejedno, Britanac. U vašoj zemlјi svako za koga se makar

govorka da se bavi skrivenim umećima smesta biva izgnan, zar ne?Jedva i da mu se sudi.“

„Pokušavamo da budemo pravedni, ali crkveni sudovi su brzi, anema prava žalbe.“

„Pa, sad, razmislite malo o tome. Ako su svi koji imaju dara zaskrivena umeća prognani u američke kolonije, kako ste mogli davidite i tračak veštičarenja dok ste odrastali?“

„Nisam to video, jer ne postoji.“„Ne postoji u Britaniji. Ali u Americi te stvari su prokletstvo svih

dobrih hrišćana, jer smo do guše u lučama, vidovnjacima i vračevimai vračaricama. Dete jedva da izraste četiri stope a da ne naleti pravou nečiji čin odbijanja, ili da ga ne uhvati svegovorna mađija nekogšalјivdžije, pa onda priča sve što mu padne napamet i izvređa sve uokolini od deset milјa.“

„Svegovorna čin! Sad, brate Oklope, zacelo možete shvatiti daje za to krivo piće.“

„Ne kada je reč o dvanaestogodišnjem dečaku koji u životu nikap pića nije liznuo.“

Bilo je očigledno da Oklop priča iz sopstvenog iskustva, ali tonije menjalo činjenice. „Uvek postoji neko drugo objašnjenje.“

„Postoji gomila objašnjenja kojih možete smisliti za bilo šta štose dogodi“, odvrati Oklop. „Ali reći ću vam sledeće: Možete dapropovedate protiv čaranja – i imaćete pastvu. Ali ako nastavite dapričate kako čaranje ne radi, pa, računam da će se većina lјudizapitati zašto da dolaze čak u crkvu da slušaju propovedanje običnebudale.“

„Moram da govorim istinu onako kako je ja vidim“, odvratiTrover.

„Možete da vidite kako neki čovek vara u svom poslu, ali nemorate da ga prozovete sa propovedaonice, zar ne? Ne, gospodine,samo vi propovedajte o poštenju – i nadajte se da će se to primiti.“

„Kažete da bi trebalo da se poslužim zaobilaznim pristupom.“„To vam je baš lepa crkva, velečasni Trovere. A ne bi bila ni

upola toliko lepa da nije vašeg sna. Ali lјudi ovde smatraju da je tonjihova crkva. Oni su posekli drva, oni su je sagradili i nalazi se nazajedničkoj zemlјi. Baš bi bila golema šteta ako budete tolikotvrdoglavi da mesto vas dovedu nekog drugog propovednika.“

Velečasni Trover je dugo gledao ostatke večere. Razmišlјao je ocrkvi, ali ne o sirovom drvetu kakva je sada bila, već o završenoj, sapostavlјenim klupama, visokom propovedaonicom i lepo osvetlјenusunčevom svetlošću, što je dopirala kroz zastaklјene prozore. Nijereč samo o tom mestu, kaza sebi, već i o onome što bih ovde mogaoda postignem. Izneveriću svoju hrišćansku dužnost, ako dopustim daovo mesto potpadne pod uticaj sujevernih budala kao što je AlvinMlinar i, očigledno, čitava njegova familija. Ako je moj zadatak dauništim zlo i sujeverje, onda moram da boravim među neukima isujevernima. Postepeno ću im obznaniti istinu. A ako mogu daubedim roditelјe, vremenom ću preobratiti i decu. Moja svešteničkaslužba trajaće celog života, pa zašto onda da je odbacim samo dabih na svega nekoliko trenutaka govorio istinu?

„Vi ste mudar čovek, brate Oklope.“„Vi takođe, velečasni Trovere. Dugoročno gledano, iako se tu i

tamo ne slažemo jedan sa drugim, mislim da obojica težimo istojstvari. Želimo da čitava ova zemlјa bude civilizovana i hrišćanska. Ani jednom ni drugom ne bi smetalo kad bi vigorcrkva postalaVigorgrad i kad bi Vigorgrad postao prestonica čitavog Vobiša. UFiladelfiji se šuška da će pozvati Hajo da postane država i da im sepridruži, a to će sigurno ponudit i Apalačima. Zašto to jednog danane bi važilo i za Vobiš? Zašto ne bi živeli u zemlji koja se proteže odmora do mora, u kojoj i beli i crveni lјudi, na i svaka druga živa duša,mogu slobodno da glasaju za vladu koju žele i koja će donositizakone koje ćemo s volјom poštovati?“

Bio je to dobar san, a Trover je lako mogao da vidi sebe kao deonjega. Čovek koji drži propovedaonicu najveće crkve u najvećemgradu neke teritorije ubrzo će postati duhovni vođa čitavog naroda.Na nekoliko minuta toliko je snažno verovao u taj svoj san da se,kada je lјubazno zahvalio Oklopu na večeri i izašao napolјe,prenerazio kad je video da se varoš Vigor sada sastoji samo odOklopove velike radnje i njenih pomoćnih zgrada, ograđenezajedničke livade po kojoj je paslo tuce ovaca i lјušture od sirovogdrveta velike nove crkve.

Ipak, crkva je bila stvarnost. Skoro da je bila završena, sakrovom i zidovima. On je bio racionalan čovek, imao je potrebu davidi nešto opiplјivo pre no što poveruje u san, ali ta crkva bila jesasvim opiplјiva, a on i Oklop moći će da ostvare i ostatak sna. Dadovedu tu lјude, da tu varoš učine centrom teritorije. Ta crkva bila jedovolјno velika za gradske sastanke, a ne samo crkvena okuplјanja.A šta sa ostatkom sedmice? Traći će svoje obrazovanje ako nepokrene školu za ovdašnju decu. Da ih nauči da čitaju, pišu,računaju i – iznad svega – da razmišlјaju i pročiste svoje umove odsujeverja, ostavivši samo čisto znanje i veru u Spasitelјa.

Toliko je bio obuzet tim mislima da nije ni shvatio kako se nijezaputio ka farmi Pitera Makoja, što je bila nizvodno, a u kojoj će gačekati njegov krevet u staroj brvnari. Hodao je uzbrdo do crkve. Tekkad je zapalio dve sveće shvatio je da zapravo namerava da tuprenoći. Ti goli drveni zidovi bili su njegov dom, kao nijedno drugomesto na svetu. Miris sirovog drveta omamio ga je toliko da mu jedošlo da poje himne koje nikada ranije nije ni čuo, pa je tako samo tusedeo, pevušeći i listajući Stari zavet, ni ne primećujući reči nahartiji.

Nije ih ni čuo sve dok nisu stali na drveni pod. Onda diže pogledi na svoje iznenađenje, ugleda gazdaricu Fejt kako nosi fenjer, a zanjom idu osamnaestogodišnji blizanci, Vredan i Radan. Nosili suizmeđu sebe veliku drvenu kutiju. Beše mu potreban čitav jedan trenda shvati kako bi to trebalo da je oltar. Da je to zapravo bio baš lepoltar; drvo je bilo užlјeblјeno kao da je to radio majstor drvodelјa iprelepo ofarbano. A u daske što su išle oko vrha oltara bila suutisnuta dva reda krstova.

„Gde da ga stavimo?“ upita Vredan.

„Otac je rekao da moramo večeras da ga donesemo, pošto sukrov i zidovi završeni.“

„Otac?“ upita Trover.„Napravio ga je specijalno za vas“, odgovori Vredan. „A mali Al

je utisnuo krstove, pošto mu je zabranjeno da dolazi ovde.“Trover je sada stajao sa njima i jasno video da je oltar

napravlјen sa lјubavlјu. Bila je to poslednja stvar koju je očekivao odAlvina Mlinara. A savršeno jednaki krstovi nisu ličili na radšestogodišnjeg deteta.

„Ovde“, reče, odvevši ih do mesta gde je zamišlјao da će njegovoltar stajati. Bila je to jedina stvar u crkvi sem zidova i poda, a –pošto je bio ofarban – bio je tamniji od sirovog drveta od kojeg supod i zidovi bili napravlјeni. Bio je toliko savršen, da Troveru suzepođoše na oči. „Recite mu da je prelep.“

Fejt i momci nasmešiše se najšire moguće. „Vidite da vam onnije neprijatelј“, kaza mu Fejt, a Trover je morao da se saglasi.

„Ni ja nisam njegov“, odgovori. A nije rekao: Pridobiću galјubavlјu i strplјenjem, ali ipak ću ga pridobiti, a ovaj oltar je siguranznak kako on u svom srcu potajno žudi da ga oslobodim tame ineznanja.

Nisu se zadržavali, već su žustro krenuli kući, po mraku. Troverspusti svećnjak na pod pored oltara – nikako na njega, budući da bito bilo papistički – i kleknu da uputi molitvuzahvalnicu. Crkva je bilaskoro završena, a prelepi oltar u njoj sagrađen rukom čoveka kojegse najviše bojao, sa krstovima utisnutim rukom onog čudnog detetakoje je najviše simbolizovalo neizmerno sujeverje tog neukognaroda.

„Tako si pun ponosa“, začu se glas iza njega.On se okrenu, već se nasmešivši, jer mu je uvek bilo drago kad

mu se posetilac ukaže.Ali posetilac se nije smešio. „Tako pun ponosa.“„Oprosti mi“, reče Trover. „Već se kajem. Ali, kako da se ne

radujem velikome delu što je ovde otpočelo?“Posetilac nežno dodirnu oltar, a prsti mu potražiše krstove. „On

je ovo načinio, zar ne?“„Alvin Mlinar.“

„I dečak?“„Krstovi. Tako sam se bojao da su đavolјe sluge...“Posetilac ga oštro pogleda. „A misliš da nisu, samo zato što su

napravili oltar?“Trover užasnuto prošapta: „Mislio sam da đavo ne može da se

služi krstom...“„Jednako si sujeveran kao ovi drugi“, hladno odvrati posetilac.

„Papisti se stalno krste. Misliš li da je to čarolija protiv đavola?“„Kako onda da u bilo šta budem siguran“, upita Trover, „kad

đavo može da napravi oltar i utisne krst?“„Ne, ne. Trovere, dragi moj sine, nisu oni đavoli – ni jedan, ni

drugi. Prepoznaćeš đavola kad ga budeš video. Ljudi na glavamaimaju kosu, a đavo bivolјe rogove. Ljudi imaju stopala, a đavo jarećepapke. Ljudi imaju šake, a đavo medveđe šape. A budi sigurn usledeće: neće ti praviti oltare kada dođe.“ A onda posetilac položiobe ruke na oltar. „Ovo je sada moj oltar“, kaza. „Nije bitno ko ga jenapravio. Mogu da ga preobratim u svoju svrhu.“

Trover je zaplakao od olakšanja. „Sada je posvećen; učinio si gasvetim.“ Pa posegnu rukom da dodirne oltar.

„Stani!“ prošapta posetilac. Iako tiha, njegova reč bila dovolјnosilna da se zidovi zatresu. „Najpre me saslušaj“, reče.

„Uvek te slušam“, odgovori Trover. „Mada ne mogu ni dapretpostavim zašto si odabro bednog crva kao što sam ja.“

„Čak i crv može da postane veliki, ako ga dodirne prst Božji“,reče mu posetilac. „Ne, nemoj da me pogrešno shvatiš – ja nisamGospod nad vojskama. Nemoj da me obožavaš.“

Ali Trover nije mogao da se suzdrži. „Plakao je od obožavanja ipao na kolena pred tim mudrim i moćnim anđelom. Da, anđelom.Trover u to nimalo nije sumnjao, iako posetilac nije imao krila, već jebio odeven kako bi se moglo očekivati da se vidi u Parlamentu.

„Čovek koji je ovo napravio zbunjen je, ali ubistvo se krije unjegovoj duši; isplivaće na površinu ako on bude dovolјno potaknut.A dete koje je načinilo krstove – zaista je izvanredno, kao što tipretpostavlјaš. Ali još nije određeno da li će biti na strani dobra ili zla.Oba puta još su pred njim, i na njega se može uticati. Razumeš lime?“

„Da li je to moj poziv?“ upita Trover. „Da li da sve ostalozaboravim i posvetim se izvođenju tog deteta na pravi put?“

„Nјegovi roditelјi će te odbaciti ako budeš delovao preteranorevnosno. Bolјe da obavlјaš svoju službu kako si nameravao. Aliduboko u sebi trudićeš se svim snagama da to izvanredno detepridobiješ mome cilјu. Jer ako mi ne bude služio pre svoje četrnaestegodine – uništiću ga.“

Sama pomisao da Alvin Mlađi bude povređen ili ubijen Troveruje bila nepodnošlјiva. Ispunila ga je takvim osećajem gubitka da nijemogao da zamisli kako otac, pa čak ni majka, osećaju veći. „Sve štojedan nejaki čovek može da učini da bi spasao to dete – učiniću“,viknu, skoro zavrištavši od patnje.

Posetilac klimnu, uputivši mu svoj prelepi osmeh pun lјubavi ipruživši ruku. „Verujem ti“, tiho kaza. Glas mu beše kao lekovitavoda na gorućoj rani. „Znam da ćeš postupiti kako treba. A što seđavola tiče – nemoj da ga se bojiš.“

Trover posegnu ka pruženoj ruci, da je obaspe polјupcima; ali tuviše nije bilo ničeg i u tom trenu posetilac nestade.

✥ 9 ✥Pripovedač

Bilo je vreme, Pripovedač se dobro sećao, kada je mogo da sepopne na drvo i baci pogled na stotinu milјa netaknute šume. Bilo jevreme kad su hrastovi živeli duže od stoleća, sa sve deblјimstablima, što su obrazovala drvene planine. Bilo je vreme kada sukrošnje bile toliko guste da je po šumi bilo mesta gde je tlo biloogolјeno zbog nedostatka svetlosti.

Svet večnog sumraka lagano je nestajao. Još je bilo potezaiskonske šume, po kojima je crveni čovek lutao tiše no jeleni, aPripovedač se osećao kao da je u katedrali najobožavanijeg Boga.Ali takva mesta bila su toliko retka da tokom ove poslednje godinesvog lutanja Pripovedač ni jednog jedinog dana nije mogao da sepopne na drvo i ugleda neprekinutu šumu. Sva zemlјa između Haja iVobiša bila je nastanjena, retko ali ravnomerno, pa je čak i sada,povrh jedne vrbe na brdu, Pripovedač video tridesetak stubova dimašto su se od kuvarskih vatri uzdizali pravo u hladni jesenji vazduh. Au svim smerovima videlo se kako su veliki delovi šume raskrčeni,zemlјa zaorana, usevi posejani, odgajeni, požnjeveni, tako da jetamo gde je nekada veliko drveće štitilo zemlјu od nebeskog oka tlesa strnjikom bilo nago i čekalo zimu da mu sakrije sramotu.

Pripovedač se seti svoje vizije pijanog Noje. Izgravirao ju je zaizdanje Knjige postanja, za veronauku škotske crkve. Noje, nag,otvorenih ustiju, sa napola prolivenim peharom što mu je još visio izmlitavih prstiju: Ham, nedaleko od njega, prezrivo se smejao; a Jafeti Šem hodali su unatraške kako ne bi videli svog nagog i pijanog ocadok prebacuju odoru preko njega. Uz uzbuđenje nalik na udarmunje, Pripovedač shvati da je taj proročanski trenutaknagoveštavao upravo ovu sadašnjost. Da je on, Pripovedač, sa vrhadrveta gledao golu obeznanjenu zemlјu, kako čeka skromni pokrivačzime. Bilo je to ispunjene proročanstva, čemu se čovek nada, ali nemože i da očekuje za svog života.

A opet, priča o pijanom Noji možda i nije stilska figura za ovajtrenutak. Zašto ne bi bilo obratno? Zašto raskrčena zemlјa ne bi bila

stilska figura za pijanog Noje?Pripovedač je bio gadno raspoložen kada se spustio sa drveta.

Razmišlјao je i razmišlјao, pokušavajući da otvori svoj um kako bi muse ukazale vizije, da bude dobar prorok. Ali svaki put kad bi pomislioda je nešto čvrsto odredio, to bi se pomerilo i promenilo. Pomislio bisamo jednu misao viška i čitavo tkanje bi se raspalo, a on ostaonesiguran kao i ranije.

U podnožju drveta otvori torbu i iz nje izvadi „Knjigu priča“ kojuje najpre sastavio za Starog Bena, godine '85. Pažljivo je raskopčaozapečaćeni deo, pa sklopio oči i nasumice okrenuo stranice. Kada jeotvorio oči, prst mu je počivao na „Paklenim poslovicama“. Naravno,u ovakvo vreme. Pod prstom su mu bile dve poslovice, koje je ličnozapisao. Jedna ništa nije značila, ali druga je delovala prikladno:„Budala ne vidi isto drvo kao i mudrac.“

Ali što je više pokušavao da izuči značenje te posloviceprimenjene na sadašnji trenutak, to je manje veze uviđao, izuzev štose spominjalo drveće. Pa je stoga ponovo okušao sreću sa prvomposlovicom. „Ako budala istraje u svojoj ludosti, postaće mudar.“

Ah. To se ipak odnosilo na njega. Bio je to glas proročanstva,zabeležen kada je živeo u Filadelfiji, pre no što je i otpočeo svojeputovanje, one noći kada je „Knjiga poslovica“ oživela za njega ikada je plamenim pismenima ispisane video reči koje bi trebalo dasu u njoj. Te noći je ostao budan sve dok svetlost zore nije utrnulaoganj sa hartije. Kada je Stari Ben s mukom i bukom sišao nizstepenište da doručkuje, zastao je i onjušio vazduh. „Dim“, kaza.„Nisi pokušavao da zapališ kuću, zar ne, Bile?“

„Ne, gospodine“, odgovori Pripovedač. „Ali ukazala mi se vizijaonoga što je Bog želeo da piše u „Knjizi poslovica“, pa sam sve tozapisao.“

„Opsednut si vizijama“, kaza mu Stari Ben. „Jedine prave vizijene dolaze od Boga, već iz najskrovitijih krajeva lјudskoga uma. Akohoćeš, zapiši to kao poslovicu. Te reči su suviše agnostičke da bih ihiskoristio za „Almanah siroma'a Ričarda.“

„Pogledajte“, reče Pripovedač.Stari Ben pogleda i vide poslednje tragove plamena kako

zamiru. „Pa, sad, ako to nije najbolјi trik sa slovima koji sam ja video,

ne znam šta je. A ti mi reče da nisi čarobnjak.“„Nisam. Bog mi je to podario.“„Bog ili đavo? Kada si okružen svetlošću, Bile, kako znaš da li je

to slava Gospodnja ili pakleni oganj?“„Ne znam“, odgovori Pripovedač, sve više zbunjen. Tada je bio

mlad – još ni tridesetu nije napunio – pa je imao običaj da se veomalako zbuni u prisustvu velikog čoveka.

„Ili si možda samome sebi podario istinu, jer je toliko želiš.“ StariBen nakrivi glavu kako bi kroz donje staklo svojih bifokalnih naočarabacio pogled na stranice Poslovica. „Slova su vatrom utisnuta uhartiju. Baš je smešno, zar ne, što mene zovu čarobnjakom, a nisam– a ti, koji jesi, nećeš to da priznaš.“

„Ja sam prorok. Ili – želim da budem.“„Poverovaću u to, Bile Blejk, kada se neko od tvojih

proročanstava ostvari – ali ne pre toga.“Tokom godina što su od tada prošle, Pripovedač je tragao za

ispunjenjem makar jednog proročanstva. Ali kad god bi takvoispunjenje pronašao, čuo bi u sebi glas Starog Bena, kako pružaalternativno objašnjenje i grdi ga što misli da je istinita ikakva vezaizmeđu proricanja i stvarnosti.

„Nikada istinita“, imao je običaj da kaže Stari Ben. „Ali korisna –to je već nešto. Tvoj um bi mogao da iznađe vezu koja je korisna. Aliistinita je nešto sasvim drugo. Istinita znači da si otkrio vezu kojapostoji nezavisno od toga kako je poimaš, koja će postojati primetioje ti ili ne. A moram reći da u životu nisam naišao na takvu vezu.Ponekad sumnjam da takve veze i ne postoje, da su svepovezanosti, sprege, spojke i sličnosti izmišlјene i bestelesne.“

„Zašto nam se onda tlo ne raspline pod nogama?“ pitao ga jePripovedač.

„Jer nam je pošlo za rukom da ga ubedimo da ne pušta našatela. Možda je za to zaslužan ser Isak Nјutn. On je bio veomaubedlјiv čovek. Iako lјudska bića sumnjaju u njega, tlo ne sumnja, pastoga istrajava.“ Stari Ben se smejao. Za njega je sve bilo lakrdija.Nije mogao da natera sebe da veruje čak ni u svoj skepticizam.

Sad, sedeći skloplјenih očiju u podnožju drveta, Pripovedačponovo poveza priču o Noji sa Starim Benom. Stari Ben je bio Ham,

koji je video nagu istinu, mlitavu i sramnu – i ismejao ju je – dok susvi odani sinovi crkve i univerziteta hodali unatraške da je ponovopokriju, kako smešna istina ne bi bila viđena. Tako je svet i dalјe oistini mislio kao da je čvrsta i ponosna, ne videvši je u njenomtrenutku mlohavosti.

To je istinska veza, pomisli Pripovedač. To je pravo značenjepriče. To je ispunjenje proročanstva. Istina je smešna kada je vidimo;ako želimo da je obožavamo, nikada ne smemo sebi dozvoliti da jeugledamo.

U tom trenutku otkrića, Pripovedač skoči na noge. Moraće dasmesta pronađe nekoga i ispriča mu o tom velikom otkriću, dok još unjega veruje. Kao što je njegova poslovica govorila: „Cisterna čuva –fontana preliva“. Ako ne ispriča svoju priču, postaće plesnjiva ibuđava i skupiće se u njemu; priča samo pričanjem čuva svežinu ivrlinu.

Kuda? Šumski put, ni tri hvata daleko, vodio je prema velikojbeloj crkvi sa zvonikom visokim kao kakav hrast – video ga je samilјe dalјine, dok je bio na drvetu. Bila je to najveća zgrada koju jePripovedač video otkad je poslednji put bio u Filadelfiji. Tako velikazgrada za okuplјanje značila je da lјudi u tom kraju zemlјe smatrajukako ima puno prostora za pridošlice. To je dobar znak za putnikakoji ispreda priče, budući da živi od poverenja stranaca, koji će gamožda primiti i hraniti, iako sa sobom nije doneo ništa čime bi tomogao da plati, izuzev svoje knjige, pamćenja, dve snažne ruke idve stamene noge, koje su ga nosile preko deset hilјada milјa – abile dobre za još najmanje pet hilјada.

Put je bio izrovan tragovima kola, što je značilo da je često uupotrebi, a u nižim delovima bio je ojačan ćuprijama, tako da se kolane glibe u blatu. Znači, ovo će postati varoš, je li? Velika crkvamožda nije govorila o otvorenosti – već samo o ambiciji. U tome jeopasnost donošenja sudova o bilo čemu, pomisli Pripovedač. Zasvaki efekat postoji stotinu mogućih uzroka, i stotinu mogućihefekata za svaki uzrok. Pomisli da zapiše tu misao, ali onda odlučida to ipak ne čini. Na sebi nije imala nikakvih tragova, sem otisakanjegove duše – nije bila označena ni rajem ni paklom. Po tome jeznao da mu nije podarena. Sam je iznudio tu misao, pa stoga ona nemože biti proročanstvo i ne može biti istinita.

Put se završavao trgom nedaleko od reke. Pripovedač je toznao po mirisu tekuće vode – nos ga je dobro služio. Oko trga bilo jeraštrkano nekoliko zgrada, ali najveća od njih bila je u belo okrečenadvospratnica od dasaka, sa malim cimerom na kojem je pisalo KodTkača.

Pripovedač je znao da, kada kuća ima cimer, to obično znači danjen vlasnik želi da je lјudi prepoznaju, iako je nikada nisu videli – ato je isto što i kazati da je ta kuća otvorena za strance. I tako jojPripovedač priđe i pokuca.

„Trenutak!“ neko iznutra viknu. Pripovedač sačeka na tremu. Najednom kraju visilo je nekoliko kotarica, a iz njih padalo dugo lišćeraznog bilјa. Pripovedač mnoge od njih prepozna kao veoma korisneza razna umeća, kao što su lečenje, traganje, pečaćenje ipodsećanje. Takođe primeti da su kotarice razmeštene tako da,posmatrano sa izvesnog gledišta blizu vrata, obrazuju savršenu čar.Zapravo, to je imalo tako naglašen efekat da je Pripovedač čučnuo,pa onda i legao na trem da vidi kakva joj je osobina. Boje nanete nakotarice na tačno određenim mestima bile su dokaz da nije slučajnonastala. Bila je to izvanredna zaštitnička čar, okrenuta ka dovratku.

Pripovedač pokuša da shvati zašto bi neko postavio tako moćnučar, a opet želeo da je prikrije. Ma, Pripovedač je verovatno jedinaosoba u okolini koja može da oseti moć nečega tako pasivnog kaošto je čar, i da je to privuče. I dalјe je ležao tu, na tremu, razmišlјajućio tome, kada se vrata otvoriše i jedan čovek kaza: „Zar ste baš tolikoumorni, stranče?“

Pripovedač skoči na noge. „Divim se tome kako ste razmestilibilјke. Pravi vazdušni vrt, gospodine.“

„Moja žena ih je tu stavila“, odgovori čovek. „Stalno se bakćeoko njih. Moraju da budu nameštene baš kako treba.“

Da li je taj čovek lažov? Ne, zaklјučio je Pripovedač. Nijepokušavao da sakrije činjenicu da kotarice tvore čar, i da je lišćeupleteno kako bi ih sve vezalo. Jednostavno nije znao. Neko je –verovatno njegova žena, pošto je bilјe bilo njeno – postavio zaštituna tu kuću, a muž nije imao pojma.

„Meni su baš lepe“, reče Pripovedač.

„Pitao sam se kako to da je neko stigao, a da nisam čuo ni kola ini konja. Ali sudeći po vašem izgledu, rekao bih da ste došli peške.“

„Jesam, gospodine“, potvrdi Pripovedač.„A po vašoj torbi, rekao bih da nemate puno toga za trgovinu.“„Ne trgujem stvarima, gospodine“, odvrati Pripovedač.„Onda, čime? Čime se to može trgovati, sem stvarima?“„Ako ničim drugim, a ono radom“, kaza Pripovedač. „Radim za

hranu i smeštaj.“„Previše ste stari da budete lutalica.“„Rođen sam pedeset sedme, pa mi je ostalo još dobrih

sedamnaest godina pre no što iskoristim svojih sedamdeset, kolikoje u bibliji propisano. Sem toga, znam nekoliko veština.“

Čovek u tom trenutku kao da ustuknu, ali ne telom. Pogled muposta udalјen, kad reče: „Moja žena i ja sami ovdi radimo, pošto sunam sinovi još mali. Nije nam potrebna vaša pomoć.“

Sada se iza njega pojavi žena – zapravo, devojka još tolikomlada da joj lice nije postalo izborano, mada je bila ozbilјna. Nosilaje bebu u naručju. Obratila se suprugu: „Imamo dovolјno dapriuštimojoš jedan tanjir za večerom, Oklope...“

Na te njene reči muževlјevo lice poprimi izraz rešenosti. „Mojažena je velikodušnija od mene, stranče. Otvoreno ću vam reći:Spominjali ste da znate nekoliko veština, a po mom iskustvu to značida tvrdite kako ste obdareni skrivenim moćima. To ne želim u našojhrišćanskoj kući.“

Pripovedač ga ošinu pogledom, a onda malo blaže pogledaženu. Znači, tako stvari stoje: ona baca čari i čini koje može dasakrije od muža, a on odbija i da čuje za njih. Pripovedač se zapitašta bi bilo sa ženom kad bi njen muž ikada shvatio istinu. Čovek –Oklop – nije izgledao kao ubica, ali nikad se ne zna kakvo će nasilјepoteći lјudskim venama kada ih poplavi razulareni bes.

„Razumem vaš oprez, gospodine“, reče Pripovedač.„Znam da imate zaštite na sebi“, kaza mu Oklop. „Jedan čovek

prelazi sav taj put kroz divlјinu? Sama činjenica da vam je kosa idalјe na glavi kaže da ste se zaštitili od crvenokožaca.“

Pripovedač se isceri i skide kapu sa glave, pokazavši ćelavoteme. „Zar nije prava zaštita zaslepiti ih odraženom blistavošćusunca?“ upita. „Za moj skalp neće dobiti nikakve pare.“

„Ruku na srce“, odvrati Oklop, „crveni u ovim krajevimamirolјubiviji su no većina ostalih. Jednooki prorok sagradio je grad sadruge strane Vobiša, u kojem uči crvenokošce da ne piju.“

„To je dobar savet za sve, a ne samo za njih“, primetiPripovedač.

Pa pomisli: Crveni čovek koji se zove prorokom. „Voleo bih daga upoznam i prozborim koju reč sa njim, pre no što odem odavde.“

„Neće pričati sa vama“, kaza mu Oklop. „Jedino ako promeniteboju kože. Nije razgovarao sa nekim belim čovekom još od svojeprve vizije, pre nekoliko godina.“

„Da li će me ubiti ako pokušam?“„Malo verovatno. Propoveda svojim lјudima da ne ubijaju belce.“„I to je dobar savet“, ponovo primeti Pripovedač.„Dobar za bele lјude, ali moguće da se neće baš najbolјe

pokazati za crvene. Ima onih kao što je onaj navodni guvernerHarison u Kartagini, koji crvenokošcima samo zlo misle, bili oni mirniili ne.“ Na Oklopovom licu i dalјe je bio izraz ratobornosti, alisvejedno je i dalјe pričao – i to iz srca. Pripovedač je imao punopoverenja u lјude koji govore šta im je na umu, na čak i strancima,čak i neprijatelјima. „U svakom slučaju“, nastavi Oklop, „nisu svicrvenokošci poklonici prorokovih mirolјubivih reči. Oni što slede Ta-Kumsaua prave nevolјe dole kod Haja, a puno se lјudi seli na sever,u gornji Vobiš. Samim tim, puno je kuća spremno da prihvatiprosjaka – i na tome možete zahvaliti crvenima.“

„Nisam ja prosjak, gospodine“, odvrati Pripovedač. „Kao što vamrekoh, volјan sam da radim.“

„Nema sumnje, sa veštinama i prikrivenom prepredenošću.“Čovekova netrpelјivost bila je potpuno suprotna od nežne

dobrodošlice njegove žene. „Šta je vaša veština, gospodine?“ upitaga žena. „Sudeći po vašem govoru, obrazovan ste čovek. Da niste,možda, učitelј?“

„Moje ime govori o tome šta mi je veština“, odgovori on.„Pripovedač. Umem sa pričama.“

„Da ih izmišlјate? To se u ovim krajevima zove laganje.“ Što ježena više pokušavala da se sprijatelјi sa Pripovedačem, to je njenmuž bivao sve hladniji.

„Umešan sam u tome da zapamtim priče. Ali pričam samo oneza koje verujem da su istinite, gospodine. A mene je teško ubediti.Ako mi vi ispričate svoje priče, ja ću vam ispričati moje, i obojicaćemo zaraditi na toj razmeni, budući da nećemo izgubiti ono što smoimali na početku.“

„Ne znam ja priče“, odvrati Oklop, iako je već ispričao jednu oproroku, i drugu o Ta-Kumsau.

„To je tužno i, ako je tako, onda sam zaista došao predpogrešnu kuću.“ Pripovedač vide da je to zaista nije kuća za njega.Čak i da Oklop popusti i primi ga, bio bi okružen sumnjom, aPripovedač nije mogao da živi tamo gde ga lјudi neprestano gledajuispod oka. „Dobar dan vam želim.“

Ali Oklop nije nameravao da ga tako lako pusti. Pripovedačevereči prihvatio je kao izazov. „Zašto bi to bilo tužno? Živim dobar,običan život.“

„Ničiji život nije običan za njega samog“, odgovori Pripovedač, „iako neko tako kaže, onda je to priča kakvu ja nikada neću ispričati.“

„Zar kažete da lažem?“ Oklop lјutito htede da čuje.„Pitam vas znate li za neko mesto gde bi moja veština bila

dobrodošla.“Pripovedač vide, iako Oklop to nije primetio, kako žena prstima

desne ruke uradi čin smirivanja i levom uhvati zapešće svogsupruga. Bilo je to vešto učinjeno, a muž mora da je postao veomanaviknut na to, jer se vidno smirio kad je ona zakoračila malčicenapred da odgovori. „Prijatelјu“, kaza mu, „ako pođete stazom štovodi iza onog tamo brda i sledite je do kraja, preko dva potoka, obapremošćena, stićićete do kuće Alvina Mlinara, a znam da će vas onprimiti.“

„Ha“, ote se Oklopu.„Hvala vam“, zahvali se Pripovedač. „Ali kako to znate?“„Primiće vas da ostanete koliko god želite, i neće vas izbaciti,

sve dok ste volјni da pomažete.“„Uvek sam volјan, milostiva“, odgovori joj Pripovedač.

„Uvek volјan?“ upita Oklop. „Niko nije uvek volјan. Mislio sam dastalno govorite istinu.“

„Uvek govorim ono u šta verujem. A da li je to istina – pa, u tone mogu biti ništa sigurniji no što su ostali lјudi.“

„Kako to da me onda zovete gospodine, kada nisam nikakavvelmoža ni vitez, a nju milostiva, kad je jednako prostog porekla kaoja?“

„Pa, to je stoga što ne verujem u kralјevo viteštvo, eto zašto. Ončoveka zove vitezom jer mu je dužan uslugu, na bio taj pravi vitez iline. A sve njegove lјubavnice nazivaju se gospama, zbog onoga štorade u kralјevskoj postelјini. Tako se te reči koriste među kavalјerima– uglavnom su laži. Ali vaša žena, gospodine, ponela se kao pravagospa, dražesno i gostolјubivo. A vi, gospodine, kao pravi vitez,štitite svoje domaćinstvo od opasnosti koje se najviše plašite.“

Oklop se nasmeja. „Toliko ste slatkorečivi, da se kladim kakomorate da bar pola sata sišete grumen soli, samo da bi iz ustijuuklonili ukus šećera.“

„To je moja veština“, odvrati Pripovedač. „Ali umem drugačije dapričam, i to ne slatko, kada je za to vreme. Dobar vam dan, i vašojženi, deci i vašoj hrišćanskoj kući.“

Pripovedač izađe na travu zajedničke livade. Krave nisuobraćale pažnju na njega, jer jeste na sebi nosio zaštitu, mada ne odtakve sorte kakvu bi Oklop ikada uočio. Neko vreme je sedeo nasuncu, da bi mu se mozak zagrejao i da vidi da li će nešto smisliti. Alinije mu pošlo za rukom. Nije mu se skoro nikad desilo da poslepodne smisli nešto pametno. Kao što poslovica kaže: „Razmišlјajujutru, radi u podne, jedi uveče, a spavaj noću.“ Prekasno je zarazmišlјanje. Prerano je za j elo.

Onda pođe stazom do crkve, koja je bila podalјe od zajedničkelivade, povrh dobrano velikog brda. Da sam istinski prorok, pomisli,sada bih znao neke stvari. Znao bih da li ću ovde ostati dan,sedmicu ili mesec. Znao bih da li će mi Oklop biti prijatelј, kao što senadam, ili neprijatelј, kao što se bojim. Znao bih da li će njegovažena jednoga dana zadobiti slobodu da se otvoreno služi svojimmoćima. Znao bih da li ću se ikada sa tim crvenim prorokom srestilicem u lice.

Ali znao je da su sve to besmislice. To je predviđanje kakvo lučerade – viđao je to više puta – i užasavalo ga je, jer znao je da nijedobro kad čovek previše zna o tome šta ga čeka u životu. Ne, on ježeleo da poseduje veštinu proročanstva; da vidi, ali ne mala delalјudi i žena u njihovim krajičcima sveta – već velike događaje, kojeusmerava Bog. Ili Satana – Pripovedač nije bio probirlјiv, budući dasu obojica imali dobru predstavu o tome šta nameravaju da rade nasvetu, pa je stoga krajnje verovatno da i jedan i drugi znaju nekestvari o budućnosti. Naravno, verovatno bi bilo prijatnije da to čuje odBoga. Svi tragovi đavola koje je za sada u životu dodirnuo bili subolni, svaki na svoj način.

Crkvena vrata bila su otvorena, pošto je bilo toplo za jedanjesenji dan, pa Pripovedač uzuja unutra skupa sa muvama. Crkva jeiznutra bila lepa jednako kao napolјu. Očigledno je pripadalaškotskom obredu, pa je bila jednostavna – ali zbog toga i veselija,lepo osvetlјeno i prostrano mesto, u belo okrečenih zidova i staklomzatvorenih prozora. Čak su i klupe i propovedaonica bili od svetlogdrveta. Jedina tamna stvar u celoj crkvi bio je oltar, pa mu je pogledstoga prirodno poleteo ka njemu. I, jer je bio vešt u takvim stvarima,video je dodir tečnosti pa njemu.

Lagano pođe ka oltaru. Ka njemu, jer je morao da se uveri:polako, jer tako nešto ne bi trebalo da bude u hrišćanskoj crkvi. Alikada mu je prišao sasvim blizu, video je da nije pogrešio. Bio je toisti onaj trag koji je video na licu čoveka u Dekejnu, što je do smrtimučio sopstvenu decu i za to okrivio crvenokošce. Isti trag video jena maču što je odrubio glavu Džordžu Vašingtonu. Taj trag je bio kaotanka pokorica prlјave vode i bio je nevidlјiv sem ukoliko se podizvesnim svetlom ne pogleda pod izvesnim uglom. Ali Pripovedaču jeuvek bio vidlјiv – imao je oko za to.

Ispruži ruku i kažiprstom pažlјivo dodirnu najjasniji trag. Moraoje iz sve snage da se napregne kako bi makar na tren tu zadržaoprst – čitava ruka mu se upalila od bolova i počela da podrhtava, svedo ramena.

„Dobrodošli ste u kuću Gospodnju“, začu se neki glas.Pripovedač, sisajući oprlјeni prst, okrenu se da vidi ko to govori.

Čovek je bio odeven kao propovednik škotskog obreda –

prezbiterijanac, tako su ih zvali ovde, u Americi.„Niste se uboli na kakav iver, zar ne?“ upita propovednik.Najlakše bi bilo samo reći: Da. Ubo sam se. Ali Pripovedač je

ispredao isklјučivo priče u koje je verovao.„Propovedniče“, kaza Pripovedač, „đavo je dodirnuo ovaj oltar.“Sveštenikov osmeh smesta nestade. „Kako to da prepoznajete

đavolјi otisak?“„To je dar Gospodnji“, odgovori Pripovedač. „Da vidim.“Sveštenik ga pobliže zagleda, nesiguran u to da li da mu veruje,

ili ne. „Da li, onda, možete da vidite šta su anđeli dodirnuli?“„Mislim da bih mogao da vidim tragove, ako su se dobri duhovi

umešali. Viđao sam takve znake.“Propovednik zastade, kao da želi da postavi veoma važno

pitanje, ali boji se odgovora. A onda se strese i želјa očigledno minu,pa prezrivo progovori: „Gluposti. Možda možete da obmanete prostnarod, ali ja sam obrazovan u Engleskoj i nisam zaluđen pričom oskrivenim moćima.“

„Oh“, kaza Pripovedač. „Vi ste obrazovan čovek.“„A i vi – sudeći no vašem govoru“, reče sveštenik. „Sa juga

Engleske, rekao bih.“„Akademija umetnosti lorda protektora“, odgovori Pripovedač.

„Učio sam za gravera. Budući da pripadate škotskom obredu, usudiobih se reći da ste videli moje radove u svojoj knjizi za veronauku.“

„Ne primećujem ja takve stvari“, odvrati sveštenik. „Grafike sutraćenje papira koji se može posvetiti rečima istine. Sem ako nije rečo ilustrovanju stvari koje je oko umetnikovo odista videlo – kao što suanatomije. Ali ono što umetnik u svojoj mašti zamisli nije ništa bolјeod onoga što ću sam izmaštati.“

Pripovedač pođe do korena te misli. „A šta ako je umetniktakođe prorok?“

Propovednik napola sklopi oči. „Vreme proroka odavno jeokončano. Baš kao onaj neznabožački apostata, jednooka crvenapijanica sa druge strane reke, svi koji sada tvrde da su proroci samosu obični šarlatani. A nimalo ne sumnjam da bi, samo da Bog darproročanstva podari makar jednom umetniku, uskoro imali višak

crtača i molera koji žele da ih svet prihvati kao proroke, naročito kadbi im to donelo više para.“

Pripovedač nije želeo da oćuti na sveštenikovu optužbu, ali ipakje blago odgovorio. „Čovek koji propoveda reč Gospodnju za platune bi trebalo da kritikuje druge što žele da za život zarade otkrivajućiistinu.“

„Ja sam zaređen“, odvrati sveštenik. „Umetnike niko nezaređuje, već to sami čine.“

Baš kao što je Pripovedač očekivao. Propovednik se oslanjaona vlast čim bi se malo pobojao da njegove ideje ne mogu da seodrže sopstvenim zaslugama. Nemoguće je voditi razumnu raspravukada vlast postane arbitar; Pripovedač se vrati na stvar. „Đavo jepoložio ruke na ovaj oltar“, reče. „Opekao sam prst dodirnuvši ga.“

„Meni se to nikada nije desilo“, odvrati propovednik.„Pretpostavlјam da nije“, kaza mu Pripovedač. „Vi ste zaređeni.“Pripovedač se nimalo nije trudio da sakrije prekor u svom glasu,

što je očigledno živciralo sveštenika, koji mu smesta uzvrati.Pripovedaču nije smetalo kad lјudi pobesne na njega. To znači da gaslušaju, i da mu makar polovično veruju. „Kad imate tako oštre oči,recite mi onda“, kaza mu sveštenik. „Recite mi da li je glasnikGospodnji ikada dotakao taj oltar.“

Propovednik je to pitanje očigledno smatrao iskušenjem.Pripovedač nije imao blage predstave koji će odgovor smatratitačnim, ali to i nije bilo bitno; Pripovedač će odgovoriti iskreno, nama šta da se desi. „Ne“, reče.

