sara radojkovic hoochie coochie

Biblioteka SAVREMENA KNJIŽEVNOST

Knjiga 116

Hoochie coochie vinjak i bluz

2

Sara Radojković

3

Sara Radojković

HOOCHIE COOCHIE VINJAK

I BLUZ

A Alma

Beograd, 2011


4

Sara Radojković

5

Mojim ljudima,

praštajte


6

Sara Radojković

7

Hipoteza Ne znam. Možda. Mislim da te volim. I sad, evo ovako, da budem malo konkretnija, ako bih ti hipotetički rekla da te volim, i da često zamišljam tvoju ruku, preko mog ramena, da li bi ti hipotetički rečeno, mogao da budeš taj, koji će shvatiti da sam ipak samo žena, iako se pravim da nisam, i da li ćeš žmureti na sva moja foliranja, a biti taj koji će prepoznati momenat kada se sva moja taština bude raspala u milione krhkosti, koje me izdaju, i ponekad prave od mene ono od čega bežim.


8

Da li bi bio taj? Hipotetički. Jer vidiš, ako bih ti priznala sve ovo, hipotetički, ishod ne bi bio strašan. Jer hipotetičko odbijanje, ne boli. A ni prihvatanje. Znaš, postoji taj neki prostor u meni. I ponekad mi se čini da je praznina, i ja te onda tražim, i izjavljujem ti ljubav, i trebam te. I prosto se osećam kao veliki pastelni balon na udaru vetra. I treba mi tvoja ruka, da ne bih odletela. Hipotetički. Ali nekada je taj prostor, teži nego što bi iko mogao da podnese, nije ni nalik balonu, već više nalik nekoj lavini kamenja, što klizi niz uzdahe. I tada bi bio suvišan.

Sara Radojković

9

Hipotetički višak, u hipotetičkoj meni, koje više ne zna ni šta govori. Osim da te možda volim, i da želim da budem tvoj balon u ruci, ali ne i tvoja pogibija. Stoga je sve ovo hipoteza, pa neka tako i ostane.


10

„I Bog... Stvori ženu“ Govorio mi je stihove, ne skrećući pogled. Vodio me je u kafane, pevao mi je, držao za ruku, samo ukoliko sam to želela. Primao me je u svoju postelju, i iz nje pratio kući, jer je i to bila moja želja. Pokušao je „da me razume i kada ne razume.“ Ostavila sam ga, nije mi valjao. Sledeći je pak bio drugačiji. Nije me vodio u kafane, nego u bioskop, Držala sam ga za ruku, primao me je u svoju postelju, terajući me da u njoj ostanem. Nije mi govorio stihove.

Sara Radojković

11

Ostavila sam ga, nije mi valjao. Treći nije radio ništa od svega ovoga. Najviše ga je zanimalo koju pozu volim. Nisam ga ostavila, jer ga nikada nisam ni uzela. Ni on mi nije valjao. A ni samoj sebi nisam nešto preterano valjala. Gledala sam film „I Bog... Stvori ženu“, treznila se i čekala da mi neko nalupa šamare.


12

Tužna Kroz senku odbeglih farova video je trun srče u odsutnom pogledu. Tužna je. Voli ga. Odatle i niče srča što je nevešto skriva gledanjem kroz prozor.

Sara Radojković

13

Voñenje ljubavi Još se nisi probudio srećo kada sam se pojavila na vratima. Uvlačiš me u svoj san ne znajući da na sebi nosim svu prašinu preñenog puta, koja mi se zalepila za ruke, noge, leña, što ih razvlačiš po tvojoj modro crvenoj posteljini. Još se nisi ni probudio srećo a ja na sebi nosim svu prašinu, svo blato, i lepe mi se ruke, noge, leña. Još se nisi ni probudio srećo,


14

i misliš vodimo ljubav, a ja još uvek bežim sa prašnjavog puta u neku nečitku poeziju tvojih ruku, i osluškujem. Izvijam se, zatvaram oči čekam da reči utihnu, pa da začujem bluz i prašinu kako se sleže.

Sara Radojković

15

Čuj dragi Čuj, dragi, lepo mi je sa tobom, ali ne radi to. Znaš da ti ništa ne mogu obećati. Uvek ću držati spakovane kofere, i ključ oko vrata, kojim ću otključavati vrata, po poslednji put. Ne ljuti se ako ti veselo mahnem, a tebi ništa ne bude jasno. Znaš, uvek treba otići na vreme. Pre nego što tebi poraste stomak, a meni krene da se skida farba i otežu podočnjaci, pre nego što mene budeš krivio za sve one mane za koje si znao da ih imam, ali nisi slušao kada sam ti govorila,


