САМОЋА Све док си страсна и блудна, ма луда и гадна и чудна, са телом старм и седим, ил пуповима завијеним белим: ја те грлим осмехом бледим и браним. Ја те желим. Руке ми дрхте, ко суве гране, са којих небо јабуке побра. Ја их пружам клецајући улицама малим, теби, прошла у свили или крпи, за сан си добра. Само кад ме прошлости сећаш, и нешто ново и боље обећаш, рајске ми тајне непознате кажеш: да хоћеш ко сестра брату да ми помогнеш... На мом се лицу све угаси, и ђаво се јави у једној гримаси, што се смеје и гади.