Bio je to pogrešan odgovor. Propovedač se podrugnu: „Tektako? Kažete da nije?“

Pripovedač na tren pomisli da sveštenik veruje kako su njegovezaređene ruke ostavile trag volјe Gospodnje. Odmah će ga u torazuveriti. „Većina sveštenika ne ostavlјa tragove svetlosti nastvarima koje dodiruju. Samo je nekolicina njih dovolјno sveta zatako nešto.“

Ali propovednik nije sebe imao na umu. „Već ste dovolјno rekli“,odvrati sveštenik. „Znam da ste prevarant. Gubite se iz moje crkve.“

„Nisam prevarant“, odgovori Pripovedač. „Možda grešim, alinikada ne lažem.“

„A ja nikada ne verujem čoveku koji tvrdi da nikada ne laže.“„Čovek uvek pretpostavlјa da su ostali jednako pošteni kao on

sam“, odvrati Pripovedač.Propovednik pocrvene od besa. „Gubite se odavde, ili ću vas

izbaciti.“„Idem drage volјe“, odreza Pripovedač, pa oštrim korakom pođe

ka vratima. „Ne želim da se vraćam u crkvu čiji sveštenik nijeiznenađen što mu je Satana dodirnuo oltar.“

„Nisam iznenađen jer vam ne verujem.“„Poverovali ste mi“, odvrati Pripovedač. „Takođe verujete da ga

je anđeo dodirnuo. Mislite da je ta priča istinita. Ali kažem vam danema tog anđela koji je mogao da ga dotakne, a da pri tom zasobom ne ostavi trag koji ja mogu da vidim. A tu vidim samo jedantrag.“

„Lažove! Vas je đavo poslao, kad pokušavate da obavlјate svojunekromantiju ovde, u kući Gospodnjoj! Nestanite! Napolјe! Kunemvas da idete!“

„Mislio sam da se popovi kao što ste vi ne bave kletvama.“„Napolјe!“ propovednik zavrišta tu poslednju reč, a vene mu

iskočiše na vratu. Pripovedač vrati šešir na glavu i izađe. Začu kakose vrata zalupiše za njim. Zaputio se preko brdske livade pune suvejesenje trave, i tako išao sve dok nije došao do staze što vodi premakući koju je ona žena pomenula. Onoj za kojoj je bila sigurna da ćega primiti.

Pripovedač nije bio toliko uveren u to. Nikada nije imao više odtri posete u jednom mestu – ako mu ne pođe za rukom da iz tri putapronađe kuću koja će ga primiti, najbolјe je da nastavi dalјe. Ovajput, prvi pokušaj prošao je neobično loše, a drugi još gore.

Ali nije ga mučila nelagodnost samo zato što su stvari za njegaišle po zlu. Makar na tom poslednjem mestu pali na kolena i polјubilimu noge, Pripovedač će se i dalјe čudno osećati ako tu ostane. Etograda toliko hrišćanskog da njegov vodeći građanin ne dopuštaskrivene moći u svojoj kući – a crkveni oltar nosi đavolјi beleg. Jošgori je bio obrazac obmane. Skrivene moći koriste se Oklopu prednosem, i to od strane osobe koju najviše voli i kojoj najviše veruje;dok je u crkvi sveštenik ubeđen kako je Bog, a ne đavo, blagoslovio

njegov oltar. Šta da Pripovedač u toj kući na brdu očekuje, sem jošludila i obmane? Izopačeni lјudi međusobno su povezani.Pripovedač je to znao iz sopstvene prošlosti.

Žena je bila u pravu – potoci su bili premošćeni. Ali ni to nijedobar znak. Most se preko reke gradi zbog nužde; preko širokogpotoka zbog lјubaznosti prema putnicima. Ali čemu praviti tako velikemostove preko potočića tako uzanih da je čak i starac kaoPripovedač mogao da ih preskoči, a da i ne ugazi u vodu? Mostovisu bili izdržlјivi, ukopani u zemlјu sa obe strane potoka, i oba mostabila su pokrivena dobrim krovovima. Ljudi plaćaju lepe pare daborave u gostionicama koje nisu suve kao ovi mostovi, pomisliPripovedač.

Ljudi na kraju te staze jamačno su bili u najmanju ruku jednakočudni kao oni što ih je za sada sreo. Zacelo bi trebalo da ode negdedrugde. bilo bi obazrivo da ode.

Ali obazrivost nije bila Pripovedačeva jača strana. Baš kao štomu je Stari Ben pre toliko godina kazao: „Jednog dana ćeš ući upaklene ralјe, Bile, samo da vidiš zašto đavo ima tako pokvarenezube.“ Postojao je nekakav razlog za te mostove, a Pripovedač jeosećao da je to priča vredna beleženja u njegovu knjigu.

Ispostavilo se da je ta kuća samo milјu daleko. Baš kad se činiloda će staza odlutati u neprohodnu šumu, naglo je skrenula na sever iotvorila se na tako lepo gazdinstvo, kakvo Pripovedač nije video ni uspokojnim, odavno naselјenim krajevima, kao što su Novi Oranž iPensilvanija. Kuća je bila velika i lepa, sagrađena od otesanihbrvana, što je značilo da je nameravano da traje, a bilo je tu iambara, šupa, obora i kokošinjaca – toliko, da su činili malo selo.Pramen dima što se uzdizao jedno pola milјe dalјe niz stazu bio jeznak da nije u potpunosti pogrešio. U blizini je bilo još jednogazdinstvo, na istom putu, što znači da su najverovatnije ta dvagazdinstva u srodstvu. Nesumnjivo da je reč o oženjenoj deci, i dasvi skupa obrađuju zemlјu kako bi svima bilo bolјe. Pripovedač jeznao da je dobro kada se braća dovolјno vole da jedan drugome orunjive.

Pripovedač je uvek išao pravo ka kući – bolјe da se odmahnajavi, nego da se šunja, pa da misle da je lopov. Ali ovaj put, taman

što je krenuo ka kući, kad se odjednom oseti neverovatno glupim;uopšte nije mogao da se seti šta je krenuo da uradi. Bila je to tolikomoćna čin da nije ni shvatio da je odgurnut sve dok se nije našaopola puta nizbrdo prema kamenoj zgradi pored potoka. Odjednomstade, prestravlјen, jer je mislio da niko nema toliko moći da gaodbije, a da on ne shvati šta se dešava. To mesto jednako je čudnokao prethodna dva, i ne želi ništa sa njim da ima.

A opet, kad je pokušao da se vrati putem kojim je došao, istamu se stvar desila. Zatekao se kako ide nizbrdo ka kamenoj zgradi.

Ponovo stade, samo što ovaj put promrmlјa: „Ko god da si i štagod da hoćeš, ići ću svojevolјno, ili neću uopšte.“

Odjednom, kao da mu je povetarac duvao u leđa i gurao ga kazgradi. Ali znao je da može da se vrati, ako hoće. Nasprampovetarca, da, ali mogao bi. To ga je znatno umirilo. Čime god da jebio sputan, namera nije bila da ga to zarobi. A znao je da je to jednaod osobina dobrih čini – a ne skrivenih lanaca mučitelјa.

Staza je krivila malo na levu stranu, duž potoka, pa je sadavideo da je ta zgrada zapravo vodenica, jer je imala vodenični jaz iveliki točak tamo gde je voda trebalo da teče. Ali danas nije bilo vodeu jazu, a video je i zašto, čim se dovolјno približio ogromnim vratima,kao od ambara. Vodenica nije samo bila zatvorena zbog zime.Nikada nije ni radila. Zupčanici su bili na svom mestu, ali velikiokrugli kamen nije. Samo je osnova od nabijene kaldrme bilaspremna i čekala.

I to dugo vremena. Sudući po lozi i mahovini na zgradi, imala jebar pet godina. Trebalo je puno truda da se napravi ta vodenica, akoristila se kao obični senjak.

Odmah iza velikih vrata, jedna kola lјulјala su se napred-nazad,dok su se dva dečaka rvala u senu. Bilo je to prijatelјskonadmetanje; momci su očigledno bili braća – jedan je imao otprilikedvanaest godina, a drugi možda devet – a jedini razlog što mlađi nijeveć zbačen sa kola i izbačen kroz vrata bio je taj što se stariji dečaksve vreme smejao. Naravno, nisu primetili Pripovedača.

Takođe nisu primetili čoveka koji je stajao na ivici tavana igledao ih sa vilama u ruci. Pripovedač isprva pomisli da ih taj čovekgleda sa ponosom, kao otac. A onda se dovolјno približi da vidi kako

je držao vile. Kao koplјe, spremno za bacanje. Pripovedaču se natren ukaza slika šta će se desiti – bačena vila zariće se u jednogdečaka i ubiti ga, ako ne na mestu, a onda ubrzo, od gangrene iliunutrašnjeg krvarenja. Pripovedač je video ubistvo.

„Ne!“ viknu. Potrča kroz vrata, isprečivši se ispred kola,gledajući čoveka na tavanu.

On zabi vile u seno pored sebe i baci ga na kola, napolazatrpavši dva dečaka. „Doveo sam vas da radite, mečići jedni, a neda se mlatite.“ Čovek se smešio, šaleći se. Namignuo jePripovedaču, baš kao da maločas nije bio spreman da ubije.„Zdravo, mladiću“, reče.

„Nisam tako mlad“, odgovori Pripovedač, pa skide šešir,prepustivši svom ćelavom temenu da govori o njegovim godinama.

Dečaci se iskobelјaše iz sena. „Zašto ste vikali, gospodine?“upita mlađi.

„Uplašio sam se da se neko ne povredi“, odgovori Pripovedač.„Oh, stalno se ovako guramo“, reče stariji dečak. „Dajte ruku,

prijatelјu. Zovem se Alvin, isto kao moj tata.“ Dečko se zaraznocerio. Iako je bio uplašen tolikim mračnim dešavanjima, Pripovedačnije imao drugog izbora nego da odgovori na osmeh i prihvatiponuđenu ruku. Alvin Mlađi je bio toliko snažan da se rukovao kaoodrastao čovek. Pripovedač to i reče.

„Oh, pružio vam je jaču ruku. Kada počne da vas gnjavi, šakavam krcka kao orah.“ Mlađi dečak takođe pruži ruku da se rukuje.

„Ja imam sedam godina, a Al Mlađi ima deset.“ Mlađi su no štoizgledaju. Obojica su odisali onim kiselkastim zadahom tela dečakakoji su se naporno igrali. Pripovedaču to nije smetalo. Zbog oca jebio zbunjen. Da li je to samo umislio da je on nameravao da ubije tudecu? Kakav bi to čovek mogao da, sa namerom da ubije digne rukuna tako slatke i dobre dečake?

Čovek ostavi vile na tavanu, spusti se niz merdevine, pa pođeka Pripovedaču, ruku raširenih kao da hoće da ga zagrli. „Dobrodošli, stranče“, kaza. „Ja sam Alvin Mlinar, a ovo su moji najmlađisinovi, Alvin Mlađi i Kalvin.“

„Kali“, ispravi ga mlađi dečak.

„Ne voli kako nam se imena rimuju“, objasni Alvin Mlađi. „Alvin iKalvin. Vidite, dali su mu ime po meni, u nadi da će biti muško kao jakad poraste. Šteta što nije uspelo.“

Kalvin ga šalјivo gurnu. „Koliko ja vidim, on je prvi pokušaj, a samnom su konačno uspeli!“

„Uglavnom ih zovemo Al i Kali“, reče otac.„Uglavnom nas zovete umuknite i dolazite ovamo“, dodade Kali.Al Mlađi ga mlatnu po ramenima i gurnu na zemlјu. Nјegov otac

ga nogom gurnu u stražnjicu i naglavačke odbaci kroz vrata. Sve jeto bila šala. Niko nije bio povređen. Kako sam samo mogao dapomislim da će se ovde odigrati ubistvo?

„Da niste došli sa kakvom porukom? Nekim pismom?“ upitaAlvin Mlinar. Sad, kad su dečaci bili napolјu i drali se jedan nadrugog preko livade, odrasli su mogli da prozbore koju reč.

„Žao mi je“, odgovori Pripovedač. „Ja sam samo običan putnik.Jedna mlada dama u gradu reče mi da bih ovde mogao dobitiprenoćište, u zamenu za kakav posao koji bi imali za moje ruke.“

Alvin Mlinar se isceri. „Hajde da vidimo šta te ruke mogu.“ Pružiruku, ali to nije bilo da bi se rukovali. Zgrabi pripovedača zapodlakticu i gurnu mu desno stopalo uz njegovo. „Mislite li da možeteda me oborite?“ upita Alvin Mlinar.

„Samo mi, pre no što počnemo, recite“, odgovori Pripovedač,„da li ću dobiti bolјu večeru ako vas oborim, ili ako vas ne oborim.“

Alvin Mlinar zabaci glavu i grohotom se nasmeja. „Kako sezovete, stranče?“

„Pripovedač.“„Pa, gospodine Pripovedaču, nadam se da volite ukus prašine,

jer ćete prvo to pojesti, pa posle sve ostalo!“Pripovedač oseti kako stisak na njegovoj podlaktici biva sve

čvršći. I njegove su ruke bile snažne, ali ne kao u tog čoveka. Aopet, obaranje nije u potpunosti zavisilo od snage, već i od pameti –a Pripovedač je imao bar trunčicu toga. Lagano je popuštao podMlinarevim pritiskom, i to pre no što je naterao čoveka da upotrebisvu svoju snagu. A onda, odjednom, iz petnih žila povuče u pravcu ukojem je Mlinar gurao. To je obično bilo dovolјno da se krupniji čovekobori, okrenuvši njegovu težinu protiv njega – ali Alvin Mlinar bio je

spreman i povukao na drugu stranu, bacivši Pripovedača takodaleko da je pao pravo među kamenje na kojem je trebalo da stojinedostajući mlinski kamen.

Ali u svemu tome nije bilo nimalo zlobe, već samo lјubavi kanadmetanju. Čim je Pripovedač pao na zemlјu, Mlinar je bio tu da mupomogne da ustane, pitajući da li je nešto polomio.

„Drago mi je što još niste postavili mlinski kamen“, odgovoriPripovedač, „ili bi mi vraćali mozak u glavu.“

„Šta? Vi ste u vobiškoj zemlјi, čoveče! Ovde vam mozak ni netreba.“

„Pa, oborili ste me“, kaza Pripovedač. „Znači li to da mi nećetedozvoliti da zaradim prenoćište i obrok?“

„Da zaradite? Ne, gospodine, tako nešto nemam nameru davam dopustim.“ Ali toliko se iscerio da se videlo kako te reči nisuozbilјne. „Ne, ne, ako želite, možete da radite, jer čovek voli da seoseća kao da nikome nije dužan. Ali istina je da bih vas pustio daostanete i da su vam obe noge slomlјene, pa da ne možete ništa dapomognete. Imamo spreman krevet za vas, odmah pored kuhinje, akladim se da su oni dečaci već rekli Fejt da postavi još jedan tanjir zavečeru.“

„To je baš lјubazno od vas, gospodine.“„Ma kakvi“, odvrati Alvin Mlinar. „Sigurno ništa niste polomili?

Baš ste gadno pali na to kamenje.“„Onda mislim kako bi valјalo da proverite da nije neki kamen

pukao, gospodine.“Alvin se ponovo nasmeja, potapša ga po leđima i povede u

kuću.A kakva je to kuća bila. Ni u paklu nije moglo biti više vrištanja i

vike. Mlinar je pokušao da mu razvrsta decu, kako bi mogao da ihupozna. Četiri starije devojke bile su njegove ćerke, zauzete sa ponekoliko poslova, a svaka se, iz sveg glasa, svađala sa svakom odsvojih sestara ponaosob, skačući sa zađevice na zađevicu, kako juje posao vodio iz sobe u sobu. Beba što je vrištala bila je unuče, kaoi petoro dečice što su se pod stolom igrali okruglih glava i kavalјera.Majka, Fejt, ni na šta od svega toga nije obraćala pažnju, dok jeradila u kuhinji. Povremeno bi mlatnula obližnje dete, ali sem toga

nije dozvolјavala da je prekidaju u poslu – niti je stajala sa stalnomniskom naredbi, prekora, pretnji i žalbi.

„Kako uspevate da u svemu ovome zadržite zdrav razum?“upita je Pripovedač.

„Zdrav razum?“ ona oštro ponovi njegovo pitanje. „Mislite li da biiko pametan trpeo ovo?“

Mlinar mu pokaza njegovu sobu. Tako ju je nazvao: „Vaša soba,sve dok imate želјu da ostanete.“ U njoj je bio veliki krevet saperjanim jastukom i nekoliko ćebadi, a polovina jednog zida zapravoje bila poleđina dimnjaka, tako da je bilo toplo. Za sve vreme svoglutanja, Pripovedaču niko nije ponudio takav krevet. „Recite mi samoda se zapravo ne zovete Prokrust“, kaza.

Mlinar nije shvatio aluziju, ali nije ni bilo bitno, jer mu je biopoznat taj izraz na Pripovedačevom licu. Nesumnjivo ga je i ranijeviđao. „Kod nas gosti ne spavaju u najgoroj sobi, Pripovedaču, već unajboljoj. I više o tome nećemo da pričamo.“

„Onda, sutra morate da mi dopustite da nešto uradim za vas.“„Oh, ima posla koliko volite, ako umete sa rukama. A mojoj ženi

bi koristila pomoć, ako se ne stidite ženskog posla. Videćemo šta ćebiti.“ S tim rečima, Mlinar izađe i zatvori vrata za sobom.

Ta zatvorena vrata samo su delimično umanjila buku što jedopirala iz ostatka kuće, ali to je za Pripovedača bila prava muzika.Bilo je tek popodne, ali nije mogao da se suzdrži. Zbacio je ranac saleđa, skinuo čizme i legao na dušek. Zašuštalo je kao slama, alipreko nje je bio perjani matrac, tako da je krevet bio dubok i mekan.A slama je bila sveža i osušeno bilјe visilo je u uglovima tako da jesve mirisalo na majčinu dušicu i ruzmarin. Da li sam u Filadelfijiikada spavao na ovako mekom krevetu? Ili u Engleskoj, pre toga?Ne, otkako sam izašao iz majčinog trbuha, pomisli.

U ovoj se kući nimalo nisu stideli upotrebe moći; čar je bilaočigledna, pošto je bila naslikana iznad vrata. Ali prepoznao je šaru.Nije to bio mirotvorac, predviđen da stiša nasilјe u duši onoga što tuspava. Nije bilo ni upozorenje, a ni čuvanje. Nijedan delić te čari nijebio predviđen da čuva kuću od gosta, ili gosta od kuće. Bila je touteha, čisto-načisto. I to savršeno, izvanredno iscrtana, baš kako

treba. Nije lako nacrtati tačnu čar, pošto se sastojala od trojstava.Pripovedač nije mogao da se seti da je ikada video bolјu.

Stoga se nije iznenadio što je, dok je ležao na krevetu, osetiokako mu se mišići opuštaju, kao da taj krevet i ta soba uklanjajuumor nastao tokom dvadeset pet godina lutanja. Tada se ponadaoda će, kada umre, grob biti jednako udoban kao taj krevet.

Kada ga je Alvin Mlađi probudio, čitava kuća mirisala je nažalfiju, papriku i dinstanu junetinu. „Imate taman dovolјno vremenada odete do klozeta, da se umijete i dođete da jedete“, kaza mudečak.

„Mora da sam zaspao“, odvrati Pripovedač.„Zato sam i napravio tu čar“, odgovori dečak. „Baš dobro radi,

zar ne?“ A onda izjuri iz sobe.Pripovedač skoro smesta začu jednu od devojka kako dečaku

upućuje najužasnije moguće pretnje. Svađa se nastavila punomparom dok je Pripovedač išao do nužnika, a kada se vratio u kuću,dranje je i dalјe trajalo – mada se Pripovedaču činilo da se sada todruga sestra dere.

„Ale Mlađi, kunem se da ću ti noćas u snu zašiti tvora zatabane!“ Alov odgovor bio je prigušen zbog dalјine, ali izazvao je jošjedan talas vrištanja. Pripovedač se i ranije naslušao dreke. Nekad jeto bilo zbog lјubavi, a nekad zbog mržnje. Kada je to bilo zbogmržnje, otišao bi što pre može. U toj kući će moći da ostane.

Opranih ruku i umivenog lica, bio je dovolјno čist da mudomaćica Fejt dopusti da ponese do stola vekne hleba – „samopazite da vam hleb ne dodirne tu prlјavu košulјu“. A onda pripovedačstade u red, sa činijom u ruci, i čitava porodica uđe u kuhinju i izađesa većim delom svinje razdelјenim među njima.

Fejt je, a ne Mlinar, rekla jednoj od devojaka da počne molitvu, aPripovedač primeti da Mlinar nije ni oči sklopio, iako su sva decapognula glave i sklopila ruke. Bilo je to kao da je molitvu tolerisao, aline i ohrabrivao. Pripovedač nije morao da pita, da bi znao kako seAlvin Mlinar i sveštenik u onoj lepoj beloj crkvi nimalo ne slažu.Pripovedač zaklјuči kako bi se Mlinaru čak možda i dopala jednaizreka iz njegove knjige: „Kao što gusenica polaže jaja na najlepšelišće, tako sveštenik kune najlepše radosti.“

Na Pripovedačevo iznenađenje, za vreme obeda nije bilo haosa.Svako dete po redu ispričalo je šta je tog dana radilo, a svi su slušali,ponekad savetujući ili hvaleći. Naposletku, kada je paprikaš pojedena Pripovedač parčetom hleba kupio poslednje tragove iz svoje činije,Mlinar ga pogleda, baš kao ostale u kući.

„A tvoj dan, Pripovedaču. Da li si ga dobro proveo?“„Prepešačio sam nekoliko milјa pre podne i popeo se na drvo“,

odgovori Pripovedač. „Odatle sam video zvonik, što me je dovelo dovaroši. Tamo se jedan hrišćanin bojao mojih skrivenih moći, iakonijednu od njih nije video, kao i propovednik, mada je tvrdio kako neveruje da ih imam. Svejedno, tražio sam obrok i krevet, i priliku daradim na da ih zaradim, a jedna žena mi je rekla da će me lјudi nakraju izvesnog kolskog puta primiti.“

„To je sigurno naša ćerka, Elenor“, kaza Fejt.„Da“, potvrdi Pripovedač. „Sada vidim da ima oči na majku, koje

su uvek spokojne, ma šta se dešavalo.“„Ne, prijatelјu“, odgovori Fejt. „Ove oči samo su videle takva

vremena da me još otada nije lako uzbuniti.“„Nadam se da ću pre no što odem čuti priču o tim vremenima“,

reče Pripovedač.Fejt skrenu pogled i stavi unučetu još jedno parče sira na hleb.Pripovedač nastavi sa pričom o tome kako je proveo dan, ne

želeći da pokaže da mu je neprijatno što nije odgovorila. „Taj kolskiput bio je baš neobičan“, kaza. „Bilo je pokrivenih mostova nadpotocima koje bi dete moglo da pregazi, a odrastao čovek dapreskoči. Nadam se da ću pre no što odem čuti priču o timmostovima.“

Ponovo, niko nije hteo da ga pogleda u oči.„A kada sam izašao iz šume, naišao sam na vodenicu bez

kamena, dva dečaka kako se rvu na kolima, mlinara koji me jeoborio kao nikad u životu i porodicu koja me ugostila i dala minajbolјu sobu u kući, iako sam stranac i nisu znali da li sam dobar ilizao.“

„Naravno da ste dobri“, odgovori mu Al Mlađi.„Oprostite što pitam. Tokom godina upoznao sam puno

gostolјubivih lјudi i boravio u mnogim srećnim domovima, ali nijedan

nije bio srećniji od ovoga, a nikome nije bilo toliko drago što me vidi.“Svi se umiriše oko stola. Naposletku, Fejt diže glavu i nasmeši

mu se. „Drago mi je što mislite da smo srećni“, reče mu. „Ali svipamtimo i drugo vreme, pa je naša trenutna sreća još slađa zbogsećanja na jad.“

„Ali zašto ste prihvatili čoveka kao što sam ja?“A onda mu lično Mlinar odgovori: „Jer smo jednom i mi bili

stranci, pa su nas dobri lјudi primili.“„Neko vreme sam živeo u Filadelfiji, na mi sada pade napamet

da vas pitam, pripadate li Društvu prijatelјa?“Fejt odmahnu glavom. „Ja sam prezbiterijanka. Većina dece,

takođe.“Pripovedač pogleda Mlinara. „Ja nisam ništa“, reče mu on.„Hrišćanin nije ništa“, kaza mu Pripovedač.„Nisam ni hrišćanin.“„Ah“, reče Pripovedač. „Znači, deista, kao Tom Džeferson.“

Deca zažagoriše na pomen tog velikog čoveka.„Pripovedaču, ja sam otac koji voli svoju decu, muž što voli

svoju ženu, farmer koji plaća svoje dugove i mlinar bez vodeničkogkamena.“ A onda ustade od stola i ode. Začuše se vrata kako sezatvaraju. Izašao je napolјe.

Pripovedač pogleda Fejt. „Oh, milostiva, bojim se da već žalitešto sam vam došao u kuću.“

„Postavlјate grdno mnogo pitanja“, reče mu ona.„Kazao sam vam kako se zovem, a moje ime je ono što radim.

Kad god osetim da postoji priča koja nešto znači, koja je istinita,žudim za njom. A ako je čujem i u nju poverujem, večno ću jezapamtiti i pričati kuda god da odem.“

„Tako zarađujete za život?“ upita jedna od devojaka.„Za život zarađujem pomažući da se popravlјaju kola, kopaju

šančevi, ispredaju niti – i svakim drugim poslom kojeg treba obaviti.Ali priče su moj životni poziv i trampim ih jednu za drugu. Moždasada mislite kako ne želite da mi ispričate vaše priče, i ja nemamništa protiv, jer nikada nisam uzeo priču koja mi nije sa volјomispričana. Nisam lopov. Ali vidite, već imam jednu priču – o stvarima

koje su mi se dans desile. Najprijatniji lјudi i najmekši krevet izmeđuMizipija i Alfa.“

„Gde je Alf? Je li to reka?“ upita Kali.„Šta, zar hoćete da čujete priču?“ upita Pripovedač.„Da“, zažagoriše deca.„Ali ne o reci Alf“, kaza Al Mlađi. „Ona stvarno ne postoji.“Pripovedač ga pogleda sa iskrenim iznenađenjem. „Otkud

znaš? Jesi li počitao zbirku Kolricove poezije, koju je prikupio lordBajron?“

Al Mlađi ga zblenuto pogleda.„Ovde nema puno knjiga“, kaza Fejt. „Propovednik im drži

časove veronauke i uči ih iz biblije, da nauče da čitaju.“„Kako si onda znao da reka Alf nije stvarna?“Al Mlađi se namršti, kao da hoće da kaže: Ne postavlјajte mi

pitanja kada ni sam ne znam odgovor. „Ja hoću priču o Džefersonu.Rekli ste mu ime kao da ste ga upoznali.“

„Oh, i jesam. Kao i Toma Pejna i Patrika Henrija, pre no što suga obesili, a video sam i mač što je obezglavio Džordža Vašingtona.Čak sam video i kralјa Roberta Drugog, pre no što su Francuzi nulaprve potopili njegov brod i poslali ga na dno mora.“

„Gde mu je i mesto“, promrmlјa Fejt.„Ako ne i dublјe“, dodade jedna od devojaka.„Sa time se potpuno slažem. U Apalačima pričaju da su mu ruke

bile toliko krvave, da su mu i kosti od te silne krvi dobile smeđu boju,pa ih čak i najmanje izbirljive ribe ne glođu.“

Deca se nasmejaše.„Još više nego o Tomu Džefersonu“, reče mu Al Mlađi, „želim da

čujem priču o najvećem američkom čarobnjaku. Kladim se da stepoznavali Bena Frenklina.“

Dete ga je ponovo iznenadilo. Kako je pogodio da, od svih priča,najviše voli da pripoveda one o Benu Frenklinu? „Poznavao ga? Oh,malčice“, odgovori Pripovedač, znajući da je to rekao kao da jeobećao da će im ispričati sve priče koje su ikada želeli da čuju.„Živeo sam sa njime svega šest godina, a svake noći osam sati

nisam bio u njegovom društvu – pa tako ne bih mogao baš da kažemda sam ga dobro poznavao.“

Al Mlađi se nagnu, na ga netremice pogleda blistavim očima.„Da li je zaista bio tvorac?“

„Sve te priče doći će u svoje vreme“, odgovori Pripovedač. „Svedok su vaši roditelјi volјni da budem u njihovoj kući i sve dok jasmatram da sam od koristi, pripovedaću vam priče i noću i danju.“

„Počevši sa Benom Frenklinom“, beše uporan Alvin Mlađi. „Da lije zaista skinuo munju sa neba?“

✥ 10 ✥Vizije

Alvin Mlađi probudio se iz košmara obliven znojem. Bio je takostvaran, da se borio za dah kao da je pokušavao da utekne odnjega. Ali znao je da ne može da pobegne. Samo je ležao skloplјenihočiju, neko vreme se bojeći da ih otvori, jer je znao da će košmar idalјe biti tu kada to učini. Odavno, kada je još bio mali, plakao jezbog te noćne more. Ali kada bi pokušao da je objasni tati i mami,uvek bi mu rekli istu stvar: „Pa, nije to ništa, sine. Hoćeš da mi kažešda se toliko bojiš ničega?“ I tako je naučio da ne plače kada mu tajsan dođe.

Otvorio je oči, a košmar smesta odlete u uglove sobe, a tamonije morao da gleda. To je moglo da prođe. Ostani tu i ostavi me namiru, nemo kaza.

A onda shvati da sunce sija i da mu je mama donela njegovecrne pantalone, kaput i čistu košulјu. Nedelјnu odeću. Skoro da bi seradije vratio u košmar nego da boravi na toj javi.

Alvin Mlađi mrzeo je nedelјna jutra. Mrzeo je da se svečanooblači, pa da ne može da sedne na zemlјu, klekne na travu, pa ni dase savije, a da se nešto ne uprlјa i mama počne da na njega viče dapoštuje Gospodnji dan. Mrzeo je da čitavog jutra na vrhovima prstijuide po kući, jer je to dan odmora, kada nema igre ni pravlјenja buke.A najviše je mrzeo pomisao na sedenje na tvrdoj klupi u prvom redu ivelečasnog Trovera koji gleda pravo u njega dok propoveda opaklenom ognju što čeka neznabošce, koji preziru pravu veru ipoverenje poklanjaju nejakom razumu čovečjem. Ama baš svakenedelјe.

A nije da je Alvin zaista prezirao veru. Samo je preziraovelečasnog Trovera. Bilo je to zbog svih onih sati provedenih u školi,pošto se žetva završila. Alvin Mlađi je dobro čitao i uglavnom je leporačunao. Ali to nije bilo dosta za Trovera. Morao je da uz to drži iveronauku. Ostala deca – Šveđani i Nemci uzvodno, Škoti i Englezinizvodno – dobili bi samo packu kad su bezobrazni ili triput zaredom

pogrešno odgovore. Ali Trover je šibao Alvina Mlađeg svaki put kadmu se ukaže prilika, i to ne zbog knjškog znanja, već zbog vere.

Naravno, nimalo nije pomagalo što je Alvinu biblija stalno bilasmešna kada tome nije vreme. To mu je Metar rekao kada je Alvinpobegao iz škole i sakrio se u Dejvidovoj kući, tako da ga je Metarpronašao skoro pred večeru. „Samo da se ne smeješ svaki put kadčita iz biblije, ne bi dobijao toliko batina.“

Ali bilo je smešno. Kada je Jonatan onolikim strelama gađaonebo, a sve su promašile. Kada onaj drugi nije kroz prozor odapeodovolјno strela. Kada je faraon stalno varkama sprečavao narodeIzrailјa da odu. Kada je Samson bio toliko glup da Delajli kaže svojutajnu, a ona ga već dvaput izdala. „Kako da se ne smejem?“

„Samo pomisli na žulјeve na guzici“, odgovori Metar. „To bitrebalo da ti suzbije osmeh sa lica.“

„Ali setim se tek pošto se nasmejem.“„Onda ti vrlo verovatno stolica neće trebati sve do petnaeste

godine“, odvrati Metar, „jer te mama nikad neće povući iz te škole,Trover neće da batali da te gnjavi, a ne možeš da se večito kriješ uDejvidovoj kući.“

„Zašto da ne?“„Jer je kriti se od neprijatelјa isto što i pustiti ga da pobedi.“I tako Metar nije hteo da mu pomogne, pa je morao da se vrati –

i da i od tate dobije batine, jer su se svi uplašili kad je pobegao i štose toliko dugo krio. Ali, Metar mu je ipak pomogao. Bilo je veomautešno znati da je još neko bio volјan da kaže kako mu je Troverneprijatelј. Svi su ostali bili opčinjeni time kako je Trover divan,bogobojažlјiv i obrazovan, i kako je baš lepo od njega što će decupojiti iz svog izvora mudrosti. Alvinu je sve to bilo toliko gadno, damu se povraćalo.

Iako je Alvin tokom škole uglavnom pazio kakav mu je izraz nalicu, pa je dobijao manje batina, nedelјom se najviše mučio, jer jesedeo na onoj tvrdoj klupi slušajući Trovera; polovinu vremena želeoje da padne na pod od smeha, a polovinu da ustane i da vikne: „To jenajgluplјa stvar koju sam ikada čuo od odraslog čoveka!“ Čak je iimao neki osećaj da ga tata ne bi preterano izubijao kad bi to rekao

Troveru, budući da baš i nije imao najbolјe mišlјenje o njemu. Alimama – nikada mu ne bi oprostila kad bi hulio u domu Gospodnjem.

Nedelјa ujutru, zaklјučio je, predviđena je da grešnici okusekako izgleda prvi dan večnosti provedene u paklu. Mama vrloverovatno neće ni dozvoliti da Pripovedač ispriča makar najkraćupričicu, ako nije iz biblije. A budući da Pripovedač nikada nije pričaopriče iz biblije, Alvin Mlađi pretpostavi da danas neće biti ničegdobrog.

Mamin glas zagrme iz prizemlјa: „Alvine Mlađi, muka mi je odtoga što se svake nedelјe tri sata oblačiš. Ima da te golog odvedemu crkvu!“

„Nisam go!“ prodra se Alvin u odgovor. Ali budući da je na sebiimao samo spavaćicu, verovatno je bilo gore nego da je nag. Brzo jesa sebe zbacio noćnu košulјu, okačio je o klin i počeo da se oblačišto brže može.

Sve je to bilo baš smešno. Ma kog drugog dana, samo bi – ni negledajući – posegao za odećom. i ona bi bila tu, baš onaj odevnipredmet koji mu je potreban.Košulјa, pantalone, čarape, cipele. Uvekbi mu se našle u ruci čim bi je pružio. Ali nedelјnim jutrima odeća kaoda je bežala od njega. Krenuo bi da uzme košulјu, a završio sapantalonama. Krenuo bi da uzme čarapu, a u ruci bi mu se našlacipela – i to iznova i iznova. Kao da odeća nije želela da bude nanjegovom telu ništa više no što je on to hteo.

I tako, kada mama uz tresak otvori vrata, nije samo Alvin bio krivšto još ni pantalone nije obukao.

„Propustio si doručak! I dalјe si polu go! Ako misliš da će zbogtebe cela porodica da zakasni u crkvu, ima da...“

„Razmislim ponovo“, završi Alvin.Nije on bio kriv što je stalno ponavlјala jedno te isto. Ali

pobesnela je na njega kao da je trebalo da se pretvara da jeiznenađen što to po devedeseti put čuje od leta. Oh, taman sespremala da ga izubija, ili da pozove tatu da ga još više izdeveta,kada se Pripovedač pojavio da ga spase.

„Domaćice Fejt“, kaza Pripovedač, „ako želite da krenete saostalima, bilo bi mi drago da se postaram da on dođe u crkpu.“

Čim je Pripovedač progovorio, mama se munjevito okrenu,pokušavši da sakrije koliko je besna. Alvin smesta poče da na njubaci čin smirivanja – i to desnom rukom, da ga ne vidi, budući da bimu slomila ruku kad bi videla da je mađija, a u tu je pretnju AlvinMlađi zaista verovao. Smirivanje nije baš najbolje radilo bez dodira,ali pošte se iz petnih žila trudila da deluje spokojno predPripovedačem, čin se lepo primila.

„Ne bih da se mučite“, odgovori mama.„Nije to nikakva muka, domaćice Fejt“, reče Pripovedač.

„Svejedno ništa ne radim da vam se odužim na gostoprimstvu.“„Ništa ne radite!“ živčanost se sada skoro izgubila iz maminog

glasa. „Ma, moj muž kaže da radite za dvojicu. A kada pripovedatepriče malenima, u kući je takav mir i tišina kao – kao nikada.“Ponovo se okrenu ka Alvinu, ali sada je više glumila da je besna,nego što je to zaista bila.“Hoćeš li da slušaš Pripovedača i da brzodođeš u crkvu?“

„Da, mama“, odgovori Alvin Mlađi. „Što brže mogu.“„Onda dobro. Najlepše vam hvala, Pripovedaču. Ako uspete da

naterate ovog dečaka da vas sluša, bićete jedini koji je u tome uspeootkad je naučio da priča.“

„On je pravo derište“, dobaci Meri iz hodnika.„Da si umukla, Meri“, odreza mama, „ili ću tu zašiti donju usnu

za nos.“Alvin uzdahnu od olakšanja. Kada mama počne da preti

nemogućim stvarima, znači da više nije lјuta. Meri diže nos i odvrckaniz hodnik, ali Alvina to uopšte nije ni dotaklo. Samo se iscerioPripovedaču, a Pripovedač njemu.

„Imaš problema da se obučeš za crkvu, momče?“ upitaPripovedač.

„Radije bih se premazao mašću i ušao u jazbinu punu gladnihmedveda“, odgovori Alvin Mlađi.

„Više lјudi preživi crkvu, nego medvede.“„Ali za dlaku.“Ubrzo se obukao, ali pošlo mu je za rukom da ubedi

Pripovedača da pođu prečicom, što je značilo da krenu kroz šumu ipreko brda iza kuće, mesto okolo, putem. Budući da je napolјu bilo

baš hladno, a da odavno nije padala kiša, a sneg neće još dugo, nijebilo blata, tako da mama verovatno neće ni pretpostaviti. A ono štomama ne zna, njemu ne može da naškodi.

„Primetio sam“, kaza Pripovedač dok su se peli uz padinupokrivenu opalim lišećem, „da tvoj otac nije pošao sa tvojommajkom, Kalijem i devojkama.“

„Neće da ide u tu crkvu“, odgovori Alvin. „Kaže da je velečasniTrover magarac. Naravno, ne kad mama može da ga čuje.“

„Pretpostavlјam da ne“, reče Pripovedač.Zastali su povrh brda, bacivši pogled niz livadu što se pružala ka

crkvi. Brdo na kojem je crkva bila sagrađena skrivalo je od pogledavaroš Vigorcrkvu. Mraz je taman počeo da se topi sa uvele jesenjetrave, tako da je crkva izgledala kao najbelјa stvar u svetu beline, asunčevi zraci bleštali sa nje, kao da je i ona sama još jedno sunce.Alvin vide da kola još pristižu i da se konji vezuju za stubovepobijene duž livade. Ako požure, verovatno će biti na svojimmestima pre no što velečasni Trover počne himnu.

Ali Pripovedač nije pošao nizbrdo. Samo je ceo na jedan panj ipočeo da govori pesmu. Alvin je često slušao, jer su Pripovedačevepesme često bile baš zajedlјive.

„Pođoh u vrt lјubavi,I videh ono što nikada nisam:Kapela bi izgrađena posredNekada divnog zelenila.A kapelske dveri zatvorene behu,A iznad njih napisano Nećeš,Pa se ja stoga okrenuh vrtu lјubavi,U kojem se tako slatko cveće sleće.I videh ga je ispunjen grobovima,I spomenicima tamo gde bi cveće trebalo da je:A sveštenici u crnim mantijamaTrnjem vezivali su moje radosti u snevanje.“

Oh, Pripovedač je baš bio vešt, to jeste, jer – dok je recitovao –svet se promenio pred Alvinovim očima. Kao da je proleće ovladalolivadama i drvećem, živopisnim i žutozelenim od deset hilјada

cvetova, a bela kapela usred svega toga nije više bleštala, već je bilaprašnjava i izbledela kao stare kosti. „Trnjem vezivali su moje radostii snevanje“, ponovi Alvin. „Vi baš ne volite veru.“

„Svakim svojim dahom ja udišem veru“, odvrati Pripovedač.„Žudim za vizijama. Tragam za otiscima Božje ruke. Ali, na ovomsvetu vidim daleko više otisaka onog drugog. Trag bleštavog mulјa,koji me peče svaki put kad ga dodirnem. Bog ovih dana nijepreterano druželјubiv, Ale Mlađi, ali Satani ne smeta da skupa sačovečanstvom gazi po blatu.“

„Trover kaže da je njegova crkva kuća Gospodnja.“Pripovedač je samo sedeo i dugo ćutao.Alvin ga naposletku otvoreno upita: „Da li ste u toj crkvi videli

đavolјi trag?“Tokom vremena koje je Pripovedač proveo sa njima, Alvin je

shvatio da on nikad ne laže. Ali kad god nije želeo da istinitoodgovori, rekao bi neku pesmu. Baš kao sada.