16

čuj, dragi, uvek ću držati spakovane kofere, i ključ oko vrata. Treba otići na vreme. Dok se još možemo gledati, dok još možemo putovati zajedno, a da se ne okrivljujemo za kašnjenje, pogrešan izbor muzike na radiju koji ću da drndam dok ti nervozno budeš vozio, za iritantno šuškanje kese od čipsa, i sve drugo što nam ne valja u životu. Dok još možemo kuvati jedno drugom iz uživanja, a ne da te ja proklinjem stojeći nad šporetom, dok se ti kivan vraćaš sa posla, a ja ti zavidim jer mirišeš na kafanu, u kojoj nisam bila godinama. Čuj, dragi, nećemo biti drugačiji. I mene će nervirati svaki tvoj uzdah, a tebe moje oronulo telo, i verovatno ćeš misliti na tuñe žene i sekretarice, a ja te ni za to neću kriviti, jer sam se tog jutra pogledala u ogledalo. Nećeš podnositi moju priču preko telefona, i zvaćeš me ženom, a ja ću kivna što sam to postala kriviti tebe, i u srdžbi se drati glasno,

Sara Radojković

17

pa ćeš i ti podići glas, možda i ruku, a neka deca će se kriti po ćoškovima, našeg braka i stana, i neće im biti jasno zašto su baš tu, i čemu sve ovo. Čuj, dragi, uvek, treba otići na vreme. Držati spakovane kofere, i ključ oko vrata.


18

Daleko I tako, jebote, kažu oni meni, svašta mi kažu da je sada sve lakše&drugačije da se i vidimo i čujemo i da nema problema da će oni da ih reše. Kažu oni meni sve je to sada brzo&lako. I tako oni jebote mrtvi 'ladni bre kažu meni ONI MENI kažu da TI nisi daleko.

Sara Radojković

19

A šta ONI znaju o tome, šta znaju, o tome koliko JA mogu da bežim, a TI da ćutiš dok me gledaš kako odlazim?


20

Domaća, ljuta

Htela je da ga ostavi. Jeste, stvarno! A onda su, nekako, završili u krevetu, nakon par čašica, domaće ljute. Napolju je, jebiga, bila kiša, a grad izlizan kao i uvek. Maksi je radio 24h, jer svi i sve uostalom, treba da radi 24h. Raditi. Neprestano. A on joj je naseckao meze, uz rakijicu joj odrecitovao stih il' dva, i sklonio joj kosu sa lica.

Sara Radojković

21

Ma šta uostalom ima loše, što je završila u njegovom krevetu, nakon par čašica, domaće ljute?


22

Raskid Ni pero lako nije, kada ga na tvoja leña stave, u nevreme. Niti je lako disati, jer dišeš i kada ne želiš, protiv svoje volje. Niti je meni sada lako. Niti volim hladan jastuk i ispucale usne od vetra i neljubljenja. Teško je – kao kada doneseš tri pogrešne odluke za redom, a to shvatiš tek kada ih je nemoguće ispraviti. Ali ova odluka, ona je prava, znam,

Sara Radojković

23

jer teži sto kila slomljenih snova na pokvarenoj vagi koja kile oduzima, kao kišni dan, raskid i Čet Bejker, volju za životom.


24

Zahtev Skupim stvarima dilujemo a ni ja nisam vešt trgovac prijatelju daj mi vremena i tišine i dobićeš šta želiš. Opraštanje je proces.

Sara Radojković

25

„Sati“ Veruj mi, ne želiš. Ja verujem u Sate. Uvek u Sate, Uvek u Ljubav. Ali nije ljubav isto, tebi i meni. Veruj mi, ne želiš ti da budeš deo ničega, a kamda li mog života. Tamo se kamenjem igra izmeñu dve vatre, pije se vinjak i neukusno psuje. Tamo se plače bez razloga a smeje iz zbunjenosti. Tamo je ludost zamenila razum, a ruzumom se klinovi zabijaju umesto recki na kalendaru.


26

Recke za dane, za sate. I to što sada treperim, i to je samo trenutak, a kada uhvatim jedan, kao padobranac, oduvan sa prezrelog maslačka, padam na travu, padam, meko naizgled ali padam. Zato me ne slušaj već idi, i veruj mi kada ti kažem, ne želiš ti da budeš, deo mog života.

Sara Radojković

27

Kamene kuće na obali Raduješ me, dok ustajem, jedem, gledam kroz prozor. Raduješ me, kada mi pokloniš ogledalce, a ja mu se obradujem kao da je švajcarski nož. Raduješ me. Toliko da ti to neću reći. Nismo mi kamene kuće, na morskoj obali, da bivamo lepši sa godinama. Poetični u tihom propadanju, kao prazne bočice skupocenih mirisa. Kao sve što je vredno, i poezija je samo iluzuja.


28

Ne želim da se potrošimo, kao izbledeli peškiri na suncu, slani i tvrdi, kao ljudi što se znaju godinama, i ne mogu oceniti koliki je odnos mana i vrlina pod vrućinom svakodnevice. Smejaću se u tišini, dok te gledam, praveći se da smo na verandi neke kamene kuće na obali.

Sara Radojković

29

Kako smo se zaljubili Bio je prelep sunčan dan. Stajao je meñu nekolicinom drugih. Uhvatio me je za ruku, lagano je skliznuo niz grlo. Zagrejao mi je grudi. Bio je prelep sunčan dan, na groblju, stajao je meñu nekolicinom drugih žestina i kuglica sa žitom, Uhvatio me je za ruku, lagano je skliznuo niz grlo. Zagrejao mi je grudi, a zatim je u mom umu zaoblio sve oštre ivice nadgrobnih spomenika i crta lica starih ljudi koji su me gledali, tužnim, prozračnim očima.