„Oh, ružo, bolesna si.Nevidlјivi crvŠto noću letiU jezivoj olujiOtkrio je tvoje počivališteOd grimizne srećeI njegova mračna tajna lјubavTvoj život uništiće.“

Alvin je izgubio strplјenje od tih uvijenih odgovora. „Da sam hteoda slušam nešto što ne razumem, čitao bih Isaiju.“

„Dete moje, prava je muzika za moje uši kad me porediš sanajvećim prorokom.“

„Baš i nije neki prorok, kad niko ne razume šta je napisao.“„A možda je hteo da svi postanemo proroci.“„Ne marim ja za proroke“, odvrati Alvin. „Koliko vidim, i oni

umiru, baš kao obični lјudi.“ To je od oca čuo.„Svi umiru“, odgovori Pripovedač. „Ali neki što su mrtvi

nastavlјaju da žive kroz svoje reči.“

„Reči se uvek iskrive“, odvrati Alvin. „Sad, kad ja neštonapravim, onda je to stvar koju sam napravio. Kao kad napravimkotaricu. To je kotarica. Kada se pokida, onda je pokidana kotarica.Ali, kada izgovorim reči, one se izopače. Trover može da te iste rečikoje sam ja kazao iskrivi, pa da znače baš suprotno od onoga štosam ja rekao.“

„Pogledaj to malo drugačije, Alvine. Kada napraviš jednukotaricu, ona nikada ne može biti nešto više od jedne kotarice. Alikada izgovoriš reči, one mogu da se ponavlјaju iznova i iznova, i dalјudima pune srca hilјadu milјa od mesta na kojem si ih prvoizgovorio. Reči mogu da se uvećaju, ali stvari nikad ne mogu dapostanu nešto više od onoga što jesu.“

Alvin pokuša to da zamisli. Potaknuta Pripovedačevim rečima,ta slika mu se lako uobliči u umu. Reči nevidlјive kao vazduh izlazeiz Pripovedačevih ustiju i šire se od osobe do osobe, sve vreme sveveće i veće – ali i dalјe nevidlјive.

A onda, odjednom, ta vizija se promeni. Vide reči kako izlaze izpropovednikovih ustiju, kao mreškanje u vazduhu, pa se šire i uvlačeu sve živo – a odjednom, to se pretvori u njegov košmar, onu užasnumoru što ga je opsedala i u snu i na javi i toliko punila srce strahom,da bi mu došlo da umre. Svet pun nevidlјivog mreškavog ništavilašto se uvlačilo u sve živo i razbijalo ga. Alvin je video kako sekomeša ka njemu, kao nekakav ogroman oblak, sve veći i veći. Izpređašnjih košmara znao je da će mu se provući kroz prste akostisne pesnice, i da će mu se uvući u nos i uši ako zatvori usta isklopi oči...

Pripovedač ga prodrma – i to snažno. Alvin otvori oči. Mreškanjeu vazduhu povuče se do ruba njegovog vidnog polјa.

Uglavnom je tamo boravilo, čekajući tik iza granice vidlјivosti,oprezno kao lasica i spremno da utekne čim okrene glavu.

„Šta je sa tobom, dete?“ upita Pripovedač. Videlo se da jeuplašen.

„Ništa“, odgovori Alvin.„Nemoj ti meni – ništa“, odreza Pripovedač. „Video sam kako te

je odjednom obuzeo užas, kao da ti se prikazala stravična vizija.“

„Nije to bila vizija“, odvrati Alvin. „Jednom sam doživeo viziju, paznam.“

„Oh?“ kaza Pripovedač. „A kakva je to vizija bila?“„Blistavi čovek“, odgovori Alvin. „Nikada nikome o tome nisam

ispričao, pa računam da neću ni sada.Pripovedač ga nije pritiskao. „Ono što si maločas video, šta je

bilo – ako ne vizija?“Ništa. „Bio je to istinit odgovor, ali je bio svestan da to

istovremeno nije nikakav odgovor. Ali nije želeo da odgovori. Kadgod bi lјudima ispričao o tome, samo bi ga grdili što je takavplačljivac zbog ničega.

Ali Pripovedač nije imao namere da mu dopusti da izbegneodgovor. „Čitavog života žudim za istinskom vizijom, Ale Mlađi, a tebise jedna upravo ukazala usred belog dana – širom otvorenih očijuvideo si nešto tako užasno da ti je dah zastao. Sad mi ispričaj šta jeto bilo.“

„Rekao sam vam! Ništa!“ A onda, tišim glasom: „Bilo je to ništa,ali mogu da ga vidim. Kao da se vazduh sav zamreška kuda god dakrene.“

„To je ništa, ali nije nevidlјivo?“„Uvlači se u ama baš sve. Zavlači se u sve najmanje pukotine i

onda sve živo rastura. Samo se trese i trese, sve dok ne ostanejedino prašina, a onda i tu prašinu istresa – a ja pokušavam da gaoteram, ali ono postaje sve veće i veće, kovitla se preko svega, svedok ne preplavi čitavo nebo i celu zemlјu.“ Alvin nije mogao da sesuzdrži. Drhtao je od hladnoće, iako je bio natrontan kao medved.

„Koliko si puta to video?“„Viđam to otkad znam za sebe. Baš sam se sada svega setio.

Uglavnom razmišlјam o drugim stvarima, a ono se drži podalјe odmene.“

„Gde?“„Iza. Van vidnog polјa.“ Alvin kleknu, pa sav iscrplјen sede – i to

pravo u vlažnu travu, sa nedelјnim pantalonama na sebi, ali nije niprimetio šta je učinio. „Kada ste pričali o tome kako se reči šire i šire,ponovo sam to ugledao.“

„San koji ti se prikazuje iznova i iznova pokušava da ti saopštiistinu“, kaza mu Pripovedač.

Starac je toliko očigledno bio ushićen zbog čitave te stvari da seAlvin zapita da li ovaj zaista shvata koliko je to zastrašujuće. „Ovonije neka od vaših priča, Pripovedaču.“

„Biće“, odvrati Pripovedač, „čim je budem razumeo.“Pripovedač sede pored njega i veoma dugo vremena samo je

ćutke razmišlјao. Alvin je samo sedeo, uplićući vlati trave. Nakon štoizvesno vreme prođe, on posta nestrplјiv. „Možda vi ne možete bašsve da razumete“, reče. „Možda su me besovi uhvatili. Možda sampoludeo.“

„Evo“, kaza Pripovedač, ničim ne pokazavši da je primetio kakoje Alvin uopšte progovorio. „Smislio sam značenje. Hajde da gaizgovorim, pa da vidimo da li ćemo poverovati u njega.“

Alvin nije voleo da se na njega ne obraća pažnja. „A možda stevi poludeli? Da li vam je to nekada palo na pamet, Pripovedaču?“

Pripovedač odbaci Alvinove sumnje. „Čitava vaselјena samo jeBožji san. Sve dok on spava – veruje u nju – i stvari ostaju stvarne.Ono što ti vidiš je kako se Bog budi, postepeno budi, a njegovabudnost širi se kroz san, raščinjavajući vaselјenu, sve dok onnaposletku ne sedne, protrlјa oči i kaže: Uf, kakav san. Voleo bih gamogu ga se setim šta sam to tačno sanjao. I u tom trenutku, svićemo mi nestati.“ Nestrplјivo pogleda Alvina. „Šta misliš?“

„Ako verujete u to, Pripovedaču, onda ste prava budala, baš kaošto Oklop Gospodnji kaže.“

„Oh, tako kaže, je li?“ Pripovedač odjednom munjevito zgrabiAlvina za zapešće. Ovaj se toliko iznenadi da ispusti to što je držao urukama. „Ne! Podigni to! Vidi šta si uradio!“

„Samo sam se zanimao, zaboga miloga.“Pripovedač podiže ono što je Alvin ispustio. Bila je to sićušna

kotarica, ni jedan palac u prečniku, ispletena od uvele trave. „Ovo siupravo napravio.“

„Valјda“, odgovori Alvin.„Zašto si je napravio?“„Samo sam je napravio.“

„Nisi ni razmišlјao o tome?“„Znate, to vam nije neka kotarica. Imao sam običaj da ih pravim

za Kalija. Kada je bio mali, zvao ih je bublјe kotarice. Brzo seraspadaju.“

„Ukazala ti se vizija ničega, pa si morao da napraviš nešto.“Alvin pogleda sićušnu kotaricu. „Valјda je tako.“„Da li to stalno radiš?“Alvin se priseti ostalih trenutaka kada je ugledao mreškavi

vazduh. „Stalno nešto pravim“, odgovori. „To ništa ne znači.“„Ali ne osećaš se dobro sve dok nešto ne napraviš. Nakon što ti

se ukaže vizija ničega, ne možeš da se smiriš sve dok ne sastavišnešto.“

„Možda samo moram da radim kako ne bih razmišlјao o tome.“„Ali ne bilo kakav posao, zar ne, dečko? Ne odgovara ti da

cepaš drva. Sakuplјanje jaja, vađenje vode iz bunara, seča sena –od toga ti nije lakše.“

Sada Alvin poče da uviđa obrazac do kojeg je Pripovedačdošao. Koliko se on toga seća, bilo je to tačno. Probudio bi se usrednoći nakon takvog sna i ne bi imao mira sve dok nešto ne izatka ilinapravi stog sena – ili lutku za neku bratanicu. Isto se dešavalo kadabi mu se ta vizija ukazala danju – ništa mu nije išlo od ruke, sve dokne bi napravio nešto što ranije nije postojalo, makar samo gomilicuoblutaka ili deo kamenog zida.

„Tačno je, zar ne? Svaki put to radiš – jesam li u pravu?“„Uglavnom.“„Onda, da ti kažem kako se to ništa zove. To je Razarač.“„Nikad čuo“, odvrati Alvin.„Nisam ni ja, sve do sada. To je stoga što to voli da se krije. To

je neprijatelј svega što postoji. Sve što želi je da sve skrši u komade,pa i te komade da skrši u komade, sve dok ne ostane ama bašništa.“

„Ako se nešto skrši u komade, pa ti komadi u komade, ne dobijase ništa“, reče mu Alvin. „Samo se dobije puno komadića.“

„Umukni i slušaj priču“, odreza Pripovedač.

Alvin se već navikao da to čuje od njega. Pripovedač je te rečiAlvinu Mlađem govrio češće no ikome drugom, pa čak i bratancima.

„Ne pričam ja o dobru i zlu“, kaza Pripovedač. „Čak ni sam đavosebi ne može da dozvoli da sve uništi, zar ne, jer bi onda i onprestao da postoji – baš kao sve ostalo. Ni najzlobnija stvorenja nežele da sve bude uništeno – već samo da to eksploatišu u svojukorist.“

Alvin nikada ranije nije čuo reč eksploatisati, ali zvučala mu jerđavo.

„Znači, u velikom ratu između Razarača i svega ostalog, Bog iđavo trebalo bi da su na istoj strani. Ali đavo to ne shvata, pa jestoga često u Razaračevoj službi.“

„Hoćete da kažete da se đavo nameračio na samoga sebe?“„Moja priča nije o đavolu“, odvrati Pripovedač. Bio je

nepokoleblјiv kao vodena bujica kada priča izlazi iz njega. „U velikomratu protiv Razarača iz tvoje vizije svi lјudi i žene na svetu trebalo bida su saveznici. Ali veliki neprijatelј i dalјe je nevidlјiv, tako da nikone može ni da pretpostavi kako mu služe. Ne shvataju da je ratRazaračev saveznik, jer ruši sve što dodirne. Ne razumeju da požar,ubistvo, zločin, gramzivost i požuda rastakaju krhke spone štolјudska bića spajaju u narode, gradove, porodice, prijatelјstva iduše.“

„Vi mora da jeste prorok“, kaza Alvin Mlađi, „jer vas ništa nerazumem.“

„Prorok“, promrmlјa Pripovedač, „ali tvoje su oči videle. Sadapojmim Aronovu agoniju: govoriti istinu, ali nikada sopstvenim očimane videti vizije.“

„Pravite od komarca magarca kada je reč o mojim košmarima.“Pripovedač je ćutao, sedeći na zemlјi sa laktovima oslonjenim

na kolena, a tmurnom bradom obuhvaćenom dlanovima. Alvin jepokušao da nekako shvati o čemu to taj čovek priča. Bilo je sasvimsigurno da ona stvar što mu se ukazivala u košmarima nije nikakavstvor, pa mora da je bilo poetski pominjati Razarača kao osobu. Alimožda je to istina – možda Razarač nije samo nešto što je onumislio – možda je stvaran, a Al Mlađi je jedina osoba koja može daga vidi. Možda je čitav svet u užasnoj opasnosti, a na Alvinu Mlađem

je zadatak da se protiv tog stvora bori, da ga suzbije i da mu ne dada se širi. Prava je istina da Alvin ne može da podnese kada gasanja i da želi da ga otera. Ali nikada nije mogao da iznađe kako toda uradi.

„Pretpostavimo da vam verujem“, reče Alvin. „Pretpostavimo dataj Razarač postoji. Ne mogu ja tu ama baš ništa da uradim.“

Pripovedačevo lice lagano se ozari osmehom. Nagnu se ustranu, kako bi oslobodio jednu ruku, koja se lagano spusti na zemlјui uze iz trave sićušnu bublјu kotaricu. „Zar je ovo ama baš ništa?“

„To je samo gužva trave.“„To je bila gužva trave“, odvrati Pripovedač. „A kad bi je pokidao,

ponovo bi se u to pretvorila. Ali sada, u ovom trenu, to je nešto više.“„Mala kotarica za bube – to je sve.“„Nešto što si ti načinio.“„Pa, svakako trava nije tako izrasla.“„A kada si je napravio, porazio si Razarača.“„Ne preterano“, odgovori Alvin.„Ne“, potvrdi Pripovedač. „Ali, napravivši tu jednu kotaricu za

bube, za toliko si ga porazio.“Tada se sve sklopi u Alvinovom umu. Čitava priča koju je

Pripovedač pokušavao da isprede. Alvin je znao da u svetu postojesvakakve suprotnosti: dobro i zlo, svetlost i tama, slobodan čovek irob, lјubav i mržnja. Ali dublјe od svih tih suprotnosti bilo je stvaranjei razaranje. Tako duboko da skoro niko nije primećivao da su tonajvažnije suprotnosti što postoje. Ali on je primetio – na je zbogtoga Razarač njegov neprijatelј. Zato ga Razarač napada u snu.Napokon, Alvin je imao svoju veštinu. Veštinu da stvari stavlјa u red ida im daje oblik koje bi trebalo da imaju.

„Mislim da je moja prava vizija bila u vezi sa istom tom stvari“,reče Alvin.

„Ne moraš da mi pričaš o Blistavom čoveku“, kaza muPripovedač. „Nisam hteo da guram nos u tuđa posla.“

„Hoćete da kažete kako slučajno gurate nos u tuđa posla?“ upitaAlvin.

Zbog takve bi primedbe kod kuće dobio šamar, ali Pripovedačse samo nasmejao.

„Učinio sam nešto zlo, a toga nisam ni bio svestan“, poče Alvin.„Blistavi čovek došao mi je i stao kraj podnožja mog kreveta, pa mi jeprvo pokazao viziju onog što sam učinio, tako da sam shvatio da jeto bilo loše. Da vam kažem, plakao sam kad sam shvatio da samtoliko rđav. Ali onda mi je pokazao čemu služi moja veština, a sadashvatam da mi vi isto to pričate. Video sam kamen koji sam izvadioiz planine, a bio je okrugao kao lopta, a kada sam ga pogledaopobliže – video sam da je to čitav svet, sa sve šumama i životinjama,okeanima i ribama i svim živim. Zato služi moja veština, da pokušamda uredim stvari.“

Pripovedačeve oči zablistaše. „Blistavi čovek ti je pokazao pravuviziju“, kaza. „Ja bih život dao da mi se takva jedna vizija ukaže.“

„Samo zato što sam iskoristio moju veštinu da drugimanaškodim, samo zbog mog zadovolјstva“, odgovori Alvin. „Tada samizrekao obećanje, najozbilјniji zavet, da nikada neću moju veštinukoristiti sebe radi. Već samo za druge.“

„To je dobro obećanje“, reče mu Pripovedač. „Voleo bih da svilјudi i žene na svetu izreknu takvu zakletvu i da je poštuju.“

„Bilo kako bilo, tako znam da onaj – Razarač – nije vizija. NiBlistavi čovek nije bio vizija. Ono što mi je pokazao, to je bila vizija,ali on je bio stvaran.“

„A Razarač?“„I on je bio stvaran. Ne vidim ga ja samo u mojoj glavi, on je tu.“Pripovedač klimnu glavom, ne skidajući pogled sa Alvinovog

lica.„Moram da pravim stvari“, nastavi Alvin. „Brže no što on može

da ih sruši.“„Niko ne može tako brzo da pravi stvari“, odgovori Pripovedač.

„Kad bi svi lјudi na celom svetu od sve zemlјe što postoji napravilimilion miliona miliona miliona cigala, i svakog dana do kraja životagradili zid, taj zid bi se srušio brže no što bi oni mogli da grade.Delovi zida raspali bi se i pre no što budu sagrađeni.“

„E, to je šašavo“, odvrati Alvin. „Zid ne može da padne pre nošto se podigne.“

„Ako dovolјno dugo rade, cigle će se mrviti u prah kada ihdohvate, a ruke će im istrunuti i saliti se sa kostiju kao lјiga, sve dokse cigla, meso i kost ne smrve u istu neprepoznatlјivu prašinu. Ondaće Razarač kinuti i prašina će se beskrajno rasuti, da se više nikadane sastavi. Vaselјena će biti hladna, mirna, nema i mračna, aRazarač napokon će se smiriti.“

Alvin pokuša da shvati šta je to Pripovedač rekao. Isto je toradio svaki put kad bi Trover u školi pričao o veri, tako da je Alvin nato gledao kao pomalo opasnu rabotu. Ali nije mogao da se od togaobuzda, kao i da ne postavlјa pitanja, makar se lјudi zbog toga lјutili.„Ako se stvari mrve brže no što se prave, kako to da išta postoji?Zašto Razarač nije već pobedio? Šta mi tražimo ovde?“

Pripovedač nije bio velečasni Trover. Nije pobesneo zbogAlvinovog pitanja. Samo se namrštio i odmahnuo glavom. „Ne znam.U pravu si. Nemoguće je da smo ovde. Naše postojanje jenemoguće.“

„Pa, u slučaju da niste primetili, mi jesmo ovde“, odgovori muAlvin. „Kakva je to glupa priča, kad samo moramo da pogledamojedan drugoga da bi shvatili kako nije istinita?“

„Priznajem, ima svoje probleme.“„Mislio sam da pripovedate samo one priče u koje verujete.“„Verovao sam u nju dok sam je pričao.“Pripovedač je izgledao tako turobno da ga je Alvin uhvatio za

rame, mada mu je kaput bio tako debeo, a Alvinova šaka tako mala,da nije bio u potpunosti siguran da li je Pripovedač osetio njegovdodir. „I ja sam verovao. U neke delove. Na neko vreme.“

„Onda, ima tu istine. Možda ne puno, ali ima je.“ Pripovedač jeizgledao kao da mu je kamen pao sa srca.

Ali Alvin nije hteo da se mane. „Samo zato što verujete u neštone znači da je to stvarno.“

Pripovedač razrogači oči. Sad sam nagrabusio, pomisli Alvin.Sad sam ga razlјutio, baš kao što sam razlјutio Trovera. Tako radimsa svima. I stoga se nije iznenadio kada je Pripovedač ispružio oberuke ka njemu, obuhvatio mu lice šakama i progovorio sa takvomsnagom, kao da je želeo da zarije te reči duboko u Alvinovo čelo.„Sve u šta se može verovati jeste slika istine.“

I te reči jesu prodrle u njega i razumeo ih je, mada nije morao darečima objasni šta to razume. Sve u šta može da se veruje jesteslika istine. Ako mi liči na istinu, onda u tome postoji bar neštoistinito, čak i da nije sve. a ako ja to razmotrim u svom umu, moždaću otkriti koji su delovi istiniti, a koji lažni, i...

I Alvin shvati još nešto. Sve njegove rasprave sa Troverom na tose svode: ako nešto jednostavno Alvinu nema nikakvog smisla, ondaon u to ne veruje, i nikakvo citiranje biblije neće ga u to ubediti. Sadmu je Pripovedač govorio kako je bio u pravu što nije verovao ustvari koje nemaju smisla. „Pripovedaču, znači li to da ono u šta jane verujem nije istina?“

Pripovedač podiže obrve i odvrati mu još jednom poslovicom:„Istina ne može da se ispriča tako da se shvati, a da se u nju nepoveruje.“

Alvinu su poslovice već dojadile. „Bar mi jednom lјudskiodgovorite!“

„Ta poslovica jeste prava istina, dečko. Odbijam da je izvrnemda bi pristajala zbunjenom umu.“

„Pa, ako je moj um zbunjen, vi ste za to krivi. Sva ta vaša pričao ciglama što se mrve pre no što je zid sazidan...“

„Zar nisi verovao u to?“„Možda i jesam. Računam da, ako bih počeo da pletem svu

travu na ovoj livadi u kotarice za bube, ona bi uvela i istrunula pre nošto bih stigao s jednog kraja polјane na drugi. Računam da bi, kadbih krenuo da sve drveće odavde pa do Bučne reke pretvaram uambare, sve drveće bilo osušeno i trulo pre no što taj posao završim.Kuća ne može da se napravi od trulih brvana.“

„Ja sam nameravao da kažem: Ljudi ne mogu da stvaraju trajnestvari od netrajnih delova. To je zakon. Ali ono što si ti rekao zapravoje poslovica zakona: Kuća se ne gradi od trulih brvana.“

„Izrekao am poslovicu?“„A kada se vratimo kući, zapisaću je u moju knjigu.“„U zapečaćeni deo?“ upita Alvin. A onda se seti da je tu knjigu

video samo vireći kroz pukotinu u podu svoje sobe kasno noću, kadaje Pripovedač u sobi ispod pisao pod svetlošću sveće.

Pripovedač ga oštro pogleda. „Nadam se da nikada nisipokušao da raščiniš taj pečat.“

Alvin se uvredi. Možda je virio kroz procep, ali nikada se ne biušunjavao. „To što znam da ne želite da čitam taj deo više vam vrediod svakog pečata – ako to ne znate, onda mi niste prijatelј. Neguram ja nos u vaše tajne.“

„Moje tajne?“ nasmeja se Pripovedač. „Taj deo je pod pečatomjer tu ja pišem, i jednostavno ne želim da niko drugi ne piše u tomdelu knjige.“

„Zar ostali lјudi pišu u prednjem delu?“„Dabome.“„Pa, šta to pišu? Mogu li ja tu nešto da napišem?“„Svako zapiše po jednu rečenicu o najvažnijoj stvari koju su

ikada učinili ili videli. Ta jedna rečenica je sve što mi je od njihpotrebno da bih se podsetio njihove priče. Tako, kada posetim nekidrugi grad, odem u neku drugu kuću, mogu da otvorim knjigu,pročitam rečenicu i ispričam priču.“

Alvinu na pamet pade neverovatna mogućnost. Pripovedač ježiveo sa Benom Frenklinom, zar ne? „Da li je Ben Frenklin pisao uvašoj knjizi?“

„On je zapisao prvu rečenicu.“„Zapisao je najbitniju stvar koju je ikada uradio?“„Dabome da jeste.“„Pa, šta je to bilo?“Pripovedač ustade. „Vrati se sa mnom do kuće, momče, pa ću ti

pokazati.A usput ću ti ispričati priču koja objašnjava šta je tozapisao.“

Alvin skoči na noge i uhvati starca za debeli rukav, počevši daga vuče niz stazu što je vodila do kuće. „Hajde, sad!“ Alvin nije znaoda li je Pripovedač rešio da ne ide u crkvu, ili je jednostavnozaboravio kuda je trebalo da odu – o ma kojem razlogu da je reč,Alvin je bio i više no srećan krajnjim ishodom. Nedelјa bez crkvejeste nedelјa vredna života. Kad se tome dodaju Pripovedačevepriče i rukopis tvorca Bena, to je skoro savršen dan.

„Nema potrebe za žurbom, dečko. Neću umreti pre podneva, anećeš ni ti – a za priče je potrebno neko vreme da se ispričaju.“

„Da li je to bilo nešto što je načinio?“ upita Alvin. „Najbitnijastvar?“

„Da znaš da jeste.“„Znao sam! Naočari sa dva stakla? Peć?“„Ljudi su mu stalno govorili: Bene, ti si pravi tvorac. Ali on je to

stalno poricao. Baš kao što je poricao da je čarobnjak. Nisam ja veštsa skrivenim moćima, govorio je. Ja samo uzimam delove nekihstvari i sastavlјam ih na bolјi način. Bilo je peći i pre no što sam jamoju napravio. Bilo je naočara i pre no što sam ja moje načinio. Janikada nisam zaista stvorio nešto, kao što bi to pravi tvorac učinio.Ja sam vam podario naočari sa dva stakla, ali tvorac bi vam daonove oči.“

„Mislio je da ništa nije stvorio?“„To sam ga jednog dana i pitao. Istog onog dana kada sam

počeo da pišem moju knjigu. Rekao sam mu: Bene, šta je najbitnijastvar koju ste ikada stvorili? A on je počeo da priča i priča ovo štosam ti ja upravo kazao, kako nikada nije ništa napravio, pa sam muja rekao: Bene, vi u to ne verujete, a ni ja. A on mi je odgovorio: Bile,prozreo si me. Postoji jedna stvar koju sam stvorio, i to je najvažnijastvar koju sam ikada učinio, a i najbitnija stvar koju sam ikada video.“

Pripovedač zaćuta, koračajući niz padinu i gazeći lišće što jeglasno šuštalo pod njegovim koracima.

„Pa, šta je to bilo?“„Zar ne želiš da sačekaš da stigneš kući i sam pročitaš?“Alvin se tada stvarno razlјuti, i to više no što je hteo. „Mrzim

kada lјudi nešto znaju, a neće da kažu!“„Nema potrebe da se kostrešiš, momče. Reći ću ti. Zapisao je:

Jedina stvar koju sam ja odista stvorio jestu Amerikanci.“„To nema nikakvog smisla. Amerikanci se rađaju.“„Pa, sad, nije tako, Alvine. Bebe se rađaju. U Engleskoj isto kao

u Americi. Znači, sam čin rođenja nije dovolјan da se budeAmerikanac.“

Alvin na trenutak razmisli o tome. „Amerikanac si kada si rođenu Americi.“

„Pa, to jeste istina. Ali pre pedesetak godina, beba rođena uFiladelfiji nije bila smatrana američkom bebom. Bila je topensilvanijska beba. A bebe rođene u Novom Amsterdamu bile suholandezi, one rođene u Bostonu bile su jenkiji, a bebe rođene uČarlstonu jakobiti, kavalјeri ili tako nešto.“

„Pa i dalјe jesu“, istače Alvin.„Dabome da jesu, momče, ali sada su i još nešto sem toga.

Stari Ben je smatrao da nas sva ta imena dele na Virdžinijce, Oranžei Rodovce, na belce, crvenokošce i crnce, na kvekere i papiste –puritance i prezbeterijance, na Holanđane, Šveđane, Francuze iEngleze. Stari Ben je uvideo kako Virdžinijac nikada neće moći daima poverenja u čoveka iz Netikata, i kako belac nikada neće moćida veruje crvenokošcu – jer su različiti. Pa je rekao sebi: Ako nassva ta imena razdvajaju, zašto nas neko ime ne bi spajalo?Poigravao se sa gomilom imena što su već bila u upotrebi. Naprimer, kolonijalci. Ali nije mu se dopalo da nas zove kolonijalcima,jer bi se onda stalno osvrtali ka Evropi – a, sem toga, crvenokošcinisu kolonijalci, zar ne? Niti su to crnci, budući da su došli kaorobovi. Uviđaš li problem?“

„Želeo je ime koje bi svi mogli da delimo“, kaza Alvin.„Baš tako. Postojala je jedna stvar koja nam je svima bila

zajednička. Svi živimo na istom kontinentu. Severnoj Americi. I takoje došao na zamisao da nas nazove Severoamerikanci. Ali to je bilopredugačko. I tako...“

„Amerikanci.“„To je ime koje jednako pripada nekom ribaru što živi na

krševitoj obali Zapadne Anglije, koliko i baronu što vlada nad svojimrobovima u jugozapadnom delu Drajdena. Jednako pripadamohaučkom poglavici u Irakvi koliko i nekom trgovcu u NovomAmsterdamu. Stari Ben je znao da ćemo postati nacija čim lјudipočnu da o sebi razmišlјaju kao o Amerikancima. Ne samo deo nekeumorne stare evropske zemlјe, već deo nove nacije ovde u novojzemlјi. I tako je počeo da tu reč koristi u svemu što je pisao.„Almanah siroma'a Ričarda“ bio je pun priče o Amerikancima. A stari

Ben je svima pisao pisma u kojima je govorio stvari kao što su:Sukob oko potraživanja zemlјe jeste problem, koji Amerikanci samimoraju da reše. Evroplјani ne mogu da shvate šta je toAmerikancima potrebno da bi preživeli. Zašto bi Amerikanci ginuli uevropskim ratovima? Zašto bi Amerikanci bili obavezni da poštujuevropske precedente u svojim sudovima? Nije prošlo ni pet godina, ada od Nove Engleske pa do Jakobije svi o sebi barem delimično nisumislili kao o Amerikancima.“

„To je samo ime.“„Ali to je ime kojim mi sebe nazivamo. A uklјučuje sve ostale na

ovom kontinentu koji su volјni da ga prihvate. Stari Ben se veomatrudio da se osigura da to ime uklјuči što je više lјudi moguće. Nikadanije bio ni na kakvom položaju, sem načelnika pošte, ali jesvojeručno ime pretvorio u naciju. Pošto je kralј vladao kavalјerimana jugu, a lјudi lorda protektora vladali Novom Engleskom na severu,Ben je smatrao da nas čeka ništa drugo no haos i rat, saPensilvanijom tačno u sredini.

Želeo je da predupredi taj rat, i to pomoću imena Amerikanci.Naterao je Novoengleze da se boje da ne uvrede Pensilvaniju, akavalјere da dube na trepavicama kako bi privukli pensilvanijskupodršku. Upravo je on agitovao da Kongres uspostavi pravila otrgovanju i uniformni zakon.“

„I, naposletku“, nastavi Pripovedač, „baš pre no što me jepozvao da dođem iz Engleske, napisao je Američki sporazum inaterao sedam prvobitnih kolonija da ga potpišu. Samo da znaš, tonije bilo lako – čak je i broj država bio ustanovlјen tek nakon velikeborbe. Holanđani su jasno videli da su većina imigranata u Amerikubili Englezi, Irci i Škoti, pa nisu želeli da budu progutani – te im jetako stari Ben dopustio da Novu Nizozemsku podele na tri kolonije,kako bi imali više glasova u Kongresu. Pošto se Saskvaenija otcepilaod teritorije koju su zauzele Nova Švedska i Pensilvanija, rešena jejoš jedna zađevica.“

„To je svega šest država“, reče mu Alvin.„Stari Ben nije dopustio nikome da potpiše Sporazum, ako se

Irakva ne priklјuči kao sedma država, sa čvrsto određenimgranicama, u kojoj će crvenokošci upravlјati sami sobom. Bilo je

puno lјudi što su hteli naciju belaca, ali stari Ben nije hteo ni da čujeza to. Jedini način da se sačuva mir, govorio je on, bio je da sviAmerikanci budu jednaki. Zato njegov Sporazum ne dopuštaropstvo, pa čak ni dužništvo. Zato njegov Sporazum ne dopušta dajedna vera ima prevlast nad drugom. Zato njegov Sporazum nedozvolјava vladi da ukine novine ili ućutka govor. Belac, crnac icrvenokožac; papista, puritanac i prezbeterijanac; bogataš, siromah,prosjak, lopov – svi živimo pod istim zakonima. Jedna nacija,stvorena iz jedne jedine reči.“

„Amerikanci.“„Shvataš li sada zašto je to smatrao svojim najvećim delom?“„Kako to da Sporazum nije važniji?“„Sporazum su samo reči. Ime Amerikanci bilo je ideja što je

stvorila te reči.“„To i dalјe ne uklјučuje jenkije i kavalјere, a nije ni zaustavilo

ratovanje, jer se apalački narod i dalјe bori protiv kralјa.“„Ali to uklјučuje sve te lјude, Alvine. Sećaš li se priče o Džordžu

Vašingtonu u Šenandoau? Tada je on bio lord Potomak i predvodionajveću vojsku kralјa Roberta protiv jadne dronjave skupine koja jepreostala Benu Arnoldu. Bilo je toga jutra očigledno da će kavalјerilorda Potomaka pregaziti tu malu utvrdu i zapečatiti sudbinuslobodnoplaninske pobune Toma Džefersona. Ali lord Potomak boriose rame uz rame sa tim gorštacima u ratovima protiv Francuza. ATom Džeferson nekada mu je bio prijatelј. Duboko u sebi, nije mogaoda podnese pomisao na sutrašnju bitku. Ko je pa kralј Robert, da setoliko krvi prolije zbog njega? Ti pobunjenici samo su hteli da buduvlasnici svoje zemlјe, a ne da kralј nad njima postavlјa barone, kojiće ih oporezovati na smrt i pretvoriti u robove, baš kao što su crnci ukrunskim kolonijama. Čitave te noći nije spavao.“

„Molio se“, reče Alvin.„Tako Trover kaže“, odreza pripovedač. „Ali niko ne zna šta se

zapravo zbilo. A kada se sledećeg jutra obratio vojsci, nijednomrečju nije spomenuo molitvu. Ali govorio je o reči koju je Ben Frenklinstvorio. Uputio je pismo kralјu u kojem se odrekao svogzapovedništva i odbacio svoja imanja i titule. Nije ga potpisao kaolord Potomak, već ga je potpisao kao Džordž Vašington. A onda je

sledećeg jutra ustao i stao pred kralјeve vojnike odevene u plavemundire i saopštio im šta je učinio, kazavši da svi slobodno mogu daodaberu da li će poslušati svoje oficire i poći u bitku, ili mesto togamarširati u odbranu velike Deklaracije slobode Toma Džefersona.Kazao je: Izbor je na vama, ali što se mene tiče...“

Alvin je znao te reči, baš kao i svaki čovek, žena i dete nakontinentu. Sada su te reči za njega imale još veće značenje, na ihuzviknu: „Moj američki mač nikada neće proliti ni kap američke krvi!“

„A onda, kada se većina njegove vojske pridružila apalačanskimpobunjenicima, skupa sa svojim topovima, barutom, kolima izalihama, naredio je starijim oficirima onih lјudi što su ostali odanikralјu da ga uhapse. Prekršio sam zakletvu što sam je položio predkralјem, kazao je. Bilo je to zarad višeg dobra, ali svejedno samprekršio svoju zakletvu – i platiću cenu za svoju izdaju. I dabome daju je platio – i to sečivom kroz vrat. Ali koliko lјudi van kralјevog dvorazaista misli da je to bila izdaja?“

„Nijedan“, odgovori Alvin.„A da li je kralј od tog dana mogao da povede makar jednu bitku

protiv Apalačana?“„Nijednu.“„Nijedan čovek na tom bojnom polјu nije bio građanin

Sjedinjenih Država. Nijedan od tih lјudi nije živeo pod Američkimsporazumom. Ali, kada je Džordž Vašington govorio o američkimmačevima i američkoj krvi, razumeli su da se to odnosi na njih. Sad,reci mi, Alvine Mlađi, da li je stari Ben pogrešio kada je rekao da jenajbitnija stvar koju je ikada stvorio zapravo ta jedna reč?“

Alvin bi odgovorio, ali baš su tada zakoračili na trem kuće, avrata se otvorila pre no što stigoše do njih – i mama ga pogleda. Poizrazu njenog lica, Alvin je znao da je sada u velikoj nevolјi – a znaoje i zašto.

„Hteo sam da idem u crkvu, mama!“„Puno mrtvih lјudi hoće na nebo“, odgovori ona, „ali ne stižu

tamo.“„Ja sam kriv, domaćice Fejt“, kaza Pripovedač.„Zacelo niste, Pripovedaču“, odgovori ona.

„Zapričali smo se, domaćice Fejt, i bojim se da sam dečakuskrenuo pažnju.“

„On je rođen sa skrenutom pažnjom“, odvrati mama, neskidajući pogled sa Alvinovog lica. „Povukao je na oca. Ako ga čovekne osedla i odjaše na njemu u crkvu, nikako da tamo dospe, a akomu ne prikuješ klincima stopala za crkveni pod, izleti kroz vrata zamanje od minut. Kada majka vidi desetogodišnjeg dečaka koji mrziGospoda, prosto poželi da se nije ni rodio.“

Te reči zariše se Alvinu Mlađem pravo u srce.„To je užasno poželeti“, kaza Pripovedač. Glas mu beše veoma

tih, a mama naposletku diže pogled i pogleda starca pravo u lice.„Ne želim to“, naposletku reče.„Izvini, mama“, kaza joj Alvin Mlađi.„Ulazi unutra“, naredi mu ona. „Izašla sam iz crkve da te

pronađem, a sada nema vremena da se vratimo pre no što sepropoved završi.“

„Pričali smo o puno stvari, mama“, kaza Alvin. „0 mojimsnovima, o Benu Frenklinu, i...“

„Jedina priča koju ja želim da od tebe čujem“, prekide ga majka,„jeste pevanje himni. Ako nećeš u crkvu, onda ćeš sedeti sa mnom ukuhinji i pevati mi himne dok ja spremam večeru.“

Tako Alvin nije video rečenicu koju je stari Ben zapisao uPripovedačevoj knjizi, i to satima. Majka mu nije dala da mrdne svedo večere, već ga je terala da peva i radi, a nakon večere tata i starijimomci sedeli su sa Pripovedačem planirajući sutrašnji put dogranitne planine, da se donese vodenični kamen.

„To zbog vas radim“, tata kaza Pripovedaču, „pa bolјe dapođete.“

„Nikad nisam od vas zatražio da donesete mlinski kamen.“„Ni dan nije prošao otkad ste došli a da niste pomenuli kako je

prava sramota što se tako lepa vodenica koristi samo kao ambar,kad je ovdašnjim lјudima potrebno dobro brašno.“

„Koliko se sećam, to sam samo jednom rekao.“„Pa, možda je tako“, odgovori tata, „ali svaki put kada vas

pogledam, pomislim na taj kamen.“

„To je stoga što želite da je taj kamen bio na svom mestu ondakada ste me bacili sa nogu.“

„Ne želi on to!“ viknu Kali, „jer biste tada bili mrtvi!“Pripovedač se samo isceri, a tata mu uzvrati kez. Onda počeše

da pričaju o svemu i svačemu. Onda supruge dovedoše sinovce isinovice na nedelјnu večeru, pa je Pripovedač toliko puta pevaosmešnu pesmu, da je Alvinu došlo da vrišti – samo da je još jednomčuo horski: „ha, ha, hi“.

Tek nakon večere, nakon što su sinovci i sinovice otišli,Pripovedač je doneo svoju knjigu.

„Pitao sam se da li ćete ikada otvoriti tu knjigu“, kaza tata.„Samo sam čekao pravi trenutak.“ Onda Pripovedač objasni

kako lјudi u nju beleže svoja najvažnija dela.„Nadam se da ne očekujete da ja tu nešto zapišem“, reče mu

tata.„Oh, ne bih vas ni pustio da to učinite – ne još. Još mi niste ni

ispričali priču o svom najvažnijem delu.“ Pripovedačev glas još seviše utiša. „Možda, zapravo, još niste učinili svoje najbitnije delo.“

Tata se na to malo lјutno, ili možda malčice uplašio. Šta god daje bilo, brzo je to prevazišao i prišao. „Pokažite mi šta je u toj knjizi,što su ostali lјudi smatrali toliko silno bitnim.“

„Oh“, kaza Pripovedač. „Umete li da čitate?“„Samo da znate da su me jenkiji obrazovali u Masačusetsu pre

no što sam se oženio i počeo da melјem u Zapadnom Hempširu, idavno pre no što sam došao ovde. Možda to nije velika stvar upoređenju sa vašim londonskim obrazovanjem, Pripovedaču, ali vine znate da napišete reč koju ja ne znam da pročitam, sem ako nijena latinskom.“

Pripovedač nije odgovorio, već je samo otvorio knjigu. Pročitaprvu rečenicu. „Jedina stvar koju sam ja ikada zaista napravio jesuAmerikanci.“ Tata pogleda Pripovedača. „Ko je to zapisao?“

„Stari Ben Frenklin.“„Kako sam ja čuo, jedini Amerikanci koje je on ikada napravio

bili su vanbračni.“„Možda će vam Al Mlađi kasnije objasniti“, odgovori Pripovedač.

Dok su oni pričali, Alvin se provukao ispred njih da pogledarukopis starog Bena. Nimalo se nije razlikovao od rukopisa drugihlјudi. Alvin se osećao pomalo razočarano, mada nije mogao baš dakaže šta je zapravo očekivao. Zar je trebalo da su slova od zlata?Naravno da ne. Nema nikakvog razloga zašto bi se reči jednogvelikana ispisane na hartiji razlikovale od reči kakve budale.

A opet, nije mogao da preboli osećaj osujećenosti što su te rečitako proste. Okrenu stranicu, pa onda mnogo stranica, listajući ihprstom. Sve su reči bile iste. Sivo mastilo na požuteloj hartiji.

A onda, knjiga blesnu, zaslepivši ga na trenutak.„Nemoj da se tako igraš sa stranicama“, naredi mu tata.

„Pocepaćeš neku.“Alvin se okrenu i pogleda Pripovedača. „Šta je na stranici koja

svetli?“ upita. „Šta tu piše?“„Svetlost?“ upita Pripovedač.Tada Alvin shvati da ga je samo on video.„Pronađi sam tu stranicu“, kaza mu Pripovedač.„Samo će da je pocepa“, ubaci se tata.„Biće oprezan“, odvrati Pripovedač.Ali tata je zvučao lјutito. „Rekoh ti da bežiš od te knjige, Alvine

Mlađi.“Alvin krenu da ga posluša, ali oseti Pripovedačevu ruku na

svom ramenu. Pripovedačev glas beše tih, a Alvin oseti kako sestarčevi prsti pomeraju da načine znak zaštite protiv uroka. „Dečak jevideo nešto u knjizi“, kaza Pripovedač, „a ja želim da to ponovopronađe i da mi pokaže.“

I, na Alvinovo iznenađenje, tata ustuknu. „Ako nemate ništaprotiv da vam taj nemarni i lenji dečak pocepa knjigu“, promrmlјa, paućuta.

Alvin se okrenu ka knjizi i stade da je pažlјivo lista, stranicu postranicu. Naposletku, jedna blesnu tako silno da ga isprva ošamuti,ali sjaj postepeno utrnu sve dok ne obrazova samo jednu rečenicu,čija su slova gorela.

„Vidite li kako gore?“ upita Alvin.

„Ne“, odgovori Pripovedač. „Ali osećam miris dima. Dodirni rečikoje za tebe gore.“

Alvin posegnu rukom i bojažlјivo dodirnu početak rečenice. Nanjegovo iznenađenje, plamen nije bio vreo, mada ga je grejao.Grejao ga je do koske. Zadrhta kada jesenja hladnoća uteče iznjegovog tela. Nasmeši se, jer je u njemu bila tolika jara. Ali plamense uruši, ohladi i nestade skoro čim ga dodirnu.

„Šta piše?“ upita mama. Sada je stajala sa druge strane stola.Čitanje joj nije toliko dobro išlo od ruke, a i reči su njoj bile naopačke.

Pripovedač pročita: „Tvorac je rođen.“„Nije bilo Tvorca“, odvrati mama, „još od onog što je pretvorio

vodu u vino.“„Možda ne, ali ona je to napisala“, kaza joj Pripovedač.„Ko to?“ mama zatraži da čuje.„Jedan devojčurak. Pre otprilike pet godina.“„A koja je to priča išla uz njenu rečenicu?“ upita Alvin Mlađi.Pripovedač odmahnu glavom.„Rekli ste kako nikada ne dopuštate lјudima da pišu u vašu

knjigu, ako ne znate njihovu priču.“„Zapisala je to kada nisam gledao“, odgovori Pripovedač.

„Nisam video sve do sledećeg mesta u kojem sam se zaustavio.“„Kako ste onda znali da je to ona?“ upita Alvin.„Bila je to ona“, odgovori Pripovedač. „Jedino je ona tamo mogla

da raščini heks koji sam tada držao na knjizi.“„Onda ne znate šta to znači? Ne možete ni da mi kažete zašto

sam video da ta slova plamte?“Pripovedač odmahnu glavom. „Ako se dobro sećam, bila je to

gostioničareva kćer. Veoma je malo govorila, a kada je to činila, onošto bi rekla bilo je strogo istinito. Nikada nije lagala, čak ni da budelјubazna. Držali su je za oštrokonđu. Ali kao što poslovica kaže, akouvek govoriš šta ti je na umu, zli će te lјudi izbegavati. Ili već takonešto.“

„Kako se zvala?“ upita mama. Alvin je iznenađeno pogleda.Mama nije videla blistava slova, a zašto je onda bila toliko silnoželјna da čuje ko ih je zapisao?

„Izvinite“, odvrati Pripovedač. „Trenutno se ne sećam njenogimena. A i da se sećam, ne bih vam ga rekao, niti bih kazao u kojemmestu živi. Ne želim da je lјudi traže i da je uznemiravaju u potrazi zaodgovorima koje ona možda ne želi da da. Ali reći ću vam sledeće:Ona je luča – i vidi istinu. Stoga joj verujem, ako je zapisala da jeTvorac rođen – i zato sam njene reči ostavio u knjizi.“

„Želim da jednog dana čujem njenu priču“, kaza Alvin. „Želim daznam zašto su ta slova tako gorela.“

Tada diže pogled i vide kako mama i Pripovedač gledaju jednodrugo pravo u oči.

A onda, krajičkom oka, tamo gde je skoro mogao da ga vidi, aline u potpunosti, opazio je Razarača, kako se mreška, nevidlјiv,čekajući da čitav svet razruši. I ne razmišlјajući o tome, Alvin ispasaprednji deo košulјe iz pantalona i zaveza krajeve u čvor. Razaračzadrhta, na se povuče van vidnog polјa.

✥ 11 ✥Mlinski kamen

Pripovedača je neko probudio drmajući ga za rame. Još je bio mrak,ali došlo je vreme za ustajanje. On se pridiže u sedeći položaj,malčice protegnu, pa sa zadovolјstvom primeti koliko je malo bioukočen od spavanja u mekom krevetu. Mogao bih se navići na ovo,pomisli. Mogao bih da uživam u životu ovde.

Slanina je bila toliko masna da je čak tu čuo kako pršti dok seprži. Taman se spremao da nazuje čizme, kada Meri zakuca navrata. „Pristojan sam, manje ili više“, kaza on.

Ona uđe, noseći dva para dugih debelih čarapa. „Ja sam ihisplela“, reče mu.

„Tako debele čarape ni u Filadelfiji nisam mogao da kupim.“„Ovde je zimi baš hladno, i...“ Nije završila. Posramila se,

pognula glavu i izjurila iz sobe.Pripovedač obu čarape, pa čizme preko njih, i isceri se. Nije se

osećao nimalo loše što prihvata takve stvarčice. Naporno je radio ipuno pomogao da se farma pripremi za zimu. Bio je umešan nakrovu – voleo je da se penje i nije patio od vrtoglavice. Stoga su senjegove ruke postarale da kuća, ambari, živinarnici i šupe budu suvi.

I, a da to niko nije odlučio da uradi, pripremio je vodenicu daprimi kamen. Lično je raščistio sve seno sa vodeničnog poda – biloga je za pet kola. Blizanci, koji još nisu pokrenuli svoje dve farme,budući da su se tek tog leta oženili, istovarili su seno u veliki ambar.Sve je to učinjeno, a da Mlinar nije ni pipnuo vile. Pripovedač sepobrinuo za to, ne praveći veliku stvar od toga, a Mlinar se nijednomnije nametao.

Međutim, drugde nije bilo tako dobro. Ta-Kumsau i njegovi Šau-Ni crvenokošci gonili su mnogo sveta od Kartagine, tako da su svibili uznemireni. Sasvim je u redu što je prorok sagradio svoj velikigrad sa hilјadama crvenokožaca na drugoj strani reke, koji su svipričali kako ni zbog kog razloga više nikada neće poći u rat. Ali biloje puno crvenokožaca koji su delili Ta-Kumsauovlјevo mišlјenje, dabele lјude treba oterati sve do obala Atlantika i proterati nazad u

Evropu, sa ili bez brodova. Pričalo se o ratu, a glasine su kružile daje Bil Hrison iz Kartagine presrećan da potpiruje taj plamen, aFrancuze u Detroitu ne treba ni spominjati, jer oni neprestanopodbadaju crvenokošce da napadaju američke doselјenike na zemlјikoju Francuzi smatraju delom Kanade.

Stanovnici varoši Vigorcrkva sve su vreme pričali o tome, aliPripovedač je znao da Mlinar nije to uzimao za ozbilјno.Crvenokošce je smatrao seoskim budalama koji jedino žele da ločuviski. Pripovedač je i ranije viđao takav stav, ali samo u NovojEngleskoj. Izgleda da jenkiji nikako nisu bili u stanju da shvate da suse novoengleski crvenokošci sa makar malo obraza odavno odseliliu državu Irakva. Jenkijima bi se zacelo otvorile oči kad bi videli kakoIrakve naporno rade sa parnim mašinama uvezenim pravo izEngleske, a u području Prstastih jezera jedan belac po imenu ElajVitni pomagao im je da sagrade fabriku koja će moći da proizvodipuške dvadeset puta brže no ijedna druga. Jednog dana, jenkiji ćese probuditi i otkriti da nisu baš svi crvenokošci brlјivi od viskija, paće onda neki belci morati da se iz petnih žila potrude da ih sustignu.

Ali, u međuvremenu, Mlinar nije uzimao za ozbilјno priču o ratu.„Svi znaju da u šumi ima crvenokožaca. Čovek ne može da ih sprečida se šunjaju unaokolo, ali još mi nijedna kokoška nije zafalila – patako nema problema.“

„Još slanine?“ upita Mlinar. Gurnu dasku sa slaninom prekostola ka Pripovedaču.

„Nisam navikao da ujutru toliko jedem“, odgovori Pripovedač.„Otkad sam došao ovde, za jedan obrok pojedem više nego što samranije za čitav dan.“

„Da se malo popravite“, kaza mu Fejt, pa mu spusti na tanjir parvrelih medenjaka.

„Ne mogu više ni da zinem“, pobuni se Pripovedač.Medanjaci mu samo skliznuše sa tanjira. „Moji su“, reče Al

Mlađi.„Nemoj tako da se pružaš preko stola“, prekori ga Mlinar. „I ne

možeš da pojedeš oba medenjaka.“Al Mlađi za zapanjujuće kratko vreme pokaza svom ocu da je

pogrešio. Onda svi opraše med sa šaka, navukoše rukavice i pođoše

do kola. Taman se zora rumenila na istoku kada dojahaše Dejvid iMiran, koji su živeli bliže varoši. Al Mlađi pope se na kola, gde su bilinatovareni alatke, konopci, šatori i zalihe – proći će nekoliko danapre no što se vrate.

„Dakle – da li ćemo sačekati blizance i Metra?“ upitaPripovedač.

Mlinar se pope na sedište. „Metar je pošao napred da obaradrva za sanke. A Vredan i Radan ostaju ovde, da obilaze od kuće dokuće.“ Isceri se. „Ne možemo da ostavimo žene nezaštićene, kad setoliko priča o divlјim crvenokošcima, zar ne?“

Pripovedač mu se isceri u odgovor. Bilo je dobro znati da Mlinarnije bio toliko lagodan kako se činilo.

Put do kamenoloma bio je poprilično dugačak. Prošli su poredostataka jednih kola sa rasceplјenim mlinskim kamenom posred njih.„Bio je to naš prvi pokušaj“, reče Mlinar. „Ali osovina se osušila izaglavila kad smo silazili niz ovo okomito brdo, pa su se čitava kolapolomila pod težinom kamena.“

Onda dođoše do poprilično velikog potoka, a MlinarPripovedaču ispriča kako su pokušali da dva mlinska kamenaprevezu splavom, ali splav se oba puta prevrnuo i potonuo. „Pratilanas je zla sreća“, kaza Mlinar, ali po izrazu njegovog lica videlo se dato prihvata lično, kao da se neko nameračio da ga osujeti.

„Zato ćemo ovaj put koristiti sanke i brvna“, reče Al Mlađi,nagnuvši se preko sedišta. „Ništa ne može da otpadne, ništa nemože da se polomi – a čak i da se to desi, sve su to samo brvna, anjih ima u izobilјu.“

„Samo da ne padne kiša“, dodade Mlinar. „Ili sneg.“„Nebo mi izgleda vedro“, reče mu Pripovedač.„Nebo je lažov“, odvrati Mlinar. „Kada je reč o ma čemu što ja

želim da radim, voda mi se uvek ispreči.“Do kamenoloma stigoše kada je sunce već dobrano izašlo, ali

još je bilo puno vremena do podneva. Naravno, povratak će trajatipuno duže. Metar je već oborio šest debelih mladih stabla idvadesetak manjih. Dejvid i Miran odmah se baciše na posao,odsecajući grane i zaoblјavajući debla što je više moguće. Na

Pripovedačevo iznenađenje, Al Mlađi je uzeo vreću sa alatom zaklesanje kamena i zaputio se u stenje.

„Kuda ti ideš?“ upita ga Pripovedač.„Oh, moram da nađem dobro mesto za klesanje“, odgovori Al

Mlađi.„Ima oko za kamen“, reče Mlinar – ali nije govorio sve što zna.„A kada nađeš kamen, šta ćeš onda?“ ponovo upita Pripovedač.„Pa, isklesaću ga.“ Alvin kicoški pođe uz stazu, sa svom

nadmenošću jednog dečaka koji zna daće obaviti muški posao.„Ima i dobru ruku za kamen“, kaza Mlinar.„Samo mu je deset godina“, odvrati Pripovedač.„Isklesao je prvi kamen kada mu je bilo šest“, odgovori Mlinar.„Kažeti li vi to da je reč o veštini?“„Ne kažem ja ništa.“„A da li ćete mi ovo reći, Ale Mlinaru? Recite mi, da li ste kojim

slučajem vi sedmi sin?“„Zašto pitate?“„Oni koji se u takve stvari razumeju kažu da se sedmi sin

sedmog sina rađa sa znanjem o tome kako stvari izgledaju ispodpovršine. Zato su tako dobri rašlјari.“

„Zar tako kažu?“Metar priđe, pogleda svog oca pravo u lice, na se nestrplјivo

podboči. „Tata, a što mu prosto ne kažeš? Ovde svi redom znaju zato.“

„Možda mislim da ovde prisutni Pripovedač već zna više no štoja to želim.“

„Tata, to je veoma nepristojno kazati čoveku koji nam sedokazao kao prijatelј.“

„Ne mora da mi kaže ništa što ne želi da znam“, oglasi sePripovedač.

„Onda ću vam ja reći“, kaza Metar. „ Jašta, tata je sedmi sin.“„Kao i Al Mlađi“, kaza Pripovedač. „Da li sam u pravu? Nikada to

niste spomenuli, ali pretpostavio sam da kada čovek da svoje imesinu koji nije prvorođeni, to mora da je njegov sedmi po redu.“

„Naš najstari brat, Vigor, poginuo je na reci Hatrak sveganekoliko minuta nakon što se Al Mlađi rodio“, odgovori Metar.

„Hatrak“, kaza Pripovedač.„Znate li gde je to?“ upita Metar.„Ja znam sve gde je. Ali iz nekog razloga, to ime mi govori da je

već trebalo da ga se setim, ali ne znam zašto. Sedmi sin sedmogsina. Da li on to priziva mlinski kamen iz stene?“

„Mi ne pričamo tako o tome“, odgovori Metar.„On kleše“, kaza Mlinar. „Baš kao svaki kamenorezac.“„On je krupan dečak, ali i dalјe je samo dečak“, odvrati

Pripovedač.„Recimo samo da“, kaza Metar, „kada on kleše, kamen je

mnogo mekši nego kada ja klešem.“„Bio bih vam zahvalan“, ubaci se Mlinar, „kada bi ostali ovde i

pomogli sa zaoblјavanjem i zarezivanjem. Potrebne su nam čvrstesanke i baš okrugla brvna.“ Ono što nije rekao, ali što je Pripovedačjasno i glasno čuo bilo je: Ostani ovde i ne postavlјaj preteranopitanja u vezi sa Alom Mlađim.

I tako je Pripovedač čitavog jutra radio sa Dejvidom, Metrom iMirnim, sve do kasno po podne, a za sve to vreme slušao jeravnomerno kliktanje gvožđa po kamenu. Klesanje Alvina Mlađegdavalo je ritam svima njima u radu, mada niko o tome nije pričao.

Ali Pripovedač nije bio čovek koji može da radi u tišini. Budućida ostali isprva nisu bili baš raspoloženi za razgovor, on je čitavovreme ispredao priče. A budući da su to bili odrasli lјudi, a ne deca,njegove priče nisu sve bile o pustolovinama, junaštvu i tragičnojsmrti.

Zapravo, veći deo popodneva posvetio je sagi o DžonuAdamsu: Kako mu je bostonska rulјa spalila kuću nakon što je nasudu izvojevao oslobađajuću presudu za deset žena optuženih zaveštičarenje. Kako ga je Aleks Hamilton pozvao na ostrvo Menhetn,gde su njih dvojica zajedno pokrenuli advokatsku firmu. Kako im jeza deset godina pošlo za rukom da nateraju holandsku vladu dadopusti neograničenu imigraciju lјudi koji ne govore holandski, takoda su Englezi, Škoti, Velšani i Irci postali većina u NovomAmsterdamu i Novom Oranžu, a velika manjina u Novoj Holandiji.

Kako su 1780. godine, taman na vreme da holandske kolonijepostanu tri od sedam prvobitnih potpisnica Američkog sporazuma,izdejstvovali da se engleski proglasi drugim zvaničnim jezikom.

„Kladim se da su ih Holanđani baš zamrzeli“, kaza Dejvid.„Nјih dvojica su bili previše dobri političari da bi to dozvolili“,

odgovori Pripovedač. „Ma, obojica su naučila da govore holandskibolјe nego većina Holanđana, a deca su im odrasla govoreći taj jeziki obrazujući se u holandskim školama. Da znate, momci, toliko su sepoholandili da su obojica bolјe prošli u holandskim delovima NoveNizozemske nego među Škotima i Ircima kada se Aleks Hamiltonkandidovao za guvernera Novog Amsterdama, a Džon Adams zapredsednika Sjedinjenih Država.“

„Šta mislite, da li bih ja mogao da privolim one Đvežane iHolanđane nizvodno da glasaju za mene, ako se kandidujem zagradonačelnika?“ upita Dejvid.

„Ja ne bih glasao za tebe“, odvrati Miran.„Ja bih“, reče Metar. „I nadam se daćeš se jednog dana zaista

kandidovati za gradonačelnika.“„On ne može da se kandiduje za gradonačelnika“, na to kaza

Miran. „Ovo još nije ni prava varoš.“„Biće“, nadoveza se Pripovedač. „Viđao sam to i ranije. Čim

pokrenete vodenicu, neće dugo proći, a između vaše vodenice iVigorcrkve živeće tri stotine lјudi.“

„Zaista tako mislite?“„Ljudi sada u Okloplјevu radnju dolaze možda tri ili četiri puta

godišnje“, reče Pripovedač. „Ali kada budu mogli da kupe brašno,navraćaće puno češće. Sem toga, davaće prednost vašoj vodenici uodnosu na druge u okolini, jer vam je put dobro utaban, a mostovidobri.“

„Ako vodenica bude lepo radila“, kaza Metar, „tata će sigurnonaručiti burski kamen iz Francuske. Imali smo jedan u ZapadnomHempširu, pre no što je poplava razrušila vodenicu. A burski kamenmelјe fino belo brašno.“

„A belo brašno znači da će biti posla“, nadoveza se Dejvid. „Mistariji dobro se toga sećamo.“ Tugalјivo se nasmeši. „Tada smo biliskoro bogati.“

„I tako“, nastavi Pripovedač. „Sa svim tim lјudima koji dolaze iodlaze, ovde više neće biti samo jedna radnja, crkva i vodenica. Narečnoj obali ima lepe bele gline. Neki grnčar zacelo će početi da radii pravi posuđe za čitavu oblast.“

„Baš bih voleo da sa tim požure“, odvrati Miran. „Moja ženakuka kako joj je muka od toga da služi hranu na plehanim tanjirima.“

„Tako se gradovi razvijaju“, kaza Pripovedač. „Dobra radnja,crkva, onda vodenica, pa grnčarska radnja. A kad smo već kod toga,i ciglana. A kada nastane gradić...“

„Dejvid može da bude gradonačelnik“, ubaci se Metar.„Ne ja“, odvrati Dejvid. „Sva ta politika previše je za mene.

Oklop to želi, a ne ja.“„Oklop želi da bude kralј“, reče Miran.„Nije lepo što to kažeš“, prekori ga Dejvid.„Ali je istina“, odreza Miran. „Pokušao bi da bude i Bog, samo

kad bi mislio da je to radno mesto slobodno.“Metar objasni Pripovedaču. „Miran i Oklop ne slažu se najbolјe.“„Kakav je to muž, kad ženu zove vešticom“, ogorčeno reče

Miran.„Zašto bi je tako zvao?“ upita Pripovedač.„Više je ne zove tako“, odgovori Metar. „Obećala mu je da će

odustati od svih svojih caka u kuhinji. Prava je sramota terati ženuda vodi domaćinstvo samo sa svojih deset prstiju.“

„Sad je dosta“, prekide ga Dejvid. Pripovedač primeti samookrajak njegovog pogleda upozorenja.

Očigledno da nisu dovolјno verovali Pripovedaču da bi mu kazaliistinu. Stoga im je Pripovedač stavio do znanja kako već zna za tutajnu. „Meni se čini da se ona više služi cakama no što Okloppretpostavlјa“, reče Pripovedač. „Na prednjem tremu stoji vešt heksod kotarica. A onog dana kada sam stigao u varoš, bacila je nanjega čin smirivanja – i to pred mojim očima.“

Tada svi, samo na tren, prestaše sa radom. Niko ga nije nipogledao, ali na tren ništa nisu radili. Samo su prihvatili činjenicu daje Pripovedač znao za Elenorinu tajnu – i da to nikome nije rekao.Čak ni Oklopu Gospodnjem Tkaču. Opet, jedno je da on to zna, a

sasvim drugo da oni to potvrde. Stoga ništa ne rekoše, već samonastaviše da prave sanke.

Pripovedač naruši tišinu vrativši se glavnoj temi. „Samo jepitanje vremena pre no što se ove zapadne zemlјe napune dovolјnimbrojem lјudi da se proglase državama i upute peticiju zapridruživanje Američkom sporazumu. Kada se to dogodi, javiće sepotreba za poštenim lјudima koji će te države predstavlјati.“

„U ovoj divlјini nećete naći nikakvog Hamiltona, Adamsa iliDžefersona“, odgovori Dejvid.

„Možda ne“, odvrati Pripovedač. „Ali ako vi meštani ne postavitesami sebi vladu, možeš biti siguran da će pohrliti mnoštvo lјudi izgrada voljnih da to učine mesto vas. Tako je Aron Bur postaoguverner Saskvahenija, pre no što ga je Danijel Bun ustreliodevedeset devete.“

„Rekli ste to kao da je reč bila o ubistvu“, kaza mu Metar. „Bio jeto pošten dvoboj.“

„Po meni“, odvrati Pripovedač, „dvoboj nije ništa drugo negokada se dvoje ubica saglase ko će prvi pokušati da ubije onogdrugog.“

„Ne kada je jedan od njih čovek sa sela u odeći od jelenskekože, a drugi gradski lažov i prevarant“, odvrati Metar.

„Ne želim ja da neki Aron Bur pokuša da bude guverner vobiškeoblasti“, kaza Dejvid. „A upravo je to onaj Bil Harison u Kartagini.Radije bih glasao za Oklopa, nego za njega.“

„A ja bih radije glasao za tebe, nego za Oklopa“, reče muPripovedač.

Dejvid samo nešto progunđa, pa nastavi da upliće konopac okoureza u brvnima za sanke, vezujući ih jedno za drugo. Pripovedač jeisto to radio sa druge strane. Kada je stigao do čvorišta, poče davezuje dva kraja konopca.

„Sačekajte sa tim“, kaza mu Metar. „Idem po Ala Mlađeg.“ Metarpotrča uz padinu do kamenoloma.

Pripovedač pusti konopac. „Alvin Mlađi vezuje čvorove? Čovekbi pomislio da odrasli lјudi kao vi možete da čvršće vežete čvor.“

Dejvid se isceri. „Zna caku.“„Zar niko od vas ne zna cake i veštine?“ upita Pripovedač.

„Znamo nekoliko.“„Dejvid je vešt sa damama“, kaza Miran.„Miran na igranci skače kao lud. A i niko ne svira kao on“, reče

Dejvid. „Ne drži se sve vreme melodije, ali vitla gudalom.“„Metar ima oko sokolovo“, nadoveza se Miran. „Vidi sve stvari

previše udalјene za većinu sveta.“„Imamo mi svoje cake“, nastavi Dejvid. „Blizanci uvek znaju

kada se nevolja sprema i uvek stignu taman na vreme.“„A tata sklapa stvari. On nam svima pravi spojeve u drvetu kada

pravimo nameštaj.“„Žene znaju ženske cake.“„Ali“, reče Miran, „niko nije kao Al Mlađi.“Dejvid ozbilјno klimnu glavom. „Stvar je, Pripovedaču, u tome

što on toga nije ni svestan. Mislim, uvek je nekako iznenađen kadstvari ispadnu dobro. Uvek puca od ponosa kad mu poverimo nekiposao. Nikad ga nisam video da gazduje nad nekim samo stoga štozna više caka.“

„Dobar je to dečak“, reče Miran.„Pomalo smotan“, dodade Dejvid.„Ne smotan“, odvrati Miran. „Uglavnom nije on kriv.“„Recimo samo da se nesreće često dešavaju u njegovoj blizini.“„Ne bih to nazvao urokom, ili tako nečim“, reče Miran.„Ne, ne bih rekao da je urok.“Pripovedač primeti da su zapravo obojica to kazali, ali nije to

spomenuo. Naposletku, treći glas čini da se zla sreća obistini.Nјegova tišina bila je najbolјi lek za njihovu nemarnost. A oni to brzoshvatiše, pa takođe zaćutaše.

Nakon nekog vremena, Metar siđe nizbrdo sa Alvinom Mlađim.Pripovedač se nije usuđivao da bude treći glas, budući da jeučestvovao u pređašnjem razgovoru. A bilo bi još gore kad bi Alvinprvi progovorio, budući da je on u razgovoru bio povezan sa urokom.Stoga Pripovedač pogleda Metra i podiže obrve, kako bi mu pokazaoda se od njega očekuje da progovori.

Metar odgovori na pitanje za koje je mislio da mu ga Pripovedačpostavlјa. „Oh, tata je ostao kod kamena. Da pazi.“

Pripovedač ču kako Dejvid i Miran odahnuše od olakšanja. Trećiglas nije imao urok na umu, pa je Alvin Mlađi bio bezbedan.

Sada je Pripovedač bio slobodan da se zapita zašto Mlinarsmatra da bi trebalo da motri u kamenolomu. „Šta bi moglo da sedesi jednom kamenu? Nikad nisam čuo da crvenokošci kradukamenje.“

Metar namignu. „Ponekad se grdno čudne stvari dešavaju,naročito sa vodeničnim kamenjem.“

Alvin se sada šalio sa Dejvidom i Mirnim dok je vezivao čvorove.Trudio se iz sve snage da ih veže što je čvršće moguće, aliPripovedač vide kako se njegova veština ne pokazuje u samimčvorovima. Kako je Al Mlađi vukao konopce, oni su grizli drvo u svimurezima, još čvršće zbijajući čitave saonice. Bilo je to suptilno, iPripovedač ne bi primetio da nije budno pazio. Ali bilo je to stvarno.Ono što Al Mlađi veže – vezano je.

„To je dovolјno stegnuto da bude splav“, kaza Al Mlađi,odmaknuvši se da se divi.

„Pa, ovaj put će ploviti na tvrdoj zemlјi“, odvrati Metar. „Tatakaže da u vodu više neće ni da piša.“

Budući da je sunce bilo na zalasku, krenuše da lože vatru.Tokom dana bilo im je toplo od posla, ali noćas će im biti potrebnavatra da tera životinje i jesenju hladnoću.

Mlinar nije sišao, čak ni na večeru, a kada Miran ustade dasvom ocu odnese hranu, Pripovedač se ponudi da pođe sa njim.

„Ne znam“, odgovori Miran. „Ne morate.“„Želim.“„Tata – ne voli da se puno lјudi skuplјa kod kamena u ovakvim

trenucima.“ Miran je delovao malčice postiđeno. „On je mlinar, anjegov se kamen tamo gore kleše.“

„Ja nisam puno lјudi“, odvrati Pripovedač. Miran više ništa nereče. Pripovedač pođe za njim među stenje.

Usput prođoše pored mesta na kojima se ranije klesalo. Otpaciizrezanog kamena bili su upotreblјeni da se napravi spust od litice donivoa tla. Izrezi su bili skoro savršeno okrugli. Pripovedač je imaoprilike da vidi puno vodeničnog kamenja, ali nikada nije video da setako kleše – savršeno okruglo, u samoj litici. Uglavnom se seče

čitava ploča, pa se krug iseca na zemlјi. Za to ima nekoliko dobrihrazloga, ali najbolјi je bio taj što ne postoji način da se kamenodseče od litice, ako se ne iskleše čitava ploča. Miran nije usporio daga sačeka, tako da Pripovedač nije imao prilike da pobliže pogleda,ali koliko je mogao da oceni – nije bilo nikakvog načina dakamenorezac u ovom kamenolomu odseče leđa vodeničnogkamena.

Izgleda da je isto tako bilo i na novom mestu. Mlinar je grabulјaokamene opilјke ispred mlinskog kamena. Pripovedač zastade iosmotri liticu, osvetlјenu poslednjim zracima zalazećeg sunca. Zasamo jedan dan, i to potpuno sam, Al Mlađi je uglačao licevodeničnog kamena i obrezao čitav obim. Kamen je bio potpunouglačan, i to i dalјe pričvršćen za liticu. I ne samo to, već je središnjarupa takođe bila isklesana, i spremna da prihvati glavnu osovinuvodenične mašinerije. Bila je potpuno isečena. A nije bilo nikakvognačina da iko na čitavom zemnome šaru namesti dleto tako daodseče pozadinu.

„Taj dečko baš zna caku“, izusti Pripovedač.Mlinar progunđa nešto u znak saglasja.„Čujem kako nameravate da ovde provedete noć“, kaza mu

Pripovedač.„Dobro čujete.“„Imate li nešto protiv da vam pravim društvo?“ upita Pripovedač.Miran prevrnu očima.Ali, nakon jednog trenutka, Mlinar slegnu ramenima. „Kako

hoćete.“Miran razrogačeno i sa podignutim obrvama pogleda

Pripovedača, kao da hoće da kaže: Čuda se dešavaju.Miran spusti Mlinarovu večeru i ode. Mlinar odloži grabulјu.

„Jeste li jeli?“„Sakupiću drvo za noćašnju vatru“, odgovori mu Pripovedač.

„Dok još ima svetla. Vi jedite.“„Pazite na zmije“, upozori ga Mlinar. „Uglavnom su se ugnezdile

za zimu, ali nikad se ne zna.“Pripovedač je pazio na zmije, ali nijednu nije video. Ubrzo su

raspalili lepu vatru, sa debelim trupcem koji će goreti čitavu noć.

Ležali su tako na svetlosti vatre, umotani u ćebad. Pripovedačuje tada palo napamet da je Mlinar mogao da nađe mekše tle zaspavanje svega nekoliko jardi od kamenoloma. Ali izgleda da mu jebilo važnije da motri na vodenični kamen.

Pripovedač poče da priča. Tiho, ali bez prestanka, pričao je otome kako mora da je veoma teško da očevi gledaju svoje sinovekako rastu, ispunjeni nadom da će ispasti dobri, ali nikad ne znajućikada će smrt oteti neko dete. Pametno je odabrao temu za razgovor,jer je ubrzo Alvin Mlinar počeo da priča. Ispripovedao je priču kako jenjegov najstari sin, Vigor, poginuo na reci Hatrak, svega nekolikotrenutaka nakon što se Alvin Mlađi rodio. A potom je nastavio dapriča o desetinama slučajeva kada je Al Mlađi skoro poginuo. „Uvekvoda“, završi Mlinar. „Niko mi ne veruje, ali tako je. Uvek voda.“

„Pitanje je“, reče mu Pripovedač, „da li je voda zla i pokušava dauništi dobrog dečaka? Ili je dobra, pa pokušava da uništi zlu silu?“

Neki lјudi bi možda pobesneli zbog tog pitanja, ali Pripovedač jedigao ruke od pogađanja kada će Mlinar planuti. Ovaj put nije. „I samse to pitam“, odgovori Mlinar. „Budno motrim na njega, Pripovedaču.Naravno, ima caku da ga lјudi vole. Čak i njegove sestre.Nemiliosrdno ih je mučio otkad je porastao dovolјno da im plјune uhranu. A opet, nema ni jedne od njih koja mu počesto ne napravinešto posebno, i to ne samo za Božić. Umeju da mu zašiju čarape,pa da ne može da ih obuje; da nagarave sanduk u nužniku ili staveigle u njegovu noćnu košulјu, ali takođe bi poginule za njega.“

„Otkrio sam“, reče mu Pripovedač, „da neki lјudi znaju za cakukako da osvoje tuđu lјubav, a da to ne zasluže.“

„I toga sam se bojao“, odgovori Mlinar. „Ali mali ne zna da ima tuveštinu. Ne pokušava da prevari lјude da bi bilo po njegovom. Puštame da ga kaznim kada pogreši, a mogao bi da me zaustavi, samokad bi hteo.“

„Kako?“„Ponekad, kad ga pogledam, kao da vidim mog prvog sina,

Vigora, a onda ne mogu da ga povredim, čak ni kad je to za njegovodobro.“

Možda je taj razlog delimično istinit, mislio se Pripovedač. Alizacelo nije sva istina.

Malčice kasnije, nakon što je Pripovedač raščarao vatru da bi sepostarao da se brvno razgori, Mlinar je počeo da priča priču po kojuje Pripovedač došao.

„Znam jednu priču“, poče, „kojoj je možda mesto u vašoj knjizi.“„Probajte da je ispričate“, kaza mu Pripovedač.„Ali nije se meni desila.“„Mora da bude nešto što ste lično videli“, odgovori mu

Pripovedač. „Naslušao sam se najluđih mogućih priča koje su lјudičuli da su se navodno desile prijatelјima njihovih prijatelјa.“

„Oh, gledao sam kako se to dešava. Dešava se već godinama inekoliko puta sam popričao sa tim čovekom. Reč je o jednomŠveđaninu što živi nizvodno, samo što priča engleski jednako dobrokao ja. Pomogli smo mu da podigne kolibu i ambar kada je dospeoovde, godinu dana posle nas. A čak i tada sam ga malo posmatrao.Vidite, ima sinčića, malog plavog Šveđanina, znate kakvi su.“

„Kosa skoro bela?“„Kao mraz na prvim zracima sunca, tako bela i blistava. Prelep

dečkić.“„Mogu da ga zamislim“, odgovori Pripovedač.„A njegov tata ga voli više od života. Znate za onu priču iz biblije

o ocu koji je svom sinu poklonio šareni kaput?“„Čuo sam kako je pričaju.“„E, on tako voli svog sina. Ali video sam ih jednog dana kako se

šetaju duž reke, a otac se odjednom nekako spotakao, zakačiosinčića i gurnuo ga pravo u Vobiš. Sad, zadesilo se da se dečkouhvatio za neko brvno, pa smo mu njegov otac i ja pomogli da seizvuče iz reke, ali bilo je baš jezivo videti kako je otac zamalo ubiodete koje najviše voli. Pazite, ne bi to bilo namerno, ali dečko bi idalјe bio mrtav, a otac i dalјe kriv zbog toga.“

„Jasno mi je da otac tako nešto nikada ne bi preboleo.“„Pa, naravno da ne. Ali, nedugo potom, video sam ga još

nekoliko puta. Jednom je sekao drva i divlјe zamahnuo onomsekirom. Da se dečko baš u tom trenu nije spotakao i pao, sekira biga drmnula pravo u glavu, a ja nikada nisam video da je neko takonešto preživeo.“

„Ni ja.“„I pokušao sam da nekako zaklјučim šta se to dešava, šta li taj

otac misli. I tako sam jednog dana otišao do njega i kazao: Nels,moraš ga pripaziš šta radiš oko tog dečaka. Jednog dana ćeš muotkinuti glavu, ako nastaviš da tako vitlaš sekirom.

A Nels mi kaže: Gospodine Mlinaru, to nije bio nesrećan slučaj.Pa, to me je prosto oborilo s nogu. Kako je to mislio, nije bionesrećan slučaj? A onda mi je kazao: Ne znate kako je to strašno.Mislim da me je možda neka veštica proklela ili me je đavo obuzeo –ali dešava mi se da samo radim, razmišlјajući koliko volim togdečaka, i odjednom me spopadne neka želјa da ga ubijem. Prvi putmi se to desilo kada je bio samo beba, a ja sam stajao povrhstepeništa u držao ga u naručju, a neki glas u glavi mi je rekao: „Baciga dole“, a ja sam to želeo da uradim, iako sam istovremeno biosvestan da bi to bila najstrašnija stvar na svetu. Prosto sam žudeoda ga bacim, kao kad dečak želi da kamenom smrska bubu. Želeosam da vidim kako mu glava puca na podu.

Pa, suzbio sam taj osećaj, progutao ga i tako čvrsto zagrliodečačića da ga umalo nisam ugušio. Naposletku sam ga vratio ukolevku, znajući da ga ja više neću nositi uz to stepenište.

Ali nisam mogao tek tako da ga ostavim, zar ne? To je moj sin, aizrastao je u tako pametnog, dobrog u lepog dečaka, da sam moraoda ga volim. Ako bih se držao podalјe od njega, on bi plakao jer senjegov tata ne igra sa njim. Ali ako bih bio sa njim, onda bi se ti porivivraćali, iznova i iznova. Ne samo svakog dana, već više putadnevno, ponekad tako brzo da bih po njima postupio i pre no štoshvatim šta se zapravo dešava. Kao onog dana kada sam ga gurnuou reku. Jednostavno sam ružno koraknuo i sapleo se, ali znao samda je to pogrešan korak, da ću da se sapletem i da ga gurnem. Znaosam, ali nisam imao vremena da se zaustavim. A znam da jednogdana neću biti u stanju da se zaustavim. Neću želeti da to uradim, alijednog dana ću ubiti tog dečaka.“

Pripovedač vide kako Mlinar pomera ruku, kao da briše suze salica.

„Zar to nije čudna stvar?“ upita Mlinar. „Da čovek gaji takveosećaje prema svom sinu.“

„Ima li taj čovek još sinova?“„Nekoliko. Zašto?“„Samo sam se zapitao da li je ikada poželeo da ubije nekog od

njih.“„Nikada, ni malčice. Zapravo, baš sam ga to pitao. Pitao sam

ga, a on mi je kazao ni malčice.“„Pa, gospodine Mlinaru, šta ste vi njemu rekli?“Mlinar nekoliko puta duboko udahnu i izdahnu. „Nisam znao šta

da mu kažem. Neke stvari su jednostavno prevelike, da bi ih čovekkao ja razumeo. Mislim, to što voda pokušava da ubije moga Alvina.A onda taj Šveđanin sa svojim sinom. Možda nekoj deci nije suđenoda odrastu. Šta vi mislite, Pripovedaču?“

„Mislim da ima dece koja su toliko bitna, da neko – neka sila –možda želi da ih ubije. Ali uvek ima drugih sila, i to možda jačih sila,koje žele da ta deca ostanu u životu.“

„Zašto se onda te sile ne pokažu, Pripovedaču? Zašto neka moćne siđe sa neba i kaže – prikaže se onom jadnom Šveđaninu: Ne bojse više, tvoj sinčić je bezbedan, čak i od tebe!“

„Možda te sile ne govore rečima. Možda te sile samo pokazujušta rade.“

„Jedina sila koja se na ovome svetu prikazuje jeste ona štoubija.“

„Ne znam za tog malog Šveđanina“, kaza Pripovedač, „alipretpostavlјam da je na vašem sinu moćna zaštita. Sudeći po onomešto ste kazali, pravo je čudo što već deset puta nije mrtav.“

„To je tačno.“„Mislim da ga neko čuva.“„Ne dovolјno dobro.“„Voda ga nije ščepala, zar ne?“„Bilo je blizu, Pripovedaču.“„A što se onog malog Šveđanina tiče znam da ga neko čuva.“„Ko?“ upita Mlinar.„Pa, njegov otac.“„Nјegov otac je neprijatelј“, odvrati Mlinar.

„Mislim da nije“, kaza Pripovedač. „Znate li koliko očevanesrećnim slučajem ubija svoje sinove? Metak skrene u lovu. Kolapregaze dečaka, ili padne sa njih. To se stalno dešava. Možda tiočevi jednostavno ne vide šta se zbiva. Ali taj Šveđanin jepromućuran, vidi šta se dešava i stalno pazi na sebe, zaustavlјa sena vreme.“

Mlinar je zazvučao malo manje beznadežno. „Pričate kao daotac možda i nije toliko rđav.“

„Da jeste rđav, gospodine Mlinaru, taj dečak bi odavno bio mrtavi zakopan.“

„Možda. Možda.“Mlinar je dugo vremena samo razmišljao. Zapravo, toliko dugo

da je Pripovedač malo zadremao. Prenu se iz sna kad je Mlinar većuveliko pričao.