30

Tada smo se zaljubili, Vinjak i ja. Bio je prelep sunčan dan.

Sara Radojković

31

O deci i psima Na klupi igrališta sedimo i ja te volim. Na terenu igrališta deca se smeju i jure i čini mi se da me voliš. Na terenu igrališta ti gledaš decu ja kučiće, i kao u drami o deci i psima, gledamo u različite stvari a zovemo ih istim imenom. Na klupi igrališta sedimo i ja se plašim.


32

Voleću te sutra

Dolazim kući. Konačno dolazim kući, nakon guranja po prevozu sa navijačima koji udaraju po krovu autobusa, kao da će se tako otresti sopstvene bede. Iznurena i gladna dolazim kući, a ti si za televizorom i gledaš E kanal. E, 'de si kažeš mi, a ja umorno skidam tri kile tereta sa sebe. E, odgovaram. Ne voliš me, primećuješ. Ne mogu odgovaram, umorna sam da bih te volela celu takvu kakva si.

Sara Radojković

33

Umorna sam, gladna i smrdim na nervnoj bazi. Okupaću se, ješću, lećiću da spavam i zagrliću moje meko belo kuče. Ljubim te ovlaš u obraz i kažem – izvini, voleću te sutra.


34

Pesma za neroñeno Oprosti, što se nikada nismo sreli. A nismo, jer sam ja tako htela. I nemoj misliti da mi je bilo lako, ili da te nisam volela. Najjače se voli, ono čega u stvari, nema. I nemoj misliti da je to zato što sam feministkinja. Nisam. Nikada ništa nisam tvrdila sa sigurnošću, uvek sa sumnjom u sebe, nekako uvijena, ne bih li obuhvatila koju perspektivu više. Znam da mi ne bi bilo teško, u stvari bi, kao što je bilo mojoj majci, ali bih se trudila, i zapostavila sebe, radi tvojih pelena, plača, prvih koraka i reči.

Sara Radojković

35

Bila bih ti tu. Držala bih te u rukama, ali bih ostajala nema, onda kada bi trebalo pričati, blago, mudro, sa sigurnošću. Onako kako ja ne umem. Rekla bih ti, budi dobar čovek u oluji, to bih ti rekla. I nemoj žaliti, nikada se ne možeš dovoljno dati. A onda bih ućutala, pa bih te zamolila da zaboraviš šta sam ti rekla. I rekla bih ti, kada bih se setila koliko ume da boli, pazi se, ne daj se, gledaj se, i samo – SE. Uvek to se, sebe, malo moje. Pa bih opet zanemela. I osetila kako, tebe, malo moje, već opterećujem svojim postojanjem.


36

Mizogena pesma Mrzim žene, ponavljam u sebi, kao da bacam gumenu lopticu o zid. Ja je odalamim, ona se vrati, i tako u krug. On je umetnik. A ona? On slika, on se predaje, on je lud. A ona? Ona mu stalno nešto sere. Ona ponavlja priče u krug, njene digresije traju k'o sušna godina. Ona je žena, i nema baš nikakve veze što je ujedino i moja majka. On je često tih i preosetljiv, neki bi rekli sisa od čoveka, ali zašto muškarac mora biti jak, kada je ta laž postala norma?

Sara Radojković

37

On jeste slab, i nema baš nikakve veze što je ujedno i moj otac. Ništa ovo nema veze sa tim, što ja mrzim žene, iako sam jedna od njih, niti što ću sada da odem da se napijem, do granice samouništenja, da bih se žedna vratila kući, okrenula sve porodične portrete naopačke, i konačno dokučila ko sam.


38

Ne danas Kao prazna konzerva, bačena niz stepenice, odzvanjam prazninom. Danas nemam snage. Nemam snage da stojim pravo, da imam uredne nokte, lepo vezanu kosu, obrisane cipele, sreñene podatke na kompjuteru, namešten krevet, oprane sudove, uredan rukopis. Nemam snage da se odlučujem, da objašnjavam, slušam, razumem, odgovaram, podržavam.

Sara Radojković

39

Da budem tu za nekoga, Da budem tu za sebe. Danas spavam. Sutra ću... Ne danas. Sutra. Ili neki drugi dan.


40

More Treperavi osećaj isprekidanog disanja nemiri i stakleno treptanje ne plašim se mraka nemani pa ni tebe strah osećam jako ne osećam se jedino pored mora uzdah je miran i prav jedino pored mora ne postoji taj strah od neispunjenog vremena

Sara Radojković

41

Ukradeno Šta ti je?, pitaš me čim sam ušla. Koščat i zguren, u dve spojene fotelje, ležiš i gledaš me pogledom koji tiho, vrlo tiho ubija. Danas su me ponovo orobili, tako da za to nemam dokaza, pomislim da ti kažem, ali znam da znaš, sve to odavno. Ne znaš možda to da sam danas pola sata vagala


42

koju kafu da uzmem i kolika je razlika u dvadeset dinara, ali mi je nakon prvog mirisa presela, jer mi je neko Ciganče vikalo: Lepoticeeee, lepoticeeee, daj koji dinar, leepoticeee! A lepotica je tada shvatila, u kolikom je kurcu. Nije mi ništa, odgovorila sam. Nasmejano. Pogledaj me, gde žuriš?, pitaš me i gledaš meko, iritantno. Vrzma mi se neka pesma po glavi, mrmljam, cupkam, gledam u pod.