„.. i sve je gore, mesto da bude bolјe. Sve je teže odupreti se timporivima. Nije bilo davno kada je stajao na senjaku u... u svomambaru... i bacao dole seno. A tu, ispod njega, bio je njegov sinčić.Sve što je trebalo da učini bilo je da baci vile – što je najlakša stvarna svetu. Mogao je da kaže da su mu vile iskliznule i niko nikada nebi mogao da utvrdi kako se nešto drugo dogodilo. Samo da ih baci iproburazi dečaka. A i nameravao je da to uradi. Razumete li me?Bilo je tako teško suzbiti ta osećanja – teže no ikada ranije – a on jejednostavno digao ruke. Prosto je odlučio da završi sa time, dapopusti. A baš u tom trenutku, ma, pojavio se neki stranac navratima i viknuo: Ne, pa sam ja spustio vile – tako je kazao: Spustiosam vile, ali toliko sam drhtao da su mi kolena klecala, jer sam znaoga me je taj stranac video spremnog na ubistvo, zacelo misleći kakosam najgori čovek na svetu kad želim da ubijem sopstvenog sinčića.Ne može ni da pretpostavi koliko sam se svih tih godina borio dane...“

„Možda je taj stranac znao ponešto u vezi sa silama koje delujuu lјudskom srcu“, odgovori Pripovedač.

„Mislite li?“„Oh, ne mogu da budem siguran, ali možda je taj stranac takođe

video koliko taj otac voli sina. Možda je stranac dugo bio zbunjen, alinaposletku počeo da shvata kako je to dete izvanredno i ima moćne

neprijatelјe. A onda je možda shvatio da, ma koliko neprijatelјa tajdečak imao, njegov otac nije jedan od njih. Nije neprijatelј. I želeo jeda nešto kaže tom ocu.“

„A šta je to želeo da kaže?“ Mlinar ponovo obrisa oči rukavom.„Šta mislite, šta je taj stranac želeo da kaže?“

„Možda je želeo da kaže: Učinili ste sve što možete – i sadavam je postalo preteško. Sada bi trebalo da pošalјete negde togdečaka. Možda rođacima na istok, ili na šegrtovanje u neki grad.Možda je to teško za jednog oca da učini, pošto toliko voli svog sina,ali postupiće tako jer zna da prava lјubav znači izbaviti tog dečakaod opasnosti.“

„Da“, potvrdi Mlinar.„Kad smo već kod toga“, nastavi Pripovedač, „možda bi trebalo

da i vi tako nešto uradite sa svojim sinom, Alvinom.“„Možda“, saglasi se Mlinar.„On je u izvesnoj opasnosti zbog ovdašnje vode, zar ne? Neko

ga štiti, ili nešto. Ali, kad Alvin ne bi ovde živeo, možda...“„Možda bi se opasnost malo smanjila“, završi Mlinar.„Razmislite o tome“, kaza mu Pripovedač.„Strašna je stvar“, odgovori Mlinar, „poslati svog sina da živi sa

strancima.“„Ali još je gore spustiti ga u zemlјu.“„Da“, potvrdi Mlinar. „To je najgora stvar na svetu. Spustiti svoje

dete u zemlјu.“Više nisu pričali, pa su nakon izvesnog vremena obojica zaspali.Jutro je bilo hladno, sa jakim mrazem, ali Mlinar nije hteo da

dopusti Alu Mlađem ni da se približi steni sve dok sunce nije sveraskravilo. Mesto toga, čitavo jutro proveli su pripremajući tle od liticedo saonica, kako bi mogli da otkotrlјaju kamen niz planinu.

Pripovedač je sada bio potpuno siguran da se Al Mlađi poslužionekom skrivenom moći da razdvoji vodenični kamen od litice, makarto nije shvatao. Pripovedač je bio radoznao. Želeo je da vidi koliko jeta moć snažna, kako bi razumeo nešto više u vezi sa njenomprirodom. A budući da Al Mlađi nije shvatao šta zapravo čini, i

Pripovedačev ogled moraće da bude suptilan. „Kako režete kamen?“upita Pripovedač.

Mlinar slegnu ramenima. „Ranije sam koristio samo burskikamen. Oni su srpasto izrezani.“

„Možete li da mi pokažete?“ upita Pripovedač.Posluživši se grabulјom, Mlinar nacrta krug u mrazu. Onda

povuče niz lukova, od središta kruga ka obodu. Između svakog lukapovuče još jedan kraći luk, koji je počinjao na rubu, ali se završavaona dve trećine od središta. „Tako“, kaza Mlinar.

„Većina vodeničnog kamenja u Pensilvaniji i Saskvaheni reže sena četvrt“, reče mu Pripovedač. „Znate li kako se to radi'.

„Pokažite mi.“I tako Pripovedač iscrta još jedan krug. Nije se jednako lepo

video, budući da se mraz raskravlјivao, ali bilo je dovolјno dobro. Odsredišta ka ivici povukao je prave linije, mesto zakrivlјene, a kraćelinije granale su se direktno od dužih i išle pravo do ruba. „Nekimlinari više vole da kamen bude ovakav, jer duže zadržava oštrinu.Budući da su sve linije prave, jednako se oštre kada se nameštakamen.“

„Vidim“, odgovori Mlinar. „Mada, ne znam... Navikao sam na onepovijene linije.“

„Pa, kako vam drago“, reče mu Pripovedač. „Ja nikada nisambio mlinar, pa ne znam kako se to radi. Samo pričam priče o onomešto sam video.“

„Oh, ne smeta mi što ste mi pokazali“, odgovori mu Mlinar. „Nesmeta mi nimalo.“

Al Mlađi je sve vreme stajao, proučavajući oba kruga.„Mislim da ću“, reče Mlinar, „pokušati da učetvorim taj kamen,

kada ga odnesemo kući. Čini mi se da bi tako moglo biti lakše da seodržava i lepo melјe.“

Tle se naposletku prosušilo, pa je Al Mlađi otišao do litice. Ostalimomci bili su dole i pakovali stvari ili dovodili konje do kamenoloma.Samo su Mlinar i Pripovedač gledali Ala Mlađeg kako prinosi svojčekić litici. Morao je još malo da obreže, kako bi završio krug.

Na Pripovedačevo iznenađenje, kada Al Mlađi postavi dleto namesto i opali ga čekićem, čitav komad kamena, nekih šest palaca

dug, odlomi se od litice i smrvi na tle.„Ma, taj kamen je mekan kao ćumur“, ote se Pripovedaču. „Kako

će da melјe, ako je tako slab?“Mlinar se isceri i odmahnu glavom.Al Mlađi odstupi od kamena. „Oh, Pripovedaču, to je tvrd

kamen, sem ako ne znate tačno u koje mesto da udarite. Pokušajte,pa ćete videti.“

To reče, pa mu pruži dleto i čekić. Pripovedač ih uze i priđesteni. Pažljivo namesti dleto uz kamen, pod malim uglom. A onda,nakon nekoliko probnih udaraca, snažno zamahnu čekićem.

Dleto praktično iskoči iz njegove leve šake, a šok od udarcabeše toliko snažan, da on ispusti čekić. „Izvini“, reče. „Radio samovo ranije, ali mora da sam zaboravio kako...“

„Oh, to je zbog kamena“, odgovori Al Mlađi. „Malo je plahovit.Popušta samo u izvesnim pravcima.“

Pripovedač pogleda mesto gde je pokušao da zaseče. Nijemogao da ga pronađe. Nјegov silni udarac nije ni zarezao kamen.

Al Mlađi podiže alatke i prisloni dleto uz stenu. Pripovedaču sečinilo kao da ga je postavio na potpuno isto mesto, ali Al se ponašaokao da ga je namestio sasvim drugačije. „Vidite, samo treba dapronađete pravi ugao. Ovako.“

Zamahnu čekićem, gvožđe zazveči, začu se pucanje kamena ikomad stene ponovo se odlomi na tle.

„Vidim zašto vam on kleše“, kaza Pripovedač.„Izgleda da je tako najbolјe“, odgovori Mlinar.Za svega nekoliko minuta, kamen je bio potpuno zaokružen.

Pripovedač ništa nije pričao, već je samo čekao da vidi šta će Alučiniti.

Dečak spusti alatke, priđe vodeničnom kamenu i zagrli ga.Desna šaka uhvatila je rub, a leva ispitivala urez sa druge strane.Alvinov obraz beše pritisnut uz kamen. Oči mu behu skloplјene.Izgledalo je kao da osluškuje stenu.

Onda poče da tiho bruji. Besmislena melodijica. Pomeri šake.Promeni položaj. Oslušnu drugim uhom.

„Pa“, reče Alvin, „skoro da ne mogu da poverujem.“

„Šta da poveruješ?“ upita ga otac.„Mora da je ono nekoliko poslednjih udarca zaista protreslo

stenu. Zadnji kraj se već odvojio.“„Hoćeš da kažeš da mlinski kamen stoji sam od sebe?“ upita

Pripovedač.„Mislim da sada možemo da ga zalјulјamo napred“, odgovori

Alvin. „Moraćemo malo da se poslužimo konopcima, ali izvućićemoga bez većih muka.“

Braća stigoše sa vrengijama i konjima. Alvin prebaci konopaciza kamena. Iako nijedan jedini usek nije bio načinjen u zaleđu,konopac je sa lakoćom pao na mesto. Pa još jedan, na drugi – iubrzo su svi cimali najpre levo, pa desno, dok su lagano šetali teškikamen iz svog ležišta u litici.

„Da nisam video...“ promrmlјa Pripovedač.„Ali jeste“, odgovori Mlinar.Nedostajalo je svega nekoliko palaca da se kamen do kraja

izvuče kada su promenili konopce i provukli četiri palamara krozsredišnju rupu, pa ih privezali za zapregu uzbrdo od kamena.„Otkotrlјaće se nizbrdo“, Mlinar objasni Pripovedaču. „Konji su tu daga vuku u suprotnom pravcu kako bi ga usporili.“

„Izgleda teško.“„Samo nemojte da legnete ispred njega“, odvrati Mlinar.Počeše da ga kotrlјaju, veoma lagano. Mlinar uhvati Alvina za

rame i zadrža ga podalјe od kamena – i to uzbrdo. Pripovedač jepomagao sa konjima, tako da nije dobro video poleđinu mlinskogkamena, sve dok se ovaj nije spustio na ravno tle pokraj saonica.

Poleđina je bila glatka kao bebina guza. Ravna kao led u vedru.Sem što je bila učetvorena – prave linije širile su se od obodasredišnje rupe do ruba kamena.

Alvin priđe Pripovedaču i stade pored njega. „Jesam li uradiokako treba?“ upita.

„Jesi“, odgovori Pripovedač.„Baš sam imao sreće“, odvrati dečak. „Prosto sam osećao kako

je kamen spreman da se rascepi duž tih linija. Sam je želeo da se turazdeli.“

Pripovedač prstom lagano dodirnu ivicu useka. Zabole ga.Prinese prst usnama i oseti krv.

„Kamen ume da bude baš oštar, zar ne?“ upita Metar. Zvučao jekao da se tako nešto svakoga dana dešava, ali Pripovedač je jasnovideo strahopoštovanje u njegovim očima.

„Valјano isklesano“, kaza Miran.„Najbolјe do sada“, dodade Dejvid.A onda, uz pomoć konja koji su vukli u suprotnom smeru kako bi

sprečili da kamen brzo padne, lagano ga prevrnuše na saonice, saizrezanom stranom nagore.

„Hoćete li da mi učinite uslugu, Pripovedaču?“ upita Mlinar.„Samo ako mogu.“„Povedite sada Alvina kući. On je svoj deo posla završio.“„Ne, tata!“ viknu Alvin, na pritrča svom ocu. „Ne možeš sada da

me pošalјeš kući.“„Ne trebaju mi desetogodišnji dečaci da mi smetaju dok

rukujemo tolikim kamenom“, odgovori mu otac.„Ali moram da pazim na kamen da se ne rascepi ili olјusne,

tata!“Stariji sinovi sa iščekivanjem pogledaše oca. Pripovedač se

zapita čemu se to nadaju. Zacelo su prestari da bi im smetalo štonjihov otac toliko voli svog sedmog sina. Takođe, mora da žele dadečaka zaštite od povreda. Ali svima njima puno je značilo da kamenbezbedno stigne na svoje odredište i počne da melјe u vodenici.Nikakve sumnje nije bilo da mali Alvin ima moć da ga očuva celim.

„Možeš da jašeš sa nama sve do mraka“, naposletku odgovoriMlinar. „Tada ćemo već biti dovolјno blizu kuće da ti i Pripovedačmožete da odjašete i prespavate noć u krevetima.“

„Meni odgovara“, kaza Pripovedač.Alvin Mlađi očigledno nije bio zadovolјan time, ali je ipak oćutao.Pokrenuli su saonice pre podneva. Dva konja napred, a dva

nazad – za zaustavlјanje – bila su upregnuta za sam kamen, koji jepočivao na drvenom splavu-saonici, a saonica se kretala prekosedam ili osam malih brvna u svakom trenutku. Kako su brvnaizlazila iza zadnjeg kraja, jedan od mladića smesta bi izvukao brvno

ispod palamara privezanih za konje, otrčao ispred i postavio gatačno pred prednju zapregu. To je značilo da je svako od njihpretrčao oko pet milјa za svaku milјu koju bi kamen prešao.

Pripovedač pokuša da i sam pomogne, ali Dejvid, Miran i Metarnisu hteli ni da čuju za to. Završio je kod zadnje zaprege, sa Alvinomkoji je jahao na jednom od konja. Mlinar je vodio prednju zapregu,polovinu vremena hodajući unatraške kako bi se uverio da ne ideprebrzo za mladiće.

To je trajalo satima i satima. Mlinar im je ponudio da stanu i dase odmore, ali oni su bili neumorni. Pripovedač je bio preneraženkad je video u kakvom su brvna dobrom stanju. Nijedno nije napuklood nekog oblutka ili od same težine kamena. Brvna su se ogulila iizubijala, ali to je bilo sve.

I kada sunce dođe na otprilike dva prsta iznad obzorja,obasjavši oblake na zapadnom nebu rumenim sjajem, Pripovedačprepozna livadu što se pružala pred njima. Prešli su čitav put zajedno popodne.

„Mislim da imam najsnažniju braću na svetu“, promrmlјa Alvin.U to nimalo ne sumnjam, nemo kaza Pripovedač. Kad ti isecaš

kamen iz planine ne služeći se rukama, jer „pronalaziš“ pravepukotine u steni, nije nikakvo čudo što tvoja braća imaJu baš onolikosnage koliko veruješ. Pripovedač ponovo pokuša, baš kao inebrojeno puta ranije, da odgonetne prirodu skrivenih moći. Zacelopostoji nekakav zakon prirode što njima vlada – stari Ben je uvektako tvrdio. Ali, eto tog dečaka, koji – pukom verom i želјom – možeda seče kamen kao sir i daje snagu svojoj braći. Postoji teorija daskrivena moć potiče od prijatelјstva sa izvesnim elementom, ali kojito element može sve što Alvin čini? Zemlјa? Vazduh? Vatra?Svakako ne voda, jer je Pripovedač znao da su sve Mlinarove pričebile istinite. Zašto Alvin Mlađi samo poželi nešto, a sama zemlјa seprilagodi njegovoj volјi, dok drugi mogu da žude za svakakvimstvarima, a da ni povetarac ne dune?

Kada su proterali kamen kroz vrata vodenice, bili su im potrebnifenjeri. „Mogli bi da ga noćas namestimo“, reče Mlinar. Pripovedačzamisli kakvi mu samo strahovi prolaze kroz glavu. Ako ostavikamen da stoji uspravno, zacelo će se ujutru prevrnuti i smrviti

izvesno dete dok ono nevino nosi vodu u kuću. Budući da je kamenčudesno sišao sa planine za samo jedan dan, bila bi čista ludostostaviti ga ma gde, sem na njegovom pravom mestu – na nabijenojzemlјi i kamenu u vodenici.

Uvedoše zapregu i upregoše je za kamen, kao kada su gaspuštali niz padinu kod kamenoloma. Zaprega će praviti protivtežukamenu dok ga spuštaju.

Ali, u tom trenutku, kamen je počivao na nagomilanoj zemlјiodmah ispred kruga gde bi trebalo da ulegne. Metar i Miran držali supoluge pod kamenom, spremni da ih izvuku kako bi pao na svojemesto. Kamen se malo lјulјao dok su radili. Dejvid je držao konje,budući da bi bila prava katastrofa ako bi prerano krenuli napred izalјulјali kamen u pogrešan smer, pa da padne izrezbarenim delom uprašinu.

Pripovedač stade u stranu, gledajući kako Mlinar beskorisnodovikuje sinovima „Pažlјivo“, i „Polako“. Alvin je bio pored njega svevreme otkad su uneli kamen unutra. Jedan od konja nešto seusplahiri, a Mlinar smesta reagova na to. „Mirni, idi pomozi bratu sakonjima!“ Mlinar takođe pođe tuda.

U tom trenutku, Pripovedač shvati da Alvin nije pored njega.Žustro je hodao ka vodeničnom kamenu, noseći metlu u rukama.Možda je video nekakve kamičke na osnovi; mora da ih pomete, zarne? Konji ustuknuše; palamari se olabaviše. Pripovedač shvati, bašu trenutku kad Alvin zađe iza kamena, da ništa ne zadržava tajkamen da padne, ako tako reši, pošto su konopci tako labavi.

Zacelo, u razumnom svetu, ne bi pao. Ali Pripovedač je sadashvatio da svet nije razuman. Alvin Mlađi ima moćnog, nevidlјivogneprijatelјa, koji neće propustiti takvu priliku.

Pripovedač jurnu napred. Baš u trenutku kada dođe u ravan sakamenom, oseti drhtaj u tlu pod svojim stopama, urušavanjenabijene zemlјe. Ne mnogo, svega nekoliko palaca, ali beše todovolјno da unutrašnji rub kamena za toliko padne, što vrh velikogtočka zanese za više od dve stope, i to tako brzo da se nije moglozaustaviti. Vodenični kamen pašće na svoje mesto, a Alvin Mlađibiće samleven kao žito.

Uz povik, Pripovedač zgrabi Alvina za ruku i povuče ga dalјe odkamena. Tek je tada Alvin video kako veliki kamen pada na njega.Pripovedač je bio dovolјno snažan da povuče dečaka nekoliko stopaunazad, ali to nije bilo dovolјno. Noge su mu i dalјe bile u sencikamena. Padao je brzo, prebrzo da Pripovedač na to odgovori i daučini ma šta drugo sem da gleda kako mrvi Alvinove noge. Znao jeda je takva povreda isto što i smrt, samo što će tako duže trajati.Omanuo je.

Ali, u tom trenutku, dok je gledao kako kamen ubistveno pada,vide kako ovaj puca i, za manje od jednog trena, potpuno se rascepi.Dve polovine skočiše jedna od druge, taman toliko da padnu poredAlvinove noge, ne dodirnuvši ga.

Taman što je Pripovedač video svetlost fenjera kroz sredinurasceplјenog kamena, kada Alvin viknu: „Ne!“

Neko drugi bi pomislio da dečak viče zbog pada kamena i svojepredstojeće smrti. Ali Pripovedač, koji je ležao na zemlјi poreddečaka, i gledao kako svetlost fenjera blista kroz rasceplјenimlinarski kamen, znao je da taj krik znači nešto sasvim drugačije. Nemareći za opasnost po sebe, kao što je to obično slučaj sa decom,Alvin se bunio protiv lomlјena kamena. Nakon sveg uloženog rada itruda da se donese kući, nije mogao podneti da ga vidi kako seslama.

I zbog toga što to nije mogao da podnese – nije se ni desilo.Dve polovine kamena pohrliše jedna ka drugoj kao što igla hrli namagnet i kamen pade u jednom komadu.

Senka kamena prenaglasila je njegov domašaj. Nije smrvio obeAlvinove noge. Zapravo, njegova leva noga bila je potpuno vandomašaja kamena, budući podvijena ispod dečaka. Međutim, desnanoga ležala mu je tako da ju je kamen preklapao kod potkolenice zadva palca u najširoj tački. Budući da je Alvin i dalјe vukao nogu,udarac kamena odgurnuo ju je još više u tom pravcu. Kamen jeogulio svu kožu i mišić, sve do kosti, ali nije neposredno zahvationogu kada je pao. Možda se noga ne bi ni slomila, da ispod nje nijebila metla. Kamen je pritisnuo Alvinovu nogu o metlu taman tolikojako da prelomi obe kosti u potkolenici. Oštre ivice kostiju probile su

kožu i, kao mašice, zagrabile metlu. Ali noga nije bila ispod kamena,a kosti su bile ošto prelomlјene, a ne smrvlјene pod kamenom.

Vazduh je bio ispunjen zvucima udarca kamena o kamen,grlenim kricima lјudi iznenađenih jadom, a – iznad svega –prodornim vriskom bola jednog dečaka koji nikada nije bio tako mladi nejak kao što je sada.

Dok su ostali stigli, Pripovedač se već postarao da obe Alvinovenoge budu podalјe od kamena. Alvin pokuša da se pridigne ipogleda svoju povredu. Ili je taj prizor, ili bol, bio previše za njega –pa se onesvestio. Tada Alvinov otac stiže do njih; nije bio najbliži, alije bio brži od Alvinove braće. Pripovedač pokuša da ga malo ohrabri,jer noga nije delovala slomlјeno, pošto su kosti zgrabile metlu. Alvinpodiže svog sina, ali noga ostade zaroblјena metlom, a bol iscediokrutni jauk iz dečaka, iako je bio u nesvesti. Metar je smogao snagei pribranosti da trzne nogu i da je skine sa metle.

Dejvid je već nosio fenjer, i trčao je uz Mlinara – koji je nosiodečaka – osvetlјavajući mu put. Metar i Miran htedoše da pođu zanjima, ali Pripovedač im doviknu da stanu. „Žene su tamo, kao iDejvid i vaš otac“, kaza im. „Neko mora da se pobrine za ovo ovde.“

„U pravu ste“, kaza Miran. „Otac neće biti volјan da se u skorijevreme vrati ovde.“

Mladići pomoću poluga podigoše kamen dovolјno da jePripovedač mogao da izvuče metlu i konopce što su još bili vezaniza konje. Nјih trojica izbaciše svu opremu iz vodenice, pa ondaodvedoše konje u konjušnicu i skloniše alatke i zalihe. Pripovedač setek onda vratio u kuću i otkrio da Alvin Mlađi spava u njegovomkrevetu.

„Nadam se da vam ne smeta“, bojažlјivo kaza En.„Naravno da ne“, odgovori Pripovedač.Ostale devojke i Kali sklanjali su posuđe od večere. U sobi koja

je ranije bila Pripovedačeva, Fejt i Mlinar, oboje ubledeli, sedeli supokraj kreveta na kojem je ležao Alvin sa nameštenom nogom uzavojima.

Dejvid je stajao pokraj vrata. „Bio je to čist prelom“, prošaptaPripovedaču. „Ali, rasceplјena koža... bojimo se infekcije. Izgubio je

svu kožu sa prednjeg dela cevanice. Ne znam da li tako gola kostmože da se zaceli.“

„Da li ste vratili kožu?“ upita Pripovedač.„Ono što je ostalo, pritisnuli smo na mesto, a majka je zašila.“„To je dobro urađeno“, reče Pripovedač.Fejt diže glavu. „Razumete li se u vidanje, Pripovedaču?“„Onoliko koliko čovek nauči nakon godina provedenih

pokušavajući da se snađe među lјudima što znaju jednako malo kaoon.“

„Kako je ovo moglo da se dogodi?“ upita Mlinar. „Zašto sada,nakon onoliko puta kada se nije povredio?“ Pogleda Pripovedača.„Počeo sam da mislim da mali ima zaštitnika.“

„I ima.“„Onda ga je taj zaštitnik izneverio.“„Nije“, odvrati Pripovedač. „Na trenutak, dok je kamen padao,

video sam kako se lomi – i to dovolјno široko da ga ne bi nidodirnuo.“

„Baš kao ona greda“, prošapta Fejt.„I meni se učinilo da to vidim, oče“, ubaci se Dejvid. „Ali kada je

pao u jednom komadu, pomislio sam da sam to priželјkivao, a da senije stvarno zbilo.“

„Sada nije rascepljen“, reče Mlinar.„Ne“, potvrdi Pripovedač. „Jer je Alvin Mlađi odbio da mu dopusti

da se rascepi.“„Da li vi to kažete da ga je ponovo spojio? Da ga udari i polomi

mu nogu?“„Hoću da kažem da nije ni pomišlјao na svoju nogu“, odgovori

Pripovedač. „Već samo na kamen.“„Oh, moj dečak, moj dobri dečak“, promrmlјa Alvinova majka,

nežno pomazivši ruku što je bila pružena ka njoj. Kada mu pomeriprste, oni se mlitavo sagnuše kako ih je gurala, pa se vratiše uprvobitni položaj.

„Zar je moguće?“ upita Dejvid. „Da se kamen rascepio i ponovospojio – i to tako brzo?“

„Mora da jeste“, odgovori Pripovedač, „jer se dogodilo.“

Fejt ponovo pomeri sinovlјeve prste, ali oni se ovaj put nisuvratili kako su bili. Raširiše se još više, pa skupiše u pesnicu i ondaponovo raširiše.

„Budan je“, kaza njegov otac.„Doneću malo ruma za njega“, reče Dejvid. „Da mu umiri bol.

Sigurno ima u Okloplјevoj radnji.“„Ne“, promrmlјa Alvin.„Dečak kaže ne“, reče Pripovedač.„Šta on može da zna, kad ga toliko boli?“„Mora da bude pribran, ako može“, odvrati Pripovedač, pa

kleknu pored kreveta, odmah desno od Fejt, tako da je bio još bližiod nje dečakovom licu. „Alvine, čuješ li me?“

Alvin zastenja. To mora da je značilo da.„Onda me slušaj. Noga ti je veoma teško povređena. Kosti su

slomlјene, ali su nameštene – lepo će se zaceliti. Međutim, koža jepokidana – a iako ju je tvoja majka ponovo zašila – i dalјe ima velikihizgleda da će odumreti i da će se pojaviti gangrena, koja će te ubiti.Većina hirurga sada bi ti odsekla nogu kako bi ti spasila živu glavu.“

Alvin zabaci glavu, pokušavajući da vikne. Začu se samoječanje: „Ne, ne, ne.“

„Pogoršavate stvari!“ besno zasikta Fejt.Pripovedač od oca pogledom zatraži dozvolu da nastavi.„Nemojte da mučite dečaka“, odgovori mu Mlinar.„Postoji jedna izreka“, kaza Pripovedač. „Jabukovo drvo nikad

ne pita bukvu kako će da raste, niti lav pita konja kako da uhvatiplen.“

„Šta sad pa to znači?“ upita Fejt.„Znači da ja nemam šta da pokušavam da njega učim kako da

koristi moći koje ja ne mogu ni da pojmim. Ali budući da on ne znakako to sam da uradi, moraću da pokušam, zar ne?“

Mlinar na tren razmisli o tome. „Samo napred, Pripovedaču.Bolјe da zna kako stvari stoje, bio u stanju da se isceli ili ne.“

Pripovedač nežno uhvati dečaka za ruku. „Alvine, želiš dasačuvaš tu nogu, zar ne? Onda moraš da razmišlјaš o njoj kao što sirazmišlјao o kamenu. Moraš da razmišlјaš o koži na svojoj nozi, i da

misliš o tome kako ponovo raste i hvata se za kost, kao što bitrebalo. Moraš to dobro da proučiš. Imaćeš puno vremena da toradiš dok tu budeš ležao. Ne razmišlјaj o bolu, već o tome kako binoga trebalo da ti ponovo bude zdrava i snažna.“

Alvin je samo ležao, čvrsto sklopivši oči zbog bolova.„Radiš li to, Alvine? Možeš li da pokušaš?“„Ne“, odvrati Alvin.„Moraš da se boriš protiv bola, kako bi se poslužio svojom

veštinom da ispraviš stvari.“„Nikada to neću“, odgovori Alvin.„Zašto ne!“ zajeca Fejt.„Blistavi čovek“, Alvin joj odgovori. „Obećao sam mu.“Pripovedač se seti Alvinove zakletve Blistavom čoveku i klonu

duhom.„Šta je Blistavi čovek?“ upita Mlinar.„Jedna... poseta, koju je imao kad je bio mali“, kaza Pripovedač.„Kako to da mi za to nismo čuli?“ upita Mlinar.„Bilo je to one noći kad se greda prelomila“, reče mu

Pripovedač. „Alvin je Blistavom čoveku obećao da nikada nećekoristiti svoje moći zarad sebe.“

„Ali Alvine“, obrati mu se Fejt. „Ovo nije da bi učinio sebebogatim, ili tako nešto – već da bi sebi spasio život.“

Dečak se samo žacnu od bola i odmahnu glavom.„Hoćete li da me ostavite nasamo sa njim?“ zamoli Pripovedač.

„Samo na nekoliko minuta, da propričam sa njim?“Mlinar je izvodio Fejt iz sobe i pre no što je Pripovedač završio

rečenicu.„Alvine“, poče Pripovedač. „Moraš da me saslušaš, i to pažlјivo.

Znaš da te neću lagati. Zakletva je nešto užasno bitno i ja nikada nebih posavetovao čoveka da prekrši datu reč – čak ni da spase sebiživot. Stoga ti neću reći da upotrebiš svoju moć zarad sebe. Čuješ lišta ti pričam?“

Alvin klimnu.„Ali, razmisli samo. Razmisli o Razaraču koji se šeta svetom.

Niko ga ne vidi dok on sve ruši i uništava. Niko sem jednog dečaka.

Ko je taj dečak, Alvine?“Alvinove usne obrazovaše reč, mada se ništa nije čulo. Ja.„A tom dečaku data je moć koju on još ne razume. Moć da se

gradnjom suprotstavlјa neprijatelјevom razgrađivanju. A i više odtoga, Alvine – i želјa da gradi. To je dečak koji na svaku pojavuRazarača odgovara malim stvaranjem. Sad, reci mi, Alvine, oni štopomažu Razaraču – jesu li to prijatelјi ili neprijatelјi čovečanstva?“

Neprijatelјi, rekoše Alvinove usne.„Znači, ako ti pomogneš Razaraču da uništi svog najopasnijeg

protivnika, ti si neprijatelј čovečanstva, zar ne?“Dečaku se jauk ote sa usana: „Izvrćete stvari“, s mukom

procedi.„Ispravlјam ih“, odvrati Pripovedač. „Tvoja zakletva bila je da

nikada ne koristiš svoje moći za sopstveno dobro. Ali, ako umreš –samo će Razarač od toga imati koristi. A ako poživiš, ako se ta nogazaceli, onda je to za dobro čitavog čovečanstva. Ne, Alvine – to je zadobro čitavog sveta i svega što na njemu postoji.“

Alvin zastenja, više od bola u svom umu, nego od bola u telu.„Ali tvoja zakletva veoma je jasna, zar ne? Nikad zarad sebe.

Zašto onda tu zakletvu ne bi zadovolјio jednom drugom, Alvine?Zakuni se sada da ćeš čitav svoj život posvetiti gradnji protivRazarača. Ako tu zakletvu održiš – a hoćeš, Alvine, jer si ti dečakkoji drži svoju reč – ako tu zakletvu održiš, onda je spasavanje tvogživota zaista za dobrobit drugih, a ne za tvoje lično dobro.“

Pripovedač je čekao i čekao, sve dok Alvin naposletku nijeneznatno klimnuo glavom.

„Zaklinješ li se, Alvine Mlađi, da ćeš život živeti da bi porazioRazarača i sve učinio čitavim, dobrim i ispravnim?“

„Da“, prošapta dečak.„Onda ti kažem, da u skladu sa sopstvenim obećanjem, moraš

da se isceliš.“Alvin zgrabi Pripovedača za ruku. „Kako?“ prošapta.„E, to ne znam, dečače“, odgovori Pripovedač. „Moraćeš da

duboko u sebi otkriješ kako da koristiš svoju moć. Jedino što jamogu da ti kažem jeste da moraš pokušati, ili će neprijatelј pobediti –

a ja ću tvoju priču morati da okončam tako što se tvoje telo spušta ugrob.“

Na Pripovedačevo iznenađenje, Alvin se nasmeši. Tek je tadaPripovedač shvatio sopstvenu šalu. Nјegova priča završiće segrobom, ma šta danas učinio. „U pravu si, momče“, odvrati muPripovedač. „Ali radije bih da ispišem još nekoliko stranica o tebi, preno što stavim konac Knjizi Alvinovoj.“

„Pokušaću“, prošapta Alvin.Ako pokuša, zacelo će uspeti. Alvinov zaštitnik nije ga toliko

pazio, da bi tek tako dopustio da umre. Pripovedač nimalo nijesumnjao da Alvin ima moć da se isceli, samo kad bi otkrio kako.Nјegovo telo daleko je složenije od kamena, ali – ako želi da živi –moraće da otkrije putanje svoga mesa i da poveže pukotine ukostima.

Raspremiše krevet za Pripovedača u velikoj sobi. On ponudi daspava na podu pored Alvinovog kreveta, ali Mlinar odmahnu glavomi odgovori: „To je moje mesto.“

Ali Pripovedač je imao muke da zaspi. Prošlo je pola noći kad jenaposletku digao ruke, upalio fenjer grančicom sa vatre, ogrnuokaput i izašao napolјe.

Vetar je rezao. Spremala se oluja, a po mirisu vazduha reklo bise da će padati sneg. Životinje su bile usplahirene u velikomambaru. Pripovedač tada pomisli kako možda te noći nije samnapolјu. Možda u senkama ima crvenokožaca, a možda se čak išunjaju među zgradama na farmi i posmatraju ga. Jednom zadrhtana tu pomisao, pa onda slegnu ramenima i odagna strah. Bilo jepreviše hladno. Čak i najkrvožedniji Čok-Tau ili Kri-Ek što je došaosa juga da uhodi dovolјno je pametan da ne bude napolјu kada sesprema takva oluja.

Uskoro će pasti sneg – prvi te godine – ali ne slabašan.Pripovedač je osećao da će sutra čitavog dana padati, jer će vazduhiza oluje biti još hladniji – dovolјno hladan da sneg bude pufnast isuv, tako da se sat za satom gomila sve više i više. Da ih Alvin nijepožurio da za jedan dan stignu kući sa vodeničnim kamenom,pokušavali bi da ga na saonicama dovuku kući usred snežne

padavine. Kamen bi postao sklizak. Možda bi se desilo nešto još igore.

Pripovedač odluta u vodenicu i zagleda se u kamen. Izgledao jetako čvrsto, da je bilo teško zamisliti da uopšte može da se pomeri.Ponovo mu dodirnu lice, pazeći da se ne poseče. Prsti mu dodirnušeplitke useke u kojima će se brašno sakuplјati kada veliki vodenitočak bude okretao osovinu i pogonio žrvanj povrh mlinskogkamena, kao što se Zemlјa godinu za godinom okreće oko Sunca,pretvarajući vreme u prašinu jednako neumitno kao što vodenicapretvara žito u brašno.

Onda pogleda mesto gde je zemlјa blago popustila podmlinskim kamenom, tako da se on prevrnuo i skoro ubio dečaka.Dno ulegnuća blistalo je na svetlosti fenjera. Pripovedač kleknu iuroni prst u pola palca vode. Mora da se tu sakupila, slabeći tle,noseći zemlјu. Ali ne tako da vlaga bude vidlјiva. Taman dovolјno dapopusti kada se tu stavi težina.

Ah, Razaraču, pomisli Pripovedač, prikaži mi se – i sagradićutakvu zgradu da ćeš doveka u njoj biti zatočenik. Ali ma kolikopokušavao, nije mogao da ugleda ono mreškanje vazduha što seprikazivalo sedmome sinu Alvina Mlinara. Pripovedač naposletkuuze fenjer i izađe iz vodenice. Padale su prve pahulјe. Vetar je skoroutihnuo. Sneg poče da pada sve brže i brže, poigravajući na svetlostinjegovog fenjera. Kada je stigao do kuće, zemlјa se već sivila odsnega, a šuma se nije videla od pahulјa. Uđe u kuću, pa leže na poda da se nije ni izuo – i zaspi.

✥ 12 ✥Knjiga

U kaminu su i noću i danju gorela po tri brvna, tako da kamenje zidakao da je sijalo od vreline, a vazduh u sobi bio je suv. Alvin jenepomično ležao na svom krevetu, a desna noga opterećenaudlagom i zavojima, pritiskala je krevet kao sidro, dok je ostataknjegovog tela plutao izgublјen na pučini. Vrtelo mu se u glavi i bilomu je muka.

Ali jedva da je osećao težinu noge ili vrtoglavicu. Bol je bionjegov neprijatelј – ubodi i ugrizi bola skretali su mu pažnju sazadatka koji mu je Pripovedač poverio: da se isceli.

Ali bol je bio i njegov prijatelј. Sagradio je oko njega takav zid,da je on jedva bio svestan činjenice da se nalazi u kući, u sobi, ukrevetu. Spolјašnji svet mogao bi da sagori i da se pretvori u pepeo,a on to ne bi ni primetio. Sada je istraživao unutrašnji svet.

Pripovedač nije znao šta priča. Stvar nije bila u zamišlјanjunekakvih slika. Noga mu neće ozdraviti od pretvaranja da jeiscelјena. Ali Pripovedač je svejedno imao pravu zamisao. Ako Alvinmože da oseti stenu, da u njoj pronađe slaba i snažna mesta i da ihnauči gde da pucaju, a gde da se drže, zašto onda to ne bi mogaoda učini i sa kožom i kosti?

Nevolјa je bila u tome što su koža i kosti bili skroz izmešani.Stena je uglavnom skroz-naskroz bila ista, ali koža se menjala sasvakim slojem, a nije bilo ni najmanje lako shvatiti gde šta ide. Ležaoje skloplјenih očiju, prvi put gledajući u svoje telo. Isprva je pokušaoda sledi bol, ali to ga nikud nije odvelo, već samo do mesta gde jesve pokidano, polomlјeno i pretumbano – tako da nije znao šta ješta. Nakon dugog vremena, pokušao je sa drugačijim pristupom.Slušao je otkucaje svog srca. Bol ga je isprva kidao, ali nakonizvesnog vremena on se usredsredio na taj zvuk. Nije ni znao da liima nekakve buke u spolјnom svetu, jer je bol sve to isklјučivao. Aritam otkucaja srca isklјučivao je bol – uglavnom.

Pratio je putanje svoje krvi – krupne snažne potoke, sitnepotočiće. Ponekad bi se izgubio. Ponekad bi se nalet bola iz njegove

noge probio, zahtevajući da bude saslušan. Ali, malo po malo, našaoje put do zdrave kože i kosti u drugoj nozi. Krv tu nije bila ni upolaonako jaka, ali vodila ga je kuda je hteo da ide. Našao je sve slojeve,kao kod luka. Naučio je njihov redosled, video kako se mišići vezuju,kako se sićušne vene spajaju, kako se koža razvlači i čvrsto vezuje.

Tek je tada našao put do povređene noge. Komad kože koji jemama zašila, uglavnom je bio mrtav i upravo je počinjao da trune. AliAlvin Mlađi je znao šta mu je potrebno, kako će preživeti. Pronašaoje zgnječene krajeve arterija oko rane i počeo da ih tera da rastu,baš kao što je činio da pukotine putuju kroz kamen. U poređenju satim, kamen je bio lak – sve što valјa učiniti da se napravi pukotinajeste da kamen popusti. Živo meso sporije ga je slušalo, pa je ubrzodigao ruke od svega sem najsnažnije arterije.

Počeo je da uviđa kako se ona služi sićušnim komadićimaovoga i onoga, da bi se pomoću njih gradila. Puno toga se dešavalošto je bilo previše sitno, brzo i zamršeno da bi Alvin to razlučio usvom umu. Ali mogao je da natera svoje telo da obezbedi ono što jearteriji bilo potrebno kako bi rasla. Mogao je da to pošalјe tamo gdeje potrebno, pa se nakon nekog vremena arterija spojila sa trulimtkivom. Trebalo je malo truda, ali naposletku je našao kraj usahlearterije i povezao ga, poslavši tako krv u zašiveni komad kože.

Prebrzo. Osetio je vrelinu u nozi od krvi što je tekla iz mrtvogmesa na desetak mesta; meso nije moglo da zadrži svu krv koju muje poslao. Polako, polako, polako. Sledio je krv, koja je sada curkalaumesto da kulјa i ponovo povezao krvne sudove, arterije za vene,pokušavajući da ih što bolјe ume, upari sa drugom nogom.

Napoletku je to završeno – koliko se moglo. Normalan tok krvimogao je da se zadrži. Mnogi delovi zašivenog parčeta kože vratišese u život kada se njima krv vratila. Drugi delovi ostaše mrtvi. Alvin ihje sve vreme zaobilazio i zaobilazio krvlјu, skidajući ih i razgrađujućiu komadiće toliko sitne da nije mogao da ih prepozna. Ali živi delovikože smesta su ih prepoznali, preuzeli i poslali na posao. Kuda godda je Alvin istraživao, terao je meso da raste.

Sve dok se u umu nije toliko umorio od razmišlјanja o takositnim stvarčicama i tako napornog rada, da nije mogao, a da nezaspi.

„Ne bih da ga probudim.“„Taj zavoj ne može drugačije da se promeni, nego da se

dodirne, Fejt.“„Dobro, dobro – oh, pažlјivo, Alvine! Ne, pusti mene!“„Radio sam ovo i ranije...“„Na kravama, Alvine, a ne na malim dečacima!“Alvin Mlađi oseti pritisak na nozi. Nešto je cimalo kožu. Bol nije

bio tako strašan kao juče, ali još je bio toliko umoran da nije mogaoda otvori oči. Čak ni da izusti kakav zvuk, da im stavi do znanja kakoje budan, mada je mogao da ih čuje.

„Zaboga miloga, Fejt, mora da je tokom noći strašno krvario.“„Mama, Meri kaže da moram...“„Muči i gubi se odavde, Kali! Zar ne vidiš da ti je majka zabrinuta

za...“„Nema potrebe da se dereš na dečaka, Alvine. Ima samo

sedam godina.“„Sa sedam godina dovolјno je star da ćuti i ostavi odrasle na

miru kada moramo da se... vidi ti to.“„Ne mogu da verujem.“„Gnoj izlazi kao mleko iz vimena.“„Čisto da čistije ne može biti.“„A koža zarasta, vidiš li ti to? Mora da su se primili tvoji šavovi.“„Nisam se ni usudila da se nadam, kako će ta koža ostati u

životu.“„Kost se uopšte ne vidi.“„Gospod nas je blagoslovio. Molila sam se čitave noći, Alvine, i

vidi šta je Bog učinio.“„Pa, onda je trebalo da se više moliš, pa da skroz bude izlečen.

Potreban mi je ovaj dečko za poslove na farmi.“„Nemoj da mi huliš, Alvine Mlinaru.“„Samo mi smeta što se Bog večito grabi za zasluge. Možda je

Alvin samo dobar u zacelјivanju – jesi li makar pomislila na to?“„Vidi, probudio si dete svojom pakošću.“„Vidi ti da li hoće malo vode.“

„Dobiće je, hteo to ili ne.“Alvin je izgarao za vodom. Telo mu je bilo suvo – ne samo usta.

Moralo je da nadomesti ono što je izgubilo u krvi. I stoga je iz jedneplehane šolјe prinete njegovim usnama popio koliko je god mogao.Puno se vode prolilo po njegovom licu i vratu, ali na to nije obraćaopažnju. Bila je bitna ona voda što mu je završila u trbuhu. Onda seponovo zavalio u krevet i pokušao da iznutra otkrije kako mu je rana.Ali bilo je suviše teško da se tu vrati, suviše teško da se usredsredi.Zadremao je pre no što je prešao pola puta do rane.

Kada se ponovo probudio, pomislio je kako mora da je noćponovo pala – ili su možda zavese bile navučene. Nije mogao to daotkrije jer mu je bilo previše teško da otvori oči, a bol se ponovovratio, a sa njim je došlo nešto možda još i gore: rana ga je tolikogolicala da se jedva suzdržavao da je ne počeše. Međutim, nakonizvesnog vremena, ponovo je mogao da pronađe ranu i ponovo jepomogao slojevima da rastu. Kada je ponovo zaspao, preko čitaverane pružao se tanak, ali potpun sloj kože. Ispod nje telo je i dalјeradilo na obnovi pokidanih mišića i spajanju slomlјenih kostiju. Aliviše neće biti gubitka krvi, niti otvorene rane, koja može da seinficira.

„Vidite vi ovo, Pripovedaču. Da li ste ikada videli tako nešto?“„Koža kao u tek rođene bebe.“„Možda sam ja lud, ali mislim da više nema razloga da mu noga

bude uvezana. Samo udlagu da ostavimo.“„Od rane nema ni traga. Ne, u pravu ste, više nema potrebe za

zavojima.“„Možda je moja žena u pravu, Pripovedaču. Možda je Bog

blagoslovio čudom moga sinčića.“„Ništa ne mogu da dokažem. Možda će dečak znati nešto o

tome kada se probudi.“„Za to nema nikakvih izgleda. Sve ovo vreme nije ni oči otvorio.“„Jedno je sigurno, gospodine Mlinaru – mali neće umreti. To je

daleko više no što bih juče pretpostavio.“„Bio sam rešen da mu napravim sanduk u kojem će spavati pod

zemlјom. Mislio sam da nema izgleda da preživi. Vidite li samo kolikoje sada zdrav? Hteo bih da znam šta ga to čuva, ili ko.“

„Šta god da ga štiti, gospodine Mlinaru, dečak je snažniji. Otome valјa razmišlјati. Nјegov zaštitnik rascepio je taj kamen, ali AlMlađi ponovo ga je spojio – a njegov zaštitnik ama baš ništa nijemogao da učini.“

„Šta mislite, da li je znao šta radi?“„Mora da ima bar neku predstavu o svojim moćima. Znao je šta

može da uradi sa kamenom.“„Pravo da vam kažem, nikada nisam čuo za takvu caku. Ispričao

sam Fejt šta je uradio sa onim kamenom – kako ga je bez alatkiizrezbario na poleđini – a ona je počela da čita iz knjige Danijelove iviče o ispunjenju proročanstva. Htela je da uleti ovde i upozoridečaka na glinene stope. Zar to nije suludo? Prosto polude odreligije. Nema nijedne žene koju znam, a da nije zaluđena verom.“

Vrata se otvoriše.„Gubi se odavde! Zar si toliko tupav da moram dvadeset puta da

ti ponovim, Kali? Gde mu je majka, kad ne može da pazi na jednogsedmogodišnjeg dečaka...“

„Nemojte biti tako strogi sa malim, Mlinaru. Bilo kako bilo, sadaje otišao.“

„Ne znam šta je to sa njim. Čim je Alvin Mlađi povređen, vidimKalija gde god da pogledam. Kao da je pogrebnik koji se nadaisplati.“

„Možda mu je čudno što je Alvin povređen.“„Koliko je samo puta Alvin za dlaku poginuo...“„Ali nikad mu ni dlaka sa glave nije falila.“Duga tišina.„Pripovedaču.“„Da, gospodine Mlinaru?“„Pokazali ste da ste nam dobar prijatelј – a ponekad i uprokos

nama samima. Ali rekao bih da ste i dalјe putnik.“„To jesam, gospodine Mlinaru.“„Ono što hoću da kažem jeste, ne da vas teram, ali ako se

zadesi da se u skorije vreme zaputite na istok, biste li mogli da miponesete jedno pismo?“

„Sa zadovolјstvom. I to bez nadoknade, bilo za pošilјaoca – biloza primaoca.“

„To je baš lјubazno od vas. Razmišlјao sam o onome što stekazali, da dečak mora da se pošalјe daleko od izvesnih opasnosti.Pa sam pomislio, gde na ovome svetu ima lјudi u koje mogu daimam poverenja, da će se brinuti o njemu? U Novoj Engleskojnemamo rođaka – a svejedno ne želim da mi sina odgaje kaopuritanca, koji je večito na rubu pakla.“

„Pao mi je kamen sa srca što to čujem, gospodine Mlinaru,pošto ni ja nešto ne žudim za Novom Engleskom.“

„Ako samo pođete nazad putem koji smo mi napravili dolazećina zapad, pre ili posle doćićete do jednog mesta na reci Hatrak,tridesetak milјa severno od Haja, ne tako daleko nizvodno od FortDekana. Tu je jedno svratište – ili je barem nekada bilo – a iza njegagroblјe sa jednim nadgrobnim spomenikom na kojem piše Vigor, onje poginuo da spase rod.“

„Hoćete da odvedem tamo dečaka?“„Ne, ne – neću da ga šalјem sada, kada je pao sneg. Voda...“„Shvatam.“„Tamo imaju kovača, pa sam mislio da bi on možda želeo da

ima šegrta. Alvin je mlad, ali krupan za svoje godine, pa računam daće biti prava prilika za kovača.“

„Šegrt?“„Pa, sigurno neću da ga dam u roblјe, zar ne? A nemam novca

da ga pošalјem u školu.“„Odneću pismo. Ali nadam se da mogu da ostanem dok se mali

ne probudi, da se pozdravim sa njim.“„Pa nisam hteo da vas noćas pošalјem na put, zar ne? Niti

sutra, kad je svež sneg toliko dubok da ne može da se hoda.“„Nisam znao da li ste primetili kakvo je vreme.“„Uvek primećujem kad ima vode.“ Suvo se nasmeja, pa onda

izađoše iz sobe.Alvin Mlađi je samo ležao, pokušavajući da shvati zašto tata

hoće da ga pošalјe negde. Zar se nije čitavog života trudio da budešto bolјi? Zar nije pokušavao da pomogne koliko god ume i može?

Zar nije išao u školu velečasnog Trovera, iako je pop bio nameran daga učini ludim ili glupim? A, nadasve, zar nije naposletku spustio saplanine savršeni kamen, sve vreme ga čuvajući i učeći kuda da ide –a na kraju je i nogu rizikovao, samo da se kamen ne bi polomio. Asada hoće da ga pošalјu negde.

Šegrt! Kod kovača! Za ceo svoj život on nikada nije videokovača. Do najbliže kovačnice bilo je tri dana jahanja, a tata munikada nije dopuštao da pođe sa njim. U celom svom životu, nikadanije bio dalјe od deset milјa od kuće.

Zapravo, što je više razmišlјao o tome – to je sve više besneo.Zar nije molјakao mamu i tatu da ga puste da se sam prošetašumom, a oni nisu dali. Sve vreme je morao da bude u nečijemdruštvu, kao da je zatočenik ili rob koji će pobeći. Čim negde petminuta zakasni, smesta dolaze da ga traže. Nikad nije smeo da idena duga putovanja – najduže što je putovao bilo je onih nekolikoputa do kamenoloma. A sada, nakon što su ga čitavog života držalizatvorenog kao božićnu gusku, namerili su se da ga pošalјu na drugikraj zemlјe.

Bilo je to toliko nepošteno, da mu suze navrše na oči i pođošeniz obraze pravo u uši, što je bilo tako smešno da se nasmejao.

„Što se smeješ?“ upita ga Kali.Alvin nije čuo kada je on ušao.„Da li ti je sada bolјe? Nigde ne krvariš, Ale.“Kali ga dodirnu po obrazu.„Plačeš zato što puno boli?“Alvin je verovatno mogao da mu odgovori, ali trebalo mu je

previše snage da otvori usta i istera reči napolјe, na je samo lagano inežno odmahnuo glavom.

„Da li ćeš da umreš, Alvine?“ upita Kali.On ponovo odmahnu glavom.„Oh“, odvrati Kali.Zvučao je tako razočarano da se Alvin pomalo lјutnu. Nalјutio se

taman toliko da mu usta ponovo prorade. „Izvini“, promuklo prošapta.„Pa, nije pošteno“, kaza mu Kali. „Nisam želeo da umreš, ali svi

su počeli da pričaju kao da ćeš umreti, pa sam ja počeo da mislim

kako bi to bilo kad bih ja bio taj o kojem se svi brinu. Sve vreme svipaze na tebe, a kada ja kažem nešto, samo odgovaraju: Gubi seodatle, Kali; Umukni, Kali; Niko te ništa ne pita, Kali; Zašto nisi ukrevetu, Kali? Nije ih briga šta ja radim. Sem kada počnem da tebeudaram. Onda kažu Nemoj da se biješ, Kali.“

„Dobro se rveš za jednog malog miša.“ To je bilo ono što je Alvinhteo da kaže, ali nije bio siguran da li su mu se usne uopštemrdnule.

„Znaš šta sam jednom uradio kada sam imao šest godina?Otišao sam i izgubio se u šumi. Samo sam hodao i hodao. Ponekadbih sklopio oči i zavrteo se nekoliko puta kako sigurno ne bih znaogde sam. Mora da sam pola dana bio izgublјen. Da li je neko došaoda me traži? Naposletku sam morao da se okrenem i da se samvratim kući. Niko nije kazao: Gde si bio čitav dan, Kali? Mama jesamo rekla: Ruke su ti prlјave kao stražnjica bolesnog konja – idi dase opereš.“

Alvin se ponovo zasmeja, skoro nemo, dok su mu plućanaporno radila.

„Tebi je smešno. Svi se brinu za tebe.“Alvin se napregnu da ovaj put progovori. „Hoćeš da me nema?“Kali se dugo premišlјao. „Ne. Ko bi se onda igrao sa mnom?

Samo glupavi rođaci. Među njima nema nijednog dobrog rvača.“„Idem“, prošapta Alvin.„Ne, ne ideš. Ti si sedmi sin i nikada te neće pustiti.“„Idem.“„Naravno, po mojoj računici ja sam broj sedam. Dejvid, Miran,

Metar, Vredan, Radan, Alvin Mlađi – to si ti – pa ja; to je sedam.“„Vigor.“„On je mrtav. Mrtav je već dugo vremena. Trebalo bi da neko to

kaže mami i tati.“Alvin je samo ležao tu, skoro iznuren od tih nekoliko stvari što je

rekao. Kali nakon toga nije puno pričao. Samo je tu sedeo, mirankao kamen i čvrsto držao Alvina za ruku. Alvin ubrzo poče da tone usan, pa nije bio potpuno siguran da li je Kali zaista progovorio, ili jeto samo sanjao. Ali čuo je Kalija kako kaže: „Nikada nisam želeo daumreš, Alvine.“ A onda je možda kazao: „Želim da sam ti.“ Ali Alvin

je utonuo u san, a kada se ponovo probudio sa njime nije bilo nikog,a u kući je vladao spokoj, izuzev uobičajenih noćnih zvukova: vetrakoji drma kapke, pucketanja brvna dok se smanjuju od hladnoće ibuktanja raspalјenog trupca u ognjištu.

Alvin još jednom zađe u sebe i dođe do rane. Samo što ovaj putnije morao da se puno bavi kožom i mišićima. Sada je radio nakostima. Iznenadio se koliko su čipkaste i ispunjene sićušnimšuplјinma, a ne skroz tvrde kao mlinski kamen. Ali ubrzo se snašao inakon izvesnog vremena sa lakoćom je čvrsto spojio kosti.

Ipak, nešto tu nije bilo kako treba. Nešto u njegovoj povređenojnozi nije bilo isto kao u onoj zdravoj. Ali to je bilo tako malo da nijemogao da ga jasno vidi. Samo je znao da to čudo – šta god da je –čini da kost bude bolesna iznutra. Bila je to samo trunčica bolesti, alinije mogao da iznađe kako da je ukloni. Bilo je to kao da pokušavada pokupi snežne pahulјice – taman kad pomisli da je nešto uhvatio,ispostavilo se da je to ništa ili je možda jednostavno toliko malo dane može da ga vidi.

A možda će samo od sebe nestati. Možda će to bolesno mestona kosti samo ozdraviti, ako sve ostalo prezdravi.

Elenor se kasno vratila iz majčine kuće. Oklop je smatrao da bižena trebalo da održava snažne veze sa svojom porodicom, ali biloje previše opasno vraćati se kući u sumrak.

„Priča se da divlјi crvenokošci dolaze sa juga“, kaza OklopGospodnji. „A ti lutaš po mraku.“

„Požurila sam kući“, odgovori mu ona. „A znam put i po mraku.“„Nije stvar o tome što znaš put“, on strogo odvrati. „Francuzi

sada daju puške kao nagradu za skalpove belaca. To neće dovesti uiskušenje prorokove lјude, ali mnogi će Čok-Tau drage volјe poći doFort Detroita, usput prikuplјajući skalpove.“

„Alvin neće umreti“, reče Elenor.Oklop je mrzeo kada ona tako promeni temu, ali bila je to takva

vest da nije mogao da je ne zapita za nju. „Znači, rešili su da muodseku nogu?“

„Videla sam nogu. Bolјe je. A Alvin Mlađi je danas popodne biobudan. Pričala sam malo sa njim.“

„Drago mi je što je budan, Eli, zaista jeste – ali nadam se da neočekuješ kako će ta noga prezdraviti. Možda izgleda da se takovelika rana neko vreme zacelјuje, ali ubrzo će krenuti da truli.“

„Mislim da ovaj put neće“, odgovori ona. „Hoćeš li da večeraš?“„Mora da sam sažvakao dve vekne hleba šetajući napred-nazad

i pitajući se da li ćeš doći kući.“„Ne valјa da čovek napravi stomak.“„Pa, ja ga imam, i on traži hranu, baš kao kod svakog drugog

čoveka.“„Mama mi je dala sir da ponesem kući.“ Stavila ga je na sto.Oklop je gajio izvesne sumnje. Pretpostavlјao je da je razlog,

zašto su sirevi Fejt Mlinar tako dobri to što radi nešto sa mlekom. Ali,nije bilo bolјih sireva na obalama Vobiša, niti uz Tipi-Kanu.

Živciralo ga je kada kod sebe primeti da pravi kompromise saveštičarenjem. A kad je bio živčan, nije imao običaj da ostavlјa stvarina miru, iako mu je bilo očigledno da Eli ne želi da priča o tome.„Zašto misliš da noga neće istrunuti?“

„Jednostavno zato što brzo prezdravlјa“, odgovori ona.„Koliko to prezdravlјa?“„Oh, skoro je zdrava.“„Koliko to skoro?“Ona se okrenu, zakoluta očima, pa mu ponovo okrenu leđa i

poče da seče jabuke da ih postavi uz sir.„Rekoh, koliko skoro, Eli? Koliko je to skoro zdrava?“„Zdrava je.“„Dva dana nakon što mu je mlinski kamen pokidao pola noge,

ona je zdrava?“„Samo dva dana?“ upita ona. „Meni izgleda kao cela nedelјa.“„Kalendar kaže da je prošlo dva dana“, odvrati Oklop. „Što znači

da tamo ima veštičarenja.“„Koliko sam ja pročitala u jevanđelјima, onaj što je lečio lјude

nije bio veštac.“„Ko je to uradio? Nemoj mi reći da su tvoji tata ili mama

odjednom otkrili kako se radi nešto tako snažno. Jesu li prizvaliđavola?“

Ona se okrenu, a nož u ruci i dalјe joj je bio spreman za seču.„Tata možda ne ide u crkvu, ali đavo nikada nije kročio u našu kuću.“

Velečasni Trover nije tako govorio, ali Oklop je znao kako ne bitrebalo da njega uvodi u razgovor. „Znači, to je onaj prosjak uradio.“

„On radi za prenoćište i hranu. I to vredno kao svi ostali.“„Kažu da je znao onog matorog čarobnjaka Bena Frenklina i

onog ateistu sa Apalača Toma Džefersona.“„Ume da priča priče i nije izlečio dečaka.“„Pa, neko jeste.“„Možda se samo sam izlečio. U svakom slučaju, noga je i dalјe

slomlјena, tako da nije reč ni o kakvom čudu. Samo se brzozacelјuje.“

„Pa, možda se brzo zacelјuje, jer đavo vodi računa o svojima.“Sudeći po njenom pogledu kada se okrenula, Oklop shvati da

nije trebalo to da kaže. Ali, velečasni Trover skoro da je jasno iglasno kazao da je taj dečak jednako zlo kao Zver iz Otkrovenja.

Ali zver ili dečak, bio je Elin brat, a ona ume da bude pravi užaskad se nakostreši, iako je uglavnom sasvim mirna.

„Povuci to što si rekao“, kaza.„Sad, to su besmislice. Kako da povučem ono što sam rekao?“„Tako što ćeš kazati da nije tako.“„Ne znam da li jeste tako, a ne znam ni da nije. Rekao sam

možda, a ako čovek svojoj ženi ne može da kaže možda, onda bolјeda je mrtav.“

„Rekla bih da je to otprilike istina“, odvrati mu ona. „A ako nepovučeš to što si kazao, poželećeš da si mrtav!“ I napade ga sa dvaparčeta jabuke, po jednim u svakoj ruci.

Sad, uglavnom kad bi tako krenula na njega, čak i kad je zaistalјuta, obično bi se sve završilo sa smehom, ako bi on pustio da gamalo juri po kući. Ali ne ovaj put. Jedno parče jabuke zgnječila mu jeu kosu, a drugim ga gađala, pa onda otrčala u spavaću sobu naspratu, ridajući na sav glas.

Ona nije imala običaj da plače, pa stoga Oklop zaklјuči da sustvari izmakle kontroli.

„Povlačim to što sam rekao, Eli“, kaza joj. „Znam da je on dobardečak.“

„Oh, baš me briga šta ti misliš“, odvrati mu ona. „Ti svejednoništa ne znaš.“

Nije bilo puno muževa koji bi ženi dopustili da im tako neštokaže, a da je ne ošamare. Oklop je ponekad priželjkivao da Eli maloceni to što je on toliko dobar hrišćanin.

„Znam po nešto“, reče joj.„Poslaće ga od kuće“, kaza mu ona. „Čim dođe proleće, poslaće

ga na šegrtovanje. Vidim da nimalo nije srećan zbog toga, ali ne bunise, već samo leži u krevetu i tiho priča, ali i mene i sve ostale gledakao da se sve vreme oprašta od nas.“

„A zašto žele da ga pošalјu od kuće?“„Rekla sam ti, da ga daju na zanat.“„Kako maze to dete, ne mogu da poverujem da će ga pustiti da

ode od njih.“„A to nije negde blizu. Šalјu ga čak na istočni kraj Haja, kod Fort

Dekana. Ma, to je pola puta do okeana.“„Znaš, kad se malo razmisli o tome i ima smisla.“„Ima?“„Pošto počinju nevolјe sa crvenokošcima, oni žele da ga pošalјu

na sigurno. Ostali mogu da popiju strelu u lice, ali ne i Alvin Mlađi.“Ona ga prezrivo pogleda. „Ponekad si tako sumnjičav da mi je

muka od tebe, Oklope Gospodnji.“„Nije sumnjičavost kad se to stvarno dešava.“„Ne umeš ti da razlikuješ stvarnost od slame.“„Hoćeš li da mi opereš ovu jabuku iz kose ili ću morati da te

nateram da je poližeš?“„Nešto ću morati da uradim ili ćeš skroz isprljati postelјinu.“Pripovedač se osećao skoro kao lopov, pošto je sa sobom

poneo toliko stvari. Dva para debelih čarapa, novo ćebe, ogrtač odjelenske kože, suvo mesto, sir i dobar brus.

A i stvari za koje nisu ni znali da su mu podarili. Odmorno telo,bez bolova i modrica. Lak korak. Blaga i lјubazna lica svežeupamćenja. I priče. Priče zapisane u zapečaćeni deo knjige – one

koje je sam zapisivao. I istinite priče, s mukom zapisane njihovimrukopisom.

Ipak, pošteno im je uzvratio – ili je to barem pokušao. Krovovi subili spremni za zimu, a obavio je tu i tamo i druge posliće. Jošvažnije, videli su knjigu sa rukopisom Bena Frenklina, sa rečenicamakoje su zapisivali Tom Džeferson, Ben Arnold, Pet Henri, DžonAdams, Aleks Hamilton – pa čak i Aron Bur, pre dvoboja, i DanijelBun – posle. Pre no što je Pripovedač došao ti su lјudi bili deo svojeporodice i vobiškog kraja – i to je bilo sve. Sada su pripadali dalekovećim pričama. Ratu za Apalačansku nezavisnost. Američkomsporazumu. Svoj put kroz divlјinu videli su kao jednu nit međumnogima i osetili snagu čitave tapiserije izatkane od tih niti. Zapravo,ne tapiserije. Ćilima. Valјanog, debelog, gusto tkanog ćilima pokojem će generacije Amerikanaca posle njih moći da hode. Tu sekrije pesma; jednom će poraditi na njoj.

A ostavio im je i druge stvari. Volјenog sina kojeg je izvukaoispod vodeničnog kamena. Oca koji je sada imao snage da pošalјesvog sina od kuće pre no što ga ubije. Ime za košmar jednogdečaka, tako da ovaj može da shvati kako je njegov neprijatelјstvaran. Prošaptano ohrabrenje povređenom detetu da se isceli.

I jedan crtež, vrhom usijanog noža utisnut u lepu hrastovudasku. Radije bi radio pomoću voska i kiseline na metalu, ali to nijemoglo da se nađe u okolini. Stoga je vrelim nožem utisnuo linije udrvo, što je bolјe umeo. Bila je to slika mladića kojeg je ponelasnažna nabujala reka, upetlјanog u korenje drveta nošenog bujicom,kako se bori za dah, dok neustrašivo gleda smrt pravo u oči. Ta bislika bila samo prezrena na Akademiji umetnosti lorda protektora, jerje tako jednostavna. Ali domaćica Fejt briznula je u plač kad ju jeugledala i čvrsto zagrlila, posipajući je suzama krupnim kaoposlednje kapi sa streha nakon oluje. A otac Alvin, kad je vide,klimnu glavom i kaza: „To je vaša vizija, Pripovedaču. Savršeno steprikazali njegovo lice, a nikada ga niste videli. To je Vigor. To je mojsin.“ A onda se i on zaplaka.

Ostavili su je posred kamina. Možda to nije nekakva velikaumetnost, mislio se Pripovedač, ali je istinita, a to tim lјudima značiviše nego što neki portret znači kakvom debelom matorom plemiću iliparlamentarcu u Londonu, Kamelotu, Parizu ili Beču.

„Već je jutro“, kaza domaćica Fejt. „Čeka vas dug put premraka.“

„Ne možete da me krivite što nisam rad da odem, mada mi jedrago što ste mi poverili ovaj zadatak – i neću vas izneveriti.“Potapša se po džepu, u kojem je bilo pismo upućeno kovaču što ježiveo kod reke Hatrak.

„Ne možete da odete, a da se ne pozdravite sa dečakom“, kazamu Mlinar.

Odlagao je to koliko je god moglo. Klimnu glavom, pa ustade saudobne stolice pored vatre i uđe u sobu u kojoj je prespavaonajudobnije noći u svom životu. Bilo je baš dobro videti da su očiAlvina Mlađeg otvorene, a lice živahno. Više nije bilo upalo ilinamršteno od bola. Ali Pripovedač je znao da je bol i dalјe prisutan.

„Idete?“ upita dečak.„Ostalo mi je samo da se pozdravim sa tobom.“Alvin je izgledao pomalo lјuto. „Znači, ne date mi da pišem u

vašoj knjizi?“„Znaš, ne pišu baš svi.“„Tata jeste. I mama.“„I Kali.“„Kladim se da je to baš lepo“, odvrati Alvin. „On piše kao...

kao...“„Kao sedmogodišnjak.“ Beše to prekor, ali Alvin nije imao

namere da popusti pred njim.„Zašto onda ne i ja? Zašto Kali, a ne ja?“„Zato što dopuštam lјudima da zapišu u knjigu samo ono

najvažnije što su učinili u životu ili videli sopstvenim očima. Šta bi tizapisao?“

„Ne znam. Možda nešto o vodeničnom kamenu.“Pripovedač se nasmeja.„Onda, možda nešto o mojoj viziji. To je bitna stvar – sami ste to

rekli.“„A to je zapisano negde drugde, Alvine.“„Želim da zapišem nešto u tu knjigu“, odvrati on. „Želim da moja

rečenica bude tu zajedno sa rečenicom tvorca Bena.“

„Ne još“, odgovori mu Pripovedač.„Kada onda?!“„Kada istamburaš onog matorog Razarača, momče. Tada ću ti

dopustiti da pišeš u ovoj knjizi.“„A šta ako ga nikad ne istamburam?“„Onda ova knjiga neće puno vredeti, zar ne?“Alvinu pođoše suze. „Šta ako umrem?“Pripovedača obuze strah. „Kako ti je noga?“Dečak slegnu ramenima, na treptanjem odagna suze.„To ti nije odgovor, momče.“„Ne prestaje da boli.“„Bolećete tako sve dok se kost ne zaceli.“Alvin Mlađi slabašno se nasmeši. „Kost je prezdravila.“„Zašto onda ne hodaš?“„Boli me, Pripovedaču. Bol nikad ne prestaje. Imam jedno rđavo

mesto u kosti, i još nisam smislio kako da ga popravim.“„Naći ćeš ti neki način.“„Još ga nisam našao.“„Jedan stari traper jednom mi je kazao: Nije bitno da li počneš

odozada ili od spreda – kako god da odereš pantera, dobro je.“„Je li to poslovica?“„Blizu je. Naći ćeš kakav način, makar to ne bilo ono što

očekuješ.“„Ništa nije kako očekujem“, odvrati Alvin. „Ništa nije ispalo kako

sam mislio.“„Imaš deset godina, dete. Zar si već umoran od života?“Alvin je sve vreme trlјao ćebe između palca i kažiprsta.

„Pripovedaču, ja umirem.“Pripovedač mu se zagleda u lice, pokušavajući da vidi smrt. Nije

je tu bilo. „Ne bih rekao.“„Ono rđavo mesto u mojoj nozi – raste. Lagano, doduše, ali

raste. Nevidlјivo je i izjeda svu tvrdoću u kosti. Nakon nekogvremena, napredovaće sve brže i brže i...“

„I Razoriće te.“

Alvin ovaj put odista poče da plače, a ruke mu zadrhtaše. „Bojimse smrti, Pripovedaču, ali uvukla se u mene i ne mogu da jeisteram.“

Pripovedač spusti šaku preko njegove, kako bi smirio drhtanje.„Naći ćeš nekakav način. Čeka te previše posla na ovome svetu dabi sada umro.“

Alvin prevrnu očima. „To je najgluplјa stvar koju sam čuo ovegodine. To što nekoga čeka posao ne znači da taj neće umreti.“

„Ali znači da neće umreti volјno.“„Nisam ja voljan da umrem.“„Zato ćeš otkriti način da ostaneš u životu.“Alvin je nekoliko trenutaka ćutao. „Razmišlјao sam o tome šta

ću da radim ako ostanem u životu. Kao ono što sam uradio da minoga uglavnom ozdravi. Kladim se da to mogu da radim i drugimlјudima. Mogu da položim ruke na njih i da osetim šta im je unutra,pa da to popravim. Zar to ne bi bilo dobro?“

„Sav taj svet koji bi tako iscelio voleo bi te zbog toga.“„Računam da je prvi put bilo najteže, a nisam baš bio pri snazi

kada sam to uradio. Kladim se da bih mogao brže sa drugimlјudima.“

„Možda jeste tako. Ali čak i da svakog dana izlečiš stotinubolesnih, pa odeš negde drugde i izlečiš još stotinu, deset hilјadalјudi umreće iza tebe, a još deset hilјada ispred tebe – tako da će,kada ti umreš, čak i oni koje si izlečio uglavnom svi biti mrtvi.“

Alvin okrenu glavu. „Ako znam kako da ih sredim, onda moramda ih sredim, Pripovedaču.“

„One koje možeš – moraš“, odgovori Pripovedač. „Ali to nijetvoje životno delo. Cigle u zidu, Alvine – samo će to biti. Nikad nemožeš da sustigneš propadanje cigala u zidu. Isceli one koji tislučajno pređu put, ali tvoje životno delo značajnije je od toga.“

„Znam kako da lečim lјudi, ali ne znam kako da porazim Pa...Razarača. Čak ni ne znam šta je to.“

„Sve dok si ti jedini koji može da ga vidi, ti si takođe jedini kojimože i da se nada da će ga poraziti.“

„Možda.“

Ponovo zavlada duga tišina. Pripovedač je znao da je vreme dapođe.

„Čekajte.“„Sada moram da krenem.“Alvin ga uhvati za rukav. „Ne još.“„Ubrzo.“„Barem... bar me pustite da pročitam šta su ostali zapisali.“Pripovedač posegnu u svoju torbu i izvadi vrećicu sa knjigom.

„Ne obećavam da ću ti objasniti šta su hteli da kažu“, odgovori,izvukavši knjigu iz njene vodootporne zaštite.

Alvin brzo pronađe poslednje, najnovije rečenice.Majčin rukopis: „Vigor on gurno brvno i neje umreo dok se

dečak nije rđen.“Dejvidov rukopis: „Mlnski kmen iscepao na dve komadine pa

lupio bez da nije puko.“Kalijev rukopis: „Semdi sni.“Alvin diže pogled. „Ne misli na mene, znate.“„Znam“, odgovori Pripovedač.Alvin ponovo pogleda knjigu. Rukopis njegovog oca: „Neje ubio

dčka jerbo jeste namrnik stigo na vrme.“„O čemu to tata priča?“ upita Alvin.Pripovedač uze knjigu od njega i zaklopi je.„Nađi način da isceliš svoju nogu“, kaza mu. „Ne samo tebi,

nego daleko većem broju lјudi, potrebno je da bude snažna.To nijezarad tebe, sećaš li se?“

Nagnu se i polјubi dečaka u čelo. Alvin ga čvrsto zagrli, tako daPripovedač nije mogao da se pridigne, a da ne podigne dečaka izkreveta. Nakon izvesnog vremena, Pripovedač je morao da murazmakne ruke. Obraz mu je bio mokar od Alvinovih suza, ali nije ihobrisao. Pustio je povetarac da ih osuši dok je gazio hladnim suvimputem, a nanosi napola rastoplјenog snega pružali su se levo idesno od njega.

Na trenutak zastade na drugom pokrivenom mostu, tamandovolјno da se zapita da li će se ikada više tu vratiti i da li će ih ikadaviše ponovo videti. Ili da li će Alvin Mlađi zapisati svoju rečenicu u

njegovu knjigu. Sve bi to znao, samo da je prorok. Ali nije imao blagepredstave.

Nastavi da hoda, zaputivši se ka jutru.

✥ 13 ✥Operacija

Posetilac je udobno sedeo na oltaru, opušteno se naslonivši na levuruku, tako da mu je telo bilo vragolasto nahereno. Velečasni Troverje jednom u Kamelotu video nekog kicoša kako isto tako ležernosedi. Bio je to čovek prepušten poroku, koji je očigledno prezirao sveza šta se zalažu puritanske crkve Engleske i Škotske. Trover seosećao prilično nelagodno što vidi Posetioca da sedi u takoskarednom položaju.

„Zašto?“ upita ga Posetilac. „To što je jedini način da tikontrolišeš svoje telesne strasti pravo sedenje u stolici, pribijenihkolena jedno uz drugo, šaka delikatno nameštenih u krilu, sa čvrstoisprepletenim prstima, ne znači da ja moram to isto da činim.“

Trover beše posramlјen. „Nije pošteno da me koriš zbog mojihmisli.“

„Jeste, kada mene tvoje misli kore zbog mojih postupaka. Čuvajse oholosti, prijatelјu moj. Ne umišlјaj da si ti toliko pravičan, damožeš da sudiš o delima anđela.“

Bio je to prvi put da je Posetilac sebe nazvao anđelom.„Nisam ja sebe ma čime nazvao“, odvrati mu Posetilac. „Ti

moraš da naučiš kako da kontrolišeš svoje misli, Trovere. Prelakoizvodiš zaklјučke.“

„Zašto si mi se ukazao?“„Reč je o tvorcu ovog oltara“, odgovori Posetilac, pa potapša

jedan od krstova koje je Alvin Mlađi utisnuo u drvo.„Trudio sam se iz sve snage, ali dečaka je nemoguće naučiti.

Sumnja u sve i buni se protiv svake teološke stavke, kao da onemoraju da zadovolјe neke testove logike i konzistentnosti koji važe usvetu nauke.“

„Drugim rečima, očekuje da tvoje doktrine imaju smisla.“„Nije volјan da prihvati zamisao da neke stvari moraju da ostanu

tajanstvene, pojmlјive samo umu Gospodnjem. Dvojbenost ga činidrčnim, a paradoksi izazivaju otvorenu pobunu.“

„Nepodnošlјivo dete.“„Najgore koje sam ikada video“, odgovori Trover.Posetiočeve oči odjednom blesnuše, a Troveru srce siđe u pete.„Pokušao sam“, poče Trover. „Pokušao sam da ga preobratim

da služi Gospodu. Ali uticaj njegovog oca...“„Slab je čovek koji za svoje neuspehe okrivlјuje snage drugih“,

odvrati Posetilac.„Ali još nisam pretrpeo neuspeh!“ uzviknu Trover. „Rekao si mi

da imam vremena sve dok dečak ne napuni četrnaest...“„Ne – Rekao sam ti da ja imam vremena dok dečak ne napuni

četrnaestu. Ti imaš samo dok on živi ovde.“„Nisam čuo da će se Mlinari odseliti. Taman su namestili kamen,

pa će u proleće početi da melјu, a ne bi otišli bez...“Posetilac ustade sa oltara. „Dopustite da vam izložim jedan

slučaj, velečasni Trovere. Čisto razgovora radi, pretpostavimo da senalazite u istoj sobi sa najgorim neprijatelјem svega što japredstavlјam. Pretpostavimo da je on bolestan i da bespomoćno ležiu svom krevetu. Ako se oporavi, otići će daleko van dohvata vašeruke i zaputiti se da uništi sve što vi i ja volimo na ovome svetu. Aliako umre, naš veliki cilј biće bezbedan. Dalјe, pretpostavimo da vamneko stavi nož u ruku i da vas preklinje da obavite osetlјiv hirurškizahvat na tom dečaku. I pretpostavimo, potom, da bi vaš nož mogaoda preseče veliku arteriju, kad bi samo skliznuo u stranu. Nadalјe,pretpostavimo da bi njegova krv tako brzo istekla, da bi za nekolikotrenutka on umro, samo kad biste vi malčice zakasnili. U tom slučaju,veličasni Trovere, šta bi bila vaša dužnost?“

Trover je bio preneražan. Čitavog svog života pripremao se dapodučava, ubeđuje, primorava i iznuđuje – ali nikada da vrši krvavadela kao to koje Posetilac predlaže. „Ja nisam za takve stvari“,odgovori.

„A jeste li za kralјevstvo Gospodnje?“ upita ga Posetilac.„Ali Gospod je kazao: Ne ubij.“„Oh? Zar je to rekao Isusu Navinu kad ga je poslao u obećanu

zemlјu? Zar je to kazao Saulu, kada ga je poslao da napadneAmalekite?“

Trover se seti svih tih mračnih delova starog zaveta i poče da setrese od straha kad pomisli na mogućnost da i sam učestvuje utakvim stvarima.

Ali Posetilac beše neumolјiv. „Prvosveštenik Samuilo zapovedioje kralјu Saulu da ubije sve Amalekite – svakog muškarca i ženu,svako dete. Ali Saul nije imao petlјe da to uradi. Spasao je kralјaAmalekita i vratio ga živog. Zbog tog zločina neposlušnosti, šta jeGospod učinio?“

„Odabrao Davida da postane kralј mesto Saula“, promrmlјaTrover.

Posetilac priđe Troveru, a ovaj oseti bolne rane od ognja unjegovim očima. „A šta je onda Samuilo, prvosveštenik, nežni slugaGospodnji učinio?“

„Naredio je da se Agag, kralј Amalekita, dovede pred njega.“Posetilac beše neumolјiv. „I šta je Samuilo učinio?“„Ubio ga“, prošapta Trover.„Šta u bibliji piše da je učinio?!“ Urliknu Posetilac. Zidovi crkve

zatresoše se, a staklo u prozorima zazvecka.Trover zajeca od straha, ali odgovori rečima koje je Posetilac

zahtevao da čuje: „Samuilo je sasekao Agaga na komade – uprisustvu Gospodnjem.“

Sada je jedini zvuk u crkvi bilo Troverovo isprekidano disanjedok se borio da obuzda svoje histerično jecanje. Posetilac mu senasmeši, pogleda punog lјubavi i oproštaja. A onda nestade.

Trover pade na kolena pred oltarom i poče da se moli. O, Oče,umro bih za Tebe, ali ne traži od mene da ubijem. Neka me ovajpehar prođe, jer sam preslab. Nedostojan sam da taj teret padne namoja pleća.

Suze mu kanuše na oltar. Začu šištav zvuk i zabezeknutoodskoči od oltara. Nјegove suze skliznuše površinom oltara kaovoda po vrelom tiganju, sve dok naposletku ne ispariše.

Gospod me je odbacio, pomisli on. Zavetovao sam se da Nјemuslužim kako god da On zahteva, a sada, kada On od mene tražinešto teško, kada On zapoveda da budem snažan kao starozavetniproroci, otkrih da sam slomlјeni sud u šakama Gospodnjim. Ne moguda sadržim sudbinu koju On želi da sune u mene.

Crkvena se vrata otvoriše, pustivši unutra talas ledenogvazduha koji pohrli podom i zapahnu sveštenika, tako da se ovaj savnaježi. Trover diže pogled, bojeći se da je to kakav anđeo poslat daga kazni.

Ali nije bilo nikakvog anđela. Bio je to samo Oklop GospodnjiTkač.

„Nisam hteo da vas prekinem u molitvi“, reče Oklop.„Uđite“, odgovori Trover. „Zatvorite vrata. Šta mogu da učinim za

vas?“„Ne za mene“, reče Oklop.„Priđite. Sedite. Ispričajte mi.“Trover se ponada da je Okloplјev dolazak znak od Boga. Jedan

član njegove pastve dolazi mu po pomoć odmah nakon što sepomolio, jamačno mu to Gospod stavlјa do znanja da je ipakprihvaćen.

„Reč je o bratu moje žene“, poče Oklop. „O dečaku, AlvinuMlađem.“

Trover se sav naježi. „Znam ga. Šta sa njim?“„Znate da je slomio nogu?“„Čuo sam.“„Niste otišli da ga posetite pre no što se zalečila?“„Stavlјeno mi je do znanja da nisam dobrodošao u toj kući.“„Pa, da vam kažem, baš je gadno. Čitav komad kože pokidan.

Kosti slomlјene. Ali dva dana kasnije, sve je zacelјeno. Nema niožilјka. Tri dana kasnije, već je hodao.“

„Mora da nije bilo baš toliko loše kao što ste vi isprva mislili.“„Kad vam kažem, ta je noga bila slomlјena, a rana gadna.

Čitava porodica mislila je da će dečak umreti. Raspitali su se kodmene za kupovinu klinaca za kovčeg, a jad ih je toliko izmučio danisam bio siguran da nećemo sahraniti i dečakove roditelјe.“

„Onda nije moguće da se u potpunosti izlečio kako vi kažete.“„Pa, nije se baš u potpunosti zalečio – i zato sam došao da vas

vidim. Znam da ne verujete u takve stvari, ali kažem vam da sunekakvim mađijama izlečili tom dečaku nogu. Eli kaže da je zapravoon sam vračao. Čak je nekoliko dana i hodao bez udlage, ali bol ga

nikako nije popuštao, pa sada kaže da ima bolesno mesto u koski.Ima i groznicu.“

„Za sve to postoji potpuno prirodno objašnjenje.“ Odvrati Trover.„Pa, bilo kako bilo, po meni je taj dečak svojim vračanjem

prizvao đavola, a sada ga taj đavo iznutra izjeda živog. A budući daste vi zaređeni sveštenik Gospodnji, mislio sam da biste moždamogli da u ime Gospoda Isusa isterate tog đavola iz njega.“

Naravno, sujeverje i volšebništvo obične su gluposti, ali kada jeOklop spomenuo mogućnost da je đavo u dečaku, to je već imalosmisla, jer se uklapalo sa onim što je saznao od Posetioca. Možda jeGospod želeo da on iz tog deteta istera đavola, da ga očisti od zla –a ne da ga ubije. Bila je to prilika da se iskupi zbog svog neuspeha islabe volјe od pre nekoliko minuta.