Sara Radojković

43

I pesme mi te kradu, zaključuješ. Ukrali su me odavno, ne odgovaram ti, al' da su me barem Cigani ukrali...


44

Imati i nemati Imam: – 39 dinara na kreditu, jednu nezarezanu olovku, dva lista papira što imaju mrlje tonera po sebi, i kilo i trista mlevenih ideala. Ovi ideali nisu toliko loši. Majke mi, Olivere. Uverićete se da ih prodajem po zaista razumnoj ceni. Ako je koji i malo istrulio sa strane, treba samo nožem odstraniti trulež, a ako se ostatak ubaci u kompot, dobićete ideale meke k'o duša, i još nešto malo slatke tople vodice. Nemam: pa sve što nije na gore navedenom spisku. Ah, da. Imam još jednu stvar. Imam zimu. Imam topli dah u grudima što pravi paru kada se izdiše. I hladnoću koja me tera da se krećem. I promrzle prste na nogama.

Sara Radojković

45

Znam da ne zvuči senzacionalno, ali da nemam zimu, ne bih imala ništa.


46

Tražim pomoć Dobar dan. Tražim pomoć. Ja nisam loša, sa mnom samo nešto nije u redu. Kako bih vam rekla, čini mi se da curim. Da se rasipam, kao stare fasade, kada se od njih odbije dečja lopta. Čini mi se, da ima ta neka mala pukotina u meni, i da kroz nju curim poput peska kroz suženje u peščanom satu. Kao da se urušavam u samu sebe. Dobar dan. Tražim pomoć. Ja zaista nisam loša, sa mnom samo nešto nije u redu.

Sara Radojković

47

Svi moji strahovi Često sanjam sebe kako stojim na ostrvu Elis. Godina je 1924, udišem vazduh koji miriše na tišinu izmeñu dve katastrofe. Čvrsto stežem mali četvrtasti kofer, i dok „Sloboda osvetljava svet“, ja ne mogu da ne mislim na bakin porculanski čajnik sa slikom nekog Obrenovića, u dnu kofera bačenog na gomilu, zajedno sa ostalim teretom, emigranata saputnika sapatnika. Stežem kofer, i plašim se. Da će me odbiti, da će me primiti, da sam želeći više došla nigde,


48

da sam zaboravila da je sve što smo nekada hteli, bilo da se nañemo u šumi i beremo savršeno pravilne šišarke. Plašim se da želim više, plašim se da ću jednog dana pristajati i na sramno manje, plašim se da ću jednog dana priznati da realnost postoji, i pokloniti se njenim banalnostima, plašim se da ću jednog dana poverovati da miris moje olistale lipe u proleće i dedina povijena leña dok okopava kane, nikada nisu ni bila. Plašim se da ću poverovati proleću, plašim se da ću odustati, plašim se da neću odustati, kada bude trebalo. Plašim se. A sve što smo nekada hteli, bilo je da se nañemo u šumi, i da beremo savršeno pravilne šišarke.

Sara Radojković

49

Knjiga rekorda Kada bi postojala knjiga rekorda za neke druge stvari, pitam se na kom bi mestu bila moja sposobnost da se rastužim prešavši razdaljinu izmeñu kupatila i svoje sobe; u trenutku kada sam shvatila da želim tako bedno male stvari, da ih je sramota izgovoriti. Da postoji, Ginisova knjiga rekorda, o najsitnijim željama nekih vrlo nebitnih duša, mislim da bih bila u samom vrhu, i mislim da bih tada


50

sa punim pravom svoje šampionsko zvanje posvetila svojoj zemlji.

Sara Radojković

51

Nije realno Nisi ti razmažena, i tebi zaista treba dati sve kafe u svim kafićima ovoga sveta, promenade sa drugaricama, tri nepregledna reda baletanki za malu balerinu prćastog nosa. Sve mirise u čudnim bočicama, i haljine na cvetiće, tufne ili 'kakve druge. Ne treba terati tvoje duguljaste prste na rad, ni kosu da bude vezana, ni čelo da se znoji, tebe su pravili da se smeješ, i da spavaš a kad spavaš da sanjaš, lepo da sanjaš,


52

i još lepše da se budiš – ne žaleći. Ali nije... Nije realno. Premda realnost odreñuju nekakve banknote, takozvani novci, čudnog mirisa, od papira, platna, a zapravo zemlje, znoja, prljavštine; Premda realnost odreñuju nekakve banknote, koje su zapravo odnos rada prema broju prema čoveku prema glavi stanovnika, luka, kupusa, prema zgnječenoj jagodi slomljenom jajetu, prema nafti koja se po ulici preliva u dugine boje, pa i duga bude masna;

Sara Radojković

53

Premda realnost odreñuju nekakve banknote koje su u stvari odnos, prema odnosu u odnosu, što se lepo vidi na grafikonu; Ja više ne znam šta je realno. Ali kada te vidim, zagledanu u ogledalo, dok se šminkaš, i pomislim na sve tvoje želje što utamničene tinjaju tamo negde iza ogledala, ruku vezanih za noge, a nogu vezanih za neku hladnu šipku, kao u horor filmovima, žao mi je što neću biti njihov oslobodioc, jer gledajući mene bez ičega osim asvaltne prašine, to ipak – nije realno.


54

Jedan od onih dana Mislim da znaš, to je jedan od onih dana kada te obraduje domaći rezanac u maminoj supi, a rastuži mrlja na belom stoljnjaku, kada iznenada rešiš da sedneš na klupu i pojedeš sladoled, pa te razljuti što si ga birala na brzinu i zapravo nije onaj koji voliš, ali te ubrzo smiri gužva na mostu i miris dobre knjige u tvom krilu, i zrak sunca koji jednako osvetljava tvoju knjigu, obraz i rukohvati iznad tvoje glave. Pa se onda i zbog gužve unervoziš, ali samo do sledećeg dubokog udaha. To je jedan od onih dana, kada bi pošla i levo i desno,

Sara Radojković

55

kada ti se trči i spava, slušati se i muzika i tišina, sedi ti se i na suncu i u hladu, i nekako si tužna i srećna, ali uvek u iščekivanju dobrih vesti. To je jedan od onih dana kada te svrbi disanje, i kada primećuješ neke čudne stvari, kao niske prolaze i visoke zgrade, pa se začudiš kako mali ljudi vole da grade u visinu. To je jedan od onih dana, i nema nikakve veze sa odreñenim periodom u mesecu, niti sjebanim hormonima, ima veze samo sa tim što si živa a dan je sunčan i vetrovit pa je ta činjenica očiglednija nego inače, ta da si živa, i prolazna kao smenjivanje budućih izbora koji će već sutra stajati pred tobom.


56

Radoholičarska Nisam znala to o sebi, mislim to, da sam radoholičar, ili kako već da se zovu ljudi koji ne znaju šta to rade ukoliko ne rade. Čekala sam nešto. Na jednoj klupi, u jednom parku. Celih dvadeset minuta neispunjenog vremena. Ispred mene, deca, vrapci i kučići. I svi znaju šta će sa sobom i svojim triciklima, loptama, penjalicama, i granama koje su sočne za oglodati. Jedino taj vrabac, što je našao da skakuće, cvrkuće i unosi

Sara Radojković

57

nemir. Dugo se nisam susrela sa jednim vrapcem. Ili ih je u gradu manje, ili ih ja ne primećujem. Tužno je, svakako, cela ta priča sa vrapcima. Sedim... I lagano osetim, da podrhtavam. Ne od hladnoće, vreme je bilo prijatno. Već eto tako, podrhtavam. Podrhtavam i zujim u glavi, mislim ne zujim u glavi, nego sve te misli, burgijaju k'o kod zubara sa lošom anestezijom, i kiselinama u dnu grla koje se ne mogu progutati. Iz torbe mahnito krećem da vadim, mahnito ne, to je pidžama, mahnito ne, glupe čarape, mahnito, a zbunjeno me gleda beskućnik


58

dve klupe od mene. Brzo, i mahnito, kopam, rovarim, cokćem, sikćem, i dišem, sve dok ne iskopam malu plavu sveščicu, bez linija. Bez linija, prazna, kao sat bez brojeva, ja sad ravnomerno dišem. I sada je sve u redu. O čemu želite da vam pišem? O detetu koje uplakano viče – Gde si? O majci koja trči sa drugog kraja parka, ili o zaljubljenom paru koji je seo izmeñu mene i beskućnika? Brzo, uskoro mi stiže autobus.

Sara Radojković

59

Luzerska Ne mogu reći da sam zadovoljna sobom. Jednom mi je moj drug rekao, ti si lepa, ali nekako više kao neka vaza ili činija za voće. Mislim da je time sve rečeno.


60

U džepovima

Ispravi se mala, i hodaj pravo kako ti i priliči. Ne kukaj, nije lepo, ni kukati, ni psovati. Lepo se smeješ. Radi to češće. Ti sve možeš. I sve će biti u redu, govori samouvereno. Imaj razumevanja, za sve i prema svemu. Pozdravi se sa ljudima. Druži se sa ljudima. Sarañuj. Ispravi se mala, i hodaj pravo, kako ti priliči.

Sara Radojković

61

Ne kukaj, nije lepo. A i sama dobro znaš, mi naše tajne nosimo skrivene u džepovima. Sve možemo, i sve će biti u redu, ponavljamo samouvereno. Šuškamo šarenim celofanima. Bombone smo sakrili pod nepcima. Smejemo se. Sarañujemo. Znamo, džepovi su nam puni papirića. Jedan je od prtljaga. Volimo, zar ne? Kada uzmu naše terete, i bace ih na dno autobusa, za samo pedeset dinara. Gazimo milje, a teret se rasipa kao sneg pod točkovima. Hej, mi imamo naše ñubre iz džepova, mala.