„Poći ću“, kaza. Uze svoj teški ogrtač i prebaci ga prekoramena.

„Bolјe da vas upozorim – niko me u toj kući nije zamolio da vasdovedem.“

„Spreman sam da se nosim sa gnevom nevernika“, odvratiTrover. „Mene brine đavolјa žrtva, a ne njegova glupa i sujevernaporodica.“

Alvin je ležao u krevetu i goreo od groznice. Pošto je bio dan,kapci su bili zatvoreni, da mu svetlost ne bi pekla oči. Ali noću ih jeterao da ih širom otvore, kako bi pustili hladan vazduh u sobu. Tadabi odahnuo od olakšanja. Tokom onih nekoliko dana kada je mogaoda hoda, video je da je sneg pokrio livadu. Sada je pokušavao dazamisli sebe kako leži pod tim snežnim pokrivačem. Bilo bi toolakšanje od vatre što bukti u njegovim telu.

Jednostavno nije mogao da u sebi vidi dovolјno sitno. Ono što jeuradio sa koskom, sa mišićnim vlaknima i slojevima kože, bilo jemnogo teže nego nalaženje pukotina u kamenu. Ali mogao je da sesnađe i prođe kroz lavirint svoga tela, pronađe velike rane i da impomogne da se zatvore. Međutim, većina onoga što se dešavalo biloje presitno i prebrzo, tako da on to nije mogao da razume. Video jeishod, ali nije video igrače – i nije mogao da razazna kako se sve todešava.

Tako je to bilo sa onim rđavim mestom u kosti. Samo jedan delićkoji slabi i truli. Osećao je razliku između rđavog mesta i zdrave kostii omeđio granice bolesti. Ali nije zapravo mogao da vidi šta sedešava. Nije mogao to da promeni. Umreće.

Znao je da nije sam u sobi. Neko je uvek sedeo kraj njegovoguzglavlјa. Kad bi otvorio oči, video bi mamu, tatu ili neku od sestara.Ponekad čak i nekog od braće, mada je to značilo da je taj ostavioženu da sama gleda posao. Bila je to uteha za Alvina, ali takođe iteret. Stalno je razmišlјao o tome kako bi trebalo da požuri i umre – ada se svi vrate svojim normalnim životima.

Tog popodneva, Metar je sedeo kraj uzglavlјa. Alvin ga jepozdravio kada je ušao u sobu, ali nisu potom puno pričali. Kako si?Umirem, hvala, a ti? Malo je teško ćaskati o tome. Metar je pričaokako su on i blizanci pokušali da isklešu žrvanj. Odabrali su mekšikamen od onog sa kojim je Alvin radio, ali opet su se grdno namučili.„Naposletku smo digli ruke“, reče Metar. „Moraćemo da sačekamoda ti odeš do planine i isklešeš žrvanj.“

Alvin na to nije odgovorio, pa su obojica otad samo ćutali. Alvinje ležao, preznojavao se, sve vreme osećajući kako se trulež unjegovim kostima lagano širi. Metar je sedeo i nežno ga držao zaruku.

A onda poče da zvižduće.Alvin se na to prenu. Toliko je bio obuzet svojom unutrašnjošću,

da je izgledalo kao da ta muzika dopire iz neke velike dalјine, pamora da proputuje izvesnu udalјenost kako bi otkrio odakle to dopire.

„Metre“, viknu; ali glas mu beše samo šapat.Zviždukanje stade. „Izvini“, kaza Metar. „Da li ti smeta?“„Ne“, odgovori Alvin.Metar ponovo poče da zvižduće. Bila je to čudna melodija, koju

Alvin nikada ranije nije čuo. Zapravo, uopšte nije to zvučalo kaoneka melodija. Nijednom nije bilo ponavlјanja, već su se stalnosmenjivali novi obrasci, kao da je Metar izmišlјa usput. Dok je Alvintu ležao i slušao, melodija ga je podsećala na kakvu mapu puta štokrivuda kroz divlјinu, pa on stade da ga sledi. Ne da je nešto video,kao kad bi pratio pravu mapu. Jednostavno mu se činilo da mumelodija stalno pokazuje samo središte stvari i sve o čemu je

razmišlјao, razmišlјao je kao da stoji u tom mestu. Skoro kao damože da vidi sve što je već pomislio, dok je pokušavao da pronađeput do rđavog mesta u svojoj koski i da smisli kako da ga zaleči. Biloje to kao da je na nekoj visokoj planini ili na proplanku, pa više vidi.

Sada pomisli nešto što mu ranije nije palo napamet. Kada jepolomio nogu, i kada se koža onako pokidala, svi su videli koliko jegadno, ali niko nije mogao da mu pomogne – do on sam. Morao jesve to da sredi iznutra. Ali sada, niko ne može da vidi ranu koja gaubija. Iako on može da je vidi, ništa ne može da učini kako biozdravio.

Možda je, stoga, sada vreme da mu neko drugi pomogne – i tone pomoću kakve skrivene moći. Samo pomoću proste krvavehirurgije.

„Metre“, prošapta.„Ovde sam“, odgovori Metar.„Znam kako da zalečim nogu“, reče.Metar se nagnu bliže. Alvin nije otvorio oči, ali osećao je

bratovlјev dah na obrazu.„Ono rđavo mesto u mojoj kosti sve više raste, ali još se nije do

kraja raširilo“, poče Alvin. „Ne mogu da ga zacelim, ali računam dabih mogao da zalečim kost, kad bi neko isekao taj deo i izvadio miga iz noge.“

„Isekao?“„Mislim da će poslužiti tatina testera kojom seče meso.“„Ali nema hirurga na trista milјa odavde.“ „Onda računam da bi

bolјe bilo da neko brzo nauči – ili sam mrtav.“Metar je sve brže disao. „Misliš da će ti isecanje kosti spasiti

život?“„Ne mogu da se setim ničeg bolјeg.“„To bi moglo da te gadno oćopavi“, kaza mu Metar.„Ako umrem, neću mariti. Ako preživim – to vredi ćopave noge.“„Idem po tatu.“ Metar odgurnu stolicu i istrča iz sobe.Trover pusti Oklopa da povede ka tremu Mlinarovih. Neće moći

da oteraju muža svoje kćeri. Međutim, nije bilo razloga za njegovuzabrinutost, Domaćica Fejt je otvorila vrata, a ne njen muž poganin.

„Ma, velečasni Trovere, baš lјubazno od vas što ste svratili“,kaza mu. Međutim, njen razdragani glas bio je čista laž, ako je njenoispijeno lice govorilo istinu. U poslednje vreme u toj se kući nijedobro spavalo.

„Ja sam ga doveo, mati Fejt“, reče Oklop. „Došao je samo jersam ga ja zamolio.“

„Pastor naše crkve uvek je dobrodošao u mome domu“,odgovori Fejt.

Uvede ih u veliku sobu. Nekoliko devojaka pravilo je kvadratićeza pačvork i pogledalo ga sedeći u stolicama pored ognjišta.Najmlađi dečak, Kalvin, vežbao je pisanje na jednoj dasci, služeći seuglјenom iz vatre.

„Drago mi je što vidim da vežbaš pismena slova“, kaza muTrover.

Kali ga samo pogleda.U njegovim očima beše tračak netrpelјivosti. Očigledno da je

dečaku smetalo što ga njegov učitelј nadgleda i kod kuće, koja bitrebalo da je utočište.

„Dobro ih pišeš“, reče mu Trover, pokušavši da natera malog dase opusti. Kali ništa ne reče, već ponovo spusti pogled na svojupriručnu tablu i nastavi da škrabulјa reči.

Oklop smesta pređe na posao koji ih je tu doveo. „Mati Fejt,došli smo zbog Alvina. Znaš šta je mislim o veštičarenju, ali nikada nireč nisam rekao protiv onoga što vi radite u vašoj kući. Uvek sammislio da su to vaše stvari, a ne moje. Ali sada onaj dečko plaćacenu za zlo koje ste pustili da ovde uđe. Izmađijali ste mu nogu, paje sada đavo u njemu i ubija ga – a ja sam doveo velečasnogTrovera da tog đavola izbaci.“

Domaćica Fejt izgledala je zbunjeno. „U ovoj kući nema đavola.“Ah, jadna žena, nemo kaza Trover. Kad bi samo znala koliko

dugo đavo ovde boravi. „Moguće je toliko se navići na đavolјeprisustvo, da se i ne shvata da je on tu.“

U tom trenutku otvoriše se vrata pored stepeništa i gospodinMlinar unatraške izađe kroz njih. „Ne ja“, kaza, obraćajući se osobikoja je bila u toj sobi. „Ja neću da prinesem nož tom malom.“

Kali skoči na zvuk očevog glasa i potrča do njega. „Oklop jedoveo matorog Trovera, tata, da ubije đavola.“

Gospodin Mlinar se okrenu, a lice mu poprimi nekakav čudanizraz, i pogleda posetioce kao da ne može da ih prepozna.

„Postavila sam na ovu kuću valјane i snažne heksove“, rečedomaćica Fejt.

„Ti heksovi prizivaju đavola“, odvrati Oklop. „Misliš da štite tvojukuću, ali oni zapravo teraju Gospoda odavde.“

„Nikakav đavo ovde nije kročio“, bila je uporna.„Ne sam od sebe“, odvrati Oklop. „Pozvali ste ga svojim

prizivanjem. Primorali ste Sveti duh da zbog vašeg veštičarenja iidolopoklonstva napusti vašu kuću, tako da je đavo prirodno ušao,pošto je iz vašeg doma isterao dobrotu. Uvek ulaze, kada vide prilikuda čine zlo.“

Trover se tada malo zabrinu da Oklop previše priča o stvarimakoje ne razume. Bilo bi bolјe da je samo pitao da li Trover može dase moli nad dečakom kraj njegovog uzglavlјa. Sada je povukaoborbene linije koje nikada nije trebalo povući.

A šta god da se zbivalo u Mlinarevoj glavi, bilo je sasvimočigledno da sada nije trenutak da se on provocira. Mlinar polakopriđe Oklopu. „Hoćeš da kažeš da ono što ulazi čoveku u kuću dačini zlo jeste đavo?“

„Svedočim ti kao neko ko voli Gospoda Isusa“, poče Oklop, alipre no što stiže da nastavi sa svojim svedočanstvom, Mlinar gazgrabi za rame kaputa i pojas na pantalonama, pa ga okrenu kavratima.

„Bolјe da neko otvori ta vrata!“ urliknu Mlinar. „Ili ću ih razvaliti!“„Šta to radiš Alvine Mlinaru?!“ viknu njegova žena.„Teram đavolјe!“ odviknu Mlinar. Kali je tada već širom otvorio

vrata, pa Mlinar izgura zeta do ivice trema i baci ga u vazduh.Oklopov krik besa i protesta završi se u snegu, a više nije bilo prilikeda se nakon toga čuje njegovo dranje, jer je Mlinar zalupio i zabraviovrata.

„Baš si rmpalija“, kaza mu domaćica Fejt, „kad si izbacio mužasvoje kćeri.“

„Učinio sam samo ono za šta je on kazao da je Božja volјa“,odvrati Mlinar, pa pogleda pastora.

„Oklop nije govorio u moje ime“, blago odgovori Trover.„Ako samo pipneš sveštenog čoveka“, upozori ga domaćica

Fejt, „spavaćeš u hladnom krevetu do kraja života.“„Ne bih ga ni pipnuo“, odvrati Mlinar. „Ali, po meni, trebalo bi da

se drži podalјe od mene, kad se ja već držim podalјe od njega.“„Možda vi ne verujete u moć molitve...“ poče Trover.„Računam da to zavisi od toga ko se moli, a ko sluša“, prekide

ga Mlinar.„Svejedno“, nastavi Trover, „vaša žena veruje u Isusa Hrista, čiji

sam ja zaređeni sveštenik. Nјeno je verovanje, a i moje, da će mojamolitva kraj njegovog uzglavlјa biti probitačna kada je reč onjegovom leku.“

„Ako takve reči koristite kada se molite“, reče mu Mlinar, „pravoje čudo što Gospod zna o čemu pričate.“

„Iako vi ne verujete da takva molitva može da pomogne“,produži Trover, „svakako ne može da naškodi, zar ne?“

Mlinar pogleda Trovera, pa svoju ženu – pa ponovo sveštenika.Trover nimalo nije sumnjao da bi već jeo sneg pored OklopaGospodnjeg, da Fejt nije tu. Ali Fejt jeste bila tu i već je pripretila.Čovek ne može da napravi četrnaestoro dece, ako ga supruga neprivlači u krevetu. Mlinar popusti. „Samo napred“, kaza. „Ali nemojtepredugo da gnjavite dečaka.“

Trover blaženo klimnu. „Ne više od nekoliko sati“, reče.„Minuta!“ smesta ga ispravi Mlinar. Ali Trover se već zaputio ka

vratima pored stepeništa, a Mlinar nije krenuo da ga zaustavi. Kad biželeo, mogao bi da provede sate sa dečakom. Zatvorio je vrata zasobom. Ne bi bilo svrhe da dopusti neznabošcima da mu se mešaju.

„Alvine“, kaza.Dečak je bio ispružen pod ćebetom, a čelo mu beše orošeno

znojem. Oči mu behu skloplјene. Ali, nakon izvesnog vremena,malčice otvori usta. „Velečasni Trovere“, prošapta.

„Jeste, ja sam“, odgovori Trover. „Alvine, došao sam da semolim za tebe, kako bi Gospod tvoje telo oslobodio đavola od kojeg

si se razboleo.“Nakon jedne stanke, kao da je trebalo vremena da Troverove

reči dopru do Alvina i isto toliko dugo da se njegov odgovor vrati,dečak kaza: „Nema đavola.“

„Čovek ne može da očekuje da dete bude upoznato sareligioznim stvarima“, odvrati Trover. „Ali moram da ti kažem kakoiscelјenje dolazi samo onima koji imaju veru da budu iscelјeni.“ Aonda je tokom narednih nekoliko minuta pripovedao priču ocenturionovoj kćeri i ženi što je dotakla Spasitelјevu odoru. „Seti sešta joj je kazao: Tvoja vera učinila te je celom – tako joj je rekao. Itako, Alvine Mlinaru, tvoja vera mora biti snažna pre no što te Bogučini celim.“

Dečak nije odgovorio. Budući da je Trover bio veomablagoglagolјiv dok je pričao te dve priče, malčice se uvredio što jedečak zaspao. Ispruži jedan dugi prst i gurnu ga po ramenu.

Alvin se trznu. „Čuo sam vas“, promrmlјa.Nije bilo dobro što je dečak i dalјe naduren, i to nakon što je čuo

prosvetitlјsku reč Gospodnju. „Pa?“ upita Trover. „Da li veruješ?“„U šta?“ ponovo promrmlјa dečak.„U jevanđelјe! U Boga koji može da te isceli, samo ako smekšaš

srce!“„Verujem“, prošapta Alvin. „U Boga.“To bi trebalo da je bilo dovolјno, ali Trover je previše poznavao

istoriju religije, tako da je počeo da traga za još detalјa. Nije bilodovolјno priznati veru u božanstvo. Ima mnogo božanstava, a sva sulažna – sem jednog. „U kojeg Boga veruješ, Ale Mlađi?“

„Boga“, odgovori dečak.„Čak se i neznabožački Mauri mole prema crnom kamenu iz

Meke i zovu ga Bogom! Veruješ li u pravog Boga i veruješ liispravno? Ne, razumem da si previše slab i ophrvan groznicom da biobjasnio svoju veru. Pomoći ću ti, mali Alvine. Postavlјaću pitanja, ati ći ćeš mi sa da ili ne odgovoriti da li veruješ.“

Alvin je ležao i čekao.„Alvine Mlinaru, veruješ li u Boga bez tela, delova ili strasti?

Velikog Nestvorenog Tvorca, Čije je središte svuda, ali Čiji se obimne može otkriti?“

Dečak je neko vreme razmišlјao o tome pre no što je odgovorio.„To mi skroz nema smisla“, reče.

„On ni ne treba da ima smisla svetovnome umu“, odvrati Trover.„Samo te pitam da li veruješ u Onog što sedi povrh bestelesnogprestola; samopostojeće Biće, što je toliko veliko da ispunjava čitavuvaselјenu, a opet toliko prožimuće da živi u tvome srcu.“

„Kako može da sedi na nečemu što je bestelesno?“ upita dečak.„Kako nešto tako veliko može da stane u moje srce?“

Dečak je očigledno bio previše neobrazovan i prostodušan dapojmi sofisticirani teološki paradoks. Opet, u igri je više od jednogživota, pa čak i jedne duše – reč je o svim dušama za koje jePosetilac kazao da će ih taj dečak upropastiti ako ne budepreobraćen u pravu veru. „U tome je sva lepota“, odgovori Trover, aglas mu se ispuni osećanjima. „Bog je nama nepojmlјiv; ali opet je, uSvojoj beskonačnoj lјubavi, pristao da nas spase, iako smoneznalice i budale.“

„Zar lјubav nije strast?“ upita dečak.„Ako ne možeš da shvatiš šta je Bog“, nastavi Trover, „da ti

postavim jedno drugo pitanje, koje je možda određenije. Veruješ li upaklenu jamu bez dna, u kojoj rđavi gore, ali nikad ne izgaraju?Veruješ li u Satanu, neprijatelјa Gospodnjeg, koji želi da ti ukradedušu i zatoči je u svom kralјevstvu, kako bi je kroz čitavu večnostmučio?“

Dečak se na to malčice pridiže, okrenuvši glavu ka Troveru,mada i dalјe nije otvarao oči. „Možda verujem u tako nešto“,odgovori.

Ah, da, pomisli Trover. Mali jeste imao nekakva iskustva sađavolom. „Jesi li ga video, dete?“

„Kako vaš đavo izgleda?“ šapatom upita dečak.„Nije on moj đavo“, odvrati Trover. „A da si slušao za vreme

službi, znao bi – jer sam ga mnogo puta opisao. Tamo gde čovek naglavi ima kosu, đavo ima bivolјe rogove. Tamo gde čovek ima ruke,đavo ima medveđe kandže. Ima jareće papke, a glas mu je kao rikaizgladnelog lava.“

Na Troverovo zaprepašćenje, dečak se nasmeši, a grudi mu senemo zatresoše od smeha. „A vi nas nazivate sujevernima“, reče.

Trover nikad ne bi poverovao da đavo tako čvrsto može dazgrabi detinju dušu, da nije video kako se dečak smeje odzadovolјstva na opis čudovišnog Lucifera. Taj se smeh morazaustaviti! To je uvreda protiv Boga!

Trover lupi biblijom po dečakovim grudima, isteravši Alvinu dah.A onda, jednom rukom pritiskajući knjigu, Trover se ispuni rečimainspiracije i viknu sa više strasti no ikada ranije u svom životu:„Satano, odbijam te u ime Gospodnje! Zapovedam ti da zauveknapustiš ovog dečaka, ovu sobu i ovu kuću! Nikad više ne traži dazaposedneš dušu u ovom mestu, inače će te moć Gospodnja kaznitii u najdublјim paklenim krajevima!“

Onda zavlada tišina. Sve je bilo tiho, sem napornog dečakovogdisanja. U sobi je vladao takav mir, a u Troverovom srcu takvaiscrplјena pravičnost, da je bio ubeđen kako je đavo pobegaoglavom bez obzira.

„Velečasni Trovere“, kaza dečak.„Da, sine moj?“„Možete li sada da maknete tu bibliju sa mene? Računam da su

svi đavoli odatle pobegli, ako ih je bilo.“Onda dečak ponovo poče da se smeje, tako da je biblija

poskakivala pod Troverovom šakom.U tom trenu, Troverovo ushićenje pretvori se u gorko

razočaranje. Dapače, činjenica da dečak može tako đavolski da sesmeje sa biblijom na sebi bila je dokaz da ga nikakva sila nećeočistiti od zla. Posetilac je bio u pravu. Trover nikada nije trebalo daodbije silan posao na koji ga je Posetilac pozvao. Bilo je u njegovojmoći da ubije Zver apokalipse, a on je bio preslab i preosećajan daprihvati taj božanski zov. Morao sam da budem Samuilo i da usmrtimneprijatelјa Gospodnjeg. Mesto toga, ja Saul, običan slabić, koji nemože da ubije one za koje Gospod zapoveda da moraju umreti.Sada ću gledati kako ovaj dečak odrasta sa Sataninom silom u sebi iznaću da on buja zato što sam ja slab.

U sobi je postalo toliko vrelo da je počeo da se guši. Nije to nishvatio, dok mu znoj nije probio odeću. Teško je disao. Ali šta jedrugo mogao da očekuje? U toj sobi bio je vreli dah pakla. Boreći seza vazduh, on uze bibliju i ispruži je pred sebe, braneći se od

đavolјskog deteta koje se grozničavo kikotalo pod ćebetom – ipobeže.

Teško dišući, zaustavi se u velikoj sobi. Prekinuo je nekakavrazgovor, ali na to nije ni obratio pažnju. Šta ti zatucani lјudi mogubitno da pričaju, u poređenju sa onim što je upravo iskusio? Bio samu prisustvu Sataninog podanika, maskiranog u malog dečaka; aliotkrio mi se svojim ruganjem. Trebalo je da znam šta je taj dečakkada sam mu opipao glavu i otkrio da je tako savršenouravnotežena. Samo falsifikat može da bude tako savršen. To dete inije stvarno. Ah, kad bih samo imao snagu velikih starozavetnihproroka, pa da porazim neprijatelјa i odnesem Gospodu znak mojepobede!

Neko ga je vukao za rukav. „Jeste li dobro, velečasni?“ Bila je todomaćica Fejt, ali velečasni Trover nije ni pomišlјao da joj odgovori.Međutim, njeno cimanje okrenulo ga je licem prema kaminu. Povrhnjega bila je jedna izrezbarena slika, a on tako pometen isprva nijemogao da odredi šta je. Izgleda da je to bilo lice neke napaćeneduše, okružene palacavim pipcima. Plamen, eto šta su, mislio se, ato je neka duša što se davi u jari i gori u paklenom ognju. Ta slika zanjega je bila pravo mučenje, ali takođe i izvor zadovolјstva, jer jenjeno prisustvo u toj kući označavalo koliko je ta porodica bliskovezana sa paklom. Nalazio se usred neprijatelјskog uporišta. Tadase seti jednog odlomka iz psalama: Bikovi bašanski gledaju me, i jamogu da prebrojim sve svoje kosti. Gospode, moj Gospode, zašto sime zaboravio?

„Evo“, reče mu domaćica Fejt. „Sedite.“„Da li je dečak dobro?“ Mlinar lјutito htede da čuje.„Dečak?“ upita Trover. Reči mu jedva siđoše sa usana. Dečak je

demon iz Šeola, a ti me pitaš kako je? „Onoliko koliko se to možeočekivati“, odgovori Trover.

Onda se okrenuše od njega i vratiše svom razgovoru. Onpostepeno shvati o čemu to pričaju. Izgleda da je Alvin hteo da nekoiseče oboleli deo njegove kosti. Metar je čak doneo i testeru za kost– sa sitnim zubima – iz šupe za kasaplјenje. Rasprava se vodilaizmeđu Fejt i Metra, jer Fejt nije želela da iko seče njenog sina, kao i

između Mlinara i drugo dvoje, jer je Mlinar to odbijao da učini, a Fejtje davala pristanak samo ako Alvinov otac seče.

„Ako misliš da to treba uraditi“, kaza Fejt, „onda ne vidim zaštosi spreman da to prepustiš nekome drugom.“

„Ne ja“, odvrati Mlinar.Trover tada shvati da se taj čovek plaši. Plaši se da prisloni nož

uz svog sina.„Tebe je tražio, tata. Kaže da će obeležiti na svojoj nozi gde da

se seče. Ti samo zasečeš deo kože i oguliš ga, a odmah ispod nje jekost, pa zasečeš u kost i izvadiš čitavo rđavo mesto.“

„Ja nisam od onih što se onesvešćuju“, izusti Fejt, „ali vrti mi seu glavi.“

„Ako Al Mlađi kaže da se to mora uraditi, onda radite!“ viknuMlinar. „Ali ne ja!“

A onda, kao nalet svetlosti u mračnu sobu, velečasni Troverugleda svoje iskuplјenje. Gospod mu je očigledno pružao baš onupriliku koju je Posetilac prorekao. Priliku da drži nož u rukama, dazaseče dečakovu nogu, i slučajno preseče arteriju i prolije krv – svedok život ne istekne. Ono od čega je u crkvi ustuknuo, misleći da jeAlvin samo običan dečak, sada će drage volјe učiniti, jer je videokakvo je to zlo prerušeno u oblik deteta.

„Ja sam ovde“, kaza.Svi ga pogledaše.„Nisam hirurg“, nastavi, „ali razumem se u anatomiju. Ipak

jesam naučnik.“„Čvoruge“, reče Mlinar.„Da li ste ikada čerečili kravu ili svinje?“ upita Metar.„Metre!“ užasnuto se ote njegovoj majci. „Tvoj brat nije živinče.“„Samo hoću da znam da li će da povraća kada vidi krv.“„Viđao sam krv“, odvrati Trover. „I nimalo se ne bojim kada

sečem zarad spasenja.“„Oh, velečasni Trovere, to je previše. Ne možemo to da tražimo

od vas“, kaza domaćica Fejt.„Sada shvatam da me možda ipak inspiracija jeste danas ovde

dovela, nakon što tako dugo nisam bio u ovoj kući.“

„Doveo vas je moj blentavi zet“, odvrati Mlinar.„Pa“, odgovori Trover, „bila je to samo jedna misao. Shvatam da

ne želite da to učinim, a ne mogu da kažem kako vas zbog togakrivim. Ipak je opasna stvar pustiti stranca da seče vaše dete, makarje reč o spasavanju njegovog života.“

„Niste vi stranac“, Fejt je bila uporna.„Šta ako negde pogrešim? Možda mi ruka sklizne. Možda je

njegova pređašnja povreda promenila putanje izvesnih krvnihsudova. Možda presečem arteriju, a on za par trenutaka iskrvari nasmrt. Onda ću na duši nositi život vašeg deteta.“

„Velečasni Trovere“, reče mu Fejt, „ne možemo da vas krivimozbog nekog slučaja. Sve što možemo da učinimo jeste dapokušamo.“

„Jedino što je zaista sigurno jeste da će on umreti ako ništa neučinimo“, ubaci se Metar. „Kaže da smesta moramo da sečemo, preno što se rđavo mesto previše proširi.“

„Možda neko od vaših starijih sinova“, predloži Trover.„Nemamo vremena da ih pozovemo!“ zajeca Fejt. „Oh, Alvine,

on je dečak kojeg si odabrao da nosi tvoje ime. Zar si rešen da gapustiš da umre, samo zato što ne možeš da podneseš ovogsveštenika?“

Mlinar jadno odmahnu glavom. „Onda, učinite to.“„On bi radije da ti to uradiš, tata“, reče mu Metar.„Ne!“ jasno i glasno odvrati Mlinar. „Bolјe je da to bude ma ko

drugi, samo ne ja. Bolјe čak i on, nego ja.“Trover vide iznenađenje, pa i prezir, na Metrovom licu. Ustade i

priđe stolici na kojoj je Metar sedeo, sa nožem i testerom za kost urukama. „Mladiću“, nemoj da sudiš da je neko kukavica. Ne možeš nida pretpostaviš kakvi se to razlozi kriju u njegovom srcu.“

Trover pogleda Mlinara i vide izraz iznenađenja i zahvalnosti nanjegovom licu. „Daj mu alatke za sečenje“, kaza Mlinar.

Metar pruži nož i testeru. Trover izvadi maramicu i pokaza Metruda pažlјivo spusti alatke na nju.

Sve je bilo tako lako. Za svega nekoliko minuta sve ih je naveoda ga mole da uzme nož, unapred ga razrešavajući krivice za svaku

nesreću koja bi mogla da se desi. Čak je i osvojio prvi komadićprijatelјstva od Alvina Mlinara. Ah, sve sam vas obmanuo, trijumfalnoje mislio. Ravan sam vašem gospodaru, đavolu. Obmanuo samvelikog obmanjivača, a neće proći ni sat vremena pre no što mu upakao pošalјem njegov iskvareni nakot.

„Ko će da drži dečaka?“ upita Trover. „Iako opijen vinom,bacakaće se od bola ako ga neko ne drži.“

„Ja ću ga držati“, odgovori Metar.„Neće da pije vino“, reče Fejt. „Kaže da u glavi mora da mu

bude čisto.“„On je desetogodišnji dečak“, reče joj Trover. „Ako vi naredite da

popije vino, mora da vas posluša.“Fejt odmahnu glavom. „On zna šta je najbolјe. Dobro podnosi

bol. Nikada tako nešto niste videli.“Mogu zamisliti, nemo kaza Trover. Đavo u dečaku nesumnjivo

uživa u bolu i ne želi da vino priguši ekstazu. „Onda dobro“, reče.„Nema razloga da se ovo više odlaže.“ Povede pravo u spavaćusobu, pa smelo strže ćebe sa Alvina. Dečak odjednom poče da setrese od iznenadne hladnoće, mada se i dalјe preznojavao odgroznice. „Kažete da je označio mesto gde treba da se seče?“

„Ale“, kaza Metar. „Velečasni Trover će da seče.“„Tata“, reče Alvin.„Nema svrhe moliti ga“, odgovori Metar. „Jednostavno neće.“„Jesi li siguran da nećeš malo vina?“ upita Fejt.Alvin poče da plače. „Ne“, odgovori. „Biću dobro ako me tata

drži.“„Sad je dosta“, obznani Fejt. „Možda neće da seče, ali ima da

bude ovde sa dečakom, ili ću ga nabiti u dimnjak – ili jedno, ilidrugo.“ Pa izjuri iz sobe.

„Rekao si da će dečak označiti mesto“, kaza Trover.„Evo, Ale, daj da te pridignem. Doneo sam ti parče uglјa, a ti

obeleži na nozi gde tačno hoćeš da skinemo tu kožu.“Alvin zaječa kad ga Metar pridiže u sedeći položaj, ali ruka mu

nije drhtala dok je obeležavao veliki pravougaonik na potkolenici.„Secite od donjeg kraja, a gornji ostavite“, reče. Glas mu beše

usporen i obamro, a svaka reč je iziskivala napor. „Metre, ti drži tukožu dok on seče.“

„To će morati mama da radi“, odgovori mu Metar. „Ja moramtebe da držim, da se ne trzaš.“

„Neću se trzati“, odvrati Alvin. „Ako me tata drži.“Mlinar polako uđe u sobu, a njegova žena odmah za njim.

„Držaću te“, reče pa preuze Metrovo mesto i sede iza dečaka,potpuno ga opkruživši rukama. „Držim te“, ponovo reče.

„Onda, dobro“, kaza Trover. Stajao je, čekajući sledeći korak.Čekao je poprilično.„Da niste nešto zaboravili, velečasni?“ upita Metar.„Šta?“ zapita Trover.„Nož i testeru“, odgovori ovaj.Trover pogleda svoju maramicu, presavijenu u levoj šaci.

Prazna. „Ma, bili su ovde.“„Mora da ste ih spustili na sto kada ste ulazili“, reče mu Metar.„Idem ja po njih“, kaza Fejt, na izjuri iz sobe. Čekali su je, čekali

i čekali. Naposletku, Metar ustade. „Šta li je nema?“Trover pođe za njime iz sobe. Nađoše Fejt u velikoj sobi, kako

sa devojkama spaja pačvork.„Mama“, reče Metar. „Šta bi sa testerom i nožem?“„Blagi Bože“, odgovori Fejt. „Ne znam šta mi je. Potpuno sam

zaboravila zašto sam ovde došla.“ Uze nož i testeru i zaputi senazad u sobu. Metar slegnu ramenima ka Troveru, pa pođe za njom.Sad, pomisli Trover. Sada ću učiniti ono što Gospod od meneočekuje. Posetilac će videti da sam istinski prijatelј mome Spasitelјu,a moje mesto na nebesima biće osigurano. Ne kao što je slučaj saovom jadnim grešnikom što gori u paklenom ognju.

„Velečasni“, pozva ga Metar. „Šta to radite?“„Ovaj crtež“, odgovori Trover.„Šta sa njim?“Trover pobliže pogleda crtež iznad kamina. To ipak nije bila

duša u paklu. Bio je to prikaz najstarijeg sina Fejt i Alvina, Vigora,kako se davi. Čuo je priču o tome bar deseta puta. Ali zašto stoji tu igleda sliku, kada ga u drugoj sobi čeka veliki i užasan zadatak.

„Da li ste dobro?“„Savršeno“, odgovori Trover. „Samo mi je bio potreban trenutak

tihe molitve i razmišlјanja pre no što preuzmem na sebe ovajzadatak.“

Smelo uđe u sobu i sede na stolicu pored kreveta na kojem jeSatanino dete drhtalo, čekajući nož. Trover se osvrnu po sobi,tražeći svoje alatke za sveto ubistvo. Nije ih bilo nigde na vidiku.„Gde je nož?“ upita.

Fejt pogleda Metra. „Zar ih nisi doneo sa sobom?“ upita ga.„Ti si ih ponela“, odgovori Metar.„Ali ti si ih uzeo, kada si izašao da pozoveš propovednika“, ona

odvrati.„Jesm li?“ Metar je izgledao zbunjeno. „Mora da sam ih tamo

negde spustio.“ Ustade i izađe iz sobe.Trover poče da shvata da se dešava nešto zaista čudno, mada

nije mogao da odredi šta. Priđe vratima i stade da čeka da se Metarvrati.

Kali je stajao tu, držeći svoju dasku i gledajući sveštenika. „Da lićete ubiti mog brata?“ upita ga.

„Ni ne pomišlјaj na tako nešto“, odgovori Trover.Metar je izgledao malčice posramlјeno kada je Troveru pružio

alatke. „Ne mogu da verujem da sam ih tek tako stavio na kamin.“ Aonda mladić prođe pored Trovera i uđe u sobu.

Trenutak kasnije, Trover uđe za njim u Alvinovu sobu i sedepored razgolićene noge, na kojoj je bio nacrtan crni kvadrat.

„Pa, gde ste ih stavili?“ upita Fejt.Trover shvati da sa sobom nema nož i testeru. Sada je bio

potpuno zbunjen. Metar mu ih je pružio neposredno ispred vrata.Kako je moglo da se desi da ih izgubi?

Kali je stajao u dovratku. „Zašto ste mi ovo dali?“ upita. Zapravo,on je držao oba sečiva.

„To je dobro pitanje“, odvrati Metar, namršteno pogledavšisveštenika. „Zašto ste ih dali Kaliju?“

„Nisam“, odgovori Trover. „Mora da si mu ih ti dao.“„Stavio sam ih tačno u vaše ruke“, odvrati Metar.

„Propovednik mi je dao nož i testeru“, javi se Kali.„Pa, daj ih ovamo“, kaza mu majka.Kali poslušno pođe u sobu, mašući sečivima kao ratnim

trofejima. Podsećalo je to na napad nekakve velike vojske. Ah, da,velike vojske, baš kao vojske Izrailјa koju je Isus Navin poveo uobećanu zemlju. Tako su oni držali svoje oružje, visoko iznad glava,dok su marširali oko grada Jerihona. Marširali i marširali. Marširali imarširali. A sedmog su dana stali, dunuli u trube i viknuli, a zidovi supali, a oni su mačeve i noževe digli visoko iznad glava i uleteli ugrad, ubijajući muškarce, žene i decu – sve neprijatelјe Gospodnje –tako da se obećana zemlјa očisti od njihove pogani i postanespremna da prihvati narod Gospodnji. Pred smiraj dana bili suumrlјani krvlјu, a Isus Navin stajao je među njima, veliki prorokGospodnji, visoko iznad glave držeći krvavi mač i vičući. Šta je onobeše vikao?

Ne mogu da se setim šta je vikao. Kad bi samo mogao da sesetim šta je vikao, shvatio bih zašto stojim ovde na putu, okružendrvećem pokrivenim snegom.

Velečasni Trover zagleda se u ruke, na u drveće. Nekako jeprepešačio pola milјe od kuće Mlinarovih. Nije ni nosio svoj teškiogrtač.

A onda shvati istinu. Uopšte nije prevario đavola. Satana ga jetu preneo, i to za treptaj oka, kako bi ga sprečio da ubije Zver. Troverje propustio jedinu svoju priliku da učini nešto veličanstveno.Naslonio se o hladno crno deblo i gorko zaplakao.

Kali uđe u sobu, držeći sečiva visoko iznad glave. Metar setaman spremao da zgrabi Alvinovu nogu, kad Trover odjednomustade i izađe iz sobe, i to brzo kao da mu se žuri u nužnik.

„Velečasni Trovere“, viknu mama, „kuda ćete?“Ali Metar je sada shvatao. „Pusti ga, mama“, kazao joj je.Začuše prednja vrata na kući kako se otvaraju, i bat

sveštenikovih koraka po tremu.„Idi i zatvori vrata, Kali“, reče Metar.Kali jednom u životu posluša nešto, a da nije odgovorio. Mama

pogleda Metra, pa tatu, pa opet Metra. „Ne razumem zašto je tektako otišao“, kaza.

Metar joj se blago nasmeši, na pogleda oca. „Ti znaš, zar ne,tata?“

„Možda“, odgovori ovaj.Metar objasni majci: „Oni noževi i sveštenik – ne mogu u isto

vreme da budu u ovoj sobi sa Alom Mlađim.“„Ali zašto da ne?!“ ote se njoj. „Pa on je nameravao da obavi

zahvat!“„Pa, sada ga sigurno neće obaviti“, odvrati Metar.Nož i testera za kost ležali su na ćebetu.„Tata?“ zapita Metar.„Ne ja“, odvrati tata.„Mama?“ Metar se njoj obrati.„Ne mogu“, kaza Fejt.„Pa, onda“, na kraju reče Metar, „rekao bih da sam upravo

postao hirurg.“ Pogleda Alvina.Dečakovo lice poprimilo je samrtničko bledilo što je bilo još i

gore od grozničavog rumenila. Ali pošlo mu je za rukom da semalčice nasmeši i šapne: „I meni se tako čini.“

„Mama, moraćeš da držiš to parče kože da se ne zatvori.“Ona klimnu.Metar uze nož i prinese sečivo donjoj crti.„Metre“, prošapta Al Mlađi.„Da, Alvine?“ upita Metar.„Mogu da podnesem bol i da se ne mrdam, ako zviždućeš.“„Ne mogu da pratim neku melodiju, i da istovremeno pravo

sečem“, odvrati Metar.„Ne treba mi nikakva melodija“, reče Alvin.Metar pogleda dečaka u oči – i nije imao drugog izbora no da

učini kako traži. Naposletku, bila je to Alova noga, pa ako želi hirurgakoji zvižduće – ima da ga dobije. Metar duboko udahnu i poče dazvižduće, ali ne neku određenu melodiju, već samo note. Ponovopostavi nož uz crnu liniju i poče da seče. Isprva plitko, jer je čuo kakoAl oštro uzima vazduh od bola.

„Nastavi da zviždiš“, prošapta Alvin. „Sve do kosti.“

Metar ponovo zazvižda a ovaj put zaseče brzo i duboko. Sve dokosti do sredine linije. Duboki urez sa obe strane. A onda zavučenož pod krajeve i oguli kožu i mišić. Isprva je to prilično krvarilo, alikrvarenje skoro smesta stade. Metar zaklјuči kako mora da je Alvinučinio nešto u sebi, kad je krvarenje tako stalo.

„Fejt“, reče tata.Mama pruži ruku i uhvati krvavo parče kože. Al drhtavom šakom

ocrta klin po crvenoj kosti. Metar spusti nož i uze testeru. Pravila jeužasan, škriputav zvuk dok je sekla. Ali Metar je samo zviždukao isekao, sekao i zviždukao. Ubrzo mu je u šaci bio jedan klin od kosti.Nije izgledao nimalo drugačije od ostatka.

„Jesi li siguran da je to pravo mesto?“ upita.Al lagano klimnu glavom.„Jesam li sve zahvatio?“ upita Metar.Al je nekoliko trenutaka proveo samo sedeći, na ponovo klimnu.„Hoćeš da te mama zašije?“ upita Metar.Al ništa ne reče.„Onesvestio se“, kaza tata.Krv ponovo poče da teče, samo malčice, i da sipi u ranu. Mama

je u sićušnom jastučiću koji je nosila oko vrata imala iglu i konac. Začas je ponovo zašila ono parče kože, i to sitnim šavom.

„Samo ti nastavi da zviždiš, Metre“, kazala mu je.I tako je on nastavio da zviždi, a ona da šije, sve dok rana nije

bila previjena, a Alvin spavao kao malo dete. Onda sve troje ustašeda odu. Tata nežno pomazi dečaka po čelu.

„Mislim da više nema groznicu“, kaza.Metrova melodija pretvori se u pravu poskočicu dok su izlazili.

✥ 14 ✥Prekor

Čim ga je Eli videla, postala je slatka kako med – smesta je počelada čisti sneg sa njega, da mu pomaže sa ogrtačem, a nijednom nijeni prošaptala pitanje kako se to dogodilo.