62

Naše iskorišćene karte, na kojima su brojevi nekih sedišta i perona. Peron broj jedan, za nebiti tu. Lična dokumenta – stihovi i note. Lična dokumenta – na dnu autobusa za 50 dinara, pršte pod točkovima. Lična dokumenta – nemamo. Nismo ni lični, ni dokumentovani, putnici smo zauvek, zbir ukrštenih ravni i dijagonala, znakova pored puta kojima je kiša izbrisala slova, nema tu ničeg ličnog. Zato se ispravi mala, i hodaj pravo, kako ti priliči, naše tajne su sigurne u džepovima, na papirićima... Mi uvek možemo da odemo, mala.

Sara Radojković

63

Trava

Slušaj me. Nikada se nemoj bojati. I nemoj gaziti samu sebe. Drugi ćete gaziti često i sa lakoćom. Nikada se nemoj bojati. Da, boleće. I kada te obore, ti brzo ustani. Ako pak ne uspeš, nemoj se bojati. Jer oni najviše vole da gaze oborene ljude; Tako da im priklješte svaki zglob.


64

Tako da im lica zariju duboko u blato. Ali, nikada se nemoj bojati. Ne vide oni razliku izmeñu blata i zemlje. I zapamti, nećeš ti odatle ustati, nikada kao pobednik. Ti ćeš se pretvoriti u travu. Zato ih se nikada nemoj bojati. Jedna vlas trave nosi u sebi više smisla nego svi oni na gomili. Oni ne vide razliku izmeñu blata i zemlje.

Sara Radojković

65

Povratak

Sedište u vozu okrenuto u nazad, dugi razgovori i glatke pruge. Nemački brzi vozovi, uvek stižu na vreme. Ušuškane u metalnu kapsulu, kao u najmekši krevet, slušamo kako se prostor izvija pod šinama. Pretičemo kola, gradove i lica što se prelamaju kroz zavese, kroz oči, kroz bljesak, kroz mrak. Pretičemo se. Prelamamo se.


66

Sve dok ne stajemo, ne nestajemo. Ali nemački brzi vozovi, uvek stižu na vreme.

Sara Radojković

67

Hoochie coochie people1

Strogo je čuvana tajna da kroz život treba ići samo plesnim korakom. Blues, jazz i soul kao sveto trojstvo ljudi što smeju biti srećni do uništenja. Ljudi što smeju biti srećni. Na tvoj cinizam, reći ću ti – hoochie coochie dušo, i dok otrovno budeš škripao pozadinski udahnuću soul za dušu, srećna jer još imam, dušu za soul. I prepustiću se, jazz-u dok struji kroz krv,

1 Hoochie coochie je vrsta provokativnog trbušnog plesa nastalog u 19. veku na jugu SAD i poznata bluz pesma koju je Vili Dikson napisao za Madi Votersa.


68

blues-u što me trese, kao hoochie coochie dušo. Kao ljudi što smeju biti srećni do uništenja. Kao ljudi što svoje uništenje propuste kroz žice, reči, kroz vazduh, kroz strujanje, kostiju, krvi, usne harmonike. Hoochie coochie dušo, kao magična reč koja me brani, kao magični ritam, ritam i bluz, kao u nekom kadilaku otvorenog krova, kroz prazne prave puteve. Blues, jazz i soul kao sveto trojstvo ljudi što smeju biti srećni do uništenja. Ljudi što smeju biti srećni. I tihi vapaj, dok se telo pokreće i izvija. Hoochie coochie dušo, za hoochie coochie ljude.

Sara Radojković

69

Sakupljam salvete Ne boj se razdaljina, ni prašnjavog puta, ni uzbrdica, ni padova, ni letnjih radova, ne boj se jakog sunca, ni suza, ni znoja, ne boj se bolesti. Lako ispusujemo stihove na receptima od lekova, premda bromazepan više nije na teretu države. Ne boj se kretanja, ni blata, ni kiše, kada ti je najteže ti potrči.


70

Ne boj se škripavog zvuka u plućama, recept za hemomicin, zamenićemo dimom i vinjakom. Nastavljamo pravo, tiho ali uporno, sakupljajući preñene kilometre pokušaja kao male devojčice salvete, znajući koliko svaka od njih vredi.

Sara Radojković

71

Žene moje Postoje žene neke hrabre, pametne, što ih znam. Postoje uporno postoje kada je teško postoje takve kakve su i kada ne znaju zašto baš tako i zašto baš toliko boli to što sve mogu i sve znaju. Postoje, i ja ih znam, i one nikada neće naći muškarca za sebe, jer takav još uvek ne postoji jer ne postoji čovek koji je veći čovek od žena mojih tih što ih znam.


72

I te žene što ih znam, što ih još malo ko zna, jer niko ne može pogledom obuhvatiti ono što su one u stanju da pokažu, osete, urade, te žene možda još uvek ne znaju da postoje da bi volele i podizale neke izgubljene dečake što im rado stavljaju glavu u krilo. One će ih naučiti gde sa rukama, gde sa nogama a kada i gde sa srcem. One će im pokazati kako da budu hrabri i kako se biva čovek. One će im sve pokazati, a onda će ih, kada im reči više ne budu koristile, pogledom ispratiti u zagrljaj neke klinke, da njoj pokažu kako oni sada znaju kako se to biva čovek. Te žene moje, te što ih znam, same će sebi skloniti

Sara Radojković

73

pramen sa lica, i boru sa čela, i biće tužne ali sa tugom pomirene i umorne ali sa umorom na dobar dan, i zaspaće tiho, žene moje te što ih znam, zaspaće i više ih niko neće znati.


74

Mamina pesma Nije ovo prvi put da ti pišem, niti prvi da ćeš reći bolje je ono što si napisala tati, ali moram da ti kažem, ljudi su često gorki, a ti si me naučila da volim more. I jeste, ista sam tata, lakše sa njim delim čupavu kosu, teleći pogled i depresiju, nego entuzijazam oko nakita sa tobom i sestrom, i imam tremu kada sam sa tobom u kuhinji, mrzim mikser, ali jesam ti zahvalna jer sad umem da napravim sneg od belanca.

Sara Radojković

75

I jesam isti tata, ali ga sada bolje razumem, tako je lako ali i kabasto voleti te, takvu, slatku i na zrnu graška. I lepo je, mama, jer voleti te znači voleti more, džez, i ljude, a ljudi su često gorki.


76

Secko

Guraj majko, guraj ta kolica po maksiju, smrknuta lica proklinji dok premiju stavljaš u njih a mene nešto zažiga u grudima. Opsuj, i sebe i život što ga vodiš dok zapovedaš mesaru, molim vas dva puta da bude mleveno. Pa kreni zatim ka kasi i strpaj taj prokleti secko u korpu, neću ništa reći, znam, stari se pokvario, uzmi prokletog secka, vidim te u kuhinji,

Sara Radojković

77

u kako secka, reći ćeš i konačno ćeš se nasmejati.


78

Sitnice Skoro sam shvatila da sam od ovog divnog grada napravila minsko polje mojih bivših propalih ljubavi i neljubavi u pokušaju, često nagazim i na dve mine samo jednim nesmotrenim korakom i onda se nešto u meni jednostavno raznese u nedogled, pa pobegnem i odem da se tražim po tom istom gradu a prvo gde se potražim je u frižideru neke trafike sa ohlañenim pivom u konzervi. E tada je vrlo bitno, ne biti sam.

Sara Radojković

79

Jer tada poželiš da te neko jako i dugo drži za ruku i uhvatio bi za ruku bilo kog prolaznika ili čak dete, pa bi te optužili za kidnapovanje. Zato je najbolje biti sa drugaricama. One piju pivo sa tobom i kada ih boli grlo, i kada su lepe i u suknji, i kada nose male pečurkice na reveru svojih zelenih vindjakni. (mnogo volim ovu reč) I ne samo to, one imaju osećaj za detalje, i kupe ti savršenog malog čokoladnog medu u providnoj kesici sa žutim obodom koji te istovremeno podseća na med. Kupe ti sitnicu koju ti staviš u džep, ali ipak je tu i drži te za ruku najbolje i najčokoladnije na svetu.


80

Drug moj Jedan je jedini, čudnovat neobičan uplakanu slinavu sa njegovog kauča odvodi na more. Drug moj, jedan je jedini čudnovat neobičan, kada gledamo ženske, a on gleda sve neka nedozrela tela. Jedan je jedini, taj drug moj, što ga volim, što me voli, i ko muško i ko žensko, pa me zove Šiva. Čudnovat je, neobičan, jedan je jedini taj drug moj,

Sara Radojković

81

što bi mi i muškost svoju dao na zajam, da vidim malo kako je to stvarno, biti muško, bar na jedan krug.


82

*** Tvoj nos oba mala prsta, predeo izmeñu očnog kapka i obrve, ušnu resu, dve štrčeće dlake na grudima, i predeo oko kukova... Volim. Čudno je samo kako zbog, tvog nosa, oba mala prsta, predela izmeñu očnog kapka i obrva, ušne rese, dve štrčeće dlake na grudima, i predela oko kukova... Želim da postanem, bolji čovek.

Sara Radojković

83

Planovi Imam planove i datume, natakla sam ih na vrhove prstiju kao jagode golicaju. Imam planove tebe i neku poeziju. Poezija je kada pored lepih reči zakačiš zauvek i nikad, jer pomisliš, izmeñu dva kratka izbijanja vazduha iz pluća život je to zauvek ili nikad.


84

A ja baš imam planove, kao jagode na vrhovima prstiju, imam planove i imam tebe odbijam i nikad i zauvek. Hoću da budeš super i da budem super sa tobom najviše što možemo izdržati. Dok ne doñemo barem do jagoda sa prstiju druge ruke.

Sara Radojković

85

Vrućina

Volim da volim, slatko, gorko, oporo, jako. Voleti uz zvuk bluza, ili uz tišinu, ali voleti kao što se vole šetnje po vrućem danu u podne, kada su ulice puste, a priroda tiha. Voleti uporno. Jako kao kada žuta zvezda zažari. Kao kada se trpi vrućina dok se skida


86

sloj po sloj odeće. Jer istina nije, da je ljubav laka, ali samo neka je ljubav, i samo neka je toplo.

Sara Radojković

87

Ljubavna Hoću da se volimo. E, ali ne tako, batali sve te isfurane fazone. Hoću, da kada ostarimo, teramo brkove u istu stranu. Želim da zajedno čekamo u redu u pošti a da ne znamo da li će tebi da otkaže srčka, ili meni, veštački kuk. Hoću da se volimo, tako da se ti oduševljavaš mojom pitom (koju ću do tada valjda naučiti da spremam), iako je jedeš već dvadeset godina.