To što je bila tako blaga nije činilo nikakvu razliku. Bio jeposramlјen pred sopstvenom ženom, jer će pre ili posle, ona čuti tupriču od nekog od one dece. Ubrzo će se to ispredati širom vobiškogkraja, kako je to Oklop Gospodnji Tkač, koji drži radnju što snabdevazapadni deo, budući guverner, izbačen sa trema pravo na sneg i daje za to zaslužan njegov stari tast. Smejaće mu se iza leđa. Naravno,nikada u lice, jer teško da ima žive duše između jezera Kanada iBučne reke koja mu ne duguje novac ili kojoj nisu potrebne njegovekarte kako bi dokazala šta poseduje. Kada dođe vreme da vobiškaoblast postane država, ispredaće tu priču na svakom glasačkommestu. Možda im se čovek kojem se smeju i dopada, ali neće gapoštovati i – neće glasati za njega.

Bio je suočen sa smrću svih svojih planova, a njegova ženajednostavno je previše izgledala kao dolazi iz te porodice Mlinar. Bilaje lepa, ali njemu sada nije bilo stalo do lepote. Nije mario za slatkenoći i nežna jutra. Nije mario za to što ona radi pored njega u radnji.Jedino je mario za sram i bes.

„Nemoj to da radiš.“„Moraš da skineš tu mokru košulјu. Kako ti je sneg dospeo skroz

u košulјu?“„Rekoh ti da me ne diraš!“Ona iznenađeno ustuknu. „Samo sam...“„Znam ja šta si ti samo. Jadni mali Oklop. Samo ga potapšaj po

glavi, kao malo dete, pa će mu odmah biti bolјe.“„Mogao bi da se prehladiš...“„Reci to svom ocu! Ako iskašlјem dušu, reci mu šta znači baciti

čoveka u sneg!“„Oh, ne!“ viknu ona. „Ne mogu da verujem da bi tata...“

„Vidiš? Čak ni ne veruješ sopstvenom mužu.“„Verujem ti, samo ne liči na tatu...“„Ne, gospoja, liči na samog đavola, eto na šta liči! Time je puna

ona tvoja kuća tamo! Zlim duhom! A kada čovek pokuša da kaže rečiGospodnje u toj kući, izbace ga pravo u sneg!“

„Šta si ti tamo tražio?“„Pokušavao da spasim život tvome bratu. Nema sumnje da je

sada već mrtav.“„Kako ti možeš da ga spasiš?“Možda nije htela da to zvuči tako prezrivo. Nije ni bilo bitno.

Znao je šta je htela da kaže. Htela je da kaže da on nikome ne možeda pomogne, pošto nema nikakvu skrivenu moć. Nakon godina kojesu proveli u braku i dalјe je veru poklanjala veštičarenju, baš kaonjena rodbina. Nimalo je nije promenio. „I ti si ista“, kaza joj. „Zlo jetoliko duboko usađeno u tebe da ne mogu da ga molitvom isteram,ne mogu da ga pričom isteram, ne mogu da ga lјubavlјu iz tebeisteram i ne mogu da ga vikom odagnam iz tebe!“ Kada je kazao„molitvom“, gurnuo ju je malo, samo da naglasi svoje reči. Kada jekazao „pričom“, gurnuo ju je snažnije, tako da se zateturala. Kada jerekao „lјubavlјu“, uhvatio ju je za ramena, i tako snažno prodrmao dajoj je kosa ispala iz punđe. Kada je rekao „vikom“, tako ju je snažnoodgurnuo, da se zateturala i pala na pod.

Kad to vide, i pre no što se prostrla po podu, ispuni ga sramotajoš i veća, nego kada ga je njen otac bacio u sneg. Snažan čovekučinio je da se ja osećam slabim pa sam stoga došao kući i počeoda maltretiram ženu – baš sam veliko muško. Pravim se da samhrišćanin, koji nikada ne udara ili povređuje muškarca ili ženu, aupravo sam sopstvenu suprugu prostro po podu.

Tako je razmišlјao, i samo što se nije bacio na kolena izakmečao kao malo dete da moli za oproštaj. I učinio bi to, samo što– kada je ona videla izraz njegovoga lica, sav izvitopren od sramote ibesa, nije znala da je on to besan na samoga sebe, već je jedinoznala da ju je povredio – pa je stoga učinila ono što je svakoj ženikoja je odrasla kao ona bilo prirodno. Prstima je načinila znakodbijanja i prošaptala reč da ga zadrži dalјe od nje.

On nije pao na kolena pred njom. Nije ni zakoračio ka njoj. Nijemogao ni da pomisli da načini korak ka njoj. Nјeno odbijanje bilo jetako snažno da se zateturao, pošao ka vratima, otvorio ih i istrčaonapolјe samo u košulјi. Danas se obistinilo sve čega se bojao.Verovatno za njega više nije bilo budućnosti u politici, ali to nije biloništa u poređenju sa sledećim: njegova sopstvena žena bavila seveštičarenjem u njegovom domu i to protiv njega – a on nikako nijemogao da se odbrani. Ona je veštica. Ona je veštica. A njegovakuća je nečista.

Bilo je hladno. On na sebi nije imao kaput, na čak ni prsluk.Košulјa mu je već bila mokra, a sada se prilepila uz njega i zaledilaga do koske. Moraće da uđe unutra, ali nije mogao da podnese danekome zakuca na vrata. Postojalo je samo jedno mesto na koje jemogao da se zaputi. Uzbrdo, pa u crkvu. Trover je tamo imao ogrev,pa će biti toplo. U crkvi će moći da se moli i pokuša da shvati zaštomu Gospod nije pomogao. Zar ti nisam služio, Gospode?

Velečasni Trover otvori crkvena vrata i polako i bojažlјivo uđeunutra. Nije mogao da podnese da se suoči sa Posetiocem, znajućida nije uspeo. Jer za to je bila kriva njegova sopstvena slabost –sada je toga bio svestan. Satana ne bi smeo da ima moć nad njim,da ga onako istera iz kuće. Zaređeni sveštenik, koji radi kaoizaslanik Gospodnji, po uputstvima jednog anđela – Satana ne bitrebalo, da je bio u stanju da ga onako izbaci iz kuće i to pre negošto je bio svestan onoga što se dešava.

Skide ogrtač i kaput. U crkvi je bilo vrelo. Mora da je vatra u pećigorela duže no što je očekivao. Ili je možda osećao vrelinu sramote.

Nije moguće da je Satana snažniji od Boga. Jedino mogućeobjašnjenje bilo je da je Trover preslab. Nјegova vera je posustala.

Trover pokleknu pred oltarom i uzviknu ime Gospodnje. „Oprostimoju nevericu!“ vikao je. „Držao sam nož u rukama, ali Satana stadenaspram mene – a ja nisam imao snage.“ Onda je izgovorio litanijusamoprekora, iznova i iznova ponavlјajući svoje neuspehe togadana, sve dok naposletku nije bio iscrplјen.

Tek je tada, očiju bolnih od plakanja, glasa slabašnog ipromuklog, shvatio u kojem je trenutku njegova vera bila podrivena.Bilo je to kada je bio u Alvinovoj sobi i tražio od dečaka da prizna

svoju veru, a ovaj se rugao misterijama Gospodnjim. „Kako može dase sedi na nečemu bestelesnom?“ Iako je Trover to pitanje odbaciokao proizvod nenznanja i zla, ono se svejdno zarilo u njegovo srce iprodrlo u samu srž njegove vere. Sigurnosti koje su ga održavalečitavog života sada su bile proburažene jednim pitanjem neukogdečaka. „Ukrao mi je veru“, kaza Trover. „Ušao sam u njegovu sobukao čovek Božji, a izašao sa sumnjom.“

„Dapače“, začu se glas iza njega. Glas koji mu beše poznat.Glas kojeg se u trenutku svoga neuspeha, istovremeno

pribojavao i za kojim je žudeo. Oh, oprostite me, utešite me, mojPosetioče, moj prijatelјu! Ali ne propustite da me prekorite užasnomsrdžbom ljubomornog Boga.

„Da te prekorim?“ upita Posetilac. „Kako da ja tebe prekorim,kad si tako veličanstveni primerak čoveka?“

„Nisam veličanstven“, jadno odgovori Tover.„Kad smo već kod toga, jedva i da si čovek“, nastavi Posetilac.

„Po čijem si liku ti stvoren? Poslao sam te da budeš moj glas u tojkući, a mesto toga, skoro da su oni tebe preobratili. Kako sada da tezovem? Jeretikom? Ili samo skeptikom?“

„Hrišćaninom!“ vrisnu Trover u odgovor. „Oprosti mi, i ponovome zovi hrišćaninom!“

„Nož ti je bio u ruci, ali ti si ga spustio.“„Nisam hteo!“„Slab, slab, slab, slab, slab...“ Svaki put kad bi Posetilac ponovio

tu reč, ona bi se razvukla sve više i više, tako da je svakoponavljanje postalo pesma za sebe. A onda, poče da hoda oko crkvedok je pevao. Nije trčao, ali hodao je brzo, daleko brže no što biobičan čovek mogao da hoda. „Slab, slab...“ Kretao se tako brzo, daje Trover sve vreme morao da se okreće, samo da bi ga video.Posetilac više nije hodao podom. Gmizao je zidovima, brzo i hitrokao bubašvaba, sve brže i brže, dok se nije rastopio, a Trover višenije mogao da se okreće. Trover se nasloni na oltar, licem premapraznim klupama, gledajući kako Posetilac munjevito prolazi iznova,iznova i iznova.

Trover postepeno shvati da je Posetilac promenio oblik, da seistegao i pretvorio u nekakvu dugu vitku zver – guštera, aligatora –

jarkih i blistavih krlјušti, sve dužu i dužu, dok naposletku Posetiočevotelo nije obuhvatilo čitavu prostoriju. Beše to divovski zmaj što grizesopstveni rep. I tada Trover shvati koliko je zapravo mali ibezvredan, u poređenju sa tim veličanstvenim bićem što se presijavasa hilјadu različitih boja, koje blista od unutrašnjeg ognja, koje udišetamu i izdiše svetlost. Obožavam te! uzviknu u sebi. Ti si sve što jaželim! Polјubi me svojom lјubavlјu, da okusim tvoju slavu!

Posetilac odjednom stade, a velike ralјe razjapiše se premasvešteniku. Ali ne da ga progutaju, jer Trover je znao da ni toga nijedostojan. Sada je video pravi užas: video je da visi nad paklenomjamom kao pauk na tananoj niti, a jedini razlog zašto ga Bog nijepustio da u nju upadne bilo je stoga što nije ni vredan uništenja. Bogga ne mrzi. Toliko je ogavan da ga Bog prezire.

Trover se zagleda u Posetiočeve oči i spozna očaj. Jer u njimanije bilo ni lјubavi, ni oproštaja, niti besa, ni prezira. Te oči behupotpuno prazne. Krlјušt je blistala, presijavajući se svetlošćuunutrašnje vatre. Ali ta svetlost nije prosijavala kroz oči. One čaknisu ni bile crne. Jednostavno ih uopšte nije ni bilo – užasnapraznina, što se mreškala, nikako da se smiri – a Trover je znao daje to zapravo njegov odraz. Da je on ništa, da je njegovo postojanjeokrutno traćenje dragocenog prostora, da je jedini put koji mu jepreostao da bude uništen, razoren, da svetu vrati slavu koja bipostojala da Filadelfija Trover nije ni rođen.

Oklopa je probudila Troverova molitva. Sklupčao se poredfrenklinove peći. Možda je previše založio tu peć, ali to je bilopotrebno da bi suzbio hladnoću. Ma, kad je stigao do crkve, košulјamu se skroz bila zaledila. Nabaviće još uglјa, da nadomestisvešteniku to što je potrošio.

Oklop je nameravao da odmah progovori i stavi do znanjaTroveru da je tu, ali ostao je bez reči kada je čuo zbog čega seTrover moli. Trover je pričao o noževima i arterijama, i tome kako jetrebalo da ubije neprijatelјe Gospodnje. Nakon nekoliko minuta, sveje postalo jasno: Trover nije otišao tamo da spase dečaka, već da gaubije. Šta ovde ne valјa, mislio se Oklop, kada hrišćanin tuče svojuženu, hrišćanka mađija svog muža, a hrišćanski sveštenik spremaubistvo i moli se za oproštaj jer nije uspeo da počini zločin!

Ali, odjednom, Trover presta sa molitvom. Bio je tako promukao,a u licu tako crven, da Oklop pomisli kako ga je možda udarila kap.Ali ne. Trover podiže glavu kao da nekoga sluša. I Oklop poče daprisluškuje, na je nešto i čuo, kao kad lјudi razgovaraju tokom oluje,pa ne možeš da čuješ šta to tačno pričaju.

Znam šta je ovo, pomislio je Oklop. Velečasnom Troveruukazuje se vizija.

Dabome, Trover je pričao, a slabašni glas odgovarao, pa jeTrover ubzo počeo da se sve brže i brže okreće oko sebe, kao dagleda nešto na zidovima. Oklop pokuša da vidi šta to ovaj gleda, alinije mogao da razazna. Bilo je to kao da senka prelazi preko sunca –ne vidiš kad dolazi, niti kad odlazi, ali na tren je tamnije i hladnije. Toje Oklop video.

Onda stade. Oklop primeti mreškanje u vazduhu, treperenje kaokad zrak sunca pod izvesnim uglom pogodi prozorsko okno. Da li toTrover vidi slavu Gospodnju, kao Mojsije? Sudeći po izrazu njegovoglica – malo verovatno. Oklop nikada nije video takav izraz. Možda bičovek tako izgledao da mora da gleda kako mu ubijaju decu.

Mreškanje i treperenje nestade. Crkva utihnu. Oklop požele dapotrči Troveru i da ga pita: Šta ste to videli?! Kakva je to bila vašavizija?! Da li to beše proročanstvo?

Ali Trover nije izgledao kao da je volјan da odgovara na pitanja.I dalјe je na licu nosio izraz koji je govorio da želi da umre. Sveštenikse lagano udalјi od oltara, pa zaputi među klupe, ponekad udarajućiu njih, ne gledajući i ne mareći kuda to njegovo telo ide. Naposletkuje završio pokraj prozora, licem prema staklu, ali Oklop je znao dazapravo ništa nije video; samo je tu stajao, očiju razrogačenih,izgledajući kao podgrejan leš.

Velečasni Trover diže desnu ruku, pa raširenih prstiju položi dlanuz jedno okno. Pritisnu. Pritisnu i gurnu tako snažno da Oklop videkako staklo popušta. „Stanite!“ viknu Oklop. „Poseći ćete se!“

Trover ničim nije pokazao da ga je čuo. Samo je i dalјe pritiskao.Oklop krenu prema njemu. Moraće da ga natera da stane, pre no štopolomi staklo i poseče ruku.

Staklo se uz prasak smrska. Troverova ruka prođe kroz prozor,sve do ramena. Propovednik se nasmeši, pa delimično uvuče ruku

nazad u crkvu. Onda poče da njome prevlači po okviru, nabijajući jepravo u krhotine.

Oklop pokuša da odvuče Trovera od prozora, ali nikada ga nijevideo ispunjenog tolikom snagom. Oklop je naposletku morao da sezaleti i obori ga na pod. Krv je prštala na sve strane. Oklop ga zgrabiza ruku iz koje je lila krv. Trover pokuša da ga odgurne. Oklop nijeimao izbora. Prvi put otkad je postao hrišćanin, stisnu pesnicu i udariTrovera pravo u bradu. Udarac odbaci sveštenikovu glavu pravo upod i liši ga svesti.

Moram da zaustavim krvarenje, mislio je Oklop. Ali najpre ćemorati da izvadi staklo iz ruke. Neke od većih krhotina bile su samoplitko zarivene, tako da je njih mogao smesta da povadi. Ali druge,neke od manjih krhotina, ušle su duboko u meso, tako da im sesamo vrh video, a i to je bilo toliko klizavo od krvi da nije mogao daih uhvati. Ali, naposletku, povadio je sve staklo koje je mogao danađe. Srećom, ni iz jedne posekotine nije liptala krv, iz čega je Oklopzaklјučio da nijedna od velikih vena nije presečena. Skinuo jekošulјu, tako da je od pojasa nagore bio nag – a ledena promajaduvala je kroz slomlјeni prozor – ali on to nije ni primetio. Samo jepocepao košulјu i napravio zavoje, pa povezao rane i zaustaviokrvarenje. Onda je seo i stao da čeka da se Trover probudi.

Trover se iznenadi kad otkri da nije mrtav. Ležao je na leđima natvrdom podu, pokriven nekakvom teškom tkaninom. Glava ga jebolela. Ruka ga je bolela još više. Sećao se da je pokušao da rasečetu ruku, a znao je da bi to trebalo ponovo da pokuša, ali jednostavnonije mogao da natera sebe da priželјkuje smrt jednako kao ranije.Čak ni kad se prisetio Posetioca u obliku velikog guštera, čak ni kadse prisetio onih praznih očiju, Trover jednostavno nije mogao da seseti kako se to osećao. Samo je znao da je to najgori osećaj nasvetu.

Ruka mu je bila čvrsto povezana u zavoje. Ko li ga je previo?Onda začu plјuskanje vode. Potom zvuk mokrih krpa kako

plјeskaju o drvo. Na slabašnoj svetlosti zimskog sumraka, što jedopirala kroz prozor, video je kako neko pere zid. Jedno prozorskookno bilo je prekriveno parčetom drveta.

„Ko je to?“ upita Trover. „Ko ste vi?“

„Samo ja.“„Oklop Gospodnji.“„Perem zidove. Ovo je crkva, a ne klanica.“Naravno da je sve krvavo. „Izvinite“, kaza Trover.„Ne smeta mi da čistim“, odgovori Oklop. „Mislim da sam

povadio sve staklo iz vaše ruke.“„Nagi ste“, reče mu Trover. „Vaša ruka nosi moju košulјu.“„Mora da vam je hladno.“„Možda mi je i bilo, ali pokrio sam prozor i raspalio peć. Vi ste taj

što je bled kao da je već nedelјu dana mrtav.“Trover pokuša da se pridigne u sedeći položaj, ali nije mogao.

Bio je previše slab; ruka ga je previše bolela.Oklop ga gurnu dole. „Samo vi lezite, velečasni Trovere. Samo

lezite. Puno toga ste prevalili preko glave.“„Da.“„Nadam se da vam ne smeta, ali već sam bio u crkvi kada ste

došli. Spavao sam pored peći, žena me je izbacila iz kuće. Danassam dvaput izbačen.“ Nasmeja se, ali usilјeno. „Pa sam vas takovideo.“

„Videli?“„Ukazala vam se vizija, zar ne?“„Jeste li videli njega?“„Nisam puno video. Uglavnom sam video vas, ali nekoliko puta

primetio sam neke stvari, ako znate šta hoću da kažem. Trčanje pozidovima.“

„Videli ste“, reče Trover. „Oh, Oklope, bilo je užasno – bilo jeprelepo.“

„Da li ste to Boga videli?“„Videti Boga? Bog nema telo koje se može videti, Oklope. Ne,

video sam anđela – anđela kazne. Zacelo je upravo to faraon video,anđela smrti koji je egipatskim gradovima pobrao prvorođene.“

„Oh“, zbunjeno odgovori Oklop. „Da li je onda trebalo da vaspustim da umrete?“

„Da je trebalo da umrem, vi ne bi mogli da me spasete“,odgovori Trover. „To što ste me spasili, to što ste bili prisutni u

trenutku mog očaja, siguran je znak da mi je bilo suđeno dapreživim. Bio sam prekoren, ali ne i uništen. Oklope Gospodnji,imam još jednu priliku.“

Oklop klimnu, ali Trover vide da je bio zabrinut u vezi sa nečim.„Šta je bilo?“ upita Trover. „Šta želite da me pitate?“

Oklop razrogači oči. „Zar možete da mi čujete misli?“„Da mogu, zar bih morao da vas pitam?“Oklop se nasmeši. „Valјda ne.“„Reći ću vam ono što želite da znate, samo ako mogu.“„Čuo sam vas dok ste se molili“, poče Oklop. Onda sačeka, kao

da je to bilo pitanje.Budući da Trover nije znao šta je zapravo pitan, nije bio siguran

kako da odgovori. „Bio sam u očaju, jer sam izneverio Gospoda.Poveren mi je zadatak, ali u klјučnom trenutku moje srce se ispunilosumnjom.“ Nepovređenom rukom uhvati Oklopa. Jedino što mogaoda dodirne bila je tkanina Okloplјevih pantalona, tu gde je klečaopored njega. „Oklope Gospodnji“, reče, „nikada nemojte dopustiti davam sumnja uđe u srce. Nikada ne preispitujte ono što znate da jeistina. To je put kojim Satana stiče moć nad vama.“

Ali to nije bio odgovor na Okloplјevo pitanje.„Pitajte me šta želite da me pitate“, kaza Trover. „Istinito ću vam

odgovoriti, ako mogu.“„Molili ste se o ubistvu“, reče Oklop.Trover je mislio da nikome ne kaže za to breme koje je Gospod

stavio na njegova pleća. Ali da je Gospod želeo da sačuva tajnu odOklopa, ne bi mu dopustio da bude u crkvi i da čuje šta se dešavalo.„Verujem“, poče Trover, „da vas je Gospod Bog doveo k meni. Slabsam, Oklope, i nisam uspeo u onome što je Gospod tražio. Ali sadavidim da ste mi vi, čovek od vere, podareni da mi budete prijatelј ipomoć.“

„Šta je to Gospod tražio?“ upita Oklop.„Ne ubistvo, brate moj. Gospod od mene nikad nije tražio da

ubijem čoveka. Poslao me je da umorim đavola. Đavola lјudskogaoblika, koji živi u onoj kući.“

Oklop napući usne i duboko se zamisli. „Hoćete da kažete dadečak nije samo zaposednut? Nije reč o nečemu što možete daisterate?“

„Pokušao sam, ali on se smejao svetom pismu i rugao momobredu isterivanja. On nije zaposednut, Oklope Gospodnji. On jeđavolјi rod.“

Oklop odmahnu glavom. „Moja žena nije đavo, a ona mu jesestra.“

„Ona je digla ruke od veštičarenja, pa ju je to učinilo čistom“,odgovori Trover.

Oklop se gorko nasmeja. „I ja sam tako mislio.“Trover sada shvati zašto je Oklop potražio utočište u crkvi, u

kući Gospodnjoj. Nјegova je kuća zagađena.„Oklope Gospodnji, hoćete li mi pomoći da očistim ovaj kraj, ovu

varoš, onu kuću, onu porodicu od zlog uticaja koji ih je iskvario?“„Da li će to spasiti moju ženu?“ upita Oklop. „Da li će to učiniti

kraj njenoj ljubavi prema veštičarenju?“„Možda“, odgovori Trover. „Možda nas je Gospod spojio da bi

pročistili i vašu i moju kuću.“„Šta god da je potrebno“, kaza mu Oklop. „Na vašoj sam strani,

protiv đavola.“

✥ 15 ✥Obećanja

Kovač je slušao dok je Pripovedač čitao pismo od početka do kraja.„Pamtite li tu porodicu?“ upita Pripovedač.„Pamtim“, odgovori Mirko Kovač. „Groblјe skoro da je počelo sa

njihovim najstarijim sinom. Sopstvenim sam rukama izvadio njegovotelo iz reke.“

„Pa, hoćete li onda da ga primite na šegrtovanje?“Jedan mladić, od nekih šesnaestak godina, uđe u kovačnicu,

noseći vedro snega. Baci pogled ka posetiocu, klimnu glavom, paode do bureta za kalјenje što je stajalo pored ognjišta.

„Vidite da imam šegrta“, reče kovač.„Deluje mi krupno“, kaza Pripovedač.„Postaje krupan“, saglasi se kovač. „Je li tako, Bosi? Jesi li

spreman da se osamostališ?“Bosi se malčice nasmeši, pa priguši osmeh i klimnu. „Da,

gospodine“, odgovori.„Ja nisam lak gazda“, reče kovač.„Alvin je doborćudan dečak. Naporno će da radi.“„Ali, da li će da me sluša? Volim kad me slušaju.“Pripovedač ponovo pogleda Bosija, koji je bio zauzet sipanjem

snega u bure.„Rekoh da je dobroćudan dečak“, kaza Pripovedač. „Slušaće

vas, ako se pošteno ophodite sa njim.“Kovač ga pogleda pravo u oči. „Ja pošteno cenim lјude i nikada

ne bijem momke koje prihvatim. Da li sam te ikada udario, Bosi?“„Nikada, gospodine.“„Vidite, Pripovedaču, šegrt može da sluša iz straha, ili iz

pohlepe. Ali, ako sam ja dobar učitelј, slušaće me jer zna da će takonaučiti.“

Pripovedač se isceri kovaču. „Nema nadoknade“, kazaPripovedač. „Dečak će to otplatiti. I školovaće se.“

„Nema tog kovača koji mora da bude pismen – bar ja to znam.“

„Neće puno vremena proći pre no što Hajo postane deoSjedinjenih Država“, kaza Pripovedač. „Mislim da će dečak morati daglasa i da čita novine. Čovek koji ne ume da čita zna samo ono štomu drugi kažu.“

Mirko Kovač pogleda Pripovedača sa napola prikrivenim kezomna licu. „Je li tako? A vi mi to kažete? Znači, zar ja to ne znam samozato što mi to drugi lјudi – što će reći, vi – govore?“

Pripovedač se nasmeja i klimnu glavom. Kovač je pogodiopravo u metu. „Ja živim pričajući priče“, odogovori Pripovedač, „pastoga znam koliko se može ostvariti samo lјudskim glasom. On je učitanju već napredniji od svog uzrasta, pa mu neće naškoditi akopropusti malo školovanja. Ali njegova majka se nameračila da naučida piše i računa kao kakav učenjak. Stoga obećajte da mu nećetebraniti da se školuje, ako to bude želeo, pa ćemo reći da je to – to.“

„Imate moju reč“, pristade Mirko Kovač. „I to ne morate dazapišete. Čovek koji drži svoju reč ne mora da čita i piše. Ali čovekkoji mora da zapisuje svoja obećanja – bolјe ga držite na oku. Ovihdana ima advokata u Hatraku.“

„Kletva civilizovanog čoveka“, odvrati Pripovedač. „Kada čovekne može sam da natera lјude da veruju njegovim lažima, unajmiprofesionalce da lažu mesto njega.“

Obojica se zajedno nasmejaše na te reči, dok su sedeli na dvapanja odmah na ulazu u kovačnicu, a vatra bukatala u zidanomkaminu iza njih i sunčevi zraci se presijavali po napola otoplјenomsnegu. Jedan crvendać prelete preko travnatog, izgaženog ibalegom prekrivenog tla ispred kovačnice. Pripovedačeve oči na trenbehu iznenađene takvim prizorom, naspram belih, sivih i smeđihboja kasne zime.

U tom trenutku preneraženosti zbog crvendaćevog leta,Pripovedač je zasigurno znao – mada nije znao otkud, da će proćiprilično vremena pre no što Razarač dopusti da mladi Alvin tu dođe.A kada se to dogodi, biće kao crvendać kad mu vreme nije – izaslepiće svojim sjajem lјude oko sebe, pošto će oni misliti da je onprirodan kao ptičji let, ne shvatajući da je svaki trenutak koji pticaprovede u vazduhu pravo čudo.

Pripovedač se strese, i taj tren jasne vizije prođe. „Onda jedogovoreno. Napisaću im da pošalјu dečaka.“

„Očekivaću ga prvog aprila. Ne kasnije!“„Sem ako ne mislite da mali ima vlast nad vremenskim

prilikama, bolјe bi bilo da budete malo popustlјivi oko datuma.“Kovač nešto progunđa i odmahnu mu. Sve u svemu, bio je to

uspešan sastanak. Pripovedač je otišao osećajući se dobro – izvršioje svoju dužnost. Neće biti teško da pošalјe pismo nekim kolima štoidu na zapad – kroz varoš Hatrak svake sedmice prolazilo jenekoliko takvih grupa.

Iako je davno bilo otkad je u tom mestu boravio, i dalјe je znaoput od kovačnice do gostionice. Bio je to dobro utaban put, i veomakratak. Gostionica je sada bila znatno veća no onda, a malo dalјe odnje bilo je i nekoliko radnji. Snabdevač, sedlar, potkivač. Bile su tousluge potrebne putnicima.

Nije ni zakoračio na trem kad se vrata otvoriše i stara PegGostioničarka izađe raširivši ruke da ga zagrli. „Ah, Pripovedaču,predugo te nije bilo. Uđi, uđi!“

„Drago mi je što te ponovo vidim, Peg“, kaza joj on.Horas Gostioničar zareža na njega iza šanka u trpezariji, gde je

posluživao nekoliko žednih posetilaca. „E, baš mi sada treba jošjedan čajdžija!“

„Onda, imam za tebe dobre vesti, Horase“, veselo odvratiPripovedač. „Batalio sam i čaj da pijem.“

„Pa šta onda piješ, vodu?“„Vodu i krv masnih staraca“, odvrati Pripovedač.Horas pripreti ženi. „Da ga držiš podalјe od mene, stara Peg,

čuješ li?“Stara Peg pomože Pripovedaču da skine nekoliko slojeva

odeće. „Vidi samo kakav si“, kaza kad ga odmeri. „Nema na tebidovolјno mesa ni za paprikaš.“

„Medvedi i panteri ne diraju me noću, jer traže bolјi plen“, odvratiPripovedač.

„Dođi i pričaj mi priče dok ja spremam večeru.“

Onda je bilo pričanja i ćaskanja, naročito pošto je Stari taticadošao da pomogne. Već je postao slab, ali i dalјe je pomagao ukuhinji – što je bilo od koristi svima koji su tu obedovali; stara Peg jeimala dobru volјu i veoma se trudila, ali neki lјudi znaju caku, a nekine znaju. Ali nije Pripovedač došao zbog hrane, niti zbog razgovora.Nakon izvesnog vremena, shvatio je da će on sam morati to daspomene. „Gde vam je ćerka?“

Na njegovo iznenađenje, stara Peg se ukoči, a glas joj postadeoštar i hladan. „Više nije onako mala. Sada misli svojom glavom – ispremna je da ti to saspe u lice.“

A to se tebi baš i ne dopada, pomisli Pripovedač. Ali posao kojije imao sa njenom ćerkom bio je daleko važniji od porodičnihzađevica. „Da li je i dalјe...“

„Luča? Oh, da, vrši ona svoju dužnost – ali lјudi joj ne dolazezbog zadovolјstva. Zajedlјiva je i hladna – takva je. Proneo se glasda je oštrokonđa.“ Lice stare Peg na tren poprimi blaži izraz. „Anekada je bila devojčica tako blagog srca.“

„Nikada nisam video da blago srce postane tvrdo“, rečePripovedač. „Bar ne bez dobrog razloga.“

„Pa, kakav god da joj je razlog, srce joj se skroz sledilo.“Pripovedač oćuta. Nije odvratio da će se led smesta ponovo

zalediti, ako se zagrebe – ali, ako se unese na toplo, smesta će seotopiti. Nema svhe mešati se u porodičnu svađu. Pripovedač sedovolјno razumeo u to kako lјudi žive da bi tu određenu razmiricuprihvatao kao prirodnu nepogodu, kao jesenji hladan vetar i okraćaledane, kao grmlјavinu nakon munje. Većina roditelјa nije se dobroslagala sa napola odraslom decom.

„Moram da popričam sa njome o nečemu“, kaza Pripovedač.„Rizikovaću da mi otkine glavu.“

Našao ju je u ordinaciji doktora Vitlija Vidara, kako mu vodiknjige. „Nisam znao da si računovođa“, reče joj.

„A ja nisam znala da ti treba vidanje“, odvrati mu ona. „Ili sidošao da vidiš čudesnu devojku kako ume da računa?“

Oh, baš je oštra. Pripovedač je shvatao kako takav smisao zahumor može da izazove nelagodu kod nekih lјudi koji očekuju damlada žena bude krotka i spuštenog pogleda, te da samo

povremeno diže taj pogled, a i to kroz skoro skloplјene kapke. Pegiuopšte nije bila takva dama. Gledala je Pripovedača pravo u lice, dapravlјe nije moglo biti.

„Nisam došao da budem iscelјen“, kaza Pripovedač. „Niti da mise prorekne budućnost – pa ni da mi se svedu računi.“

I eto. Čim joj čovek odgovori, mesto da se nakostreši, ona muse jarko osmehnu. „Koliko se ja sećam, ti nemaš ništa ni zasabiranje, ni za oduzimanje“, kaza mu. „Mislim da je nula plus nulajednako nula.“

„Sve si pogrešno shvatila, Pegi“, reče joj Pripovedač. „Ja samvlasnik čitavog ovog sveta, samo što mi lјudi ne plaćaju redovno.“

Ona se ponovo nasmeši, i odloži lekarevu knjigu sa računima.„Vodim mu knjige jednom mesečno, a on mi donosi stvari za čitanjeiz Dekana.“ Počela je da priča o stvarima koje voli da čita, aPripovedač poče da uviđa kako u sebi žudi da vidi mesta daleko odreke Hatrak. Takođe je uvideo i druge stvari – da ona, budući luča,predobro poznaje meštane, i da misli da će negde daleko naći lјudesa kristalno čistim dušama, koji nikada neće razočarati devojku kojajasno vidi šta im je na srcu.

Mlada je – to je sve. Vremenom će naučiti da voli ono dobrog našta naiđe, a da ostatak oprosti.

Nakon izvesnog vremena naiđe doktor, na malo popričaše, takoda je bilo već kasno popodne kada se Pripovedač ponovo našaonasamo sa Pegi i mogao da je pita ono zbog čega je došao.

„Koliko daleko vidiš, Pegi?“Skoro da vide kako joj oprez pada preko lica, kao debela

somotska draperija. „Ne bih rekla da me pitaš da li su mi potrebnenaočari“, odvrati mu ona.

„Samo se pitam u vezi sa jednom devojkom koja je jednom umoju knjigu zapisala Tvorac je rođen. Pitam se da li i dalјepovremeno motri na tog tvorca, da vidi kako mu je.“

Ona skrenu pogled, usmerivši ga kroz visoki prozor iznadzavese. Sunce je skoro zašlo, a nebo je bilo sivo, ali njeno lice bilo jeprepuno svetlosti – Pripovedač to smesta vide. Ponekad čovek nemora da bude luča, pa da dobro zna šta je drugome na srcu.

„Pitam se da li je ta luča jednom videla kako greda pada nanjega“, nastavi Pripovedač.

„Pitam se“, odvrati mu ona.„Ili vodenični kamen.“„Moguće je.“„A pitam se da je ona nekako mogla da prepolovi tu gredu, i

raspoluti onaj mlinski kamen, tako da je izvesni matori pripovedačjasno video svetlost fenjera kroz njega.“

Oči joj zasuziše, ali ne kao da će zaplakati, već kao da gledapravo u sunce. „Komadić košulјice u kojoj se rodio, utrlјan u prašinu ičovek može da iskoristi njegovu moć za nekoliko nespretnih čini“,ona tiho odgovori.

„Ali sada je on počeo da stiče znanje o svom umenju, pa jeraščinio ono što si učinila za njega.“

Ona klimnu.„Mora da je usamlјeno, paziti na njega sa tolike dalјine“, reče

Pripovedač.Ona odmahnu glavom. „Meni nije. Ljudi su sve vreme oko

mene.“ Pogleda Pripovedača i slabašno se nasmeši. „Skoro da mi jeolakšanje da provodim vreme sa tim jednim dečakom koji od meneništa ne želi, jer ni ne zna da postojim.“

„Ali ja znam“, kaza joj Pripovedač. „Samo što ni ja ništa neću odtebe.“

Ona mu se nasmeši. „Stari prevarantu“, kaza mu.„Dobro, hoću nešto od tebe, ali ne za sebe. Upoznao sam tog

dečaka i – mada ne mogu da mu zavirim u srce kao ti – mislim da gapoznajem. Mislim da znam šta može da postane, šta može da uradi– i hoću da ti znaš da, ako ti ikada zatreba moja pomoć za bilo šta,možeš samo da mi javiš, samo da mi kažeš šta želiš da učinim – iučiniću, samo ako je u mojoj moći.“

Ona ništa ne odgovori, niti ga pogleda.„Za sada ti pomoć nije bila potrebna“, nastavi Pripovedač, „ali

sada je počeo da misli svojom glavom, a ti ne možeš stalno damesto njega činiš ono što je potrebno. Opasnosti neće poticati samood stvari koje padaju na njega ili mu nanose telesne povrede.

Jednaka mu opasnost preti od onoga što sam odluči da čini. Samo tikažem da ću doći, bez obzira na to šta mi se isprečilo, ako budešvidela takvu opasnost i zatreba ti moja pomoć.“

„To je uteha“, odgovori ona. Pripovedač je znao da je to poštenos njene strane; ali takođe je znao da ona oseća daleko više no štogovori.

„I želeo sam da ti kažem kako prvog aprila dolazi ovamo, dašegrtuje kod kovača.“

„Znam da dolazi“, odogovori ona, „ali to neće biti prvog aprila.“„Oh?“„Pa čak ni ove godine.“Pripovedača za srce ujede strah za dečaka. „Izgleda da sam

ipak došao da čujem šta budućnost nosi. Šta ga čeka? Šta ćeuslediti?“

„Svakakve bi stvari mogle da se dese“, odgovori ona, „a ja bihbila budala kad bih pogađala koje. Sve vreme pred njim vidim hilјaduputeva, ali veoma je mali broj onih što ga do aprila dovode ovde, amnogo se više puteva završava njegovom smrću od bradve nekogcrvenokošca zarivene u glavu.“

Pripovedač se nagnu preko doktorovog pisaćeg stola i položišaku preko njene. „Da li će preživeti?“

„Sve do mog poslednjeg daha“, odogovori ona.„I mog“, dodade Pripovedač.Neko vreme oboje ćutke sedeše, sa rukom na ruci, gledajući se

u oči, ali onda ona prasnu u smeh i skrenu pogled.„Obično razumem šalu kada se lјudi smeju“, kaza joj

Pripovedač.„Baš sam pomislila kako smo nas dvoje jadni zaverenici,

naspram neprijatelјa sa kojima će se taj dečak suočiti.“„Istina“, potvrdi Pripovedač, „ali naš je cilј dobrostiv, pa će se

sva priroda urotiti sa nama, zar ne misliš tako?“„I Bog“, ona odlučno dodade.„E, za njega već ne znam“, odvrati Pripovedač. „Izgleda da su

ga propovednici i popovi tako umotali doktrinama, da jadni stari Otacviše nema prostora za delovanje. Sad kad su lepo protumačili Bibliju,

poslednja stvar na svetu koju bi poželeli jeste da On progovori joškoju reč ili prikaže moć svoje ruke.“

„Videla sam ja moć njegove ruke kada se pre izvesnog brojagodina rodio sedmi sin sedmog sina“, odogovorila mu je ona.„Nazovi to prirodom, ako baš hoćeš pošto si svašta naučio odfilozofa i čarobnjaka. Ja samo znam da je on vezan sa mojimživotom, kao da smo rođeni iz iste utrobe.“

Pripovedač nije nameravao da postavi svoje naredno pitanje –samo je, bez razmišlјanja, izletelo sa njegovih usana. „Da li ti jedrago zbog toga?“

Ona ga pogleda užasno tužno. „Ne često“, odgovori. Tada jeizgledala tako umorno da Pripovedač nije mogao da se suzdrži, većje obišao sto i stao iza njene stolice, pa je čvrsto zagrlio – kao štootac grli kćer, i to veoma dugo. Nije video da li je plakala ili se samodržala njegovog zagrlјaja. Ni reč ne progovoriše. Ona ga naposletkupusti i vrati se računanju. On nemo izađe napolјe.

Pripovedač ode do gostionice da večera. Valјalo je priče ispričatii razne poslove uraditi kako bi zaslužio stan i hranu. Ali sve su pričenekako bile blede naspram one jedne koju ne može da ispriča – onejedne priče čiji kraj ne zna.

Na livadi oko vodenice bilo je pola tuceta kola i zaprega, na kojesu pazili farmeri koji su dugačak put prešli da bi došli do lepogbrašna. Neće se više njihove žene znojiti nad tučkom i avanom kakobi napravile grubo brašno za tvrd hleb. Vodenica je počela da radi, asvi su izdaleka donosili svoje žito u varoš Vigorcrkvu.

Voda je okretala veliki točak. U vodenici, silu tog točka zupčanicisu prenosili na žrvanj koji se okretao po mlinskom kamenuizrezbarenom na četvrt.

Mlinar je sipao žito na kamen. Žrvanj je prelazio preko njega,mrveći ga u brašno. Mlinar ga je ponovo vraćao za drugi prelazak,pa onda sasipao u košaru koju je držao njegov sin – desetogodišnjidečak. Nјegov sin je sipao brašno u levak, a iz njega u pak. Ono štoje ostalo u levku praznio je u bure za silažu. Onda se vraćao do ocaza sledeću kotaricu.

Misli su im bile neverovatno slične, dok su nemo skupa radili.Ovo želim doveka da radim, mislio je i jedan i drugi. Da ustanem

ujutru, dođem u vodenicu i celog dana radim sa njim pokraj sebe.Nema veze što je ta želјa bila nemoguća. Nema veze što se moždaviše nikada neće videti, kada dečak ode da šegrtuje u mesto gde serodio. Zbog toga je taj trenutak, koji će uskoro postati samo sećanješto će se pretvoriti u san, bio još slađi.

Table of ContentsKrvava MeriKolariSenicaReka HatrakKošulјicaGredaOltarPosetilacPripovedačVizijeMlinski kamenKnjigaOperacijaPrekorObećanja