88

Hoću da te unezvereno tražim po kraju, ćopajući jer sam u žurbi zaboravila štap, dok me ti čekaš, ispred zaključanih vrata, sa zemljom za muškatle, koju si dovukao da bi me iznenadio. Hoću da imamo i neku omatorelu kerušu koja će da se vuče za nama, kada je vodimo u večernju šetnju, ispred zgrade, dok se kladimo, ko će prvi da otegne papke. A jednom u mesecu, upicanićemo se za pozorište, ili bioskop. Samo ne znam šta ću onda sa brkovima? E, tako hoću da se volimo. Batali ove isfurane fazone.

Sara Radojković

89

Ni iz čega nešto Nije to ništa neobično, čudno, nesvakidašnje. Zapravo, dešava se svakoga dana. Ti udahneš, duboko, duboko, skupiš hrabrost, pogledaš svakom strahu u oči, prelistaš knjigu tvojih sabranih nesigurnosti, svakoj nuli staviš ruke u džepove, pa kreneš lagano. Pevajući. I tada se desi, magija – stvorila si ni iz čega nešto.


90

Početni kapital E, slušaj, imam ideju, neki osećaj, viziju moglo bi se reći. Znam jedno savršeno mesto. Toliko je zeleno, da leči. Široko i sveže, puno jezera – gorskih očiju. Tamo vidim, neku malu slatku, drvenu kućicu. U njoj će da se poslužuje. Šta god treba. Palačinke, pivo, optimizam, i „Nela“ keks. Imam čak i kuče kome će da odgovara klima, a koje će dobrovoljno jesti sve ostatke iz tanjira.

Sara Radojković

91

Imam u glavi i jasnu sliku jedne prikolice, sa kojom ćemo moći da skoknemo na more. Bilo gde, samo da nema ljudi, ni moru granica. Dakle imamo skoro sve, sada nam treba samo – početni kapital. Naći ćemo se na sredini, mosta, uspona, ili pada, nije bitno. Volim te. Sara


92

Sara Radojković

93

BELEŠKA O PISCU

SARA RADOJKOVIĆ

Roñena je 6. juna1989. godine u Beogradu. Piše od kada je greškom olovku uzela u pogrešnu, le-

vu, ruku. U budućnosti možda bude dramaturg, možda ne bude

niko. Rekli su joj da se lepo smeje.


94

Sara Radojković

95

Sadržaj Hipoteza ......................................................................................7 „I Bog... Stvori ženu“ ................................................................10 Tužna ........................................................................................12 Voñenje ljubav ..........................................................................13 Čuj dragi ...................................................................................15 Daleko .......................................................................................18 Domaća ljuta .............................................................................20 Raskid .......................................................................................22 Zahtev .......................................................................................24 „Sati“ .........................................................................................25 Kamene kuće na obali ...............................................................27 Kako smo se zaljubili ................................................................29 O deci i psima ...........................................................................31 Voleću te sutra ..........................................................................32 Pesma za neroñeno ...................................................................34 Mizogena pesma .......................................................................36 Ne danas ....................................................................................38 More ..........................................................................................40 Ukradeno ...................................................................................41 Imati i nemati ............................................................................44 Tražim pomoć ...........................................................................46 Svi moji strahovi .......................................................................47 Knjiga rekorda ..........................................................................49 Nije realno ................................................................................51


96

Jedan od onih dana ....................................................................54 Radoholičarska ..........................................................................56 Luzerska ....................................................................................59 U džepovima .............................................................................60 Trava .........................................................................................63 Povratak ....................................................................................65 Hoochie coochie people ............................................................67 Sakupljam salvete .....................................................................69 Žene moje .................................................................................71 Mamina pesma ..........................................................................74 Secko .........................................................................................76 Sitnice .......................................................................................78 Drug moj ...................................................................................80 *** ............................................................................................82 Planovi ......................................................................................83 Vrućina .....................................................................................85 Ljubavna ...................................................................................87 Ni iz čega nešto .........................................................................89 Početni kapital ..........................................................................90 Beleška o piscu .........................................................................93

Sara Radojković

97

Sara Radojković HOOCHIE COOCHIE VINJAK I BLUZ

1. izdanje

Glavni urednik ðorñe Otašević

Likovno rešenje korica Maja Žugić

Korektura Dejana Jovanović

Izdavač „Alma”, Beograd

Štampa“ „Skripta internacional”, Beograd

ISBN 798-86-7974-244-5

Tiraž 300

Beograd, septembar 2011

almabg@orion. rs www.alma.co.rs

www.alma.rs


98

CIP – Katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije, Beograd

821.163.41-1

RADOJKOVIĆ, Sara

Hoochie coochie vinjak i bluz / Sara Radojković. – 1. izd. – Beograd : Alma, 2011 (Beograd : Skripta internacional). – 97 str. ; 21 cm. – (Biblioteka Savremena književnost / [Alma] ; knj. 116) Tiraž: 300. ISBN 978-86-7974-244-5

COBISS.SR–ID 186332172

sara radojkovic hoochie coochie

Documents